Hvala vam gospođo potpredsednice. U slučaju probijanja vremena, koristiću vreme poslaničke grupe.
Ne sumnjam u dobre namere svih predlagača amandmana. To su sigurno dobre namere. Ali, ovde ne možemo da govorimo ni o čijim dobrim namerama, već govorimo o zakonu. Zakonom rešavamo problem koji je nastao nepoštovanjem zakona.
Konstatovali smo već u prethodnim diskusijama da se Skupština ovde nalazi u specifičnom položaju, da niko ne sme da bude advokat neke banke, jer ovde odlučujemo kao predstavnici vlasništva, u stvari, jer smo mi najviši nivo i moramo da vodimo računa o obavezama prema građanima i deponentima, zbog toga što čitav niz mehanizama, a to su zakoni koji uopšte ne poznaju političke stranke, nego poznaju državne organe, oni nisu uspeli da zaštite deponente u prethodnom periodu zbog toga što su se predstavljali kao država. Zbog toga danas kao jedini predstavnici države moramo to da rešavamo zakonom i zbog toga je vrlo važno da insistiramo svi, a to smo radili i pre dva dana i danas, da se zbog ovakvog izuzetka, prvo, vremenski ograniči primena ovakvog zakona, drugo, da se ograniči samo na one banke gde država ima većinsko vlasništvo. Odbor je takve amandmane i predložio.
Moram da podsetim da pošto zakoni ne poznaju stranke, ne poznaju vladajuće većine, ali svejedno, ko god je bio poslanik u prethodnom sazivu mora da oseća vrstu odgovornosti ni kriv ni dužan, jer je to u stvari to kolektivno telo koje po Ustavu član 97, upravo za sva ova pitanja je nadležno da uspostave zakone, da kontroliše, da vrši nadzor da ne bi došlo do nezakonitih radnji. Sada smo u situaciji da upravo ispravljamo kroz zakon nepoštovanje zakona i nužno je da je predlagač predložio i suspenziju određenih zakona zbog toga što su oni bili nedovoljni i zbog toga je nastao ovakav slučaj.
Molim da svi imamo makar tu osnovnu vrstu poštenja i da shvatimo da moramo da se ponašamo odgovorno, jer je svako pojedinačno kao 250 deo ma koje skupštine, bilo one koja posao nije uradila, bilo one koja sada mora da uradi jer prvi put ima podatke, imamo ličnu odgovornost. Zbog toga ovaj amandman sigurno ne može biti prihvaćen. Hvala.

Molim vas, upravo zbog odgovornosti svih poslanika, a visoko ceneći ono što su rekli članovi odbora, molim da odbori pošto čitav niz amandmana će očito biti prihvaćen ili će postati sastavni deo zakona, molim da po glasanju o pojedinostima se sastanu odbori i provere da slučajno ne bude ma kog problema, to je moja lična molba. Hvala vam najlepše, jer time dokazujemo da smo svi odgovorni. Hvala.

Gospođo potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo, izgleda da na kraju samo treba raspraviti jednu stvar. Zašto je u formi zakona ova tema danas pred nama? Zato što smo mi jedini ovlašćeni predstavnici  vlasnika. Nije u pitanju domaći i strani, nego država nema, kad je neko država, vlasnik, nema drugi način nego da se obrati najvišem. I to je, vidim, izazvalo mnogo nesnalaženja, jer je ovo jedan od različitih predloga koji može da obezbedi da vlasnik koji postavlja i menadžment, a odgovora i za građane koji su ulagači, i za privredu koja je ulagač, nešto sačuva na jedini mogući način.
Naravno da je zakon iznuđen i nema razloga dalje diskutovati i ja to neću raditi. Jedino što je postojalo kao ozbiljna bojazan, jer, ovo je Srbija, obećanjem da će amandman biti podnet, kojim će ovakva vrsta iznuđenog zakona, gde država traži način da nešto za šta su predstavnici države odgovorni spase, da to mora da bude ograničeno. Pošto je taj uslov ispunjen, nema potrebe razgovarati o drugom delu. Hvala vam najlepše.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, priznajem da sam malo zatečen akcentovanjem u obrazlaganju, odnosno korektnim iznošenjem onoga što je poslato poslanicima bez dodatnih objašnjenja i delom diskusija jer svi znamo da je amnestija izraz političke volje. Ali, u ovom slučaju ne političke volje shvaćene kao stranačke volje vođenja politike već vođenja političke volje za pun način sprovođenja kaznene i rehabilitacione politike koji je naprosto ugrožen i akcenat je u tom smislu ekonomski, ne u smislu koliko će država novca uštedeti. Nije ovo prva stvar na kojoj se štedi. Biće obrnuto, te vas molim da u ovakvim situacijama novac ne pominjemo.
Važno je da objasnimo jedni drugima zašto se sada kada se jedan iznuđen tehnički zakon, to je ovaj zakon od 10 tačaka, sa samo dve vrste 25 i 55% amnestiranja, donosi, zašto nije moguće olako preći u političkim diskusijama? Potpuno razumem sve kolege koje su diskutovale i potrebu da se proširi tema, pa je moguće reći – jeste, zakoni su prebukirani, ali hajde dobro ajmo na važnije. Nije moguće da lica stupe na izdržavanje kazne. Jeste da EU godinama uporno sa stanovišta različitih organa i organizacija apeluje i na humanost i na nesvrsishodnost sadašnjih stanja i na nemogućnosti sprovođenja pravih odluka, pa makar i onih za koje nisu neophodni zakoni na koje je gospođa Batić, čini mi se, ukazala kao moguća alternativna rešenja, koja su u stvari u nadležnosti Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. Dakle, nemogućnost sprovođenja svega toga je i suštinski dodatna nehumanost ovog društva, pa hajde preko svega toga da pređemo.
Moja zamerka se odnosi što i vi niste, politički imam razumevanja, svima nama rekli kakvi su to podaci. Sa njima sam se suočio 2006. godine i tada samo zbog političke lukrativnosti u decembru, potrebe da se izvuče korist ako za nešto niste trenutno, Skupština nije prihvatila da na apele koji su stizali sa svih strana međunarodne zajednice donese jedan krajnje jednostavan tehnički zakon o amnestiji, o amnestiji ali po pravilu, ako ne postoje jaki razlozi, da za njega glasaju svi, jer ne postoji bolji izraz nego jedini koji je nadležan za amnestiranje, a to je Narodna skupština, da ona ako je moguće jednoglasno ovakve tehničke akte donese i kod nas često ne razumeju građani da je Skupština jedina ovlašćena za amnestiju, za opšti akt, a za akte pomilovanja je opet zadužena samo jedna institucija, institucija predsednika Republike. Ali, i u jednom i u drugom slučaju postupak predlaganja, sprovođenja ne ide niti prema izvršnoj vlasti, najmanje prema Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Ide prema sudu i polovina članova ovog zakona govori o tome.
