Zahvaljujem.
Član 34. definiše šta treba da se sadrži u Memorandumu o budžetu. Naravno, odnosi se opet na Memorandum, dve godine unapred.
Memorandum o budžetu o ekonomskoj politici je izuzetno važan akt koji treba da nam omogući planiranje i projekcije i za narednu godinu i za godine koje su pred nama.
Naravno, ukazaću još jednom na manjkavost, vezano za transferna sredstva lokalnoj samoupravi. To mora da bude sastavni deo Memoranduma. Narodni poslanici, predstavnici lokalnih samouprava moraju da imaju jasan uvid koja su to sredstva, ali predlažem da se sadržina Memoranduma dodatno proširi, da se dodaju dve stavke, 11 i 12, opet se odnosi na predviđenu imovinu, gde bi trebalo da u sastavni deo Memoranduma uđe i predviđanje promene državne imovine, imovine lokalne samouprave, kao i državnog duga, duga lokalnih vlasti i javnog duga.
Isticali smo ovde više puta koliki je značaj ukupnog duga. Svakog dana imamo nekakva nova zaduživanja. To bi moralo da bude sastavni deo Memoranduma. Posebno mora da se obrati pažnju na dug koji pravi lokalna samouprava, jer u zavisnosti od tumačenja na koji način se dolazi do duga lokalne samouprave došli smo u situaciju da ima lokalnih samouprava u Srbiji koje su zadužene za visinu svog budžeta.
Ako se uzme u obzir da najveći deo rashoda u budžetima lokalnih samouprava predstavljaju rashodi za plate i neke obavezujuće rashode, onda je jasno da te opštine ne mogu sledećih 20 i više godina da vrate obaveze kojima su sada zadužene. Znam bar nekoliko opština koje imaju tolika zaduženja. To onda stvara ozbiljne probleme za dalje vođenje tih opština.
Takođe, smatram da bi trebalo u Memorandumu da bude i globalni pregled preuzetih obaveza za budžet, da znamo šta nas čeka narednih godina. Sve ono što preuzmemo, kao obavezu, da ćemo platiti jednog trenutka, moralo bi da bude u Memorandumu.
Kada bismo o tome u Skupštini raspravljali onda nam se ne bi desila situacija, kao što smo pročitali pre nekoliko dana, da je Direkcija za imovinu otuđila 278 stanova po ceni od 12 do 69 hiljada dinara po jednom metru kvadratnom. Nema razloga da poslanici o tome čitaju u novinama, to bi trebalo da bude sastavni deo svih ovih važnijih dokumenata o kojima se raspravlja i o prihodima i o rashodima, ali i te kako i o državnoj imovini. (Aplauz.)

Ovo je set od tri amandmana koji u stvari predstavljaju jedinstvenu celinu jer treba da upotpune da sadržina budžeta, odnosno memoranduma bude kompletirana i da nam omogući da mnogo jasnije i preglednije kontrolišemo kako se troše državna sredstva.
Član 35a bi trebalo da bude dodati član, koji u stvari definiše šta predstavlja plan nabavke. Plan nabavke bi trebalo da obuhvati osnovna sredstva za rad direktnih budžetskih korisnika, a to su: zgrade, prevozna sredstva, informaciona oprema i usluge, druga oprema, zemljište, prirodna bogatstva i druga osnovna sredstva. Sa takvim planom se ne bi desilo ovo što imamo u izveštajima budžetske inspekcije.
Kada pažljivo pogledate ovo što ste nam dostavili, jedna od nezavisnih agencija je u 2007. godini oštetila budžet Republike Srbije za 69 miliona i budžet AP Vojvodine za milijardu i 411 miliona, usled toga što je uplaćen beskamatni avans privatnom preduzeću za zakup poslovnih prostorija za 55,8 miliona. Agencija je platila skoro milion evra za zakup određenog poslovnog prostora, a 14 miliona i 800 hiljada dinara uložila je u osnovna sredstva, prostorije, bez prava da se ovo ulaganje uopšte uzme u obzir prilikom umanjenja zakupa.
Ako ovako posluju nezavisne agencije i ako se ovako odnose prema državnim parama, milijardu i 400 je mnogo više nego što će biti kredit koji ste nam predložili pre nekoliko dana da popunite deficit u budžetu, i ako bi to bilo sastavni deo ili ako bismo mi o ovim stvarima ovde transparentno raspravljali prilikom donošenja budžeta, onda bi budžetska inspekcija imala sigurno mnogo manje posla i u ovakvim izveštajima bi bilo mnogo manje stranica nego što imamo danas. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, ovih nekoliko članova zakona bave se pitanjem interne revizije. Ne mora uvek zakon da se krši. Mora da se obrati mnogo pažnje, naročito kada je reč o državi i državnim organima, lokalnoj samoupravi, javnim preduzećima. Mora da se povede računa o internim instrumentima kontrole da bi se neke manjkavosti koje se uoče mogle otkloniti.
Član kaže da se interna revizija uspostavlja u direktnim korisnicima budžetskih sredstava, da dalje direktni korisnici uspostavljaju odgovarajući oblik interne revizije za indirektne korisnike i dalje se predviđa šta i kako se radi.
Kako ja tumačim ovaj član? Vrlo slično je bilo definisano i u Zakonu koji je sada na snazi – interna revizija je obavezna za sve direktne budžetske korisnike. Bar, ja mislim da je obavezna. Kažem, to je stvar koja mora da bude interna mogućnost i da se u okviru samog korisnika uvedu odgovarajuće procedure i otklone sve manjkavosti.
Predložio sam amandmanom koji glasi: ''Interni revizor mora biti u svom radu samostalan i nezavisan, pre svega u sačinjavanju predloga revizijskih izveštaja, izboru metoda revidiranja, izveštavanju, davanju preporuka i praćenju njihovog sprovođenja.'' Ako interni revizor nije nezavisan od svog rukovodioca oko ovih stručnih stvari onda je veliko pitanje da li će ti njegovi izveštaji imati značaj koji hoćemo da mu damo i da li će oni stvarno napraviti odgovarajuću kontrolu?
Da li postoji kazna ako se ne uvede interna revizija? Ako postoji, kakva je to kazna? Da li je Skupština Srbije obavezna da uvede internog revizora? Mislim da jeste. A, da li Narodna skupština ima internu reviziju u svom poslovanju? Nema.
Da li ste sprovodili kontrolu i da li imate informaciju koliko direktni i indirektni budžetski korisnik uopšte ima ove instrumente kontrole u svom radu?
I kako je moguće da Narodna skupština to još uvek nema u svom radu? Pričaćemo o nekim ostali članovima, ali krupna manjkavost ovog zakona je upravo ta da se neke stvari potpisuju, a da onda nema utvrđenih rokova, nema procedura kako ćemo to kontrolisati i nema kaznenih odredbi koje će definisati – šta, ako se nešto ne uradi. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Kao što je kolega već rekao, hteli smo da istaknemo važnost i odgovornost i državnih organa u sprovođenju određenih zakona. Poznata je stvar, recimo, da su procedure za izdavanje građevinske dozvole i za razne druge stvari u Srbiji, među dužima u svetu. Ja sam nekada imao prilike da radim u Ministarstvu za urbanizam i građevinu.
Nije tačno da ta procedura traje 256 dana, već je problem što taj predmet počinje da se radi 251. dana, realno, to može da se uradi za nekoliko dana, ali je pitanje od kog trenutka taj posao počinje da se radi.
Sve dok našim zakonima svi drugi budu odgovorni, a bilo koji državni organ bude izuzet od odgovornosti, teško ćemo rešavati ovu vrstu problema.
Mislim da je predloženi amandman na ovaj član jako dobar. Ne tiče se samo ministra, u ovom slučaju ticao bi se i Narodne skupštine, jer Narodna skupština nije uvela internu reviziju, što je obaveza po ovom zakonu. I tiče se svih drugih organa koji bi imali obavezu da to sprovode. Prema tome, kada budemo počeli da uvodimo i odgovornost države i državnih organa za sprovođenje svih mogućih zakona, onda će i mnoge druge stvari krenuti svojim tokom. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, gospodine Ljajiću, pre svega, kada je ova sednica otvorena, čini mi se u sredu prošle nedelje, po našem Poslovniku moguće je objediniti tačke dnevnog reda, to je urađeno u skladu sa Poslovnikom i ove četiri tačke su, kao što ste obrazložili, objedinjene. Sada ste ispustili, to nije uradio ni ovlašćeni predlagač objedinjene rasprave u sredu, a vi ste ispustili da objasnite kakva je veza Zakona o budžetskom sistemu i Zakona o radu, mada to možemo da obrazlažemo u toku jedne rasprave.
