SRBISLAV FILIPOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 1984. godine. Živi u Beogradu.

Po zanimanju je diplomirani ekonomista.

Član Saveta za borbu protiv korupcije SNS i odbornik u Skupštini grada Beograd.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:46

Osnovne informacije

Statistika

  • 164
  • 2
  • 5 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Poziv poslanicima i poslanicama da podrže amandmane organizacije CRTA

čeka se odgovor 1 mesec i 25 dana i 19 sati

Poštovani gospodine Filipoviću, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju kor...

Otvoreno pismo Odboru za kulturu i informisanje Narodne skupštine Republike Srbije

čeka se odgovor 1 godina i 2 meseca i 22 sata

Imajući u vidu ogroman značaj koji Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao nezavisni državni organ, ima za pružanje pravne zaštite prilikom ostvarivanja ta dva ustavna prava građana, poučeni lošim iskustvima iz prošlosti i štetnim posledicama za ra...

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 1 godina i 4 meseca i 19 dana

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Devetnaesto vanredno zasedanje , 23.01.2020.

Hvala predsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas postavljam pitanje instituciji u državi koja gotovo ništa ne radi kako bi se građani Srbije osećali sigurnije, bezbednije i kako bi videli da zaista ta institucija radi posao koji treba da radi.

To je tužilaštvo u Srbiji i tužilac Zagorka Dolovac. Njoj sam postavio bezbroj puta pitanja, pa postavljam i danas ponovo neka pitanja, ima nekih novih, a to je šta je urađeno povodom slučaja pretnje smrću Jovanu Kneževiću, direktoru čuvenog „25. maja“ i napadu na Gavrila Kovačevića u Zemunu? Obojica su članovi i lokalni funkcioneri SNS.

Postavlja se pitanje, da li su glave funkcionera SNS i članova SNS tu samo da bi im se te glave skidale i da li su njihove glave manje vredne od glava koja sede u jednom delu opozicije okupljene oko tajkuna i kriminalca Dragana Đilasa? Da li te glave tih ljudi, koji časno, pošteno i odgovorno obavljaju svoj posao u lokalnim samoupravama, manje vrede od onih ljudi i kriminalaca koji su oko Dragana Đilasa? Pitam to Zagorku Dolovac.

Voleli bi građani Srbije nekad i da je vide, da znaju kako ta osoba izgleda, pa da nam odgovori da li dolazi uopšte na svoj posao, da li čita pitanja koja joj postavljamo, da li se bavi svojim poslom, ili samo podiže platu. Koliko još treba da vraća svoj kredit Draganu Đilasu, DS, Savezu za Srbiju i ostalima koji su je izabrali svojevremeno? Koliko je kamata još ostalo da plati Draganu Đilasu i da li se ta kamata meri u brojevima glava koje treba da padnu članovima SNS? Da li se to meri u tvitovima koje treba da napišu Đilas, Marinika, Boško i ostale psihopate iz Saveza za Srbiju? Da li se to meri brojem pretnji koje treba da upute smrću predsedniku Republike? Da li se to meri brojem cevi koje treba da se stave na usta nekome iz SNS?

Dokle će više tužilaštvo, Zagorka Dolovac da ćute? Dokle će na svaku pretnju da kažu – nema elemenata, nećemo da postupamo po tome, neće biti nikakve istrage. Dokle to tako ide? Dokle će da se ćuti na ono što je radio Marko Bastać na opštini Stari Grad? Dokle će da se ćuti da te kese koje je stavljao svom kumu i ko zna kome sve još će da ispliva da je stavljao te kese?

Kakva se poruka tako šalje društvu? Jel se to šalje društvu poruka da međusobno jedni drugima treba da u političkim debatama upućujemo pretnje smrću, da treba da se razbijaju glave i nikom ništa, niko za to nikada neće da odgovara zato što tužilac ima dugove koje treba da vrati onima koji su je izabrali svojevremeno. Jel se tako odužuje građanima Srbije? Tako što oni treba da se osećaju nebezbedno? Tako što treba da strahuju za živote svoje onda kada podržavaju vlast, onda kada podržavaju ljude koji odgovorno rade svoj posao, koji rade se da bi se u Srbiji živelo bolje, stabilnije, sigurnije?

Kako se izbori bliže, ja očekujem da će njihove ludorije da se nastave. Marinika i njene kokoške, koke nosilje, šta već, i ostale će sve više da lude kako se datum izbora bude približavao. Čim budu saznali datum izbora, očekujem da to ludilo kulminira. Što kaže moj kolega, Marijan Rističević, koke preletačice. Više ne znam koliko su one stranaka promenile, a samo neko priča o nekim preletanjima ko zna gde sve.

Srbija je preživela različite agresore spolja, ali se bojim da kada bi se takvi kao što su Đilas, Boško, Marinika i ostali, dočepali ponovo kase i vlasti, da Srbija to ne bi preživela. Srbija će, naša je poruka, da preživi i koke, i Marinike, i Boška, i kao vrh te cele tajkunsko kriminalne piramide, i Dragana Đilasa će da preživi, i neće je okupirati lopovi, kriminalci i tajkuni, nego će Srbija nastaviti da se razvija predvođena predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem, a neka se zapita Zagorka Dolovac da li joj ide ovo na obraz i na čast to što radi Srbiji danas. Hvala.

