Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena potpredsednice Vlade Republike Srbije, ovoga puta svesno akcenat stavljam na mesto potpredsednice Vlade Republike Srbije jer je ovo važan skupštinski dan i važan zadatak i meni je lično važno što ste ministar kulture ili ministarka, da budemo rodno odgovorni, vi ste i potpredsednica Vlade. Mislim da je ovo jedan iskorak Vlade koji je bio neophodan.

Pred nama je obaveza da usvojimo zakon kojim će se obezbediti bolji mehanizam, pre svega za očuvanje i negovanje srpskog jezika i ćirilice u javnom životu. Ovo jeste suštinski važno, pre svega jer su jezik i pismo identitetske odrednice jednog naroda, a mi imamo obavezu da sačuvamo sve što nas čini narodom, zato je obavezno da se vratimo izvorištu našeg identiteta.

Šta je cilj donošenja ovog zakona. Bar koliko ja razume o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, pre svega je afirmacija i popularizacija našeg jezika i pisma, stvaranje mogućnosti za njegovu širu upotrebu, pre svega u javnom životu.

Zakon je posledica činjenice da je srpski jezik, a naročito ćirilica značajno zapostavljen, a time u dobroj meri i ugrožena. Dakle, naš je zadatak da na temelju višedecenijske nebrige za sopstveni jezik i pismo sagradimo čvrste mehanizme koji neće dopustiti da naš jezik nestane.

Nezamislivo je za nas da svoj jezik izgubimo, ali je to moguće ukoliko jezik ne posmatramo kao stub naroda, onako kao što to čine svi narodi ovog sveta. O tome je govori profesor Žarko Obradović, uzimajući čini mi se kao primer Francusku. Jezik je biće jedne nacije, bedem njenog opstanka i svojevrsna živa materija. On se razvija, bogati ili siromaši, opstaje ili nestaje, što zavisi od brojnih faktora spoljne ili unutrašnje prirode.

Kada su ćirilica i srpski jezik u pitanju, a posebno naša jezička kultura, višedecenijska su nastojanja naših jezičkih stručnjaka i relevantnih institucija da nam predoči istinu pre svega o ugroženosti ćirilice i srpskog jezika. Mnogi lingvisti upozoravaju na ruiniranje našeg jezika, kako zbog globalističkih unifikacija, koje znače da svi govorimo jedan jezik, da svi koristimo istu monetu i da postanemo jedna država.

Naravno, ovo nije model koji ne bi odgovarao, zapravo jedino odgovara multinacionalnoj kapitalu, ali državama i narodima koji poput nas imaju svoj jezik, istoriju i kulturu, mondijalizacija samo donosi štetu. U zaštiti jezika i pisma osim javne vlasti i institucija, stručnjaka, veliku ulogu imaju mediji i ne samo kada je u pitanju pravilo korišćenja jezika i poštovanje jezičkih, odnosno gramatičkih pravila, već i u korišćenju ćirilice i njenoj afirmaciji.

Neću se ponavljati jer su kolege govorile o tome koliko je dnevnih novina na ćirilici, koliko TV kanala koristi ćirilicu. Ti su podaci, čuli smo već, poražavajući. Ono što hoću da kažem, naš jezik, kao mnogi drugi u opasnosti je, pre svega, od prevelikog korišćenja engleskih i drugih stranih reči. Da bismo uopšte bilo šta uredili, ako smo krenuli da to radimo iz doma Narodne skupštine, kao odgovorni ljudi, onda moramo prvo da uredimo sebe.

Ako bismo bili dovoljno odgovorni, pa možda pročitali transkripte sa sednice Skupštine Srbije, bojim se da bi bili iznenađeni koliko često i mi sami koristimo reči i termine koji nisu autentično srpski, a za tim potrebe nema, jer je srpski jezik bogat i čini mi se da za svaku i situaciju i momenat ima svoju definiciju.

