Gospodine Veselinoviću, stojim vam na raspolaganju da vam, kao i u drugim slučajevima, objasnim sve što vam je nejasno, ali nema razloga da time opterećujemo sednicu koja je u toku, sasvim izvesno.
Inače, što se tiče toga da nešto postoji na vestima, suviše sam ozbiljan čovek da bih se informisao preko vesti. Hvala vam najlepše.

Nisam očekivao. Mislio sam da ima prethodno prijavljenih.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, iz prethodnih diskusija, ali i iz načina na koji je ova rezolucija pripremljena i došla na sednicu Narodne skupštine potpuno je jasno, sa jedne strane, da postoji očita načelna saglasnost. Čak je neko rekao, mislim gospodin Varga, da je trebalo pre 10 godina doneti ovakvu rezoluciju. Pretpostavljam da je to zbilja lepa metafora koja proističe iz činjenice da toliko toga što se pobraja u Rezoluciji, a što je nesporno, u stvari nije funkcionisalo prethodnih godina, a ne na činjenici da je zaista bilo moguće pre 10 godina… Iz formalnih razloga, kao što znate, nije bilo moguće. Bila je Državna zajednica Srbije i Crne Gore.
No, zašto ovo govorim? Zato što pored ove činjenice koja će rezultirati sasvim izvesno da će sve poslaničke grupe glasati za ovu rezoluciju jer su je i predložili članova Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, rezultira i druga činjenica, a to je ono što smo čuli kod prethodnih diskusija, a to je da se ovakvom rezolucijom samo otkriva šta sve u prethodnom periodu nije funkcionisalo ili, kako je gospođa Bulajić jasno rekla, gde nije bilo znanja i gde nije bilo veštine hotimičko zaobišavši gde nije bilo bolje.
Uvek se uplašim kada vidim da za nešto svi narodni poslanici glasaju jer to onda znači ili da je u pitanju golo načelo i odavanje zaslužene zahvalnosti, a u ovom slučaju kada je ova rezolucija u pitanju već u preambuli možete da pročitate, važno je da je to stavljeno, kome se odaje zahvalnost, kojim institucijama, čijoj međunarodne pomoći, kojim organizacijama, pre svega GIZ, OEBS, a od strane gospodina Mikovića, koga smo ovlastili da bude predlagač, i ja mu se na tome zahvaljujem, pobrojana su i neka od konkretnih imena ljudi koji su pomogli da se ne propusti neko od načela. Ali, to su načela. Moramo da znamo da ova rezolucija i nije više od načela.
Malo se zabrinem kada se podsetimo da postoji praksa pre svega u ovom parlamentu koja je u suprotnosti sa osnovnim načelima ove rezolucije. Čitav niz odredbi Poslovnika… Kada govorimo o ilustraciji, mislim da bi trebalo, to bi bio moralni gest, da ne učestvuju više ni u kakvoj diskusiji ili glasanju za ovakve rezolucije ljudi koji su učestvovali u izradi Poslovnika koji je trenutno na snazi. Time bi se najbolje opredelili prema onome što bi etički bio deo u angažovanju narodnih poslanika.
Konačno, ovog trenutka se krše odredbe ove rezolucije. Prošao sam kroz Malu salu Narodne skupštine pa sam ušao u ovu salu. Tamo se razmatra informacija koju je Ministarstvo kulture, a zakonska je obaveza i čitav niz ministarstava to periodično mora da podnosi, dalo. To su informacije o aktivnostima. Unutra, u toj informaciji piše, ljudi o tome raspravljaju kao da je to ozbiljno, da Ministarstvo kulture nije dobilo odgovor od Ministarstva finansija ko plaća PDV, pa zbog toga uopšte nije dalo sredstva korisnicima, nije ni konkurs raspisalo za najveću mrežu kulturnih ustanova na teritorijama RS. Da li je moguće da očekuju da im Ministarstvo finansija kaže ko plaća PDV?
Skupština to razmatra kao informaciju. Pretpostavljam da će Odbor na kraju, kako to biva, glasati. Ako takve stvari postoje, šta tek reći o čitavom nizu problema na koje je ukazivano kao posledica ove rezolucije. Naravno da ne mogu konkretne mere da budu stavljene u rezoluciju jer je onda to otpočinjanje čitavog niza paranja džempera, kako se kaže, jer ako navedete nekoliko konkretnih mera onda biste došli u situaciju šta sve niste nabrojali i onda se ide, i pomoć je bila velika, da se nađe ona formulacija koja u stvari pokriva mogućnost za takve mere. To nije garancija. Rezolucija nije garancija. Ovo je lak posao.
Znate li kako je Nikola Pašić svojevremeno govorio? Kaže – kada padne slamka u Skupštini, a uverio sam se u to 100 puta, svi poslanici skoče da pomognu da se skloni, a kada padne veliko deblo onda svi pobegnu, a ostanemo samo Laza Paču i ja pa ga nosamo levo desno po Skupštini. Tako je sa svakim velikim problemom.
Nema izveštaja EU u kome se nije konstatovalo da postoji veliki problem sa zakonima koji stižu pod oznakom hitnosti. To je načelo.
Mi, naravno, zbog drugog načela efikasnosti, svejedno koji saziv Skupštine bio u pitanju, potrebe usklađivanja, što unutarnjih, što spoljnih potreba čitavog seta zakona, prihvatamo obrazloženje hitnosti, ali se onda nađemo u situaciji kakva je bila juče i prekjuče, da sa jedne strane imate zakone koji su ušli u proceduru po hitnom postupku, uzgred budi rečeno to su samo izmene zakona. Imate objedinjavanje, i o tome je govoreno, zbog potrebe da se što efikasnije zakoni razmotre, a onda imate nonsens, da većina prisutnih poslanika glasa da se svi ti zakoni, za koje se pre toga glasalo da uđu po hitnom postupku, objedine radi efikasnosti, razmatraju dva puta duže nego budžet Republike Srbije, kada je usvajan u ovom istom sazivu.
