Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih samo neke svoje dileme da podelim sa vama, odnosno da zamolim ministra da obrati pažnju na neke sugestije, s obzirom da će svakako Vlada podneti amandmane na ovaj predlog zakona.

Mislim da je veoma bitno što donosimo ovaj zakon, iako je tu već ne znam koliko puta rečeno da se radi o zakonu tehničkog karaktera, međutim, smatram da je veoma važno da što pre imamo ovaj zakon. Bilo je rečeno da, pored nove vrste lične karte, treba da dobijemo i druga dokumenta, pošto će lična karta biti taj osnovni dokument.

Međutim, veoma je važno da imamo i pasoš slično zaštićen, kao što će biti lična karta, a takođe i vozačku dozvolu, i saobraćajnu dozvolu, jer recimo danas i malo dete može da falsifikuje vozačku dozvolu ili saobraćajnu dozvolu, pošto nema nikakve zaštite. Nadam se da će ti zakoni brzo doći na red.

Sada neke dileme i sugestije. Radi se o članu 8, gde je predviđeno da se pored obrasca koji je regulisan članom 7. podnose i neki drugi dokumenti, pa recimo građanin je prinuđen da pribavlja određena dokumenta koje imaju drugi državni organi. Danas u svetu, u mnogim zemljama, već se ne može naložiti građaninu da pribavlja ona dokumenta kojima inače raspolaže država, odnosno određeni organi države ili lokalne samouprave.

Pored toga, ima jedan podatak koji je po meni sumnjiv da se može uopšte tražiti od građana. Radi se o jedinstvenom matičnom broju roditelja. Mi ovim zakonom obavezujemo građanina da on pribavi, odnosno podnese jedan dokumenat trećeg lica. U najvećem broju porodica kod nas sigurno to neće biti nikakav problem da dobijem od oca i majke matični broj, ali nije tako u svim porodicama. Kako će se to pribaviti? Nisam siguran da je to ustavno. Znači, da mi možemo građanina naterati da je on dužan da taj dokumenat podnese.

Nekoliko reči o članu 9. Unapred bih molio da se obrati na ovo pažnja od strane Ministarstva, jer će mnogi građani koji nisu vični ovim stvarima misliti, radi se o ličnim kartama za nacionalne manjine, da će na osnovu ovog zakona on moći automatski da traži, recimo, jedan Mađar da mu se upiše ime i prezime na mađarskom jeziku mađarskim pravopisom. Recimo, nema u izvodu iz matične knjige rođenih upisano svoje ime i prezime na mađarskom jeziku.

Pošto ovde jednoznačno stoji da građanin može da traži samo upisivanje na osnovu izvoda iz matične knjige rođenih, iz toga proizilazi ako njegovo ime nije tako upisano da neće moći tražiti. Zbog toga unapred upozoravam MUP da oko toga mogu nastati određeni problemi.

Prema tome, građanin bi morao pre nego što zatraži ličnu kartu da izvrši te promene, zna se kako se menja lično ime. To je drugi postupak. Dobro bi bilo da se o tome razmisli, da se izbegnu bilo kakvi nesporazumi.

Takođe, imam jednu sugestiju u članu 13. Trebalo bi dopuniti ovaj član na taj način da ovaj obrazac obuhvata i pitanje na kom jeziku će se izdati lična karta.

Znači, opet se radi o nacionalnim manjinama, jer tu u sadržini zahteva ne stoji da tamo treba građanin da se opredeli kakvu ličnu kartu želi, dakle, ličnu kartu na dva jezika, na mađarskom, slovačkom i ne znam na kom jeziku, i na srpskom jeziku. Trebalo bi da taj zahtev sadrži i potpis. U članu 13. ove dve stvari nisu obuhvaćene.

Nije pitanje ovog zakona, ali mislim da je nužno da se donese i novi zakon o zaštiti podataka. Sada imamo savezni zakon o zaštiti podataka. Taj zakon je već zastareo. O ovome je već bilo reči u ranijim diskusijama, na koji način da se zaštite podaci koji stoje u MUP-u Srbije, podaci o svim građanima. Da ne bi došlo do zloupotrebe, mislim da je neophodno da se donese novi zakon o zaštiti ličnih podataka, da bi se obezbedila ova zaštita o kojoj je ovde već bilo reči.

Samo još dve male sugestije, a radi se o prekršajima, član 29. Mislim da nije dobro ako se preti kaznom zatvora, recimo, za tačku 2), koja kaže "ko u određenom roku ne podnese zahtev za izdavanje lične karte". Mislim da je to prestroga kazna. Slažem se da treba da se sankcioniše to, ali ne kaznom zatvora, nego bi sigurno bilo dovoljno i novčanom kaznom. To se isto odnosi i na tačku 5) ovog stava, koja kaže "ko odbije da pokaže ličnu kartu". Mislim da zbog toga isto ne bi trebalo neko da ide u zatvor i da bi možda trebalo prebaciti ova dva prekršaja u član 30.

Inače, G17 plus će podržati ovaj zakon. Nužno je da donesemo ovaj zakon i pozivam i ostale poslaničke grupe da podrže ovaj zakon.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ipak bih o strategiji, a ne o političkim prepucavanjima. Pored toga, osvrnuću se na neke rasprave u toku mog izlaganja.

Naime, ovde je bilo reči o raznim problemima oko izbora sudija i tužilaca, a pošto sam malo stariji i u trećem mandatu sam član Odbora za pravosuđe, znam i kako su birane sudije pre 2000. godine. Ovde je bilo mnogo govora o tome kako je birano od 2000. do 2004. godine, pa od 2004. naovamo.

Mislim da je veoma bitno da donesemo ovaj dokumenat. Strategija pravosuđa je pravac u kom treba država da teži u toj oblasti, mislim da je veoma važno, pod uslovom da ćemo ipak doneti uskoro novi ustav, koji će na drugačiji način regulisati položaj sudova i tužilaštava. Imaću malo drugačiji stav u pogledu nekih pitanja. U najboljoj nameri želim da kažem nešto o tome, što ja neke institute zamišljam malo drugačije nego što je to predviđeno ovom strategijom.

Ovde je bilo reči o nezavisnosti sudova, odnosno sudija. Ako sam dobro razumeo ministra, on smatra da su sudije nezavisne u primeni zakona, a što se tiče nezavisnosti sudskog sistema, samih sudova, da tu treba da postoji određena ingerencija kako Ministarstva pravde, tako i Narodne skupštine.

Bio sam sudija u jednopartijskom sistemu, bio sam dosta dugo i narodni poslanik, tako da znam kako su birane sudije i tužioci. Odgovorno vam tvrdim, to je žalosna činjenica, da je nezavisnost sudija i sudova bila veća u tom jednopartijskom sistemu nego posle toga. Ne znam ko je sve od vas radio i u onom periodu pre 1990. i posle toga. Dok sam bio sudija, nijednom nisam imao intervenciju da neki predmet rešim ovako ili onako. Znam da sada to nije tako. Istina, sad se više ne bavim ni advokaturom, ali uglavnom pratim i znam kako to izgleda.