Da bismo sve druge motivisali da na ovaj način počnu da razmišljaju, krajnje je vreme da prvo mi, kao odgovorni ljudi, kao predstavnici naroda, što manje koristimo neke druge termine, neke termine koji nisu autentično srpski, jer opet kažem, ubeđena sam da za tim i nema potrebe, kada je u pitanju ovaj bogat jezik.

Kada su u pitanju ta oprečna razmišljanja o potrebi zaštite našeg zvaničnog pisma i srpskog jezika, neverovatno je kakve sve argumente čujemo i čime se služe protivnici ili uslovno rečeno protivnici zaštite ćirilice. Svašta se čulo u danima pred ovu sednicu. Ja ne bih o njima, već o nama koji smo i danas odgovorni za promenu stanja našeg matičnog pisma i maternjeg jezika. Od rasprave sa protivnicima naše jezičke politike, mnogo je važnije da pozovemo na sabornost sve kojima je do državnog i nacionalnog identiteta i integriteta stalo.

Nije pitanje jezika formalno pitanje, kakvim žele da ga predstave pojedinci koji kažu – da je svejedno pišu li ćirilicom ili latinicom. Nije svejedno. Da jeste, svi narodi sveta bi govorili istim jezikom, pisali istim pismom. Nije svejedno jer Srbija nije politička, već nacionalna država koja postoji više od 10 vekova. Ona ima svoje duhovne temelje, izgrađene elemente državnog i nacionalnog identiteta, kao što to imaju i ostali narodi širom sveta koji su stvarali svoje države.

Na žalost, danas pod najezdom globalista, pitanje suverenosti koje inače potiče naroda postalo je izlišno. U modi je odricanje i poricanje sopstvene istorije i kulture, sopstvenog jezika i pisma, sopstvenog porekla naroda. Poslednjih decenija širom našeg regiona, posebno među bivšim jugoslovenskim republikama postalo je pravilo da se ćirilica proteruje. Hrvatska izbacivanjem Srba kao konstitutivnog naroda iz svog Ustava zabranila ćirilicu, a i u Crnoj Gori, što još veći nonsens za nju ima sve manje mesta iako je ona matično pismo. Verujem da ako Njegoš danas može da vidi, čudom bi se začudio kada bi video njegov ćirilični rukopis „Luča“ premetnut u latinicu.

Ono što je najgore, često smo mi znali da budemo žrtve i sami sebe, dobre ideje pokvare ljudi koji ne znaju da ih sprovedu. Možda je nekada i postojala dobra ideja da budemo ono što bazično Srbi jesu, a to je korektni prema svima u svom okruženju, pa i da prihvatimo da se nekad taj srpsko-hrvatski jezik i koristi. Ovo kažem svesno da me ne bi prozivali da sa pozicije naslednika komunističke partije Jugoslavije koja je to baštinila, možda danas kao socijalisti pričamo praznu priču, ne, prepoznali smo grešku pa danas imamo pravo i da je ispravimo i da kažemo kao neko ko je nasledio sve tekovine, pa i ono što je možda bila greška ili poverenje bez osnova, danas kažemo – ne, srpski jezik i ćirilica moraju biti najbitniji. Nije sramota priznati grešku, sramota je ako se o tome ne govori.

Nema veće obaveze za ovaj jezik i pismo od onoga što je, čini mi se, Stefan Nemanja, ne čini mi se, nego znam, rekao, a oživeo je to pisac Mile Medić, tada je poručio svom sinu Savi, a danas bi mogli da ga svi čujemo baš kao da smo Sava – čuvajte čedo moje milo jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša, a šta je narod izgubi li jezik, zemlju i dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč znaj da je nisi osvojio nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti i najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju reč svoj jezika.

Ovo je jedan od razloga zašto ne želimo da izgubimo ni jednu reč našeg jezika. Želimo da ovim zakonom utičemo na podizanje svesti o potrebi čuvanja srpskog jezika i pisma, a jezik se čuva tako što se govori. Ćirilica se čuva tako što se njom piše.

