Kad sam rekao: "prvoklasni", mislio sam na državne, a ne da Srbija ima visok rejting, nego su državne hartije od vrednosti za koje garantuje država. Pogledajte samo Grčku, koja je jedna od najzaduženijih zemalja u svetu. Pogledajte šta će grčka Vlada prodati u 2012. godini pa ćete videti koliko je najsigurnije ulagati u državne hartije od vrednosti. U tom smislu sam mislio "prvoklasne", jer ne zahtevaju posebna osiguranja kao što je ulaganje u privredu ili nešto drugo.
Nažalost, ova kamatna stopa je samo pokazatelj stanja u kome se Srbija danas nalazi. Sve zemlje u okruženju se zadužuju na rok od 10 godina po nekoliko procenata manjim kamatnim stopama. Nažalost po Srbiju.

Zahvaljujem gospođo Čomić, član 32. upućuje na način utvrđivanja vrednosti nepokretnosti i kaže da to radi poreski organ i ta stvar je neosporiva. Znači kada poreski organ utvrdi vrednost, onda ćemo smatrati da je ta vrednost neosporivo pogrešiva, i to utvrđuje prema postupcima koji se primenjuju i po nekim drugim zakonima.

Uzmimo na primer Grad Beograd. Pošto je krajem prošle godine promenjena stopa poreza na imovinu i kada je promenjena procenjeno je da je to vrlo visoka stopa poreza na imovinu, da će davanja biti velika i poreski organi u Beogradu, pretpostavljam da to odlično znate gospodine Petroviću, poreski organi prilikom utvrđivanja poreza na imovinu utvrđuju daleko nižu vrednost kvadrata, nego što je tržišni, da bi ukupan iznos poreza na imovinu bio manji.

Mislim da je maksimalna cena kvadrata, nemojte me uzeti stoprocentno tačno, ali mislim da je 1.250 evra, čini mi se. Za centralne gradske opštine, a da je za sve druge opštine niža. Složićete se da je to daleko niže nego što je prava tržišna vrednost.

S druge strane, zašto da ne postoji mogućnost i poreski organ nije nepogrešiv. Ovo je vrlo osetljivo pitanje procene imovine, u amandmanu sam predložio da ako oštećeni vlasnik nije zadovoljan, onda mu se ostavlja mogućnost da u svom trošku angažuje ovlašćenog sudskog veštaka koji će izvršiti procenu i onda bi se u nekom postupku uporedile te dve vrednosti i u nekom naknadnom veštačenju bi se došlo do prave vrednosti imovine.

S jedne strane, zakon predviđa da to nije tržišna vrednost, nego obeštećenje i onda postoji mogućnost da poreski organ utvrdi nižu vrednost, pa opet ide na štetu stranke.

Ovim postupak ne bi bio usporen, rokovi su ionako veoma dugi, na račun države ne ide ništa, a na kraju tog postupka bi sve strane bile daleko zadovoljnije, nego što jesu u predloženom modelu.

Isto kao i za prethodni amandman. Ovog puta se određuje vrednost pokretnih stvari i ponovo ne postoji nikakva mogućnost da organ koji procenjuje napravi grešku.
Složićemo se da to rešenje može da stvori brojne probleme.
Predložio sam takođe, o trošku stranke koja je oštećena, kojoj se vraća imovina, da se angažuje neko ko je na spisku sudskih veštaka, da izvrši procenu i da se onda prosto u tom postupku utvrdi još jedna moguća sumnja, da se otkloni, koja može da nastane.
Država nema nikakav trošak, postupak se bitno ne prolongira, a opet jedna strana neće biti nezadovoljna nakon završetka tog postupka.

Zahvaljujem gospođo Čomić. Gospodine Petroviću, nekada smo bili poslanici zajedno i pojedini značajni zakoni imaju veliki broj amandmana. Ovo je jedan od zakona koji ima najveći broj amandmana od kada sam ja poslanik. Ono što je interesantno za ovaj zakon, apsolutno sve poslaničke grupe su imale amandmane na pojedine članove, a opet specifičnost, ne znam ni jedan zakon koji je kao ovaj imao situacije da su na pojedine članove različite poslaničke grupe imale identične amandmane. Mislim da na jedan od prethodnih članova, vi niste bili tu bio je gospodin Đelić, mislim da je šest poslaničkih grupa imalo identičan amandman. To samo govori koliko smo različito gledali na način na koji se uređuje materija ovog zakona u odnosu na Vladu. Od 241 amandmana Vlada je prihvatila tri, 238 je odbila.
Na ovaj član, o kome govorimo, tri poslaničke grupe potpuno različitih programa imaju isti stav i amandman je identičan. Naš stav je da ovaj zakon otklanja nepravdu, nepravdu koja je učinjena građanima Srbije i pojedinim stranim državljanima. Ako je cilj ovog zakona da se otkloni nepravda, ona se može otkloniti vraćanjem imovine ili zamenom imovine i oni koji su jednom oštećeni ne trebaju da imaju nikakav trošak, pa makar i simboličan. To ne treba da bude jedan jedini dinar, jer u stvari zakon otklanja nepravdu. Ako je to intencija predlagača, onda ne sme da bude trošak, makar bio i simboličan, jer sve drugo podseća na ono – onda ćeš se Đuro izviniti što te je tukao. To ne sme da bude rezultat ovog zakona.

Član 41. definiše ko može da podnese i kako se podnosi zahtev. To bi sve bilo u redu da pre šest godina nije donet Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Taj zakon je predviđao rokove i predviđao je šta sve treba da se pribavi od dokumentacije. Da je ta baza koja postoji validna, dokazuje i Zakon o javnoj svojini, o kome smo raspravljali pre nekoliko dana. Naime, da bi nešto bilo upisano kao javna svojina, pokrajine, lokalne samouprave i svih onih koji na to imaju pravo mora da se donese potvrda da ta imovina nije prijavljena po zakonu iz 2005. godine.

Druga stvar, mislim da je krajnje vreme da u Srbiji prestane vreme da se meri od datuma kada se izabere jedna vlada. Većina stvari koju je uradila prethodna vlada se definišu kao loše i valjda i kao što ne valjaju. Ako su ljudi koji su oštećeni prikupili dokumentaciju i podneli zahteve, onda su ti zahtevi automatski trebali da budu prosleđeni i prihvaćeni kao prijava i za vraćanje oduzete imovine. Naravno da je trebalo ostaviti mogućnost da, to se mojim amandmanom i definiše. Trebalo je ostaviti mogućnost da ako neko ko želi da dopuni dokumentaciju, ako je bilo nekakvih promena da se ostavi mogućnost da se to uradi, ali nikako da se ceo postupak radi ispočetka.