Lično smatram da sudovi moraju biti nezavisni ne samo od izvršne vlasti, nego i od zakonodavne vlasti. To danas nije slučaj, nije ni po našem Ustavu tako, ne predviđa se ni po ovoj strategiji da to bude tako.

Jako mi je žao što u okviru ove strategije nisu date neke fusnote. Recimo, bilo je reči o tome kako je moguće da se sudije biraju van parlamenta. Pa, u najvećem broju evropskih zemalja parlament blage veze nema sa izborom sudija.

Šteta što ovde nije navedeno, imamo visoki savet sudstva, da je tu neko napisao – na ovaj način se biraju sudije u ovoj i ovoj evropskoj zemlji, a na drugi način u onoj zemlji. Onda ne bi bilo ovakvih diskusija da to nema nikakve veze sa demokratijom da se sudije biraju van parlamenta, da se sudije biraju na određeno vreme. Uobičajena je praksa da se sudije početnici biraju na određeno vreme, a tek kad se vidi da je on sposoban da bude sudija i da će biti dobar sudija, onda se bira na neodređeno vreme. To je uobičajena praksa. Ovde se neki diskutanti iščuđavaju kako je to moguće.

Što se tiče visokog saveta sudstva, pozdravljam da takvo telo postoji. Jedini je problem, iz mog ugla, sam sastav ovog saveta i način glasanja. Nisam siguran da se u najbitnijim slučajevima traži jedna kvalifikovana većina kod glasanja i to veći broj glasova nego što savet ima članova iz sudstva. Za mene je to problem i predlažem da se o tome razmisli, kada to bude na dnevnom redu za izmenu. Veoma je bitno da se uvede mogućnost žalbe na odluke visokog saveta sudstva.

Da je to postojalo onda ne bi bili članovi društva sudija isterani iz sudova u periodu od 1999, pa do 2000. Ne znam tačno 1999.

(Vjerica Radeta, sa mesta: Kamo sreće da se nisu vratili.)

Uglavnom su se svi vratili. To je veoma važno da budu sudije zaštićene, zbog toga što, ipak, postoji mogućnost da budu zloupotrebe i na ovaj način oni imaju mogućnost ustavne žalbe u Ustavnom sudu Srbije.

Što se tiče nezavisnog budžetskog sistema, mislim da je to nužno i to što pre uvesti. Ja nisam baš shvatio iz ovog materijala zašto treba čekati do 2011. godine da se uvede nezavisni budžet za sudove. Mislim da je to moguće mnogo ranije. Naravno, budžet će i dalje usvajati Narodna skupština i ne znam kada ti ljudi koji sada sede u Ministarstvu pravde, pa predlažu budžet za pravosuđe, zašto isti ti ljudi ne bi mogli da sede u onoj kancelariji pri visokom savetu sudstva, pa da predlože takav budžet i da zaživi. Mora postojati i što pre treba doneti propise u vezi nezavisnog sudskog budžeta i nezavisnog budžeta ove Narodne skupštine. To se stalno odlaže i nema pravih razloga za takvo odlaganje.

U ovom materijalu kaže se da je preveliki uticaj politike na sudstvo. Ja se sa tim potpuno slažem, ali ukoliko i dalje ostane ovakav način izbora sudija, da se sudije biraju u Narodnoj skupštini, a posebno da se predsednici sudova biraju isključivo u Narodnoj skupštini, u tom slučaju moje iskustvo to govori i dalje će postojati visok stepen uticaja politike na pravosuđe.

Ne znam zašto se ne izmešta to odlučivanje iz Skupštine, jer to je jedini način. Ako neko zna drugi način da ne bude uticaja politike, ja se slažem, ali onda da to raspravimo. Ja ne znam drugi način da se politika isključi iz sudstva, nego jedino da se sudije biraju van parlamenta. Ja, kažem – ne vidim drugi način, a imam nekog iskustva u tome.

Što se tiče tog prvog izbora sudija, mislim da je to malo kratko vreme tri godine. Mislim da bi trebalo bar četiri ili pet godina

da traje takozvani privremeni izbor ili privremeni staž i u tom periodu bar dva puta bi trebalo da svaki sudija bude ocenjen pismeno, da o tome ostane traga. Znači, da sudije koje neposredno višem sudu odlučuju o predmetima sudije koji je na tom privremenom izboru, da se o njemu detaljan izveštaj napiše, da o tome ostane traga.

Kako mi biramo sada sudije? Vi ste dobili ovih dana materijal. Tamo piše kada je rođen, kada je završio fakultet, piše nekad i prosečna ocena, ali ne znamo kako on radi. Neki dugo vremena rade, biramo ih za sudije okružnog suda, pa se napravi neki izveštaj o poslednje tri godine i na osnovu toga biramo. Pojma nemamo kako on sudi. Prema tome, nužno je pre nego što sudija bude u stalnom odnosu, odnosno da bude izabran za stalno, da se više puta oceni i to pismeno od strane onih sudija koji rešavaju i ove predmete. Prema tome, imaju uvida u način rada.

Rekao sam za predsednike, nije dobro da se biraju u parlamentu. Ako hoćete primer, a to je više puta ovde navedeno. Kljajević vam je sjajan primer, kako na taj način što se postavljaju predsednici od strane politike, utiče na rad pravosuđa. Sasvim je svejedno ko ga je izabrao.

Takođe, kaže ovde delotvorno upravljanje predmetima. Kaže da sudije provedu veliki deo vremena baveći se administrativnim pitanjima. Izvinite, ja sam bio sudija, više od 15 minuta dnevno nisam administrirao. Ne znam o čemu se radi i ne shvatam, a možda je sada drugačije. Ja sam dosta davno bio sudija. Ako je dosadna naredba ili neko rešenje procesno kada sudija izdiktira, to je sve što sudija radi ili upiše svoju normu i ne znam šta bi još trebalo da administrira sudija. Ja vam tvrdim da ne treba više od 15 minuta, a to nije mnogo. Zbog toga sudije nemaju vremena da rešavaju predmete.

Mislim da je najveći problem i neznanje, ako se radi o nerešavanju predmeta, a ne to što sudije mnogo administriraju. Predlažem da se ova strategija prihvati. Svakako je važno da imamo neku viziju kakvo pravosuđe želimo u Srbiji i predlažem da se glasa za ovu strategiju. G17 plus će podržati ovaj predlog.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman da se iza člana 7. doda novi član 7a. Radi se o naknadi štete, odnosno povraćaju imovine za lica iz člana 1.

Međutim, pošto je Vlada prihvatila amandman koji je sličan mom, radi se o načinu povraćaja imovine, i s obzirom da je gospodin ministar obećao da će ove godine biti pripremljen zakon kojim će se ovo pitanje regulisati, povlačim svoj amandman. Hvala lepo.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman želeći da uvedem još jedan oblik rehabilitacije koji nije predviđen zakonom. Međutim, pošto ne znam zašto to Vlada nije prihvatila, pokušaću da dam neke razloge zbog čega sam predložio ovaj amandman.