Devetnaesto vanredno zasedanje , 23.01.2020.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, kultura je često u našem društvu na neki način zapostavljena tema i rekao bih, kao što i deca misle ili su mislila ranije u školama, da kad se pomene fizičko ili likovno ili muzičko, da je to neki predmet koji je proći ćemo lako, da smo se tako i kao društvo ophodili decenijama unazad i prema kulturi.

To se oslikavalo kroz stanje koje smo imali u Narodnom muzeju i kroz biblioteku o kojoj sam već govorio i knjigama, a evo i koleginica je govorila kako je prethodna vlast, prethodni režim čije danas kao opozicija perjanica Dragan Đilas, kako su oni doživljavali Sajam knjiga, pa su hteli to da ukinu, pa da ponovo oni započnu nešto, jer od njih tobože sve počinje. Od njih zapravo počinje samo ono što je nekultura, a ta nekultura, rekao bih, mogla bi da se ogleda i u tome, gde bi mi mogli da damo značajan doprinos, da se nikada ne zaboravi šta je urađeno i kako je rađeno, kada bi se otvorio neki virtuelni pravi muzej, muzej laži, muzej propalih projekata i pljački. Pa, bi recimo u tom muzeju laži, prva postavka mogla da bude Marinika Tepić, od ljige do ljige, na primer.

Ja neću o njima dalje govoriti kada je kultura u pitanju. Hteo bih da nastavim tamo gde sam i počeo.

Kultura je jedan od stubova društva i narod koji zaboravi svoju kulturu, koji ne neguje svoju kulturu, svoju istoriju, svoju tradiciju, će doći u situaciju da krene da neguje tuđu istoriju i da postane deo tuđe tradicije, a onda će izgubiti sebe, a kad izgubi sebe, gubiće i teritoriju, a onda će polako potpuno i biološki sebe izgubiti u vremenu koje je pred njim.

Svi znamo kako mi kao društvo stojimo kada je u pitanju populaciona politika, kada je u pitanju rađanje dece kod nas. To je jedna od opasnosti. Ali, rekao bih, kroz temelj kulture možemo mnogo da popravimo i tu, kroz buđenje svesti kod naših ljudi o tome šta je naša kultura, koliko je velika naša istorija, koliko imamo bogatu kulturu i tradiciju, koliko je ovaj narod iznedrio značajnih ljudi za svetsku kulturu i svetsku kulturnu baštinu. O tome smo govorili u načelnoj raspravi, koliko je značajnih ljudi, od Pupina, Karadžića, Tesle, itd, da ne govorim o sportistima današnjice, Novaku Đokoviću, koliko je ljudi iz srpskog naroda poniklo iz ove države, koje mi nismo ni razumeli možda u njihovim počecima, koje nismo kao država dovoljno ni pomogli.

Da se razumemo, ti ljudi su sami sebe promovisali, sami sebe stvorili, ali onda nisu promovisali sebe kao deo neke druge države koja im je možda pomogla da završe svoje školovanje ili im pomogla u sportskoj karijeri, već su ponosni bili na svoje pretke, na svoje poreklo i nisu rekli u tom momentu država nije mogla ili nije imala razumevanja da mi pomogne, već su znali da je država nešto mnogo veće i mnogo šire od toga, od trenutne politike.

Upravo kultura to i predstavlja. Ona nije i ne bi trebalo da bude samo odraz trenutne politike u jednom društvu, pa, recimo, one nesrećne od 2000. do 2012. godine. Srpska država postoji preko hiljadu godina. I kultura srpske države bi trebala da bude baš to. Tih hiljadu godina i preko hiljadu godina postojanja srpske države je mnogo veće nego 12 godina propadanja, pljačke, kriminala i korupcije koje u ovoj Srbiji oslikavaju i oslikava danas kroz opoziciono delovanje Dragan Đilas.

Mnogo ste kao ministarstvo uradili, pre svega, rekao sam to, i zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, koji je svestan značaja kulture i u simboličnom smislu i u bukvalnom smislu za naš narod.

Mi moramo da obnovimo svoje istorijsko sećanje, moramo da se ponosimo svojim precima, da snimimo i više filmova, rekli smo da se Skupština i politika ne meša u filmove, ali da snimimo više filmova koji govore o našoj istoriji i tradiciji, ne samo iz Drugog svetskog rata i baštinjenja tradicije na partizanske borbe i narodnooslobodilački pokret, već da pravimo i filmove i serije daleko više o Prvom svetskom ratu, o Prvom i Drugom srpskom ustanku, o vremenu Nemanjića, o vremenu stradanja Srba nakon Kosovske bitke, o vremenu kada smo definitivno pali pod ropstvo pod Osmanskom imperijom, da osvetlimo period istorije nakon pada Smedereva do Prvog srpskog ustanka. Rekao bih da tu možda i ne znamo dovoljno sami o sebi.