Rešenjem predloženim u zakonu Direkcija će poštom da svim tim ljudima, njih ima mislim 150.000, da vrati dokumentaciju, pa će oni ponovo, samo na drugi šalter da podnose istu tu ili sličnu dokumentaciju. Priznaćete da je prilično neozbiljno. Oni su podneli jednu dokumentaciju po zakonu koji je Narodna skupština izglasala. Ta dokumentacija i ta baza valja, jer Zakon o javnoj svojini to potvrđuje. Samo je trebalo uraditi, to bi ubrzalo procedure, smanjilo troškove, skratilo celu stvar. S druge strane pokazalo bi da ova zemlja ima određenu ozbiljnost da se stvari ne rade, identične stvari ne rade petnaest puta.

Potpuno uvažavam ono što ste rekli, ali to je onda u direktnoj suprotnosti, ako je to tačno, onda će to opstruirati primenu zakona o javnoj svojini, jer u zakonu o javnoj svojini nigde se ne kaže da je ta dokumentacija kvalitativno ocenjivana dokumentacija, nego sve što je evidentirano kao imovina koja se potražuje neće moći po zakonu o javnoj svojini da se upiše kao vlasništvo bilo kog organa. To znači da će taj postupak prenošenja javne svojine, a to smo raspravljali, šteta što nismo ovo znali pre nekoliko dana kada smo raspravljali o javnoj svojini, jer to znači da taj postupak u javnoj svojini nije ocenio da li je ta dokumentacija dobra ili loša, nego kaže – ako je evidentirano po tom i tom zakonu.

Znači, svih 150 hiljada evidentiranih će biti onemogućeno da se uknjiži i neće imati vlasnika. To smo trebali da znamo i prilikom donošenja zakona i rasprave o zakonu o javnoj svojini. Sa druge strane, ovo što ste rekli ni na koji način nije u suprotnosti sa onim što sam ja tvrdio. Svi oni čija imovina nije na pravilan način prijavljena su mogli da dopune zahtev. Ko kaže da će po ovom zakonu, kada se imovina bude prijavila, svi podneti pravilne zahteve. I oni će morati da dopune dokumentaciju. Ovo samo pravi značajno novi trošak za državu.

Vlada nije prihvatila amandman koji sam podneo na član 64. Taj amandman je posledica amandmana na neki od prethodnih članova i pošto nisu prihvaćeni oni, kao posledica je neprihvatanje i ovog amandmana.
Privodi se ova rasprava kraju i u načelu i u pojedinostima i, nažalost, bez obzira što se dugo čekalo na ovaj zakon, bez obzira što većina stranaka u Srbiji u svom programu se zalaže za donošenje ovog zakona, nije iskorišćena prilika da napravimo zakon od koga će moći da se napravi većina daleko veća nego što je većina koja je formirala Vladu.
Nažalost, ovaj zakon će biti nepravedan i bojim se da većina onih koji traži imovinu neće biti zadovoljna ni jednim od rešenja, tako da ovaj zakon, umesto da otkloni jednu nepravdu, što je bila njegova obaveza, će napraviti samo nove nepravde.
Vreme će pokazati, ali je očigledno da će zakon biti teško primenljiv, da će trebati užasno mnogo vremena da se realizuju procedure. Biće ga teško menjati, a samo će stvoriti nove nezadovoljne ljude i stvoriće nove probleme. Poslednja stvar koja je trebala kod ovakvog zakona su novi problemi.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, u načelnoj raspravi istakli smo da suština ovog zakona nije da se samo imovina, da se promeni titular, i da imovina koja se sada vodi na Republiku Srbiju postane vlasništvo jedinice lokalne samouprave, autonomne pokrajine i svih onih kojima zakon to omogućava. Suština je da se ta imovina vremenom uvećava. Upravo u duhu toga smo predložili, pošto član 6. predviđa da svako ko odlučuje o javnoj svojini mora da postupa kao dobar domaćin, rešenje koje postoji u većini razvijenih zemalja, a to je da jedan nivo vlasti u toku svog mandata ne može da umanji vrednost imovine. Jedino tako se obezbeđuje da se imovinom gazduje na pravi način.
Amandman niste prihvatili, jer ste u obrazloženju rekli da je zakonom tačno definisana odgovornost o odlučivanju o stvarima u javno svojini. Na način na koji možemo da pročitamo zakon, čitajući ova rešenja, postoji samo član 6. koji kaže da će se voditi računa kao dobar domaćin. Ako je to dovoljno, zašto onda Republika Srbije nema popis imovine. U zakonu piše da treba da postoji popis imovine. Zašto onda nema, ko je odgovoran za to.
Druga stvar, zašto ne poštujete fiskalna pravila jer u Zakonu o budžetskom sistemu postoje fiskalna pravila. Kako ste mogli da usvojite rebalans budžeta ako on direktno krši fiskalna pravila? Da li je to onda dobar domaćin?
Treća stvar, da navedemo još jedan primer, ako se poštuje Zakon o budžetskom sistemu i Zakon o javnim nabavkama, kako je moguće da jedan državni organ ili javno preduzeće duguje pare bilo kome ako po Zakonu o budžetskom sistemu svaku javnu nabavku morate da stavite u godišnji budžet? Da biste pokrenuli postupak morate da imate obezbeđena sredstva na računu. Ako je to tako, ako se poštuje Zakon o budžetskom sistemu i ako se poštuje Zakon o javnim nabavkama, onda ništa što je vezano za državu ne može nikome da duguje ni jedan jedini dinar. Država je najveći dužnik u Srbiji.
Sada vi kažete da to što piše u zakonu, da će država biti odgovorno lice, dobar domaćin, da je to odgovorno. Pa, to nije dovoljno. Morate da navedete tačno koji su to uslovi koji moraju da se ispune i na koji način će se gazdovati tom imovinom da bismo bili sigurni da će taj stvarno biti dobar domaćin.

