Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Branko Ružić

Branko Ružić

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o izboru poslanika u Skupštinu Srbije i Crne Gore je samo jedan od poslednjih činova u rastakanju i atomizovanju zajedničke države. Jedan od pokazatelja, možda nerelevantnih, ali vrlo važnih za to je i skoro završena fudbalska utakmica, gde smo čak sa fudbalskom velesilom Azerbejdžanom uspeli da odigramo nerešeno. To dovoljno govori o Povelji i o državi koju vi ovde pripremate da na jedan način sprovedete u delo.
Što se tiče samog zakona, moram da kažem da je on naravno kontradiktoran. To možemo da vidimo na primeru člana 2. koji u stavu 2. kaže da se poslanici biraju na dve godine, u skladu sa Ustavnom poveljom. A onda se u članu 23. kaže: "Ako se u Republici Srbiji održe izbori za narodne poslanike pre isteka mandata poslanika Skupštine (koji je naravno članom 2. definisan da traje dve godine), izbori za novi savziv Skupštine sprovešće se po postupku utvrđenom odredbama ovog zakona nakon konstituisanja Narodne skupštine, u skladu sa Ustavnom poveljom." Ova rečca "ako" zaista nije potrebna u ovom članu 23. ili vi želite građanima Srbije da kažete da možda tih izbora, čak ni u zakonskom roku, dakle krajem 2004. godine, neće biti. Možda sa druge strane već znate da će ova skaradna državna zajednica doživeti fijasko još pre završetka predviđenog mandata od dve godine.
Takođe u članu 5. jasno se kaže da se poslanici biraju srazmerno broju narodnih poslanika koji poslaničke grupe imaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije i pozivate se na Zakon o izboru narodnih poslanika. U članu 19. fali jedan stav, to se ne pominje, da mandat poslaniku prestaje pre isteka vremena i u slučaju prestanka članstva u političkoj partiji ili koaliciji sa čije izborne liste je izabran, iako to decidno stoji u članu 88. Zakona o izboru narodnog poslanika. Naravno, to bi praktično trebalo da znači da se sprema novo protivzakonito formiranje fantomskih poslaničkih grupa i u toj novoj skupštini državne zajednice Srbije i Crne Gore.
U članu 15. definiše se koji je to kvantum poslanika koji mogu da izaberu poslanike u Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore, što praktično znači da 64 poslanika, nažalost nelegitimna, Skupštine Republike Srbije bira poslanike skupštine državne zajednice Srbije i Crne Gore i analogno tome taj skupštinski saziv ne može biti legitiman.
Od predlagača zakona smo čuli da pravo i zakoni nisu relevantni, a da je politički pragmatizam i multilateralizam izvršne vlasti praktično osnovni kriterijum za političko delovanje u aktuelnom i nekom budućem političkom trenutku. U političkoj teoriji sinonim za to je makijavelizam i ona poznata maksima da cilj opravdava sredstvo.
Naravno, želja sadašnje izvršne vlasti da na takav način vlada i nadoknađuje deficit podrške vrhovnog političkog arbitra, a to su u svakoj demokratskoj državi upravo građani te države, jeste legitimna, ali svakako nema dodirnih tačaka sa demokratskim načelima, koja bi po proklamovanim ciljevima i ove vlasti trebalo da budu do kraja inkorporirana u uređenje društva.
Međutim, ovakav manir politikantskog ophođenja prema, pre svega, građanima nije dobra preporuka ni za bilo kakve težnje ka evropskim inegracijama, gde se demokratska načela, kako nas uče predstavnici aktuelne vlasti, poštuju. Nije zaista jasno iz kog razloga predlagač ovakav kontradiktoran zakonski predlog opravdava navodnom političkom realnošću, iz prostog razloga jer je upravo izvršna vlast isfabrikovala takvu političku realnost, uz pomoć pojedinih koristoljubivih, amoralnih ljudskih kreatura, koje su formirale pojedine fantomske poslaničke grupe u ovom parlamentu. Naravno, protivno ustavnim i zakonskim odredbama.
Naime, ukoliko se zaista želi iskreno utvrditi politička realnost i promene u trendovima izborne volje građana, pa se čak želi ta volja ugraditi i u zakone ovog tipa, to se zasigurno ne može učiniti administriranjem u Administrativnom odboru Skupštine Srbije. Jedini demokratski način da se to učini, a to svi znamo, koji niko ne može osporiti, jesu izbori. Nije mi jasno zašto toliko bežite od tog najdemokratskijeg načina utvrđivanja volje građana, ukoliko je istina, kako vi kažete, da imate većinsku podršku građana.
Ipak, ukoliko je to i tačno, onda vam zaista ne bi bio toliko preko potreban taj Administrativni odbor Skupštine Srbije da utvrđuje, odnosno falsifikuje izbornu volju građana. Nažalost, čini mi se, kako vi to kažete, zaista i jeste u pravnoj i činjeničnoj zabludi, jer narod je počeo da ćuti, a svi znate šta sledi nakon toga.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, osnovna intencija predlagača i suštinsko pitanje ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike praktično se barziraju na podršci naroda, koju nema ni DSS, ni DS. Dakle, ono što je takođe slučaj, to je da je jedan izborni ciklus završen, međutim, izborni proces traje, što znači da bi trebalo i drugi izborni ciklus da se sprovede pod jednakim uslovima.
Ali, ovim predlogom za izmene i dopune Zakona o izboru predsednika Republike se uvodi neravnopravnost među kandidatima. Takođe, član 88. Ustava Republike Srbije jasno definiše način opoziva predsednika Republike, gde se jasno kaže da je za opoziv predsednika Republike Srbije potrebna dvotrećinska većina u parlamentu, a nakon toga, 50% plus 1 od ukupnog b roja upisanih birača u Republici Srbiji, tako da bi se moglo reći da je i ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o izboru predsednika Republike Srbije uslovno u koliziji sa Ustavom Republike Srbije, jer se način izbora umnogome razlikuje od načina opoziva predsednika Republike Srbije.
Naravno, tu se pre svega radi o dnevno-političkom interesu DOS-a, gledano, u onoj integralnoj verziji, s obzirom da je DSS-u realno potrebno mesto predsednika Srbije, iz razloga što je aktuelni predsednik SRJ uspeo da zajedničku državu svojom neaktivnošću dovede pred raspad, pa mu je verovatno potrebno novo radno mesto.