Pažljivo sam pročitao i jedan i drugi zakon, nisam uspeo da shvatim te suštinske veze koje povezuju ta dva zakona, osim što su deo jedne države. Među vama ima bivših poslanika, pa bi možda gospođa Stojanović to mogla da nam objasni.
Ovo su četiri izuzetno važna zakona i potpuno se sa vama slažem da je Zakon o budžetskom sistemu jedan od osnovnih zakona za funkcionisanje države. Ako se uzme u obzir da je javni sektor kod nas između 45 i 50% BDP, onda je još važnije da se posvetimo ovom zakonu.
Mogu da razumem zašto ste išli na kompletnu promenu zakona. To je moglo da se uradi izmenama i dopunama postojećeg Zakona, ali se slažem da je uvek bolje napraviti celovit predlog, izbegavaju se eventualne omaške i onda je to jedinstven predlog. Slažem se sa ovim što ste vi uradili.
Takođe, nalazim još jedan razlog koji vi niste istakli, ali je vrlo važno hitno promeniti postojeći Zakon da bi se zatrli tragovi ovog koji je na snazi. Naime, u prethodnih godinu dana je prekršen neograničeno mnogo puta i kršimo ga i u ovom trenutku.
Da podsetimo još jednom, prekršen je član koji predviđa da budžet bude predložen Skupštini 1. novembra. Budžet je predložen više od mesec dana kasnije. Predložen je član koji kaže da Vlada mora da nam dostavi izveštaj budžetske inspekcije. Taj izveštaj još uvek nismo dobili. Predložen je član koji kaže da uz budžet morate da dostavite Memorandum. Nisam video da je poslednja promena budžeta koji je napravljen u aprilu rezultirala promenom Memoranduma. Uradili ste Memorandum za 2010. godinu, ali su promenjeni osnovni parametri na kojima je bazirana ekonomska politika u 2009. godini.
U Zakonu o budžetskom sistemu koji je sada na snazi, ni u ovom koji predlažete, nigde ne kažete da revizija budžeta može da rezultira izostajanje revizije Memoranduma, kaže se da je to jedinstvena celina. Ako se promene najvažniji parametri na kojima je zasnovana ekonomska politika to mora da rezultira i promenom osnovnog akta.
Prekršili ste i član koji kaže da završni račun treba da nam dostavite do 1. jula, dostavili ste ga 6. jula. U sadašnjem zakonu je rok 1. juli, vi ste to promenili u ovom predlogu i sada će biti 15. jul. U Zakonu koji je sada na snazi to je bio 1. jul.
Nije loše da ta neka ružna iskustva ostavimo za nama, da zaboravimo sve ovo što ste radili u prethodnih godinu dana i da se okrenemo predlogu koji je pred nama. Pozdravljam nove definicije koje ste uveli i centralni nivo države i opšti nivo države, posebno pozdravljamo uvođenje pojmova ''vanbudžetskih fondova''. Do sada smo imali situaciju da mnoga pravna lica na koje država prenosi javna ovlašćenja ne podležu nijednoj kontroli, nijednoj inspekciji. Pošto nisu deo budžeta, budžetska inspekcija ne može da ih kontroliše. Pošto nisu deo državne uprave, inspekcija državne uprave ne može da ih kontroliše, a tamo je moguće da se dešavaju različite stvari.
Ono što meni nije ostalo jasno, pretpostavljam da ćete na kraju odgovoriti, to je – da li i komore potpadaju pod ta pravna lica? Na komore država prenosi javna ovlašćenja, pa su tu i Lekarska komora i Farmaceutska komora i Inženjerska komora i mnoge druge u kojima je članstvo obavezujuće da biste radili svoj posao. Navešću vam primer Inženjerske komore.
Morate da završite tehnički fakultet da biste postali inženjer. Morate da uradite diplomski rad. Morate dve godine da radite u struci. Morate da položite državni ispit koji se polaže pred državnim organom, a strukturu tog ispita definiše nadležno ministarstvo. Nakon svega toga morate da se učlanite u Komoru, da plaćate godišnju članarinu, da od njih dobijete licencu da biste mogli da radite posao.
Kada smo ovde pokušavali da otkrijemo kakav je status tih komora – osnovane su zakonom, članstvo u njima je obavezujuće, a nijedan državni organ ih ne kontroliše. Ne mislim da su to sredstva koja su red veličine stotine miliona evra, ali su to, u svakom slučaju, preneta javna ovlašćenja na određene institucije koje onda niko ne kontroliše. Ovo sigurno otvara put ka kontroli svega toga i to je stvar koju ćemo mi pozdraviti.
Posebno ste istakli da se naglašava odgovornost i ja moram da primetim da se ovim zakonom uvode mnogo veća ovlašćenja na ministarstva i Vladu, kojim će ona moći da kontroliše sve direktne i indirektne budžetske korisnike i sva pravna lica u vanbudžetskim fondovima. Jedno šta ste zaboravili, a to je odgovornost Vlade i odgovornost resornog ministra. U ovom zakonu se apsolutno ni na jednom mestu ne pominje da Vlada može za bilo šta da bude odgovorna i da resorni ministar za bilo šta može da bude odgovoran. Čini mi se da je to krupna manjkavost, ako nema i te vrste odgovornosti, onda sistem realno nije zaokružen.
Posebno ste istakli da će Memorandum o budžetu biti sveobuhvatniji dokument nego do sada. Šta se dešava sa situacijama kao što smo imali sada. Opet je ostala pravna praznina šta će se desiti ako u toku godine imamo tri ili četiri različita budžeta. Da li će svaki put biti Memorandum? To u zakonu ne piše, jer kaže da Vlada Skupštini dostavlja Memorandum, dostavlja budžet i dostavlja finansijske planove. Ako se promene krupni elementi ekonomske politike, mora da se promeni Memorandum, jer taj memorandum prestaje da važi.
Ono što je naša zamerka na član kojim se definiše sadržaj rasprave o budžetu, prvi put izostaju zakoni koji treba da omoguće punjenje tog budžeta. U tom članu se nigde ne navodi da imate obavezu da dostavite i sve prateće zakone. To može da se podrazumeva, ali je to u prethodnom Zakonu pisalo. Takođe, predlažemo da u okviru, kao sastavni deo budžeta, budu i planovi javnih nabavki. Jer, svuda u razvijenim zemljama EU plan ozbiljnih javnih nabavki mora da bude sastavni deo budžeta. Morate priznati da su to stvari koje se ne planiraju 15 ili mesec dana unapred, nego moraju da se planiraju mnogo duže. Tako da bi taj plan javnih nabavki, takođe, morao da bude sastavni deo ovog akta.
Što se tiče budžetskog kalendara, iznenađuje me da ste ostali na sadašnjem budžetskom kalendaru, jer je 15. novembar i dalje rok, 1. novembar je i dalje rok kada to dolazi u Skupštinu. Nigde se u razvijenim zemljama Evrope budžet ne usvaja tako kasno. Najčešće se usvaja u oktobru, najdalje, tamo, negde, do 10. ili 15. novembra. Ne vidim razloga da i Srbija ne krene tim putem i da ovu stvar dodatno uozbiljimo time što ćemo kalendar pomeriti za mesec dana unapred, tim pre što smo ranijih godina imali prilično dramatične situacije, da čekamo poslednji dan zasedanja i neke dramatične sednice u kojima moramo i budžet da usvojimo za nekoliko dana. Mislimo da je 15. novembar dovoljan rok da se usvoji budžet da bi onda i lokalne samouprave imale dovoljno vremena da do kraja tog istog novembra usvoje budžet. Sada je to 25. decembar.
Vrlo je interesantna odredba koja se odnosi na privremeno finansiranje. Jako je važno što ste promenili odredbe koje su sada na snazi, ali nije dobro što ste precrtali sliku jednog konkretnog događaja koji smo imali pre dve godine. Naime, naš Zakon o budžetskom sistemu predviđao je privremeno finansiranje koje traje tri meseca. A, šta će da se desi 1. aprila ako se budžet ne usvoji? Imamo situacije, praktično, da nismo imali četvorogodišnji ciklus ne pamtim koliko dugo. Vrlo je realno da izbori budu u decembru ili januaru, u situaciji kada Vlada ne funkcioniše, nema ko da usvoji budžet. Pregovori o trajanju Vlade, jeste da su poslednji put trajali manje, ali mogu da traju dovoljno dugo. Šta će se desiti ako budžet ne bude usvojen? Da li država treba da stane, po sadašnjem Zakonu, 1. aprila ako budžet ne bude usvojen 31. marta? Naravno da ne. Da li treba da idemo u neko stanje koje nije regularno.
