Gospodine potpredsedniče, forma ili oblik u kome poslanik može da se javi je povreda Poslovnika. Pošto smo kao članovi Odbora upravo dobili mišljenje Državne revizije na zakon o kojem raspravljamo, pošto Poslovnik otvara mogućnost da se amandmani koje smo upravo dobili, a koje Državna revizija smatra jako važnim i ukazuje na brojne manjkavosti zakona o kojem se raspravlja.
Na osnovu člana 71. Poslovnika, koji predviđa na koji način se zakazuju sednice odbora, i daje mogućnost trećini narodnih poslanika, predsedniku Odbora ili predsednici Narodne skupštine, tako da pozivam predsednika Odbora, gospodina Krasića, da zakaže sednicu Odbora jer se radi o izuzetno važnoj stvari, da bi smo mogli, u skladu sa Poslovnikom, da ako Odbor zaključi da je potrebno, te amandmane stavimo u proceduru. Ovo je bio jedini oblik da bismo ukazali na mogućnost koji je po Poslovniku.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, tačka dnevnog reda je izbor predsednika Saveta Narodne banke i, u okviru nadležnosti Skupštine koje imamo, ovo je, moramo priznati, jedan od izuzetno važnih poslova koje Skupština ima i treba da obavi.
Ako se uzme u obzir kakve su sve nadležnosti date i kako su promenjene nadležnosti Saveta Narodne banke, kako je ojačan taj savet, tim pre je posebno važno da ova rasprava bude na vrlo visokom nivou i da na mesto predsednika Saveta dođe izuzetno stručan čovek, koji će biti samostalan i nezavisan. Mislim da samostalnost nije dovoljna, on mora da bude samostalan i nezavisan od politike i da uticaj Narodne banke na stabilnost finansijskog sistema mora da bude na vrlo visokom nivou.
Ovo je jedna od poslednjih tačaka dnevnog reda ovog vanrednog zasedanja, mislim da će uslediti pauza od mesec, možda malo više dana, tako da nije loše da, kada govorimo o Narodnoj banci, govorimo i o svim onim poslovima koji čekaju i Narodnu banku i koje očekuju sve nas u narednih nekoliko meseci.
Da krenemo redom. Predloženi kandidat je gospodin Boško Živković. On je već bio član Saveta Narodne banke, u periodu od 2001. do 2003. godine. Pažljivo smo pratili njegov rad i moram da kažem da mi nemamo nijednu primedbu na njegovu biografiju. Odnosno, imamo jednu primedbu – ne znam zašto je u biografiji ispušteno da je on i član Ekonomskog saveta predsednika Vlade. Mislim da to nije nevažna funkcija i, prosto, treba u biografiji da stoji i taj važan posao.
Znam da predsednik Vlade, a tu je pet članova njegovog saveta koji se uglavnom ne slažu sa onim stvarima koje radi Vlada, ali ne vidim razlog da to ne stoji ovde. Druga stvar je da li je i na koji način to sporno i da li može da ugrožava funkciju ako je neko član Ekonomskog saveta predsednika Vlade iako je član Saveta Narodne banke. Druge stvari u biografiji gospodina Živkovića apsolutno nisu sporne.
Drugo pitanje ili pitanje koje se samo po sebi nameće, koje je nama pre svega važno, to je kakvi su stavovi gospodina Živkovića vezano za funkciju Saveta Narodne banke i vezano za poslove Narodne banke. To je ono što mora da bude primarno i što mora da bude na prvom mestu. Posao Narodne banke je izuzetno važan, naročito u zemljama koje imaju probleme kakve ima Srbija, i kakvo je viđenje rešenja koja se nameću na probleme koje imamo danas i koje ćemo imati u narednih nekoliko meseci.
Na primer, šta nas očekuje u narednih šest meseci do kraja ove kalendarske godine? Šta Narodna banka planira da uradi? Kako Narodna banka gleda na suprotstavljene ciljeve koje ima funkcija Narodne banke sa onim stvarima koje ima Vlada Republike Srbije? Podsećam da su prioriteti Vlade pokretanje privrede i zapošljavanje, poslovi infrastrukture i rešavanje budžetskih problema. Kakva će biti politika kursa? To interesuje sve nas zajedno.
Ako krenemo od prihoda budžeta, vidimo da prihodi apsolutno ne odgovaraju onome što je bilo planirano. Kada pogledamo prihode u prvih šest meseci, oni su objavljeni na sajtu Ministarstva finansija, vidimo da u prvih šest meseci imamo 48 milijardi dinara deficit. Ono što nas čeka u narednih šest meseci je način na koji ćemo taj deficit puniti, jer je pitanje kako će se te funkcije, stabilnost cena, inflacija i punjenje budžetskog deficita odraziti na ukupnu ekonomsku scenu Srbije.
Da podsetim, budžetom Republike Srbije je predviđeno da deficit bude 102 milijarde. Konsolidovani deficit je oko 125-126-127 milijardi. Drugim rečima, nama nedostaje do kraja godine oko 70 milijardi dinara da bismo popunili budžetski manjak.
Ali budžet Republike Srbije ima i obaveze po emitovanim državnim zapisima. Samo do kraja godine treba da servisiramo još novih 100 milijardi dinara obaveza koje su preuzete. Budžet ne definiše, odnosno to se stručno zove ''ispod crte'', obaveze prema kreditorima iz inostranstva.
Kada se to sve uzme u obzir, to je otprilike dve milijarde evra ili 200 milijardi dinara obaveza koje su nam potreba da bi budžet bio na nuli. Na koji će to način biti dovedeno u funkciju sa svim onim funkcijama Narodne banke i na koji način će uopšte Srbija moći da egzistira i da se ispunjavaju sve one obaveze?
Ono što sa zabrinutošću mogu da konstatujem jeste da, kada pogledate prihodnu i rashodnu stranu budžeta, praktično onaj deo za koji se Vlada najviše zalaže, a to su kapitalne investicije, jedino trpe u ovakvoj politici budžeta. Sve druge rashodne stavke se ostvaruju osim kapitalnih izdataka, koji su na praktično zanemarljivom nivou. Kako će onda to biti dovedeno u funkciju sa pokretanjem privrede, zapošljavanjem i sa svim onim stvarima koje treba da ostvarimo?
Posebno zabrinjava to što očigledno postoje ozbiljni problemi sa poverenjem u državu, u finansijskom smislu. U junu je, na državne zapise koji su bili emitovani, ukupno manje od 20% državnih zapisa kupljeno od strane banaka na finansijskom sistemu. Šta to znači? To znači da su, s jedne strane, banke praktično iscrpele svoj kapacitet, a s druge strane je očigledno da kamatne stope koje se nude nisu dovoljne i nisu dovoljno stimulativne za banke.
Naravno da u sledećih šest meseci, da bi se odgovorilo na ovako postavljene zahteve, mora da sledi rast kamatnih stopa. Rast kamatnih stopa utiče na rast i cena i svega drugog. Kako će u toj situaciji reagovati Narodna banka? Šta će biti sa nivoom obavezne rezerve i šta će biti sa referentnom kamatnom stopom? To je ono pitanje koje će biti ključno za sve nas u mesecima koji dolaze.
Očigledno je da postoji ozbiljan problem u izboru prioriteta. To je ono što su prethodni guverner i Savet Narodne banke više puta ukazivali svima nama i očigledno taj problem nije rešen. Jer, odlučujemo o raznim stvarima, a postoje ozbiljni problemi. Pogledajte samo Koridor 10. Put od Horgoša ili kroz Vojvodinu se finansira ponovo iz kredita i to je onaj skriveni deficit koji na prvi pogled ne vidimo. Kao što pre godinu dana nismo videli ovaj deficit vezan za državne zapise, a on će se ispoljiti u drugoj polovini ove godine.
