Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovane narodne poslanice i poslanici, poštovani ministre i predstavnici ministarstva, danas su ispred nas dva veoma važna zakona. Dva zakona koja su reformska i za koja je bila potrebna velika hrabrost da bi se ta dva zakona uradila, podnela pred parlament i da bi se ova dva zakona usvojila.

Pre svega je potrebna hrabrost da bi se ova dva zakona sprovela u praksi, zbog toga što ni jedna reforma nije laka, ali naročito nije laka reforma koja se tiče obrazovanja, zbog toga što je to veoma bitna i osetljiva tema i, pre svega, određuje budućnost čitavih generacija koje će se ubuduće obrazovati u Srbiji i koja će ubuduće raditi sve poslove u našoj zemlji.

Ono što me raduje a što sam čula na Odboru za obrazovanje, da je ministar najavio da uskoro u Skupštinu dolaze i izmene i dopune propisa koje proizilaze iz Zakona o prosveti, kao i Zakon o finansiranju visokoškolskih ustanova, ali ono što me je najviše obradovalo je upravo to da je ministar najavio da u svom mandatu želi da uvede da srednjoškolsko obrazovanje u Srbiji postane obavezno. Ja ću biti veoma ponosna ukoliko to bude u ovom mandatu kada sam ja poslanik, da mogu da dignem ruku za to, zbog toga što smatram da će nas to približiti zemljama koje su razvijenije od nas i da će predstavljati istorijsku prekretnicu u istoriji obrazovanja u Srbiji.

Ono što su neke od najznačajnijih stvari u ova dva predloga zakona jeste uvođenje jedinstvenog informacionog sistema u prosveti, koje će na jednom mestu imati podatke i o učenicima i o zaposlenima i o ustanovama obrazovanja, ali takođe i jedinstveni obrazovni broj koji će učenik dobijati na početku svog školovanja. Smatram da je ovaj jedinstveni obrazovni broj veoma značajan, ne samo zbog toga što će postojati svi podaci o učeniku na jednom mestu, nego i zbog toga što će se među tim podacima nalaziti i podaci o njegovim nagradama, o njegovim uspesima i slično.

Mislim da u dosadašnjem načinu obrazovanja Srbiji uvek se, kao i u celokupnom društvu, najviše pažnje posvećivalo onima koji su loši, koji su najlošiji, pa je sa njima radio i pedagog i psiholog, a čini mi se da oni koji su bili najbolji đaci i studenti, da su uvek na neki način bili zapostavljeni u sistemu koji je iza nas. Ovaj jedinstveni obrazovni broj će omogućiti da se dete karijerno prati, kao i da se njegov uspeh projektuje.

Ono što mi se naročito dopada u Predlogu zakona koji je ispred nas je spajanje privrede i fakulteta, tj. da će po prvi put fakultet moći da osnuje privredno društvo i da iz sredstava koja zaradi to privredno društvo može da koristi novac za unapređenje usluga fakulteta, odnosno isključivo može da koristi novac za to. Mislim da je to takođe veoma bitno da bi se prevazišla neka uravnilovka koju smo nasledili i koja je dugotrajno bila u Srbiji, pa da se oni koji su najbolji, koji umeju da upravljaju privrednim društvom, unose uz pomoć menadžera fakulteta. Ukoliko zarade taj novac, da taj novac bude usmeren u pružanje nekih novih ili razvitak starih usluga i da od tog samog menadžmenta i uprave fakulteta u stvari zavisi kvalitet obrazovanja nastave na tom fakultetu.

U zakonima se povećava odgovornost svih učesnika u obrazovnom sistemu, pa tako imamo slučaj da u slučaju da dete povredi disciplinu u školi, roditelj plaća novčanu kaznu, u slučaju da je roditelj nezainteresovan za ocene deteta, tada se detetu može odrediti zastupnik koji je najčešće psiholog u školi, ukoliko učenik povredi disciplinu u školi, može da mu se odredi društveno-koristan rad, a naročito mi se dopada to što se mnogo preciznije navodi koje su obaveze, kako školskih odbora, tj. organa upravljanja, tako i direktora.

U ranijem predlogu zakona, tj. u još uvek važećem Predlogu zakona, na mnogo mesta piše šta direktor može da uradi, ali ja mislim da je veoma značajno da se kaže šta mora da uradi, jer ono što može, on može a i ne mora, a ono što mora, to je njegova obaveza.

Uz mnogo nekih, što bi rekli, pravnih instituta koji, naravno, impliciraju u praksi velike promene, kao što je studiranje uz rad, koje su pominjale neke moje kolege tako da se neću ponavljati, kratki programi studiranja, celoživotno obrazovanje, činjenica da su članovi studentskih parlamenata dve godine članovi, umesto ranije jedne godine, što mislim da je dobro u praksi. Zatim, najava da će se povećati broj besplatnih udžbenika kojih je i do sada, ove godine dato, čini mi se, 86.000 besplatnih udžbenika, ali i najava da će se taj broj povećati je sigurno značajna, jer je potreba za tim konstantna.