Videli ste, u samom Predlogu zakona predviđeno je kako se vrši rehabilitacija, na koga se odnosi, da će biti neke sudske odluke, da će to biti objavljeno u "Službenom glasniku". Takođe je predviđeno, pošto je Vlada prihvatila amandman na član 7. odnosno da se posle člana 7. doda novi član koji reguliše neko obeštećenje, mislim da jedino nedostaje da se jednim civilizacijskim činom omogući obeležavanje grobova koji su nastali u tim teškim vremenima.

Zbog toga sam predložio da se omogući naslednicima i rodbini stradalih građana da na jedan određen način prema običajima obeleže grobove koji su ostali i koji dan-danas postoje, a neobeleženi su, da se to omogući ovim zakonom, a to iz razloga što ima oko toga dosta problema u nekim mestima po Vojvodini gde se to ne dozvoljava, znači ima otpora da se ti grobovi obeleže i zbog toga sam predložio ovaj stav u članu 1. Mislim da bi bio red da se jedan takav amandman prihvati.

Replika na izlaganje gospodina Vučića. Ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen. U svom izlaganju nisam spomenuo nijednu naciju. Govorim o današnjem izlaganju. Za prošli put sam vam, takođe, odgovorio, ali niste bile u sali, verovatno znate o čemu sam tada govorio.

Ponajmanje bih želeo da licitiramo o broju žrtava. Mislim da to nije naš posao. Zna se ko treba da utvrdi broj žrtava u Drugom svetskom ratu i posle Drugog svetskog rata, tako da o tome ne želim da govorim. Mislim da ima mnogo srpskih žrtava koje, takođe, imaju neobeležene grobove. O tome sam govorio i zbog toga smatram da je taj amandman neophodan.

Ako se dobro sećam kroz istoriju, mislim da ne znamo gde je pokopan i Draža Mihailović, jer nije sahranjen. Prema tome, ima i drugih žrtava zbog kojih bi trebalo da se taj moj amandman prihvati. Hvala lepo.

Podneo sam amandman na član 3, s tim što sam delimično menjao tekst, a pored toga sam još dva stava dodao.

Što se tiče stava 1, gde je Okružni sud u Beogradu određen kao jedini nadležni sud, to prosto ne mogu da prihvatim. Naime, ne znam da li je predlagač računao koliko će tu biti predmeta uopšte o rehabilitaciji. Po mojoj računici može da bude više desetina hiljada. Ne znam kako će Okružni sud u Beogradu, koji je već inače opterećen, ima jedno specijalno odeljenje, drugo specijalno odeljenje, kako će obaviti ovaj veoma veliki i u nekim predmetima veoma odgovoran zadatak, tako da sam predložio da to budu svi okružni sudovi u zemlji, jer je to jedini način da se za relativno kratko vreme okončaju svi predmeti koji će biti pred ovim sudom.

Drugo što sam predložio jeste dokazivanje ovih slučajeva koji podležu pod ovaj zakon. Znači, slučajevi, danas je o tome govoreno a i u načelnoj raspravi, nema praktično dokaza, nema skoro nikakvih dokaza u nekim predmetima. Na koji način će onda sud rešavati takve predmete? Plašim se da će sud jednostavno neke predmete odbaciti, jer stranke neće moći podneti nikakve dokaze o tome na osnovu kojih treba da se donesu te takve sudske odluke. Zbog toga sam ovde napisao u stavu 3. da bi trebalo dozvoliti budućim strankama da, ako nemaju nikakvih dokaza, da se prihvati da se opiše događaj koji se desio i na osnovu toga sud po službenoj dužnosti da pribavi svu potrebnu dokumentaciju radi rešavanja ovakvih slučajeva.

Mislim da je to u interesu stranaka i da bi trebalo prihvatiti i takvu mogućnost, jer se plašim da neki slučajevi neće moći biti istraženi iz tih razloga.

Sledeće što sam predložio u stavu 4, a isto ne razumem zašto to nije prihvaćeno, rekao sam da je postupak rehabilitacije, kao i pribavljanje dokaza iz stava 2. ovog člana oslobođeno od svih taksi i troškova. Nećemo valjda tražiti da te žrtve ili njihovi naslednici plaćaju i neke sudske troškove zbog toga što traže rehabilitaciju svojih predaka. Valjda neće naplaćivati razni arhivi za fotokopiranje, za traženje dokumentacije itd. strankama neke troškove. Tako da uopšte mi nije jasno zbog čega nije prihvatljivo za predlagača da se ovaj postupak oslobodi svih troškova.

Ponovo bih molio ministra da razmisli o ovim mojim predlozima i da prihvati moj amandman, ali ukoliko ministar to ne bude učinio, molim kolege poslanike da mi pomognu i da se izglasa ovaj amandman, jer je to u interesu tih rehabilitovanih lica.

Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem nekoliko reči o ovom predlogu zakona o rehabilitaciji, s tim što ću govoriti uopšte o potrebi donošenja ovakvog zakona, a posebno ću govoriti o značaju donošenja zakona iz ugla mađarske nacionalne manjine u Vojvodini.

Videli smo već u dosadašnjoj raspravi da se radi o veoma složenom pitanju. Mislim da je to i veoma osetljivo pitanje, a za mnoge građane danas i bolno pitanje, tako da zbog toga ovaj zakon ima izuzetan značaj. Na neki način, to je suočavanje društva sa sopstvenom prošlošću. Bitno je i zbog raskida i distanciranja od nedemokratskog režima, iako je u dosadašnjoj raspravi bilo da je veliko pitanje da li je neki prethodni režim do 1990. godine bio nedemokratski. Mislim da jeste.

Veoma je važno utvrđivanje nekih činjenica, nažalost, ne 20, 30, 40, nego i iz proteklih više od 60 godina. Sasvim sam siguran da donošenjem ovog zakona nećemo moći ispraviti sve istorijske nepravde, ali nam i ova rasprava i kasnije sam postupak rehabilitacije može pokazati drugačiji put, put u izgradnji demokratskog društva u kome će dominirati neke druge vrednosti savremene civilizacije, kao što su: pravo na život, na slobodu, bezbednost, pravo na slobodu izražavanja mišljenja, okupljanja, udruživanja, neotuđivo pravo na privatnu imovinu koja dugo nije bila poštovana i neka druga prava, vama poznata, koja pripadaju čoveku i građaninu.

Naravno, ovde je bila rasprava o potrebi donošenja Ustava. Takođe, mislim da, ukoliko želimo da menjamo društvo, nužno je da što pre donesemo taj ustav, ali to nije dovoljan uslov za menjanje društva.

Nužno je doneti i neke druge zakone, osim ovog zakona o rehabilitaciji, i Zakon o vraćanju imovine, nadam se da ćemo ga još ove godine doneti, Zakon o otvaranju tajnih dosijea, Zakon o civilnoj kontroli organa bezbednosti i neke druge zakone. Potrebno je primenjivati neke već donete zakone koje, nažalost, ne primenjujemo, iako smo ih doneli.

Mnogi misle da ovaj zakon moramo doneti zbog toga što od nas to očekuje međunarodna zajednica. Mislim da zakon moramo da donesemo zbog nas samih, a ne zbog spoljnih pritisaka. Na ovaj način možemo i treba da iskažemo svoj stav o nekim prošlim događajima. Mislim da se takvi prošli događaji ne mogu pravdati nekom revolucionarnom pravdom i nekim drugim ideološkim razlozima.

