Zahvaljujem, gospođo Čomić. Gospodin Ljajić ima neka neodložna posla, pa mora da ode.
Govorio sam o ovom zakonu i opasnostima koje nejasne stvari mogu da definišu. Ovaj član je vrlo interesantan, jer može da nas podseti na nešto što tek treba da izgrađujemo, a to je institucionalna memorija i iskustvo koje mora da postoji u radu državnih organa.
Kolega Momčilov je predložio da se u članu 25, a taj član 25. definiše Jedinstvenu bazu koja se uspostavlja ovim zakonom i šta se dešava u slučaju kada se pojavi greška. Naravno da je moguće, kada se radi neki posao, da se pojavi greška. Treći stav kaže: ''Svaka ispravka tehničke greške u Jedinstvenoj bazi vrši se odmah po saznanju za tu grešku, bez odlaganja, uz beleženje vremena ispravke i teksta pre ispravke''. Znači, vrši se odmah, bez odlaganja. Kolega Momčilov predlaže da se briše ovo "bez odlaganja", jer ako je nešto odmah, onda je to valjda vrlo jasno i vrlo precizno definisano.
Pošto smo više puta istakli kako je ovo važna baza i kako je ovo važan registar, vrlo je važno istaći baš kod ovog člana i ovog amandmana, tu može da pomogne i gospodin Novaković, mislim da i ministar ima iskustva pošto Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, odnosno država već ima nekakve slične registre.
Recimo, država ima Centralni registar hartija od vrednosti i, kad je uspostavljan Centralni registar hartija od vrednosti, postojao je privremeni registar hartija od vrednosti. U državi Srbiji hartijama od vrednosti može da se trguje samo na berzi i logično je da je mnogo jednostavnije voditi Centralni registar hartija od vrednosti, jer imate jasan podatak sa berze. Sve ono čime se trgovalo na berzi, može da bude evidentirano u Centralnom registru. Od kada je privremeni registar prerastao u Centralni registar hartija od vrednosti, neki od ključnih problema koje smo imali u privatizacijama, u vlasničkim odnosima u preduzećima, desili su se baš zato što su se pojavili brojni problemi i brojne greške u Centralnom registru.
Ja sam vas, gospodine Novakoviću, citirao kao nekoga koji je dugo godina ovde vodio Odbor za privatizaciju i koji je, kao i ministar Ljajić, bio upoznat s brojnim žalbama. Ja samo govorim o tome da je u takvom registru, za koji logika nalaže da je mnogo jednostavnije voditi takav registar jer se sve promene dešavaju na berzi i moraju da budu evidentirane na neki drugačiji način, bilo brojnih grešaka.
Kakve sve opasnosti mogu da se pojave u ovakvoj bazi, koja se ažurira jednom mesečno, prilikom svake uplate, ili, ako se doprinosi uplaćuju češće, onda i više puta, i kako sve ovako nejasne odrednice u pojedinim članovima mogu da dovedu do problema. Samo kažem da Srbija već ima iskustva s ovakvim registrima i čini mi se da ovaj zakon i ovakve odredbe ne otklanjaju opasnost da ćemo u perspektivi imati brojne probleme i s ovim članovima.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre Milosavljeviću, gospođo Snežana Lakićević-Stojačić, osnovno pitanje je zašto Skupština Srbije ili zašto skupštine donose zakone? Sve skupštine u svetu, pa i ova naša, treba da definišu određene probleme koji postoje u određenoj oblasti i da onda zakon bude rezultat problema koji postoji u određenoj oblasti i da ponude odgovarajuća rešenja.
Imamo jedan set predloga zakona. Ministar i sve kolege su najviše pažnje posvećivali zakonu o Centralnom registru osiguranika. Kada pogledamo tekst zakona i obrazloženje trebalo bi da imamo odgovore u obrazloženju koji su to problemi koji definišu ovu oblast, a u tekstu zakona predlog je kako ćemo u budućnosti da otklonimo sve te probleme koji postoje.
Kada pažljivo pročitate obrazloženje, gospodin Milosavljević iako nije resorni ministar je govorio o nekim od tih stvari, u obrazloženju se kaže da je što se tiče finansiranja Vlada preuzela obavezu još 2005. godine kreditom od Svetske banke, po posebnim i vrlo povoljnim uslovima, da napravi zakon koji će omogućiti konsolidovane naplate i izveštavanje u oblasti socijalnog osiguranja.
Vlada je, imajući u vidu utvrđenu politiku vezanu za reformu u oblasti socijalnog osiguranja, obaveze preuzete međunarodnim ugovorom koje podrazumevaju liberalizaciju aktivnosti, pre svega donela prvo uredbu do donošenja zakona kojim je uspostavila Centralni registar, a zakon predstavlja utvrđivanje one obaveze koja postoji i sve što je uspostavljeno uredbom sada treba definisati i bliže urediti samim zakonom.
Ovaj zakon treba, kaže se u obrazloženju, da utvrdi odgovarajući organizacioni oblik za obavljanje poslova uspostavljanja i vođenja centralne baze podataka koja će objediniti različite baze podataka koje se vode za iste grupe korisnika i da uvodi centralnu bazu podataka o obaveznicima osiguranja.
Ovo će obezbediti efikasniju kontrolu naplate doprinosa, smanjiti troškove administriranja i omogućiti efikasnije funkcionisanje sistema socijalne zaštite. Različito vođenje evidencije poslodavaca i osiguranika dovodilo je do brojih problema, nije bilo jedinstvene evidencije, nije moglo da se utvrdi kada ko šta plaća i to je stvaralo dodatne probleme.
Vlada je, pored ostalih mera, u nekoliko navrata donosila odluke o povezivanju staža za lica kod kojih je utvrđeno da je bilo izbegavanja obaveze plaćanja određenih obaveza. I u ovom sistemu ovaj zakon će u potpunosti zaštititi sve zaposlene od nesavesnih poslodavaca. Postojeće zbirne prijave će biti drugačije definisane i urediće se čitava oblast, a omogućiće se da doprinosi ne budu nenaplaćivani.
Ozbiljan problem je predstavljalo, kaže se u obrazloženju, to što nije bilo koordinacije između Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i Nacionalne službe za zapošljavanje.
Obaveza za sve one koji nas gledaju kada se donose zakoni da se, između ostalog, kaže koliki su finansijske obaveze države kada se donese novi zakon. Onda se kaže - da nema novih obaveza pošto je već budžetom predviđeno za 2010. godinu funkcionisanje centralnog registra i to je već predviđeno ovim obavezama.
Zakon se inače donosi po hitnom postupku po skraćenoj proceduri zato što je, kaže se u obrazloženju, neophodno, imajući u vidu već utvrđenu politiku vezanu za reforme obaveznog i socijalnog osiguranja, kao i kredit Svetske banke, da se čitava stvar završi do 30. septembra 2010. godine.
Imamo zakon, imamo obrazloženje. Kada pažljivo pročitate zakon i obrazloženje, vidite da u ovoj oblasti očigledno postoji nekoliko problema. Jedan problem je, koji mogu da vidim iz jednog i iz drugog. da se ne plaćaju doprinosi za PIO. Drugi je problem manjak u Fondu PIO. Treći problem na koji se jasno ukazuje je nekoordinacija između državnih organa. Četvrti problem je obaveza poštovanja međunarodnih obaveza. Bar četiri problema, prilično važna i prilično ozbiljna možemo da vidimo iz teksta zakona i iz obrazloženja.
Država je uzela kredit od Svetske banke, ima obavezu da taj kredit ispuni. Da li država ima obaveze prema nekim drugim međunarodnim organizacijama, osim Svetske banke – mislim da ima? Ključ rešenja problema ekonomske krize u kojoj se Srbija nalazi je Sporazum sa MMF.
Imam tekst, Pismo o namerama, koji su potpisali već bivši guverner gospodin Jelašić, ministarka finansija gospođa Dragutinović i predsednik Vlade gospodin Cvetković, strana 5: do kraja februara 2010. godine biće donet zakon o reformi penzionog sistema, a opšti cilj kojim se rukovode reforme je smanjenje troškova za izdatke Fonda PIO na 10% sa sadašnjih 13%.