Vratimo se na ono najvažnije. Izneli ste neke podatke. Pretpostavljam da ste iz preuzeli od neke službe i ti podaci kažu da za kapacitete od 7.500 osuđenika imamo sada lica koja izdržavaju kaznu od oko 11.000. Nadam se da sam tačno približno parafrazirao. Dakle, to ne znači da je to ravnomerno raspoređeno. Ne znači da postoje sobe ili ćelije, ili kako god ko zamišlja, za sedam osoba a da u njima boravi 11 osoba. Ne, to znači da čitav niz lica na koje se ne odnosi zatvorska kazna, nego i način služenja te kazne pod specifičnim uslovima u punom kapacitetu zauzimaju ono što se zove kapacitet, a u još gorem položaju, i zato je koleginica Batić to istakla, zato ne samo da nema rehabilitacionu funkciju, ne da nema funkciju resocijalizacije izdržavanja zatvorske kazne, nego zatvori postaju mesto dodatne kriminalizacije često osoba koje su za mala krivična dela, ali zbog nemogućnosti adekvatnog smeštaja izložena toj vrsti okruženja.
Recimo građanima nešto još važnije – da li stvarno ovakvom matematikom u jednoj sobi boravi po 30 osuđenika?
Ne, nego kako to biva jedno je papir, a jedno je stvarnost, različiti zavodi, različite uprave, različiti pojedinci nalaze različite načine da tako nemoguću situaciju reše, a u stvari nije istina da se neprestano sva ta osuđena lica nalaze na odsluženju, nego često je to mesto korupcije, to je onda mesto gubljenja svakog poverenja u pravni sistem. Često se ta lica na različite načine puštaju za vikend, mnogo više puta nego što je predviđeno, kreću se, a da o tome ne postoje nikakvi dokazi, u okruženju koje toga nije svesno.
Ovakvim tehničkim zakonom, kolega Đurić je u pravu, sigurno će u javnosti biti čitav niz pojedinačnih primera na koje se jedan opšti akt donosi. To je sastavni deo. To je ono što je vidljivo, ali ključno je da se ovakvim iznuđenim aktom stvori makar preduslov da izdržavanje zatvorskih kazni, opet govorim samo za ona lica na koja se ovaj zakon odnosi, mislim da su građani toga svesni, dakle, nikakva teška krivična dela, nikakva lica koja su po treći put osuđena, nije tog tipa, dakle, da se stvori preduslov da zatvori ne budu mesto kriminalizacije.
Inače, šta mislite u kom položaju su oni ljudi koji su izvršili malo krivično delo i adekvatno prema zakonu za to kažnjeni i u svrhu socijalizacije i rehabilitacije kada se vrate u društvo sa ovom vrstom iskustva, društvo koje i nevine građane, neosuđivane, u tom smislu samo nevine jer kako se kaže – niko nije nevin, sem kad spava, niti ima posla, niti ima humanosti, niti ima pravde. Naravno da su oni u iskušenju da primene ono što su naučili prethodnih godina, sa jedne strane, a sa druge strane, zbilja pokazujemo nespremnost da se suočimo sa činjenicom da ekonomski deo, a to je da nema dovoljno zatvora, da nema dovoljno obučenih službenika, nisu dovoljno plaćeni, ne postoji dovoljna kontrola, nisu dovoljno razdvojeni osuđenici po kategorijama, ne idu osuđena lica na izdržavanje kazne u trenucima kada je to, ako tako mogu da kažem, pitanje morala i postojanja smisla ovih sankcija.
Ništa od svega toga se ne radi zato što mi nismo makli prstom da makar jedan preduslov otklonimo, a to je da stvorimo makar ove minimalne ekonomske uslove i minimalnu pravnu osnovu. Ovaj iznuđeni akt nije ništa više od toga, ali vas molim da kada se odlučujemo za glasanje, a svakako da će za ovaj preduslov glasati i poslanici URS i pretpostavljam, sem kada postoji pojedinačan razlog za koji će se, mislim da se neko već izjasnio, najveći broj poslanika, nezavisno, nema ovde politike, mislim da će ovaj tehnički preduslov biti uspostavljen donošenjem ovog zakona.
Molimo vas da pažljivo čujete sve primedbe koje su u žaru diskusije iznošene od prethodnih kolega, jer ovakav zakon niti je sistemski, niti je osnova, on je samo jedno malo cizeliranje i stvaranje prostora da se sistemskim zakonima koje bi ova skupština donela i njihovim adekvatnim izvršenjem stanje u ovoj oblasti popravilo. Hvala.

Kao što sam danas na početku rekao, moraću ukratko da ponovim, jer sam iznenađen različitim načinima pristupa argumentacije za i protiv ovog zakona.
Mnogo smo načelnih, pravnički, tačnih zapažanja danas čuli i mnogo lepih i atraktivnih političkih opservacija, ali stvarnost je izvan ove sale i ona kaže, podsetiću još jednom, da je potreba za ovakvim zakonom, tehnička, da se više od decenije u različitim izveštajima, domaćih, stranih, međunarodnih, između ostalog, kao rešenje brojnih problema preporučuje i amnestija, preporučuje zbog sledećih razloga, u praksi, kada kažete prenatrpani, to znači, zatvori koji su nehumani, a kao drugo, nebezbedni po zatvorenike i po čuvare i po građane tamo gde se nalaze zatvorske jedinice. Zbog takvih nehumanih uslova, pouzdano iz prakse imamo podatke da se pribegava zbog stvarnost različitim rešenjima koja nisu protivzakonita, ali je pritisak da se što češće njima pribegava, a to je od različitih puštanja, privremena, vikendom, na različite načine, lica koja su optužena za najstrožija dela. Imamo u praksi primere ljudi koji su izvršavali teška krivična dela kojima policija godinama nije mogla da uđe u trag, jer su ih izvršavali tokom vikenda i vraćali se u zatvor.
Dakle, nehumano prema onima koji su za male prekršaje, mislim o različitim saobraćajnim prekršajima, bili prinuđeni da se dodatno kriminalizuju, umesto izdržavaju i kazneno prevaspitavaju.