Mislim da, posebno mi stariji koji smo učili školu u drugačijem okruženju, drugačijem režimu, sami moramo menjati neke svoje stavove o istorijskim događajima.

Želim da pozdravim i delim mišljenje većine poslanika, da je to hrabar potez Vlade Republike Srbije, sam Predlog zakona ima određene nedorečenosti koje ćemo, nadam se, ispraviti kroz razmatranje podnetih amandmana. Lično sam podneo nekoliko amandmana na ovaj zakon.

Verujem da ćemo imati zakon, uz teškoće koje su ovde navedene u primeni tog zakona, ipak utvrditi neku pravu istorijsku istinu, bez čega se ne može izvršiti objektivna rehabilitacija ljudi koji će koristiti odredbe ovog zakona.

Period od 1941. godine, u nekim svojim delovima nije dovoljno izučen, posebno se o nekim događajima uopšte nije moglo ni govoriti, sve do 1990. godine. Kasnije ću reći nešto o tim događajima. Razlozi su uglavnom ideološki, a nažalost postojali su razlozi da neki ne bi bili pozvani na odgovornost, pa zbog toga nije bilo moguće da se o tim događajima javno govori.

Ovde je već bilo reči da je situacija u Srbiji bila izuzetno složena, počev od 1941. godine.

Na ovim prostorima je osim borbe protiv okupatora bio i građanski rat, bilo je međuetničkih sukoba i socijalističke revolucije, bilo je kolektivnog kažnjavanja, etničkog čišćenja i raznoraznih kažnjeničkih logora. Besneo je rat, ovde je takođe malopre bilo govora o nedićevcima i ljotićevcima. Bio je praktično rat svako protiv svakoga.

Da situacija bude složenija, Vojvodina, odakle sam ja, za vreme rata je bila podeljena na tri dela, praktično je pripadala, odnosno bila pod suverenitetom triju različitih država. Smatram da je poseban problem što se zakasnilo sa obradom tih istorijskih činjenica za vreme rata, neposredno posle rata.

Naime, u drugim zemljama, u većini zemalja, sva pitanja iz perioda Drugog svetskog rata uglavnom su raščišćena. To nije urađeno u komunističkim zemljama jer su tamo postojali određeni razlozi zbog kojih se nije moglo govoriti o periodu za vreme rata, odnosno neposredno posle rata. To odražava i neke diskusije koje su danas ovde vođene. Prema tome, nužno je da iz postojeće istorijske građe pokušamo da damo odgovore na neka od tih pitanja.

Ovde moram da kažem i nekoliko reči o odluci Skupštine Vojvodine koja je obrazovala Anketni odbor za utvrđivanje istorijske istine za period od 1941. do 1945. godine. Taj anketni odbor je počeo sa radom još 2000. godine i dan-danas radi i završeno je oko 80% poslova na utvrđivanju te istorijske građe. Naravno, taj anketni odbor ne radi, ne rade poslanici koji su izabrani u taj odbor, odnosno ne rade samo oni, nego su uključeni istoričari, znači naučni radnici, koji obavljaju poslove oko utvrđivanja te istorijske građe.

Kasnije bih nešto rekao, sada bih samo napomenuo, o periodu vojne uprave u Vojvodini. Ta vojna uprava je bila od oktobra 1944. godine do februara 1945. godine. Ovde je već govoreno, od strane nekih diskutanata, o raznim događajima, o ljudima koji su osuđivani kao saradnici okupatora, raznim izdajnicima, neprijateljima, ratnim profiterima, itd, kojima je, naravno po tom nekom osnovu i oduzeta imovina, a da ne govorim o informbirovcima, radnim disidentima, o ljudima koji su osuđivani za verbalni delikt. Naravno, to je sada prilika da oni budu rehabilitovani.

Što se tiče same koncepcije zakona, kada sam pročitao zakon i pokušao da dam neke amandmane, postavilo se pitanje opšte koncepcije, da li je trebalo njime obuhvatiti i one koji su osuđivani i one ljude za koje nije bilo nikakve odluke, ali su pretrpeli neke druge stvari ili im je oduzet život, da li je to moglo da se reši na neki drugi način.

Znači, da se ljudi koji nisu učinili ništa, posebnom odlukom rehabilituju, a da se ne traži u svakom pojedinačnom slučaju da se vrši rehabilitacija.

To je način, Predlog zakona je pošao od mogućnosti da se za svakog mora posebno voditi postupak i da se oni tako rehabilituju. Naravno, nisam želeo da podnesem neki amandman koji bi u potpunosti menjao koncept zakona, pa sam ostao u okviru predloga i moji amandmani samo poboljšavaju tekst koji je predložen od strane Vlade.

Mislim da će posebno biti polemike i oko prava na naknadu šteta i o povraćaju oduzete imovine. Naime, sam tekst zakona, odnosno član 5. ne omogućava direktno naknadu štete, posebno naknadu nematerijalne štete, nego se to mora rešiti na drugi način. O tome ću govoriti kada budu amandmani na dnevnom redu, u pogledu tog pitanja.

Moram reći da postoje određena međunarodna iskustva koja regulišu način obeštećenja tih lica, da li u materijalnom pogledu ili za tu nematerijalnu štetu.

Mislim da, ukoliko budemo donosili zakon o vraćanju imovine, u tom zakonu ćemo morati predvideti i odredbu o isplati nematerijalne štete licima koja su obuhvaćena rehabilitacijom.

Sada vas neću više zamarati, ali bih želeo da kažem nekoliko reči o potrebi rehabilitacije, odnosno kako se to reflektuje među vojvođanskim Mađarima i nekoliko reči o njihovom stradanju za vreme vojne uprave.

Moram reći da nije bilo nikakvih ozbiljnih istraživanja o stradanju vojvođanskih Mađara za vreme ili neposredno posle Drugog svetskog rata. Jedan istoričar kaže da to niko nije tražio, da zato taj period nije istraživan.

Nadam se da to neće ostati tako, jer već postoje određeni rezultati, malopre sam govorio o radu tog anketnog odbora u Vojvođanskoj skupštini. Ali, ima i nekoliko istoričara koji se tim pitanjima veoma ozbiljno bave.

Sada bih želeo da nešto kažem o tim stradanjima vojvođanskih Mađara i ne želim da izazivam emocije, pa ću se truditi da govorim uglavnom jezikom činjenica.

Poznato je da je oktobra 1944. godine doneta odluka od strane vrhovnog komandanta partizanskih jedinica, Josipa Broza Tita, o uvođenju vojne uprave u Bačkoj, Banatu i Baranji, kada je već na tim prostorima rat završen, jer su sredinom oktobra već bili oslobođeni Bačka, Banat i Baranja. Znači, radi se još za vreme rata, ali na tim prostorima više nisu bila ratna dejstva.

Od strane vojne uprave, ali i najvišeg pokrajinskog partijskog rukovodstva, Nemci i Mađari ocenjeni su kao osnovni krivci za masovne i raznovrsne zločine počinjene nad Srbima i Jevrejima u Banatu, Bačkoj i Baranji, za šta su morali da odgovaraju. To je stav rukovodstva vojne uprave iz tog vremena.