Danas je 14. april, pa da li u proceduri postoji Zakon o reformi penzionog sistema – ne postoji? Da li poštujemo obavezu koju imamo prema MMF – ne? Da li ćemo smanjiti potrošnju sa 13% na 10%? Ovde smo u Skupštini često govorili o tome. Meni je žao što gospodin Ljajić ima neke druge obaveze pa nije danas ovde, ali gospodin Milosavljević vrlo često dolazi pa je imao prilike da čuje o tome.
Moji prijatelji gospoda Perić i Čolaković često su sa mnom razmenjivali mišljenja o reformi penzionog sistema. Sada je udeo penzija 13% u bruto društvenom proizvodu. Kada smo govorili o obavezi koju Republika Srbija, odnosno Vlada Republike Srbije, na koju se često pozivamo, preuzela prema MMF i obavezu da smanji izdatke za penzije sa 13% na 10% rečeno je – da se to neće desiti i neke stranke i neki visoki funkcioneri, potpredsednici Vlade, neće dozvoliti.
Sada imamo izjavu gospodina Krkobabića od 12. aprila, koji kaže: "Uštede ćemo ostvariti reformom i svešćemo nivo izdvajanja sa 13% na 10%" – list "Danas" 12. april. Kako pre mesec dana nije bilo moguće da se sa 13% svede na 10%, a danas je moguće? Da li je moguće da samo uštedama u Fondu PIO mogu troškovi da se smanje za 30%? Da li je moguće da je Fond PIO toliko neracionalan?
I krivicu svaljujemo na penzionere, koji su zasluženo po zakonima otišli u penziju, ispunili svoj osnov, a sada glavnu krivicu za razvoj Republike Srbije svaljujemo na penzionere. Kako je moguće da gospodin Krkobabić danas kaže da će to biti svedeno sa 13% na 10% - moram da priznam da tu matematiku ne znam. Završio sam neke škole, učio sam brojne matematike.
Kada pogledate statističke podatke u poslednjih godinu dana broj zaposlenih je smanjen za 132.000, broj penzionera je povećan za 25.000, a Dragan Vukmirović, direktor Statističkog zavoda Srbije, kaže – da će u sledećih 20 godina, ako se nastave sadašnje demografske tendencije, broj stanovnika biti smanjen za milion.
Kako je moguće, uz minimalan rast koji se predviđa u narednim godinama od nekoliko procenata bruto društvenog proizvoda, sa smanjenjem broja zaposlenih, sa povećanjem broja penzionera, ne smanjivati penzije, a njihov udeo u bruto društvenom proizvodu smanjiti sa 13% na 10% - to ne umem da sračunam?
Danas i gospodin Krkobabić, potpredsednik Vlade, priznaje da će to biti sa 13% smanjeno na 10%, odnosno da se vratim na prvo pitanje, zakon ne daje odgovor na ispunjenje međunarodnih obaveza, jer ispunjavamo zakonom obaveze prema Svetskoj banci, ali ne ispunjavamo obavezu prema MMF.
Oko nekoordinacije državnih organa, očigledno zakon ukazuje da ne postoji saradnja između državnih organa. To za nas naravno nije novost. Svaki dan kada otvorite bilo koje novine ili pogledate vesti vidite da ne sarađuju ni ministri u Vladi, a taman posla da će sarađivati državni organi. To što će ovaj zakon to da promeni, to ni u jednom članu tog zakona ne piše.
Sigurno je da će ovaj zakon da nam da informaciju – da li neko ne uplaćuje doprinos. To što ćemo imati informaciju, do rešenja problema je dalek put. Da li je to tačno? Evo navešću vam jedan konkretan primer – Koridor 10.
Svaki dan ćete videti u novinama da državni organi ne rade svoj posao, da ima ozbiljnih problema u realizaciji Koridora 10, da tender putuje od pisarnice Vlade do resornog ministarstva satima i danima, sve dok ne istekne onaj Ugovorom predviđeni rok. Ljudi ne rade svoj posao. Pozivaju se na ličnu odgovornost i direktori, i ministri i ne znam ko sve, ali da li to rešava problem? Naravno da ne rešava – i dalje nema pomaka na Koridoru 10.
Da li će ovo da reši problem neplaćanja doprinosa – nisam siguran? To ćemo videti tek u narednim mesecima, pošto ne sumnjam da će zakon biti izglasan. Da li se razmišljalo, i to je problem kada naiđe resorni ministar, uz svo uvažavanje gospodina Milosavljevića, jer smo nekada imali priliku da sarađujemo, ali on resorno nije zadužen za tu oblast, već je za to zadužen ministar Ljajić, postoje drugi predlozi i druga rešenja koja su bila u opticaju?
Na primer, postoji mogućnost da se uplaćuje bruto doprinos, dakle da poslodavac dođe u banku, uplati bruto platu svakom zaposlenom na posebnom formularu koji bi definisan i koji bi tačno definisao koji deo plate ide zaposlenom, a koji deo plate ide u određenom procentu određenim fondovima, svim onim obveznicima kojima je poslodavac dužan da plati. To bi sigurno mnogo efikasnije rešilo ovaj problem nego što je predloženo ovim zakonom.
Zakon će nam dati informaciju, ali i dalje neće rešiti problem koji postoji. Samo pitam da li se o tome razmišljalo.
Četvrto pitanje koje otvara ovaj zakon to je pitanje – manjka u Fondu PIO. Da li će se taj problem rešiti tako što će se ubuduće na osnovu informacija koje dobijamo, koja će biti na mesečnom nivou na osnovu ovog zakona, kada budemo znali ko uplaćuje, a ko ne uplaćuje plate, i šta ćemo sa tim da radimo, odnosno kako će da se vodi ekonomska politika Srbije u narednim godinama? To je ključ za punjenje budžeta, ali i ključ za punjenje Fonda PIO.
Mislim da odgovor na to pitanje možemo da dobijemo – kada pogledamo kojom se brzinom Srbija zadužuje, koje obaveze Srbija preuzima u narednim godinama i brzina kojom se puni budžet Republike Srbije.
Za 2010. godinu je rečeno da će biti blagi rast, da će krenuti oporavak srpske privrede i da će 2010. godina biti povoljnija od 2009. godine. Čak su prognoze predvidele povećanje budžeta, a budžet preko doprinosa i onih primanja nam predstavlja odraz onoga što se dešava u Republici Srbiji. Predviđeno je da će postojati rast u budžetu za 2010. godinu otprilike 9-9,5%, u zavisnosti šta je baza za proračun, u odnosu na 2009. godinu.
Kada pogledamo rezultat toga je da je predviđeno da će primanja 2010. godine biti oko 660 milijardi, 2009. godine, da vas podsetim, prihodi su bili 624 milijarde, znači 36 milijardi dinara više u 2010. godini nego u 2009. godini.
Kada pogledamo prva tri meseca ove godine, prihodi budžeta ne da nisu veći 10%, nego su manji 2,5%, znači u nominalnom iznosu su manji. Kada uzmete u obzir inflaciju, to je 6 -7% manje nego prethodne godine.
U prva tri meseca 2009. godine, koja je bila okarakterisana kao vrlo krizna godina, imali smo prihode od 147 milijardi, a ove godine, godine kada izlazimo iz krize, u godini kada rešavamo probleme, to je svega 144 milijarde. Kako ćemo puniti budžet ako i sad imamo mnogo manje prihoda nego što smo imali pre godinu dana i kakva je to garancija za godine koje dolaze?
Pogledajte kako se Srbija zadužuje i kakve su obaveze koje preuzima. U toku mandata ove Vlade, a to je otprilike 680 i neki dan od kada je Vlada formirana, Srbija se zaduživala otprilike oko tri miliona evra na dan, 34 evra svakog sekunda. Znači, govorim otprilike 14 minuta, Srbija je zaduženija 14 minuta puta 60 sekundi puta 34 evra, uključujući i noć, kada ništa u Srbiji ne funkcioniše.
Kakva je to garancija da ćete puniti fond PIO i kakva je to garancija da će penzije biti isplaćivane? Kada sad pogledamo o čemu raspravljamo i način na koji se rešava problem, predlaže se uvođenje registra, a ne rešava se nijedan od problema koji postoji.
Apsolutno ne postoji ideja kako ćemo izaći na kraj sa tim procesom, iako se i dalje broj penzionera povećava po stopi ili u broju 25 hiljada godišnje, a i dalje se broj zaposlenih smanjuje, da ne pričamo o onim svim firmama koje će biti ugašene zbog stečaja i nekih drugih stvari, zbog racionalizacije državne uprave i svega onoga što ova Vlada predviđa.
Kada to sve uzmemo u obzir, ne postoji nikakva garancija da ćemo za godinu dana imati stabilan sistem, za pet još manje, nego se u stvari sve prolongira za neko drugo vreme, za neku drugu Vladu i za neke druge ljude koji će taj problem rešavati. To svima nama apsolutno ne uliva poverenje i ne daje nam nadu da će nam biti bolje.