Da li takve stvari može da otkloni rezolucija? Naravno da ne može. Čitav niz takvih nepravilnosti, koje se javljaju u dnevnom redu jednog saziva, nije moguće otkloniti, ali postoji jedna vrlo važna stvar. Mi ovakvu rezoluciju moramo da donesemo, zato što moramo periodično, kao kod svakog ozbiljnog posla koji je deo procesa, da povremeno zastanemo, pobrojimo šta sve to radimo i šta sve treba da radimo, šta nam valja činiti, kada je u pitanju pravni sistem, za opstanak. Kao što se u domaćinstvima, ne samo kada se smenjuju generacije, pa neko drugi nasleđuje da rukovodi domaćinstvom, već naprosto, menjaju se uslovi, menja se okolina, pa se periodično sastaju svi delovi domaćinstva i kažu šta nam valja činiti za opstanak. Hoćemo li prvo da orezujemo, hoćemo li prvo da kopamo, hoćemo li prvo da opremamo vinariju, kod najobičnijeg posla, da biste dobili na kraju ono što je načelo, a to je da imate vino za koje kažete da je u njemu istina, mada je u njemu alkohol.
Tako je i kada govorimo o ovakvim rezolucijama, jer mi u stvari moramo da se podsetimo svega što nam valja činiti i zato smo morali, i zahvaljujemo se, da dobijemo pomoć, ogromnu pomoć, kontinuiranu pomoć u nekoliko saziva parlamenata, jer naravno, u situaciji smo da živimo u društvu i to je bila diskusija oko jednog amandmana, da morate da ubacite amandman koji ne kaže – poštuje zakon, nego kaže – poštuje i sprovodi. U Srbiji kad kaže – poštujem, poštujem i idem dalje, kao da je Ustav nešto što se dogovara na keju u Zemunu, pa ispoštujete i idete dalje.
Uzgred, budi rečeno, prvo načelo, prvi stav prvog člana Ustava Republike Srbije nas obavezuje na evropske vrednosti. Obavezuje. Ne isključuje ni jedan državni organ. Da li će to u praksi sprečiti one koji su glasali za taj Ustav, govorim lično, ne partijski, i koji su glasali za rezoluciju koja tome prethodi, Rezoluciju o pridruženju, koju je Narodna skupština Republike Srbije usvojila oktobra 2004. godine, da govore protiv tih vrednosti? Pa, neće, to je njihova politička potreba i ona je legitimna. Postoji problem. Ako ne poštujete član 1. onda se lako dogodi da ne primetite da se ne poštuje ni član 5, a taj član najstrože zabranjuje političkim strankama da neke stvari rade. Da li treba da vam citiram kako glasi taj član?
Okrenite se danas oko sebe. Juče, prekjuče, pre dve godine, pre tri godine i videćete do koje mere je i taj član ugrožen. Dakle, prvi članovi načela Ustava, o tome šta je podela vlasti, o tome šta su obaveze i o tome šta je najstrožije zabranjeno.
Dame i gospodo, ovakve rezolucije, posebno u vremenima, a to je vreme recimo ovog saziva, kada je za godinu dana samo jedan sistemski zakon, ako izuzmemo budžet, dakle stvarno, sistemski, predložen, razmatran i usvojen, iz razumljivih razloga čitavog niza izmena i dopuna, ovakva rezolucija je možda, ako će o njoj diskutovati sem ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, nadam se neće, jer bi to delovalo prilično neozbiljno, ali ako hoće, onda je to trebalo da bude posebna sednica. Videli ste koliko slobodnih dana ima u okviru ovog saziva. Možda bismo na taj način mogli pojedinačno da sva ona načela koja su svima nesporna i koja su ugrađena u ovu rezoluciju, posluže kao osnov za primere kršenja, koja su već uočena, tih načela, zašta nije trebala ova rezolucija. Govorim postojanje načela, ne govorim kršenje, jer su one, naravno, kao što i u preambuli ove rezolucije piše, već predviđena Ustavom, već predviđena čitavim nizom obaveza koje je država Srbija preuzela, već predviđena osnovnim pravnim načelima, koja su nesporna.
Ne govorim, žao mi je što je gospodin Varga izašao, o obrazloženjima. O odlukama Ustavnog suda se ne diskutuje. O obrazloženjima se diskutuje. Postoji jedno objašnjenje uz obrazloženje, koje je simpatično i deluje uverljivo, ali je u stvari pravno neodrživo. To nije ni bio cilj Ustavno suda. On očito u obrazloženju samo nabraja čitav niz utisaka i pravnih pretpostavki, koje su rukovodile u donošenju jednog akta. Stoga, ne može da proizađe, ni na jedan način, dodatna obaveza koja već proizilazi iz činjenice da je pravni sistem u Republici Srbiji jedinstven. To piše u Ustavu. Ne treba nam obrazloženje odluke Ustavnog suda, da bismo u skladu sa tim morali da predlažemo ispravke onih zakona koji tu jedinstvenost krše, ili koji su sa njom u nesaglasju.
Hteo bih da smanjim entuzijazam koji će prividno postojati samo u trenutku glasanja ove rezolucije. Ozbiljan rad svih ljudi, koji su se trudili da pobroje načela, tela i organe koji bi morali da vode računa o zakonodavnoj politici, znači predlaganju, donošenju, sprovođenju zakona, taj entuzijazam će nestati završetkom glasanja. Toga moramo biti svesni, osim, ako se sa mesta na kome sad sedi potpredsednik, sa mesta na kome sedi svako od prisutnih narodnih poslanika, i to ne ovde, gde se šalju češće političke poruke, negoli one koje idu u korist zakonodavne politike, nego baš na odborima, nego baš u pripremi zakona, u pisanju amandmana, u funkcionisanju i organizovanju rada Narodne skupštine, ako se ova načela zanemare.
Čitav niz stvari moramo da preduzmemo da bi ova rezolucija koja je vrsta vapaja i to moramo da kažemo, vapaja nad činjenicom da nekoliko saziva Skupštine u svom radu, da nekoliko mandata različitih vlada, Pokrajinska skupština, rad regulatornih tela zanemaruje u prethodnom periodu osnovne temeljne pretpostavke, na kojima počiva Ustav, zakoni, načela, demokratija u Srbiji.
Ako tu opomenu ne čujemo, potpuno je zaludno što će svi glasati za Rezoluciju. Mnogo je zbog toga važnije da u narednom periodu, ne samo ovaj saziv, već i naredni sazivi, pokušaju da u ova opšta načela koja su pobrojana u rezoluciji upišu ono što im valja činiti. Šta god mislili, kakve god bile političke pretpostavke, to će stvarno značiti ono što sam rekao na početku, naš opstanak. To nam valja činiti za opstanak, a to je ono što sam danas želeo da vam kažem. Hvala svima.

        Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno ministru Rasimu Ljajiću u čijem resoru je između ostalog i telekomunikacija. Tiče se onih javnih preduzeća koja posluju ostvarujući
dobit, a koja su takođe obavezna da vode računa o svim ostalim delovima društva na isti način na koji to čini i administracija, organi uprave kada je u pitanju opšti interes.