Što se tiče DS, njima je potrebno usvajanje Ustavne povelje, kako bi definitivno otpočeli proces atomizovanja Srbije i rastakanja njenog državnog jedinstva. Da li će oni takođe sprovesti prikriveni bojkot predsedničkih izbora, kako njihov novi, odnosno stari koalicioni partner, ne bi dobio dovoljan broj glasova, to je pre svega pitanje za predsedništvo DOS-a.
Naravno, građani Srbije, nakon današnjeg trulog kompromisa DS-a i DSS-a, konačno su, nadam se, shvatili da se radi o dve strane jedne iste medalje. Predložena ad hoc promena Zakona o izboru predsednika Republike Srbije ne može biti podržana od strane SPS-a pre svega iz principijelnih razloga, jer su ove promene samo rezultat interesa DS-a i DSS-a, a nisu rezultat zainteresovanosti za boljitak građana Srbije.
SPS, naravno, po pitanju uređivanja izbornog zakonodavstva, ali na sveobuhvatan, celoviti način i pre svega na način koji je u interesu svih građana Srbije, otvaren je za razgovore; u taj korpus pitanja trebalo bi inkorporirati i pitanje učešća dijaspore na izborima, zašta se SPS inače i zalaže; zatim, pitanje racionalizacije izbornog cenzusa, celovito ažuriranje jedinstvenog biračkog spiska i pitanje modaliteta kontrole izbornog procesa.
Ovde nas je predstavnik predlagača u uvodnoj reči obavestio da se praktično radi o uklanjanju ili otklanjanju nekih navodnih prepreka. Naravno, velikoj većini građana Srbije je jasno da i DS i DSS imaju jednu objektivnu i njihovu zajedničku prepreku, a to je nedostatak većinske podrške građana Srbije. Da se, naravno, radi o dve strane iste medalje, pokazaće vreme, a to govori i ovaj truli kompromis ove dve nazovisuprotstavljene političke opcije, po kome će DSS najverovatnije do 2004. godine samo deklarativno zahtevati raspisivanje parlamentarnih, odnosno vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji.
Ovakvim političkim zamešateljstvom, za šta pre svega odgovornost snose DS i DSS, produbiće se politička, ekonomsko-socijalna i državna kriza u Srbiji i zato bi bilo zaista dobro da se malo razmisli o interesu građana Srbije i da što pre raspišete vanredne parlamentarne izbore, a ne da razmišljate o interesu vaših političkih tutora.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, organizovani kriminal je opštedruštveni problem koji je prisutan, nažalost, kako kod nas, tako i u većini zemalja širom sveta. Ono što je suštinsko pitanje ovde je da prvo ustanovimo da li organizovanog kriminala ili mafije u Srbiji uopšte ima, imajući u vidu raznorazne izjave upravo čelnika iz redova predlagača ovog zakona, koji su govorili "da mafija ne postoji, da je mafija sistemski poražena, da se zna ko su glavni mafijaši, gde su centri organizovanog kriminala".
Dakle, ukoliko donosimo ovaj zakon znači da mafija nije sistemski poražena, a ukoliko nije sistemski poražena znači da postoji otvorena mogućnost da ima veze i sa sistemom. Najnovije invencije, poput specijalnog tužioca, predsednika posebnog odeljenja okružnog suda, predsednika posebnog odeljenja apelacionog suda, starešina službe, direktora agencije, jednostavno neće dovesti do rešenja organizovanog kriminala.
Tim terminološkim zaoštravanjem neće se mnogo postići na polju borbe protiv organizovanog kriminala, s obzirom da ovo više liči na jedan politički marketing, nego na dobru volju da se taj problem reši.
Što se tiče samog zakona, u tački 2) člana 2. predloženog zakona uvodi se mogućnost po kojoj bi praktično svi koje Haški tribunal optužuje za dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava budu proglašeni eksponentima organizovanog kriminala, uz opcije da po potrebi, zbog nacionalne ekonomije, budu eksportovani u Hag ili da im se sudi u zemlji.
Ne ulazeći u mogućnost da je bilo kršenja međunarodnog humanitarnog prava da li ipak, velika većina rodoljuba i ljudi koji su se borili i za vreme NATO agresije i za vreme terorističkih napada na Kosovu i Metohiji mogu da se podvedu pod tu definiciju - da su pripadnici organizovanog kriminala i da se poistovete sa onima koji su ogrezli u šverc cigareta, pranje novca i u druge poslove visokounosnog kriminala; da li uopšte između njih može postojati znak jednakosti.
Iz ovog predloga zakona, s obzirom da je najavljivan poslednjih dva meseca, vidi se da je predlagač imao nameru da kroz zakon o specijalnom tužiocu inauguriše ovlašćenja u borbi protiv organizovanog kriminala; međutim, zbog odijuma javnosti i reakcija eksperata, s obzirom da se inicijalnim predlozima dosta zalazilo u domen kršenja ljudskih prava, poput poslovične babe, koja je dala groš da uđe u kolo, a sada daje tri da izađe, odustao je od prvobitne ideje i pošto je već dosta ustalasao javnost, nama ovde u Narodnoj skupštini predlaže nešto što je dijametralno suprotno od suštine, nudeći sistemom zamene teza nešto što će se baviti organizovanjem, a ne suštinom rešavanja problema.
Valjda, i verovatno zbog toga što zbog javnosti ne može sada nazad, a kada se sve usvoji uz veliku promociju preko sredstava javnog informisanja, deo javnosti će, naravno, misliti da je usvojen neki antimafijaški zakon, dok će onaj manji deo, među kojima smo i svi mi ovde, naravno i oni koji prate skupštinska zasedanja, razumeti da umesto zakona kojim se preciziraju nadležnosti, ovlašćenja i postupanja u borbi protiv organizovanog kriminala, praktično je usvojen samo zakon kojim se definišu organizacijske jedinice koje bi u toj borbi trebalo da učestvuju, a te organizacijske jedinice ovim terminološkim zaoštravanjem bi trebalo da u javnom mnjenju dobiju praktično na značaju.
