Hvala gospodine Obradoviću. Drago mi je da ste iskomentarisali, zbilja se ponekad dešava i dobro je da ste to nazvali praksom, da se ponekad diskutuje o prihvaćenim amandmanima, ali to jeste poslovničko pravo i ono potiče iz neusaglašenosti različitih odredbi Poslovnika i često činjenica da jedan odbor nije usvojio omogućava da građani ne znaju kako to tačno izgleda, da se pozivajući se na jedan član Poslovnika govori o amandmanu koji je prihvaćen. I ovo govorim kao povod za obrazloženje amandmana koji sam podneo na član 41. i član 8, jer je ustvari identično obrazloženje, identična je materija.
Mi inače imamo problem kao država što tokom uspostavljanja države i pune funkcionalnosti svih institucija, jer iz različitih razloga koje građani dobro znaju, znaju ih i narodni poslanici, čitav niz institucija ili nije funkcionisao ili nije hijerarhija poslova jasno bila opredeljena u praksi i deo toga jeste neusaglašenost zakona. Odgovornim pristupom svih odgovornih poslanika, dakle svih poslaničkih grupa koje su učestvovale u radu na odborima i pripremi zakona i odgovornim pristupom stručnjaka koji su radili na pripremi zakona u ovom sazivu, prethodnom sazivu, u onom sazivu od 1998. godine se ide na usaglašavanje naših zakona u skladu sa normama uobičajenim u evropskom zakonodavstvu. To se dešava od 1998. godine u kontinuitetu, ali naravno ostaju i dalje različite neusaglašenosti.
Ovo o čemu smo malopre govorili, fizički se nešto ne može. Kao što se povodom prethodnog amandmana koji je prihvaćen od strane predstavnika predlagača ovde ukazanom neke stvari ne mogu da se sprovedu, jer postoje važniji državni interesi koji se tiču svih građana. Ako ovaj saziv radi najviše dana u godini, naravno da nema dana kada će ljudi moći da se odmore i naravno da se to ne vidi sa stanovišta službenika, ovde sada govorim o službenicima i nameštenicima, to je moguće videti, jer mi imamo običaj da se politički svađamo i da ljudima koji rade svoj posao na osnovu podataka koje imamo na raspolaganju ne odajemo nužno priznanje.
Osamsto posto, više puta sam izneo taj podatak, Služba Narodne skupštine osamsto posto, osam puta više je fizički posla uradila zbog aktivnosti Vlade, poslanika, predlagača, bilo u davanju amandmana, bilo u okviru drugih poslova.
Naravno da to nije moguće adekvatno platiti, ali naravno da to nije novinska vest, ali je novinska vest, koja se stalno pojavljuje toliko da i sami poslanici daju odgovor, pa kada ih novinari pitaju: zašto vi sebi povećavate platu 50%, oni kažu – znate, mi radimo toliko. Nikada poslanici nisu sebi povećali platu. Poslanici uopšte o tome ne odlučuju. To je jedna od glupih laži. Rezultat te laži je da mi, ustvari, gubimo osećaj šta je koji nivo vlasti.
Najvažnija, najviša vlast je zakonodavna, potom izvršna, koja je podeljena. Kada se kaže najviša, to ne znači da zakonodavna odlučuje iz neke druge oblasti, zna se samo šta je temelj. Na zakonit način se nešto uređuje. Potom, izvršna koja je u Srbiji podeljena, pa sudska. U praksi, na to se često ukazuje i za ovom govornicom, naravno da imamo i savetodavnu vlast. To je dosta neobična vrsta vlasti, nigde nije regulisana, ali se pojavljuje u praksi.
Otuda često zbunjivanje, ali sve je to moguće u medijima, sve je to moguće za ovom govornicom, ali postoje trenuci kada na mestima na kojima se nalazite morate da podsetite na pravi i jedini kriterijum, isto kao što je to obaveza i kada niste na tom mestu.