Moram da priznam da nisam baš razumeo, jer očigledno niste pažljivo slušali. Upravo sam govorio o problemima koji postoje u oblasti i očigledno ako hoćete da rešite problem, ako ste vi ti koji nešto radite, onda nemojte da dozvolite da Srbija bude jedina zemlja u svetu u kojoj dokumentacija od pisarnice Vlade do ministarstva koje je na drugom spratu putuje dovoljno dugo da se probije procedura i da se zakasni.
Druga stvar, ako ste preuzeli obavezu prema Svetskoj banci, onda ispoštujte obavezu i prema MMF, jer je i to takođe obaveza. Od ovih ljudi ovde nema potrebe da nas delite na one koji dobro misle ovoj zemlji i koji ne misle, iz prostog razloga što smo mi izabrani od strane građana.
Uz svo uvažavanje Vlade koja rešava probleme, mi smo tu da pomognemo da se ti problemi reše. Mi vam ukazujemo na to da ovaj zakon ne rešava suštinski problem, ne rešava problem Fonda PIO, a ono što je preuzela Republika Srbija, odnosno ono što je uradila Vlada u ime Republike Srbije, preuzela je međunarodnu obavezu, kao što je i ovaj zakon međunarodna obaveza, da do kraja februara da predlog kako će se taj problem dugoročno rešiti.
To što ćemo se podeliti na one koji su u jednoj, drugoj ili trećoj grupi neće rešiti problem penzija. To što ćete vi reći da mi nismo pomogli u rešavanju tog problema, to neće rešiti problem toga što su budžetski prihodi daleko manji nego što su bili.
Ovde je bila ministarka finansija. Na postavljeno pitanje da li Vlada i Narodna banka prate ono što se dešava u Grčkoj, ministarka je rekla da to nema s nama nikakve veze. Na isto to pitanje Narodna banka i guverner su odgovorili na pet gusto kucanih strana, o tome šta sve Narodna banka radi da se kriza iz Grčke ne bi prelila u Srbiju. Prema tome, upravo to što vi radite neće rešiti problem.
Evo, sve ste vi u pravu, apsolutno ste sve u pravu, mi ne pomažemo ništa, mi nismo uradili ništa da ovaj zakon bude bolji. Da li će to pomoći da za godinu dana penzije budu povećane i budu isplaćene? Siguran sam da ne, a i vi jako dobro znate da ne. Da li će to pomoći da umesto što je predviđeno 250 kilometara puteva na Koridoru 10 bude izgrađeno 47 kilometara na putu Koridora 10? Sigurno da neće. Prema tome, to znamo jako dobro i vi i ja.
Način na koji ćemo podeliti Srbiju na dva ili tri dela, kao što vi pokušavate da uradite, neće rešiti ni jedan problem. Ukazujemo vam na problem. Jasno vam je da taj problem postoji i jasno vam je da ovo što je ovde predloženo rešava problem u sledećih iks godina.
Nisam rekao da ovaj zakon ne treba da se donese, samo vam kažem da to nije suštinski problem i nije prioritet u ovom trenutku, a vaša Vlada bira prioritete. Očigledno na potpuno pogrešan način jer problemi u Srbiji se ne rešavaju nego se produbljuju.