Što se tiče Predloga zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji, sama skraćenica za bezbednosno-informativnu agencija je BIA i to verovatno treba da asocira, s obzirom da smo navodno ušli u demokratski svet, na CIA, pa bi verovatno sledstveno tome trebalo da imamo instruktore iz CIA; ili je to možda skraćenica od onog - i ja bih, ili - bi i ja; pa ako bi i predlagač, onda bismo i mi socijalisti zaista voleli neku efikasnu službu za poslove bezbednosti, ali naravno ne ovakvu i ne ovakvom dinamikom. Zašto?
Logično je valjda da se najpre unesu izmene i izvrši usaglašavanje sa ustavima i drugim relevantnim zakonima, kao i sa međunarodnim konvencijama, a sve to na osnovu neke strategije i koncepcije, koju nažalost već dve godine ne vidimo; tek onda se mogu koncipirati moguća organizacijska rešenja, a s tim u vezi i promene u organizacijskim strukturama MUP-a i Vlade.
Ovako, stiče se utisak da se predlogom prejudiciraju promene u Ustavu i relevantnim zakonima ili, ako to nije slučaj, onda su insistiranja na prihvatanju ovog predloga, pre njegovog usaglašavanja sa zakonskim dokumentima, u funkciji onoga što sam prethodno rekao; dakle, političkog marketinga i nepotrebnog umirivanja javnosti tezom da će se ovim predlogom, bez drugih promena, dobiti rešenje koje će biti progresivnije od postojećeg.
Što se tiče primedbi na ovaj predlog zakona, na član 17, taj član jasno definiše da je na zahtev Skupštine i Vlade direktor agencije dužan da podnese izveštaj. Naravno, što se tiče Vlade, jasno je kome će taj izveštaj biti dostavljen, ali što se tiče Skupštine treba precizirati kome će zaista biti dostavljen. Dakle, kome u skupštini, predsedniku, Odboru za bezbednost, poslanicima ili nekom drugom, ali pre svega toga moramo da znamo da li će skupštinska većina uopšte i zahtevati podnošenje jednog takvog izveštaja.
Što se tiče člana 25. stav 3. treba dati odgovor kako, kada i čime će Vlada bliže urediti pitanje, s obzirom da se samo govori o bližem uređivanju pitanja koje se odnosi na disciplinsku odgovornost radnika članova agencije.
Može se polemisati o razlozima za donošenje ovog zakona; ako komentarišemo tvrdnju u trećem stavu da se veća efikasnost i zakonitost u obavljanju tih poslova može obezbediti formiranjem posebnog državnog organa, zašto to onda ne bi moglo da se uradi dogradnjom postojećih zakonskih propisa.
Takođe, kaže se da je potrebno obezbediti dodatna sredstava, a mi smo već izglasali budžet, složili se sa svim što je traženo za funkcionisanje Ministarstva unutrašnjih poslova i iza toga stigli su predlozi zakona o transformaciji Ministarstva unutrašnjih poslova, a kao rezultat toga potrebna su nam opet dodatna sredstava i za specijalnu službu za borbu protiv organizovanog kriminala.
Sada naravno i za agenciju, i ko zna zašta će biti još potrebno. Da li je racionalno uvećavati troškove, da li je bilo neophodno po svaku cenu posezati za rešenjima koja znače tzv. reformisanje MUP-a, umesto da su izvršene promene u organizacijskoj strukturi i s tim u vezi odgovarajuće redukcije; nadam se da se nepoverenje između premijera i ministra unutrašnjih poslova neće odraziti na ponovno povećanje budžetskih sredstava koja treba da se utroše za delovanje MUP-a. Hvala.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moje kolege i ja predložili smo da se član 9. menja i da se jasnija formulacija da. Dakle, da se ne kaže da "prestaje radni odnos", već samo da "prestaju prava iz radnog odnosa", obzirom da se sudije biraju i ne može se prihvatiti da su oni u radnom odnosu klasičnog oblika i da im razrešenjem praktično prestaje radni odnos. Dakle, logično je da razrešenjem prestaju samo prava iz radnog odnosa.
Takođe, stav 2. je glasio - razrešeni sudija ne može podneti prijavu za izbor u sud ili javno tužilaštvo niti prijavu za imenovanje za zamenika javnog tužioca ili sudiju za prekršaje. Predložili smo da se ovaj stav briše, s obzirom da se krši Ustavom zagarantovano pravo na rad.
Naravno, mi smo zbog javnosti dužni da kažemo da smo još 18. oktobra 2001. godine, kao poslanička grupa SPS, predložili amandman koji je, kasnije ćemo videti, u jednom delu prihvaćen, što dovoljno govori o naknadnoj pameti predlagača, ali siguran sam da će se naknadna pamet predlagača videti i kroz određeni vremenski period u vezi sa članom 11. ovog zakonskog predloga i zakonskih odredaba koje predviđaju lustraciju moralno-politički nepodobnih sudija, s obzirom da član 96. Ustava Republike Srbije i član 5. Zakona o sudijama jasno utvrđuju imunitet sudija za mišljenje dato prilikom donošenja presude.
Ono što mi smatramo je da lustracija praktično predstavlja frustraciju, i predlagača i onih koji predlažu ovakve zakonske odredbe. Hvala.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, radi se o potrebi jasnijeg preciziranja stava 1. gde se kaže, da prestaje radni odnos razrešenjem javnog tužioca. U našem amandmanu smo predložili da se precizira da prestaju samo prava iz radnog odnosa, obzirom da izabrani javni tužilac ne može doći u poziciju da mu prestane radni odnos samim razrešenjem. Takođe, stav 2. koji se pominje u ranijim odredbama ovog zakona,  pa smo predložili da se briše, obzirom da su njime ugrožena i Ustavom zagarantovana prava na rad. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, domen radnog zakonodavstva je jedan od elemenata na kojima se ili dobijaju ili gube izbori; radno zakonodavstvo koje vi promovišete i onim Zakonom o radu će vas sigurno dovesti do gubitka izbora. Pre svega, ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima u državnim organima umnogome je restriktivniji od ranijih rešenja, obzirom da se, naravno, pošto je to kod vas trend, pooštravaju disciplinske mere, otkazi se mnogo lakše daju, a odlučivanje o tim otkazima i o disciplinskim merama je striktno u domenu rukovodilaca nadležnih službi; a da ne pominjem ove periferne detalje, koji su vrlo bitni za radnike, kao što je skraćivanje dužine trajanja godišnjih odmora. Sam predlog zakona je derivat onog Zakona o radu koji je plod antiradničke histerije koju vi promovišete već godinu i po dana na ovim prostorima.