Veliko je pitanje kako će na to reagovati Savet Narodne banke i kakav će recept biti za pronalazak ove dve milijarde evra, jer je očigledno da je sve teže naći sredstava na međunarodnom tržištu. Tih sredstava neće biti ni u narednom periodu, jer stope rastu i u Evropi, a mi smo okrenuti ka Evropi, ne ukazuju na to da ćemo moći da rešimo te probleme, i onda će biti ozbiljan problem kako da popunimo budžetski deficit. A budžetski deficit ne može da bude osnovna funkcija koju Vlada ima. Osnovna funkcija mora da bude razmena komponenti. Tu očigledno postoje ozbiljni problemi.
Druga stvar koja nas posebno interesuje, a vezano za Savet Narodne banke, jeste kakav će biti odnos prema javnom dugu Republike Srbije i da li ćemo doći do trenutka kada će metodologija Narodne banke i metodologija Vlade Republike Srbije biti ujednačene. Tu se potpuno slažem s koleginicom Ljiljak. Bilo bi dobro da napravimo tu sponu, jer kada pogledamo spoljni dug, kako ga evidentira Vlada Republike Srbije, i kada pogledamo spoljni dug kako ga evidentira Narodna banka, razlika je ni manje ni više nego tri milijarde i sto miliona evra.
Prema zvaničnim podacima Vlade Republike Srbije, spoljni dug je 5.073.000.000 evra na dan 30. juni. Kada pogledamo podatke NBS mesec dana ranije, 31. maja, spoljni dug je 8.203.000.000 evra. To je 10% BDP-a. Koliki je stvarni dug Republike Srbije? To očigledno nije zanemarljiva stvar.
Druga stvar, ispostavilo se da taj spoljni dug nije baš onih 31%, nego je, prema poslednjim podacima, 35%. Šta će se desiti ako kurs evra nastavi da raste na način na koji raste sada? Rast kursa evra direktno utiče na povećanje odnosa duga prema BDP-u. Razlog je vrlo jednostavan – zaduživali smo se uglavnom u evrima i najveći deo našeg duga je u konvertibilnoj valuti. BDP uglavnom realizujemo u dinarima, a promena tog kursa evidentno i neminovno utiče na rast tog odnosa.
Druga stvar je što je odnos ukupnog spoljnog duga, računajući privatni i javni sektor, prevazišao 75% BDP-a, a istraživanja u zemljama u razvoju, koja su sproveli Svetska banka i MMF, govore da je, kada ta granica pređe 60%, onda ozbiljno ugrožen dugoročan razvoj neke zemlje. Čak i do 2% rasta se smanjuje ako je javni dug veliki. Naravno, zbog obaveze servisiranja tog javnog duga. Tako da je pitanje pred svima nama u Narodnoj skupštini, u Banci, u Vladi, pred svim građanima Srbije – na koji način će Srbija krenuti ka tom novom modelu rasta? Da li je taj novi model rasta održiv? Ako jeste, kako? Ako ne, koji je izlaz iz te situacije?
I, ono pitanje na koje ćemo teško dobiti odgovor – šta nas čeka u narednih šest meseci? Na moju veliku žalost, odgovor je tu prilično jednoznačan – narednih šest meseci, zbog deficita koji imamo u tekućim plaćanjima, neminovno sledi dalji rast kursa evra. To apsolutno ne može da se izbegne. Narodna banka je potrošila milijardu i po evra u odbranu kursa i samo je ublažila njegov pad, ali je očigledno da ta ravnoteža još uvek nije postignuta i pitanje je gde je ta granica održivosti situacije i ekonomskog modela u kojem se trenutno nalazimo.
Potpuno je jasno da, zbog deficita koji imamo i zbog obaveze da se ispune budžetske obaveze, moraju kamate da idu gore. Nema te jednačine koja to može da spreči. (Evo tu je gospodin Nikolić. Da li sam u pravu?) Apsolutno će to biti scenario koji sledi u narednih šest meseci. Kao odgovor na rast kursa i na rast kamatnih stopa, apsolutno sledi smanjenje privredne aktivnosti i rast nezaposlenosti, a odgovor na sve to je dalje zaduživanje i rast javnog duga. Scenario kakav niko od nas ne želi da se dogodi, ali se on događa.
Da li postoji izlaz iz svega toga? Naravno da postoji, a izlaz iz toga su reforme i rešenje svih onih problema koje mi, nažalost, ne rešavamo. Hvala.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo izuzetno važnu tačku dnevnog reda. Treba da raspravljamo o predlogu kandidata za guvernera, jedne od najvažnijih institucija koju ima svaka država. Sve one institucije koje odgovaraju Narodnoj skupštini, od svih tih institucija, Vlada i Narodna banka su sigurno najvažnije i od njih zavisi stabilnost finansijskog sistema, a time i čitave države.
Posebno je važno da današnja rasprava bude na visokom nivou zato što je naš zadatak, zadatak Narodne skupštine je da omogući da se uz sve ono što radi NBS stvori poverenje u tu instituciju. Zakon može da bude dobar ili loš, ali najbolji zakon nikada nije brana i nije garancija da će se stvoriti to poverenje. Od ove rasprave i od samog načina na koji će se birati guverner zavisi kako će krenuti i kako će nastaviti da radi ta institucija.
Dobili smo, izmenama Zakona o NBS, obavezu da predsednik Republike predloži kandidata za guvernera. Predsednik Republike nam je prosledio biografiju kandidata za guvernera. Prvo i osnovno pitanje, da bismo imali poverenje u tu instituciju, da li je guverner NBS personalno ili je to programsko pitanje?
Da li mi treba da damo bezgranično poverenje nekome na bazi njegove biografije ili bismo za najvažniju instituciju u zemlji ipak trebalo da čujemo i neke programske stvari? Mi ovde imamo predloženu biografiju koja je za čoveka koji ima četrdesetak godina, mogu reći jako kvalitetna i jako dobra. Završio je najviše škole, predavao je na prestižnim univerzitetima, napisao je veliki broj knjiga, ali u ovoj biografiji nema ni jedne jedine reči o bilo čemu što se tiče njegovog posla na funkciji guvernera NBS.
Onda se postavlja pitanje kako treba da izgleda ova rasprava, da li treba da raspravljamo o biografiji ili treba da raspravljamo o ne znam čemu drugom? Ako pogledate Poslovnik Narodne skupštine, nama je zabranjeno da govorimo stvari koje se tiču privatnog života. Prosto nije umesno da govorimo o stvarima koje se tiču bilo čijeg privatnog života. Mi bismo trebalo da raspravljamo o biografiji, a mi, osim novinskih izjava, ne znamo kakav je stav kandidata za guvernera ni po jednom od pitanja koja se tiču njegovog posla na funkciji guvernera.
Nikada nisam govorio o ličnim karakteristikama bilo koga, to neću raditi ni danas. Zašto bi govorio o stvarima koje su nesporne? Pročitao sam neke od knjiga, znam gospodina Šoškića jako dugo i nemam nijednu primedbu na njegov profesionalni rad na fakultetu, ali ono što mene zanima to je kakvi su njegovi stavovi po svim onim ključnim pitanjima i problemima koje Srbija ima i koje će on morati da rešava već od trenutka kada bude izabran.
Druga stvar koja je sporna, to je ključno pitanje, mi bi možda na bazi njegovog programa glasali za Predlog kandidata za guvernera. Hoćemo da NBS bude samostalna i nezavisna. Način glasanja i te kako utiče na mešanje politike u čitavu stvar. Zašto nama nije data šansa da glasamo za kandidata za guvernera? Da smo čuli program, da smo čuli za šta će se on zalagati, apsolutno je postojala velika verovatnoća da ćemo mi možda i glasati za tog kandidata.`
Sad ovako treba da glasamo na bazi biografije. To ni u jednom ozbiljnom demokratskom sistemu nije realno moguće. Prema tome, politika se i te kako umešala. U trenutku kada bude sprovedeno glasanje, način na koji se bude glasalo će reći u kojoj meri se umešala politika u sam izbor.