Imam pravo na repliku, pošto me je kolega Čolaković pomenuo. Tačno je i poznato da poslanička grupa DSS i ja lično u ovom sazivu i parlamentu posebnu pažnju posvećujemo jednoj izuzetno važnoj reformi, a to je reforma sistema PIO. Potpuno je jasno, kada ovlaš pogledate broj penzionera i broj zaposlenih i sve elemente vezane za čitav sistem, da je taj sistem dugoročno, ovakav kakav je sada, neodrživ i da su potrebne reforme.
Jedino oko čega treba da se složimo ili ćemo se možda složiti to je – da polako dolazimo na ono na šta je DSS ukazivala pre više od godinu i po dana. I kada sam govorio u svojstvu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe rekao sam da smo ukazivali na to da je čitava ideja i dogovor sa MMF – da se udeo penzija smanji u BDP, od sadašnjih 13% smanji na 10%. Kada sam to prvi put rekao pre godinu dana, ljudi, pa i iz vaše poslaničke grupe, rekli su da to neće biti moguće. Samo kažem kako sada stvari stoje.
Ako se broj penzionera povećava i demografska slika u Srbiji koju ima, koja je takva kakva jeste, meni nije drago što je to tako, ali naše stanovništvo iz godine u godinu stari, natalitet je manji od mortaliteta i broj stanovnika Srbije se smanjuje. Ako se broj zaposlenih smanjuje, a broj penzionera povećava, ako imamo blagi rast BDP i industrijske proizvodnje, ako nemamo novozaposlenih – kako je moguće da se održi nivo penzija koji sada postoji, a da se sa 13 na 10 smanji udeo u BDP? Ne postoji ta matematička operacija.
Ako su u pitanju uštede zašto pod hitno ne zakažemo sednicu Skupštine i vidimo u čemu su to problemi u tom sistemu, ako postoji 30% rastura da vidimo šta je?
S druge strane, potpredsednik vaše stranke, gospodin Milan Krkobabić, kaže da to što radi ministar Dinkić je politička lukrativnost. Kaže: "Dinkić uvodi element – političku lukrativnost, jer svesno gađa zaposlene u javnom sektoru, odnosno to što hoće da poveća njihove plate samo da bi dobio glasove i time urušava sistem".
Čak upozorava dalje: "Da će da ugrozi mogućnost da penzije budu 10%". Znači, ne samo da će biti 10%, nego se ukazuje da Dinkić ruši sistem koji postoji. Samo smo to govorili i ništa drugo.
Tačno je da ste mi dali Predlog zakona i sa zadovoljstvom ga analiziram. Ono što smo mi hteli je – da za tako važnu reformu ne razgovaramo samo u formi zakona kada dođe ovde, nego da zakažemo posebnu sednicu Skupštine sa ciljevima reformi penzionog sistema i da o tome razgovaramo. To je pravi način na koji Skupština radi.