Ista stvar, da bi bili sigurni da ta imovina neće biti uništena, o toj imovini mora da se vodi računa i ono što ovim zakonom nije rečeno to je na koji način će ta imovina kada se promeni vlasnik na koji način će se obezbediti finansiranje te imovine. U ovom trenutku postoje zakoni koji omogućavaju da budžet Republike Srbije dobije odgovarajuće prihode iz kojih bi se finansiralo održavanje kompletne imovine.
Na koji način će lokalne samouprave koje imaju ozbiljne finansijske probleme, kojima Vlada Republike Srbije poslednjih nekoliko godina duguje 50 milijardi dinara, na koji način će oni moći da brinu o svoj ovoj imovinu koje postaju titular za nekoliko dana? Ako se ne obezbede rešenja kojima uprava predviđa ovim članom, onda će oni samo biti vlasnici na papiru, a ta imovina će nastaviti da propada. Mislim da to nije interes ni ovog zakona, ni pre svega, građana Srbije. Vi ste naravno, amandman odbili, jer je potpuno jasno da je ideja da se samo u javnim knjigama u kojima je vlasništvo promeni vlasnik, a da sve ostane po starom.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, više puta danas istaknuto je da je ovo važan zakon i važan je po mnogo čemu. Ovo je jedan od zakona koji mora da ispravi nepravdu koja je nekada napravljena.
Ovaj zakon, pre svega, mora da bude pravedan tako da ne napravi nove nepravde, a ovo je jedan od zakona koji mora da uspostavi poštovanje privatne svojine. Ovo je još jedan od zakona koji treba da pokaže da se u našoj zemlji svojina poštuje.
Nakon Drugog svetskog rata i pri samom kraju rata, brojnim odlukama koje su donosile tadašnje vlasti imovina je oduzimana. Ali ovaj zakon je još po nečemu specifičan i to danas prosto nije naglašeno posebno. Ovaj zakon se ne tiče samo odluka koje su donošene i kojima je imovina oduzimana neposredno nakon rata, nego se odnosi na primenu Zakona o eksproprijaciji, kojim je imovina oduzimana u javnom interesu ali je plaćeno naknadno daleko ispod tržišne cene. Tako da je to još jedna specifičnost ovog zakona jer pokušava da otkloni nepravde koje nisu napravljene neposredno nakon završetka rata, nego pogrešnom i nepravednom primenom zakona.
Zakon mora da bude pre svega pravedan. Da li će ovaj zakon u svojoj primeni biti pravedan? Ako pogledamo samo na koga će se zakon odnositi, ko ima pravo na povraćaj imovine, videćemo da to nije tako. Zašto? Krug onih koji su oštećeni oduzimanjem imovine, a koji sad imaju pravo na povraćaj je drastično sužen.
Postoje odluke iz 1944. godine koje je pominjao gospodin Aligrudić, koje se ne pominju i svi oni koji su oštećeni primenom tih odluka nemaju pravo na obeštećenje. Postoje brojne odluke opštinskih skupština u vreme neposredno pred kraj rata kojima je imovina oduzimana, one se ovde ne pominju. U velikom broju slučajeva imovina je oduzimana bez ikakve odluke. Svi ti oštećeni nemaju pravo na naknadu i postoji ogroman broj ljudi kojima je imovina oduzimana u pravnim poslovima pod prinudom. Niko od njih nema pravo na naknadu. Trebalo je ostaviti mogućnost da svi oni kojima je imovina oduzimana na takav način, koji nemaju formalne dokaze o oduzimanju imovine, ali imaju dokaze o vlasništvu, trebalo je ostaviti mogućnost da oni dokažu da je ta imovina bila njihova, da se ona sada vodi na nekoga drugoga i da dobiju priliku da im se imovina vrati.
Pravog vraćanja imovine i prave restitucije nema bez zamene imovine. Zakonom je predviđen je model da se imovina vraća u naturi. Ako ne može da se vrati u naturi iz bilo kog razloga onda se vraća kroz obeštećenje.
Model je morao biti da se imovina vraća, pre svega, u naturi. Ako nije moguće vraćanje u naturi, da se omogući vraćanje zamenom imovine, pa tek onda da se omogući tržišna naknada svima onima koji ne mogu da budu namireni kroz prvi ili drugi model tržišna naknada za njihovu imovinu.
Ne može se govoriti o obeštećenju i u istoj rečenici reći da je to pravedno. Obeštećenje je obeštećenje, a tržišna naknada je tržišna naknada. Ovakav model bi bio daleko ekonomski održiviji za situaciju u kojoj se zemlja nalazi, daleko bi manje bio opterećen budžet i bio bi daleko pravičniji. Model koji se nudi će napraviti nove nepravde. Neka imovina koja je ostala u naturi, koja će moći da se vrati u naturi će omogućiti vlasnicima da budu u mnogo boljem položaju od onih koji će biti obeštećeni, jer model koji nuditi će sve te koje ste obeštetili staviti u neravnopravni položaj.
Ako pogledate član 18. koji predviđa u kojim slučajevima ne može imovina da se vrati, svi ćemo videti da je ideja zakonodavca, ideja Vlade Republike Srbije da praktično nema imovine i vraćanja imovine u naturi, da to budu pojedinačni slučajevi, jer kada pogledate šta se sve izuzima od vraćanja, onda je potpuno jasno da je ideja uopšte da se samo kroz obeštećenje i to daleko ispod tržišne vrednosti izvrši naknadno.
Pogledajte samo slučaj ne izgrađenog građevinskog zemljišta, osnov i ko nema pravo na vraćanje. Ako je urbanističkim planskim aktom predviđeno da to bude javna površina, to zemljište ne može više da se vrati. Planski akt nije uslov da se nekom oduzme imovina. Planski akt predstavlja plan šta će biti na nekoj teritoriji. Trebalo je omogućiti da se svim tim ljudima vrati imovina, a onda kada se to zemljište privodi nameni kroz eksporprijaciju i tržišnu naknadu da oni dobiju svoju vrednost. To je daleko pravičnije i to je pravedno. Naknada ni na koji način ne može biti niža od tržišne vrednosti.
U ovom zakonu je predviđeno da poreska uprava procenjuje vrednost i ne postoji mogućnost da se na bilo koji način ospori procena vrednosti koju je napravila poreska uprava, kao da je poreska uprava nepogrešiva.
Ne postoji mogućnost ni da stranka angažuje sudskog veštaka da pokrene bilo kakav postupak kojim će da ospori vrednost procenjene imovine. Prema tome, napraviće se procena koja može da bude daleko ispod tržišne vrednosti.
Pogledajte samo model gde je ukupna suma opredeljena na dve milijarde evra, kojima će biti obeštećeni svi oni kojima imovina treba da bude vraćena. Procena vrednosti se postiže tako što se napravi ukupan popis sve imovine, procena vrednosti. To se uporedi sa dve milijarde evra i dobije se koeficijent kojim se množi prava vrednost imovine.
Zamislite slučaj da vrednost ukupne imovine bude milijardu evra, onda će svako od oštećenih dobiti dva puta veću vrednost nego što je njegova stvarna imovina. Da li treba nešto reći o tom i takvom modelu ili je dovoljno jasno koliko je takav model vraćanja paradoksalan. Nije uopšte jasno zašto zakon iz 2006. godine nije prihvaćen kao obavezujući i zašto sve te prijave nisu sastavni deo. Zašto bi neko ko je tada prijavio imovinu morao da to radi ponovo? Zašto svi oni koji se nalaze u evidenciji moraju ponovo da podnose dokumentaciju? To su ljudi koji su oštećeni? To su ljudi kojima je neko bespravno i ne pravedno oduzeo imovinu. Oni su to već jednom prijavili. To treba po automatizmu da bude sastavni deo. Prijava podneta 2006. godine treba da bude sastavni deo i ovog zakona i ko je tada prijavio ne mora da prijavljuje ponovo.
U slučaju da ima neke primedbe, treba ostaviti mogućnost da može da povuče svoj zahtev, da ga dopuni, da ispravi neku vrednost, ali nema razloga da se to radi ponovo, isto kao što se predviđa da podnosilac zahteva snosi sve troškove u skladu sa zakonom. To su ljudi kojima je imovina oduzimana. Kakve troškove oni treba da imaju u postupku vraćanja imovine kojim se otklanja nekakva nepravda? Oni ne treba da imaju nikakav trošak.
Primedbi ima mnogo, ali je potpuno jasno da ovakvim modelom zakona krug onih koji su oštećeni, kojima imovina treba da se vrati, značajno smanjen, da su procedure veoma komplikovane, da su procene vrednosti ne tržišne, da su obeštećenja daleko ispod realnih vrednosti i da je model pogrešan.
Ovaj zakon neće biti pravedan. Napraviće nove nepravde i neće rešiti ni jedan od problema koji postoje.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, svi prethodnici počev od vas koji ste otvorili ovu raspravu složili su se da je ovo izuzetno važan zakon. Ovo je zakon koji se tiče onog najvrednijeg što Srbija ima. To su prirodna bogatstva, to su poljoprivredno zemljište, šume, vodotoci, svi oni objekti koje naša zemlja poseduje u zemlji iz inostranstva. Ovim zakonom bi to trebalo da se rasporedi jedinicama lokalnih samouprava, AP, da se odvoji onaj deo svojine koji pripada Republici.
Osim deklarativne izjave da je ovaj zakon jako važan i da svi o tome brinu, sve ono što je pratilo ovaj zakon govori upravo suprotno od toga, uključujući ovu raspravu koja je u potpunosti obesmišljena. Nakon što je potpredsednik Vlade i ovlašćeni predstavnik predlagača ovog zakona rekao svoje uvodno slovo, mi smo tek onda dobili 18 amandmana. Kada se izuzmu prelazne i završne odredbe, to je praktično četvrtina zakona koja je promenjena. Na koji način narodni poslanici, ako je već istekao rok, od trenutka kada ste vi počeli da govorite gospodine Đeliću, istekao je rok za podnošenje amandmana. Mi smo sa jedne strane uskraćeni za pravo da podnesemo amandmane na neka od rešenja koja ste u zakonu predložili, a sa druge strane, koja je svrha rasprave ako ne znamo šta se sve menja tim amandmanima. Promenili ste četvrtinu članova. Da pođem od toga da ovaj zakon čekamo već pet godina. Ustav iz 2006. je uveo novi oblik svojine, pa je onda Ustavni zakon predvideo kao krajnji rok za donošenje ovog zakona 31.12.2008. godine, ali ima četvrtinu zakona da promenite u toku rasprave. Osim načelnog, da je ovo izuzetno važno, ništa drugo ne ukazuje na važnost materije.
Kada je već prošlo toliko vremena i ako smo čekali pet godina na zakon, onda je ovo bila prilika da se svi složimo oko pojedinih rešenja da se u Narodnoj skupštini otvori prava rasprava u procesu donošenja zakona i da ovo bude jedan od zakona za koji ćemo moći svi da glasamo. A onda smo shvatili da su amandmani usvojeni juče popodne, da će tek onda biti rasprava o tako važnim stvarima kao što je imovina kojom raspolažemo. Ovim zakonom se predviđa da korisnici imovine mogu da se upišu kao njeni vlasnici, pre svega se misli na jedinice lokalne samouprave, AP i Republiku Srbiju. Postavlja se osnovno pitanje – o kojoj imovini uopšte govore? Da li znamo šta je predmet raspodele po ovom zakonu? Drugo pitanje, daleko teže od ovog prvog, pretpostavljam da svaka ozbiljna zemlja ima spisak svoje imovine – kolika je vrednosti imovine o kojoj danas raspravljamo? Da li vi kao predlagač zakona imate odgovor na to pitanje?