Šta je nas zanimalo da čujemo od kandidata za guvernera? Tim pre što smo čuli od ljudi iz Vlade, iz koalicije koja ga je predložila, da je on njima izneo program. Jer, bilo je više kandidata za guvernera. Oni su rekli, ljudi iz vladajuće većine, pojedini ministri, da će izabrati na bazi programa koji će to biti njihov kandidat.
Prema tome, oni su imali mogućnost da čuju kakav je stav guvernera po određenim pitanjima, a narodni poslanici koji treba da se o tome izjasne nemaju priliku da to čuju.
Narodna banka ima jasno definisane ciljeve, za razliku od Vlade. Ciljevi Narodne banke su jasno definisani Zakonom o Narodnoj banci, a Vlada nema jasno definisane ciljeve. Nijedan zakon ne definiše šta je to program Vlade.
To je ta suštinska borba između Narodne banke i Vlade, svake zemlje, pa i ove naše. Vlada koristi novac za kupovinu socijalnog mira, koristi novac za kupovinu glasova. Rezultat toga je povećana javna potrošnja.
Pogledajte samo sporazum sa MMF, jedini čvrst dokument koji postoji vezano za program Vlade. On je morao da bude revidiran iz prostog razloga što ekonomska politika nije onakva kakva je bila predviđena, zato što su prihodi manji nego što je trebalo da budu, zato što su rashodi ostali na istom nivou i rezultatu toga je povećani deficit, odnosno povećano zaduživanje.
Tu se onda postavlja osnovno pitanje na koje mi i dan-danas nemamo odgovor – koji su to lični razlozi zbog kojih je guverner Jelašić otišao? Kakvi su to lični razlozi? Prvi put kada su gospodin Jelašić i Narodna banka pokazali potpunu nezavisnost, trpeo je ozbiljan pritisak. Njegov odlazak je, kada pogledamo šta se desilo u tih nekoliko meseci od kada je on otišao, potpuno je jasno koji su to lični razlozi zbog kojih je on morao da ode.
Drugo pitanje sa kojim ćemo se mi suočiti i sa kojim će se suočiti sigurno i Narodna banka, sa svim onim svojim instrumentima koje mora da sprovodi – da li je ovakav deficit održiv? Da li će deficit koji postoji u našem sistemu, budžetski deficit, moći da opstane u ovoj, ali i u narednim godinama?
Deficit je pre svega odraz ekonomske politike. Pitanje je do koje granice će Srbija moći da se zadužuje. Pogledajte samo šta se desilo poslednjih meseci. Na domaćem tržištu više nema šanse da se zadužujemo. U julu su sve aukcije bile prilično neuspešne. Moraće da se traži novi model zaduživanja. Da li je jedini model ekonomske politike punjenje budžeta? Da li je jedini cilj ekonomske politike to da realizujemo budžet? Šta će biti sa svim ostalim, to nema nikakve veze.
Potpuno je jasno da će u mesecima koji dolaze morati da porastu kamate. Jer, očigledno po ovim kamatnim stopama niko neće da daje pare Vladi Republike Srbije. Odgovor na to je rast kamatnih stopa. Odgovor na rast kamatnih stopa je sve ono što sledi iza toga – lošija pozicija preduzeća, manja zaposlenost, pad životnog standarda i sve ono što je rezultat svega toga.
Kakav će odgovor Narodne banke biti na tu stvar? Kako će Narodna banka reagovati na rast kamatnih stopa? To je pitanje koje je ključno u ovom trenutku za sve nas i za sve građane Srbije. Mi na to pitanje nemamo odgovor.
Ključno pitanje je zašto su krediti tako skupi? Pa, niko ne može da se zadužuje jeftinije od države. Svi znaju da se u svakoj zemlji država zadužuje po najmanjim kamatnim stopama, a svi se zadužuju po većim kamatnim stopama.
Svidelo se to nama ili ne, ali dinarske kamatne stope su pravi odraz ekonomije. Pustite vi kamatne stope koje su vezane za čvrstu valutu. Pogledajte koliko su skočile kamate na kredite koji su bili vezani za evro i za švajcarski franak. Mi možemo da pričamo o našoj ekonomiji šta god hoćemo, kada pogledamo kolike su to kamatne stope, onda će vam biti jasno u kakvom se stanju nalazimo i šta sve treba da rešavamo.
Ono što će nas posebno zanimati, to je – kakav je odgovor na politiku kursa? Koja je to granica održivosti ovakvog odnosa prema kursu? Narodna banka je prodala milijardu i po evra i nije zaustavila pad kursa. Jer, pad kursa nije samo rezultat međubankarskog trgovanja, nego i odraz krvne slike jedne ekonomije. Sad se postavlja pitanje – da li su tih milijardu i po evra mogle da budu iskorišćene na bolji način? Da li kurs treba braniti agresivnije, pa pokušati to zaustaviti, ili treba primeniti neku drugu politiku? Milijardu i po evra je potrošeno, kurs je danas na rekordnom nivou.
Drugo pitanje – koja je to granica do koje će Narodna banka moći da interveniše? Jer, ako imate tekući bilans koji ima takav minus, onda je jasno da prilagođavanje mora da se rešava i kroz kurs, kada nemate priliv stranog kapitala. Koja je to granica kada Narodna banka više neće moći da interveniše? Milijardu i po evra je praktično čitav aranžman sa MMF.
Šta se onda dešava? Naravno, mi imamo 10 koma nešto milijardi deviznih rezervi, ali čija su to sredstva? Da li sva ta sredstva mogu da se koriste za odbranu kursa? Druga stvar je koliki su troškovi našeg zaduživanja?
Jer, imali smo priču o tome da mi nismo visoko zadužena zemlja, da nema problema da servisiramo svoje obaveze, međutim, pogledajte sad, kurs se menja, mi se zadužujemo u stranoj valuti, a nijedan od ovih poverilaca iz inostranstva neće da prima dinare. Nego, kad dođe vreme da im vratimo taj kredit, oni traže valutu u kojoj smo se zadužili.
Ista je priča i sa Sporazumom sa MMF-om. Da li je javni dug ili nije javni dug? To je najmanje važno. Pitanje je šta će se desiti u trenutku kada mi te pare moramo da vratimo? Da li će oni da prihvate dinare i da kažu – hajde vi nama dajte dinare, da ne biste imali pometnju, ili će Narodna banka opet morati da kupuje na tržištu devize da bi njima vraćala? Šta će onda biti sa kursom, inflacijom i sa životnim standardom? Sve ove odgovore na postavljena pitanja smo očekivali da čujemo od kandidata za guvernera.
Kako će izgledati zakon o fiskalnoj odgovornosti? Šta Narodna banka ima da kaže o granicama koje postoje, koje treba da se definišu, vezano za politiku, zakonom o fiskalnoj odgovornosti? Da li će zakon o fiskalnoj odgovornosti pomoći ili će odmoći Narodnoj banci? Da li će ovakav savet Narodnoj banci, sa ovakvim nadležnostima, biti pomoć guverneru ili će mu to otežavati njegov rad?
Na koji način će se guverner boriti za samostalnost i nezavisnost Narodne banke? Na koji način će se izboriti da ne bude mešanja od strane Vlade, privrednika i svih onih koji su se mešali u posao guverneru?
Podsetiću vas da je gospodin Jelašić bio jedan od funkcionera državnih koji je pominjan u najgorem svetlu dok nije podneo ostavku. Od trenutka kada je podneo ostavku, ne sećam se da se pojavila jedna izjava ili jedan članak koji je kritikovao njegov rad.
Šta misli gospodin Šoškić o svemu tome? Na koji način će se gospodin Šoškić boriti za deevroizaciju, pošto je osnovno pitanje zašto se u Srbiji sve indeksira u evro? Na koji način će se izboriti za poverenje, jer je tu ključ opet u poverenju? Da građani Srbije imaju poverenje u dinar, ne bi cene i sve drugo izražavali u evrima.