Nakon donošenja ove odluke, kažu istoričari, nisu moje reči, da je prvih dana oslobođenja, znači u oktobru 1944. godine, bilo i nekontrolisanog ubijanja Mađara, među kojima je bilo i nevinih. Činjenica je da su uglavnom bili nevini. Isto tako, evidentirano je da su posle nekoliko dana u Bačkoj počeli pred sudovima da se izvode uhapšeni ratni zločinci i njima slični, pa se govori da je oko 250 ljudi osuđeno i streljano kao ratni zločinci.

Međutim, koliko je bilo žrtava, to je sad najveći problem, zašto nije bilo istraživanja tih zločina, pa se sad cifre kreću, bar neki istoričari ocenjuju kao najmanju cifru stradalih Mađara – oko 4-5 hiljada, dok neki kažu da je bilo 20 hiljada. Čak ima nekih pisaca iz Mađarske koji smatraju da ima 50-60 hiljada žrtava.

Problem nije toliko u broju žrtava, iako je i to veoma značajno, nego u tome da uopšte ne postoje bilo kakve evidencije, odnosno do skoro su bile potpuno nepristupačne evidencije, razni dokumenti iz tog perioda, zato što su ta streljanja vršile uglavnom jedinice OZNA-e, to je neka prethodnica državne bezbednosti, pa su sva dokumenta čuvana u raznim arhivima državne bezbednosti, do kojih se do 1990. godine uopšte nije moglo doći.

Znači, postoje te manipulacije u vezi žrtava mađarske nacionalnosti. Veoma bi bilo važno da se u okviru tog postupka rehabilitacije utvrdi tačan broj.

Sada vas molim da se ne iznenadite – u Vojvodini danas postoji veliki broj masovnih grobnica, gde su sahranjeni Mađari za koje se tačno ni ne zna, nije tačno obeleženo, a kamoli bilo kad utvrđivano koliko je tamo žrtava sahranjeno.

Sada ću samo još jedan primer koristiti, a to je primer iz šajkaškog dela Vojvodine. Vi znate, svi zajedno smo učili u istoriji da su 1942. godine mađarske vlasti izvršile pokolj u oblasti Šajkaša, u južnom delu Tise, odnosno u Novom Sadu. Nesporno je, to je u udžbenicima istorije već odavno, da je u to vreme stradalo oko 4000 nedužnih Srba. Imam istorijske podatke da je bilo oko 1200 žrtava u Novom Sadu, a ostalo je bilo u Čurugu, Žablju itd.

Međutim, posle završetka rata, tri sela gde je bilo najviše tih nedužnih srpskih žrtava, a to znači Čurug, Žabalj i Mošorin, to su bila mešovita sela, bilo je Srba i Mađara, nakon rata iz ova tri sela su iseljeni svi Mađari. Oni su iseljeni na taj način što je deo ubijen, a ostali su uzeli zavežljaj u ruke i oterani svi u logor.

Znači, u ova tri sela ni danas nema, ne znam tačno, ima tu poslanika iz Žablja, on možda bolje zna, mađarskog življa. Da ne kažem da ni danas nije moguće posećivati grobove u ova tri sela, odnosno na bilo koji način obeležiti ona mesta na kojima su stradali vojvođanski Mađari.

Naravno, o ovim pitanjima bih mogao mnogo da govorim. Međutim, to je prvi put da je u jednoj skupštini, mislim i na Saveznu i na Republičku skupštinu, uopšte ovo pitanje pomenuto. Znači, u proteklih više od 60 godina o ovome se jedno vreme nije smelo, a kasnije nije moglo govoriti.

Pokušao sam biti objektivan što se tiče ovih činjenica i nisam želeo da na bilo koji način izazivam vaše emocije u tom pogledu. Hvala vam.

Bez želje da polemišem sa gospodinom Vučićem, koji je nešto govorio u vezi mog izlaganja, tačno je da nisam hteo da pomenem ko je kriv, po mom mišljenju, u vezi stradanja vojvođanskih Mađara, pa je on rekao da je u to vreme komandant u Vojvodini bio Ivan Rukavina, general, koji je, po meni, ratni zločinac. Ali, nisam hteo o tome da govorim.

Takođe, gospodin Vučić je rekao da nisam govorio o žrtvama srpskog naroda. Jesam, govorio sam o Šajkašu i govorio sam takođe o raciji u Novom Sadu i žrtvama, oko 4000 građana u to vreme.

Sada ću iskoristiti priliku još nešto da kažem – između racije u Šajkašu i racije u Novom Sadu, hrabar poslanik u mađarskom parlamentu, Endre Bajči Žilinski, zahteva da se spreči to što se dešavalo u tzv. južnim krajevima Mađarske, tj. u Vojvodini.

Vredno je zapamtiti da je on već tada digao glas zbog zločina nad srpskim narodom u tadašnjim južnim krajevima Mađarske.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, neću nikoga da branim. Nema potrebe ni da se neko žesti, može mirno ovde da govori, bez podizanja glasa. Ja bih preporučio mom dragom kolegi, i po struci, da uzme propise EU; istina, ima 80 debelih knjiga. U EU ne samo da postoje propisi gde je predviđeno šta se sme proizvoditi na određenom poljoprivrednom zemljištu, nego čak postoje propisi da se zabranjuje bilo šta da se proizvodi, zemlja se mora ostaviti bez ikakve proizvodnje. Nema potrebe da se gospodin kolega žesti. Kažem, preporučujem mu 80 propisa EU.

Dame i gospodo narodni poslanici, treba imati strpljenja da se sluša stalno ponavljanje istih stvari povodom ovog zakona.

Ponavlja se već ne znam koji put da nema ustavnog osnova. Nije tačno. Ono što nije zabranjeno Ustavom to je dozvoljeno i svako ko je završio pravni fakultet to zna.

Drugo, ovde se stalno potencira čiji će to biti organ, da to ne može biti nezavisni, mora biti pod nekom kapom Narodne skupštine itd. Ne znam dokle ćemo voditi takve diskusije.

Imamo problem i sa pravosuđem upravo zbog toga što sudije bira Narodna skupština. Nema nezavisnog pravosuđa dok sudovi budu ili pod uticajem izvršne vlasti, ili pod uticajem zakonodavne vlasti.

(Vjerica Radeta, sa mesta: Kako da ih izaberemo?)

Zna se kako se biraju. Uzmite pasoš pa putujte po svetu, videćete kako se biraju sudije u drugim zemljama. Isto tako i Računski sud koji postoji u svim zapadnim zemljama, zna se da je to nezavisan organ, da na takvu instituciju nema uticaja ni zakonodavna ni izvršna vlast. Ta institucija mora biti samostalna.

Ukoliko budemo imali sudski budžet, ukoliko ovaj parlament bude imao svoj samostalni budžet, neće valjda neka inspekcija, iz nekog ministarstva, kontrolisati kako se troši sudski budžet ili budžet ovog parlamenta. Nema takve mogućnosti. Mora postojati nezavisni organ koji će kontrolisati sudski i pravosudni budžet.