Citiraću izveštaju DRI koja je kontrolisala Ministarstvo finansija i u zaključcima DRI kaže sledeću stvar: "Utvrđeno je da Republička direkcija za imovinu nije uspostavila potpunu i ažurnu evidenciju stanja državne imovine, neusaglašena dokumentacija na osnovu korišćenja imovine i dokumentacija na osnovu vlasništva imovine, kao i posledice neispunjene obaveze korisnika državne imovine da dostavljaju zakonom propisane podatke". Da prevedemo na malo jednostavniji jezik, država Srbija i direkcija za imovinu nema popis svoje imovine, mi ne znamo čime Republika Srbija raspolaže, ne znamo šta je materija ovog zakona i nemamo predstavu šta će po ovom zakonu pripasti pojedinim korisnicima koji treba da se upišu na svoje vlasništvo iz prostog razloga što očigledno, kao što je i moj prethodnik govorio, zakoni se ne poštuju.
Ulazimo u proces izuzetno važnog zakona, zakona koji suštinski uvodi decentralizaciju, koji suštinski menja stvari u Srbiji mi u stvari ne znamo o čemu raspravljamo. Prosto da otklonimo nedoumice, DSS se u potpunosti zalaže za decentralizaciju. Decentralizacija suštinska podrazumeva izvorne nadležnosti, vlasništvo na imovinu i podrazumeva izvore finansiranja koji će omogućiti da se tom imovinom gazduje na pravi način i koji će omogućiti da se iz godine u godinu ta imovina uvećava i da u stvari država i državni organi ispunjavaju ono što im je obaveza, da omoguće građanima da bolje žive. Tu nema nikakve dileme, pitanje je samo da li ovaj i slični zakoni pomažu da se taj cilj ostvari.
Šta je cilj ovog zakona? Ako je suština ovog zakona da se imovina koja se sada vodi kao vlasništvo Republike Srbije, a pojedine organizacije i nivoi vlasti su njeni korisnici, ako je suština da se tamo rubrici vlasništva napiše – nije više Republika Srbija nego lokalna samouprava, i ako će sve drugo ostati isto, onda tu nema ni pomena od decentralizacije i nema ni pomena o realizaciji svega onoga o čemu deklarativno govorimo. Na kraju vi u svom obrazlaganju ste najmanje govorili o ovom zakonu. Govorili ste nam o planovima šta ćete još doneti, govorili ste o novim zakonima, a tema je Zakon o javnoj svojini. To je sve drugo, samo ne ozbiljan pristup.
Očigledno da je cilj da se kaže da smo ovaj zakon doneli, a onda ćemo naknadno da vidimo šta ćemo da uradimo. Najbitnije je da se na papiru uvede da je promenjen vlasnik pojedine imovine, a šta će biti sa imovinom, na koji način će se njome gazdovati, to ćemo rešavati naknadno. Pet godina nakon donošenja Ustava donosi se zakon koji praktično ne rešava ništa. Podzakonski akti koji su obaveza ovog zakona se donose u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu zakona. Ako smo čekali pet godina, zar nije bilo logično da dobijemo u paketu sa ovim zakonom i rešenja koja su definisana podzakonskim aktima i da cela stvar bude jasna i vidljiva.
Svaki član zakona predviđa da će se ta materija rešiti nekakvim novim zakonom. U stvari, imamo jedan probni zakon koji načelno rešava stvari, a pri tom svima nama potpuno jasno da će upravo rešenja koja budu definisana podzakonskim aktima i nekim drugim aktima suštinski rešiti pitanja imovine.
Apsolutno nam u DSS nije jasno zašto nije jasno definisan cilj prilikom donošenja ovog zakona. Nije nam jasno zašto su odredbe tako šture i zašto se pre svega misli na definisanje pitanja vlasništva i to nakon donošenja zakona, a vrlo malo odredbi definiše održavanje te imovine, gazdovanje tom imovinom, briga da ta imovina sačuva svoju vrednosti. Čudi mi da niste pogledali neko od rešenja u okviru vladajuće koalicije. Recimo, u proceduri je još jedan zakon koji se tiče isto ove materije. Moram da kažem da su rešenja, ne ulazimo sada u podelu vlasništva, ali rešenja koja predviđa taj drugi zakon koji je jedna od članica vladajuće koalicije predložila su daleko preciznija nego što su rešenja koja ste vi ovde predložili. Uopšte mi nije jasno zašto niste prihvatili nešto. Hajde što ne slušate opoziciju, ali zašto niste prihvatili rešenja koja su vam vaši koalicioni partneri predlagali?
Druga stvar, ta rešenja koja postoje u tom zakonu, to nije nikakva tajna, to je u to vreme predložila čini mi se stranka G 17 plus ili Ujedinjeni regioni, tu predviđa upravo suprotno od ovoga što vi predviđate. Pitanje imovine nije pitanje trenutka donošenja zakona i pitanje imovine nije samo pitanje da ona promeni vlasnika u trenutku kada se taj zakon pravi. Na kraju, taj zakon će samo omogućiti da imovina koja se sada koristi promeni vlasništvo. Ne otvara mogućnost ni da se razgovara o nekim drugim pitanjima koja se tiču imovine, ni o tome da možda nešto treba, nešto ne treba i da stvar bude predmet dogovora. Ne predviđa ni mogućnost da postoji sukob oko korišćenja određene imovine.
Uzmite primer, lokalna samouprava podnese prijavu za upis u imovinu i to bude igrom slučaja lokalna samouprava iz opozicije. U kom roku će se doneti odluka da ta imovina se upisuje tom korisniku? To nigde ne piše, to može da bude ko zna kada. Zašto nije uspostavljen i jasno definisan centralni registar imovine? Ako nam je cilj da se tom imovinom gazduje na pravi način onda ne može ovako šturo da bude definisan centralni registar imovina. Biće centralni, uspostaviće se jedinstvo, čak nije ni centralni registar nego jedinstvena evidencija imovine. U kom roku? Ne piše. Kako? Vlada će naknadno svojom uredbom definisati ta pitanja. Da li je to ozbiljno gazdovanje državnom imovinom? Pitanje imovine nije pitanje samo vlasništva, nego je pitanje i mehanizama kako će ta imovina da se koristi. Čudi me da vam nije palo napamet, to je jedan od naših amandmana koji se i te kako tiču ove imovine, a on kaže sledeću stvar. Mi predviđamo da u toku jednog mandata jedan nivo vlasti ne može da umanji vrednost imovine, to je osnova. Može nekom da padne napamet da otuđi vrednost imovine ili da rizičnim potezima, videli ste da je samo jedan čovek naneo pre nekoliko dana štetu od dve milijarde jednoj banci.
U bankarskom sistemu su stvari očigledno, mnogo efikasniji, nego što su u državi Srbiji. Iako, jedan čovek mogao da napravi štetu, od dve milijarde evra, kakvu štetu možemo da nanesemo svojom imovinom, ako ti mehanizmi kontrole nisu uspostavljeni na pravi način. Lokalne samouprave, javna preduzeća, autonomna pokrajina moraju da imaju svoju neku imovinu i oni moraju da imaju pravo da sa njom gazduju ali mehanizmi kontrole moraju da budu uspostavljeni na njihovim nivoima i na višem nivou. To je suština tog zakona, a vi ste sve ostavili na podzakonska akta, o stanovima i nepokretnostima doneće odluku Vlade odnosno jedinice lokalne samouprave, o automobilima posebnom odlukom, o evidenciji posebna odluka, o podzakonskim aktima posebna odluka. U stvari, šta donosimo, donosimo jedan krovni zakon koji u stvari ne reguliše ni jedno bitno pitanje.
Odnosno, u Narodnoj skupštini se donosi odluka o tome i sve bitne stvari će se onda dešavati na nekom drugom nivou, ostavlja se mogućnost da jedinica lokalne samouprave i AP svojim aktima odluče na koji način i ko će gazdovati tom imovinom. To može da zvuči kao logično rešenje ali logično rešenje u slučaju da ovde nije usvojen zakon o lokalnoj samoupravi, da nije data saglasnost za statut AP Vojvodine. Po Zakonu o lokalnoj samoupravi imaju svoje organe. Zašto zakon ne predviđa koji će organ da brine o toj imovini? Naravno, ne treba potcenjivati odbornike i građane Srbije, ali ne sumnjam da će oni doneti ispravnu odluku, ali zašto nismo to regulisali zakonom jer mnogo je važnije da donesemo i da slobodu damo raspolaganju imovinom, a oko takvih stvari donesemo odluku koja će onda biti laka za sprovođenje.
Da se vratim na početak, složili smo se oko toga da je izuzetno važno da donesemo ovaj zakon, složili smo se oko toga da ne znamo šta je materija i ne znamo šta je imovina koja se ovim zakonom koja se prenosi na jedinice lokalne samouprave i druge organe. Složili smo se oko toga da nemamo pojma kako će izgledati pojedinačna rešenja kojima će se suštinski upravljati tom imovinom, složili smo se oko toga da nije redak slučaj da se ne poštuju ni zakoni koja ova skupština donosi, zamislite kako će onda biti sa drugim aktima koji se ovde donose. Složili smo se oko toga da ovim zakonom se na pravi način ne uređuje pitanje imovine, da lokalna samouprava, osim deklarativno ne dobija mogućnost da suštinski gazduje imovinom na svojoj teritoriji jer može samo deo te imovine da upiše u svoje vlasništvo. Zakon ni jednim slovom ne reguliše pitanje te imovine.
Naravno, promenjen je zakon o finansiranju lokalne samouprave ali vi sami kažete da će posledica primene ovog zakona u obrazloženju, da će doći do pre raspodele budžetskih prihoda i rashoda. Imate li vi procenu kako izgleda ta pre raspodela i da li imate procenu da li će jedinica lokalne samouprave biti u stanju da gazduje tom imovinom.
Evo, sastavili ste nam amandman, čini mi se da Vojvodina dobije puteve drugog reda, to je do sada bila briga direkcije za puteve. Na koji način će se ostvariti transfer tih sredstava i na koji način ćemo onda omogućiti da realno ta imovina ne gubi svoju vrednost, na koji način? Da li zakon predviđa obavezu gazdovanja tom imovinom? Ne. Nego će se podzakonskim aktima donositi odluke o tome i šta ako ne bude para da se održavaju putevi, ako te pare budu otišle, pogledajte opštine u Srbiji sve su u problemima i održavanje puteva će verovatno biti na poslednjem mestu u odnosu na sve one obaveze koje ima. Zašto niste predvideli obavezu da po zakonima koji važe u ovoj zemlji, da se moraju odvajati sredstava za amortizaciju te opreme jer jedino tako možemo da sačuvamo njenu vrednost, jednino tako možemo da obezbedimo da generacije koje dolaze iza nas naslede nekakvu veću imovinu nego što je naša.
Najlakše je prodavati imovinu.
Ovaj zakon, ne obezbeđuje ništa od toga. Kako će on izgledati, to niko u ovoj sali u ovom trenutku niko ne zna jer dostavili ste nam četvrtinu, zakona ste nam promenili jutros u toku prepodneva, postoji veliki broj amandmana i na šta će taj zakon ličiti to ćemo tek da vidimo i ako se na taj način donosi jedan od najvažnijih zakona, kao što ste nam rekli, onda ne treba da nas čudi stanje u kome se čitava zemlja nalazi. Mi ćemo nastaviti raspravu o ovom zakonu, imamo i određeni broj amandmana i tek ćemo nakon usvajanja i rasprave o tim amandmanima moći da kažemo na šta ovaj zakon liči i kakve su sve posledice usvajanja ovog zakona.

