Hvala, predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, mi govorimo o važnim temama. Ovo je zaista jedan set izuzetno važnih zakona za sve naše građane, rekao bih, životnih zakona, onih koji se tiču svakodnevnog života ljudi. Malopre smo imali diskusiju jednu koja me je podstakla da prvo o tom zakonu govorim, o nečemu što je važno za naše ljude i za građane koji su često, rekao bih, veoma uplašeni kada se dogodi neko nasilje na sportskim borilištima. Pitaju se ljudi kako to da oni koji počine neko nasilje to ponove i kako ne uspevamo da se kao država 30 godina unazad konačno sa time izborimo na pravi način, da se to ne ponavlja.
Evo, čuli smo dobro od ministra Stefanovića sve ono što policija radi na sprečavanju nasilja i, naravno, kada se nasilje dogodi, koje su te mere koje policija preduzima kako bi nasilje zaustavila i izgrednike privela pravdi i znamo gde je ono što u sistemu koči i uveren sam da ćemo imati dovoljno snage i kao društvo i kao država sa tim da se izborimo, kao što su to uspele, naravno, moderne evropske zemlje.
Ja sam imao priliku, eto, nažalost, da prisustvujem nasilju na utakmicama više puta, jer kao navijač Partizana redovno odlazim na utakmice. Bio sam i sa svojom starijom ćerkom na derbiju kada je došlo do nereda. Mogu da kažem da je, za razliku od perioda možda do 2012. godine, policija zaista na jedan profesionalan način svoj posao obavljala. Pripadnici žandarmerije tu zaslužuju svaku pohvalu. Kada se nasilje dogodilo na zapadnoj tribini, mi koji smo bili sa malom decom smo zaista imali jedan, rekao bih, visoko korektan tretman od strane pripadnika MUP-a, koji su zaštitili sve nevine ljude na tribinama, koji nisu bili učesnici nasilja i zaista na pravi način delovali kako bi se nasilje zaustavilo.
Ali, šta je ono što je, po mom dubokom uverenju, kao građanina Srbije i narodnog poslanika, potrebno da preduzmemo kao društvo, znači ne samo kao država? To je da radimo pre svega na edukaciji. Sve kreće iz kuće, iz porodice. Ono što naučimo u kući, ono što vidimo od svojih roditelja, ono što vidimo od svojih bližnjih, od svoje braće, sestara, starijih od nas, pošto poprimimo od malih nogu od njih, to kasnije u životu primenjujemo, da li na sportskim borilištima, da li na svom radnom mestu ili nekom drugom. Tu moramo uticati na roditelje, na svest kod naših ljudi da decu učimo i usmeravamo zaista ka onome šta sport jeste i da im objašnjavamo šta sport nije. Da rivalstvo nije otići na derbi Partizan-Crvena zvezda, pretući nekoga i reći – evo, mi smo pobedili u toj tuči, nego je rivalstvo bodriti svoj klub, bez nasilja, bez baklji, bez bilo kakve fizičke sile uperene ka nekom drugom, bez mržnje, jer toga nam je previše bilo u društvu u nekim decenijama unazad. Da nije patriotizam u tome da li si policajca pogodio kamenom u glavu ili si ga udario, jer to je naš policajac, srpski policajac, to je policajac koji štiti našu decu od narko-dilera, od silovatelja, od raznih manijaka i ludaka koji mogu da ugroze eventualno bezbednost naše dece.
Mi smo tu da im pokažemo taj minimum zahvalnosti koji možemo da učinimo kao roditelji i kao građani, da svoju decu učimo da policajac nije negativac, već je on pozitivna ličnost u našem društvu prema kojem moramo da pokažemo maksimalno uvažavanje i poštovanje, a to ćemo upravo učiniti tako što će naša deca znati kako i na koji način treba da i priđu policajcu na ulici, kako sa njim razgovaraju i za šta sve mogu da se obrate pripadniku MUP-a. Naravno, tu nakon uticaja sredine u kojoj živimo dolazi i uticaj škole i društva i, kažem, neophodna je stalna edukacija naše dece, kako bismo u jednim godinama koje su ispred nas iz godine u godinu smanjivali taj broj nasilja među omladinom, pre svega na stadionima.