Ne znam zašto ne prihvatate takva rešenja. Taj organ mora biti nezavisan. Bez toga nema pravne države, bez toga nema demokratskog načina rada u svim tim institucijama.

Molio bih vas da prihvatite ovaj zakon, bez obzira na amandmane koji nisu prihvaćeni. Hvala lepo.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, moram da izrazim svoje zadovoljstvo što je ovaj predlog zakona došao na dnevni red.

Naime, bilo je izvesnih razmišljanja još u prethodnom mandatu da ovakav zakon treba doneti, pa posle da li prvo Ustav i posle toga zakon, tako da je u Nacrtu ustava, koji je započet u prethodnom mandatu, bila posebna odredba o računskom sudu države Srbije.

Naime, ova institucija se u mnogim zemljama zove Računski sud. Ova institucija postoji u svim zemljama, posebno u zemljama u tranziciji, pa je bilo neophodno da i mi nađemo vremena da raspravimo jedan ovakav predlog zakona.

Očigledno ima mnogo lutanja šta je to Računski sud ili kako je to kod nas nazvano – Državna revizorska institucija. Ako bih želeo prosto da objasnim o čemu se radi, onda bih to mogao uporediti sa Ustavnim sudom, koji u svakoj zemlji kontroliše ustavnost i zakonitost, a ovaj sud, koji nije sud, kontroliše zakonito trošenje javnih prihoda.

Nužno je da se smanji i ograniči mogućnost korupcije. Naime, bez obzira što postoji budžetska inspekcija, ona nema sve te nadležnosti koje će imati ovaj novi institut. Ovde je u obrazloženju zakona rečeno kakav je status novog instituta. Najbitnije je to da je to nezavisan i samostalan organ.

Znači, ne postoji uticaj na rad ove revizorske institucije. Posebno, ako se imaju u vidu odredbe člana 10, onda se vidi koliko je značajna ova revizorska institucija, jer se praktično kontrolišu svi javni rashodi koji na bilo koji način prolaze kroz neke druge institucije, recimo transferna sredstva. Posebno je bitno da se sada mogu kontrolisati i sredstva koja idu političkim strankama.

U nekim zemljama u tranziciji, kada je donet ovakav propis, tada nije bilo predviđeno da se proveravaju sredstva preko povezanih lica, pa je bilo mnogo slučajeva da su budžetska sredstva otišla putem povezanih lica na neke račune koje, naravno, državna revizorska institucija nije mogla da kontroliše. Znači, ovde je predviđeno i to da se sredstva kontrolišu sve do krajnjih korisnika.

Bilo je govora o tome da li treba Narodna banka da se kontroliše, u kom obimu, da li sva sredstva ili samo sredstva javnih prihoda. Naravno da se radi samo o sredstvima koja predstavljaju javne prihode, jer Narodna banka je takođe samostalna organizacija.

Mislim da, sa onim amandmanima koje ćemo prihvatiti, a ima dosta amandmana i ima dosta primedbi od strane Vlade, da ćemo imati moderan i dobar zakon i naša stranka G17 plus će podržati ovaj zakon i predlažem i ostalim strankama, odnosno poslanicima ostalih stranaka, da takođe podrže zakon.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove zajedničke načelne rasprave govorio bih samo o zakonu o prekršaju, koji je praktično najznačajniji zakon od ovih zakona koje danas razmatramo.

Smatram da je bilo krajnje vreme i nužno da se donese jedan ovakav zakon. Naime, znamo kada je donet prethodni Zakon o prekršajima, sa bezbroj izmena tokom ovih poslednjih 15 ili 16 godina. To je jedan razlog.

Drugi razlog je što stvarno položaj tih prekršajnih organa nije bio regulisan na pravi način, nije se tačno znalo kakvi bi trebalo da budu sudski organi s obzirom na to da su izricali i zatvorske kazne ili organi uprave. Sada je to na zadovoljavajući način rešeno.

Pored toga, kako je to i u obrazloženju zakona rečeno, a o tome su govorili i neki drugi poslanici, bilo je nužno da prilagodimo naše prekršajno zakonodavstvo sa raznim međunarodnim konvencijama i sa prekršajnim zakonodavstvom nekih drugih evropskih zemalja ukoliko želimo da se približimo EU, odnosno da jednog dana budemo članice EU.

Nešto detaljnije bi govorio o dve odredbe i to: o odredbama člana 34. a radi se o kaznenim poenima za upravljanje motornim vozilom. To rešenje do sada nije bilo poznato u našem zakonodavstvu. Međutim, već se duže vremena primenjuje u zakonodavstvu drugih evropskih zemalja. To rešenje je dalo određene dobre rezultate prilikom izricanja tih mera za razne prekršaje.

Naravno, to se sada neće moći neposredno primeniti. Nužno je da se u zakonu o bezbednosti saobraćaja utvrde ti poeni koji će se izricati za određeni prekršaj. Moram da napomenem da je u zakonodavstvima raznih zemalja bilo lutanja, prema tome kada budemo taj zakon o bezbednosti saobraćaja donosili, treba dobro odmeriti za koji prekršaj koliko će biti tih kaznenih poena.

I druge zemlje kada su uvele te kaznene poene, morale su kasnije menjati jer su ustanovile da to ne funkcioniše, jer najveći broj vozača nije ispunio za dve-tri godine one kaznene poene za koje se smatralo da ipak čine takve prekršaje zbog kojih bi trebalo oduzeti dozvolu. Ne znam da li u toku pripreme ovog predloga zakona, ali čini mi se da se potkrala jedna greška. Naime, u članu 34. stav 5. predviđeno je da se ti kazneni poeni sabiraju za dve godine.

Pitao bih gospodina ministra koji je došao, a u obrazloženju zakona kaže se da će se ti kazneni poeni skupljati za tri godine, pa je verovatno obrazloženje kasnije menjano ili je iz Predlog zakona umesto tri godine uneto dve godine.

(Sa mesta, Zoran Stojković: Možda se potkrala greška u kucanju.)

Da, pa obrazloženje nije promenjeno. Inače ja bih se takođe založio za dve godine, jer mislim da ti poeni treba da služe u izuzetnim prilikama, a imamo takve vozače kojima, nažalost, treba oduzeti vozačku dozvolu posle određenog broja prekršaja, iako nisu činili takav prekršaj kojima se po današnjim prekršajima ne bi mogla oduzeti dozvola, a nužno je da se zbog tih relativno malih prekršaja ipak oduzme dozvola.

Drugi institut o kome bih želeo govoriti o tim problemima, a odnosi se i na druge zakone, radi se o članu 86. to je upotreba jezika u prekršajnom postupku.

Verovatno imamo problem zbog toga što postoji jedan propis o upotrebi jezika. Taj propis nije menjan, čini mi se da je donet 1992. godine. Bilo je nužno već do sada da se izmeni taj propis. U tom zakonu upotreba jezika nije na dobar način regulisana. Iz toga odmah proizilazi i regulisanje u drugim zakonima u vezi upotrebe jezike, pa i u ovom zakonu se kaže da se prekršajni postupak vodi u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisma.