Na žalost, nemam više vremena, jer moram ostaviti vreme i za svoju koleginicu Dunju, koja će sigurno imati još više da kaže na ovu temu, pa ću zaključiti time što ću podsetiti da je srpski jezik postao službeni jezik 834. godine i uveo ga je Knez Miloš tako što je zahtevao da se prepiska sa turskim okupacionom vlastima bude isključivo na srpskom. Knez Miloš je vratio tada jedno pismo turskom veziru sa porukom – evo šaljem pismo natrag sa preporukom da ga otvorite i na srpski prevedete, pa mi ga onda pošaljite.

Rešeni da i danas dogovaramo i dopisujemo se sa svima koji imaju dobru volju, imamo pravo i da tražimo da ga otvore i da nam ga na srpskom pošalju. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvažena ministarko sa saradnicima, poštovane kolege, pre svega građanke i građani Srbije, sednica Narodne skupštine posle letnje pauze je i započinjemo raspravom o, po meni, veoma važnom zakonu i dobro je da je tako – Predlog zakona o zaštiti potrošača. Rekla bih da je u pitanju predlog potpuno novog zakona kojim se bitno nadograđuje postojeći pravni okvir iz ove oblasti.

Obaveza Republike Srbije da obezbedi adekvatnu zaštitu potrošača proističe iz, pa, u najmanju ruku, dvostrukih razloga. Prvi je potpuno usklađivanje našeg nacionalnog zakonodavstva sa komunitarnim pravom u ovoj oblasti, što kao obaveza proističe iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je Srbija potpisala 2008. godine u vreme tehničke Vlade, a drugi razlog je obaveza prema sopstvenim potrošačima, koji je možda čak i važniji, koji danas u vreme globalizacije tržišta treba da uživaju zaštitu upravo po tim evropskim standardima i da budu u najmanju ruku ravnopravni.

U cilju sprovođenja međunarodnih obaveza, a pre svega u cilju poboljšanja sistema zaštite potrošača na nacionalnom nivou Srbija je usvojila i Strategiju o zaštiti potrošača za period 2019.-2024. godina i u tom kontekstu treba posmatrati i ovaj predlog zakona koji je usklađen sa komunitarnim pravom i značajno kvalitetnije i sveobuhvatnije tretira pitanje zaštite prava potrošača, kako individualnih, tako i kolektivnih.

Nekoliko je važnih novina u ovom predlogu zakona i ja bih istakla da su u pitanju kvalitetna poboljšanja koja treba da doprinesu još većoj zaštiti naših potrošača, odnosno svih nas, pre svega, kao potrošača. Ovaj zakon se oslanja ne samo na evropsko zakonodavstvo, već i na dobru praksu pravno uređenih država koje danas kada živimo u svetu potrošačkih društava prepoznaju tu potrebu da se zaštite i potrošači, a ne samo proizvođači, kako je to do nedavno bio slučaj.

Slobodno možemo reći da su nas neoliberalni kapitalizam i globalizacija učinili pre svega potrošačima svega i svačega, tako da nema u ovom trenutku robe koja se ne može prosto prodati, pri tome značajan doprinos tome daju i agresivne medijske kampanje, internet, društvene mreže. Zapravo, potpuno smo okruženi reklamnim porukama, bilbordima, flajerima, telefonskim pozivima i svi u tim razgovorima nude uglavnom najbolji proizvod.

Trebalo bi nam dosta vremena da bismo se pozabavili psihologijom potrošača koji se menja upravo pod uticajem reklamnih politika proizvođača koji su osmislili kojekakve proizvode i po svaku cenu žele da ih prodaju što bolje i ako može što skuplje. To je razumljivo imajući u vidu troškove istraživanja tržišta pre svega, formiranja i proizvodnje samih proizvoda, promocije, svega što to prati, ali sa aspekta potrošača vizira može biti i jeste drugačija.