Ima nekoliko stotina godina u istoriji koje nismo dovoljno prikazali našoj deci, ali to možemo i kroz udžbenike, jeftinije je, na neki način, nego ekranizovanje takvih tematika, da prikažemo deci šta se dešavalo u tom periodu, na koji način smo uspeli da tada, u mnogo težim okolnostima nego danas, kada imate internet, društvene mreže, mnogo lakše priliku da promovišete sopstvenu kulturu i istoriju tada da opstanemo i da budemo verni i dosledni onome što jesmo. Jesmo Srbi i ponosimo se time.

I tada ona snažna Otomanska imperija nije mogla da suzbije kod srpskog naroda njegovu pravoslavnu veru, njegova hrišćanska osećanja, nije mogla da suzbije kod nas to da prestanemo da slavimo slavu, da idemo u crkvu. Uspeli smo da se izborimo kada su Osmanlije zabranile da zvone crkvena zvona, da ponovo počnu da crkvena zvona zvone. Uspeli smo da se izborimo da opstane naše pismo.

Danas se mnogo teže borimo sa tim. Danas možda dobar deo poslanika koristi više latinicu nego ćirilicu. Znači, danas, kada nam je mnogo lakše, mi, rekao bih, kao pojedinci, ne činimo dovoljno da sačuvamo sebe, već se nekako utapamo pred tim globalističkim izazovima vremena u nešto što može da nas odvuče u jednu stranputicu, a to je da se stopimo u jednom vremenu sa nekim mnogo većim i mnogo silnijim nego što smo to mi danas.

Upravo ta naša istorija i tradicija jesu ono što nas izdvaja u odnosu na mnoge narode na Balkanu i na ovom prostoru. Siguran sam da time možemo da se ponosimo. Ne treba da negiramo šta se nekada desilo, da je neki pojedinac hteo nešto da uradi loše u ime našeg naroda, to je tačno, ali hajde da na to stavimo tačku. To se desilo u periodu od pet ili deset godina, ali naša istorija traje preko hiljadu godina. U tih hiljadu godina nismo nikada vodili osvajačke ratove, nismo nikada vršili nikakve genocide, nismo nikada ubijali, nismo stvarali masovne grobnice, nismo pravili koncentracione logore kao što je Jasenovac, nismo pravili mnoge druge jame po Bosni i Hercegovini koje su činili u Drugom svetskom ratu našem narodu.

Mi smo bili ti koji su oslobađali. Oslobodili smo sve te prostore od fašizma, od nacizma, od mnogih drugih zavojevača i osvajača i time možemo da se ponosimo. Nismo nikada kao narod i kao država imali bilo kakve loše namere ni prema kome, da bismo mi sad krili svoju istoriju, da bismo krili svoju tradiciju, da bi nas bilo sramota i jedne godine u postojanju srpske države.

Mi smo bili više narod žrtva nego bilo šta drugo u svojoj istoriji, stradalnici, rekao bih možda najveći na ovim prostorima, od strane svih onih koji su živeli oko nas.

Zbog čega to govorim? Zbog toga što je u današnjem izdanju dnevnog lista "Danas", to sam video na njihovom portalu, poslanik DS sa njihove liste, Tomislav Žigmanov, govorio o strašnom položaju hrvatske manjine u Srbiji, gotovo jeziv položaj. Kaže da su oni najomraženija nacija u Srbiji i da Hrvati žive u nekom strašnom strahu od Srba i od države Srbije.

Ja kao poslanik učestvujem i u radu kao predsedavajući poslaničke Grupe prijateljstva sa Hrvatskom i moram da odgovorim na to da prosto to ne da nije tačno, nego su to potpuno jedne, rekao bih, već deo organizovane histerije, sveopšte, protiv podrivanja države Srbije, pa sad idemo i iznutra.

Sad iznutra treba da prikažemo da su Srbi protiv nacionalnih manjina, a rekao bih da je možda položaj nacionalnih manjina u Srbiji, pa neka me neko demantuje ako ima konkretno čime da demantuje, možda najbolji položaj u Evropi, u svetu, položaj nacionalnih manjina u Srbiji.

Sve što se poželi, sve što se traži od države, država omogući, baš da niko ne bi mogao da nam kaže - e, pa, mi nemamo pravo na svoje pismo, nemamo pravo na svoj jezik, nemamo pravo na udžbenike, sve ono što država u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima može da omogući, daje i omogućava.

Ne čini to da prikrije svoje simbole, svoje zastave, mogu sve da rade, samo nemojte da podrivate celovitost integritet i suverenitet države u kojoj živite, poštujte tu državu, a mi poštujemo vašu posebnost, jer vaša posebnost kao deo naše države, jeste bogatstvo naše države.