 Predložili smo amandman u istovetnom tekstu, koji takođe nije prihvaćen. Uvelko teče rasprava u pojedinostima na ovaj važan zakon. Rasprava u načelu je završena pre nekoliko dana, a mi još uvek, kao narodni poslanici i građani Srbije, ne znamo šta je osnovna ideja koja je vodila Vladu Republike Srbije da se ovaj zakon predloži. Ovih nekoliko članova razrađuje nešto što nam je predočeno kao osnovna ideja. Koliko smo razumeli, ideja je da se uvede tržišna utakmica u sektor železničkog saobraćaja, da se razdvoji upravljanje infrastrukturom i transportom  i da se omogući da neki novi učesnici u toj utakmici pomognu da železničke pruge budu bolje, da transport roba i putnika budu bolji.
Ove odredbe, nažalost, potpuno poništavaju sve ono što je predlagač u obrazloženju rekao. To što je ideja osnovnog zakona, to u zakonu ne piše. Ako je želja da se unište "Železnice Srbije", onda to treba lepo da se kaže, pa da znamo šta nas čeka u sledećih nekoliko godina. Ako je ideja da se ne dozvoli da niko učestvuje na tom tržištu, onda opet treba da nam se kaže, pa da to znamo.
Ako se poštuje zakon, "Železnice Srbije" ne mogu da rade ni jedan ni drugi posao, što znači da treba da se ukinu. Zakon kaže da onaj ko upravlja prugama ne može da obavlja transport, odnosno onaj ko se bavi transportom ne može da upravlja prugama. To znači da "Železnice Srbije" i 17 hiljada radnika ne mogu više da postoje, pa ne mogu da postoje ni "Železnice Vojvodine". Ako hoćemo da postoji preduzeće "Železnice Srbije" tako što ćemo ga na neki fiktivan način, kao što se to radi već nekoliko godina, transformisati u holding kompaniju, pa da se jedan deo bavi transportom, a jedan deo prevozom putnika, ovaj član pokazuje da to nije moguće. Onaj ko upravlja infrastrukturom, po članu 23. dodeljuje trase učesnicima u prevozu roba i usluga. Da li postoji bilo koja firma koja će da se pojavi holding kompaniji koja ima preduzeće za transport i preduzeće za odražavanje pruga i da moli deo kompanije da joj da da bude konkurent istoj toj kompaniji? To ne postoji ni u Burkini Faso, mada su ovde rekli da Srbija nije Burkina Faso.
Ko će da se pojavi na tržištu usluga, po članu 23, ako će da dođu "Železnice Srbije" i da kažu – mi hoćemo da vam budemo konkurentni, mi imamo ideju za tu trasu, pa vi nama dajte tu trasu, a nemojte da date svom preduzeću. Gde to ima? Hajde da govorimo činjenično.
S druge strane, o čemu pričate, koja zemlja u Evropi ima železnicu koja je samoodrživa, od naplaćivanja transporta može da gradi pruge, sve infrastrukturne delove i da bude profitabilna? Koliko znam, ne postoji ni jedna. Znači, to je državni posao, država mora da investira sredstva da bi omogućila da to funkcioniše. To rade i najrazvijenije železnice Evrope. Ako ćemo uložiti samo u preduzeće za infrastrukturu i ako će to preduzeće graditi pruge, ako će te pruge biti državne, onda će transportna preduzeća moći da budu profitabilna, ali to onda ne može u okviru "Železnice Srbije".
Čini mi se da je ideja ovog zakona da sve ostane isto, da se naprave nekakva nova tela, nekakva nova administracija, neke složene i komplikovane procedure, ali da se utvari ništa ne promeni, da vozovi i dalje putuju brzinom od 40 i nešto km na čas, da se tim vozovima niko ne vozi, a da mi kažemo da je to evropski zakon, a svake godine će "Železnice Srbije" sve manje i manje raditi. Čini mi se da je to rezultat jednog ovakvog zakona.