Krupan kapital ima interes da stiče što veći profit, da ga umnožava, što radi i razvojem potrošačkog mentaliteta koji u sedište stavlja posedovanje i sticanje materijalnih vrednosti, nažalost. Na taj način se podstiče i naša ljudska potreba i pohlepa koja postoji, želja da posedujemo, u većini slučajeva i ono što nam nije potrebno, niti nas može učiniti srećnima.

Sa pozicije socijaliste, pre svega želim da istaknem da pitanje ljudskih potreba danas prerasta u pitanje stečene moći putem posedovanja luksuznih stvari, od kojih mnoge niti jesu niti će biti realna potreba. Za svet jednog radnog čoveka koji nije u mogućnosti da priušti sebi bilo kakav luksuz potrošački svet i mentalitet spadaju u domen virtuelnog ili, komotno se može reći, nestvarnog. Tako se taj realan vredan čovek često pita šta će nekom svetskom bogatašu 50 automobila ili automobili koji koštaju nekoliko desetina miliona evra, a na drugoj strani imamo decu koja još uvek umiru od gladi.

Ta trka za kupovinom što veće količine proizvoda ne vodi uvek kvalitetnijem životu. Nažalost, često je to upravo put otuđenja i produbljivanja upravo socijalnih razlika. To stvara veći jaz između bogatih i siromašnih. Ako bismo uzeli u obzir globalni nivo, potrošačka era utiče i na neracionalno i nekontrolisano korišćenje i prirodnih i ljudskih resursa na našoj planeti.

Ako mogu i ovog puta da skrenem pažnju na činjenicu da je potrošački mentalitet koji nas često čini sebičnim i samodovoljnim česti razlog i za taj najveći problem koji imamo, a to je pad nataliteta. Da nije tako ne bi nas demantovale hrabre srpske majke koje su rađale u vreme onih ratova i posle ratova kada je trebalo obnavljati zemlju.

Međutim, činjenica je i to da krupni multinacionalni kapital, koji je u današnje doba vrhovni vladar svega, kreira i ovaj potrošački svet, pa i sam mentalitet. Danas smo došli do toga da je potrošački mentalitet čitava ideologija koja nameće novi sistem vrednosti, a to je megalomanija, odnosno ogromno tržište različitih roba koje nam daje privid raskoši i jednog lepog života. Kako je tržište ogromno, robe je još više. Ustanovljen je i novi model ponašanja kupca u odnosu na proizvođača i trgovca i to je, grubo rečeno, kapitalizam.

Nekada je proizvođač bio u centru pažnje kao stvaralac nove vrednosti. Međutim, vremena su se promenila, neoliberalni kapitalizam je potrošača proglasio glavnom ličnošću, od čijih potreba će i zavisiti i buduća proizvodnja i prodaja. Danas je potrošač ubeđen da je on centar svega, da je kralj kome se ispunjavaju želje i taj utisak velikog značaja potrošač stiče kroz kampanje kojima se proizvođači i trgovci obraćaju pre svega potrošaču, podstičući upravo taj utisak njegove važnosti i važnosti njegovih odluka za koji će se proizvod odlučiti. Ali, to obraćanje nije uvek iskreno, ne uvek, nego u većini slučajeva nije, toga smo svesni i toga smo svedoci skoro svakodnevno.

Zato danas država i mora da na ovaj način odbrani potrošača od onih nemilosrdnih i nečasnih trgovaca koji, nažalost, ne biraju sredstva da prodaju tu svoju robu. Danas u eri modernih elektronskih komunikacija to nije teško. Rekla bih da nije teško biti dosadan, možda je to najblaži termin. Opkoljeni smo reklamama za različite robe, usluge, putovanja. Reklama je postala pitanje izbora, pitanje opstanka na tržištu i nije više primaran kvalitet niti se o njemu u većini slučajeva uopšte i razgovara.