Time što poštujemo manjine u svojoj državi, mi smo po mom dubokom ubeđenju zato mnogo jača država nego oni, koji pale srpske zastave, koji razbijaju table sa ćiriličnim natpisima, oni koji ne daju da se to pojavljuje, koji su prognali 250 hiljada Srba, popalili srpske kuće, oni koji su pravili Jasenovce, pa kažu - nije ubijeno tobož milion Srba, nego zamislite samo 70 hiljada, znači, Srbi nikada nisu bili narod koji negira bilo kakav zločin, ali zato nećemo dopustiti da bilo ko u našoj državi može da kaže da se naša država prema njemu loše ophodi, a u ovoj državi je stekao sve što ima.

I niko mu nije uzeo ni stan ni kuću, ni zabranio da govori, niti mu zabranio da se izjasni kao ove ili one pripadnik nacionalne manjine.

Poštujemo sve, poštujemo kulturu svih naših suseda na Balkanu, i svih u Evropi, svetu, ali ono što samo tražimo to jeste taj minimum, i poštujte i vi nas.

Ako budemo poštovali jedni druge, mislim da ovde imamo daleko više šansi i prilika za bolji, zajednički suživot i život na ovim prostorima. Hvala.

Devetnaesto vanredno zasedanje , 23.01.2020.

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, meni je drago da današnja sednica idu u ovakvom pravcu u kome ide i da smo se bez obzira na to da li smo deo vladajuće većine ili predstavljamo opoziciju koje je danas u parlamentu, da smo se složili oko nekih stvari, a to je u dobrom delu kako kultura treba da izgleda u Srbiji, kako treba da se ophodimo prema sopstvenoj istoriji, prema sopstvenoj prošlosti i na koji način trebamo da negujemo te tradicije koje trebaju da nas očuvaju u decenijama koje su ped nama?

Naravno, možemo da se razlikujemo prema tome na koji bismo način raspoređivali sredstva koja imamo u budžetu, gde bismo više i manje ulagali, koji su nam putevi potrebniji i gde je važnije završiti pre infrastrukturu ili na nekom drugom mestu i tako dalje, ali oko tih suštinskih stvari koje čine jednu srž jedne države mi kao odgovorni političari ove Skupštine moramo da postignemo dogovore da se zajedno složimo oko toga šta je najvažnije za Srbiju ne u narednih četiri godine, nego šta je najvažnije u narednom veku za Srbiju?

Proći će dva ili tri mandata. Proći i jedna vlast. Doći će neka druga, treća i govoriće se onda stalno šta je bilo u prethodnih pet godina, deset ili dvadeset. Treba da gledamo, kao što to rade ozbiljne države u svetu, strateški. Strateški znači da imamo cilj od koga, kao u SAD, kada se oni dogovore šta je njihov nacionalni interes, šta je njihov cilj, oni se toga drže, bez obzira koja administracija je na vlasti.

Postoje nijanse gde se možemo razlikovati. To je dobro. To su naše ideološke razlike, principijelne, ekonomske, finansijski pogledi na politiku, na život, na investicije, da li bismo davali subvencije, ne bi davali subvencije, ali oko toga šta je srpski nacionalni interes, oko toga šta je naša istorija, šta je naša kultura, šta je naš identitet, to ne zavisi od toga kojoj političkoj opciji pripadamo.

To bi tako trebalo da bude kod normalnih ljudi, normalnih političara, ali mi imamo deo nenormalnih ljudi koji trenutno jesu zaista formalno samo poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije, koji više ni sami ne znaju kojoj političkoj grupaciji ili kom ideološkom pravcu pripadaju, zato što su se toliko već izmešali. Počeli su u jednom poslaničkom klubu, pa prešli u drugi, pa u treći, pa su promenili hiljadu naziva i svojih lidera u međuvremenu, ali su zadržali nešto što je srž, što je nit kod svih njih, to je mržnja prema sopstvenoj zemlji i ljubav prema novcu. To je ono što je kod njih neprolazno, ljubav prema parama, toga se nikada ne odričemo, ali će se zato lako odreći i pred evropskim parlamentarcima i pred Briselom i pred Vašingtonom, pred bilo kojim centrom velikim, u svetu će se lako odreći svoje države, svoje istorije, svoje kulture, samo za malo novca i za malo interesa.

Danas je Dragan Đilas, na jednom od svojih portala, lažovski portal „Direktno“ to ću da kažem u prenosu, izneo tvrdnje koje su naravno potpuno opet nešto što nema veze sa kulturom. O kulturi govorimo, kultura komunikacije je važna među nama. Ne možemo ili ne bi trebali jedni drugima da se obraćamo sa jednim takvim teškim i ružnim rečima koje dele javnost u Srbiji. Kažem, možemo da imamo različite ideje, da razmenimo njih, pa neka to bude i malo strastvenije, neka to bude neka žučnija rasprava, ali to ne sme da pređe granicu dobrog ukusa.