Priča je tu vrlo jednostavna. Lako je govoriti uopštenim formulama. Na koji način će se gospodin Šoškić boriti sa populizmom koji nas očekuje u drugoj polovini mandata Vlade? Pogledajte samo šta se dešava sa projektima, šta se dešava sa svim onim stvarima koje se uveliko najavljuju? Na koji način će Narodna banka biti brana populizmu koji sledi od strane Vlade?
Na kraju, ponovio bih jednu od stvari koja je, siguran sam, ključna i za nezavisnost i samostalnost Narodne banke i za sve ono što nas očekuje – gospodin Šoškić, na osnovu najave iz vladajuće većine nije sporno da će biti izabran, ali on dolazi kao guverner koji će biti izabran nakon što su svi guverneri pre njega nakon 2000. godine otišli pre isteka mandata.
Nijedan guverner od 2000. godine nije dočekao kraj mandata. Ili su bili smenjivani, ili su podnosili ostavke. Videćemo kako će se završiti njegov šestogodišnji mandat. Na osnovu onoga što smo videli i na osnovu ovoga što ukazuje ova sednica, ne vidim da će se stvari pomeriti nabolje, a tim pre će i građanima Srbije biti samo gore nego što je danas.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, drago nam je da ste ponovo s nama, nije vas bilo nekoliko meseci i raspravljamo o setu od sedam zakona. Nekako je običaj kada ste vi tu da uvek bude nekakav paket zakona, ni vi ni ja, verovatno, ne možemo da nađemo vezu koja je objedinila svih ovih sedam tačaka i u jednom vremenu od pet sati je potrebno diskutovati  o tako važnim stvarima.
Tri od ovih sedam zakona su zakoni koji regulišu zaduživanja. Posebno je interesantan onaj kredit, odnosno zakon o potvrđivanju međudržavnog sporazuma između Srbije i Rusije od 200 miliona dolara.
Pre više od godinu dana uveliko je najavljen taj međudržavni sporazum koji treba da obuhvati, otprilike, milijardu, negde je bilo reči evra, negde milijardu dolara, ali je jedno bilo budžetska podrška, a drugo su trebalo da budu krediti za određene projekte. Pošto očigledno nema projekata, prvi na red dolazi ovaj deo koji treba da popuni budžet.
Dok Vlada, s jedne strane, govori o tome kako je cilj pokretanje proizvodnje, kako je cilj da se investira u projekte, od svih tih mogućnosti mi popunjavamo budžet.
Ovaj zakon je interesantan još po nečemu. To je možda najkraći zakon o kom je Skupština do sad raspravljala. Ovaj zakon ima svega tri člana, uključujući i treći koji kaže da zakon stupa na snagu objavljivanjem u službenom glasniku. Da nema obrazloženja ovog zakona mi ne bismo znali za šta se ova sredstva koriste.
Nijednom rečju u tekstu zakona se ne kaže da su ovo sredstava kojima treba da se popuni budžet. Obrazloženje se koristi samo u ovoj raspravi, kad zakon bude usvojen, to će biti zakon koji ni jednim jedinim slovom se ne kaže da ta sredstava idu Vladi Republike Srbije i ne kaže se koja je svrha za korišćenje tih sredstava.
Ono što se otvara kao pitanje kad vam na dnevni red dođu ovakvi zakoni, a to je kakva je situacija sa budžetom. Hoće li nam biti, na kraju krajeva, bolje, kolika je granica održivosti našeg duga, koliki je spoljni dug, koliki je javni dug. To su sva pitanja koja traže odgovore.
Sama činjenica da se zadužujemo da bismo popunjavali budžet i da bismo smanjili i popunili deficit dovoljno govori o situaciji u kojoj se Srbija nalazi. Naravno, vi ćete reći da to rade i druge države, a ja bih strašno voleo kad bi Srbija mogla da se poredi sa SAD, Velikom Britanijom i svim tim zemljama. Na moju žalost, daleko smo od toga.
Do pre nekoliko dana su nas iz Vlade ubeđivali da je javni dug 31,9%, a onda se ispostavilo da u stvari javni dug nije baš toliki nego je 34,4%. Nisam u pravu?
Onda se izvinjavam, pošto očigledno da se u vladajućoj koaliciji dešava da neko podnosi tuđe amandmane i da neko očigledno piše tuđe odgovore. Vi ste nam odgovorili, odnosno našem kolegi Raduloviću ste odgovorili na poslaničko pitanje 28. juna 2010. godine, gde ukupno ima četiri pasusa, pa da ne čitam sva četiri, ali u trećem pasusu kažete "učešće javnog duga u BDP na dan 31. maja 2010. godine iznosi 34,4%". Molim?
(Diana Dragutinović: Mislila sam da govorite o 2009. godini.)
Ne, mi govorimo o budućnosti, mi se ne vraćamo u prošlost. Samo govorimo o stvarima koje su pred nama, sa puno optimizma gledamo u budućnost.
(Diana Dragutinović: Kad poredite Srbiju sa drugim zemljama u istom vremenskom periodu.)

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Znači, javni dug nije 32 nego 34,4%  i to pod uslovom da ne računamo ta sredstava koja smo povukli MMF i tu ne ulaze svi krediti. Ne, nisu tu sredstava od MMF, pošto kažete da to nije dug. Tu nisu sredstva od svih onih kredita koje smo u Skupštini odobrili koji još nisu povučeni, i za Koridor 10 ,i za sva ona sredstva koja čekaju da budu povučena, kad ih povučemo i to će biti javni dug.
Spoljni dug je prilično zabrinjavajući, iznosi 75% BDP i pokazalo se u ovoj krizi, koja je zahvatila ceo svet, da kad zavlada kriza onda deo spoljnog duga, bez obzira što nije javni, postaje javni dug. Pokazalo se da zemlje koje su zadužene imaju ozbiljne probleme.
Druga stvar, iskustva zemlja u razvoju pokazuju da već kad se pređe stopa od 60% spoljnog duga, da to predstavlja smetnju u razvoju. Istraživanja pokazuju, to su i kod nas radili, gospodin Bajec je bio šef jednog tima, ne znam da li ste imali prilike da vidite to istraživanje, da zemlje koje su imale dug veći od 60% imale su stopu rasta čak i za 2% manje u godinama koje su zatim dolazile.
Ono što nas čeka već u sledećih nekoliko meseci, to je izmena zakona o PIO, i tu je potpuno jasno da ste vi bili u pravu. Žao mi je što nije tu gospodin i gospoda iz PUPS-a, ali je potpuno jasno da je sve onako kako ste vi govorili tada, a nije ništa onako kako je govorio gospodin Krkobabić.
Čeka nas zakon o fiskalnoj odgovornosti i sa nestrpljenjem očekujemo da vidimo kakve će limiti biti za ekonomsku politiku vlade. Moram da kažem da je vrlo hrabar cilj da se deficit smanji do 2015. godine na samo 1%. To je veliki izazov za svaku vladu, naročito za ovu.
Kako Vlada suštinski funkcioniše? Pokazaću vam to na primeru. Ovo sad nije odgovor na poslaničko pitanje gospodina Radulovića, nego je odgovor na poslaničko pitanje koje sam vam ja postavio.
Postavio sam poslaničko pitanje na sednici 18. maja 2010. godine. Kabinet predsednika Vlade je dopisom, navodi se broj, 19. maja dobio to poslaničko pitanje. On ga je prosledio na dalju nadležnost Generalnom sekretarijatu u Vladi. Generalni sekretarijat ga je dobio osam dana kasnije, 27. maja, pa ga je prosledio Ministarstvu finansija. Ministarstvo finansija je isti dopis dobilo 15. juna. Vi ste bili vrlo ažurni, vi ste već 16-og uputili odgovor. Znači, za jedan dan od kada je pitanje stiglo vi ste dostavili odgovor. Svaka vam čast.