U tom smislu je novi Zakon o zaštiti potrošača o kojem danas govorimo zaista jedna ozbiljna pravna prepreka lošim trendovima u prometu roba i usluga i kao motiv za zakonito i etičko poslovanje u kome nema i ne sme biti prevarenih. Zato mislim da ovaj zakon ima i te kako važnosti i da je pravo vreme kada ga donosimo.

Novi, isto tako nužan, koncept zaštite potrošača podrazumeva i društveno odgovoran marketing koji podrazumeva uvažavanje šireg javnog interesa, brigu o održivom korišćenju energije i prirodnih resursa, humani odnos prema radnoj snazi, prema ljudskim resursima u celini, i prema održivom razvoju i uticaju na životnu sredinu svih ljudskih delatnosti, pa i delatnosti proizvodnje robe.

Taj širi kontekst treba da podrazumeva dobar kvalitet i optimalni kvantitet u proizvodnji robe, kako s jedne strane viškovi ne bi bacani bili i uništavani, a sa druge strane imamo kategorije stanovništva, pa i čitava tržišta u siromašnim zemljama koja ne mogu da zadovolje ni svoje osnovne potrebe. Srbija je država koja prihvata odgovornost za proizvođačko-potrošačke odnose i za adekvatnu zaštitu potrošača i neoborivi dokaz za to je upravo ovaj zakon o kojem danas razgovaramo.

Kada je sam zakon u pitanju, pohvalila bih rešenja koja su do najpreciznijih detalja uredila pitanja ostvarivanja prava potrošača. Posebno je dobro razrađen postupak vansudskog rešavanja potrošačkih sporova.

Posebno bih istakla rešenja koja se odnose na turističke aranžmane i načine ostvarivanja prava nezadovoljnih i prevarenih kupaca u toj oblasti. Ne smatram, naravno, da je uvek turistički operater odgovoran za neispunjene ugovorene obaveze, često je to strana koja plasira ponudu preko agencije, ali imali smo prilike da čujemo kako neka agencija koja nije član Nacionalne asocijacije, nema licencu, organizuje turistička putovanja, a kada dođete na destinaciju vaš apartman u najboljem slučaju nije ono što ste kupili, ako ne dođete i u situaciju da je već prodat.

Ako u celini posmatramo Predlog zakona koji je pred nama, on zaista predstavlja jedan dobar zakon koji je usklađen sa evropskim zakonodavstvom. Poslanička grupa SPS će bez dileme u danu za glasanje ovaj zakon podržati, a ministarki i saradnicima hvala što smo ovo zasedanje nastavili posle pauze upravo sa ovim zakonom koji čini mi se jeste jedan od važnijih koje ćemo u ovom mandatu doneti.

Sigurna sam da ćemo u nekom budućem periodu možda prepoznati još neke nedostatke, ali zato zakoni i postoje i svi mi koji se tim poslom bavimo da ih dodatno nadogradimo, ali sve u interesu, zaista, građana i građanki Srbije koji zaslužuju da prema njima budemo korektni onoliko koliko su nam poverenja dali.

Jedino od čega ne možemo da ih zaštitimo jeste to plasiranje jeftinih političkih proizvoda, ali to nije u vašem domenu, od toga se moramo braniti politikom. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Kada smo vam ukazali poverenje da budete predsednik Skupštine, to je blanko značilo i da ćemo poslušati vašu sugestiju.

Bez obzira što sam jedina žena koja danas postavlja pitanje, uglavnom su to postavljali narodni poslanici, a na većinu pitanja odgovorila je premijerka. To je ona praksa u Srbiji koja kaže da muškarci uvek imaju dileme, a žene uvek rešenje.

Probaću da budem najkraće moguća. Pitanje, zapravo jedna sugestija pre svega za vas.