Što se mene tiče, ovim završavam odnosno biću vrlo kratak.
Ako je istina da 30%, a pri tome treba zbog građana da kažemo da Fond PIO isplaćuje oko 450 milijardi dinara, da će sa 13% na 10% biti smanjenje, ako grubo računamo, to je otprilike oko 30%. Tih 30% je 120-130 milijardi dinara, a jako je popularna deevrizacija u Srbiji, to je milijardu i 200 miliona ili milijardu i 300 miliona evra.
Ako je istina da milijardu i 300 miliona evra može da se uštedi tako što će da se donese ovaj zakon, tako što će da se napravi ušteda u administraciji i tako što će da se napravi ušteda u beneficiranom radnom stažu, onda ova skupština i te kako ima posla da utvrdi – zašto te stvari nisu urađene ranije?
Zašto smo dozvolili da penzioneri dođu u takvu situaciju, da država dođe u takvu situaciju zbog toga što sistemski nismo rešavali stvari? Vreme će pokazati ko je u pravu – mi ili poslanička grupa PUPS, koji tvrdite suprotno.
Kažem da to apsolutno nije moguće da ima 30% rasipanja u tom Fondu. Rasipanja ima i tu ću se potpuno složiti s vama, ali da je toliki procenat prosto to ne želim da verujem, jer to onda potpuno drugačiju svetlost stavlja na sve perspektive o kojima ovde pričamo.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što je gospođa ministarka Dragutinović tu, pozdravljam i nju. Poslednjih nekoliko godina bilo je vrlo poučno; čitav svet je shvatio da integracija i globalizacija donose mnogo toga dobrog, ali i da sve ono negativno što se desi u nekoj velikoj ili maloj zemlji može ozbiljno da ugrozi finansijski sistem.
Juče je dobar deo sveta pažljivo čekao rezultate sastanka u Briselu, gde se odlučivalo o tome na koji način će se pomoći Grčkoj u ozbiljnoj finansijskoj krizi. Ta kriza se već prenela i na Portugaliju, Španiju i pitanje je gde će se zaustaviti.
Tako je čitava Srbija pažljivo pratila prošlonedeljni skup na Kopaoniku i zaključila da je taj skup, umesto da da odgovore, doneo samo novo pitanje – da li uopšte Srbija ima ekonomsku politiku i, ako ima, koja je to politika?
Poslednja ekonomska kriza je u kasno leto ili ranu jesen 2008. godine zahvatila Srbiju. Prvo su na udaru bile banke. Sećate li se reakcije Srbije i Vlade Republike Srbije tada? Demokratska stranka Srbije, poslanički klub, već početkom oktobra predložila je Zakon o osiguranju depozita, da bi se zaustavio odliv štednje iz banaka. Vlada je tek posle petnaestak ili dvadeset dana prihvatila takvo rešenje i zaustavila reakciju građana. Za to vreme je više od milijardu evra otišlo iz banaka.
Drugi korak krize je zahvatio preduzeća. Za poslednjih godinu dana više od 200.000 ljudi je ostalo bez posla. Ozbiljan problem je sa likvidnošću, ozbiljan problem je sa funkcionisanjem naše privrede.
Treći korak ili deo krize je uveliko počeo i on ponovo udara na banke. Svako sedmo preduzeće u Srbiji nije u stanju da servisira svoje obaveze. Sve više građana ne može da servisira obaveze koje ima prema bankama. Problem će biti sa rastom docnje, jer će u periodu koji je pred nama preduzeća i dalje kasniti sa otplatom svojih dugova. Mislim da finansijski sektor neće biti ugrožen, ali može da ima ozbiljnih problema.
Neću ulaziti u razloge zbog kojih je Grčka u problemu, ali je osnovno pitanje da li kriza koja je zahvatila Grčku može da ima bilo kakve veze sa Srbijom, kao što ima sa nekim drugim zemljama, i da li su povezane Srbija i Grčka? Odgovor je – može, naravno. Ako ništa drugo, u vlasništvu grčkih banaka je 17% bankarskog sistema Srbije.
U zavisnosti od načina i modela rešavanja problema u Grčkoj i načina na koji će EU, možda i MMF, odlučiti da rešavaju probleme u Grčkoj, ti problemi mogu u ozbiljnoj meri da se odraze i na finansijski sistem Srbije, time i na privredu Srbije i na funkcionisanje Srbije u celini.
Imam pitanje za predsednika Vlade Republike Srbije gospodina Cvetkovića i guvernera Narodne banke Radovana Jelašića – na koji način se posmatra analiza u Grčkoj i na koji način će, u slučaju da se pogorša finansijsko stanje u Grčkoj, stanje banaka, bankarskog sistema u Grčkoj, reagovati Narodna banka, odnosno Vlada Republike Srbije? Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka Kalanović, danas imamo dve tačke dnevnog reda, kao što je ministarka Kalanović na početku rekla, i to su Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji za „Srbijagas“ i Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu KfW za vodosnabdevanje.
Moram da vam kažem, kada sam video predloženi dnevni red, pošto ova sednica ima 38 tačaka i spaja se sve i svašta, mislio sam da je ovo značajan pomak, iz prostog razloga što smo već imali, kao prvu tačku dnevnog reda, Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist „Banke Inteze“, a opet za „Srbijagas“.
Međutim, kada pažljivo pogledate ta dva zakona, apsolutno nikakve razlike nema između kredita za „Srbijagas“, suštinske razlike, osim što se čini da neko misli da ne znamo da sračunamo da 170 plus 150... 170.000.000 evra je kredit po tački 5. sadašnjeg dnevnog reda i po ovoj dvadeset i nekoj tački dnevnog reda kredit je 150.000.000, u toku rasprave ću govoriti i o jednom i o drugom kreditu, to je u sumi 320.000.000 evra.
Naravno da ste na početku govorili o ekonomiji, a ovo se i te kako tiče ekonomije. Imali smo prilike da prethodnih dana gledamo izveštaje sa Kopaonika. Neću trošiti vreme danas, jer su ministri na najbolji način opisali ekonomsku politiku koju ova vlada vodi i na najbolji način su rekli šta misle kako da će da se izađe iz krize. Svaki ministar je govorio dijametralno suprotnu stvar, što je najbolji dokaz da smo u pravu kada govorimo da Vlada niti ima ideju kako da iz krize izađe, niti ima jedinstvenu politiku.
O jednom kreditu smo raspravljali pre nekoliko dana, i to je 320.000.000 evra kredita za „Srbijagas“. To je više od 3% javnog duga Republike Srbije. Kada se ova dva kredita izglasaju dug Srbije će biti veći za još tri procentna poena.
Mi ćemo se apsolutno složiti da je sve potrebno, tu je moj prijatelj gospodin Čolaković, potrebne su i veće penzije, potrebne su i veće plate, stanje u obrazovanju nije dovoljno dobro. Ministar Đelić je govorio o stanju u nauci, da je potrebno da nauka dobije znatno više sredstava. Upravo u tome i jeste suština. Zato postoje Skupština i Vlada, da se izaberu prioriteti.
Što se tiče Demokratske stranke Srbije, apsolutno smo za to da je infrastruktura jedan od prioriteta, tu se sa vama potpuno slažemo. Postoje i drugi prioriteti. Recimo, godinama je u Srbiji bila ideja da uslugama može da se reši problem. Značajno ulaganje u infrastrukturu, značajna ulaganja u usluge mogu da reše neke probleme. Da li je tako? Upravo je to radila Grčka i sada ima trista milijardi evra spoljnog duga, i, kao što ste čuli pre nekoliko dana u Vašingtonu, postoji opasnost da grčki dug napravi novi talas krize.
Ako nema ekonomske opravdanosti i pravilnog izbora prioriteta, onda to što ćemo reći da nam je sve potrebno ne znači ništa, jer nam je apsolutno sve potrebno i onda je sve prioritet. Postoje nekakvi prioriteti iznad prioriteta.
Ovo su predlozi zakona o dve garancije. Ne zadužuje se direktno Republika Srbija, nego se zadužuju, u ovom slučaju pričamo o „Srbijagasu“, javna preduzeća. U obrazloženju zakona kaže se da će se obezbediti finansijska sredstva. Kolika finansijska sredstva? U ova dva zakona nema ni jednog jedinog slova o tome kakav je kapacitet „Srbijagasa“, kolika je sposobnost „Srbijagasa“ da te kredite vraća?
Često nam u skupštinsku proceduru dolaze zakoni o garancijama. Najčešće se kaže da nije potrebno da se obezbede finansijska sredstva. Kada pogledate izveštaj Ministarstva finansija o izvršenju budžeta, dobili smo preliminarni izveštaj kao članovi Odbora za finansije za prethodnu godinu, otplata duga po aktiviranim garancijama je 3.900.000.000 evra. Očigledno je da postoje preduzeća koja nisu u stanju da vraćaju te dugove. Samo je pitanje dana kada ćemo da priznamo da ta preduzeća to ne mogu da urade i kada će to da uradi Republika Srbija. Onaj čuveni izveštaj DRI, o kome još uvek nismo razgovarali, ukazuje i na tu vrstu problema.
Koliko je situacija ozbiljna videćete ako pogledate samo za šta se ti krediti koriste: krediti kod „Banke Inteza“ – refinansiranje kratkoročnih obaveza prema komercijalnim bankama, finansiranje tekuće likvidnosti, dodatne investicije; kredit kod Evropske banke – refinansiranje kratkoročnih kredita, podzemno skladištenje, povezivanje gasovoda sa Republikom Srpskom, sa Rumunijom, rehabilitacija gasovodnog sistema. To apsolutno nije sporno, ali koliko sredstava ide za koji kredit?
Druga stvar, nema nijednog slova o preduzeću „Srbijagas“. Kada pogledate sajt Agencije za privredne registre, osnovni kapital preduzeća „Srbijagas“ je trinaest milijardi dinara. Preduzeće ima osnovni kapital koji je 130.000.000 evra, a mi treba da prihvatimo garanciju da će da se zaduži za 320.000.000 evra, tri puta više nego što je njegov osnovni kapital!
Kako će to preduzeće moći to da vraća? Ovde ne postoji nijedno slovo analize kako će to krenuti narednih godina. Ili će se možda to rešiti onako kao što EPS ima ideju da poveća plate, kaže, to nema veze sa budžetom, mi ćemo da podignemo cenu, pa ćemo da sračunamo koliko nam je potrebno za plate, pa ćemo kroz povećanu cenu to da platimo.
Kada pogledate, ovo su dugoročni krediti, pod relativno povoljnim uslovima; to je 320.000.000 evra, grejs period od tri, četiri godine i za jedan i za drugi, period vraćanja je desetak ili jedanaest godina. Da nema nijednog dinara kamate, to je trideset miliona evra svake godine kao obaveza da se servisira taj dug. Da li je to preduzeće u stanju da to uradi ili će se to lomiti po leđima poreskih obveznika? To su analize koje su potrebne da bi Narodna skupština mogla relevantno o tome da odlučuje.
Koliko je situacija paradoksalna? Može da zvuči banalno, ali pogledajte samo kredit prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj, naravno, engleska verzija i srpska verzija. Srpska verzija je ukupno na četiri strane, sa proredom; kada se pažljivo prebroji svaki karakter, svako slovo, uključujući interpunkciju, ovde ima pet hiljada karaktera, slova i znakova interpunkcije. Sa pet hiljada slova se traži garancija za kredit od 150.000.000 evra. Svako slovo ovog papira vredi 30.000 evra. To su sva objašnjenja da mi ovde glasamo i da kažemo da je to potrebno.
Da li je Srbiji potreban gasovod? Da. Da li je Srbiji potrebno podzemno skladište? Da. Da li je Srbiji potrebna rehabilitacija? Da. Da li su Srbiji potrebne veće penzije i veće plate? Gospodine Čolakoviću, šta mislite o tome? Da li Srbija može sve to istovremeno ili će Srbija za pet godina da postane Grčka? Da li neko o tome razmišlja?
U Srbiji u ovom trenutku apsolutno ne postoji nijedno telo koje raspravlja o isplativosti investicija, apsolutno nijedno telo koje na pravilan način utvrđuje prioritete i apsolutno nijedno telo koje će da utvrdi na koji način će se ta sredstva vratiti. Da li je to tako?
Setite se koliko ima fabrika koje nikad u bivšoj Jugoslaviji nisu proradile. Da li su i one bile potrebne kada su donošeni zakoni o njihovoj izgradnji? Pa jesu. Sve ono što se uradi tako, bez potrebnih analiza, sve ono što se uradi bez potrebnih prethodnih radnji, ne ukazuje na to da može da bude dobra investicija. Može da bude, ali u ozbiljnim državama se ništa ne prepušta slučaju, nego se o ovakvim stvarima raspravlja na ozbiljan način.
Apsolutno smo zabrinuti za ekonomsku situaciju u zemlji. Ugovori i zakoni koji su kao ovaj apsolutno ne otvaraju prostor da relaksirani gledamo u budućnost. Složićemo se da je infrastruktura u jako lošem stanju, ali ćemo se složiti da izbor prioriteta apsolutno nije adekvatan i da na takav način Srbiju samo još više približavamo nekom grčkom scenariju. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, ustavna obaveza parlamenta i nas poslanika jeste da sprovodimo zakonodavnu, ali i kontrolnu funkciju. Posao parlamenta u svim demokratijama je da donosi zakone, ali je podjednako važno i da sprovodi kontrolnu funkciju, pre svega Vlade, ali i svih izvršnih organa vlasti. To je posao na kome treba da se radi; ni mnogo razvijenije demokratije i demokratije sa mnogo dužim iskustvom nego što je naše još uvek nisu našle prave mehanizme kontrole.