Odgovor u Skupštinu je stigao 30. juna 2010. godine. Znači, od trenutka kada je postavljeno pitanje, do trenutka kada je odgovor stigao, prošlo je mesec i po dana. Pri tom je za pisanje i za vaš odgovor trebalo samo jedan dan, a ostalih 44 dana su bili razni kurirski poslovi između određenih državnih institucija.
To je ono na šta se žale i svi oni koji dolaze da rade u Srbiji. Realni posao koji treba da se odradi je vrlo kratak, ali sve ono vreme koje prolazi na čekanje traje beskrajno dugo. To je jedna od tajni zašto se mi nalazimo tu gde jesmo.
U istom tom odgovoru vi kažete da će se tek u 2011. godini, na bazi svih onih pozitivnih stvari koje se sada dešavaju, stvoriti uslovi za rast zaposlenosti, kroz rast investicija i izvoza.
Kada pogledamo sve one podatke koje obrađuju statističari, vidimo da je u prvih pet meseci industrijska proizvodnja 5,5% veća nego pre godinu dana. To su sigurno podaci koji bi mogli da stvore određenu nadu i da nam ukazuju na blagi oporavak.
Naravno, pri tome treba voditi računa da su ti podaci značajno iznad podataka i iznad industrijske proizvodnje koja je bila u 2008. godini i da će biti potrebne godine, sa ovakvim tempom rasta, da bismo stigli 2008. godinu, a poznata je stvar da je 2008. godina bila ne baš tako sjajna godina i da je industrijska proizvodnja u 2008. godini bila prilično mala.
Izvoz ove godine u prvih pet meseci beleži rast od 18% u odnosu na 2009. godinu, ali to je tek 90% izvoza iz 2008. godine, a pri tom treba voditi računa da je ostvarena značajna devalvacija. Treba voditi računa i da su naši najveći spoljnotrgovinski partneri zemlje u okruženju, da oni nisu imali devalvaciju, odnosno da smo mi ovakav rast izvoza stvorili uz pad dinara. Pri tom imamo podatke koji su gori nego u 2008. godini.
Smanjena je zaposlenost, koja je inače bila veoma mala. Kada se poredi anketa o radnoj snazi, a to mi vi odgovarate na ovo isto pitanje, stopa zaposlenosti u aprilu 2008. godine je bila 45%, stopa zaposlenosti u aprilu 2010. godine je 38%, pad od 7%. Stopa nezaposlenosti je 2008. godine bila 13,3%, a 2010. godine 19,2%. Rast nezaposlenosti 6% za dve godine.
Kada pogledamo preduzeća, rastu nenaplativa potraživanja, sve veći kreditni rizik preduzeća i sve teži uslovi za poslovanje. Potpuno je jasno da ćemo jako dugo čekati da se vrati ta 2008. godina, koju smo svi okarakterisali kao ne baš uspešnu godinu. Potpuno je jasno da će rast zavisiti od zemalja u okruženju, od EU, da će zavisiti od tražnje i da će zavisiti od stranih direktnih investicija.
Kada pogledamo podatke iz EU, jasno je da tamo i po jednom i po drugom pitanju ne ide baš najbolje. Nema ideje koja su to nova tržišta koja možemo da osvojimo. Proces priključenja sa EU ne ide onako kako smo se nadali zbog problema koje oni imaju, zbog problema koje mi imamo.
Ono što posebno treba naglasiti, to je da je Vlada upravo prošla prvu polovinu svog mandata. Ulazi se u predizborni period. Ako se Vlada u ovoj prvoj polovini mandata teško borila sa tim koalicionim izazovima, ako je svaki partner gurao svoje projekte, ako je svako imao svoje zahteve, teško da ćemo onda očekivati da će se u godinama koje dolaze, do trenutka kada se održe izbori, sprovoditi reforme, da će Vlada imati jedinstvenu politiku.
Vidite i sami koliko ste problema imali oko poreske politike, a vaš predlog poreske reforme je praktično jedina reformska mera koju je ova vlada predložila. Sve drugo su bile neke ad hok mere. Vi sami ste bili suočeni sa brojnim problemima u predlaganju jedne takve korenite reforme.
Sve u svemu, postoji mnogo razloga za brigu, postoji mnogo razloga za strah, naročito kada se uzme u obzir da do kraja godine treba da servisirate praktično 96-97 milijardi onih dospelih zapisa koji su emitovani ranije, 86 plus 10, one koje je prodala Narodna banka i koji dospevaju 31. decembra.

Ukupno je bilo 22 minuta i 35 sekundi.

Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta. Izvolite. Preostalo vreme je 11 minuta i 45 sekundi.

Reč ima narodna poslanica Judita Popović, potpredsednik Narodne skupštine. Izvolite.

 Na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih govornika.
Pre nego što nastavimo, da dam obaveštenje. Pošto je ovo uobičajeno vreme za pauzu, danas ćemo raditi do završetka ove tačke, a onda ćemo sledeću tačku dnevnog reda početi u ponedeljak u 10.00 časova.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.) Gospodin Zoran Ostojić. Izvolite.

Reč ima Jasmina Milošević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS-JS. Izvolite.

Zoran Ostojić, pošto ima pravo na repliku. Izvolite.

Nema više prijavljenih za reč. Pitam da li reč želi ministar unutrašnjih poslova gospodin Ivica Dačić? Izvolite.

Hvala, gospodine Dačiću.
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.
U jedinici imam da je prijavljena Vjerica Radeta. Po kom osnovu?
(Vjerica Radeta, sa mesta: Po osnovu objašnjenja.)
Izvinjavam se, dobili ste objašnjenje.
Nastavićemo rad u ponedeljak, u 10.00 časova, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.

Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je izuzetno važan akt, poslovnik o radu Narodne skupštine, i jedan od propisa koji su nam potrebni da zaokružimo propise vezane za rad Narodne skupštine.
Jedan od prethodnika je rekao da demokratija podrazumeva procedure. Poslovnik je obaveza na osnovu Zakona o Narodnoj skupštini, a Ustav koji je donet 2006. godine propisuje da Skupština ima zakon koji reguliše njen rad.
Vladajuća većina i većina koja donosi bilo koji propis, pa i ovaj, tim propisima iskazuje svoj odnos prema pitanjima koje ti propisi definišu. Kada donosite zakon o Narodnoj skupštini vi kažete kako vidite da Skupština treba da izgleda. Kada donosite poslovnik kažete tim članovima kako vidite da Skupština treba da izgleda, na koji način Skupština treba da se razvija.
Poznata je stvar da svako društvo ima pisane i nepisane norme. Nepisane norme su običajne i moralne, pisane norme su zakoni. Dok običajne norme nemaju, po pravilu, sankciju za njeno neizvršenje, ako čoveku koga poznajete na ulici ne kažete dobar dan, samo će taj koga ste sreli imati loše mišljenje o vama, ali vi ne trpite nikakvu sankciju.
Zakoni bi morali da budu jasni. Zakoni moraju da definišu šta se dešava ako se neki propis ne poštuje i šta se dešava ako neka norma nije ispoštovana. U tome je suština demokratskih društava, da norme moraju da budu jasne, da postoji minimalan ili ne postoji prostor za njihovo dvosmisleno tumačenje i da mora da postoji jasna sankcija i mora da postoji jasno poštovanje rokova.
U uređenim demokratskim sistemima ne može da bude nevažno da li se neka norma poštuje ili ne. Možda je mojim kolegama promaklo, ali mi danas dokazujemo da kršimo Zakon o Narodnoj skupštini.
Član 73. Zakona o Narodnoj skupštini propisuje rok od 120 dana da se donese poslovnik. Taj rok je istekao krajem prošlog meseca.