Sugestija za vas. Vreme iza nas, Kovid 19 ja sam o tome govorila i kada smo imali Predlog zakona o podršci deci sa porodicom, nekako mi se čini, stičem utisak da smo prema porodiljama u vreme kovida možda ostali malo manje darežljivi, da tako kažem, nego u odnosu na sve ostale. I u tom smislu bih da zajedno, ne zato što nije nemoguće predložiti jedno rešenje u vidu leks specijalisa, koji imam u glavi, nego bih zaista želela da to bude sinhronizovano između zakonodavne i izvršne vlasti, predložila da kada se vratimo ili u redovnom zasedanju na jesen, možda donesemo odluku koja bi značila ili leks specijalis, mislim da je to najpraktičnije, jednokratnu preporuku da se porodiljama u vreme kovida, koje su zaista podnele veliku žrtvu, pre svega zbog uslova koji nisu bili humani i negde su izazivali strah, zdravstvena pomoć nije bila moguća u svakom trenutku, da se eventualno donese mera koja bi značila da kada krenu u penziju, dobiju taj staž uvećan za onaj period koliko su provele na porodiljskom bolovanju, otprilike za 12 meseci, ako se ne varam, ili za nešto kraće.

To bi značilo da svaka od njih, pod okolnostima da su to mlade i hrabre žene, zaista, koje su se opredelile za taj korak u ovo vreme, kada budu odlazile u penziju, istina, to je vreme koje verovatno nećemo svi mi dočekati na ovim funkcijama, ali mi se čini da ih treba ispoštovati i ostaviti mogućnost da dobiju tu beneficiju od recimo šest ili 12 meseci. Ja sam pre za 12 meseci, ali prihvatiću svaku sugestiju koja se dogodi i da to zajedno kao Vlada i Skupština, prosto, uradimo i to bude još jedna od onih mera koja pomaže ovoj pronatalitetnoj politici.

Znam da smo uradili mnogo, ali statistika nam ne ide u prilog. Prvi put je rođeno manje od 62.000 beba, a imali smo 50.000, pre svega 53.000 umrlih kao posledica Kovida 19 i negde sama takva statistika plaši. Tim pre su ove žene i njihova hrabrost, ove mlade žene zaslužile da im se možda na ovaj način odužimo.

Eto, od mene jedna inicijativa, više nego što je pitanje. Ja se nadam da ćete razumeti i da ćemo naći najadekvatnije rešenje za sve ovo.

Imala sam pitanje i za gospodina Selakovića, ali biću i jedina dama i kolegijalna i ostaviti vreme za kolegu Šormaza. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena gospođo Gojković sa saradnicom, na dnevnom redu Narodne skupštine je kultura. Za mene i za vas kontinuitet od pet godina. Današnji povod, dva predloga zakona, i to izmene i dopune Zakona o kulturi i Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti.

Pre analize uopšte sadržaja ovih predloga zakona, osvrnula bih se i ovoga puta najpre na kulturu, na njen značaj za napredak i razvoj jednog društva, odnosno našeg društva. Za kulturu je uvek vreme. Kultura je proces, izbor socijalizacije pojedinca, način života, faktor integracije različitosti, čuvanje starog i stvaranje novog, možda najsnažnija veza zapravo je između prošlosti i budućnosti. To je, pre svega, čuvanje vrednih obeležja i kulturnih tragova jednog naroda, ali i univerzalnih kulturoloških vrednosti čovečanstva koje se i stvaraju prožimanjem svih kultura.

Zato kulturu uglavnom posmatramo i kao nacionalnu i kao opštu, nadnacionalnu, odnosno univerzalnu kategoriju koja briše granice i približava narode određenim obrascima ponašanja i stvaranjem različitih kulturnih vrednosti koje se uvažavaju i poštuju i mogu postati vrednost čitavog čovečanstva.