Vi ste precrtali situaciju koju smo imali 2007. godine kada je privremeno finansiranje produženo za tri meseca. Vi sada državu zaustavljate 1. jula, jer kažete – budžet mora da se usvoji. Morate i vi da predložite budžet do 1. novembra, pa ga niste predložili. Morate i vi da predložite Memorandum, pa ga nema. Morate i vi da predložite izveštaj budžetske inspekcije, pa ga nema.
Mislim da je mnogo bolje rešenje da se ide na 1/12, da ako se ne usvoji budžet, da se finansiranje radi iz meseca u mesec, do donošenja budžeta, a da svakog meseca može da se finansira i potroši 1/12 prethodnog budžeta. To je mnogo zdravije rešenje. Sve mora, pa se ništa ne desi.
Uveli ste posebna ograničenja budžeta. Imate jedan član koji kaže da u toku rasprave u Skupštini moguće je menjati budžet, ali dajete ograničenja da Narodna skupština ne može da utiče na deficit i ne može da preusmerava suficit. Potpuno razumem vašu ideju i mogu da se složim sa tom vašom inicijalnom idejom. Ne možete jednim zakonom da ograničavate prava Narodne skupštine. To prosto nije moguće. To ograničava prava narodnih poslanika u toku rasprave o budžetu. Imam razumevanja i razumem zašto ste to predložili. To ne možete da uradite jer Ustav Republike Srbije to ne poznaje. Ne možete da nametnete takvu stvar.
Dešava se da ovde budu prihvaćeni amandmani, na kraju krajeva glasovima članova vladajuće većine je promenjen bitno Zakon o akcizama, pa ste taj zakon vratili ponovo u raspravu. Time ste ograničili ustavno pravo Narodne skupštine i direktno ste ovim zakonom nametnuli ograničenja Narodnoj skupštini.
Takođe, mogli ste da kažete budžet je nepromenljiv akt i na njega ne mogu da se podnose amandmani, on ne može da se promeni zato što je to naša politika i gotovo. To je sledeći korak. To ne možete na taj način da definišete.
Što se tiče izveštavanja, već smo rekli da to prilično slabo funkcioniše. Postoje brojne obaveze, ali ništa se ne desi ako vi te obaveze ne ispunite. Što se tiče izveštavanja, mi smo kod svih situacija uveli obavezu da obavestite Skupštinu. Recimo, vi predviđate da postoji mogućnost ako na budžetu imate slobodna sredstva da možete da ih investirate na domaćim i stranim finansijskim tržištima. I to je pohvalno. Ako imate slobodna sredstva naravno da ih treba investirati. Tu treba primeniti pravilo koje važi u fudbalu, a to pravilo glasi, pošto vi često citirate pravila iz nekih drugih sportova – fudbal je igra u kojoj se daju i primaju golovi. Drugim rečima, ako investirate sredstva, vi možete da zaradite, ali isto tako možete da izgubite, jer ne postoji ulaganje koje je stoprocentno sigurno.
Prema tome, ako se radi sa državnim parama, onda Narodna skupština za takve situacije mora da bude u nekom prihvatljivo kratkom roku obaveštena da se takva stvar dešava. Nama je ovde još uvek ostalo nejasno, da li su naše devizne rezerve plasirane u neke od banaka u Americi, koje su, recimo, bile u ozbiljnim finansijskim problemima. Verovatno ne. Mi nikada nismo dobili konkretan odgovor na to pitanje.
Prema tome, podržavamo ovakav član ali tražimo da Skupština bude blagovremeno informisana da bi nas jednog dana mnogo manje sve zajedno bolela glava.
Potpuno pozdravljamo ideju da se sopstveni prihodi na jedan drugačiji način analiziraju i prate, tim pre vodeći računa o tome da smo u prethodnom rebalansu, pre nešto više od dva meseca, usvojili Zakonom obavezu da 40% sopstvenih prihoda postanu sastavni deo budžeta. Čini mi se da tu nešto slabo ide sa primenom tog zakona i čini mi se da ni Ministarstvo finansija, ni Vlada nisu u mogućnosti da tu odredbu primene do kraja.
Sopstveni prihodi su prilično crna rupa u našem sistemu javnih finansija i apsolutno se moraju na mnogo transparentniji način i kontrolisati i pratiti. Pozdravljamo to što je sastavni deo člana 1. budžeta – iskazani sopstveni prihodi. Nadamo se da će sa ovim izmenama u okviru ovog predloga zakona to ići samo u pravcu jačanja tih instrumenata.
Vrlo je interesantan član 105. zakona. Nema gospodina Ratkovića, predsednika Zakonodavnog odbora. Član 105. zakona kaže vrlo interesantnu stvar – ako odredbe drugih zakona, odnosno propisa, nisu u skladu sa ovim zakonom, primenjivaće se odredbe ovog zakona. Moram priznati, vrlo neobično rešenje. Nema neograničeno mnogo tih zakona, ali danas ste bili na sednici Skupštine i videli ste na koliko različitih načina mogu da se tumače odredbe Poslovnika, pri tom, može da bude povređena procedura, ali može da bude šteta po proceduru ili ne. Ovo je zakon koji treba da reguliše 50% bruto društvenog proizvoda Srbije.
Morate priznati da nije dobro da imamo odredbu koja je ovako neodređena, jer će to iziskivati milion različitih tumačenja i mogućnosti da na različite načine regulišemo istu stvar. Imao sam prilike da vidim i Nacrt zakona. Tamo je pisalo nešto drugo (rađeno je pre nekoliko meseci). Ne znam zašto ste se odlučili za jednu ovakvu stvar i ne znam kako je moguće da odredba jednog zakona, koja je potpuno identične pravne snage kao bilo koji drugi zakon, može da poništi odredbe nekog drugog zakona. Jeste da je ovo krovni zakon, ali čim u naslovu ima zakon, naš pravni sistem ne poznaje zakone prvog, drugog i trećeg reda. Prilično je neobično da ste to uradili u ovom predlogu zakona.
Naravno, kada dođemo do rokova kada se zakon primenjuje, programski deo budžeta, ona čuvena želja da se uvede red u budžet, važi tek od 2015. godine. Kada se setimo da su programski deo budžeta Ministarstvo vera, a ne Ministarstvo infrastrukture ili Ministarstvo ekonomije, onda je jasno zašto je ovo. Da li je moguće da Vladi Republike Srbije treba šest godina da pređe na programski deo budžeta. Pa, valjda svaki od tih programa koji se u bilo kom od ovih ministarstava sprovode treba da podrazumeva da ima neki papir ili neki program, i da za to treba šest godina da bismo uveli u red? Apsolutno mislimo da je taj rok određen paušalno, da se to čeka neka sledeća vlada. Šest godina je praktično još jedan i po izborni ciklus i to nas čeka tek onda. Zašto to ne bi bilo 2012. godine, da ne preteramo, ne treba neke stvari raditi na brzinu, ali 2012. je sasvim prihvatljiva.
Predložili smo amandman kojim se menja i kojim se uvodi odgovornost. Pošto ste vi rekli da je naglašena odgovornost jedna od osnovnih dimenzija ovog zakona, član 103. predviđa odgovornost za kršenje ovog zakona. Mi predlažemo da se još doda poslednja alineja koja kaže da su prekršajno odgovorni svi oni koji ne poštuju rokove i odredbe ovog zakona. Pa, ako ministar, odnosno Vlada Republike Srbije ne poštuju ove zakone, onda i oni moraju da budu u rangu svih ostalih, jer ako može da se uvede prinudna uprava za lokalnu samoupravu, ne vidim razloga zašto Skupština ne bi kontrolisala i rad Vlade. Sami ste rekli da je smisao ovog zakona upravo uvođenje sistema kontrole.
Da završim, mislimo da je dobro promeniti ovaj zakon, predložili smo određenim brojem amandmana, o kojima ćemo govoriti i o nekim drugim aspektima, o kojima nisam stigao za ovo kratko vreme, dakle, usvajanjem tih amandmana ovaj zakon bi se sigurno bitno popravio. Videćete, kao i uvek, amandmani su vrlo korektni i utiču samo na bitne stvari u zakonu. Usvajanje tih amandmana bi bitno popravilo ovaj zakon, jer on u ovakvoj meri sigurno ne omogućuje ispunjavanje svih onih ciljeva koje ste vi izneli. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, u načelnoj raspravi smo govorili i izneli primedbe o ovom zakonu. Imamo određen broj amandmana kojima smo pokušali da popravimo predloženi tekst zakona, a ja ću se kod prvog amandmana na ovaj predlog zakona osvrnuti na potrebu za donošenjem ovog zakona, a i na elemente koji postoje u obrazloženju.