O čemu je reč? Nema novca, posebno nema novca u kulturi, to slušamo stalno i naravno odmah progovaramo o ministarstvu i treba, ali postoji čitav niz, i svako od nas ponešto može da uradi, jer nije pitanje samo da li novca ima, već i kako se on troši, da li se ljudi zapošljavaju preko 20% tamo gde ih po sistematizaciji nije bilo, da li se neadekvatno dva puta plaćaju isti računi, da li se finansira ono što nije u nadležnosti i to sve možete da pitate svako ministarstvo, pa možete i Ministarstvo kulture. Ali, za nas kao građane je ključno da omogućimo da ustanove kulture, one koje čine mrežu, funkcionišu pomažući se na različite načine, pa i kroz komercijalne aspekte, pa i kroz komercijalne ugovore sa javnim preduzećima, koja su takođe vlasništvo svih nas.
Daću vam jedan primer. Muzej Jugoslavije, dakle, to je onaj muzej do kojeg nam je sada posebno stalo, jer smo pravili veliku konferenciju od strane dela ministarstva koje je zaduženo za turizam, jer je naša politika zvanična da uspostavimo što više obnovljenih odnosa sa zemljama koje su nekada činile okosnicu Pokreta nesvrstanih. Dakle, višestruka funkcija, plus očuvanje jednog dela identiteta, jer je Jugoslavija i deo identiteta u istoriji Srbije i strašno je važno funkcionisanje ovog muzeja i za njega, naravno, nema dovoljno novca.
Postoji komercijalni ugovor sa "Telekomom Srbije", koji je na jednom delu zgrade, ne ugrožavajući ni na jedan način zgradu koja je zaštićena, postavilo svoj predajnik pre nekoliko godina i, naravno, komercijalno ga plaćalo sve do 2010. godine. Posle 2010. "Telekom" je prestao da plaća zakup ustanovi kulture.
Sada, na insistiranje da se računi podmire, nudi ugovor koji će omogućiti da se od trenutka sklapanja ugovora nastavi plaćanje, dakle, da se izbrišu dugovanja iz prethodnih godina. Naizgled bezazleno, ali molim vas, mi prisustvujemo ovih dana situaciji da Ministarstvo finansija, kao što znate, na osnovu zakona koje je ova skupština donela, obustavlja plaćanje svima koji ne ispunjavaju svoje finansijske obaveze, bilo da su to javna preduzeća, svejedno ko je njihov osnivač, da li je u pitanju lokalna samouprava, pokrajina, grad ili Republika i, naravno, imate dve vrste reakcije. Jedna je politička - održite pres konferenciju, a jedna je odgovorna, a to je pozovete onog ko je u vašoj opštini, gradu ili Republici odgovoran, pokrenete protiv njega ili prekršajni postupak ili disciplinski postupak.
Na isti način, očekujem da ministarstvo gospodina Ljajića, koje u okviru svojih resora ima i telekomunikaciju, interveniše u "Telekomu", da se vidi u koliko javnih ustanova, sa koliko ustanova kulture postoje ovakvi komercijalni ugovori, da li se oni poštuju i da li se izmiruju. Koliko god da je ovo mali novac, ustanovama kulture je i on neophodan, bar do januara, kada će možda, a nadam se da neće, jer ćemo se, pretpostavljam, barem odgovorni poslanici udružiti, sprečiti to, ukinuti i ta vrsta sopstvenih sredstava koje ustanove kulture, zahvaljujući sopstvenoj organizovanosti, ostvaruju. Hvala.

Hvala vam, gospođo podpredsedniče.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svega ćemo se mi nagledati u Skupštini i tome služi parlament, pa i povodom ovog amandmana, gde je uočila narodna poslanica da je došlo do jednog previda prilikom pripreme zakona i otklonjeno je nešto što je moglo, sa stanovišta odgovorne službe, da bude otklonjeno i prilikom pravno-tehničke redakcije. Ali, ovoliko slaganje, uvek morate da se zabrinete u čemu se razlikuje od onolikog lažnog neslaganja kome smo prisustvovali prethodnih dana.
Tačno se zna šta je čiji posao. U pripremi zakona ministarstvo koje predlaže zakon šalje ga svima kojih se to tiče, koji gledaju samo one odredbe koje se njih tiču i na to treba da reaguju. Hajde da se zabrinemo, ne prozivam nikog pojedinačno, za to da neko ne zna osnovne odredbe zakona koji se odnose na oblast za koju je zadužen. To sigurno nije ministar. Prvo.
Drugo, manje je amandmana bilo na budžet Republike Srbije u ovom sazivu, nego li sada, na ovih nekoliko izmena, za koje svi znamo, i Vlada, i ministar, i Fiskalni savet, i MMF, svi su rekli – ovo su nužne, iznuđene mere u pokušaju da se suočimo da onim gde jesmo.
Nema razloga ni patetici, ni ideologiji, a posebno lupanju u grudi za nešto što je Vlada, naravno, prihvatila, za nešto što je, naravno, ministar finansija prihvatio. Još jednom čestitke prvom ko je to uočio i zadovoljstvo je da ste to vi.
Ali, da se mi razumemo. Upravo kada je gospodin Dinkić bio ministar finansija, Ministarstvo kulture nije moglo da potroši novac, jer nije bilo dobro organizovano. To je bilo 2004, 2005. i 2006. godine. Vraćalo je u budžet.
Upravo u svim prethodnim godinama kad god se pokazalo da se raspoređuje adekvatno novac u kulturi iz budžeta koje je Ministarstvo kulture tražilo, ne raspoređuje ga ministar finansija, nije bilo nikakvih problema. Problem je što nije bilo ovoliko diskusije i slaganja kada je usvajan budžet, a ima sada, kada se radi o meri koja terminološki nešto definiše, ali u stvarnosti će efekat kakav je bio i prethodnih godina – zanemarljiv. Ne rešava se ovim pitanje.
Kada sam već uzeo ovo vreme, samo da vas podsetim da sam se za godinu i po dana, kada sam prihvatio da obavljam dužnost ministra kulture, sreo sa ministrom kulture Francuske, obojicom Nemačke, pošto je to specifično, to su državni sekretari za spoljne i za unutrašnje, prethodnim i aktuelnim ministrom Rusije. Sva petorica su imali isti stav. Sada, kada je najveća kriza, treba izdvajati više za kulturu, jer kriza će proći, a kada prođe, šta ćemo ako smo izgubili osnovni identitet? Ali, to nisu ni kulturni centri, to nije u nadležnosti Ministarstva kulture, to nisu kroz ove zakone ni gradski, samo da znate podeljena je, ne mislim ništa loše, dobronamerno je to bilo, nego podeljena je odgovornost.