Naš poslovnik o radu parlamenta, izmenjen Poslovnik, koji je donet pre godinu dana (18. februara 2009. godine su napravljene izmene tog poslovnika), predvideo je mogućnost da narodni poslanici mogu dva puta nedeljno, utorkom i četvrtkom, pre početka sednice, kao što ste na početku i rekli, da postavljaju pitanja svim onim institucijama koje za svoj rad odgovaraju parlamentu i da dobiju odgovore na ta pitanja.

To je sigurno jedan od mehanizama da se jača kontrolna funkcija parlamenta, ali puni smisao te kontrolne funkcije može da se realizuje samo na jedan način – ako na ta pitanja dobijemo i odgovor, jer izuzetno je važno da se pokrenu određena pitanja, izuzetno je važno da se govori o različitim temama i upravo u ovim pitanjima se vidi različitost političkih stranaka jer svaka potencira neke druge stvari. Ono što je izuzetno važno za sprovođenje te kontrolne funkcije jesu odgovori na postavljena pitanja.

Imam jedno vrlo jednostavno pitanje za predsednicu parlamenta gospođu Slavicu Đukić-Dejanović: gospođo predsednice, koliko je ukupno pitanja, na osnovu člana 235, postavljeno od trenutka kada je promenjen Poslovnik, odnosno od 18. februara 2009. godine? Drugo pitanje: koliko je ukupno odgovora stiglo na postavljena poslanička pitanja?

Mislim da ćemo vrlo lako dobiti odgovor. Poslovnik predviđa 15 dana za dobijanje odgovora. Mislim da tek kada dobijemo taj odgovor možemo da dobijemo punu sliku o našoj kontrolnoj funkciji. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, danima već u javnosti je otvorena polemika i oko toga na koji način će se Srbija razvijati u godinama koje slede i koji će to model rasta pomoći građanima Srbije da bolje žive. Polemika se otvorila naročito oko dolaska misije MMF i u toku tih pregovora koji su završeni pre nekoliko dana. Očigledno da je model rasta nekoliko godina bio taj što se sredstvima od privatizacije finansiralo sve što je moglo u Srbiji. Kada su ta sredstva presušila, prešlo se na zaduživanje.

Pitanje je, pošto će tih slobodnih para na tržištu kapitala biti sve manje, šta će uslediti u godinama koje su pred nama? To je izuzetno ozbiljno pitanje o kojem treba da razgovara i ova skupština.

Jasno je da se uspeh svake ekonomije meri otvaranjem novih radnih mesta. Jedino su nova radna mesta zalog za budućnost, za punjenje budžeta, za redovnu isplatu svih onih davanja koja slede iz fondova i iz budžeta. Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku poslednjih godinu dana broj radnih mesta ili broj zaposlenih u Srbiji je smanjen za 170.657 i to su podaci za septembar 2008. godine – septembar 2009. godine. Pretpostavljam da je za ovih nekoliko meseci ta brojka prešla 200.000.

Takođe, prema podacima Zavoda za statistiku, u poslednjih osam godina je broj zaposlenih u Srbiji smanjen za 383.000, prema tome, od 2002. godine do danas u Srbiji je zaposleno 383.000 ljudi manje. Naravno da je to rezultat i povećane produktivnosti, rezultat je mnogo faktora, ali je i rezultat i brojnih problema koji u Srbiji postoje.

Za poslednjih osam godina, Srbija je promenila pet vlada, četiri ministra zadužena za privatizaciju i sedam direktora Agencije za privatizaciju. Za tih sedam godina u Srbiji je ponuđeno na prodaju, prema zvaničnim podacima 2.652 preduzeća, privatizovano 1.784 preduzeća, ukupan prihod od privatizacije je 2,2 milijarde evra, ali je u istom tom periodu poništeno 478 privatizacija.