 Samo još jedna rečenica u prilog ovome što sam govorio vezano za član 23. Zakona. Član 24. predviđa proceduru u slučaju da preduzeća koja konkurišu za dobijanje trasa dođu u sukob. Član 24. kaže da će se stvoriti uslovi, pa će oni da raspravljaju oko toga ko će koju trasu dobiti. Ako stvaramo tržišnu utakmicu i tržišne uslove, onda moraju da postoje vrlo stroga pravila, jer oni raspravljaju o profitu i oni se ne svađaju oko toga da li će voz biti obojen u plavo ili zeleno, nego koja će od te dve firme napraviti bolji profit. Kod avio kompanija je najveća borba oko slotova, oko vremena kada koja kompanija funkcioniše. Glavna borba između avio kompanija je koja će dobiti bolje vreme da leti između dva grada. Te dve kompanije će se svađati oko profita, a ne oko toga ko ima lepšeg direktora ili koja firma ima lepšu zgradu. Ako će se svađati oko profita, onda tu moraju da budu vrlo strogi uslovi. Ako su uslovi ovako blago dati, ni jedna ozbiljna kompanija se neće pojaviti da tu konkuriše, jer je potpuno jasno da nema nikakvu garanciju da će da učestvuje.
Bilo kakva ozbiljna kompanija koja dođe sa ozbiljnim namerama mora da uloži sredstva u Srbiju, a da bi uložila sredstva, mora da ima garanciju da će joj se sa prilično velikom verovatnoćom ta sredstva vratiti. Ako postoje formulacije ovako neodređene, kao što postoje u 24. članu zakona, onda je potpuno jasno da želite da ništa ne promenite, da železnice u Srbiji i dalje budu takve kakve jesu i da tržište železnica bude još gore nego što je danas.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, izuzetno važan zakon na dnevnom redu i izuzetno važna oblast, jer železnice su važne za svaku zemlju, a pritom je važno da zakon dobro uredi funkcionisanje, jer su železnice specifične. Svi ostali putevi su manje ili više neograničeni resurs.