Iznosimo čitav niz podataka koji u ovoj zemlji postoje. Imamo pritisak, nemojmo se lagati, jer mi nismo zemlja koja ima visoke moralne standarde u ponašanju građana, a kamoli vlasti. Imamo strahovite pritiske prema pravosuđu da se donose blaže presude, da se odugovlače presude sa obrazloženjem, pa inače nema mesta u zatvorima. Po novinama, ispostavilo se da taj podatak nije zvaničan, razgovarao sam, nemojte da govorite samo, prethodna ili ona vlast, reč je o vlastima, jer imamo situacije da se silovatelji, znači pravosnažno osuđene osobe ne odlaze na odsluženje kazne iz navodnih tehničkih razloga za koja onda može zbog ove situacije uvek i to se uvek dešava mitom i korupcijom, da se stvore razlozi da ti ljudi ne odlaze na izvršenje.
Da li vi shvatate kako se tek tu osećaju žrtve, jer naravno da govorimo o tome kako se osećaju žrtve, ako će neko ko je osuđen na 12 godina izdržati osam i biti pušten za ma koje delo, ali vodimo računa i o ovome.
Zašto sve ovo govorimo? Zato što svima i propuštena je prilika prilika, podržavam delove onoga što je izgovarala gospođa Čomić, što je izgovarala gospođa Trivan, mada moram da kažem javno, gospođa Trivan ne drži reč. Obećala je da će govoriti dokle god se ja ne vratim u salu, a govorila je kraće, šalim se.
Dakle, propustili smo priliku da se pokaže da najviše institucija, Skupština, donosi ovaj akt, kao što smo konstatovali zajednički, ne kao akt milosrđa, ne kao akt pravde, nego kao akt potrebe, naprosto, to je realnost, kao što u Ustavu piše da svi imaju pravo na rad, ali ne rade.
Ne možete, kada kažete, hajde, evo načina da zaposlimo sto ljudi, i kažete, ali time ne ispunjavamo ustavno pravo da se svi zaposle, naravno da ne ispunjavamo, ali to nije razlog da ovo ne uradimo.
Dakle, akt potrebe i zbog toga je strašno važno da o ovome prilikom glasanja pristupimo, prvo, izvinite gospodine ministre, ali zakoni se ne porede da li su kvalitetno izlazili ili nisu, kao što se amandmani unapred ne odbacuju, jer postoji mogućnost i ja apelujem na vas lično i na ljude u Odboru, da razmotre mogućnost da eventualne i u ovakvom tehničkom zakonu, sugestije koje mogu amandmanski da regulišu jedan od ova tri člana, ostalih sedam su tehnički, da tome i pristupimo, jer će onda svakako biti svima jednostavnije da shvatimo da je u pitanju jedan akt potrebe.
Još jednom kažem, nikakav akt pravde, nikakav akt milosrđa, a ponajmanje i nedaj bože da nekome pada napamet, akt ispunjenja političkih obećanja.
Valjda se niko ne razmeće ovakvom vrstom potrebe za amnestijom, ni u kakvom političkom obećanju.
Zahvaljujući spremnosti da to zajednički uradimo, siguran sam da će onda i broj glasova biti drugačiji, a to znači da će i svima ubuduće biti lakše da se uradi sve ono što mora, jer ako nije akt milosrđa i ako nije akt pravde, nego samo akt potrebe, onda on samo stvara preduslov, nedovoljan, to sam istakao, ali barem jedan od preduslova da se neki od problema koji su razultat sadašnjeg stanja u zatvorima koje bi najlakše bilo rešeno, da se izgrade novi zatvori, ali hajde budimo ozbiljni, nije ovo priča iz vica o tome kako su Požarevljani govorili, kada nam već nudite školu, bolnicu, zatvor, dajte nam zatvor, da nam deca ne idu na stranu.
Nije zatvor investicija. Nije moguće na taj način razgovarati šta bismo sve želeli, jer ima mnogo idealnih rešenja, a ovo je pitanje nužnog izbora, nužnog rešenja da se malo rastereti jedna oblast da bi mogle da počnu promene na osnovu svega što je uočeno i pre sedam, pet, tri godine i sada, da je moguće da se učini delotvornijom kaznena politika, da se učine humanijim uslovi, da ne dolazi do dodatne kriminalizacije i naravno, u odnosu na sve to da barem u jednom malom segmentu, nema ovakvih političkih sporova kakve smo danas čuli i naravno, ovakvih radikalizama za kojima stvarno danas nije bilo potrebe.
Hvala svima koji ovakav pristup razumeju i nadam se da ćete i vi gospodine ministre razumeti.

Hvala, gospodine predsedniče.
Poštovani potpredsednici, pozivam se na član 1. ovog poslovnika, jer vas molim da razumno pristupimo nečemu što je mene iznenadilo. Član 1. kaže da se Poslovnikom uređuje rad organizacije Narodne skupštine u skladu sa Zakonom o Narodnoj skupštini. Tu se prevashodno misli na član 2. Zakona o Narodnoj skupštini, koji jasno kaže da je ova skupština najviše predstavničko i zakonodavno telo. Da bi ostvarivala te funkcije da bude najviše telo, između ostalog, jedan od mehanizama jeste poslanički imunitet, a taj imunitet je mera svih imuniteta po Ustavu, pa se kaže – kada se određuje imunitet ministra ili predsednika Republike ili ograničen imunitet nekog od organa, onda se kaže: "uživa imunitet kao narodni poslanik". Meni je jasno da će mnoge zbunjivati činjenica da za poslednjih 12 godina koliko se sećam prvi put je na sednici predlog za skidanje imuniteta jednom narodnom poslaniku, u ovom slučaju je reč o narodnom poslaniku koji je bio i predsednik Narodne skupštine.
Sve to utiče da se vodi politička rasprava, ali moja molba je, zahvaljujem se na toleranciji kada je u pitanju vreme, da vodimo računa o svim dosadašnjim stvaranjima preduslova za pravne, istražne i druge radnje, za šta se svakako ova skupština zalaže. Jedan od preduslova je da se nekome od koga se očekuje da učestvuje u tom postupku, jer za to postoje razlozi koji se navode u pismu Odboru, stvori preduslov tako što se skine imunitet. Za to su uvek glasali svi poslanici i sve poslaničke grupe. Otvaranjem rasprave, stiče se utisak, a hoću jasno i glasno da kažem, molim vas, narodni poslanik Oliver Dulić je podjednako nevin ili kriv kao i svaki narodni poslanik koji ovog časa sedi u Narodnoj skupštini.