Meni nije trebalo mesto predsednika Skupštine, da bih u proleće 2003. godine izašao za govornicu i rekao da proglas koji se emitovao od tadašnjeg MUP Srbije ugrožava prava građana. Nije mi trebala nikakva funkcija za to, isto kao što nikada nisam mogao da ispostavim račun za sve ono što sam izgubio boreći se za parlamentarnu demokratiju. U parlamentarnoj demokratiji se zna šta je posao parlamenta, zna se šta je posao izvršne vlasti, zna se šta je posao sudske vlasti.
Zbog toga je bila moja obaveza, kao narodnog poslanika, sa mesta koje sada obavljam u ime svih vas, jer tako zakon kaže, da tražim da se čl. 8. i 41, koji su identični, promene i glase, pročitaću vam član 41. "Osnovica se utvrđuje za svaku budžetsku godinu Zakonom o budžetu Republike Srbije.
Osnovicu u službama Predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije utvrđuje nadležni odbor Narodne skupštine Republike Srbije".
Obrazloženje je isto i glasi: "Amandman se predlaže polazeći od Ustavom utvrđenog položaja Narodne skupštine, prema kome je Narodna skupština nosilac zakonodavne vlasti. Saglasno tome, Narodna skupština ima ovlašćenje da samostalno uređuje svoj rad i organizaciju, što je i utvrđeno odredbom člana 82. Ustava Republike Srbije. Da bi se obezbedilo da Narodna skupština može samostalno i na odgovarajući način da uredi obavljanje specifičnih poslova vezanih za njen rad i odlučivanje, neophodno je da nadležno radno telo Skupštine, tj. Administrativni odbor, kao što je to i sada važećim propisima predviđeno (član 3. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, "Službeni glasnik RS", broj 34/01 i član 73. stav 1. alineje 3. i 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije), utvrđuje osnovicu u službama Predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije.
Ovakvim zakonskim rešenjem približili bi se praksi država sa razvijenom parlamentarnom demokratijom čiji parlamenti imaju poseban budžet, do donošenja zakona kojim bi se uredilo da Narodna skupština ima svoj budžet".
Ovo obrazloženje, ako nekome nije jasno, ne počiva na ideji da će Administrativni odbor utvrđivati osnovicu koja će se razlikovati i da se na taj način možda plaše službenici, onih 10.000 ili 40.000 zaposlenih u različitim službama, da ne misle da će ovih 200 zaposlenih da imaju neku drugačiju osnovicu. Neće, naravno. Nisu ni do sada imali. Uvek Administrativni odbor potvrdi osnovicu. Zašto? Zato što je budžet siromašan, jer smo siromašna zemlja i uvek nastojimo, koliko god je to moguće, pustite političke rasprave, da to bude ono što je moguće da bi država funkcionisala.
Naravno, uvek postoje, ne treba to građanima pojašnjavati, vi to dobro znate i zakonom to ne možete da uredite, postoje oni koji sticajem okolnosti ne rade dovoljno. To je ona fina stara praksa koja kaže: "Ne možete vi mene tako malo da platite, koliko ću malo da radim".
Naravno, ali nisu ti ljudi krivi i ne može se po njima praviti zakon. Nisu krivi ljudi koji su, recimo, radili na različitim nivoima državne zajednice, što nije bilo posla, dok se to nije rešilo – ili da se ojača ili da se uspostavi sada. Ti ljudi nisu krivi ni na jedan način.
Mi ovde govorimo o dve službe, o jednom malom broju ljudi i o činjenici, pročitao sam vam stav važećeg Ustava i moja obaveza je da ga poštujem.
I u predlozima novog ustava, u predlozima o kojima razgovaramo ovih dana, upoznat je i predstavnik predlagača i te kako sa članovima Predloga novog ustava, naravno da će biti, u skladu sa međunarodnim obavezama, u skladu sa parlamentarnom demokratijom, uređen budžet Narodne skupštine. To će biti ova ista stavka iz budžeta Republike Srbije, koja sada postoji, ni više, ni manje novca, ali će omogućiti da se organizuje rad kako valja.