Naravno, i taj Zakon o radu ne može da se tretira kao zakon koji je donet u skladu sa tadašnjim Poslovnikom o radu Skupštine Republike Srbije, obzirom da ste ga doneli po poznatoj tehnologiji vaših mentora koja se zove "stelt" tehnologija, jer je jedan od vaših poslanika čak iz Soluna glasao za taj zakon i time ste dobili legitimitet.

Obzirom da se ovde radi o specifičnoj sferi, dakle o državnim organima, ovim predlogom zakona je praktično omogućeno da rukovodioci zbog tzv. političke nepodobnosti bez objektivnih razloga daju otkaz ili utvrde neke disciplinske mere određenim tzv. nepodobnim pojedincima nakon ocenjivanja njihovog rada.

U članu 10, ukoliko dođe do neopravdanog izostanka sa posla najmanje dva uzastopna radna dana, disciplinske mere variraju od toga da se utvrdi novčana kazna u visini od 20 do 35% od plate isplaćene za mesec u kome je ta povreda učinjena, a u trajanju od tri do šest meseci, ili disciplinska mera, prestanak radnog odnosa. Čim je data ta varijacija, verovatno će nadležni rukovodilac, shodno političkoj podobnosti tog pojedinca, ukoliko on počini taj prekršaj, odlučivati da li će mu dati otkaz ili će mu 20 - 35% plate oduzeti.

Ono što je interesantno, to je član 11. - da se ovlašćenje za vođenje disciplinskog postupka i izricanje disciplinske mere može preneti čak i na drugog funkcionera iz državnog organa. Samo, dakle, ne piše ko je taj ko prenosi to ovlašćenje i kako se tu dobija legitimitet.

Član 15. odnosno član 64a, koji je novi član, govori o tome i o načinima prestanka radnog odnosa, gde se pominje da može doći do prestanka radnog odnosa ukoliko zaposleni odbije da radi na radnom mestu na koje je raspoređen ili upućen.

Takođe, u tački 6) kaže se - kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu. Naravno, ovde se ne definiše šta su to promene u organizaciji, ali važno je da dolazi do prestanka radnog odnosa i to upravo govori o vašem načinu tretiranja radnog zakonodavstva i o nehumanom karakteru koji zaista nije u interesu radnika i uopšte radništva.

U članu 17, a to su i moje kolege pomenule, govori se o mogućnosti vanrednog ocenjivanja rada zaposlenog. Dakle, tu se vidi, ukoliko se u ovim drugim članovima nije videlo, da je po sredi praktično politička pozadina ili politička motivisanost takvog jednog akta, odnosno vanrednog ocenjivanja rada zaposlenog na predlog rukovodioca te organizacione jedinice.

U razlozima za donošenje zakona govori se o tome da su u ranijem periodu, najviša zvanja neselektivno dodeljivana, nezavisno od stručnih sposobnosti i rezultata rada zaposlenih, što je stvorilo izvesnu uravnilovku i nemogućnost da se najstručniji kadrovi izdvoje i njihov rad više vrednuje.

U objašnjenju pojedinih rešenja se kaže da se članom 1. propisuje da se za prijem u radni odnos na određeno vreme ne objavljuje oglas. Kako onda u tom slučaju da ti najstručniji kadrovi, za koje vi kažete da želite da ih imate u državnim organima, ostvare samo svoje pravo, da se barem takmiče sa drugim kandidatima koji nisu politički nepodobni za vas, ako ne na osnovu oglasa na koji bi se prijavili.

Dakle, ovde se radi o jednoj klasičnoj demagogiji.

Što se tiče latentnog prisustva lustracije, ukoliko se ovaj zakon, naravno, usvoji, moram da kažem da je lustracija samo plod frustracije aktuelnog režima, obzirom da onaj devijantni deo titoističkog režima iz prethodnog perioda želi da sprovodi lustraciju nad pojedinim pripadnicima ili funkcionerima ranije vlasti, koji su upravo uveli demokratska načela u Srbiji, višepartijski sistem, načela nezavisnog sudstva. Sada imamo situaciju da - nešto što je primenjivano zaista u zemljama Istočne Evrope, ali samo kao diskontinuitet u odnosu na one ranije komunističke režime, - upravo predstavnici tog režima, ne svi u ovoj vladi ali velika većina, žele da sprovedu tu lustraciju.