Ovde, otvaranjem svake vrste rasprave, preovladaju političke strasti, metafore, prejudiciranja, obećanja šta će Narodna skupština da radi umesto nekog drugog organa ili ne. Ne, Narodna skupština ima jasan mehanizam u skladu sa Poslovnikom kojim stvara jednu vrstu preduslova, posebno u slučaju kada o tome postoji svest i kod narodnog poslanika je ona javno iskazana.
(Predsednik: Moram samo da vas upozorim na vreme.)
Moja molba je, pre nego što mi oduzmete reč, samo sekund, da još jednom svi razmislimo pre nego što se uđe u političku raspravu o ovome, da se možda zakaže sastanak sa šefovima poslaničkih grupa i da se vidi da li će se ovog puta odstupiti od uobičajenog načina, da se ne bi stvarala potpuno nepotrebna atmosfera i povodom čoveka koji je naš kolega i povodom dostojanstva Narodne skupštine. Hvala svima na strpljenju.

Samo 10 sekundi da ne bismo trošili sredstva bezrazložno, jer je gospodin Markićević krajnje korektno i precizno izvestio i kada je postavio pitanje i kako je dobio odgovor. Pošto smo konstatovali da odbor još uvek nije formiran sasvim je moguće da nema potrebe slati ponovo pitanje da bi se trošio novac. Mislim da se u izveštaju nalaze, koji je obaveza Ministarstva, pred Odborom, kada bude formiran, detaljni podaci, jer ste vi pitali u ovo vreme pre godinu dana. U tom odgovoru postoji odgovor da je strategija usvojena, odnosno biće usvojena 28. septembra 2011. godine, redosled komisije koje rade na kojim zakonima, a šta se upućuje prema drugim ministarstvima. U odnosu na to ćete biti sigurno u situaciji da građanima koji su zainteresovani prenesete tačan odgovor, a da ne ide na prazno pošta nekoliko puta, ako se slažete. Hvala svima na razumevanju.

Hvala, gospođo potpredsednice. Koristiću vreme poslaničke grupe, zato što ovoliko poslanika na različite načine povodom ovog amandmana daje različite argumente. Jer svi, s jedne strane, hoćemo da pokažemo ne samo da nam je politički, a to je jasno, stalo da omogućimo da se izmenama ukupnog zakona onako kako je, sa onim obrazloženjem koje je ministarstvo, odnosno Vlada predložila, da se omogući da određeni broj studenata, bez dodatnih opterećenja, sada upiše, u skladu sa dogovorima ili javnim obaveštenjima koje su dobijali u prethodnom periodu, već nam je stalo da iskoristimo ovu priliku da nekoliko načelni pitanja koja se ne tiču samo ovog člana zakona, nego i drugih, da pokušamo da što više vremena sada utrošimo, pod znakom navoda, da bismo omogućili ministru da eventualno prihvati ili ne prihvati. Ali, ne samo na osnovu ovih argumenata, već je to sada moja molba za sve ostale narodne poslanike, i na osnovu onih argumenata i obaveza koje ministarstvo, odnosno Vlada u kontinuitetu preuzima prethodnih godina, jer to sve utiče.
Ovo je sve dobra namera Svi mi koji govorimo pro ovog amandmana u suštini govorimo, s jedne strane, o jednoj dobroj nameri da se relaksira pitanje broja ispitnih rokova. Ne samo kao zakonsko rešenje, već i u funkciji prolaznosti, merljivosti, ispunjenja procesa itd. S druge strane, da pravovremeno ukažemo da se neke stvari možda rešavaju glasanjem danas, možda ovim izmenama, možda nekim drugim izmenama, ali i nečim o čemu mora Skupština da vodi računa kada donosi budžet, kao i ministarstvo kada učestvuje u predlaganju budžeta.
Sve su to argumenti koje smo čuli međusobno. Ali, da nam svima bude lakše, za trenutak ću se, te je to rektorski i izvan teme, samo pomeriti u nešto što je takođe danas pomenuto, a ima paralelu važnosti i na taj način i dalje dajem vremenski prostor ministru i ministarstvu, a takođe imamo ministarstvo, imamo nacionalna tela i imamo skupštine i imamo različite zakonske obaveze koje je moguće ili nije moguće sprovoditi.
Uzgred, samo jedno obaveštenje, da ne bi išlo na račun ministra. Narodni poslanik je malopre pomenuo, kada je u pitanju prolaznost na fakultetima u svetu, nije to ministar. Ministar se složio da primerom koji smo dali. Inače, ako ste pratili pitanje - kolika je prolaznost i te kako postavljena na najvišim fakultetima samo kao golo obaveštenje. Imali ste veliku aferu na Berkliju, od strane finansijera, pre nekoliko godina. Jedna je vrsta finansiranja, jedna je vrsta prolaznosti. Dakle, jedan od slavnijih univerziteta.
Vratimo se na ovu temu. Mi imamo, kao što imamo u Zakonu o obrazovanju, formiran je Odlukom Skupštine Nacionalni savet. Čitav niz diskusija, ministar ih zna, mi ne znamo, takođe utiče i na predloge rešenja, kao što utiču rektor, rektorat, fakultet, dekani, studenti, studentske organizacije, naša pojedinačna iskustva, kada nam deca studiraju ili kada mi studiramo, ali nešto je moguće, nešto nije moguće ostvariti. Nešto nije moguće budžetski, a nešto nije moguće zato što je u međuvremenu postignut neki dogovor, pa nije bilo korektno da se to stavi u ma koju političku funkciju.
Danas je, recimo, ovde pomenuta, kao što se svi slažemo kada govorimo o obrazovanju, tako se svi slažemo i kada govorimo o kulturi. I u kulturi imate Nacionalni savet, samo što je on formiran šest godina posle Nacionalnog saveta u prosveti. Takođe se cela Skupština složila, ali zakonsko rešenje je takvo da se ne finansira, za razliku od prosvetnog, sa stavke u ministarstvu, odnosno budžetske stavke koja se raspodeljuje prema ministarstvu, nego se finansira od strane osnivača Skupštine. Kada smo prekinuli agoniju pre godinu dana, kada smo konačno i mi na Vladi izglasali, zato i pokazujem prema ministru Obradoviću, da se konačno formira nacionalni savet da bi moglo da daje neke smernice, on nije mogao da stupi u funkciju, jer nije mogao ni od kuda da se finansira.
Ministarstvo je, kada je uputilo predlog o finansiranju, uputilo pismo skupštinskom Odboru za kulturu i informisanje, te je ovo obaveštenje važno za sve, danas smo konstatovali, takođe, da još nije formiran, da uputi pismo ili odluku makar Administrativnog odbora prema Vladi, da se iz postojećih sredstava finansira ovaj rad. To nije urađeno, pa je revizor skrenuo pažnju da je ministarstvo pomagalo rad Nacionalnog saveta, mada nema pravo na to, što je ona uobičajena …
(Predsedavajuća: Gospodine Markoviću, samo vas molim da se vratite na temu.)