Kao što znate, najveći gradovi su prvi smanjili, i to ne juče, već pre nekoliko godina, drastično izdvajanja za kulturu. Nemojte da vam govorim koji su to gradovi i koliko su smanjili. Za nas sve je ključno da umesto da ovoliko vremena trošimo hvaleći našu spremnost da bismo mi glasali za nešto za šta ne treba glasati, umesto da se skoncentrišemo da u narednom periodu stvarno pomognemo da se više i ozbiljnije izdvoji za kulturu. Hvala svima na dobronamernosti.

Naravno, ovo nije spor, jer ne verujem da biste želeli da se sporite samnom. Da, ja sam podelio samo obaveštenje, a ono se tiče i toga da, prvo, kao i u svim oblastima, moramo da učinimo sve da sačuvamo ono što imamo, a tek onda da govorimo o nečemu što je samo delimična nadležnost svakako, a što bi iziskivalo nove troškove države. Mi upravo govorimo o tome kako da očuvamo ono što imamo, jer je ugroženo.
Znate samo koliko je smanjio Grad Beograd, Novi Sad? Govorim o gradovima koji su moćni jer su veliki, Kragujevac, Niš. Ne bih da ne nabrajam. Prvi, još pre nekoliko godina kada su počele, koliko je smanjio izdvajanja za one ustanove kojima je osnivač, među njima pre svega kulture. Mi ne možemo sada da govorimo – to je bila moja primedba. Hajde da se skoncentrišemo da očuvamo ovo što imamo, jer je to preduslov da krenemo dalje. Samo to. Hvala najlepše.

Hvala na korektnosti.
Još jednom shvatam dobronamernost. Moje je, kada se već ovoliko vremena potrošilo na ovaj način, da podsetim samo šta je čija nadležnost.
Znate da sam ja svakako pogrešna adresa, jer znam tačno i koliko se novca vraća, kao što tačno znam da kultura i turizam su jedine oblasti prethodnih godina koje su donosile kontinuirano povećanje prihoda. Nažalost, prisustvujete ogromnoj hajci onih koje ne interesuje stvarno dobrobit države, ako oni iz toga nemaju profit, upravo protiv ulaganja i podrške turizmu i kulturi. Mada je golim okom jasno da se samo tu ostvarivalo povećanje i prometa i prihoda. Zbog toga je vrlo važno tačno definisati šta je na dnevnom redu. Moje je bilo samo da obavestim. Hvala svima i izvinjavam se što sam oduzeo vreme.

Poštovana predsedavajuća, molim vas, imate jasne članove 103, 106, 107. i  27. i svo pravo, upravo radi očuvanja dostojanstva Skupštine da odlučite kada ćete dati repliku u odnosu na to šta je danas tema, a podsećam vas da je danas Dan slovenske pismenosti, pa nema razloga da nam se usmeno prepričava šta je ko čitao na fejsbuku ili ko koje podatke ima, podatke neka ljudi prilože, ali dajte da mi nastavimo posao zbog koga smo danas ovde. Hvala.

Samo molim kolege, potpuno razumem, posebno profesionalce lekare, ali ovde je reč, kao što je, čini mi se, gospodin Mijatović podsetio na osnovno pravilo, pre nego što smo znali tehnike medicine koje danas znamo nastalo je pravilo koje kaže – ne povredi. Ali, ovih nekoliko hiljada godina nas je naučilo da se to odnosi, ovo obraćanje direktno poslaniku je izraz poštovanja, a ne kršenje Poslovnika, nas je naučilo da je lekar sa svom svojom posvećenošću, u granicama tehnike i znanja kojima raspolaže, a kao što znate, ljudsko pravo je neograničeno. Ako pacijent kaže – ne, to je prva povreda. Postoje u praksi mnogo komplikovanije situacije, vi ste potpuno u pravu i sve vaše kolege i pacijenti znaju, kao što znamo i obrnuto. Osnovno ljudsko pravo je ugrađeno, ono je i u Ustavom garantovano, te nema razloga voditi ovakvu diskusiju kojom dodatno otežavamo vrlo tešku situaciju, pre svega lekara u takvim situacijama, kakve su. Govorimo onda kada je pacijent svestan. Nekada je nesvestan.
Molim vas, ovo osnovno ljudsko pravo ne može da se dovodi u pitanje. Ono je jedan od aksioma prava pacijenata i ono koristi lekarima. Samo sekund zamislite, vi to dobro svi znate koji ste u praksi bili, posledice devetnaestovekovne medicine, kada su takođe lekari činili sve što su mogli, pa su između ostalog ubili Gogolja jer su ga lečili pijavicama. Dakle, naprosto lekar uvek, uz svu posvećenost, mora da bude svestan ograničenja stanja medicine i on nema pravo na grešku, na žalost. Pacijent, po ceni sopstvenog života, ima pravo na grešku, ali to pravo ne može da mu se dovede u pitanje. Hvala svima na razumevanju.

Izrazio sam poštovanje prema dilema u kojima se nalaze lekari, ali ne govorim vam svoje mišljenje, te u tom smislu ne mogu da budem u pravu ili ne budem. Ovo je nešto što se diskutovalo nekoliko decenija i nepodeljen je zaključak da lekari, govorim kao pacijent, ne kao lekar, razumite me, meni su pomogli lekari, mene su spasli iz tako teške situacije, znam o čemu govorim, ali nemamo pravo, kao zakonodavno telo, niko nema pravo, to kažu zakonodavci zemalja koji su duže vodili ovu diskusiju. Oni kažu – nemamo pravo da opterećujemo dodatno već postojećim opterećenjem lekare. Ne može pacijent da bude u ingerenciji lekara. Razumem, postoji jedna granica, ona se ne tiče ovih primera. Možda je korektno da ne plašimo ni lekare ni pacijente. Potpuno razumem, toliko je ljudski cela ova diskusija.
Dakle, postoje granice u kojima osnovno ljudsko pravo pacijenta je isključivo njegovo pravo u trenutku lečenja, ne šta će on da uradi kada izađe iz bolnice u ovakvom ili onakvom stanju. To nije nešto o čemu treba diskutovati, sem u stručnim krugovima koji će možda zauzeti drugačije mišljenje jednom, ali sada to etički u svim razvijenim zemljama je jedinstveno rešeno, da je to neotuđivo pravo i niko nema pravo da ga preuzima na sebe, sa koliko god dobronamernosti i stručnosti raspolagao. To je osnovno pravo.