Naravno, poslanička grupa SPS neće glasati za ovaj zakon, obzirom da ništa pozitivno ovde ne vidimo ni za radnike u državnim organima.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, kada čujete šta se sve dešava u parlamentu Srbije i u Administrativnom odboru tog parlamenta, onda je svima jasno da su zaista vanredni izbori na svim nivoima jedini izlaz iz ove teške situacije u kojoj se država nalazi.
Što se tiče ovog poslovnika, odnosno predloga poslovnika o kome raspravljamo ovde, trećeg od januara meseca prošle godine, moram da vam ukažem na to da je Poslovnik iz 1992. godine, koji je donela SPS s obzirom da je tada imala većinu u parlamentu, bio oličenje demokratičnosti i bio praktično najliberalniji poslovnik o radu jedne skupštine, ne samo na ovim prostorima, već i u Evropi, a vi ste nas optuživali da nismo demokrate i da smo imali autoritarnu vlast.
Zbog toga bi trebalo zaista da vas bude sramota, s obzirom na ovaj treći predlog; a doajen poslaničke grupe DOS je juče u izlaganju izneo da je DOS predložio Vladi da se ova tačka stavi na dnevni red, govoreći o Poslovniku. Dakle, doajen poslaničke grupe DOS, vi ga znate, naravno.
Pa, kakve to veze ima, ako u obrazloženju kažete da je ustavni osnov za donošenje ove odluke sadržan u članu 82. Ustava Republike Srbije (i to je jedino dobro i tačno što ste izneli u ovom predlogu) prema kome Narodna skupština uređuje svoj rad i organizaciju i način ostvarivanja prava i dužnosti narodnih poslanika.
Šta to praktično znači - to znači uzurpaciju svih funkcija vlasti od strane izvršne vlasti, odnosno Vlade Republike Srbije, ili, prevedeno na srpski, Zorana Đinđića; to znači pokušaj uvođenja institucionalne diktature i diktature na svim nivoima u našoj državi.
Sam Poslovnik o radu praktično predstavlja jedan pokušaj stvaranja obdaništa, a od gospođe Mićić, naše vaspitačice, koja će ovde da nam deli ukore, da nas odstranjuje sa sednica, da 90 dana zbog nečega što smo izrekli, a ne sviđa se možda Zoranu Đinđiću, ne možemo da prisustvujemo Skupštini, da trećina ukupnog broja poslanika može da stvara kvorum, i to je nešto na šta bi trebalo da liči ova skupština.
Međutim, izgleda da i gospodin Đinđić a i doajen poslaničke grupe DOS pate od amnezije, pa ne mogu da se sete da su ulagali npr. na Zakon o lokalnoj samoupravi 2.500 amandmana i nikome nije padalo na pamet da pravi rigidniji ili restriktivniji poslovnik nego smo im to dozvoljavali.
Opstrukcija je, dakle, bila prisutna i legitimna u vreme socijalističke vlasti; to je bila vlast koja je oličenje demokratije, a ne ova koja sada pokušava da zavede diktaturu.
Što se tiče ovih kazni koje su predviđene, to praktično predstavlja ucenu i ništa drugo ne znači, ali poslanička grupa SPS i njeni poslanici naravno na te ucene neće pristati, a ono što je uvaženi gospodin Jočić izneo ovde za govornicom upravo govori o tome da postoji sprega DS i pokušaj Zorana Đinđića da izvrši prekompoziciju sastava u republičkom parlamentu i da na taj način dobije legitimitet i podršku za katastrofalan bilans svoje vladavine do 2004. godine, s obzirom da a priori odbija mogućnost raspisivanja izbora na svim nivoima, odnosno parlamentarnih izbora.
Naravno, što se tiče SPS, nikakve registracije Vladana Batića ili nekoga drugog neće ništa značiti, s obzirom da će SPS to, ako bude trebalo, izboriti na sudu, a ako bude trebalo i na neki drugi način.
Vrlo sam u temi, gospođo Mićić, s obzirom da je to fakat, a ovde smo čuli od mnogih poslanika da se to zaista i dešava.
Zato, u ime poslaničke grupe SPS, s obzirom da ćete verovatno usvojiti ovaj poslovnik o radu, budite uvereni da ga kada dođemo na vlast nećemo menjati. Hvala vam.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, sa mnom su moje kolege iz SPS-a Joca Arsić i Toma Bušetić podneli amandman na član 22. ovog zakona, sledećeg sadržaja: predložili smo da u prvom stavu, gde se kaže da "visina dečijeg dodatka za mesec jun 2002. godine, za prvo, drugo, treće i četvrto dete, (umesto 900 dinara) iznosi 1.000 dinara" i da se dodaju reči "po detetu", obzirom da u ovom prvom stavu nije definisano da li ovo znači da se tih 1.000 dinara, ukoliko se usvoji amandman, dodeljuje po jednom detetu ili za svo troje, četvoro ili dvoje dece.
Što se tiče trećeg stava, u amandmanu smo definisali da iznos dečijeg dodatka, utvrđen u skladu sa stavovima 1. i 2. ovog člana, za samohrane roditelje, hranitelje, staratelje i roditelje dece ometene u razvoju, bude uvećan za 40% a ne 30%, kako ste vi definisali u ovom zakonskom predlogu. Što se tiče stava 5. ovog člana zakona koji kaže, da nominalni iznos dečijeg dodatka, u skladu sa stavom 1. do 4. ovog člana, utvrđuje ministar nadležan za socijalna pitanja, predvideli smo da stav 5. postaje stav 4, a da se stav 4. briše.
Taj stav 4. kaže: Za dete za čije se obrazovanje ili rehabilitaciju potpuno ili više od 50% obezbeđuju sredstva iz javnih rashoda iznos dečijeg dodatka umanjuje se 50%. Obzirom da se odnosi na decu za čije se obrazovanje ili rehabilitaciju obezbeđuju budžetska sredstva, predložili smo da se ne umanjuje dečiji dodatak, jer su troškovi roditelja takve dece znatno povećani, imajući u vidu troškove obilaska te dece, pojačane ishrane, pojačane nege i tako dalje.
Nadam se da ćete usvojiti ovaj amandman, a naročito kada imamo u vidu da je vašom politikom koju ste ovde prezentirali, ovih meseci, ukinut materinski dodatak koji se ranije primao 12 meseci.
Zatim, ukinuta je jednokratna pomoć za opremu novorođenčadi, drastično je reducirano porodiljsko odsustvo - na tri meseca. Uvedeni su porezi na opremu za novorođenčad i dečiju hranu. Uz to, ovim zakonom je reduciran i broj korisnika ove finansijske potpore, obzirom da je cenzus koji ste ovim zakonskim predlogom predvideli restriktivan.
Takođe, imajući u vidu da niste usvojili amandman SPS-a koji je definisao da cenzus bude polovina od prosečne zarade. Ovo sve govori u prilog tezi da bi, trebalo ukoliko želite da suštinski pomognete porodicama sa decom, a ne parcijalno, jednokratno i selektivno, da usvojite ovaj amandman. Međutim, naravno, vi to nećete učiniti. To će građanima dovoljno reći kakvu socijalnu i populacionu politiku vodite. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom na član 5. tražio sam da se iznos od 2.000 zameni iznosom od 500 dinara, sa obrazloženjem da se predloženim amandmanom principijelno ostvaruje isto nominalno povećanje najniže vrednosti spora, za sporove neprocenjene vrednosti, kao i za one za koje je vrednost utvrđena.
S obzirom da je uvećanje za sporove za koje je utvrđena vrednost u proseku po predloženim skalama otprilike 10 puta veća u odnosu na predložena rešenja, iz toga proizilazi da objektivno nema razloga da se vrši 40 puta uvećanje vrednosti predmeta kada sporovi nemaju procenjivu vrednost, naročito imajući u vidu platežnu sposobnost građana Srbije, i to, naravno, nakon vaših poreskih zakona i nakon porasta cena u Republici Srbiji, a imajući u vidu i činjenicu da će takvih sporova sa neprocenjenom vrednošću biti mnogo.
Siguran sam da bi i poslanik Aleksandar Vučić verovatno podržao ovako nešto.
Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam da se član 7. briše, s obzirom da AP Vojvodina može vršiti poslove iz člana 7. jedino u oblastima gde se javlja kao osnivač i gde ima osnivačka prava. Najveći deo ovog člana je u suprotnosti sa postojećim Zakonom o kulturi Republike Srbije.