U isto vreme, jednim vodenim putem, vazduhom ili auto-putem može da prođe veliki broj vozila, kroz jednu tačku, a na železnici može da prolazi samo jedan voz. Izuzetno je važno da se ovim zakonom dobro uredi sistem organizovanja Železnice. Zašto Vlada predlaže, a Skupština donosi zakone, jer bitno je da se zakonima definišu oblasti, da se definišu prava i obaveze svih onih koji funkcionišu u jednoj oblasti.

Ministar je prilikom obrazlaganja razloga za donošenje zakona ispustio da kaže jednu važnu stvar koja stoji u obrazloženju samog zakona. To je istovremeno i obrazloženje zašto se zakon donosi po hitnom postupku? U ovom trenutku gazdovanje infrastrukturom i brigu o saobraćaju vodi od skora JP "Železnice Srbije" i to preduzeće je odlukom o promeni pravne forme postalo akcionarsko društvo, a ta odluka je objavljena u "Službenom glasniku", i potrebno je da se donese zakon da bi se stvorilo okruženje i da bi Železnica Srbije mogle da funkcionišu. To nije zanemarljiva stvar kao razlog za donošenje zakona.

Možemo da razgovaramo o modelu koji ovaj zakon predviđa. Zakon uspostavlja nove obaveze za Vladu, uspostavlja i neke obaveze za Skupštinu Srbije, jer Vlada Skupštini predlaže plan funkcionisanja, Skupština to usvaja i na bazi tog plana se dalje razvija ceo sistem u Srbiji.

Postoje nove obaveze za Vladu za ministra, nova ovlašćenja za direkciju za Železnicu, koje bi trebalo da bude na neki način nezavisno regulatorno telo koja će da brine o stanju infrastrukture i o svim onim učesnicima u putničkom, kombinovanom i transportu roba na našoj teritoriji.

Nijednu reč niste rekli o tome u kakvom se stanju nalazi infrastruktura, ni u kakvom je stanju javno preduzeće, odnosno akcionarsko društvo "Železnice Srbije", kako ono posluje, koji su problemi u poslovanju tog preduzeća, jer su to sve važni razlozi da ovaj zakon počne da funkcioniše.

Da bi jedan zakon bio dobar u primeni, a to je važno, jer mrtvo slovo na papiru ili ono što piše na papirima, ako ne živi u realnom životu, nema nikakvog efekta. To su sve važne stvari. Procena i realna ocena stanja u nekoj oblasti su izuzetno važne kada se piše zakon. Zakon može da bude idealan, a ako nije pravo vreme i pravi trenutak, ako nismo u stanju da primenimo taj zakon u pravoj meri, onda ne postoji idealan zakon.

Uspostavljanjem se dobija novo telo koje bi trebalo da bude nezavisno u izvršnoj vlasti, koje se zove direktorat za Železnicu.

Direktorat za Železnicu odlučuje ko će da upravlja infrastrukturom, ko će upravljati prugama. Zakon kaže, prugama upravlja preduzeće koje osniva Republika Srbija, verovatno se misli na železnice Srbije.

U sledećem stavu zakona kaže da infrastrukturom može da upravlja i neko drugo privredno društvo, privatno, javno ili kako god. Ideja je da se napravi konkurencija u upravljanju infrastrukturom. Kakve onda logike ima to što Direkcija za železnice određuje organe upravljanja u privrednim društvima koji upravljaju železnicom? Kakve logike ima i da li postoji bilo koje društvo privatno koje će dozvoliti da mu neko nezavisno regulatorno telo postavlja organe upravljanja, ili se direktno ovim stavom ukida mogućnost da bilo ko mimo javnog sektora gazduje infrastrukturom u železnici.

Neodrživo je i jedno i drugo. Sa druge strane, ne kaže se da li postoji bilo gde u svetu železnica koja može da se finansira mimo budžeta i da li postoji bilo koja železnica u Evropi, da se ograničimo na Evropu, koja nema velika ulaganja Republike za razvoj i održavanje infrastrukture. Mislim da ne postoji.