Razvoj demokratije podrazumeva poštovanje bilo kakve norme i ne može da bude nevažno zašto ovaj propis nije donet pre mesec dana, i to je demokratija. S druge strane, ono što je bila ključna manjkavost našeg poslovnika to je da su brojne norme bile dvosmislene i da su mogle da se tumače na različite načine. Upravo su glavne polemike ovde bile oko toga da li opozicija ili pozicija jednu normu čitaju na jedan ili na drugi način.
Sad je glavno pitanje da li smo mi tu manjkavost otklonili ovim poslovnikom, a druga stvar na koji način doživljavamo demokratiju. Upravo je to razlika između pojedinih stranaka. Da li demokratija podrazumeva samo mogućnost ili demokratija podrazumeva i zagarantovano pravo, u ovom slučaju, manjine?
Ako se svaka odluka u Narodnoj skupštini donosi isključivo glasanjem i donosi većinom glasova, onda je svaka ta potencijalna mogućnost, u stvari, dobra volja vladajuće većine. To su suštinske razlike u shvatanju demokratije između stranke koju predstavljam, Demokratske stranke Srbije, i stranaka koje stoje iza ovakvog poslanika.
Ovde postoji mnogo mogućnosti za sve poslanike i, naravno, poslovnik ne može da razlikuje opoziciju od pozicije, ali gotovo da ne postoji norma za koju je garantovano da će biti ispoštovana. O svakoj normi se glasa i to će onda biti volja vladajuće većine u svakom konkretnom slučaju. Poslanik ima pravo da podnese zakon, taj zakon nikada ne mora da dođe na dnevni red.
Mi imamo mogućnost da utorkom i četvrtkom postavljamo poslanička pitanja. Ja sam predsednici parlamenta pre nekoliko meseci postavio pitanje - na koliko smo pitanja dobili odgovore? Odgovorili ste mi - otprilike oko 50%. Znači, neka bude 50 i nešto. Ali, na svako drugo pitanje se tek poslanicima odgovori. Ne postoji nikakva sankcija za Vladu zašto ne odgovara na ta pitanja.
Da li smo mi ovakvim poslovnikom i da li predlagač ovakvim poslanikom uklanja nedoumice i da li će pomoći da Skupština radi? Evo nekoliko konkretnih primera.
Član 23. Poslovnika predviđa da se praktično smanji kvorum. Mi imamo određeni broj članova tog odbora, ali ako se oni ne izaberu smanjiće se kvorum koji taj odbor ima.
Član 24. predviđa način na koji se biraju predsednici odbora. Ne postoji nikakva proporcionalna podela i nema nikakve garancije da opozicija može, ili ona manjina, može da dobije bilo koje mesto na čelu nekog odbora, ako to nije želja vladajuće većine.
Član 28. predviđa godišnji program rada parlamenta. Taj program je tesno vezan sa programom Vlade. Mislim da Skupština treba da kontroliše Vladu, a ne obrnuto. Naravno da se mora imati u vidu dinamika donošenja zakona ili predlaganja zakona od strane Vlade, ali Skupština je tu autonomna i ne treba da bude potpuno zavisna od Vlade.
Član 34. definiše kolegijum. Ali, kolegijum je definisan samo jednim članom i nema nikakvu obavezujuću formu odlučivanja.
Član 86. predviđa mogućnost zakazivanja sednica. Kaže da se sednica zakazuje u roku od sedam dana, ali ako postoje neophodni uslovi može da bude zakazana u kraćem roku. Pri tom, nigde nije definisan minimalni kraći rok. To može da bude i jedan sat pre zakazivanja sednice, jer nigde nije definisano da je to jedan dan ili dva dana.
Član 95. otvara mogućnost da se skrati vreme rasprave. Svaki narodni poslanik može da predvidi skraćeno vreme rasprave. Pri tom smo mi to vreme već skratili, jer nam je rekord 45 zakona koje smo raspravljali u jedno vreme.
Član 96. apsolutno isključuje mogućnost da bilo ko, osim Vlade, bude predlagač zakona. Izvinite, ali u ovoj skupštini zakone može da predloži i Narodna banka, može i Poverenik, odnosno Zaštitnik građana. I oni su ovlašćeni predlagači po Ustavu. Oni se nigde u ovom zakonu ne pominju.
Skupštinski budžet, generalni sekretar i sad će Skupština na predlog generalnog sekretara imati svoj budžet. Zakon o budžetskom sistemu već nekoliko godina predviđa obavezu da Skupština ima internu kontrolu budžeta. Mi to još uvek nemamo i nema nikakve sankcije za to. Sada će veliki pomak biti to što ćemo imati skupštinski budžet, a mi nemamo nekog ko to treba da kontroliše. I takvih normi je koliko god hoćete.
Prema tome, ovaj zakon sigurno ne pravi korak napred. Ovaj zakon ostavlja mogućnost da se arbitrarno tumači svaka norma, otvara mogućnost da i dalje postoje sukobi oko najbanalnijih stvari i sigurno ne pomaže ni razvoju demokratije, ni razvoju saradnje u ovom parlamentu.

Zahvaljujem.        Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Jelašiću, gospodine Laliću, izuzetno važan zakon je na dnevnom redu, zakon koji reguliše Centralnu banku. Ovaj zakon je predložen u formi izmena i dopuna zakona, međutim, kada se pogleda kolika je količina tih izmena, koliki je broj članova koji se menja i kakva je struktura izmena, ovo je de fakto jedan novi zakon o NB i tim pre je izuzetno važno da imamo kvalitetnu i dobru raspravu, jer je uloga NB u sistemu izuzetno važna i značajna.
Treba da posmatramo čitavu stvar sa puno optimizma, jer je potpuno jasno, naročito iz onoga što ste govorili, ne samo danas nego i u vašim obraćanjima vezano i za ekonomsku situaciju i vezano za probleme, da je ključ za rešenje problema uvek kod nas i da su ipak mnoga rešenja za naše probleme ovde, a ne na nekom drugom mestu.
Uloga NB regulisana je članom 95. Ustava Republike Srbije, gde se kaže da je NB samostalna i da podleže nadzoru i da odgovara isključivo Narodnoj skupštini. Narodna banka je u žiži javnosti bila poslednjih nekoliko godina po nekoliko različitih stvari – pitanje deviznog kursa, pitanje referentne kamatne stope, pitanje količine nivoa deviznih rezervi, poslednjih nekoliko meseci, čini mi se da je to bio 23. ili 24. mart ove godine, tako što je guverner podneo ostavku. Danas raspravljamo o zakonu, a još uvek nismo izabrali novog guvernera i imamo guvernera kome je Savet već konstatovao ostavku i čija je ostavka konstatovana na Odboru za finansije.
Paradoks naše situacije najbolje se odražava u obrazloženju ovog zakona. U Skupštini imamo dve procedure – standardnu i hitnu proceduru. U obrazloženju zašto ovaj zakon ide po hitnoj proceduri navode se dva razloga. Prvi razlog je da se usklade odredbe sa Ustavom Republike Srbije, a drugi razlog je da se stvore uslovi za izbor guvernera.
Podsetio bih vas da ste ostavku podneli pre više od tri meseca, a rok za usklađivanje odredbi sa Ustavom je bio 31. decembar 2008. godine. To je pre godinu i po dana. Tu su, takođe, razlozi zašto Zakon stupa na snagu, odnosno Ustav daje mogućnost, predviđa, da zakon stupa osmog dana nakon dana objavljivanja, a ovaj zakon predlaže da zakon stupi sutradan na snagu. Znači, tih sedam dana nam je vrlo važno u ovom slučaju, a tih godinu dana, šest meseci i sedam dana je nešto što je izuzetno važno. Upravo samo na tom primeru vidimo kakvi su naši problemi i sa čime svi mi treba da se nosimo, ne samo u Skupštini nego u Srbiji uopšte.