Hvala vam svima. Samo podsećam na ono što je u svetu.

Hvala vam. Povodom amandmana.
Držim vas za reč da ispunite makar obećanje, da je ovo bila vaša završna reč, "kvo demonstrandum", a sve ozbiljne poslanike pozivam da dobro razmisle i da u odnosu na ono što se danas čulo, šta je realno moguće, a šta nije, pošto je lako nešto izgovoriti, bilo da ste pozicija ili opozicija, da ćete vi nekoga kontrolisati iako niste sposobni bili ni sebe da kontrolišete ili da obećate u ime ministarstva, mada je komplikovano da ministar u ime ministarstva nešto obeća što je proceduralno komplikovano.
Pozivam sve odgovorne poslanike da za ovaj amandman svakako ne glasaju u danu za glasanje, jer on realno nije ostvariv. Hvala.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, dame i gospodo, pre svega, dobar dan, pošto polako postaje dobar, jer kako je krenulo danas, ne bismo ni znali šta su tačno teme, a u nekim diskusijama, barem prve dve koje smo čuli, kasnije se to promenilo i od strane istih govornika, pomislili bismo da ovde ne sede narodni poslanici, nego narodni podanici. Srećom, to se promenilo, tako da sada možemo da se podsetimo šta tačno, pre svega se zahvaljujem gospodinu Kosaniću i Kovačeviću, koji su prvi uozbiljili pristup, iznoseći tačne podatke o onome što je danas na dnevnom redu.
Na dnevnom redu su dve odluke. Svi koji su govorili, od predstavnika odbora do ostalih poslanika, o potrebi menjanja Poslovnika, su svakako u pravu, jer je i ranije konstatovano da bilo kada su u pitanju odluke ili predlozi zakona koji se tiču ratifikacije, da bi trebalo izmenom Poslovnika omogućiti da se o tome samo glasa, osim ako bi postojao zahtev više od 50 narodnih poslanika da se nešto stavi na plenarno zasedanje, zbog toga što su u pitanju odluke koje proizilaze iz prethodnih obaveza i odluka, te u tom smislu nije neophodno, jer videli smo, danas imamo i čitav niz zbunjivanja. Mi danas imamo dve odluke. Jedna ima svog predlagača, to je Vlada i određen je predstavnik predlagača. Na početku je to bio aktuelni ministar odbrane, a potom ministar spoljnih poslova, koji je danas ovde prisutan i naravno, za usvajanje izveštaja određen je izvestilac.
Član 96. ovog poslovnika je u tom smislu ograničavajući, jer izvestilac odbora ima pravo da govori samo pet minuta po članu 1. stav 2. alineja 2. ovog člana, nije u mogućnosti da obrazlože čitav niz tema, a videli smo danas da ima razloga, da ima povoda. Hoću da se zahvalim prvo na toleranciji i gospođi Kovač i poslanicima koji su to istakli i gospođama koje su učestvovale u raspravi, dajući doprinos tolerancije u parlamentu, a ne, da neko pogrešno ne pomisli, drastičnom kršenju Poslovnika, jer mislim da to nije bila ničija namera. Posebno je važno jer se prvi put suočavamo, i to jasno piše u ovom izveštaju nadležnog odbora, prvi put se suočavamo sa ovakvim odborom, sa problemima koje taj odbor ima i precizno u izveštaju navodi, ali i sa mentalitetom.
Videli ste na početku današnje sednice neverovatnu situaciju da predstavnici Odbora koji kontroliše službe bezbednosti vrši nadzor. Na početku se prvo zahvaljuju onima koji su pristali da se nad njima vrši nadzor i neko od poslanika je pomenuo to, da nas pomalo zabrine ona Čvorovićevska logika – Đura će da ti oprosti što te je tukao. Ali, nadam se da niko nije imao tu vrstu namere, nego se prosto suočavamo sa uspostavljanjem procedure, pa i ova diskusija koja je malopre bila govori o tome.
Jedna od definicija demokratije je upravo jasna i precizna procedura, te ko god je rekao da su službe bezbednosti suprotne demokratiji, ne, naprotiv, ali kroz jasnu proceduri i mi se upravo tome učimo.
Hajde da se vratimo onome što su današnje tačke dnevnog reda. Krenuo bih ovim redosledom. Prvo se zahvaljujem svima koji su, a po izveštaju Odbora je to potpuno jasno, učinili ogroman napor, a predsednica Odbora nam je rekla da su u tome pomogli skoro svi članovi Odbora, nezavisno da li pripadaju poziciji ili opoziciji, da se prevaziđu oni problemi koje je u ovom trenutku moguće i pobrojano je detaljno od nedostatka zakonodavnog okvira, stručnih kapaciteta, kadrova. Ali, treba da budemo pošteni i da kažemo otvoreno – i neozbiljnosti ili nedovoljne ozbiljnosti mnogih poslaničkih grupa u predlaganju članova. U tome je trebalo biti oprezan. Ponosan sam što su o tome vodili računa ljudi iz poslaničke grupe URS. Predložili su iskusnog i ozbiljnog poslanika, iskusnog čoveka, gospodina Jozefa Šandora, koji će pretpostavljam i učestvovati danas u diskusiji.
Treba otvoreno reći da nisu sve poslaničke grupe to uradile, zbog čega je i u javnosti postojao određeni šum. Ali, postoji još nešto. Zahvaljujem se, mislim da je gospođa Joksimović u jednom trenutku to naglasila, mi u stvari imamo ogromno nasleđe. U prethodnih šest godina, kao što znate, potpuno su devastirane neke civilizacijske tekovine parlamenta.
Već sada se nalazimo u situaciji, naravno, neko je rekao svojevremeno odgovarajući gospodinu Mićunoviću, čini mi se, na tu vrstu primedbe, pa mu je rekao – pa da, sad busaju oni koji su nešto zakuvali, ali u prethodnih šest godina to su različiti sazivi, te ne treba na taj način shvatati, ali u tim sazivima se odustalo od prakse koja je postojala samo u jednom sazivu, a to je da na čelu odbora koji se tiču bezbednosti bude predstavnik opozicije, što je osnovna pristojnost, pa na čelu Odbora za finansije bude predstavnik opozicije, što je osnovna pristojnost, ali tu smo gde jesmo.