Vrlo je interesantno pogledati obrazloženje, jer obavezna stavka, po Poslovniku Skupštine, jesu sredstva koja su potrebna za realizaciju ovog zakona. U obrazloženju piše da za realizaciju ovog zakona nisu potrebna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije. Ako opštine i lokalne samouprave i gradovi nisu deo budžeta, to možemo da prihvatimo, ali će sigurno za uvođenje ovakve stvari i za funkcionisanje jednog ovakvog sistema biti potrebno obezbediti značajna finansijska sredstva. U suprotnom ćemo imati nešto što na papiru postoji, a suštinski ne funkcioniše.
Da li se nalazimo u svetskoj ekonomskoj krizi i da li se ta kriza prenela na Srbiju, pretpostavljam da više nije tema o kojoj se da razmišljati. Nemamo podatak koliko iznose izvršenja budžeta lokalnih samouprava, ali možemo da pretpostavimo, ako je budžet Republike Srbije u situaciji u kakvoj jeste, da je slična situacija i sa budžetima lokalnih samouprava. Ako zakon stupa na snagu odmah, onda je veliko pitanje kako će naše opštine i gradovi biti u stanju da primene jedan ovako važan zakon.
Poznata je stvar da i dobra ideja u pogrešno vreme može da rezultira samo katastrofom. U principu podržavamo potrebu da opštine dobiju tu nadležnost. Ne slažemo se sa načinom na koji su one obrađene u ovom zakonu i to smo pokušali da promenimo. Ovde posebno ukazujemo na zakonsku obavezu koja će za nekoliko dana, kada ovaj zakon stupi na snagu, postojati za sve gradove i opštine u Republici Srbiji, a koju one sigurno neće biti u stanju da ispune jer ne mogu da finansiraju druge potrebe koje postoje.
Ukazivali smo mnogo puta na sve te finansijske aspekte, i pre osam, devet meseci, i pre šest, i pre mesec i po dana. Nažalost, svi ti naši apeli i ono što govorimo o ekonomskoj politici ne daje mnogo rezultata. Još jednom ću ukazati na situaciju u kojoj se Srbija danas nalazi. Govorim o finansijskom aspektu ovog zakona.
Istorija se ponavlja u sve kraćim ciklusima. Danas, samo mesec i po dana nakon usvajanja rebalansa budžeta, mi se sa makroekonomskog stanovišta nalazimo u istoj situaciji u kakvoj smo bili u januaru ove godine, odnosno uoči rebalansa budžeta. Podaci o fiskalnim kretanjima su krajnje nepovoljni. Već sada je jasno da planirani nivo deficita za 2009. godinu neće biti ostvaren.
Naravno, razlozi su brojni, od nesprovođenja pojedinih mera iz revidiranog budžeta, iako su one zakonske obaveze, do efekata sada već očito većih nego što je očekivano, pada privredne aktivnosti praćenog rastom nelikvidnosti i sive ekonomije. Susret sa novom realnošću je očito vrlo neugodan, ali je i neizbežan.
Ključno je pitanje da li ćemo ponoviti grešku iz bliske prošlosti i ponovo se odlučiti na čekanje kako bi se sagledala makroekonomska situacija, odnosno da li ćemo o tim problemima pričati kada dođe misija MMF-a, što će biti krajem avgusta. Do tada će, kao i početkom ove godine, ponovo proći dragoceno vreme, produbiće se debalans, pa će i terapija biti bolnija.
Istina, postoji jedna razlika, za neke ključna, za mene tužna i neprofesionalna – za sve što ćemo uraditi sada bićemo krivi mi, za ono što će biti urađeno posle dolaska misije biće kriv MMF. Zašto bismo onda sebi kvarili godišnji odmor kada MMF ionako dobro i budno prati ostvarivanje programskih ciljeva?
Smanjenje domaće tražnje uticaće negativnije na poreske prihode nego što smo očekivali. Zamrzavanje penzija i zarada do kraja iduće godine smanjiće javnu potrošnju, kao i obim kredita od banaka u zemlji i inostranstvu. Ako se tome doda porast sive ekonomije, kao i neuplaćivanje poreza, podstaknutog delimično činjenicom da i sama država kasni sa svojim obavezama, teško je predvideti do kog nivoa će se smanjiti ukupni poreski prihodi tokom ove, ali i narednih godina.
Iz ovoga se mogu izvući dve pouke. Prvo, odgovor na promenu okolnosti mora biti brz da bi se izbegli dodatni troškovi duga, a drugi naglasak u prilagođavanju treba da bude na onome na šta sigurno i direktno utičemo, a to su rashodi. Pri tome, finansiranje tekuće potrošnje iz kredita nije potvrda odgovorne i dugoročno održive fiskalne politike.
Čekati tobože bolje vreme da bi se sprovele neminovne racionalizacije i uštede ne samo da je nerealno, nego je i neodgovorno. Ukoliko danas nešto uradimo, biće mnogo lakša terapija nego ako sačekamo MMF i to ostavimo za avgust. Najvažniji zadatak ljudi koji rukovode jeste da predvide šta će se desiti, u najmanju ruku, na srednji rok, kao i da radi amortizovanja negativnih posledica odmah preduzmemo konkretne mere. Ako sve to danas znamo, zašto čekati MMF?
Mi smo ovo govorili mnogo puta. Ovo je poslednja prilika. Gospođo ministarka, ovo pismo nije napisao DSS, ovo je direktno obraćanje javnosti koje je uputio guverner NBS. Ako to govori guverner, onda je situacija izuzetno opasna i ovaj zakon je samo jedna kap koja će doliti ulje na vatru u kojoj se sada nalazimo.

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 2. definiše pojam udruženja, i to je nešto što ste pominjali u toku načelne rasprave. Vrlo je interesantan stav 2. člana 2. Stav 1. definiše šta su to udruženja, a stav 2. člana 2. kaže da se na političke stranke, sindikate, udruženja organizovana radi obavljanja određenih delatnosti u cilju sticanja dobiti, sportske organizacije i udruženja, crkve i verske zajednice itd., čiji je rad uređen posebnim zakonima, odredbe ovog zakona shodno primenjuju u pitanjima koja nisu uređena tim posebnim zakonima.
Kada pažljivo pogledate, a pažljivo sam pogledao svaki zakon kojim se uređuju ove oblasti, otvara se poprilično veliki prostor, za koji uslovno može da se kaže da se primenjuje i ovaj zakon. U načelnoj raspravi ste rekli, neću se osvrtati na političke stranke, pošto je sve što skraćuje prava političkih stranaka i sve što umanjuje i ograničava njihov rad postalo prilično popularno, da se ovaj zakon apsolutno ne primenjuje na rad političkih stranaka. Ali, kada pogledate sve drugo što je pobrojano ovde, prilično je nejasno koje se odredbe primenjuju a koje ne. To daje pravo onome ko tumači zakon da neke od tih stvari primenjuje na ta udruženja, odnosno daje mogućnost da se određene stvari različito tumače.
Ako ovaj zakon ne važi za bilo koga od pobrojanih, koji je onda smisao da se on uopšte navede u stavu 2. člana 2? To onda samo može da stvori dodatnu zabunu.
Primera radi, juče smo čuli jednu vrlo radosnu vest, a to je da je postignut dogovor da se neće primenjivati Zakon o budžetu na visokoškolske ustanove. Pregovarali su predstavnici Ministarstva i Vlade i dogovoreno je da onih 40% sopstvenih prihoda neće biti primenjeni. Pitam vas – kako to može da se radi ako se ne promeni Zakon o budžetu? Ako u Zakonu o budžetu piše takva odredba, odakle pravo bilo kome, pa da je i stvar koja je pozitivna, primenjuje, a da ne povredi zakon? Ili to znači da ćemo u sledećih nekoliko dana imati izmenu Zakona o budžetu 46. put?
Slična je stvar i sa ovim: svaka odredba koja je nejasna može da stvori ozbiljne probleme prilikom primene zakona. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice, gospođo ministarka, ovo je izuzetno važan zakon, a u toku ove rasprave u načelu i u pojedinostima imali smo objedinjene tri tačke. Mislim da će jedino ministarka moći da nam kaže šta je to zajedničko, osim što ih ona predstavlja u ime Vlade, za zakon o investicionim fondovima, zakon o državnoj pomoći i zakon o osiguranju u saobraćaju. Pažljivo sam pročitao, ali osim što se tiču različitih aspekata finansija, nema drugih zajedničkih elemenata. Ovo je jedan izuzetno važan zakon, koji bi trebalo da reguliše jednu vrlo važnu oblast. Ono što je za nas najvažnije pitanje to je da li se ovim zakonom otklanjaju ključni problemi koji postoje u toj oblasti? Da li je baš ovih nekoliko, desetak amandmana ili 15, koliko izmena zakona ima, da li je to ključni problem koji u ovom trenutku imamo sa investicionim fondovima, ali i sa celim tržištem hartija od vrednosti?