On je danas rekao da je protiv pretnji i protiv razbijanja glava, protiv mržnje, protiv podela, protiv svega onoga zašta se zapravo svojim političkim delovanjem zalaže, a zalaže se upravo za to da se, rekao sam jutros prilikom postavljanja poslaničkog pitanja, našem kolegi sa Starog Grada, Jovanu Kneževiću preti telefonom smrću. Da se drugom našem kolegi Kovačeviću iz Zemuna razbije glava ispred zgrade u kojoj živi. Zalažu se upravo za to da se predsedniku Republike svakodnevno upućuju pretnje, naravno jer bi voleli da se to i obistini, ali pre svega kao cilj i kao svrha pritiska na njega da popusti da ga izbace iz koloseka, da ne može da se bavi onim što jeste njegov posao, to jeste stvaranje jake države, stabilne države Srbije na Balkanu koja će biti primer drugima kako drugi treba da se razvijaju, a ne opasnost kako oni predstavljaju kad govorim o nacionalnom interesu.

On govori o tome da je protiv podela, a pri tome njihovi jurišnici svakodnevno, evo, pa i ovi njihovi ovi, šta su već što drže konferencije Marinike i ostale kokoške, koje kažu botovi, sendvičari, krezubi, pa onda tako podele Srbiju na sto parčića. Zapravo za njih 60%, 70% ljudi ne valja uopšte u Srbiji, svi su odvratni, nikakvi, jer neće da podrže njih, neće ljudi da glasaju za korupciju, neće za kriminal, hoće konkretne stvari da vide u državi, hoće da vide Narodni muzej, hoće da vide neku dobru postavku od slikara poznatog našeg, imamo ih sijaset, hoće ljudi da vide nove autoputeve, hoće ljudi da vide nove škole, hoće da vide neke zakone dobre koje donosimo, koji će njima doneti benefite u budućnosti, ljudi neće naše svađe više da gledaju i upravo to radi Aleksandar Vučić. Spuštamo tenzije kad god se podižu sa jedne strane, trudimo se da rezultatima i jednom dobrom odgovornom politikom spuštamo tenziju u društvu, sa jedne strane, opet sa te druge nemate odgovor, taj dobronamerni kako bi naše društvo htelo.

Hteli bi ljudi da čuju nešto konkretno, a šta je program te druge strane, kako može da bude bolje, kako više para da bude za kulturu, kako možemo neki novi muzej da obnovimo, kako možemo možda da podignemo ponovo onu razrušenu zgradu Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, kako možemo takve neke stvari da uradimo koje će biti na korist i u istoriji da ostavim trag, konkretan trag, za koji ćemo reći – e, ovo je uradila tada jedna dobra vlast, nekih naprednjaka, bio je predsednik Srbije tada Aleksandar Vučić ili ko je već bio, i ostavio je to narodu da traje u vekovima koji su pred njim.

Neće se ljudi sećati za 20, 30, 50 godina nikakvih portala, neće pamtiti naše tvitove, neće pamtiti prepucavanja, pamtiće ono što ostane njihovoj deci, pamtiće te zgrade, izložbe, muzeje, velikane, pamtiće dela. Ljudi neće pamtiti budalaštine i gluposti. Neće pamtiti to da neko napiše na svom profilu da je neko glup, lep, pametan, ružan, sendvičar, to nisu važne stvari, to nije suština politike koja je potrebna Srbiji danas.

Srbiji je danas potreban iskorak u politici, pa se nadam i verujem, i ne samo da se nadam, nada sama po sebi ništa ne znači, već verujem u to da će u sledećem sazivu biti za razliku od onih, da kažemo godinu dana imamo neku pristojniju komunikaciju, ali da će sledeći saziv biti u komunikaciji pristojniji, da će biti argumenata daleko više i od strane opozicije, jer vlast jeste dobra, ali mora da bude još bolja. Da bi bila još bolja, moraju da postoje i konkretni argumenti sa druge strane, koji vas podstiču da radite bolje, da radite više, da postignete više rezultate.

Upravo te kritike koje se upućuju, naravno ima ljudi iz opozicije koji su konstruktivni, danas smo čuli dobre ideje, dobre predloge, da li je moguće sve realizovati, verovatno nije moguće sve uraditi odmah, nešto verovatno neće biti moguće nikad uraditi, ali je važno da imamo predloge i ideje. Ne da idemo golu kritiku radi kritike, radi prikupljanja nekih sitnih političkih poena koji vrede od danas do sutra.

Dakle, dobro je što kao Vlada Republike Srbije, kao država pomažemo naš narod svuda u regionu. To je naša dužnost. Svaka normalna država to radi, pomaže svoju zajednicu tamo gde je ima, gde naši ljudi žive, da se osećaju dobro, stabilno, sigurno, da vide da ih nije njihova država zaboravila, bez obzira iz kojih su razloga iz nje otišli, da li su otišli iz ekonomskih da se zaposle, da rade negde ili su bili prinuđeni iz nekih razloga, ili su rođeni u drugoj državi, ali žele da budu vezani nečim za svoju maticu. Ta veza između njih nije, rekao bih kroz neke druge resore, već najviše možda kroz resor kulture, kroz istoriju, skroz sportiste, kroz neke prave vrednosti koje treba da promovišemo.