Sada, ovo jeste sve u skladu sa Poslovnikom i trebaće nam mnogo da to ispravimo, a u posebno teškoj situaciji će se naći članovi ovog odbora. Videli smo danas u ovoj diskusiji, oni to nisu napisali u izveštaju, to hoću da kažem. To je provejavalo kroz diskusije i predsednice Odbora i članova, a to je da postoji ogroman napor, pri tome postoji i dobra saradnja sa službama u kojima, kao što znamo, sede i izuzetno stručni, izuzetno kvalitetni ljudi, ali takođe, i oni sede u okviru nasleđa prethodnih decenija, okruženi kadrovima iz prethodnih decenija, navikama iz prethodnih decenija, a deo te navike je u ovoj sali. Postoje bar dve osobe i ja sam jedna od njih, koji o tome imaju jasne podatke, jer im je to bilo u okviru ovlašćenja.
Dakle, u okviru te navike postojala je navika službi bezbednosti da formiraju političke stranke od kojih, naravno, neke postanu parlamentarne, a neke ne postanu, neke izgube taj status. Postoji, naravno, u mentalitetu olak osećaj da će vas kontrolisati iz parlamenta neko koga ste vi već kontrolisali. Da bi se rešili svi ti nasleđeni problemi, nema potrebe, mada je bilo simpatično danas slušati deo rasprave, mnogo se raspravljati, nego imaće još mnogo posla ovaj odbor, ne zavidim nikome ko to ozbiljno prihvati na sebe, da uradi u narednom periodu. To će biti samo prvi korak. Da danas nije 15. maj, da nije zemlja u situaciji u kojoj jeste, da nisu izvan ove sale na redu toliko teški procesi, toliko komplikovana pitanja, mislim da bi i jedna i druga tema današnje sednice izazvale čitav niz zloupotreba, podmetanja, lažnih kvalifikacija. Hvala Bogu da nije tako.
Kako su prethodnici uveli latinski jezik u ovu diskusiju, kvo erat demonstrandum. Za jedan posao, da biste ga ozbiljno obavili, neophodni su prvo ljudi. O tome smo govorili. Drugo, član sam, kada je u pitanju ovaj odbor, na tome se radi, naznačeno je šta će sve morati da se uradi.
Korektno je i svaka čast onome ko je pisao ovaj izveštaj da su otvoreno i jasno naznačeni problemi, uračunavajući i datume kada su neki rokovi bili, sa podrazumevanjem da su istakli i nabrajanjem po cenu otvaranja diskusije, kakvu smo malopre slušali, konkretno nabrajanje onih koji se osnovnih zakona ne drže. Pri tome, kada su ovde sedeli ljudi koji znaju o čemu govorim, dakle predstavnici VBA, VOA i ministar odbrane, na toj sednici sam jasno rekao da ni taj zakonski okvir nije dovoljan, naznačio sam, kada su u pitanju elektronske komunikacije, tehnološke mogućnosti koje postoje i koje su dostupne i mnogima od nas koji sedimo u ovoj sali. Zbog toga je neophodno, svakako, uz sve napore koji su učinjeni, još jednom ih pohvaljujem, da se u narednom periodu stvore, kroz aktivnosti i Odbora, koji bi mogao da bude inicijator, ali moraju i drugi da se uključe, jasne procedure i jasan zakonski okvir kako bismo na plenarnim zasedanjima usvajali ove izveštaje, još jednom kažem, razmatrali ove izveštaje, zalažem se da se to Poslovnikom reguliše.
Gospodine Mrkiću, izvinjavam vam se, kao i drugi poslanici, kada je u pitanju druga odluka Vlade Srbije, koja se našla u situaciji da mora zbog promene na terenu da hitno predloži odluku kojom se sada reguliše pitanje koje nije bilo regulisano godišnjim planom. Morate da pratite dve tačke. Pretpostavljam da vas obe interesuju, mada niste u obavezi da obe pratite, ali korektno je kada ste već tu. Vi ste karijerni diplomata, što je pozitivno. Vidim da danas odmah morate da naznačavate šta je pozitivno, šta je negativno kada iznosite neke sintagme. Imate iskustvo u okviru onoga šta je državna obaveza. Nije pitanje pojedinačnih mišljenja obaveza države Srbije u odluci o angažovanju naših snaga u Maliju. U predlogu te odluke je jasno pobrojano na osnovu čega je sve Srbija obavezna da uzme učešće.
Sa druge strane, zato sam rekao karijerni diplomata, vi ćete imati puno razumevanja za omaške koje su se našle u ovom predlogu, govorim jezički, i koje bi politički mogle da budu danas, kako da kažem, zloupotrebljene. Neko je u predlogu odluke, recimo, napisao da je cilj Srbije da pomogne da se očuva suverenitet i integritet, spreče teroristi, secesionisti u Maliju i da će u tome naša država, naša vojska, sa svojim iskustvom, dati veliki doprinos.
Hajde da još jednom pročitamo ovu rečenicu. Neću da je ja citiram. To bi delovalo licemerno. Naša vojska u Africi sa svojim iskustvom šta da radimo sa secesionistima i sa teroristima. Hajde neka neko vodi računa o tome kada stavlja ovakve rečenice u obrazloženje odluka.
Sa druge strane, mnogo je jače, važnije i zbog toga će, ne samo poslanička grupa URS, verovatno sve poslaničke grupe ili skoro sve poslaničke grupe, glasati za obe ove odluke. Mnogo je važnija tradicija. O tome smo govorili prošlog puta. Tradicija učešća naših trupa u ovim misijama. Naravno da je bolje kada su one pod okriljem UN, a ne samo na osnovu odluke, a pod okriljem nekog drugog, jer je to jeftinije. Mislim da je jedan od poslanika, gospodin Kosanić, precizno naveo šta nas koliko košta. Naši građani su osetljivi kada kažete 75 miliona. Oni ni ne pitaju čega. Svaki milion ma čega je ogroman.
Prošlog puta sam podsetio, ja koji sam vazduhoplovac, te nam je u tom smislu puška bila nevažna, kao oružje, ali smo se otimali da dobijemo onu pušku u čijem je kartonu pisalo, a bilo je takvih nekoliko, da su bile na Sinaju. Dakle, kada smo mi imali plave šlemove. Do te mere je tradicija i ponos za učešće naše vojske u mirovnim operacijama ili mirovnim misijama jak da će i građani i poslanici uvek podržati, nezavisno od obaveza države, svaku od ovih misija.