Naš amandman je upravo hteo da istekne obavezu države da stvori mogućnosti, ali i obavezu države da učini da svi učesnici u bilo kom poslu u državi osećaju svoj deo odgovornosti.
Naravno da svako ko ulaže određena sredstva mora da snosi svoj deo odgovornosti, bilo da ih ulaže u proizvodnju, bilo da ulaže u štednju, banku, ili da ih ulaže kroz investicione fondove. Država ne može i ne sme da preuzima odgovornost za one učesnike na tržištu. Po našem mišljenju, država to ne sme da radi, ali isto tako, po našem mišljenju, mišljenju DSS-a, u ovom trenutku ključni problem nisu ove predložene izmene. Ključna stvar na tržištu hartija od vrednosti je centralni registar za hartije od vrednosti.
Da vas podsetim, to je onaj registar za koji nismo mogli da utvrdimo koliku platu ima direktorka. A kada je rekla koliku platu ima ispostavilo se da nije prijavila neke bonuse, koje nije računala kao platu. Očigledno žena, gospođa to prilično bukvalno shvata; ako kažete platu, ona kaže kolika je plata, ne uzima u obzir ono što se formalno tako nazove.
Drugi ključni problem na tržištu hartija od vrednosti je Komisija za hartije od vrednosti. Da bismo rešili problem ove oblasti, moramo da se fokusiramo na te dve institucije. Da ne pričamo o tome koliko problema postoji u radu sa Komisijom, koja odlično radi sve dnevne stvari, a na svakom ozbiljnom i krupnom problemu pokaže da nije dorasla svom zadatku. Da ne pričamo o tome da li joj je istekao mandat, nije istekao mandat i o svim onim stvarima koje bi novi zakon morao da otkloni. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospođo ministarka, u obrazloženju ovog zakona piše da se ove izmene pre svega predlažu zbog svetske ekonomske krize. Kako svetske ekonomske krize, ako je nije bilo, ili ako vaš koalicioni partner ili vaš kolega ministar kaže da je najgore prošlo i da je kriza iza nas? Zašto menjamo zakon ako te krize nema?
Kada pogledamo podatke... Hajde prvo da se zadržimo na temi da li je kriza prošla i da li kriza još uvek traje. Imam intervju gospodina potpredsednika, tako da ako mislite da nije izjavio – jeste. Ako pogledate podatke, naravno da je mart bio ohrabrujući, april je nastavio po svome, ali kada pogledamo poslednje podatke koje ste objavili, u periodu od januara do maja ove godine prihodi su bili 231.000.000.000 dinara, a izdaci su 275.000.000.000, uz deficit 44.000.000.000.
Nije zgoreg da se podsetimo da smo pre malo više od mesec dana usvojili rebalans budžeta po kome su predviđeni prihodi 650.000.000.000, rashodi 220.000.000.000, a prijavljeni deficit je 70.000.000.000. Kažem prijavljeni, jer Direkcija za puteve, odnosno Preduzeće za puteve nikada neće vratiti dug pa je to, u stvari, deficit države, onih dvadeset milijardi.
Ako pažljivo pogledamo projekciju i ono što nas očekuje narednih meseci, ako situacija ne bi bila gora nego što je sada, onda bi, ako se nastavi ovakva dinamika, ukupni prihodi bili 550.000.000.000, fali još stotinak milijardi. Ono što posebno zabrinjava je struktura prihoda. Na primer, PDV – u maju je naplaćeno 21.800.000.000 milijardi, odnosno 18,3% realno manje nego u istom periodu prethodne godine. U periodu januar - maj naplaćeno je 125.000.000.000, odnosno realno 17,2% manje nego prethodne godine. Kada pogledamo strukturu poreskih prihoda, svi prihodi su u maju značajno manji nego u aprilu, iako smo doneli set zakona koji bi trebalo da to koriguju. Porez na dohodak je značajno manji. Akcize su, što je interesantno, značajno povećane onim izmenama zakona, a u maju su značajno manje nego u aprilu.
Sve u svemu, poprilično zabrinjavajući podaci. U svakom slučaju, teško da možemo da kažemo, na bazi podataka iz maja, da je kriza dotakla dno i da je kriza nešto što je prošlost. Pre bi se moglo reći da smo na dnu pa se batrgamo, pa je nekog meseca malo bolje, a nekog malo gore.
Očekujem da vidimo šta će biti rezultati sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom. Juče je bilo dosta priče ovde o tom sporazumu, ali mene pre svega interesuju neki drugi aspekti a ne oni o kojima je juče bilo reči. Naime, Srbija se obavezala na nešto što se zove strukturna uslovljenost, pa je pre sastanka odbora direktora MMF-a preuzeta obaveza da se dovrši prilog uz memorandum koji će detaljno predstaviti mere u slučaju nepredviđenih okolnosti, kao i uloga Narodne banke, Vlade i Agencije za osiguranje depozita.
Da li bismo mi kao Narodna skupština mogli da vidimo šta su to predviđene mere ili je to neka posebna tajna, koja ne treba da bude poznata nama, iz ovog sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom?
Druga stvar, posebno je interesantno, rok još nije istekao, ali do kraja juna Agencija za osiguranje depozita treba da usvoji detaljne akcione planove za preostale banke u državnom vlasništvu. Bilo bi posebno interesantno da u Skupštini dobijemo podatke o tome šta su to akcioni planovi.
Ova analiza je za nas vrlo interesantna, analiza koju treba da napravi Ministarstvo finansija, koje treba da napravi posebnu radnu grupu koja treba da ispita razloge za oštar rast PDV povraćaja i kredita u 2008. godini. Sa aspekta analize i ukupne ekonomske politike, ovo je za nas posebno važna stvar.
Ovog puta vas neću pitati kako je rešeno pitanje sopstvenih prihoda, onih 40% sopstvenih prihoda koji treba da se vrate u budžet. Ali, moram da vas upozorim na izuzetno visok deficit: u prvih pet meseci 44.000.000.000. Ne znam da li je tačan podatak da je samo u aprilu i maju povećan dug po pitanju državnih zapisa sa četiri i po na četrdeset milijardi dinara. Negde sam pronašao taj podatak. Kažem, vi imate tačan podatak i bilo bi dobro da ovo nije tačno. Pošto klimate glavom, pretpostavljam da nije tačno.
Moram da vas upozorim da ovako visok deficit nije održiv na kratak period. Pitanje je kada će banke prestati da budu zainteresovane za državne zapise. Na duži rok takođe nije održiv zato što je teško vraćati takve kredite.
Ovde smo otvorili pitanje zaduživanja Narodne banke kod MMF-a. Jeste javni dug, nije javni dug, kako god, po Zakonu o Narodnoj banci, ako Narodna banka ne bude mogla da ga vrati, vraćaće ga država. I Narodna banka je valjda deo države, tri milijarde evra je 10% BDP.
Kada se uzmu u obzir svi oni krediti o kojima se pregovara, za infrastrukturu, za budžetsku podršku i sve ostalo, onda dolazimo u situaciju da će već 2010, početkom 2011. godine ukupan dug, javni i privatni, biti 80% BDP. Sve su to stvari za brigu. Dobro je slati optimističke poruke, ali poruka da je kriza gotova na osnovu ovih podataka je sve drugo samo ne istina.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovlašćeni predstavnik Vlade je tu, nemojte zameriti, ali žao mi je što tu nije ministarka Dragutinović. Prosto mi je žao što ne mogu pred njom da iznesem argumentaciju za ovaj ovako važan zakon.
Govoriću o svom amandmanu, a preostalo vreme računajte od vremena mog poslaničkog kluba. Prvi put uvodimo jedan zakon o državnoj pomoći i prvi put ovakav zakon ulazi u našu pravnu praksu. Javnosti radi, treba istaći jedan više nego važan i interesantan detalj: ovaj zakon ima, uključujući one prelazne i završne odredbe, 25 članova; sama Vlada je predložila devet amandmana na svoj zakon od 25 članova, 36% zakona je promenjeno amandmanima Vlade, a vladajuća većina je predložila šest na različite članove, još šest amandmana koji su prihvaćeni; prihvaćen je jedan amandman opozicije na član 7, tako da je u ovom zakonu koji ima 25 članova promenjeno amandmanima ukupno 16 članova.