Dobro je, ulagaće se verujem iz godine u godinu sve više u kulturu, jer što je ekonomija jedne države jača, to ima više novca za kulturu, ima više novca za promociju tih pravih vrednosti koje čine jednu državu stabilnom i jakom, a samim tim, ako nam je jaka ekonomija, ako nam je kultura bolja, ako su nam finansije jače, imamo više radnih mesta, imamo stabilnu državu u kojoj ljudi žele da ostanu da žive i da stvaraju svoje porodice. Hvala.

Devetnaesto vanredno zasedanje , 23.01.2020.

Hvala predsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas postavljam pitanje instituciji u državi koja gotovo ništa ne radi kako bi se građani Srbije osećali sigurnije, bezbednije i kako bi videli da zaista ta institucija radi posao koji treba da radi.

To je tužilaštvo u Srbiji i tužilac Zagorka Dolovac. Njoj sam postavio bezbroj puta pitanja, pa postavljam i danas ponovo neka pitanja, ima nekih novih, a to je šta je urađeno povodom slučaja pretnje smrću Jovanu Kneževiću, direktoru čuvenog „25. maja“ i napadu na Gavrila Kovačevića u Zemunu? Obojica su članovi i lokalni funkcioneri SNS.

Postavlja se pitanje, da li su glave funkcionera SNS i članova SNS tu samo da bi im se te glave skidale i da li su njihove glave manje vredne od glava koja sede u jednom delu opozicije okupljene oko tajkuna i kriminalca Dragana Đilasa? Da li te glave tih ljudi, koji časno, pošteno i odgovorno obavljaju svoj posao u lokalnim samoupravama, manje vrede od onih ljudi i kriminalaca koji su oko Dragana Đilasa? Pitam to Zagorku Dolovac.

Voleli bi građani Srbije nekad i da je vide, da znaju kako ta osoba izgleda, pa da nam odgovori da li dolazi uopšte na svoj posao, da li čita pitanja koja joj postavljamo, da li se bavi svojim poslom, ili samo podiže platu. Koliko još treba da vraća svoj kredit Draganu Đilasu, DS, Savezu za Srbiju i ostalima koji su je izabrali svojevremeno? Koliko je kamata još ostalo da plati Draganu Đilasu i da li se ta kamata meri u brojevima glava koje treba da padnu članovima SNS? Da li se to meri u tvitovima koje treba da napišu Đilas, Marinika, Boško i ostale psihopate iz Saveza za Srbiju? Da li se to meri brojem pretnji koje treba da upute smrću predsedniku Republike? Da li se to meri brojem cevi koje treba da se stave na usta nekome iz SNS?

Dokle će više tužilaštvo, Zagorka Dolovac da ćute? Dokle će na svaku pretnju da kažu – nema elemenata, nećemo da postupamo po tome, neće biti nikakve istrage. Dokle to tako ide? Dokle će da se ćuti na ono što je radio Marko Bastać na opštini Stari Grad? Dokle će da se ćuti da te kese koje je stavljao svom kumu i ko zna kome sve još će da ispliva da je stavljao te kese?

Kakva se poruka tako šalje društvu? Jel se to šalje društvu poruka da međusobno jedni drugima treba da u političkim debatama upućujemo pretnje smrću, da treba da se razbijaju glave i nikom ništa, niko za to nikada neće da odgovara zato što tužilac ima dugove koje treba da vrati onima koji su je izabrali svojevremeno. Jel se tako odužuje građanima Srbije? Tako što oni treba da se osećaju nebezbedno? Tako što treba da strahuju za živote svoje onda kada podržavaju vlast, onda kada podržavaju ljude koji odgovorno rade svoj posao, koji rade se da bi se u Srbiji živelo bolje, stabilnije, sigurnije?

Kako se izbori bliže, ja očekujem da će njihove ludorije da se nastave. Marinika i njene kokoške, koke nosilje, šta već, i ostale će sve više da lude kako se datum izbora bude približavao. Čim budu saznali datum izbora, očekujem da to ludilo kulminira. Što kaže moj kolega, Marijan Rističević, koke preletačice. Više ne znam koliko su one stranaka promenile, a samo neko priča o nekim preletanjima ko zna gde sve.

Srbija je preživela različite agresore spolja, ali se bojim da kada bi se takvi kao što su Đilas, Boško, Marinika i ostali, dočepali ponovo kase i vlasti, da Srbija to ne bi preživela. Srbija će, naša je poruka, da preživi i koke, i Marinike, i Boška, i kao vrh te cele tajkunsko kriminalne piramide, i Dragana Đilasa će da preživi, i neće je okupirati lopovi, kriminalci i tajkuni, nego će Srbija nastaviti da se razvija predvođena predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem, a neka se zapita Zagorka Dolovac da li joj ide ovo na obraz i na čast to što radi Srbiji danas. Hvala.

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 24.12.2019.

Hvala predsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje gospođi Zagorki Dolovac, tj. više pitanja, jer nam na mnoga pitanja duguje brojne odgovore. To je - da li ona ima neki dug prema Savezu za Srbiju, odnosno prema Draganu Đilasu, pa na brojne afere koje se pojavljuju i o Đilasu i o njegovim nedelima, i o Bastaću, njegovim prijateljima, kumovima, saradnicima, ona ćuti?