Ono što je ključna stvar za svaku centralnu banku, pa i za Narodnu banku Republike Srbije, to su njena samostalnost i nezavisnost. Ustav kaže samostalnost, zakon kaže samostalnost i nezavisnost, a prvo pitanje je – da li su te dve stvari povezane ili je dovoljno da bude samostalna, ili je dovoljno da bude nezavisna, ili je neophodno da bude i samostalna i nezavisna.
Guverner je više puta (citiraću ga) objasnio razliku između samostalnosti i nezavisnosti. Njegov sin, koji ima šest godina, jeste potpuno samostalan, jer se hrani, ustaje sam, pere zube, oblači se, ali uopšte nije nezavisan, jer i te kako utiče i zavisi od svojih roditelja. Nije svejedno, da li je Narodna banka samo samostalna, nego je neophodno da ovaj zakon stvori uslove, pored samostalnosti, da bude potpuno nezavisna.
Ono što je za nas pitanje, to je, da li ovaj zakon stvara mogućnosti i da li je Narodna skupština na putu da omogući samostalnost i nezavisnost Narodne banke? Pored toga, za sve nas je izuzetno važno, da li stvaramo uslove da imamo, ili da li Narodna banka pomaže da svi imamo poverenje u ono što radi Centralna banka? Naravno, kao odgovor na to pitanje ili na sva tri pitanja, nameće se kontrapitanje – ko najviše ugrožava nezavisnost Narodne banke i gde je ta glavna borba za samostalnost i nezavisnost? Odgovor je prilično jednostavan. Glavni problem Narodne banke predstavlja Vlada Republike Srbije i glavni problem svake centralne banke predstavlja vlada odgovarajuće zemlje.
Da li Vlada i Centralna banka imaju zajednički cilj ili su možda njihovi ciljevi prilično suprotstavljeni? Zakon kaže da je cilj Centralne banke, pri tom je ovaj član malo modifikovan, pa pored osnovnog cilja, koji je bio stabilnost cena, uvodi se i drugi cilj da je to očuvanje i jačanje stabilnosti finansijskog sektora. To potpuno opravdano uzimajući u obzir šta se dešava poslednjih godina, naročito poslednjih meseci u zemljama u okruženju i u čitavom svetu, uloga Narodne banke u očuvanju finansijske stabilnosti izuzetno je važna.
Ali, da se vratimo na ovaj prvi cilj. Zar ne bi bilo logično da je to i cilj Vlade? Upravo se tu krije glavna tajna nezavisnosti Centralne banke u odnosu na Vladu. Narodna banka ne bi trebalo da se bavi politikom i trebalo bi potpuno da bude lišena politike. Sa druge strane u Vladi sede političke stranke koje imaju za cilj da imaju što bolji rejting, da imaju naklonost birača i moraju da rade stvari koje će njihovi birači opravdati. Moraju da rade mnoge populističke stvari, populističke mere i u Vladi se razlikuju u kojoj je to meri manje ili više izraženo.
Naravno da je novac potreban za finansiranje raznih projekata, uvek će Vlada reći da su svi projekti potrebni. Ovde često govorimo o tome da je neophodno ulagati u poljoprivredu, infrastrukturu, pa, ako ne uradimo 50 kilometara jedne godine, onda, sledeće obećamo 350, to jako lepo zvuči.
Sa druge strane, ako kažete da li su penzije male – naravno da su male. Da li su plate male – naravno da su male. Za to su potrebna sredstva da se sve to finansira. U trenutku kada se Narodna banka suprotstavi subvencijama, dotacijama, zaduživanju i trošenju tih sredstava, nastaje ključni problem i taj problem je nastao i ovde. Prema tome, da ne bude nikakve dileme. To je ključni problem i očigledno da ta dva cilja koja naizgled treba da se podudaraju, vrlo često dođu u situaciju da su na različitim i suprotstavljenim stranama. Cilj koji postavi sebi Narodna banka, koja ako hoće da očuva samostalnost, nezavisnost, profesionalnost i da sačuva finansijski sistem i cilj koji sebi postavi Vlada, možda čak i nesvesno, ali kada pogledate za šta se sve zadužujemo i za šta se sve finansiramo potpuno sam siguran da Centralna banka ne odobrava nijedan delić svega toga.
Ovaj zakon uvodi jednu novinu. Nama je ključno pitanje, a to je ono, nema dana da se ne pojavi nekoliko tekstova, koliki treba da bude kurs, pa ćete naći polovinu analitičara i privrednika koji kažu da je kurs precenjen, a druga polovna će reći da je kurs potcenjen. Imali smo vrlo karakterističnu situaciju da je gospodin Jelašić bio najnapadaniji funkcioner dok nije podneo ostavku, a od trenutka kada je podneo ostavku, svi ti koji su ga napadali su rekli da je on bio brana za stabilnost deviznog kursa.
Mi sada imamo situaciju, taj deo je nepromenjen, pošto kurs, politiku i režim kursa određuje NBS uz saglasnost Vlade i taj deo je nepromenjen, a sada se iz nadležnosti guvernera, odnosno Monetarnog odbora, prebacuje na Savet NBS. Ne mislim da je to dobro. Smatramo da je prethodno rešenje bilo bolje, iz prostog razloga što je uticaj politike u Savetu daleko veći nego na nivou guvernera. Iako ćemo reći da zakon ima brojne odredbe, o tome će kolege govoriti u nastavku ove rasprave, koje govori o samostalnosti i nezavisnosti, i nespojivosti funkcija i svega drugog, potpuno je jasno da je uticaj politike na guvernera daleko manji nego što će biti i nego što jeste na članove Saveta.
Umesto Monetarnog odbora formira se Izvrši odbor. Mislim da je bolji naziv, mada to nije previše važno, meni lično je mnogo više odgovarao izraz – Monetarni odbor, jer Izvrši odbor je nešto što ima komercijalna banka. Centralna banka je ipak nešto potpuno drugačije od komercijalne banke, čak iako je deklarativno, bilo bi dobro da se taj deo razlikuje. Daje se mogućnost, kako to član zakona definiše, ako postoje neke neodložne stvari, da guverner donosi odluku u ime Izvršnog odbora.
Pri tom, sednice Izvršnog odbora se održavaju jednom mesečno, pa se kaže, ako postoji sprečenost određenih članova da prisustvuju, onda guverner može da donese odluku, ako je ugroženo ostvarivanje ciljeva i obavljanje funkcija Narodne banke. Ako je riskantna situacija, ako postoji neki hitan problem i ne može da se sastane Izvršni odbor, onda guverner preuzima odgovornost, a u nastavku se kaže, da na prvoj sledećoj sednici u roku od mesec dana, Izvrši odbor može da potvrdi ili stavi van snage jednu takvu odluku.
Mislim da je to vrlo opasno rešenje i po guvernera, jer ako je to neka kritična situacija, onda je i odgovor na kritičnu situaciju kritični odgovor. A, šta se dešava ako, recimo, taj odbor zaključi da ta odluka nije bila dobra? A po ovom, kako ovde piše, ne dešava se ništa.
Nisam siguran da treba da se desi situacija u kojoj ne mogu da se sastanu tri člana, ako su već kolektivni organ, ili treba jasnije definisati situaciju u kojoj ta odluka može da bude poništena naknadno, a sve odluke koje donosi Centralna banka imaju i te kako uticaja na čitav finansijski sistem, na osiguranje, na bankarski sistem.
Posebna novina je član 19. Član 19. predviđa drugačiji način kandidovanja kandidata za guvernera. Postoje različiti modeli u zemljama u svetu, nema dva ista modela. Mi smo do sada imali situaciju da to radi Odbor za finansije, sada predlaže predsednik Republike. Slažem se da dosadašnje rešenje nije bilo dovoljno dobro i da je imalo određene manjkavosti, pa, valjda, zakon donosimo zato što imamo bolje rešenje. Ako već idemo na bolje rešenje i ako idemo na rešenje u duhu demokratije, zašto onda nismo otišli korak dalje, pa ako hoćemo da ojačamo funkciju Narodne banke i ako nam je cilj da osnažimo funkciju guvernera, zašto onda kandidat za guvernera ne podnosi svoj program Narodnoj skupštini na sednici na kojoj se bira.