Ja ću navesti deo poslova koji se predviđaju ovim članom 7. Dakle, kaže se da autonomna pokrajina vrši osnivačka prava u pogledu imenovanja direktora i članova upravnog i nadzornog odbora ustanova čiji se rad, održavanje i programi finansiraju u celosti ili većim delom iz budžeta autonomne pokrajine. Drugi stav je vrlo bitan - obezbeđuje u celini sredstva za rad, investiciono i tekuće održavanje Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i mreže ustanova zaštite kulturnih dobara na teritoriji autonomne pokrajine, Arhiva Vojvodine u Novom Sadu, Muzeja Vojvodine u Novom Sadu, Srpskog narodnog pozorišta, Muzeja savremene i likovne umetnosti itd.

Socijalisti pre svega smatraju da su ove ustanove od velike važnosti za nacionalnu kulturu i da prevazilaze omeđenost teritorijalnom autonomijom. Takođe, ono što je trend i karakteristika ovog predloga zakona je to da se ovim zakonom krši i praktično menja Ustav, što u pravnoj teoriji i praksi nikada nije bilo moguće, ali izgleda da je jedino moguće pod ovom DOS-ovskom vlašću.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega vas, gospođo Mićić, želim da upozorim da ste nam volšebno oduzeli jedan minut i 30 sekundi vremena i budite uvereni da ćemo mi to iskoristiti.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije pre svega treba da znaju da ovakav predlog zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine vodi usitnjavanju, fragmentaciji i, na kraju krajeva, uništenju celovitosti naše zemlje. Svi elementi vezani za ovakav predlog zakona su sporni, protivni Ustavu Republike Srbije i, što je najvažnije, protivni interesima svih građana naše Republike.
Prvi sporni element je sam predlagač zakona, dakle Skupština Autonomne Pokrajine, koja je nelegitimna, ne odražava volju birača u Vojvodini, s obzirom da je drugi krug izbora za Skupštinu AP Vojvodine održan tri dana nakon puča od 5. oktobra 2000. godine, u krajnje nedemokratskim i neregularnim uslovima, kada je bilo mnogo verbalnih pretnji i fizičkih nasrtaja, pre svega na predstavnike opcije koju zastupa Socijalistička partija Srbije.
Danas su u Vojvodini na vlasti instalirane autonomaške, odnosno separatističke i manjinske tzv. autohtone partije, a sve kao plod predizbornih trulih kompromisa i kombinacija koje su pravljene na Svetom Stefanu, uz svesrdnu pomoć sadašnjeg prvog diplomatskog predstavnika Sjedinjenih Američkih Država u SRJ. To sve unutar najkomičnije, ali po srpski narod najtragičnije političke koalicije na ovim prostorima pod imenom DOS.
Kako sada stoje stvari, jedan muzičar amater nam je likvidirao najznačajnije banke i devastirao domaći bankarski sistem, a drugi, koji je umislio da je Frenk Sinatra, hoće da nam likvidira i državu. To se vidi iz obrazloženja ovog zakonskog predloga, u kome se kaže da je ovo samo prva faza konkretizovanja nadležnosti autonomnke pokrajine do nekog novog ustava, koji će tek tada status autonomne pokrajine urediti na adekvatan način. Šta znači adekvatan način? Da li je to možda Vojvodina Republika, kao što smo čuli od gospodina Čanka juče, ili možda još nešto gore.
Drugi sporan element je neustavan karakter ovog predloga zakona i, na žalost građana Srbije, to je karakteristika i 90% predloženih zakona od strane predlagača, koalicije DOS, u ovom jednogodišnjem proteklom periodu. Pre svega, ovim zakonskim predlogom država Srbija bi praktično morala da abdicira od velikog broja svojih ustavnih nadležnosti u korist Autonomne Pokrajine Vojvodine, što u sadašnjem ustavno-pravnom poretku nije moguće. Nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije da se jednim jedinim republičkim zakonom preciziraju pojedina pitanja kao nadležnosti autonomne pokrajine, i to u svih osam oblasti koje su precizno definisane Ustavom, a uz to se dodaje još 16 oblasti koje Ustav Republike jednostavno ne poznaje.
Jedino bi bilo moguće da se pojedinačnim republičkim zakonima urede isključivo jedna po jedna od osam Ustavom definisanih oblasti i da se tim zakonima izvrši poveravanje poslova iz zakonodavne nadležnosti Republike Srbije Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, ali niti jedne druge oblasti koje Ustav ne poznaje. Ovaj kvazipredlog zakona takođe predviđa i to da pokrajinski organi vrše upravni nadzor nad sprovođenjem republičkih zakona, što je pre svega nelogično, jer shodno Ustavu pokrajinski organi mogu samo da izvršavaju republičke zakone i to ako im je to u delokrugu poverenih poslova.
Takođe, predlagač ovog zakona predviđa neke pokrajinske organe koje Ustav ne poznaje, kao što je npr. ombudsman. Sve ovo dovoljno govori o tome da bi se ovakvim zakonom proizveo haos u pravnom sistemu Srbije i na najgori mogući način bi bio prekršen Ustav Republike Srbije.