Gospođa Dolovac, odnosno tužilaštvo se ni o čemu od tih afera nije oglasilo, nikakav odgovor nismo dobili, niko nije na to reagovao. Koliko će još da traje ćutanje na napade na predsednika Republike Aleksandra Vučića, na brojne laži koje se iznose o njemu, o njegovoj porodici, na brojne laži koje se svakog dana i napade na ministra MUP Nebojšu Stefanovića, njegovog oca Branka Stefanović. Da li će i kada za sve te laži odgovarati jednom neko u Srbiji? Da li će za iznesene laži o ministru Stefanoviću i predsedniku Vučiću odgovarati Dragan Đilas, Marinika Čobanu, Boško Obradović i ostali hohštapleri?

Šta će biti na kraju krajeva sa slučajem Marka Bastaća? Ne želim da se sve završi na tome da nekoliko njegovih saradnika bude privedeno, saslušano, zadržano 48 sati, eventualno, u pritvoru i pušeni kući i nikom ništa? Javnost u Srbiji i građani Beograda, Starog Grada, Srbije žele da vide rezultat. Taj rezultat moraju da budu optužnice, taj rezultat mora da bude procesuiranje onih ljudi koji su krali Opštinu Stari Grad, onih ljudi koji su zadužili i zavili u crno Beograd, onih ljudi koji su zadužili Srbiju, koji su upropastili Srbiju, onih ljudi koji su u gotovo svemu što su radili u Srbiji uzeli milione evra građana Srbije.

Takođe, zbog čega toliki napadi idu ka MUP, policiji i Nebojši Stefanoviću? Zašto kad god se sa naše strane podseti na neku aferu i na lopovluk Dragana Đilasa usledi neka nova konferencija Saveza za Srbiju, Marinike Čobanu, Boška Obradovića i sličnih? Upravo zbog toga što je veliki strah u njihovim redovima od onoga šta se može sve otkriti ukoliko ti slučajevi budu procesuirani, ukoliko završe na sudu, pa kako bi se skrenula pažnja javnosti sa lopovluka i sa svih onih afera o kojima smo brojno puta govorili ja i moje kolege u Skupštini Republike Srbije, onda je potrebno satanizovati maksimalno i Nebojšu Stefanovića i Aleksandra Vučića kako bi se zaboravilo na sve one rezultate koji su postignuti, kako bi se zaboravilo na rekordne zaplene narkotika u Republici Srbiji, kako bi se zaboravilo na bezbroj izuzetnih i uspešnih akcija MUP-a, gde su pohapšeni brojni kriminalci, brojni lopovi.

Podsetiću vas, u Srbiji više nemate kao u vreme vlasti DS i Dragana Đilasa nijednu jaku organizovanu kriminalnu grupu. To je rezultat MUP i rada Nebojše Stefanovića, ali i Aleksandra Vučića kao predsednika SNS i predsednika Republike Srbije.

Zbog čega se toliko plaše policije? Ako su vam ruke čiste nemate razloga ni da odbijete poligraf, ni da se plašite toga šta će policija raditi, niti da li će se tužilaštvo oglasiti, a vi svakog dana imate napade na policiju.

Treba ispitati i za kraj, sve veze Boška Obradovića sa stranim obaveštajnim službama, pogotovu sa obaveštajnom službom iz Hrvatske, Bugarske i eventualno nekih drugih država.

Podsetiću vas na njegove kontakte sa bugarskom partijom Ataka, izrazito profašističkoj koja ima i određene teritorijalne aspiracije prema našoj Republici. Podsetiću vas na njegove veze sa ustašom Pernarom, podsetiću vas takođe i na ono što je taj lažni uzbunjivač Aleksandar Obradović radio i informacije koje dostavljaju o proizvodnji naoružanja iz fabrike „Krušik“ i to je, gle, slučajno radio baš sa bugarskim novinarima, odnosno saradnicima bugarskih obaveštajnih službi.

To su sve vrlo interesantne stvari, a samo Zagorki Dolovac, te stvari nisu bile interesantne u prethodnom periodu. Verujem da će pritisak koji mi svi zajedno kao javnost Srbije moramo da izvršimo ovih dana i nedelje i meseci, narednih dovesti konačno do rezultata da se tužilaštvo oglasi da počne da radi svoj posao, a ne da vraća dugove Draganu Đilasu i ostalim kriminalcima u Srbiji. Hvala.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 10.12.2019.

Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje Tužilaštvu, Republičkom javnom tužilaštvu, šta će se uraditi povodom pokušaja nasilnog upada u najviše zakonodavno telo u Republici Srbiji, u Narodnu skupštinu? Šta imaju nameru da urade protiv Boška Obradovića, osvedočenog nasilnika, ludaka kako sami oni njega nazivaju? Kada će već jednom ovo nasilje u Srbiji da prestane i kada će institucije u Srbiji pokrenuti konačno postupke protiv takvih ludaka?