Reforma gimnazije. Kao neko ko je išao u gimnaziju, uvek mi se čini da je meni i mojim vršnjacima falila izbornost u nekim predmetima, da smo mogli sami sebe da usmeravamo i tada bi svakako imali više interesovanja za ono što učimo; zatim, reforma srednjih stručnih škola, što mislim da je veoma bitno, jer kao što je i neko iz ministarstva rekao, to su škole koje iziskuju najviše finansijskih sredstava, a njihova tehnologija rada se zasniva na tehnologiji fabrika od pre 20 godina.

Sve ove reforme koje ste naveli u zakonima, kao i najava da se u reformske procese kreće već u 2018. godini, meni daju nadu da će se u obrazovni sistem uvesti red, daju mi nadu da će se povećati obrazovni nivo stanovništva i daju mi nadu da će neke nove generacije koje kreću ili koje su već u obrazovnom sistemu imati mnogo kvalitetnije obrazovanje nego što je to bilo u prethodnih 20 godina, kada sam ja, nešto mlađi ili stariji od mene, prolazili kroz taj obrazovni sistem. U svakom slučaju, puna podrška i pohvale za ova dva zakona. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri i predstavnici ministarstva, danas se, između ostalih, ispred nas nalazi i Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Rumunije o socijalnoj sigurnosti. Ovaj sporazum čini mi se da je na današnjoj i jučerašnjoj raspravi izazvao najmanje polemike, mada mislim da je veoma bitan suštinski za svakog pojedinca i za građanina Srbije, a naročito za one koji stanuju u pograničnom položaju, tj. stanuju u delovima pored Republike Rumunije, onih koji su iz Banata, pa tako i građana Kikinde, iz koje i ja dolazim.

Ovaj sporazum je pre svega značajan zbog toga što je ovu oblast regulisao sporazum od preko 40 godina. Poslednji sporazum koji je delimično regulisao ovu oblasti je donet 1977. godine i regulisao je samo oblast zdravstvenog osiguranja, a ovaj sporazum danas, tj. Zakon o potvrđivanju Sporazuma, reguliše i penziono i invalidsko osiguranje i dečiji dodatak i profesionalne bolesti i povrede na radu.

Takođe, ovaj sporazum je veoma značajan za pogranične delove pored Republike Rumunije, zbog toga što mi u Republici Rumuniji imamo 23 hiljada građana srpskog porekla koji su svojim prijateljskim, rodbinskim, poslovnim i drugim vezama povezani sa građanima u Srbiji. Ako na to dodamo i odnose između Srba i Rumuna koji su poslednjih godina sve jači, shvatamo značaj ovog sporazuma.

Sporazum se ne zasniva samo na usklađivanju sa standardima EU, nego je on zasnovan i na opšte prihvaćenim principima, a takođe i na iskustvu koje Srbija ima u ovoj oblasti.

Sporazum će napokon regulisati u potpunosti zapošljavanje u pograničnim zonama, tako da nećemo imati slučaj, kao što je to bilo ranije, da ne može da se uračuna staž nekog srpskog građanina koji je radio u Rumuniji, ili obrnuto.

Koliko je ovaj sporazum značajan i u praksi govori primer Kikinde, koja je u 2014. godini započela pregovore sa investitorom, multinacionalnom kompanijom „Zopas“ iz Rumunije. Jedna od glavnih prepreka da multinacionalna kompanija „Zopas“ otvori pogon u Kikindi je upravo bilo neregulisanje ove oblasti. Zbog toga je rukovodstvo Kikinde uputilo nadležnim ministarstvima inicijativu da se ova oblast reguliše, što se u nekom narednom periodu i Kikindi i ostalima izašlo u susret.

Međutim, ono što je veoma bitno, a što se desilo u međuvremenu dok ova oblast nije regulisana, jeste da se otvorio granični prelaz Nakovo-Lunga, koji je omogućio da se i ljudi i investicije lakše kreću iz Kikinde u Rumuniju i nazad tako da je fabrika „Zopas“ otvorila pogon u Kikindi u kojoj trenutno radi oko 300 radnika. Nije samo otvaranje graničnog prelaza i dovođenje fabrike „Zopas“ doprinelo onome na šta treba da se obrati posebna pažnja, već je to i dovođenje novih investitora, uvođenje bescarinske zone, završavanje mnogih poslova koji su u nekom prethodnom periodu ostali nedovršeni.

Lokalna samouprava je imala i svoje zahteve, kojima je Vlada udovoljila i obratila veliku pažnju na zahteve lokalne samouprave i zato danas u Kikindi na izborima koji su održani 2. aprila možemo da se pohvalimo izlaznošću od preko 60%, gde je Aleksandar Vučić dobio podršku građana preko 60%. Zahvaljujem.