Treći sporni element su perfidno i tendenciozno plasirane teze o navodnoj ekonomskoj ugroženosti Vojvodine. Ekonomska autonomija dela jedne iste države nema mesta u demokratskoj državi i tržišnoj privredi, na koju se poziva koalicija DOS, jer je pre svega ekonomski suverenitet sastavni i neodvojivi deo celovitog suvereniteta države, a država je naravno Srbija.
Takođe, jasno je da preduzeća u tržišnoj privredi treba da imaju ista prava i iste uslove privređivanja ne celom tržištu zemlje. Dosta je u javnosti zloupotrebljavana teza kako je Vojvodina prinosila mnogo više nego što se vraćalo kroz projektovane iznose budžeta AP Vojvodine. Međutim, ta teza jednostavno nije tačna i stvara iskrivljenu sliku kod građana Vojvodine. Iznosi projektovanih pokrajinskih budžeta jesu bili skromni, ali su zato resorna republička ministarstva projektovala i namenski trošila daleko veća sredstva iz delokruga svojih nadležnosti celovito za čitavu Republiku, pa samim tim i za potrebe građana Vojvodine.
Čini mi se, ipak, da se ovakav nesuvisao, antidržavni i antinarodni predlog zakona našao pred Skupštinom Republike Srbije kao posledica političke trgovine DOS-a ili Demokratske stranke sa separatističkim vojvođanskim strankama, i to sve zarad očuvanja gole vlasti, bez razmišljanja o najpogubnijim posledicama koje ovakav zakon u svojoj primeni može da donese.
Uloga Demokratske stranke Srbije, kao i do sada, i u ovoj situaciji je marginalna, s obzirom da su do sada jedino pokazali vrlo dobru neobaveštenost i političku impotentnost u vezi rešavanja pitanja vitalnih po državu Srbiju. Iskreno bih voleo da se varam u vezi ovih opservacija, ali kada se pristupi glasanju o ovom zakonu sve će se najbolje pokazati. Socijalisti će, naravno, glasati protiv ovog zakona, jer bi njegova primena značila uvod u definitivno rasturanje i fragmentaciju Republike Srbije, protivno interesima građana Srbije.
Hvala na toj informaciji. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu skupštinskog zasedanja imamo budžet, koji je tako projektovan da će zasigurno produbiti socijalne tenzije u državi i dovesti veliki broj građana u kategoriju socijalno nezbrinutih.
Budžet je pre svega neuravnotežen i inflatoran. Projektovani budžetski deficit, koji iznosi milijardu i 200 miliona nemačkih maraka, sigurno neće biti pokriven od sredstava koje je predvideo predlagač i to iz sledećih razloga. Pre svega, vrlo je sramno za ovu tzv. ekspertsku vladu da od privatizacije visokoprofitnih preduzeća pokriva budžetski deficit, umesto da ta sredstva budu usmerena na oživljavanje proizvodnje koja je devastirana od dolaska DOS-a na vlast.
Takođe, čudno je da se već projektuje 360 miliona maraka od ovogodišnje privatizacije za račun popune budžetskog deficita, a da nam predlagač ne kaže koje su to firme u pitanju i kolika je opasnost da se još desetine hiljada radnika nađe na ulici. Izgleda, međutim, da neki uzak krug ljudi sve to već zna, ali ne želi, u ovom slučaju, da bude transparentan.
Vi 300 miliona maraka očekujete od donacija i to je, naravno, opet šarena laža za građane Srbije. Zašto ne kažete da u strukturi donacija ima malo koje ste dobili, da tu preovlađuju krediti i zašto nam ne otkrijete koliko je sredstava u tih 300 miliona nemačkih maraka, koje ste projektovali pod tačkom donacije, zapravo kreditiranje, a koliko ćete dobiti bespovratno.
Takođe, predvideli ste da popunite budžet i kreditima od međunarodnih finansijskih institucija u iznosu od 450 miliona nemačkih maraka. Pitanje je samo ko će vraćati te kredite i po kojoj kamatnoj stopi. Koliko se vi uzdate u međunarodne finansijske institucije, to je vaš problem, ali pazite da vam se ne desi ono što se ovih dana dešava u Argentini.
U najmanju ruku je smešno da od domaćih poslovnih banaka projektujete kredite za popunu budžetskog deficita u iznosu od 180 miliona nemačkih maraka i zaita nije jasno da li predlagač misli da će domaće poslovne banke uopšte postojati nakon šok terapije guvernera Narodne banke Jugoslavije, Mlađana Dinkića, koji uništava domaće srpsko bankarstvo.
Pored ovih kontradiktornosti, zaista čudi da imate toliko poverenja u samo jednog resornog ministra i to ministra pravde i lokalne samouprave, Vladana Batića, pa mu dajete ingerencije koje mu ni po kom osnovu ne pripadaju. Naime, članom 13. Zakona o budžetu za 2002. godinu, predvideli ste da ministar Batić bude odgovoran za preuzimanje obaveza i izdavanje naloga za plaćanje poslova iz njegove resorne nadležnosti i to u iznosu od 200 miliona nemačkih maraka. Vrlo je, takođe, neuravnotežena raspodela sredstava kod razdela Ministarstva finansija i ekonomije, gde predviđate za jug Srbije, za Kosovo i Metohiju, negde oko 30 miliona nemačkih maraka i zapanjujuće isti toliki iznos za sve ostale gradove i opštine u Srbiji.
Međutim, kada znamo ko je iz Vlade Srbije zadužen za jug Srbije i Kosovo i Metohiju, onda ovakav transfer sredstava uopšte ne čudi.