Kako to izgleda u nekim mestima gde žive nacionalne manjine? Dođe neka stranka koja ne zna jezik, a sudija ne zna jezike nacionalnih manjina, pa onda pita – "da li ste saglasni da moja daktilografkinja prevodi?". To su smešne situacije, a nažalost, znam da se veoma često događaju. To nije dobro rešenje, pa bi trebalo to na neki drugi način rešavati, jer nije dobro da daktilograf prevodi sudiji, odnosno stranci. Nisam siguran da će na ovaj način, kako je to predviđeno u članu 86, biti dobro rešeno.

Da ne govorim da ne postoje prvostepene odluke koje se donese na jeziku nacionalnih manjina. Sumnjam da će u drugostepenom organu biti sudija koji će znati jezike nacionalnih manjina. Onda to znači, kao što se i u redovnom sudskom postupku čini, da se prevodi svaki papir koji je u omotu spisa, na srpski jezik, jer jedino će tako veće moći da odlučuje.

To nije najsrećnije rešenje, pa bih molio ministra, koji to već zna, jer ne govorim prvi put o tom problemu, ako bude menjan Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, da se nađe neko rešenje koje će zadovoljavati kako državu, tako i pripadnike nacionalnih manjina.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želim samo nekoliko reči reći o Krivičnom zakoniku. Ovde je već od strane mojih prethodnika rečeno niz pohvala, pa mogu reći od strane svih stranaka u ovoj skupštini, zbog toga što se radi o jednom modernom zakonu. Zakonik znači praktično kodifikaciju krivičnih dela, jer ih je bilo u veoma velikom broju zakona i mislim da će to biti velika pomoć i za one koji primenjuju svakodnevno ovaj krivični zakonik koji ćemo doneti.
Slučajno je baš moj prethodnik takođe govorio o nekim krivičnim delima o kojima ja želim nešto da kažem, a to su krivična dela protiv izbornih prava. Ta krivična dela su delom bila obuhvaćena u zakonima o izborima, neka dela su postojala, neka nisu.
Takođe smatram, s obzirom na svoje iskustvo u proteklih 15 godina, da te sankcije stvarno nisu dovoljne, da je trebalo da budu znatno oštrije i, praktično, kod nekih zakona mislim da će biti veoma teška primena ovih normi.
Ja ću, primera radi, spomenuti krivično delo sastavljanje netačnih biračkih spiskova. To je član 158. Predloga zakona koji glasi: "Ko u nameri uticanja na rezultate izbora ili na referendumu, sačini netačan birački spisak, kazniće se", i tu je takođe ta blaga kazna, novčana kazna, "ili zatvorom do tri godine."
Zašto spominjem ovo krivično delo? Ne znam da li predlagač zakona zna tačnu tehnologiju kako se sačinjava birački spisak. Birački spisak se ne pravi tako da onaj službenik u opštini piše neka imena u taj birački spisak. Falsifikovanje rezultata pomoću biračkog spiska se ne radi kako je ovde ovo krivično delo sankcionisano.
Naime, onaj službenik u opštini koji vodi birački spisak svako ime, svaki upis, svako brisanje, svaku promenu radi na osnovu jednog dokumenta. Znači, ne po svom nahođenju i nije problem u tome, taj službenik će uvek upisati kako treba. Ne znam praksu drugih, ali moje iskustvo govori da nikada taj službenik nije falsifikovao birački spisak.
Falsifikat je rađen na drugi način i to na taj način da je bilo brigada koje su obilazile biračka mesta. Oni su bili prijavljeni za određeno biračko mesto dan pre zaključenja biračkog spiska. Dobili su falsifikovane legitimacije i išli su od jednog do drugog, trećeg biračkog spiska, zato što nije bilo jedinstvenog biračkog spiska na nivou zemlje, jer bi se to otkrilo odmah, nego je rađeno tako da je neko glasao na deset, 15 ili 20 biračkih mesta i na taj način se krojio rezultat.
Prema tome, opasnost postoji, ali ne da će onaj službenik koji pravi u opštini birački spisak falsifikovati rezultate, nego problem nastaje kada on dobije pogrešne podatke, odnosno falš podatke na osnovu kojih se nekim ljudima omogućava glasanje više puta.
Kod ovog krivičnog dela, pošto ćemo, nadam se, ipak jednog dana imati taj jedinstveni ili zbirni birački spisak za celu zemlju, postoji jedna druga opasnost koju treba sankcionisati. Naime, postoji opasnost zloupotrebe podataka sa tog zbirnog biračkog spiska.
Naime, to će biti na jednom disku i ko bude imao taj disk on će praktično imati sve lične podatke o svim punoletnim građanima ove zemlje. Znači, on ima podatke o datumu rođenja, mestu stanovanja i tako dalje, i to se može zloupotrebiti. U ovom krivičnom delu, u članu 158. bi trebalo predvideti da se spreči zloupotreba tih podataka koje će neko eventualno imati i moći zloupotrebiti.
Jedno drugo krivično delo je ovde citirano, a to je član 161, to je falsifikovanje rezultata izbora. Takođe govorim iz svog iskustva. Imali smo veoma mnogo takvih slučajeva na nekim proteklim izborima kada je toliko bilo očigledno da su falsifikovani rezultati izbora, da je sve te prigovore trebalo usvojiti.
Imali ste situaciju u ono vreme dok se moglo ići do Vrhovnog suda Srbije da su svi ti prigovori odbijeni, iako je to toliko bilo očigledno, da je i malo dete videlo da postoje falsifikati, ali Vrhovni sud to nije uvažavao. Zbog toga mislim da falsifikovanje izbornih rezultata treba daleko strože kažnjavati.
Takođe bih se osvrnuo na jedan drugi član zakona, a to je ubijanje i mučenje životinja, odnosno član 269, gde je propisano – ko kršeći propise ubije, povredi ili muči životinju, kazniće se na taj i taj način. Mislim da ćemo ovde imati velikih problema oko primene ovog člana. Meni je jasno zašto je predlagač zakona propisao: "ko kršeći propise", međutim, ima takvih povreda i mučenja životinja koje nijedan propis ne zabranjuje. Ipak bi trebalo sve to kažnjavati.
Nedavno su u jednoj susednoj zemlji obesni mladići vezali psa za auto i probali kako pas može da prati ubrzavanje, odnosno kretanje vozila. Ti obesni mladići su kažnjeni bezuslovnom kaznom zatvora. Naime, vukli su životinju automobilom sve dok životinja nije uginula. To delo po ovom zakonu se ne može kod nas sankcionisati. Naime, to nije kršenje nikakvih propisa. Ja mogu svog psa da bijem i da ubijem, i to na svirep način, i zbog toga ne mogu odgovarati, jer to delo nije sankcionisano.
Takođe bih upozorio i na stav 2. ovog istog člana, gde je predviđeno – ko ubije, muči i povređuje veći broj životinja, odnosno životinje koje su zaštićene. Mislim da bi u ovom stavu trebalo predvideti i ubijanje na izuzetno svirep način. Znači, to je isto kvalifikovani oblik ovog dela.
Još bih želeo nešto da kažem o jednom krivičnom delu koje praktično ne postoji i ne može se podvesti pod ovo krivično delo o kojem sam prethodno govorio, a to je borba životinja, sprečavanje borbe životinja. Ne znam da li ste imali priliku da gledate, nedavno sam gledao ovaj film kako se obučavaju psi za borbu i kako izgleda borba pasa do smrti, do uginuća jednog od tih pasa koji učestvuju u borbi. To je tako teško gledati, to je toliko svirep način, prvo, obučavanje životinja za borbu, a drugo, način na koji se te životinje bore.
Mislim da bi bilo nužno da se u okviru ovog krivičnog dela ili posebnog krivičnog dela predvidi i zabrana organizovanja borbe životinja. Možda kod nas to nije toliko prošireno. Znam da se neke borbe pasa priređuju u Vojvodini. Možda to nije još toliko u državi rašireno. Međutim, mislim da je to jedini način da se takve borbe spreče. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, ja sam u trećem mandatu narodni poslanik i nikada ovu govornicu nisam zloupotrebio na bilo koji način, a sada ću to učiniti.