Naravno, u vezi je sa temom. Sada se nalazimo u situaciji da, kada mi iznosimo ove argumente povodom ovog amandmana, ministar odlučuje ne samo na osnovu ovog iznetog i ovih podataka, nego i na osnovu, recimo, nacionalne strategije za obrazovanje, koja je završena, ali nama još nije prezentovana. U ovoj susednoj oblasti nećemo moći da odlučujemo, mada je i ta strategija završena, ali nije moguće sve ispoštovati, jer ni sada u ovom budžetu nije obezbeđeno finansiranje. Moje je upozorenje da Skupština mora da predvidi u budžetu finansiranje za narednu godinu da bi se u punoj funkciji nešto radilo.
Sve ovo služi da bismo shvatili koliko se oko nečega svi slažemo i samo jedan mali amandman. Postoji široka lepeza problema sa kojim ministarstvo mora da se suoči da bi donelo odluku, pa i u slučaju da li će da prihvati ovaj amandman, a ja samo pokazujem spremnost, ne samo što govorim pro amandmana, da svi zajedno razumemo i jednu i drugu vrstu odluke, jer je ona naprosto formirana, sigurno, zahvaljujući svim ovim činiocima. Hvala vam na prilici da uporedimo ove dve oblasti.

Hvala vam gospodine predsedniče.
Gospodine potpredsedniče Vlade, poštovani potpredsednici Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, u kontinuitetu ova dva dana, i juče i danas, imamo pred sobom istu materiju. Malo u šali. Sinoć sam ministru prosvete rekao da budući da su izmene i dopune Zakona o obrazovanju rezultat dogovora sa svim zainteresovanim i postignutim sporazumima u prethodnom periodu, a to znači sa studentima, predstavnicima akademske zajednice, fakultetima oko iznalaženja mogućnosti i za fakultete, i za studente da mogu da upišu godinu po pojednostavljenim uslovima i da se finansiraju iz budžeta. Isto tako i ovi sporazumi, koji su međudržavni sporazumi, mogu svi zajedno da se podvedu pod jednu tačku.
Naravno, jedno je jedna vrsta zakona, a ovo su ratifikacije. Oni su prirodno razdvojeni, ali cilj sa kojim je Vlada ili predložila u ovom sazivu izmene i dopune Zakona juče, koje se tiču regulisanja već postignutih dogovora i sporazuma, ili ratifikacije višegodišnjih pregovora, kao što su ratifikacije o kojima danas treba da raspravljamo, u funkciji su da otklone one nedostatke koji su uočeni prethodnih godina, a koji se u krajnjoj liniji tiču konkretnih problema građana. Zbog toga i juče u diskusijama poslanika različitih poslaničkih grupa, a siguran sam i danas izostaće onaj politički folklor, koji podrazumeva, i on je legitiman, da prvo govorimo šta je neko uradio dobro ili loše, umesto da govorimo samo o onome šta ćemo sa onim što izglasamo u Skupštini obezbediti za naše građane.
Tipičan primer sporazuma o socijalnoj sigurnosti koji se tiču odnosa države Srbije sa državama Austrijom i Slovačkom, jer ovi sporazumi jednim delom reflektuju probleme koji su nastajali ili zbog neadekvatnog regulisanja između država, a te države su se menjale. Slovačka je današnja sledbenica u jednom delu obaveza koje je imala Republika Čehoslovačka. Srbija je sledbenica čitavog niza prava i obaveza koje proističu iz Jugoslavije, dakle SFRJ, SRJ, SCG. Dakle, čitav niz pitanja i problema od kojih neki nisu bili rešavani godinama.
Želeo bih na početku prvo da kažem da su ovi sporazumi rezultat dobre volje velikog rada stručnih timova različitih vlada u prethodnim periodima i, konačno, činjenice da su se upravo procesima pristupanja EU, kojima je Srbija krenula odlukom ove Narodne skupštine oktobra 2004. godine, stekli i uslovi da se sa stanovišta zakonodavstva nekih od tih zemalja, pre svega tu mislim na Slovačku, lako i jednostavno završe oni dogovori koji su prethodnih godina bili sporni.
Ako nekome ovo deluje suviše suvoparno teorijski, podsetiću vas na podatak, čini mi se da ga je izneo premijer Dačić na Odboru, koji se tiče socijalne sigurnosti iz Sporazuma sa Republikom Austrijom, u stvari reguliše pitanja koja nisu regulisana od 1957. godine. To su pitanja koja se tiču prava proisteklih iz rada, to znači penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje. Da li znate o kolikim hiljadama ljudi se radi, naših građana, koji su bili ili jesu zaposleni na teritoriji države austrije, odnosno onih građana Austrije koji su zaposleni na teritoriji države Srbije?
U pitanju su brojni praktični problemi koje često nemamo u vidu. Kada govorimo o ovim ljudima, o njima lako govorimo kada se ponosimo onim ciframa koje stignu u budžet od njihovih prihoda, jer ih šalju rođacima, kada s ponosom govorimo kako oni čuvaju tradiciju naše zemlje, kada se olako zaklinjemo da će pomoći dijaspora u nečemu što mi u matičnoj državi nismo dogovorili, a nepostojanje ovakvih sporazuma direktno utiče na dnevne probleme ostvarivanja njihovih prava, i to ne u periodu kada su oni u punoj radnoj moći, nego mnogo više i teže u periodu kada oni to više nisu i kada treba da ostvare svoja prava upravo na osnovu rada koji su uložili prethodnih godina.
Možda još jasniji primer, jer se navode tačni datumi razgovora postizanja sporazuma, faza tog sporazuma, jeste pitanje zamene vozačkih dozvola, odnosno sporazuma između vlada Republike Italije i Republike Srbije. U obrazloženju koje smo dobili vidimo da je osnova dogovora postignuta, ako ne grešim, ispraviće me predlagač, u susretima predstavnika vlada 12. i 13. jula, ili 13. i 14. jula 2011. godine, ali ovde mogu da posvedočim da je proces mnogo duži. U oktobru 2006. godine sam saznao za ovaj problem od strane tadašnjeg prethodnog ambasadora Republike Italije, gospodina Zandija. O tome sam razgovarao sa predsednikom italijanskog parlamenta u Budimpešti, potom ovde u Domu Narodne skupštine sa predsednikom spoljnopolitičkog odbora italijanskog parlamenta, uključio se tadašnji ambasador Italije i počeli su dogovori oko rešavanja ovih problema, a nastavljeni su i u mandatu sadašnjeg već odlazećeg ambasadora, gospodina Varikija. Predstavnici tri vlade su u međuvremenu o tome dogovarali, da bi se stiglo do ovog sporazuma.