Ono što je vrlo primetno, da je trend poništavanja privatizacija značajno ubrzan. Samo za poslednjih mesec dana poništeno je 35 privatizacija. Kuriozitet je da je jedna privatizacija koja je završila na sudu, a firma završila u likvidaciji, vlasnik firme je oslobođen svih optužbi zato što je sud zaključio da je vlasnik na osnovu svojih referenci, kvalifikacija, obrazovanja i onoga što je radio apsolutno nesposoban da vodi jedno takvo preduzeće i kao takvog, sud nije mogao da ga osudi. Firma je propala, radnici su ostali bez posla, država je ostala bez imovine, a niko nije odgovoran.

Da li je privatizacija u Srbiji završena? Sigurno da nije, jer ono najvrednije što Srbija ima još uvek nije privatizovano. Nisu privatizovana javna preduzeća, nisu privatizovana komunalna preduzeća. Veliko je pitanje – šta će sa tom imovinom i sa time što su generacije građana Srbije ulagale deset i u godinama koje slede? Tu su najveća javna preduzeća, tu su najvažnije imovine lokalnih samouprava. Smatram da je, nakon osam godina privatizacije, pravo vreme da se naprave sve potrebne analize, u ovom predahu koji u privatizaciji očigledno postoji u poslednjih godinu dana i verovatno će se nastaviti još neko vreme, dakle, pravo vreme da se napravi analiza.

Pitam predsednika Vlade Republike Srbije – da li je Vlada napravila analizu efekata privatizacije od trenutka kada je usvojen taj zakon? Šta se planira? Kakvi su rezultati te analize, ako uopšte postoji? Kakvi su planovi za sve ono što je najvrednije u Srbiji? To mora da bude rezultat kontrolisanog procesa i ni na koji način ne treba da bude rezultat stihije i dnevnih potreba. To su dva pitanja. Molim da mi predsednik Vlade odgovori. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je poslednja u Evropi dobila državnu reviziju i poslednja u Evropi dobila izveštaj DRI. Zakon je usvojen još u novembru 2005. godine. Državna revizija je izabrana u jesen 2007. godine, a uslovi za rad su se praktično stekli tek kada je na zahtev opozicije u ovoj Skupštini usvojen Poslovnik o radu državne revizije 23. januara 2009. godine.

Državna revizija je Skupštini Srbije dostavili 27.11.2009. godine izveštaj o završnom računu budžeta za 2008. godinu. Treba posebno istaći da je Odbor za finansije Narodne skupštine, a što je inače obaveza po zakonu, razmatrao taj izveštaj i još 7. decembra 2009. godine jednoglasno predložio Skupštini da se o tome raspravlja. Rasprava o ovom izveštaju je zakonska obaveza Narodne skupštine, jer to predviđa nekoliko članova Zakona o DRI, članove 35, 43, 47. i 48. predviđaju da je to izuzetno važna stvar o kojoj ovaj parlament mora da se izjasni.

Narodna skupština ima zakonodavnu, ali i izuzetno važnu kontrolnu funkciju. Izveštaj DRI i rasprava je najvažnija stvar u sprovođenju te kontrolne funkcije. Više puta je najavljivano da će to biti na Prvoj sednici redovnog zasedanja, a među 32 tačke nema izveštaja o DRI. Pravo svake vladajuće većine i predsednika parlamenta je da kreira dnevni red, ali potrebno je još jednom dokazati da je parlamentu to toliko važno da među 32 tačke dnevnog reda se ne nalazi jedna tako važna stvar.

Prošla tačka je izveštaj Državne revizije, a slično je i sa zakonom o završnom računu budžeta i rasprava o svim stvarima koje se tiču finansija i način na koje se troše državne pare imaju smisla samo ako se raspravlja o završnom računu. Tek izveštajem Državne revizije su se stekli uslovi da uopšte raspravljao i usvajamo završni račun budžeta. Meni je prilično iznenađujuće bilo kada ni ova tačka nije bila u dnevnom redu. Predložio sam da se dnevni red proširi. To je mnogo važnije od bilo koje odredbe i Zakona o Narodnoj skupštini, važnije od bilo koje odredbe Poslovnika o radu Narodne skupštine, da Skupština sprovodi svoju kontrolnu funkciju. Hvala.

Iskoristite vreme poslaničke grupe.
Da otklonimo sve nedoumice, pošto se više puta govorilo o tekstu zakona koji je bio u proceduri. Saziv Skupštine i skupštinska većina koja je tada postojala imala je čvrstu želju da napravi zakon o Narodnoj skupštini, govorim o 2007. godini. Napravljena je radna grupa koja je imala predstavnike iz svih stranaka. Nama je rečeno, iz formalnih razloga samo jedna poslanička grupa je tada vrlo brzo napustila rad i imao sam priliku da predsedavam toj radnoj grupi. Ona je imala redovne sastanke, otprilike, za mesec, mesec i po dana je završila svoj posao.
Taj tekst zakona se našao u proceduri, bio je i usaglašen, i taj tekst su u proceduru predali sledeći narodni poslanici: Radojko Obradović, Gordana Čomić, Dragoljub Mićunović, Petar Cvetković, Nikola Novaković, Rajko Baralić, Radovan Radovanović, Nebojša Ranđelović, Bajram Omeragić. Tekst se našao u proceduri 5.11.2007. godine, zavodni broj 0102-3623/07.
Dakle, mi smo se tada dogovorili oko svih tih stvari, kao što je gospođa Kolundžija već tokom rasprave pogrešno citirala. Citirali ste jedan član, kada ste govorili o sastavima delegacije. On se odnosio na sastave delegacije prilikom saradnje sa drugim parlamentima, a ne za međunarodne skupštine, međunarodna radna tela. To je ovim zakonom definisano nekim drugim članom.
Prema tome, mi smo tada imali konsenzus, pošto nije postojala politička volja da se iza ovog zakona stane DSS je samo ponovila predlog, i ovaj tekst koji je sada u proceduri i iz marta 2009. godine razlikuje se samo u jednoj jedinoj stvari. Razlikuje se samo u datumu kada zakon stupa na snagu. To je identičan tekst iza koga su pre tri godine stali svi ovi ljudi. Hvala.

Mi ćemo u danu za glasanje podržati ovaj predlog amandmana koji je podnela gospođa Grubješić, iz prostog razloga što smo imali prilike da se upoznamo sa pozitivnom praksom brojnih parlamenata u svetu.
Upravo, ovo, Švedska ima odlična iskustva sa zamenikom člana odbora, međutim, to je potpuno vezani uslov, jer ima još nekoliko vrlo važnih uslova da, recimo, na skupštinskom zasedanju ništa ne može da se raspravlja bez mišljenja odbora. Dok god kod nas to može, ovo apsolutno ništa ne znači, kao i brojne odredbe u ovom zakonu koje samo deklarativno podižu i jačaju rad parlamenta, suštinski ništa popraviti neće.