Takođe, želeo sam da govorim o Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, gde me je nekoliko prijatelja mojih pitalo – aman, ljudi, ovolike kazne saobraćajne, pa samo da punite budžet, samo da se uzmu pare od naroda. Ja kažem – ako sedneš u svoj automobil, vežeš pojas, em si sigurniji, em će sistem air bag da se otvori, ne daj bože ako zatreba, ako se dogodi bilo kakva vrsta nesreće i, samim tim, ako poštuješ zakon, neće biti nikakvog novca koji će ti naplatiti kao kaznu pripadnik MUP-a. Znači, ako poštujemo zakon time ne činimo nikakvu uslugu policiji, činimo uslugu sami sebi, pre svega što čuvamo svoj život i svoju ličnu bezbednost i bezbednost svoje dece. Znači, kada sednem u automobil moram da vodim računa o tome da pre svega, poštujući saobraćajne propise i sve ono što je zakonom propisano, štitim sebe, svoj život, život svoje porodice, ali i druge učesnike u saobraćaju.
U tom smislu, takođe naši pripadnici saobraćajne policije zaslužuju jedno razumevanje i podršku od građana, i onih koji jesu vozači i koji nisu i od pešaka, da time što ćemo poštovati u još većoj meri saobraćajne propise će i manje novca biti upravo od kazni u državnom budžetu. Verujem da je to sigurno cilj i ministra Stefanovića i njegovih saradnika, da se što manje kazni naplati, jer upravo će to biti onaj najbolji rezultat koji policija i želi, manje stradalih, manje povređenih, manje nesreća na putevima.
Imao sam komšiju, nažalost, koji je pre nekoliko dana, 71 godinu je imao čovek, utvrdilo se da je nastradao kao pešak na Obrenovačkom putu, udario ga je vozač, utvrdiće se da li je on pretrčavao ili vozač nije video, ali to je jedna crna tačka na koju mora da se obrati pažnja, rekla mi je to i komšinica da vam prenesem, kao ministru unutrašnjih poslova, da treba obratiti pažnju na taj deo puta, vi ste sigurno čuli za tu nesreću, gde je pet ili šest lica nastradalo u roku od nekoliko godina. Zaista moraju da vode računa i vozači, upravo kažem, i pešaci da poštujemo saobraćajne znake i zakon, kako bismo izbegli da nam se takve tragične stvari dešavaju.
Kada su u pitanju vanredne situacije, odbrane od poplava, katastrofa prirodnih, mi smo 2014. godine, kada su bile one strašne poplave, imali zaista jednu situaciju koja je bila potpuno nova za nas, gde je preko milion i po građana potencijalno bilo ugroženo zbog tih poplava i zaista smo kao društvo pokazali jedan visok stepen jedinstva i snage, gde smo zajedno sa državom, građani, država i institucije, reagovali na jedan dobar način, da su pripadnici vojske i policije radeći svoj posao spasili mnogo ljudi i, rekao bih, spasili našu državu mnogo veće štete i katastrofe koja je mogla da usledi da nije bilo takve reakcije.
Ovakav zakon kakav imamo danas na dnevnom redu o kome raspravljamo će umnogome doprineti da kao društvo budemo spremniji za, ne daj bože, eventualno neke buduće katastrofe koje bi mogle da se dešavaju.
Naravno, tu su i Zakon o lobiranju, koji ću da istaknem za kraj svog izlaganja, kao nešto što je bilo preko potrebno našem društvu, pre svega u borbi protiv korupcije, jer znam i neke slučajeve da ljudi koji bi se usudili, tako da kažem, da neki novac prime kažu – pa, to je za lobiranje. Upravo tu ćemo smanjiti prostor, da kažemo pod znacima navoda, za to nelegalno poslovanje primanje mita i korupcije i svešćemo neke stvari u okvire zakona.
Tako da sam siguran, evo za kraj, ceo set ovih zakona koji je dobar i sistemski rešava probleme koje imamo je dobar za naše društvo. Hvala vam.