Zašto sve ovo govorima? Od trenutka kada je sa najvišeg mesta i jedne i druge države konstatovana volja da se jedan problem reši, neophodno je bilo da prođe pet godina da bismo se mi sada našli u situaciji da možemo da diskutujemo i da na kraju izglasamo ovaj sporazum, da time stvorimo preduslov, a rok je dva meseca da se radnje u međuvremenu obave, tako piše u članu ovog sporazuma, odnosno predloga zakona, da bi građani kojih se to tiče ostvarili korist.
Često zbog svojih međusobnih političkih razmirica ne preduzimamo mi kao Skupština, odnosi se na sve poslanike, tehničke korake da makar Skupština ne usporava konačan rezultat ovakvih višegodišnjih napora. Problemi zamene vozačkih dozvola nisu saobraćajni problem, oni se tiču takođe radnih problema naših građana, koji rade za naše firme prevozničke, za prevozničke firme trećih zemalja i za prevoznike u Republici Italiji.
Oni često gube posao i dozvole. To utiče na razmenu dobara, jer je postojao čitav niz problema, što možete videti iz predloga sporazuma. Detaljno se potrudio predlagač da nam da sve primere i sve primerke i dozvola i neophodnih birokratskih procedura koje treba usaglasiti, da bismo videli koja je to šuma propisa koja je stajala na putu ljudima da stvaraju dohodak i da konačno, naravno, deo tog dohotka koriste, ne samo za svoje egzistencijalne probleme, ostvarivanja svojih radnih prava, već naravno i za prihod budžeta Srbije.
Pošto iz ovog primera vidimo da je bilo neophodno pet godina da nešto, što više niko ne spori, samo dođe na dnevni red, hoću da iskoristim ovu priliku, dok je predsednik Narodne skupštine ovde i dok su poslanici pozicije i opozicije ovde, kako god da se neko trenutno izjašnjava, kao što znamo to se menja, da kažem da prilikom promene Poslovnika, onih delova za koje se u međuvremenu uočilo da ili nisu napisani pravničkim jezikom ili su se promenile okolnosti pa je moguće pojednostaviti, jedna od mogućnosti pojednostavljenja, a to nije mali posao, jer pogledajte spisak zakona koji je ova Skupština u prethodnom sazivu usvojila i videćete da je ogroman broj zakona koji se tiču ratifikacija i oko njih se otvaraju plenarna zasedanja, moguće je u duhu prethodnih stavki Poslovnika da se ili na posebnim sednicama obezbedi glasanje o ovim tačkama, da ne bi Skupština bila ona koja koči, kao što je, recimo, za ovakav sporazum neophodno bilo sačekati da se završe izbori i da se eliminiše mogućnost političkih raspravi tokom redovnih zasedanja uoči izbora itd, da se na posebnim sednicama glasa o ratifikacijama, kao i o poslovničkoj mogućnosti da se rasprava o ratifikacijama i o ovakvim vrstama sporazuma vrši u odboru, a da se na plenarnom zasedanju vrši samo ako to zatraži 50 poslanika, jer to onda jeste i neka politička tema ili eventualno neki spor.
Na taj način bismo, ono što ne može da stupi na snagu bez glasanja u Narodnoj skupštini, omogućili da lakše i brže stigne do glasanja, a da se pri tome nezavisno od rada plenarnog zasedanja na odborima vrši dodatna rasprava i upoznavanje upravo onih predstavnika poslaničkih grupa koji se u specifičnu materiju razumeju, odnosno imaju interes, bilo svoje poslaničke grupe, bilo dela građana koje predstavljaju.
Pošto sam već rekao da sam svakako spreman i nezavisno od toga šta preduzme rukovodstvo Narodne skupštine, da ću svakako predložiti neke izmene, molim sve narodne poslanike, ukoliko imaju ovakvu vrstu ili ukoliko su uočili neke tehničke ili ma koje druge vrste nedostataka, dakle tu vrstu primedbi dostave da bismo svi zajedno probali da stignemo i da nakon teksta koji će ne samo omogućiti stvarno efikasniji rad Skupštine, već će omogućiti da rezultati tog rada vrlo brzo daju efekte ili barem ne usporavaju ono što su često generacije stručnjaka ugovarale, a onda se stvorila mogućnost u međudržavnim odnosima da i građani, i jedne, i druge države od toga vide korist.
Da ne bi bilo zabune, naravno, mi ovde govorimo o našim građanima, ali ovi sporazumi se odnose i na jedne i na druge. Svakako da će i ovo biti dobar signal, da ne bude zabune, kada su u pitanju zamene vozačkih dozvola, jasne kategorije po kojima će se, to nije pitanje putničkih vozila, odmah da se razumemo, to je najmanji problem, to nema nikakve veze sa "Fijatom" u trenutku kada se ušlo u ovaj proces, ali sada svakako ima, jer i veliki broj profesionalaca sa vozačkim dozvolama izdatim u Italiji, će takođe imati problem, a važno je da oni budu lako i brzo angažovani u okviru poslova firme, koja je kao što znate zajedničko vlasništvo države Srbije i "Fijata".
U odnosu na sve što sam rekao, poslanici poslaničke grupe URS će naravno glasati za ove sporazume. Konačno neki su i u Vladi glasali da oni dođu na dnevni red ove Skupštine, govorim o prethodnom sazivu, a svakako se neće javljati u daljoj raspravi, sem ako bude povoda koji su poslaničke, odnosno poslovničke prirode, ali o samoj temi nema razloga, jer nam je cilj da što pre omogućimo da ovi sporazumi stupe u dejstvo, jer od toga imaju korist svi građani kojih se to tiče. To je ono što sam želeo danas da vam kažem. Hvala vam.

Hvala vam.
Gospodine Obradoviću, vi znate da je ovo lično, je li tako?