Mislim da se to nikada nije desilo. Bilo bi dobro da to govori u prilog radu parlamenta, nažalost, to nije tako. Zakon je toliko nejasan i nedefinisan da je morao da bude promenjen, praktično, u dve trećine svog teksta.
Smisao mog amandmana na član 1. je bio upravo da istakne i pojača dve najvažnije stvari koje ovaj zakon treba da definiše – pravila za odobravanje državne pomoći i način za sprovođenje i povraćaj državne pomoći. Šta sve može da bude državna pomoć, to definiše ovaj zakon. Kada samo pogledate šta spada u domen državne pomoći, jasno je sa koliko pažnje treba da se pristupi donošenju ovog zakona i sa koliko pažnje treba da se pristupi mehanizmu kontrole, a upravo su to dve najslabije karike u ovom zakonu.
Državna pomoć, u smislu ovog zakona, jesu: državne subvencije, garancije, poreske olakšice, krediti i zajmovi pod povoljnijim uslovima od tržišnih, prodaja zemljišta i nekretnina u državnom vlasništvu ispod tržišne cene, kupovina dobara i usluga od strane države po cenama višim od tržišnih, rizični kapital itd.
Kada pogledate, ovo pomalo liči na scenario i sadržaj emisije „Insajder“, ali kada pogledate šta sve spada u domen državne pomoći jasno je koliko je potreban ovaj zakon i, sa druge strane, koliko ovaj zakon može da bude opasan ako se ne primenjuje na pravi način.
Ovim zakonom treba da se reguliše i da se spreči narušavanje konkurencije na tržištu i to je prilično povezano sa zakonom koji je do malopre bio na dnevnom redu, zakonom koji se ticao monopola i monopolskog položaja.
Državna pomoć se, pre svega, dodeljuje radi unapređenja ekonomskog razvoja, radi uklanjanja ozbiljnih poremećaja u privredi, za unapređenje razvoja određenih privrednih delatnosti. Kada pogledate šta je sve državna pomoć i za šta se sve koristi, onda je osnovna stvar da vidimo ko će da donosi tu odluku i kako će se to kontrolisati. Koji je osnovni instrument kontrole, kako predviđa ovaj zakon? Formira se posebna komisija, prilično nejasna u svom smislu i svom funkcionisanju, a tu komisiju predstavljaju četiri člana koji su predstavnici ministarstava: Ministarstva finansija, Ministarstva infrastrukture, Ministarstva regionalnog razvoja i ekonomije i Ministarstva za zaštitu životne sredine. Tu je i jedan predstavnik Komisije za zaštitu konkurencije.
Zakon kaže da kompletnu logističku podršku obezbeđuje Ministarstvo finansija. Nigde se ne kaže da li su ovi ljudi zaposleni u Ministarstvu finansija ili ne, da li su na stalnom radu, samo se kaže da dobijaju naknadu. Gospodine ministre, vi ste ministar jednog ministarstva, recite mi koliko često se dešava da neki službenik iz ministarstva ukazuje na greške koje počini ministar. Ova komisija sastavljena od zaposlenih u ministarstvima treba da kontroliše ono što radi Vlada.
Pri tom, nije prihvaćen amandman jednog poslanika da se izveštaj podnosi Narodnoj skupštini, nego se izveštaj podnosi Vladi. Mi ne možemo da dobijemo izveštaj budžetske inspekcije, koji je obavezan po zakonu, a ne Komisija, koja će svoj izveštaj da sprovodi i dostavlja Vladi. Kaže se da je osnovni element transparentnost. Kakva je to transparentnost ako će taj izveštaj možda dolaziti do sednice Vlade, a možda i ne? Javnost i Skupština Srbije nikakav uvid u to nemaju.
Mi smo pre petnaestak dana, kad je ministarka bila ovde, kada smo govorili o transparentnosti, govorili o onom čuvenom zakonu o platama. Ministarka je rekla da se taj zakon sprovodi i da Vlada ima punu kontrolu nad platama zaposlenih u državnoj upravi. Stigli su statistički podaci za april mesec. Kada uporedite april i maj mesec, videćete da su značajno povećane plate u lokalnim javnim preduzećima, čak realno za 7%, da su povećane plate u javnim preduzećima na državnom nivou za 7%, da su povećane plate u administraciji za 7%. Šta se desilo? Čim je najavljen, za javnost popularan, zakon kojim će se smanjiti i dodatno oporezovati plate od 40.000 do 100.000 za 10%, plate iznad 100.000 za 15%, svi zaposleni u državnoj administraciji i javnim preduzećima su podigli plate taman da ova umanjenja nemaju nikakav efekat.
Vlada nije u stanju da kontroliše ni one koji su ispod nje, a državnu pomoć ćemo da kontrolišemo tako što ćemo imati četiri službenika iz ministarstava i jednog službenika iz Komisije za zaštitu konkurencije koji će da sprovodi pravilnu kontrolu svega toga. Kažem, ovaj zakon je izuzetno važan, ovaj zakon se prvi put pojavljuje kod nas i ovaj zakon je izuzetno opasan ako se ne sprovodi na pravi način. Imajući u vidu rešenja koja su u ovom zakonu predložena, potpuno je jasno da se ovaj zakon ne može sprovoditi na ovaj način.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što je tu i gospođa ministar. Imao sam već izlaganje, ako bude vremena, govoriću na kraju o nekim drugim aspektima ovog zakona, a ovaj konkretni amandman je upravo imao za cilj da pojača transparentnost i izveštavanje i upoznavanje sa svim detaljima vezanim za državnu pomoć.
Već sam rekao da je ovo izuzetno važan i potreban zakon, ali isto tako zakon koji mora da reguliše jednu izuzetno, da tako kažem, opasnu oblast.
Ako se tu ne povede računa i ako tu nemamo dovoljnu transparentnost, postoje mogućnosti za zloupotrebu.
Amandman kaže da komisija treba da sastavi godišnji izveštaj i dostavi ga Narodnoj skupštini na upoznavanje. Moram da vam pročitam komentar, ne znam da li ste imali priliku da vidite, ali javnosti radi – amandman se ne prihvata iz razloga što komisiju obrazuje Vlada, na predlog četiri ministarstva i Komisije za zaštitu konkurencije, a ne Narodna skupština. Drugim rečima, kada Vlada nešto uradi, onda to Narodna skupština ne treba da zna. Ovo je, naravno, potpisao predsednik Vlade.
Za vašu informaciju, sada ću vam navesti bar nekoliko organa koji imaju obavezu da obaveste Narodnu skupštinu, iako su direktno sastavni deo Vlade i iako Skupština nema apsolutno nikakve ingerencije nad tim organima.
Jedno je, na primer, Uprava za javne nabavke. Vi znate da mi kao Skupština dobijamo mesečno izveštaje Uprave za javne nabavke o svim postupcima javnih nabavki koje se sprovode i o svim, a posebno hitnim, postupcima kada se zaobilazi direktno zakon.
Kada prođe dva minuta, molim da računate vreme poslaničke grupe, gospođo Čomić.
Komisija za zaštitu prava ponuđača nam svakog meseca dostavlja izveštaj, iako Skupština nema apsolutno nikakve nadležnosti nad tim organom. Zakon o budžetskom sistemu – budžetska inspekcija je obavezna da dostavlja izveštaj Skupštini preko Vlade, a budžetska inspekcija je jedan sektor u Ministarstvu finansija.
Prema tome, molim vas da ovakva obrazloženja za odbijanje amandmana budu bar u skladu sa nekim poznatim i ustrojenim pravilima i sa nekim drugim zakonima. Ne znam ko je ovo pisao, ali očigledno je da ne poznaje veliki broj pozitivnih propisa.
Koliko je opasno i koliko pažnje moramo da posvetimo izveštavanju? Moram da vas podsetim da do pre dve godine jedan od najvažnijih zakona, koji je pobuđivao najviše pažnje u Skupštini, nije bio budžet Republike Srbije. Vi ste tada bili viceguverner, možda niste pratili dešavanja u Skupštini. Budžet je uvek prolazio sa mnogo manje diskusije, nego zakon o transfernim sredstvima opštinama i gradovima. To je zakon koji je uvek interesovao apsolutno sve narodne poslanike. Budžet je uvek prolazio i izglasavan je, odnosno rasprava je trajala jedan ili dva dana, a o ovom zakonu je bilo neuporedivo više amandmana zato što je to direktno doticalo sve narodne poslanike i sredine iz kojih dolaze.