On treba da izađe i predstavi svoj program. Tim pre što u trenutku kada je gospodin Jelašić podneo ostavku, imali smo veliki broj izjava partijskih funcionera koji su rekli, postoji više kandidata za guvernera, mi sa njima razgovaramo, čekamo da nam predstave svoj program, pa ćemo izaći sa svojim kandidatom. A, ako hoćemo da guverner bude nezavisan, onda valjda treba Skupštini da predstavi svoj program, a ne partijskim funkcionerima.
Druga stvar, ono što je manjak u našoj demokratiji, predloženo zakonsko rešenje uopšte ne predviđa mogućnost da guverner ne bude izabran. Šta se dešava ako guverner ne bude izabran? To je u duhu demokratije. Predsednik Republike predloži rešenje, valjda poslanici glasaju po svojoj savesti na bazi izloženog programa. Zakon bi morao da kaže, u slučaju da guverner ne bude izabran, predložiće se u roku 30 dana novi kandidat. To je u duhu demokratije. Valjda ovde ne vlada jednoumlje i ne glasa se po diktatu. Tim pre što smo imali situaciju da guvernera, odnosno kandidata za guvernera, a videćemo da li će predsednik Republike ostati pri tom predlogu, predlaže predsednik Vlade, jer je predsednik Vlade rekao da je kandidat za guvernera gospodin Šoškić. U kom svojstvu je to uradio i kakva je nadležnost predsednika Vlade u svemu tome, to ja ne znam.
Mi smo predložili amandman kojim predlažemo da guverner predloži svoj program Narodnoj skupštini, jer smatramo da pitanje guvernera ne sme da bude samo personalno pitanje, nego valjda guvernera biramo na bazi njegovog programa. Ako je to programska stvar, onda će poslanici glasati za njega na bazi programa.
Zakon smanjuje broj viceguvernera i predlaže se od dva do četiri viceguvernera. Mislimo da nije loše ako će to biti regulisano Statutom Narodne banke i to je dobro rešenje, tim pre što Statut dolazi na uvid Skupštini, da svaki od viceguvernera ima jasno definisana ovlašćenja, jer načinom na koji je definisan Izvršni odbor viceguverneri imaju daleko veću moć nego što su imali sada. Izvršni odbor koji sačinjavaju guverner i viceguverneri donosi odluke većinom glasova, ima mnogo šire nadležnosti nego po prethodnom zakonu i, ako je to već tako, onda bi bilo logično kada guverner predloži kandidate za viceguvernera Savetu, njih bira Savet guvernera, da tačno navede šta su njihova obrazloženja.
Guverner Jelašić je istakao da zakon uvodi značajnu novinu, a to je izveštavanje Narodne skupštine, a to je tačno. Nekoliko članova zakona uvode i taksativno navode šta su sve obaveze u izveštavanju Narodne skupštine od strane Narodne banke. O tome je govorio i moj kolega gospodin Čolaković. Bilo bi dobro da se predvidi, jedan od naših amandmana to predviđa, da se jednom godišnje održi sednica na kojoj bi se guverner obratio Narodnoj skupštini sa nekim od glavnih ciljeva ili predlogom plana za narednu godinu.
Takođe, uvodi se, a to je i do sada bio slučaj, Vlada Republike Srbije dostavljala je na mišljenje budžet Republike Srbije, ali bilo bi dobro da i Narodna skupština ima to mišljenje koje je Narodna banka dostavila Vladi, da bi, prosto, imala uvid kakav je taj odnos i kakav je stav Narodne banke po tako važnom pitanju, vezano i za makroekonomsku politiku i za memorandum o ekonomskoj politici, a vezano i za budžet.
Bitna promena je vezana za zaduživanje. Ne daje se više mogućnost da se za kratkoročnu likvidnost finansira od strane Narodne banke Vlada Republike Srbije. Međutim, tu postoji jedan problem. Članovima je ostala mogućnost da se Narodna banka zadužuje u svoje ime. Da li je Narodna banka deo Republike Srbije ili nije? Da li ima veze sa Vladom ili nema? Ustav Republike Srbije, nažalost, kaže nešto sasvim drugačije, član 93. Ustava: ''Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave mogu da se zadužuju.'' Gde je tu Narodna banka?
S druge strane, kada pogledamo zvaničnu statistiku vezanu za zaduživanje, s jedne strane Ministarstvo finansija, s druge strane Narodna banka. Tu se uopšte ne slažem. U ova dva primera koja imam, jedan je 31. mart 2010. godine, što se tiče Narodne banke, a drugi je 30. april 2010. godine, što se tiče Ministarstva finansija, kada govorim samo o spoljnom javnom dugu. Razlika je, ni manje ni više, nego, dve milijarde i 700 miliona evra.
Da li je moguće da u Republici Srbiji imamo različite statistike? U jednom slučaju je spoljni javni dug – 7,5 milijardi, a drugom slučaju je 4 milijarde i 700 miliona evra.
S druge strane, šta se dešava sa aranžmanom sa MMF? Skupština Srbije nikada nije raspravljala o tom aranžmanu zato što je potpisnik Narodna banka, a nama je predsednik Vlade, kada je jednom prilikom bio u Narodnoj skupštini, rekao da to u stvari nije kredit, da to u stvari nije dug, da su to pare za jačanje deviznih rezervi, a da one samo menjaju svoj oblik. Recimo, kada vi intervenišete na deviznom tržištu, onda promenite evre u dinare i onda u stvari vi i dalje imate dinare, tako da nije problem da vratite.
Sada vi nama objasnite – da li je možda postignut dogovor sa MMF da mi njima kada dođe trenutak plaćanja možemo da vratimo dinare? Da li oni sada hoće da prime te dinare ili će biti situacija kada dođe trenutak da se vrati tih milijardu i nešto evra – da li ćemo onda, opet, imati problem sa kursom i destabilizacijom kao što imamo sada? Očigledno je da je problem te neravnoteže više nego jasno izražen.
Ono što je činjenica, to je da ste jedino vi od funkcionera iz ovog sektora koji se tiču finansija govorili da nema jeftinog novca. Kad god se neki kredit obrazlaže, onda nam kažu – sve pare su jeftine. Ispričaću vam jednu anegdotu o dvojici ekonomista, jednom pred penzijom i jednom veoma mladom, sa upravom završenim fakultetom. Oni šetaju Knez Mihailovom, krenuli su od Narodne banke prema Skupštini Srbije. Mlađi se sagne i kaže – pet hiljada dinara stoji na ulici. Stariji ga uhvati i kaže – čekaj, to nije istina, vidiš koliko ljudi ovde ima, da je to novčanica od pet hiljada, neko bi je odavno već uzeo, to je imaginacija. Prema tome, nema jeftinog novca. To je ono što treba da istaknemo u svakoj situaciji. To je ono što je jedino Narodna banka isticala.
Kada pogledamo šta se dešavalo u poslednjih nekoliko meseci od trenutka kada je guverner Jelašić podneo ostavku i kada pažljivo pratimo šta se dešavalo sa kursom, onda je vrlo jasan odgovor na pitanje zašto je guverner Jelašić podneo ostavku. A, što se tiče nezavisnosti institucija i što se tiče toga kakav je ugled Narodne banke i kakav je odnos prema Narodnoj banci, više od svega govori podatak da nijedan guverner u poslednjih deset godina, uključujući i gospodina Jelašića, nije otišao sa funkcije tako što mu je istekao mandat, svi su bili ili smenjivani ili su podnosili ostavke. Toliko o samostalnosti i nezavisnosti.
Hvala. (Aplauz)