Izvinjavam se ostalim poslanicima. Dame i gospodo, šala je povodom razmene ko je sa koje strane iskustva. Neću koristiti puno vreme koje je preostalo, jer jedno je šala, a jedno je ozbiljnost. U okviru toga postoje dva paradoksa kada govorimo o ovoj temi i razumljivo je da je ovoliko poslanika želelo da učestvuje, jer je važna oblast, ali same promene zakona mogle su da budu objedinjena tačka sa sutrašnjim tačkama, jer, u suštini, sem ove kvalifikacione liste, kao što smo konstatovali, ove izmene su ratifikacija kroz zakon onih dogovora koji su u prethodnom periodu postignuti iz različitih razloga: problema prolaznosti, ispunjenosti standarda, ekonomskih problema i studenata i drugih delova obrazovne visoko školske zajednice.
Vrlo je korektno da je ministar to tačno tako i rekao i u obrazloženju i danas na odboru, koliko sam čuo, i na taj način je u suštini otklonio jedan drugi paradoks. Vi ste dugo bili poslanik i iskusno ste čuli šta se govorilo. Svi koji dođu na glasanje, glasaće za izmene i dopune ovog zakona. Naravno, i Ujedinjeni regioni Srbije. Ali, da ste donosili taj zakon na koji su izmene i dopune, ne zna se ko bi glasao, jer neki očito još uvek nisu baš suočeni sa tim da li je dobro i velike su sumnje da li uopšte ulaziti, kojim ritmom u bolonjski proces, a kamoli u čitav niz onih procesa koje naš visokoobrazovni sistem sada ispunjava u okviru standardizacije umrežavanja sa drugim univerzitetima. Naravno, neki ne bi glasali zato što postoji politički folklor. Danas ste videli da neki ministri, predstavnici Vlade nisu glasali ili nisu došli na glasanje za ratifikaciju ugovora i sporazuma koje su oni sklopili. To je deo političkog folklora i tu se Srbija ne razlikuje.
Ovo vam govorim samo zbog toga, i to je moja poslednja poruka, a bilo bi dobro da i poslanici toga budu svesni, vi ste sada u sjajnoj poziciji, početak rada Vlade, pri čemu ste u kontinuitetu resora i poslova, ovo je samo jedan segment vašeg resora koji ste radili, i u mogućnosti ste da dogovore koji su postignuti odmah nastavite da realizujete. Sa druge strane, sve one krupne teme, ali i one predrasude, da je naš sistem takav, da naši stručnjaci gde god odu napolje zapošljavaju se, što nije istina, samo par fakulteta i stručnjaka sa tih fakulteta stvarno nalazi poslove odmah u inostranstvu u toj oblasti, a drugi ne, i obrnuto, da naš sistem ništa ne valja, konačno, i to je sad druga prednost, upravo se u ovom periodu dogodilo da smo ušli na Šangajsku listu, Beogradski univerzitet.
Hajde da kažemo ovim džacima, za kojima, kažemo, ne treba liti krokodilske suze, da im kažemo otvoreno – već pre dve godine bi Beogradski univerzitet bio na toj listi, da nije bilo birokratske aljkavosti nekih fakulteta. Kada sada kažemo – jeste, ovo je možda previše tolerantno ili premalo prema studentima, jer oni nisu poštovali neke rokove, molim vas, oni su to naučili takođe od fakulteta i društva u kome žive, koje između ostalog nije došlo na Šangajsku listu zbog toga što nije pravovremeno samo popunilo određene formulare i dalo određene podatke.
Zašto je sve ovo važno? Samo jedan segment toga što tišti, gospođa Novković je sjajno govorila u kojoj su poziciji roditelji, posebno roditelji koji nemaju mogućnost da se, srećom sada toga ima više, ali da se u njihovom mestu ili u blizini nalazi fakultet, nego kako se govorilo šalju decu uvereni da ih šalju u hram znanja. To nije tako. Profesor Korać se seća te dileme od pre tridesetak godina kada je Edgar Moran govorio da fakultet je - malo hram znanja, a mnogo je više dolina tuge, ili debelog lada. Jer je po definiciji univerzitet i kočničar, baš zato što čuva sistem, metodologiju, tradiciju. Takođe, kočničar onoga o čemu svi ovde govore, a to je tržište i da li mi proizvodimo na fakultetu kadrove za tržište upravo tim terminima proizvodnje.
Poslednji put kada je sistemski rađeno istraživanje šta tržištu treba, a šta se proučava na fakultetima, ako se dobro sećam, tog podatka profesora Dimića, to je rađeno 1937. godine i u tome učestvovao univerzitet i Kraljevska akademija nauka i umetnosti, i taj posao ni tada nije okončan.
Posle toga je bilo u par navrata pokušaj da se prilagodi ili tržište ili fakultet jedno drugome. Ali, to su sve aspekti u kojima država ne može uvek da pomogne, a posebno ne ministarstvo, nit je to posao ministarstva. Tu možete da budete relaksirani, ali ćete stalno dobijati tu vrstu pitanja i moraćete stalno na to da odgovarate.
Drugo, što je danas rečeno, molim vas da što pre preduzmete, ne tiče se ovog zakona, već jednog novog, a to je nostrifikacija. Naravno, možda ćete čak i mene naterati da zapušim usta onima koji imaju važne podatke, naravno, mnogo važnije je da ćete naprosto olakšati dodatno protok kadrova u jednom i u drugom smeru, jer se mi trenutno čitavog niza kadrova lišavamo. Kao što kvalifikacionom listom nećete, sjajno su govorili neki poslanici, ali nećete rešiti probleme koji su važni. Nije istina da investitori zbog toga što imaju određena znanja, zvanja studenti, sada njih ne zapošljavaju. Ne. Pa, oni ne zapošljavaju po diplomama. Uvek polažete testove, oni zapošljavaju po znanju. Ne. To je problem zbog naših javnih preduzeća i naših loših podzakonskih akata koji su predvidela određena zvanja koja su u međuvremenu ili specifikovaana, pa više nisu upotrebljiva, ili ih naprosto ne prepoznaju.
Ali ih u svakom slučaju, u narednom periodu će vam biti olakšano da sa ovog stanovišta, znači početak celog jednog perioda Vlade u kome nastavljate kontinuitet, i konačno za to ćete imati jednu dodatnu podršku, ako dobro razumem, posle dva mandata rektora gospodin Kovačević sada je zadovoljan uspeo je sada je ovo ključno, a to je Šangajska lista, dolazi novi rektor, pa ćete imati u istom koloseku još jednu pomoć jer je činjenica da ove vrste problema se rešavaju samo između profesora, odnosno rektora, ministarstva i naravno studenata. Ali, kad su u pitanju studenti mi uvek pamtimo samo pojedine pobune studenata.