Pre dve godine, 2007. godine, u Predlogu budžeta, kada je predsednik Vlade bio gospodin Koštunica, a ministar finansija sadašnji predsednik Vlade gospodin Cvetković, taj zakon je ukinut i transferna sredstva, odnosno iznos transfernih sredstava je postao sastavni deo memoranduma o budžetskoj i ekonomskoj politici. Taj zakon više nismo usvajali, ali smo mi kao narodni poslanici i javnost na osnovu memoranduma mogli da steknemo uvid.
Vidite u kakvoj se situaciji nalazimo danas – niste nam dostavili memorandum, izmenjen memorandum za 2009. godinu, iako su transferna sredstva smanjena sa 40 na 25 milijardi dinara. Vlada je usvojila memorandum nekoliko dana nakon onog roka od 1. maja, ali u memorandumu za 2010. godinu nema raspodele transfernih sredstava. Na osnovu kog akta mi narodni poslanici, građani Srbije i predstavnici opština i gradova možemo da se upoznamo sa detaljima vezanim za iznos transfernih sredstava?
Ako pričamo o transparentnosti, recite nam samo kako možemo da dođemo do toga. Morate priznati da je to izuzetno važna stvar. Prvih šest meseci je prošlo; kada uzmete u obzir koliko je ovo smanjenje, računicom vrlo lako dolazite do toga da opštine i gradovi praktično do kraja godine imaju vrlo malo, da ne kažem nimalo sredstava za finansiranje. Na bazi toga treba da planiraju svoj rad, kao što i Vlada, odnosno ministarstva planiraju svoje aktivnosti.
Imam samo još jedno pitanje. Kada je bila rasprava o zakonu u načelu rekli ste da se na sajtu Ministarstva finansija nalazi izveštaj o dodeljenoj državnoj pomoći 2006. i 2007. godine. Pažljivo sam pogledao taj sajt, nisam uspeo da pronađem, pa ako biste... Ne mislim da je zla namera, negde ga ima, samo ako biste bili ljubazni da nam date informaciju gde te podatke možemo da pronađemo.
Mislim da na osnovu ovog obrazloženja vidite koliko je važna transparentnost. Nije dovoljno da se samo članovi Vlade upoznaju sa podacima. To treba da bude slučaj i sa javnošću i sa narodnim poslanicima.

Imam samo molbu, po članu 27, da nam na kraju, pošto više nema amandmana na ovaj zakon, kažete koliko je preostalo vremena, pošto je na ove tri tačke primenjena odredba Poslovnika koja objedinjuje raspravu, da bismo znali za sutrašnju raspravu.
Inače, da iskoristim deset sekundi po ovoj tački, čudi me ovo pismo koje je pročitao gospodin Todorović, iz prostog razloga što je Mirko Cvetković, predsednik Vlade, potpisnik sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom.

Koristiću vreme Poslaničke grupe, pošto nisam potpisan kao podnosilac amandmana.
Naša poslanička grupa je podnela amandman na ovaj član kojim se definiše podela na regione, odnosno na oblasti. Smisao čitavog ovog zakona, barem je tako napisano u obrazloženju, jeste da smanji regionalne razlike. Da li je to moguće i kakav će biti krajnji cilj svega ovoga što je predloženo u ovom zakonu?
Dovoljno je da pogledate statističke podatke, pošto su regioni, pre svega, statistički, kako je rečeno. Vojvodina i Beograd imaju, otprilike, 50% stanovništva Srbije, a Beograd i Vojvodina, otprilike, oko 60% BDP Srbije.
Ako izuzmemo KiM, koji se statistički ne računa u doprinos BDP-a, ostatak Srbije se deli na četiri regiona. Ako bi ti regioni bili, otprilike, ujednačeni po veličini i po BDP-u, to znači da se preostalih 40% BDP-a deli na četiri regiona. Drugim rečima, umesto što sada imamo razlike koje su 1:15, imaćemo dva regiona koja će imati oko 30% BDP-a i četiri regiona koja će imati po 10% BDP-a. Razlike koje u Srbiji evidentno postoje će samo statistički biti smanjene, u suštini će ostati.
Pošto će Vlada obezbediti sredstva da umanji razlike, iz ovoga jedino mogu da zaključim da Vojvodina i Beograd sledećih 20 godina neće dobiti ni žutu banku da ne bi pravili još veću razliku. Kada to izgovorite, jasno je da to neće biti moguće. Onda je i smisao svega potpuno jasan, da ovaj zakon neće imati nikakav rezultat.

Zahvaljujem, gospođo predsednice, kolege potpredsednici, gospodine Mrkonjiću, gospođo Dragutinović, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po amandmanu, ali me je i kolega Mrkonjić prozvao u svom obraćanju narodnim poslanicima.
Vi, gospodine Mrkonjiću, ovde imate najjaču opoziciju. Jer, sami ste rekli da imate tri bivša ministra koja su ovde, između ostalog, i da vas kontrolišu.
Mnogo mi se svidela ona vaša pričica o bivšim i budućim zato što sam imao prilike da vas vidim kada ste bili aktuelni, pa kako ste odlazili, pa sam vas gledao dok ste bili na „klupi za rezervne igrače“, a sada ste ponovo ovde sa nama, u prvom planu.
Značaj ovog zakona i značaj infrastrukture apsolutno pozdravljamo, kao i ideju da se ulaže u infrastrukturu. Bez dobre infrastrukture nema investicija.
Sa druge strane, pričali smo ovde dosta i o strukturi i načinu na koji se dolazi do bruto društvenog proizvoda u strukturi naše privrede. Ovo vreme krize je bitno promenilo način na koji će u godinama kad ta kriza prođe funkcionisati naša privreda. Očigledno je da način na koji je naša privreda funkcionisala do sada, gde je domaća tražnja bila jedan od najvećih izvora rasta bruto društvenog proizvoda, neće moći da se ispoljava u budućnosti i da će ovakvi projekti, kao što su infrastrukturni, biti izuzetno važni za budući razvoj naše privrede i za ekonomsku stabilnost čitave zemlje.
Ono što nam niste rekli danas, a ni pre dva dana kada smo govorili u načelu... Budžetska inspekcija, državna revizija, policijske i neke sudske istrage su u toku, utvrdiće da li tu ima krivične odgovornosti, ali činjenica je da je iza svake vlade ostajao neki dug preduzeća za puteve.
Možemo da verujemo vama, ali su i neki bivši ministri, manje lepo ili lepo, ovde govorili o tome da im verujemo na reč. Ono što nama treba to je pravni osnov i pravna, institucionalna garancija da za dve godine, četiri, kada vi jednog dana budete... Moraćete i vi, ipak, jednog dana da budete bivši; žao mi je, ali to će se jednom desiti. Koja je nama garancija da se to neće ponoviti?
I do sada je važio zakon po kome je Direkcija za puteve davala svoj plan, Vlada je to odobravala, mi smo to dobijali kao jedan i po red u budžetu, skupštinske većine su za to glasale, a kada se pojavi završni račun to nikako ne odgovara onome što je predviđeno. Nemoguće je da prihodi ne odgovaraju rashodima. Kako nastaju toliki dugovi? Koja je garancija da se to neće ponoviti, odnosno kako vi garantujete, osim svojom rečju, da do toga neće doći?
Druga stvar, u vreme krize ozbiljan problem su finansijska sredstva. To je činjenica, ali to ste rekli pre nekoliko dana, a mi smo ovde govorili pre više od dva meseca o tome. Postoji više kredita koji su dogovoreni; Vlada ih je potpisala, Skupština ratifikovala, država plaća određene obaveze koje joj dospevaju, a one i dalje stoje jer država i odgovarajuće institucije nisu u stanju da te kredite realizuju.
Naveo sam nekoliko, vi kao resorni ministar, siguran sam, imate još više podataka – obilaznica, „Gazela“, mostovi. Recimo, „Gazela“ je bila na dnevnom redu Skupštine Srbije pre skoro godinu dana. Tada je ratifikovan taj ugovor i tada su se stekli uslovi da se sredstva povuku. Koliko je meni poznato, ta sredstva još uvek stoje rezervisana na računu banke sa kojom smo taj ugovor sklopili.
Koje su garancije da se ovakve situacije neće ponavljati? Jer, prilično mi zvučni neverovatno da će Direkcija za puteve sada moći da servisira ovakav zajam i da istovremeno radi sve tekuće poslove na koje je obavezna po zakonu. To je jedno pitanje.
Drugo pitanje je: u čemu je problem, šta je problem u institucijama (i šta će se tu uraditi), pa se krediti, pored svih tih mukotrpnih procedura, pregovora i svega ostalog, kada se potpišu ne realizuju?