Pošto je danas u diskusiji naznačeno da je ova misija posebno opasna po učesnike, čime god bili rukovođeni, profesionalnošću, finansijama, državnom obavezom, hijerarhijom. Ne treba da pojašnjavam šta se desilo u Maliju i u susednim državama sa stanovišta organizacije čije je sedište u Maliju. Ne moram da vas podsećam šta se desilo u Francuskoj povodom odluke francuske Vlade, šta se desilo u diskusijama mnogih evropskih zemalja povodom ideje da njihove snage učestvuju u okviru evropskih snaga u ovoj misiji. Nije korektno na ovaj način plašiti ljude.
Moramo da podsetimo sve koji to ne znaju. Srbija ili ranije Jugoslavija je davala učešće u ovakvim misijama i kada je Jugoslavija bila pod sankcijama, ni jednog trenutka nije prestajala. Dakle, postojao je jedan ogroman kontinuitet. Drugo, i kada vam se čini da se nalazite na rajskom mestu, evo baš misija koja je tada postojala na Haitiju, možete misliti prelepo. Jedna medicinska ekipa vojnih stručnjaka uživa na Haitiju, a onda dođe zemljotres, a onda dođu krvavi nemiri oko svrgavanja diktatora i to odjednom postane najopasnije mesto. Ovo je naprosto deo vojnog poziva. Vi, gospodine predsedavajući, to dobro znate. Svako ko je vojnik profesionalac, a sada samo profesionalci samo učestvuju u ovim misijama.
To nisu ni formalno, kao što je ranije bilo, kada smo pomenuli, to nisu ni formalno predstavnici narodne armije, nego profesionalci. Oni naprosto rade svoj posao sa svim rizikom dobrog ili lošeg.
Apelujem još jednom na sve narodne poslanike, prvo da se potrudimo da u narednom periodu očuvamo u diskusijama ovu solidarnost kao što smo danas čuli. Videli ste sa koliko dobronamernosti je i g-din Đurić podržao mogućnost. Nije to samo zbog rodne ravnopravnosti, nego mogućnost da čujemo od strane stvarno nadležnog i informisanog predstavnika, odnosno predsednice odbora, i mimo poslovničkih mogućnosti da čujemo detaljna objašnjenja, da bismo nastavili diskusiju, a sa druge strane da zamolim da podržimo svi zajedno, ako je moguće što pre, da pristupimo izmenama Poslovnika i da regulišemo čitav niz pitanja koja su devastirala i ugled, ali možda i važnije, mogućnosti Skupštine da radi svoj posao, a ne postoji ni jedna druga demokratija sem parlamentarne demokratije. To je ono što sam želeo danas da vam kažem. Hvala svima na razumevanju.

Samo da se zahvalim, g-dine ministre. Samo sam govorio o mentalitetu, te naprosto iz čitavog teksta mandata izvučena je i stavljena u kontekst ove rečenice, pa sam rekao do koje mere to može da bude opasno sa stanovišta mentaliteta, kao kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti, hvalimo našu vojsku i ponosimo se našom vojskom. Ali, znate šta? Ta vojska, gde mi danas svaki put ističemo, čudim se da to nismo pomenuli, u ovim misijama uvek, hvala Bogu, ima predstavnika žena, što je divna rodna ravnopravnost, ali u tradiciji ove vojske je da je ona odbijala da primi orden koji je ustanovljen krajem 19. veka za hrabrost, jer je na tom ordenu bio lik hrabrosti, tj. lik žene. To je isto deo mentaliteta, pa u ovim diskusijama moramo da povedemo računa. Hvala i vama što ste pomogli da i ovo jasno definišemo. Zahvaljujem.

Hvala vam najlepše.
Gospodine ministre, samo da vam se zahvalim što ste celog dana ovde i da vam se izvinim u ime svih koji nisu naprosto shvatili šta je suština ovakvih tehničkih sporazuma, potvrda i kakva je uloga Skupštine u tome.
Još jednom se svima izvinjavam koji su se verovatno greškom javili za reč. Nekada je postojalo u komunizmu, kao što znate mogućnost da priložite diskusiju ako nameravate da pročitate nešto što ste već čuli, ali u međuvremenu je tehnika napredovala, ako neko želi da se slika može da priloži video. U svakom slučaju ovo je tehnički sporazum koji omogućava našim građanima sve ono što ste vi jasno izložili, a što smo i kasnije pročitali u diskusiji, te ćemo pretpostavljam, bez dalje diskusije u danu za glasanje ovakve sporazume i podržati. Hvala najlepše.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine predsedavajući, gospodine predsedniče, potpredsednici, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, tako to biva u Skupštini, malo emocija, malo političkih interesa, ali nije loše podsetiti se šta mi danas stvarno radimo.
Današnja tema rasprave je razmatranje Izveštaja o onome što su predstavnici naše države ovlašćeni od strane ove skupštine koja je glasala za Rezoluciju o polaznim osnovama ih poslala da sa tih polaznih osnova u tom okviru i okviru naravno Ustava i zakona probaju da promene način, ulogu, u smislu aktivnosti Srbije u procesu rešavanja čitavog niza problema koji se tiču teritorije Kosova i Metohije i građana koji žive na Kosovu i Metohiji.
U tom smislu naravno da ćemo slušati ovde i slušamo da je ovo sudnji dan, to je onaj datum od koga počinje nešto, pa to slušamo svaka tri meseca ovde, kako je ovo datum od kog se nešto lomi. Molim vas, niti je to tema, niti je to taj datum, a oni koji razumeju i poštuju Matiju Bećkovića, ne razumem zašto ne poštuju i ono što je davno rekao, a to je da je ovoj zemlji svaka budala prorok, samo ako govori - ovo je sudnje i ovo je veliko zlo, onda ćete kada tada biti u pravu. Ali, ovo nije to mesto. Ovde samo govorimo o tome da li su ovlašćeni predstavnici izvršne vlasti u skladu sa Rezolucijom koju je izglasala ova skupština, postupili u okviru te Rezolucije.
Prirodno je onda ili bi bilo prirodno da svi koji su glasali za tu Rezoluciju glasaju i za ovaj izveštaj. Dobro je i ako neko promeni mišljenje ko nije glasao za tu Rezoluciju, jer se sa njom nije slagao, a sada veruje da ima razlog da se slaže.