Austrija je prošle godine uložila četiri milijardi evra u svojoj železnicu, koja dobro funkcioniše, a ni ona ne može da bude ekonomski samoodrživa. Koji je onda smisao da javno preduzeće koja formira Republika plaća licencu za održavanje infrastrukture direkciji, ako i jedna i druga žive od budžeta? Zašto konačno ne uvedemo transparentno poslovanje i kažemo, da, infrastruktura je važna za državu, to je državni posao, ona ne može da bude ekonomski održiva, ali zar nije besmisleno onda javno preduzeće koje je osnovano samo za taj posao, da traži licencu od drugog preduzeća koje postoji da bi njemu dalo posao.

Ovaj zakon je na snazi već šest godina i recite mi da li postoji interesovanje, da li se iko javio da radi ovaj posao mimo javnog preduzeća Železnice Srbije.

Druga stvar, da li ste pažljivo pogledali koji su uslovi da neko dobije mogućnost da gazduje infrastrukturom? Uslovi su da mora da ima stabilne finansije, da mora da izvršava svoje obaveze 12 meseci unapred, da mora da ima idealnu finansijsku sliku. Železnice Srbije nikada neće dobiti posao održavanja i upravljanja infrastrukturom, ako se primeni ovaj zakon. Da li to znači da gasite železnice Srbije, i to je legitimno, ali nam recite, ugasićemo Železnicu Srbije, kada ovaj zakon stupi na snagu.

Železnice Srbije po ovom zakonu nikada neće dobiti licencu za upravljanje infrastrukturom, ne mogu da je dobiju, jer ne ispunjavaju uslove koje ste predvideli ovim zakonom.

Ako privredno društvo, odnosno društvo koje upravlja infrastrukturom nema ekonomsku isplativost ili nema razloge da upravlja nekom od pruga, može da je ustupi lokalnoj samoupravi.

Ne znam da li pričamo o lokalnim samoupravama u Srbiji, ili pričamo o lokalnim samoupravama nekih drugih država. Ne znam nijednu lokalnu samoupravu u Srbiji koja ima rešene sve svoje probleme i koja će sada da uzme još na upravljanje i nekakvu prugu, jer to je moglo i po starom zakonu.

Da li postoji jedna jedina opština u Srbiji, koja ima, a tu je gospodin iz Jagodine, da li će Jagodina da uzme nekakvu prugu da njom gazduje, pošto Jagodina dobro stoji.

Da li se iko za šest godina javio da gazduje time? Pa, ne može država da gazduje infrastrukturom, pa sad će lokalna samouprava gazdovati njom.

Upravljač infrastrukture odlučuje kome će da dodeli trasu voza. Korisnik trase voza kod njega konkuriše i on dobije licencu. Time se odvaja transport od održavanja infrastrukture. To može da bude dobro, ali to, takođe, i ovi članovi koji to definišu, znači ukidanje JP Železnice Srbije, jer jedno preduzeće ne može istovremeno da upravlja infrastrukturom i da se bavi transportom. Ne može, jer tako u zakonu piše.

Ako je to tako, zašto nam ovaj zakon predlažete po hitnom postupku, jer to što je "Železnica Srbije" konstituisana kao akcionarsko društvo, ne ispunjava uslove ovog zakona, jer ona moraju da budu potpuno fizički odvojeni i finansijski, čak posebno naglašavate kako moraju da budu sa odvojenim računima.

Znači, da su ovo što su radili , to što se po hitnom postupku donosi ovaj zakon, ne znači apsolutno ništa, jer ta odluka je ništava kada ovaj zakon počne da važi, jer moraju da budu dva preduzeća, ne može da bude jedno. Prema tome i razlog za hitni postupak ne znači ništa.

Druga stvar, niste nam ništa rekli o tome kako mislite da se organizuje teretni i putnički transport jer su to dve potpuno odvojene stvari i sigurno je da će ovde postojati puno zainteresovanih firmi koje su zainteresovane da dobiju trasu za prevoz tereta, ali gotovo niko neće biti zainteresovan za prevoz putnika.

Srbija ima deset puta manje prevezenih putnika prošle godine od nekih zemalja u okruženju, koje imaju daleko manji broj stanovnika. Zašto je to tako? Vrlo jednostavno, ako je to transport za koji nemate garanciju koliko će dugo trajati, ako vozovi kasne, ako su u lošem stanju, onda će, naravno, svi da se okrenu nekim drugim oblicima prevoza. To je stvar o kojoj treba da se otvoreno razgovara. Jedini način da se problem reši je da vidimo da li postoji šansa da se ovakvom transformacijom naprave delovi preduzeća koji će biti ekonomski isplativi.

Sedamnaest hiljada radnika, koliko danas Železnica ima, ako se samo fizički podeli u nekoliko novih preduzeća, ako to opet bude zamršen posao koji ste vi upravo krenuli, to je siguran put da se problemi ne reše. Prva stvar, akcionarsko društvo ne ispunjava uslove po zakonu. Akcionarsko društvo mora da bude drugačije organizovano i to moraju da budu fizički podeljena preduzeća.

Niste trebali ovakav zakon da dostavljate. Recite – "Železnica Srbije" će da brine i o transportu i o svemu i gotovo. Zašto donosimo bilo kakav zakon? Ako je donošenje zakona pitanje forme a ne pitanje suštine onda možemo da donesemo zakon o čemu god hoćete. Donesite zakon od jednog člana i recite – "Železnica Srbije" će raditi ovaj posao i dalje i neka vam je Bog u pomoći svima.

Ovaj zakon je pisan za neku drugu državu, a ne za Srbiju, za neke druge železnice, a ne za železnice kakve danas imamo. Ovaj zakon je siguran put da železnice imaju sve manje putnika, pošto i ove godine ima manje putnika nego prethodne. Ovaj zakon je siguran put da naredne godine ima još manje putnika i da umesto da se stanje u ovoj oblasti reši, siguran je put da se napravi još veći haos u železnicama.

Hvala, gospođo predsednice, član 27. Poslovnika. Uvaženi ministar bez portfelja, gospodin Ugljanin, pročitao je jedan pripremljeni materijal. Prosto, molim da se Skupština i javnost ne dovodi u zabunu, ovo nije Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, kao što je rekao ministar, nego je Predlog zakona, jer mi ovde ne raspravljamo „nacrte”, nego „predloge”. Mislim da, koliko god bilo trivijalno, ipak nije nevažno, da ne unosimo zabunu. Hvala.