Borislav Pekić me devedeset prve godine naučio da nisu samo one koje mi pamtimo. Naravno, da su uvek ili u junu ili u septembru. Naravno, da su uvek više protiv problema u društvu, a ne na fakultetu. I naravno, da su studenti u pravu. Ali, ne mogu studenti da reše problem, taj problem moraju da reše neki drugi. Hvala vam. To je ono što sam želeo večeras da vam kažem.

Hvala vam.
Samo hoću da zamolim povodom ovog amandmana, i pre svega ove diskusije, sve narodne poslanike, ali i prisutne predstavnike Vlade ali i one koji nisu ovde, da dobro povedu računa o svemu što smo danas ovde čuli. Ovo je toliko važna tema da nije pitanje, i tako sam i shvatio, diskusije i predlagača amandmana i stavove Vlade, pitanje nametanja jednog rešenja, već pokušaj da se kaže da, ne samo povodom ovog zakona i povodom ovog amandmana, svi zajedno moramo da tražimo način kako ćemo pomoći ne bebama, naravno bebe ne odlučuju, bebe ne učestvuju u prometu, nego roditeljima.
Gospođa Lučić je upravo to rekla. Ključno je kako poboljšati ekonomsko stanje. To je naša obaveza prema strategiji roditelja i roditeljstva. Naravno, meni je potpuno razumljivo da postoje strahovi u siromaštvu da će neko neku meru da zloupotrebi. O tome naravno možemo da obavestimo one koji će na kraju za jedan amandman ili za jedan zakon glasati. Samo da ukažemo da postoji jedna vrsta straha, kao što je obaveza svih nas da oko zakonskih rešenja, kad govorimo i kad ih donosimo, vodimo računa kako to izgleda u stvarnosti.
(Predsedavajuća: Gospodine Markoviću, molim vas da se vratimo na temu.)
Sticajem okolnosti dobro znam i koliko košta koji deo opreme i koji se kupuje, koji se razmenjuje, a koji naprosto mora svaki roditelj nezavisno od svog stanja da nabavi.
U odnosu na to nema nikakve potrebe da ovu temu smatramo sklonjenom zato što se sada pojavila, nego imamo obavezu da upravo u budžetu, skrenuta je pažnja od strane nekoliko poslanika na kojim mestima, ne kroz PDV, nego kroz kombinaciju mera možemo da nađemo način da pomognemo roditeljima da se stvore bolji ekonomski uslovi tamo gde ne postoje, da sa manje straha ulaze u roditeljstvo, odnosno da otklonimo makar ekonomske prepreke. To Skupština ne može da uradi. Hvala svima koji će i ubuduće o tome voditi računa.

Tehnička greška. Niste me primetili, ja sam se javio po prethodnom amandmanu. Da ne bi bilo nesuglasica prema poslanicima, samo jedna mala molba.
Niti je Ministarstvo za dijasporu brinulo o četiri miliona, niti treba da jedno ministarstvo brine o milionima građana koji su sa teritorije države Srbije a žive u inostranstvu, već sva ministarstva moraju da stvaraju optimalne uslove da se potrebe koje može matična država da zadovolji zadovoljavaju. Sa druge strane, da se potrebe koje se u samoj državi zadovoljavaju – budu optimalne.
Svakako sumnjam da može ovim amandmanom, ali je dobra prilika da podsetim da je stvarno došlo do čitavog niza propusta u preuzimanju zaposlenih, koji možda mogu da se nađu u situaciji sada da imaju i pravne probleme, u okviru onih delova bivših ministarstava koja nisu još raspoređena, sa stanovišta materijalnih zaduženja, stručnih lica, zaposlenih lica, preuzetih obaveza. Skrećem pažnju da se o tome povede računa, a svakako sva ostala ministarstva su zadužena iz svog segmenta. Hvala vam najlepše i hvala na toleranciji svim poslanicima zbog ove slučajne omaške.

Samo malo razjašnjenje. Upravo ovo što je gospodin Miković rekao, svakako, potpuno ste u pravu, ne proizvodi pravno dejstvo jer su sem Ustava, Ustavnog zakona, kao što znate upravo Poslovnika Narodne skupštine za ono što je, svi ostali zakonski akti ne postoji utvrđena hijerarhija, ali ovakav stav je vrlo važan, potvrđuje opredeljenje, ali je vrlo važan u zakonodavnom procesu, jer kao što znate, prilikom donošenja zakona, moraju da se konsultuju čitav niz nadležnih, onih kojih se to tiče, pošto je ovde specifična oblast, shvatam i ja da je namera bila da se sugeriše budućim ministarstvima, koja u nekoj oblasti budu pitana, u pokušaju da se uvede, da naprosto postoji zakonski osnov za negativno mišljenje u zakonodavnom procesu, ali to naravno ne sprečava zakon. Vi ste potpuno u pravu. Hvala vam.

Poštovani predlagači amandmana, ne znam da li ste samo vi, ili grupa poslanika. Ovo jesu činjenice, RATEL jeste jedna od najvažnijih agencija. Ona okuplja i kroz rad u agenciji su dodatno visokostručni ljudi stekli i iskustvo koje je sada višestruko primenljivo i vrlo je važno, naravno, obezbediti da kadar koji radi u RATELU, govorim samo sa ovog stručnog aspekta, ostane i to je smisao, ako ja dobro razumem, vašeg amandmana. Naprosto, molim da Vlada razmisli, a sa druge strane, da odmah kažemo, da nema razloga brizi za neke druge aspekte. Naravno, RATEL ne isplaćuje plate iz budžeta jer, kao što znate, ta vrsta agencije ima monopol za prikupljanje sredstava.
Prema tome, nema potrebe. Ona ostvaruje novac koji tek na kraju godine, naravno, kao i ostale agencije, predaju budžetu, a u slučaju RATEL-a su zakonom ta sredstva jednim delom iz celokupnog prihoda, jednim delom samo iz razlike između prihoda i rashoda, kao što znate, su unapred raspodeljena, te onaj aspekt vi ne sporite, a to je da ta sredstva uđu u sistem, nego samo apelujete ovim amandmanom na izuzeće iz visine zarada. Da li sam u pravu? U tom slučaju, molim da se razmisli za sve ostale aspekte izlaganja. Naprosto, nije korektno da se sporimo, ako to nije tema. Hvala vam, najlepše.

Poslovnik, član 107. Ovo je tipičan primer vređanja Skupštine, rušenje dostojanstva Skupštine i ruženje amandmana jednog poslanika. To što ste vi sada radili sa amandmanima gospodina Mikovića stvarno nije korektno. Molim vas da se ubuduće to ne dozvoljava, ali pošto ste vi tvrdili da se nećete javljati dalje za reč…