Pri tome, da odmah bude jasno, ja za tu Rezoluciju nisam glasao, ne zato što se nisam slagao sa Rezolucijom, nego što je ona podrazumevala da postoji još neki papir iza koji sam ja pogledao i u kome nažalost pravno ima neodgovarajućih termina, za koje neko ko drži do ozbiljnosti zakletve, ako je bio upoznat sa tim terminima nije mogao da glasa.
Ne znači da su ljudi bili upoznati sa pratećim non pejperom koji je išao iza Rezolucije. Ali sada kada je Skupština tom Rezolucijom ovlastila naše predstavnike i dobro je da su u tome učestvovali i predsednik i ministri i potpredsednik Vlade, na nama je samo da konstatujemo da li je ta Rezolucija ispoštovana, jer time otpočinje, a kao što već vidimo u stvarnosti je već otpočeo proces za čiji rezultat, naravno i pregovarači, a i svako ko je stvarno ozbiljan u ovoj skupštini, moramo da budemo zabrinuti. Jer, naravno ovo je Srbija, ovo je Balkan, ovo je politika, mi ne rešavamo istoriju, mada priželjkujemo, kao što je gospodin Ilić rekao već godinama da se reši pitanje koje je srpsko pitanje, da se reši pitanje koje je evropsko, a to je albansko pitanje i da se reši dogovor između srpskog i albanskog naroda.
Ali, ovo nije taj dogovor. Isto kao što je obmana i neznanje je čudo da je ovo prvi sporazum te vrste između srpskog i albanskog naroda. Na stotine sporazuma između srpskog i albanskog naroda o krupnim pitanjima je bilo, a ovo je o jednom simboličnom koji se tiče dela ovlašćenja i nadležnosti na delu teritorije gde većinu čine Srbi. Ako neko zastupa, ja zastupam dosledno uverenje da je KiM sastavni deo Srbije i moram da brinem o svim građanima tog dela. Nema sreće za Srbe na KiM ako mi pravimo prepreke… završavam za trideset sekundi, da igraju fudbal ili da učestvuju na festivalima naši građani, naši sugrađani Albanci. Moram da kažem da je crkva izrazila svoju zabrinutost sa razlogom i to davno. Podsećam vas izvorno kako glasi ta zabrinutost. Najmudriji srpski patrijarh gospodin Pavle je rekao – kada donosite odluke koje se tiču politike vodite računa o osnovnom načelu koje piše u Bibliji – čije je stado onog je i planina, pa ćete vodeći računa o tom načelu nalaziti puteve.
Da li ćemo sada kada smo otpočeli ovaj proces dogovora taj put naći, ne znam, ali je obaveza da poštujemo temu koja je sada na dnevnom redu i da ne pravimo je ni velikom ni malom nego tačno onim što jeste i da kažem da ovo nije pobeda, nije istorija, ali jeste proces koji počinje i dajte da učinimo sve da bude završen kao što i ja završavam. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, formalno će na kraju biti pitanje upućeno vama, predsedniče Narodne skupštine.
Ovo je nešto što se tiče svih, a pre svega svih u ovoj sali, svih poslanika Narodne skupštine. Danas se dešava mnogo toga, pa smo čuli i različite izjave. Između ostalog, danas je veliki sastanak, redovni, ispostavilo se i nije trenutak da ga sada komentarišemo dok je on u toku.
Danas je i svetski dan Dečije knjige. Videćete zašto je to važno. Danas je i drugi april. Prvi april je Dan budala, a drugi april je, kao, drugi dan tog praznika. Neke praznike slavimo, a nekih se stidimo i pri tome biramo reči i biramo ton. Ovde je u pitanju ton.
Zanatlije, pre svega novinari, mediji, često upotrebljavaju netačne reči, netačne sintagme, da bi postigli određenu svrhu i to je njihov zanat. Tako će oni često reći da se, recimo, sastaje državni vrh, mada se nikakav državni vrh ne sastaje. To je u opisu novinarskog posla i to je deo zanata. Zato sam i pomenuo da je danas svetski dan Dečije knjige. Isti ilustrator, isti zanatlija je ilustrovao Gistav Dore i Bibliju i Barona Minhauzen, ali to nisu iste knjige. Vrlo je važno ko, kako i šta saopštava.
Ustav Srbije jasno definiše podelu vlasti, jasno definiše naš sistem i jasno definiše situacije, one su izuzetno traumatične, u kojima odlučuje, ne sastaje se, već odlučuje državni vrh. To su onda najviše funkcije u zemlji. To su predsednik države, predsednik Skupštine i predsednik Vlade, idu tim redosledom.
Naravno, za određena pitanja to nije neophodno. Videli smo se da su se, jer su za to bili ovlašćeni prethodnih dana, sastajali predstavnici vrha izvršne vlasti i o tome su obaveštavali javnost, što je vrlo dobro. Nije nikakav problem ako su mediji pisali da se sastaje državni vrh, mada su se sastajali predstavnici vrha izvršne vlasti, ali je opasno ako državni organi počinju da izdaju saopštenja u kojima kažu – danas se sastaje državni vrh. To je isto onoliko opasno kao što je opasno što u ovu Skupštinu počinju da stižu izveštaji ministarstva koji su obaveza koji da se podnosi Skupštini, u kojima se navode netačni podaci ili se, kao činjenice, navode – dogovorili smo se, postigli smo dogovor, ne zna se ko i šta, ne navode se nikakvi podaci koji se tiču institucija.
Molim vas kada ste god u pitanju vi lično, kao predsednik Narodne skupštine i Kabinet, da činite sve. Moje formalno pitanje je – da li ste to činili u prethodnom periodu, da u saopštenjima koja idu iz ovog Doma budu tačne informacije, da ne bismo stvorili zabunu?
Moram sve da podsetim da je jedno stvar izražavanja koje imamo na hodniku, često novinari imaju, sagovornici i ljudi često zbog svojih političkih ciljeva nešto preuveličavaju. Nekada je to lepo. Videli ste u više navrata da su i ovde predstavnici Vlade govorili kako oni rade kao tim. To je politička poruka. Ali, kao što znate, svako ministarstvo, tačno se zna šta je čija je odgovornost. Nema timske odgovornosti za neke stvari, a za neke ima. Jedno su formalne stvari, jedno su političke poruke.
U narednom periodu je strašno važno da znamo iza čega stoji država i državne institucije, iza čega stoje političke partije, iza čega stoji izvršna vlast, da ne bi neko bio nepravedno okrivljen, inače će nam se dogoditi da iz jezičke, onako da kažem, nepristojnosti, uđemo u vrlo neprijatnu situaciju. Hvala svima koji ste me saslušali.