Gospođo potpredsednice, gospodin Markićević je već govorio o penzijama, ali problem je toliko veliki da nije na odmet da kažemo još neku rečenicu o tome, jedino što odgovor neću tražiti od gospodina Krkobabića, nego od predsednika Vlade gospodina Cvetkovića, koji je najodgovorniji za rad Vlade.

Nestrpljivo smo očekivali kraj treće revizije stendbaj aranžmana koji imamo sa Međunarodnim monetarnim fondom. Značaj tog aranžmana je izuzetno važan za sve građane Srbije iz brojnih razloga. Dobili smo informaciju da je sve dogovoreno i da je dogovoreno ono najvažnije pitanje, koje je mučilo 1.600.000 penzionera, koliko ih ima sada, i sve građane Srbije. To je pitanje vezano za reformu penzionog sistema, način kako će se penzije usklađivati, pitanje indeksacije i svi drugi problemi vezani za godine radnog staža i sve ono što nas zanima.

Kako je to pitanje rešeno? Tako što će rast penzija od 1. aprila naredne godine, znači malo više od godinu dana, biti usklađivan prema rastu plata u javnom sektoru. To je očigledno rešenje.

Mislim da je ovog puta problem rešen tako što je napravljen drugi problem. Penzije će se usklađivati prema rastu zarada u javnom sektoru, a nema nijedne reči, to će tek biti dogovoreno, kako će se usklađivati plate u javnom sektoru. U stvari, nije rešen problem penzija, nego je prebačen na neki drugi problem.

Ono što je izuzetno važno za penzionere i sve građane Srbije, to je da li je taj model održiv i da li će doći dan, za šest ili dvanaest meseci, kada će se reći da taj model takođe ne može da funkcioniše. U Srbiji je bilo dosta eksperimenata poslednjih godina i decenija. Da li takav model postoji bilo gde u svetu? Ako postoji, kako on funkcioniše? Srbija je u mnogim slučajevima bila eksperimentalna zemlja, koja je primenjivala unikatne modele, a rezultati su dobro poznati.

Evo šta o tome kaže Albert Jeger, koji je sedeo sa druge strane ovog tima koji kaže da je sve dogovoreno: „Predlog o usklađivanju penzija sa rastom plata u javnom sektoru je predlog Vlade, prema kom smo skeptični. Možda ima samo jedna zemlja koja je to pokušala i odustala. Penzije će se usklađivati počev od aprila 2011. godine i dogovor je da nakon toga penzije rastu prema rastu cena na malo i da se ide ka tome da penzije imaju učešća u budžetu od 10% bruto društvenog proizvoda.“ To kaže gospodin Jeger. Kaže da takav model ne postoji nigde u svetu, da je primenjen samo na jednom mestu i da se vrlo brzo odustalo, i kaže da će penzije sa sadašnjih 14% bruto društvenog proizvoda pasti na 10% bruto društvenog proizvoda.

Obećanje je da će penzije nastaviti da rastu, tako što će u masi, iako se svake godine broj penzionera povećava, u masi će penzije biti manje. Ne znam matematički model po kome je to moguće, a to očigledno ne zna ni misija MMF-a.

Imam pitanje za predsednika Vlade: šta je tačno dogovoreno sa MMF-om i u kojim zemljama su uzeti primeri, da li postoji ikakva uporedna praksa sa predlozima koji se predlažu u Srbiji? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani od državnih institucija u ovom trenutku očekuju odgovore na brojna pitanja. Sve građane brine da li je Srbija izašla iz krize. Građani su zabrinuti da li je počeo privredni oporavak, ako jeste kojom brzinom. U toku su pregovori sa MMF, pitanje je šta će se desiti sa penzijama i na koji način će se one usklađivati narednih godina, kurs evra je blizu sto dinara i pitanje je gde će se zaustaviti.

Pitanje je koji je model ravnoteže i na koji način će funkcionisati ekonomija i privreda Srbije? Čini mi se da je to jedno jedino pitanje oko koga svi ministri u Vladi imaju identičan odgovor. Kažu da će infrastrukturni projekti pokrenuti privredu i zaposliti građane Srbije.

Prema pregledu kredita o kojima se pregovaralo polovinom novembra, samo u tom trenutku u toku su bili pregovori za tri kredita, ukupne vrednosti 810 miliona evra. S druge strane, tu nije kredit za most Zemun-Borča, nije kredit za most Gazela, nisu krediti za brojne druge infrastrukturne projekte.

Ono što je, takođe, činjenica jeste da je u 2009. godini završeno svega 40-ak kilometara regionalnih, magistralnih i drugih puteva. Za 2010. godinu planirano je da to bude 300 do 400 kilometara. Takođe, planirano je da se istovremeno rade putevi od Beograda ka Horgošu, od Beograda ka Požegi, od Niša ka Dimitrovgradu, od Niša ka makedonskoj granici, od Pojata ka Trsteniku, da se radi Gazela, da se završi most Beška, da se radi most preko Zemuna.

S druge strane, ministar za infrastrukturu gospodin Mrkonjić kaže sledeću stvar: preduzeće "Putevi Srbije" nije imalo nijednog inženjera za projektovanje puteva kada je on postao ministar. To je jedan od razloga što nije urađen ni jedan kilometar puta na Koridoru 10, a nije čak ni projektovan.

S druge strane, potpredsednik Vlade kaže kako je Svetska banka odobrila po skraćenoj tenderskoj proceduri kredite Republici Srbiji, a domaće institucije zadužene za pripremu tenderske dokumentacije katastrofalno su uradile posao. Prema njegovim rečima, Srbija nema nijednog stručnjaka za projektovanje tunela.

Imam pitanje za predsednika Vlade gospodina Cvetkovića – da li je moguće da u Srbiji, gde je građevinarstvo bila najvažnija izvozna grana, nema nijednog stručnjaka koji može da projektuje mostove, puteve i tunele? S druge strane, da li je tačno da za sve ove projekte koji se planiraju nema projektne dokumentacije, da je urađen samo mali deo projektne dokumentacije? Da li je tačno da nije sprovedena eksproprijacija, koja je osnovni uslov za realizaciju tih projekata, da nam se ne bi dešavalo ono što se dešava oko obilaznice, oko Gazele i na nekim drugim projektima?

Ako je to sve tačno, molim predsednika Vlade da nam dostavi tačnu informaciju o tome na koji način ovi projekti treba da se izvode, da nam se ne bi dešavalo da nam Svetska banka i druge finansijske institucije oduzimaju već odobrene kredite.