Da se nasilje u Srbiji ne bi dalje rasplamsavalo i širilo potrebno je da neko na to reaguje, da se stavi tačka na uzimanje motki, na testere, na vešala, na pozive na ubistva, na naslovne strane gde se predsedniku Republike crta meta na čelu, na iznošenje laži u njihovim medijima, posebno u dnevnom listu „Danas“ koji je prepun. Evo, i današnja naslovna strana, prepun gnusnih laži o Branku Stefanoviću, Nebojši Stefanoviću, Aleksandru Vučiću, njegovom bratu Andreju.

To su sve pozivi na nasilje i na likvidaciju političkih neistomišljenika. U Srbiji jednom to mora da se zaustavi. Mi smo imali priliku da u Srbiji vidimo da su se takve stvari tragično završavale.

Kada se ćutalo na ono što se u medijima objavljuje protiv političkih neistomišljenika, događale su nam se tragedije. Srbiji danas ne trebaju tragedije, jer smo tragedije gledali prethodnih, od 2000. do 2012. godine i previše. Od tragičnih privatizacija, lopovskih otimačina novca građana Srbije, iznošenja novca, ispumpavanja novca iz budžeta Republike Srbije, sumnjivih ugovora, sumnjivih projekata. Na sve to, evo, pokuša Dragan Đilas i Marinika Čobanu Tepić da nas obmanu svojim tvitovima kako oni, zapravo, eto, stidljivo nekako osuđuju to što radi ovaj ludak Boško Obradović.

Da oni to osuđuju, oni bi takvu vucibatinu isterali iz tog njihovog saveza. Međutim, oni zapravo to podstiču i pokušavaju da prevare građane kako su tobože oni za nekakve mirne proteste, a sećamo se, evo, upada u RTS, to su svi građani imali priliku da vide na šta je to ličilo.

Upali su unutra sa testerom, divljali, psovali ljude, pretili novinarima da oni moraju da se pojave u dnevniku RTS, da će da spreče dolazak predsednika Republike na gostovanje koje je imao tada na RTS.

Ni na jedno to pozivanje na nasilje, na izvođenje nasilja i u RTS i pred zgradom Skupštine i blokadom Predsedništva Srbije Tužilaštvo nije reagovalo. Pitam se, zašto? Zašto ne reaguje?

Možda zato što su te iste ljude oni postavljali, pa danas njima moraju da vrate politički dug za to. Ali, valjda postoji neki dug prema sopstvenoj zemlji, prema deci koja žive u ovoj zemlji. Pa su tako ovi iz „1 od 5 miliona“ isto lažno rekli – nama ne treba nasilje, a nikada nisu rekli nemojte da dolazite na naše skupove. Ne, svi su im dobrodošli koji će da čine nasilje, da urlaju po ulicama, da biju neistomišljenike, da napadaju svoje političke protivnike. To je ono što u Srbiji mora već jednom da stane.

Mi smo pokazali, SNS i Aleksandar Vučić, maksimalnu toleranciju, demokratičnost. Šetajte koliko hoćete, nemojte nasilje da vršite. Pogledajte njih koji se stalno pozivaju na zakone, na Ustav, na ne znam ni ja šta, a sopstvene skupove, kažu – nećemo da prijavimo. Oni ne žele da poštuju zakone nikada. Zakoni im odgovaraju samo onda kada treba da iznose laži, a onda kada treba da pokažu da im je stalo do zakona i Ustava, onda može i da se krši to. Tako pozivaju na novu vrstu nasilja, na građanski rat u Srbiji, time što bi došlo do vanrednog stanja, pa da se odlože izbori, što je nemoguće.

Nema odlaganja izbora. U Srbiji će da se poštuje Ustav, zakoni koje Srbija ima, razgovaraćemo, pregovaraćemo, donosićemo nove zakone, poboljšavaćemo izborne uslove, ali ne možete da pretite, pa da kažete – ako mi ne ispuniš nešto, ja ću da upadnem u Skupštinu, kao što je najavio ovaj ludak Boško Obradović, rekao – ako mi ne ispunite moje uslove nekakve, ja ću sledeći put da upadnem na silu u Skupštinu, pa ćete da vidite koliko sam ja jak. To je najobičniji miš, najobičniji miš, jedna vucibatina i nasilnik. Takvi ljudi moraju da se nađu iza rešetaka.

Kakav primer oni daju tim navodnim studentima iz tog njihovog saveza i mladim ljudima? Kakav primer oni daju? Primer da se uzima državna zastava i sa njom da se provaljuje u Skupštinu Srbije. To ne može da bude primer našoj deci. Jel primer politika Aleksandra Vučića, koja otvara radna mesta, koja mladima omogućuje da se školuju, da žive bolje, veće plate, bolje penzije, bolje uslove života? To je politika i to je primer koji dajemo građanima Srbije i vrlo je jasna razlika između nas. Samo je potrebno da tužilaštvo reaguje, da nadležni reaguju, kako bi se takve pojave i takvi pojedinci već jednom zaustavili. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 30.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 68000.00 RSD 03.06.2016 -