Kod razdela 8. u budžetu, vezano za Ministarstvo unutrašnjih poslova, projektovani troškovi za poslovna putovanja, odnosno dnevnice iznose čak 33 miliona nemačkih maraka. Niko normalan ne može da podrži ovako nerezonsko trošenje budžetskih sredstava, osim ako je resorni ministar Dušan Mihajlović, obzirom da se hvali da smo se priključili međunarodnoj koaliciji za borbu protiv terorizma, rešio da shodno servilnosti svih članova Vlade, Amerikancima pomogne i po gudurama Pakistana i Avganistana uhapsi Osamu Bin Ladena.
Preporučio bih mu da rešava terorističke akcije u Srbiji, a najnovija se dogodila u Temerinu kada je eksplozivna naprava stavljena pod automobil predsednika opštinskog odbora SPS.
Poslanici SPS-a će biti protiv ovog budžeta iz razloga što je neuravnotežen, inflatoran, ne finansira se iz realnih izvora i neće doneti ništa dobro građanima Srbije.
I na kraju, poželeo bih u ime poslanika SPS-a svim građanima Srbije srećne novogodišnje i božićne praznike, i mnogo bolju vladu u narednoj godini, ali naravno, nakon prevremenih parlamentarnih izbora. Hvala.
Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju nema mnogo novog da se kaže, ukoliko se uzme u obzir sam manir predlagača koji je, nažalost, postao neizostavno pravilo. Sve se svodi na koncept predlaganja zakonskih rešenja od strane, kako oni sami za sebe vole da kažu, ekspertske vlade, koji je, suštinski, koncept sadržan od represivnih mera koje su imanentne svim zakonskim predlozima, uz, naravno, kozmetičke promene koje treba da, navodno, spolja proizvedu utisak da se radi o nekom novom rešenju.
Zaista smo očekivali jedan reformski evropski predlog zakona, nakon zakonskog rešenja iz 1995. godine koje je bilo prelazno i doneseno shodno uslovima u kojima se država u to vreme nalazila. Znamo da smo tada bili pod režimom sankcija tzv. međunarodne zajednice.
Osnovna karakteristika ovog predloga zakona sadržana je u članovima od 20. do 26, to su kaznene odredbe i kazne koje su, praktično, uvećane u rasponu od 50 od 5.000 procenata. Takođe, ovim predlogom se otvara mogućnost selektivnog postupanja nadležnih inspekcija pri identičnom prekršaju, što u svakom slučaju ne dovodi do adekvatnog rešenja.
Kod određenih saobraćajno-organizacionih rešenja se kao primer miže navesti član 31a koji je uveden u ovom novom predlogu zakona. Postavlja se pitanje zašto prevoznici koji obavljaju vanlinijski prevoz ne mogu da ukrcavaju i iskcravaju putnike na autobuskim stanicama, već to treba da čine po gradskim ulicama, čime ugrožavaju bezbednost učesnika u saobraćaju i stvaraju probleme građanima, odnosno ugrožavaju životnu sredinu. Dakle, imamo buku, izduvne gasove, prljanje itd.
Takođe, organizacije ili preduzeća saobraćaja nisu imala mogućnosti da se potpuno upoznaju sa izmenama i dopunama zakona i daju svoje mišljenje na predložena rešenja.
Traženo je od strane ovih preduzeća i organizacija da se uradi novi zakon, koji pruža daleko bolje uslove za rad i poslovanje saobraćajnih preduzeća. Međutim, sada se donose izmene i dopune zakona, bez učešća preduzeća, koja u postojećim katastrofalnim uslovima treba da sprovode zakon i uspešnije rade.
Očekivalo se, takođe, da zakon definiše javni prevoz putnika, taksi delatnost, opšte uslove prevoza i probleme rada autobuskih stanica, nova koncesiona rešenja i drugo, a ne da glavni akcenat ima višestruko povećanje kaznenih odredbi, koje ne služe za stvaranje reda, već za zastrašivanje i pljačkanje siromašnih saobraćajnih preduzeća.
Daju se takođe prava Republičkoj inspekciji da vrši nadzor u međurepubličkom saobraćaju, koji je u nadležnosti saveznih organa i saveznih zakona, jer se radi o prevozu između federalnih jedinica, za šta, naravno, nije nadležna Republika.
U osnovi, izmene i dopune zakona razbijaju saveznu nadležnost i stvaraju nove namete na saobraćajna pareduzeća, ne ulazeći u kvalitetno nova rešenja i probleme. Smatram da takve izmene i dopune Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju nisu potrebne i smatram da nam je potreban jedan novi zakon, koji bi uvažio sve relevantne činjenice i zaista pružio adekvatna i prava rešenja. Zahvaljujem.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, želim da kažem da se u Predlogu zakona, u članu 49. stav 2. definiše da ministar nadležan za pravosuđe pokreće i vodi postupak odlučivanja o tome da li su druge službe, poslovi ili postupci nespojivi sa dužnošću republičkog javnog tužioca.
Amandman koji sam podneo, a koji je usvojio Odbor za pravosuđe i upravu, definiše da umesto ministra nadležnog za pravosuđe, Visoki savet pravosuđa odlučuje o tome da li su druge službe, poslovi ili postupci nespojivi sa dužnošću republičkog javnog tužioca, s obzirom da, ukoliko se ostavi ovo rešenje da ministar nadležan za pravosuđe odlučuje o tome, to praktično implicira mešanje izvršne vlasti u rad tužilaštva. Uvažavajući ustavni položaj javnog tužilaštva kao samostalnog organa, primerenije je rešenje da o nespojivosti sa dužnošću republičkog javnog tužioca odlučuje Visoki savet pravosuđa.