To su dva ključna pitanja na koja rasprava o ovom zakonu i o ovom konkretnom amandmanu treba da nam da odgovore. U suprotnom, biće to da li mi vama verujemo ili ne. Jedan resorni ministar će biti manje energičan, drugi malo više, ali institucionalno se stvari neće rešavati i to će onda ostati ključni problem.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo jednu, po mišljenju Demokratske stranke Srbije i našeg poslaničkog kluba, vrlo značajnu sednicu. U prve dve tačke imali smo zakone o davanju garancija na dva kredita vezana za finansiranje puteva, a da nijednom rečju nismo dobili nikakvu garanciju da se za dve godine neki sličan zakon neće ponovo naći na dnevnom redu.
Čuli smo da je iza svake vlade ostajao dug. Očigledno je da propisi, odnosno odluke o poslovnoj politici nisu poštovani. Sada smo došli do situacije da Javno preduzeće duguje značajna finansijska sredstva; biće im odobren kredit, ali nismo čuli ni jednu jedinu reč o tome na koji način ćemo sprečiti da ovo i neka druga javna preduzeća nemaju slično poslovanje.
Sada raspravljamo o zakonu o porezu na dohodak. Mi smo vam posebno zahvalni što ste predložili ovaj zakon. Kažete, puno ste naučili u proteklih dvadesetak dana od kada je ovaj zakon usvojen, ali ako se bude založio i potpredsednik Vlade Đelić, verovatno ćemo u sledećih nekoliko dana imati još jedan zakon, zato što potpredsednik Vlade uveliko govori o tome da ne treba poštovati Zakon o budžetu, vezano za one sopstvene prihode koji se tiču visokoškolskih ustanova. Mislili smo da Vlada ima ministra za obrazovanje, to je gospodin Obradović, a gospodin Đelić se valjda bavi naukom i evropskim integracijama, ali ako se on bude založio, očigledno je da ćemo raspravljati i o tom zakonu.
Ovaj zakon smo usvojili 29. aprila, a 21. maja smo ga dobili ponovo. Opet po hitnom postupku. Da li je reč o slučajnosti ili o nameri, ali razlozi za donošenje po hitnom postupku su potpuno identični. Jednom ste nam rekli da su rešenja od 29. aprila izuzetno važna da se stvari u Srbiji ne bi zaustavile; sada nas praktično vraćate ovim zakonom na neka prethodna rešenja, ali opet sa istom argumentacijom i istim obrazloženjem. Upravo ovaj zakon dokazuje ono što smo govorili – da vi, u stvari, nemate apsolutno nikakvu strategiju i da se ponašate od danas do sutra.
Ono što danas nije rečeno, to je da su ova dva zakona, odnosno ova tri zakona i rezultat aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom. Kako? Ako pažljivo pročitate aranžman, naći ćete i zakone vezane za poresku politiku, ali i obaveze koje država preuzima, vezano za poslovanje Javnog preduzeća „Putevi Srbije“. Dvadeset dana nakon potpisivanja aranžmana ili, ako hoćete, pet dana, pošto nam je zakon stigao 21. maja, a aranžman je sklopljen 15. maja, Vlada Republike Srbije je uradila sve da sruši aranžman sa Međunarodni monetarni fond. Ako mislite da se tako možete ponašati prema Skupštini Srbije jer vam to ovde prolazi, nisam siguran da će to proći kod Međunarodnog monetarnog fonda.
Kada pažljivo pogledate naš aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom, očekuje se da će realni pad bruto društvenog proizvoda biti oko 2%, da će inflacija biti oko 10%, da će se smanjiti deficit tekućeg računa.
Više je nego jasno, i vi ste pre neki dan rekli, da ćemo verovatno tražiti povećanje deficita; više je nego jasno da inflacija u najboljem slučaju može da bude tolika, a pitanje je šta će biti i sa deficitom.
Na strani 4. aranžmana, na polju troškova, rečeno je da će se zamrznuti plate u javnom sektoru. Kada pogledate bilten koji vi izdajete, onda taj fond plata raste iz meseca u mesec. Biće zamrznuto zapošljavanje. Nisam poneo, ali možete mi verovati na reč, svakog dana možete videti oglase za prijem novih funkcionera u državnoj administraciji. Kakvo je to zamrzavanje sa tim prijemom, voleo bih da znam.
Što se tiče nominalnog zamrzavanja penzija, voleo bih da to kažu gospodin Čolaković ili gospodin Krkobabić. Oni se baš ne slažu sa ovim što piše ovde, a čini mi se da je predizborni slogan u kampanji za Zemun bio da je, u stvari, jedini čovek koji je rekao "ne" MMF-u potpredsednik Vlade Krkobabić. Baš bih voleo da vidim da li će ova stavka o zamrzavanju plata ostati ili će u nekoj od izmena zakona biti revidirana.
Što se tiče preusmeravanja 40% sopstvenih prihoda u budžet Republike Srbije, o tome više govori potpredsednik Đelić, jer on svakodnevno objašnjava kako je to stanje neodrživo i kako treba da se promeni. Meni nije jasno zašto Vlada Republike Srbije ruši aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom.
Inače, član 18, strana 6, ovog sporazuma govori o hitnom eliminisanju zaostalih dugovanja „Puteva Srbije“ i izmirivanju budućih obaveza. Prema tome, to je i te kako obaveza prema aranžmanu sa Međunarodnim monetarnim fondom.
Ne znam kako će MMF gledati na tačku 21. ovog sporazuma, koja govori o praćenju i dostavljanju fiskalnih podataka. Pošto Narodna skupština te podatke ne dobija, ne znam da li će se složiti i oni sa sličnim načinom izveštavanja.
Osvrnuću se na naš omiljeni zakon, Zakon o budžetskom sistemu. Mada, moram da priznam, tu postoji značajan napredak – ranije smo kršili član 14. (o budžetskom kalendaru), pa smo onda kršili član 15, vezano za memorandum, a sada, očigledno, napredujemo, kršimo samo član 70. Vi imate obavezu kao Vlada, da nam dostavljate izveštaj budžetske inspekcije. Da, član 70. Zakona o budžetskom sistemu utvrđuje obavezu vašeg ministarstva da dostavlja izveštaje Vladi, a da Vlada upućuje te izveštaje Skupštini Srbije. Tih izveštaja nema.
Jedan od razloga je, verovatno, to što budžetskih inspektora ima samo osam, ali nisam siguran da je to u skladu sa potpisanim ugovorom i aranžmanom sa MMF-om, koji predviđa praćenje i fiskalnu odgovornost. Mi smo se, kao poslanička grupa, obratili predsednici Skupštine i predsedniku Vlade sa zahtevom da nam se, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, ovaj izveštaj dostavi.
Prilično mi je komplikovano da navedem sva kršenja aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, koji je sklopljen pre svega nekoliko dana. Ali, hajde da pogledamo rokove koje definiše taj aranžman: biznis plan „Puteva Srbije“ - do kraja maja. Pažljivo sam čitao „Službeni glasnik“, tu nema biznis plana „Puteva Srbije“. Danas je 1. jun, to znači da je kraj maja završen. Vlada treba da usvoji biznis planove za državna preduzeća krajem maja. Poslednje što sam našao je „Službeni glasnik“ iz februara meseca, to je bilo daleko pre nego što je taj ugovor započet i tu su biznis planovi za „Transnaftu“, „Srbijagas“ i neka druga preduzeća. Čini mi se da ni tih biznis planova nema, ili Narodna skupština ni o tome nije obaveštena.
Što se ovog zakona tiče, jedna stvar je da li su ta rešenja dobra, druga stvar je da li ćemo čekati celovit zakon, a potpuno treća stvar je da li menjamo bitne stvari i bitne uslove koji postoje u zemlji iz dana u dan. Govorićemo u toku ove rasprave o različitim primerima sa kojima smo suočeni praktično svakodnevno. Jedni uslovi važe danas, a neki potpuno drugačiji nekoliko dana kasnije.
Ovo je očigledan primer za ono što smo govorili i očigledan primer da je i te kako nedostajala jedna ozbiljna sednica na kojoj bismo raspravljali o strategiji izlaska iz krize i koja bi onda u mnogo većoj meri bila obavezujuća i za Vladu Republike Srbije, ali i za sve druge državne organe.
Što se našeg poslaničkog kluba tiče, mi ovaj zakon možemo da podržimo, ali ćemo u toku nedelje uputiti zahtev da se održi vanredna sednica Skupštine, sa temom – strategija izlaska iz krize. Hvala.