Uzgred, bilo je u nekoliko navrata privatnog pitanja: gospodine predsedniče, zašto ne povučete amandman? Ne mogu, zato što postoje političke priče, postoje neusaglašenosti članova zakona, postoje različita rešenja na koja možemo da se pozivamo i u Ustavu, ali kao što nije bilo moguće, ako neko ne potpiše odluku i predloži ovoj skupštini, da Srbija preuzme svoje nadležnosti, iako je to utvrđeno i članom 60. Ustavne povelje, ali da bi se ušlo u posed, morao je neko to da uradi, to mu je u opisu radnog mesta.
Nepristojno je pitati predsednika Skupštine da povuče amandman kojim se brani parlamentarna demokratija. To je na ivici nepristojnosti, da ne upotrebim grublji izraz. Ali, navikao sam na tu vrstu nepristojnosti.
Podsećam još jednom, kada sam izašao javno za govornicu 2003. godine, rekao sam da ne može MUP da daje ovakva saopštenja, to ugrožava prava građana. Ja sam građanin. Dobio sam zahvalnost, i ličnu, mnogih stranaka koje su mogle da budu pod udarom tako naopako shvaćenih prava na izjavu. Kao što sam nekoliko meseci kasnije dobio izvinjenja svih onih koji su doneli pogrešnu odluku 5. juna 2006. godine.
Šta da radim sa tim izvinjenjem? Ponekad neku stvar morate da uradite u pravom trenutku, to nije samo pitanje države. Postoji trenutak kada nekom treba da izjavite ljubav ili saučešće. Ako taj trenutak promašite, urušićete i budućnost i prošlost. Ne sme to da se radi.
Ovaj član je taj trenutak i obaveza predsednika Skupštine da to uradi. Administrativni odbor ima pravo da to ne prihvati. Administrativni odbor ima pravo i da pogreši, kao i svaki, a nekad kad pogreši odmah ispravi, donese drugu odluku, nekad ne ispravi odmah, to je sve ljudski, to je Odbor. Skupština, kad glasa, ima pravo da ne prihvati. Ja nemam problem, ko ne zna da gubi, ne zaslužuje da dobija. Ko ne ume da se ponaša državnički, ne treba da se nalazi na mestu u državi. Ali rezultati se prihvataju. Ono što Skupština izglasa, to će biti važeće.
Da li ja insistiram da Skupština izglasa ovaj amandman? Ne insistiram. Verujem u slobodnu volju poslanika, u odnosu na ono što Skupština izglasa, ponašaće se predsednik Skupštine. Ovde se vode rasprave i tu ste vi predstavnici stranaka. U trenutku glasanja vi ste zakonodavac, posle toga vi ste građanin na koga se taj član, za koji ste glasali, odnosi. To je potpuno jasno. Ako to nije jasno ovde, kako mislite da će da bude jasno građanima Srbije.
Samo još jedan dodatak, gospodine Obradoviću, ako se slažete, znam da je već 15 minuta prošlo. Kada sam 2003. godine izašao javno, hoću da kažem, možda niko nije primetio, u policiji su i tada radili i odgovorni ljudi, odmah su povukli saopštenje koje je ugrožavalo slobodu građana, ali su nastavile političke stranke, čak i one koje sam ja osnivao, da se ograđuju od tog saopštenja. Nemam problem sa tim. Imam problem samo sa osnovnom pristojnošću.
Nisam pročitao obrazloženje kojim se ovaj amandman odbija. Nepristojno bi bilo da čitam obrazloženje kojim neko ukazuje predsedniku Skupštine, da on ne treba po Ustavu da brani Skupštinu.
Isto tako, smatraću krajnje nepristojnim, a zakonski je moguće i poslovnički, da neko da obrazloženje sada zašto misli da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Mnogo je bolje da ljudi razmisle, a ja sam za ljubitelje fudbala, pošto je sada fudbal, a ja sam stariji čovek i nagledao sam se kad loptu dobije jedan sjajan fudbaler, zvao se Jusuf Hatunić, nagledao sam se kako ceo stadion, kad on ima loptu, skandira – "razmisli", "razmisli". Nemojte skandirati sada nikome. Neka svi lepo razmisle i neka se u odnosu na to ponašaju, a ja ću svakako poštovati odluku Skupštine. Hvala vam mnogo.