Želim da vas obavestim o jednom nemilom i sramnom događaju, koji se desio danas, odnosno jutros u Subotici, u mom voljenom gradu, kada je bačena bomba na zgradu predsednika Saveza vojvođanskih Mađara Jožefa Kase. To je veoma žalostan događaj. I od 1991. godine (kada je bilo takvih slučajeva u Subotici) jedan od takvih slučajeva detaljno i poznajem, pošto sam tog dana 1991. godine, u martu, bio dežurni istražni sudija, pa sam izašao na lice mesta. Nikada nije utvrđeno ko je to učinio. Lično znam počinioca tog dela, ali ne mogu ništa da učinim zato što nemam dokaze.

Ovaj današnji događaj je sled događaja koji se događaju protiv pripadnika mađarske nacionalne manjine, počev od tuča, prebijanja predstavnika mađarske nacionalne manjine, dela koja se nikada ne karakterišu kao krivična dela, nego eventualno kao prekršaj, preko postupaka koji se vode protiv sadašnjih i bivših funkcionera Mađara u Subotici, počev od onog dana kada je za Okružnog javnog tužioca izabran nacionalistički nikogović sa Kosova. Odgovorno tvrdim da su ti postupci bez bilo kakvog osnova.

Moram da izrazim svoje nezadovoljstvo, s obzirom na to da se posle ovoga mogu očekivati još nemiliji događaji. Mislim da su organi ove države dužni da preduzmu odgovarajuće mere da se to spreči. Izvinjavam se što sam zloupotrebio ovu govornicu. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želim samo nekoliko napomena da dam o Predlogu odluke o promeni Poslovnika. U dosadašnjoj raspravi uglavnom smo se vrteli oko dva veoma značajna pitanja. To je kvorum, odnosno vreme potrebno za raspravljanje.

Od pojedinih narodnih poslanika već smo čuli da postoji u mnogim zemljama Evrope praksa da nije potreban kvorum, neki poseban kvorum za rad skupštine. Tu su nabrojane zemlje. Mogao bih, takođe, još neke zemlje da nabrojim. Čuli smo primedbe da će, možda, da se desi da osim predsednika Narodne skupštine ne bude niko u sali. Neki smatraju da smo svi ovde, nas 250 poslanika, toliko neozbiljni da zbog toga što nema kvoruma nećemo uopšte više dolaziti. Verovatno ćemo doći u 10,00 sati, u 10,05 sati da podignemo dnevnice i da nestanemo.

Ne mislim tako loše o poslanicima Narodne skupštine. Mislim da nije korektno da se tako nešto uopšte spominje sa ove govornice. Uveren sam da su svi narodni poslanici dovoljno odgovorni i da će Narodna skupština nastaviti da radi i posle ukidanja tog takozvanog radnog kvoruma na isti način kao što smo radili, gospodine Šaroviću, do sada.

Takođe je bilo reči oko vremena potrebnog za raspravljanje po pojedinim tačkama dnevnog reda. Praksa je u najvećem broju evropskih zemalja da je to vreme ograničeno. Ne može drugačije da se radi. Moraju biti na neki način date neke granice u okviru kojih se vodi rasprava.

Iskreno da kažem, imao sam jednu drugu ideju kako da se omogući poslanicima da učestvuju više u raspravi, nego kako je do sada bilo predviđeno, odnosno kako je u novom predlogu. Predlagao sam da se rasprava u pojedinostima prenese u potpunosti na odbore, resorne odbore, da tamo ne bude ograničenja rasprave, a da se tek nakon rasprave u odborima raspravlja po izveštaju odbora ovde na plenumu, naravno opet u nekom ograničenom vremenu.

Oko ograničenja vremena želim još nešto da kažem, mislim da bi trebalo u jednoj narednoj izmeni ili novom poslovniku to uraditi. Naime, u najvećem broju parlamenata vreme se ne deli za raspravu, kao što je to kod nas, nego se vreme deli na dva jednaka dela: na deo za poziciju i deo za opoziciju. Znači, isto vreme imaju stranke koje su na vlasti i stranke koje su u opoziciji, isti obim vremena.

Pored toga, neko je spomenuo da bi, na neki način, trebalo ograničiti i predlagača. U mnogim zemljama u vreme koje pripada vladajućim strankama računa se i izlaganje, recimo, ministra.

Prema tome, u potpunosti su izjednačeni u parlamentarnoj raspravi - i jedna i druga strana. Ministar nema neograničeno vreme, nego se njegovo vreme mora uklopiti u ono vreme koje pripada vladajućim strankama. To je jedan od razloga za dalje razmišljanje.

Ovde je bilo predloga da bi bilo dobro doneti novi poslovnik. Ja sam u trećem mandatu poslanik u ovoj skupštini. Ovaj poslovnik je krpljen više puta.

Nažalost, sasvim je sigurno da je došlo vreme da se napravi novi poslovnik, naravno, ne na brzinu, nego jednim studioznim radom, da pokušamo napraviti jednu radnu grupu od predstavnika svih parlamentarnih stranaka.

Imajući u vidu našu dosadašnju praksu, imajući u vidu evropska iskustva, da se temeljno pripremi jedna reforma našeg poslovnika, jedan drugačiji poslovnik. Ima puno pitanja oko kojih bi trebalo menjati Poslovnik, a ima veoma mnogo pitanja koja nisu poslovnikom regulisana. To bi trebalo uneti u poslovnik.

Takođe, mislim da bi, na neki način, trebalo izbeći zloupotrebu sadašnjeg Poslovnika. Naime, često se dešava da imamo rasprave van okvira dnevnog reda, imamo raspravu prekoračenjem vremena, imamo javljanje po Poslovniku.

Evo, kolega Šarović će se sigurno odmah javiti, i onda kada za to ne postoje uslovi, i to bi trebalo, na neki način, malo drugačije regulisati. U mnogim parlamentima evropskih zemalja kada istekne vreme vama se isključi mikrofon, bez posebne opomene, tako da posle izvesnog vremena ljudi nauče da je pet minuta pet minuta, a ne deset minuta. Hvala.