Primer za to su, pre svega, naši spomenici kulture, naši manastiri srednjevekovne Srbije koji su uvršteni na svetsku listu kulturne baštine pod zaštitom UNESKO - Studenica, Stari Ras, Sopoćani, Gračanica, Pećka Patrijaršija, Bogorodica Ljeviška, Visoki Dečani i da ne nabrajam. Na UNESKO-voj listi nematerijalne baštine nalazi se i srpska slava i kolo, kao naša nacionalna igra.

Primer za univerzalnost kulture jeste i naša freska Belog Anđela iz manastira Mileševa, za koju zna čitav svet jer je prvi satelitski prenos video signala preko satelita Telstar sadržao fresku Beli Anđeo. To je bio prvi satelitski TV pozdrav Evrope Americi.

Dakle, kulturno blago Srbije i srpskog naroda od neprocenjive je vrednosti i obogatilo je kulturno stvaralaštvo čitavog sveta. Zato svaki narod, a mi pre svega imamo obavezu da sačuvamo pečate svoje istorije, kulture, svog stvaralaštva, jer se tako identifikujemo kao jedinstvena nacionalna kultura na svetskoj kulturnoj mapi. Mi kao narod možemo biti ponosni što su nam preci iz mnogih vekova ostavljali materijalne i duhovne zadužbine po kojima smo prepoznati na univerzalnom svetskom nivou. To nam niko ne može oduzeti koliko god da postoje takve težnje. Neki bi svakako hteli da oduzmu i kontinuitet našoj državi koja neprekidno postoji više od 10 vekova. Zvala se ona Raška ili Srbija, bila ona Dušanovo carstvo ili današnja moderna Srbija ona postoji 10 vekova i to je nepobitna činjenica.

Kultura je važna sociološka odrednica i potreba svakog čoveka, pre svega, kao socijalnog bića. To je osećaj blagostanja, duhovne ispunjenosti naše ličnosti koja može birati i opredeljivati se za kulturne sadržaje i simbole, za obrasce, pa na kraju i za ličnosti.

Ono što je suštinska uloga kulture kao baze socijalizacije jeste da kreira i promoviše prave i tradicionalne vrednosti, da afirmiše sadržaje koji doprinose pozitivnoj socijalizaciji, kao i u sportu gde ovih dana imamo posebno zadovoljstvo, gde su nam sada nacionalni uzori Novak Đoković, mlada Milica Mandić. Svi smo juče bili beskrajno srećni. Jedan je najbolji svetski teniser. Mlada Milica je najtrofejnija, mislim, srpska sportistkinja, sa dva zlata. Sve to doprinosi prosperitetu ličnosti, zajednice, jer takva dva mlada čoveka, a ima ih još, nego prosto da ne nabrajam, jesu dobar uzor za našu decu.

Kada su kultura i kulturna politika u pitanju, uloga institucija i uglednih pojedinaca, pre svega, kulturnih stvaralaca koji predstavljaju poželjan društveni obrazac je ogromna. Tu se ponovo vraćam na taj primer pozitivnog uticaja, najpre Novaka, a onda i svih naših mladih sportista zbog kojih se deca u trenutku opredele da će se baviti baš tim sportom, jer imaju želju da, poput košarkašica, jednoga dana budu pozdravljeni i pojave se na balkonu Starog dvora.

Istina, nije uvek nekima lako da gledaju ovoliko uzastopnih pobeda i ovoliko trofeja, pre svega, tog našeg Novaka, titulu najboljeg sportiste svih vremena, najboljeg svetskog tenisera i da pri tome imaju svest o tome da je on Srbin. Međutim, mi smo imali sreće, a problem je njihov. On jeste Srbin koji voli svoju zemlju, kao što je to bio i Nikola Tesla.

Ne mogu da danas ne pomenem Nikolu Teslu iz mnogo razloga, našeg, ali svetskog naučnika koga zna, slavi cela planeta, jer dobrobit njegovih neponovljivih pronalazaka koristi čitava moderna civilizacija.

Pre dve nedelje, tačnije 10. jula, navršilo se 165 godina od Teslinog rođenja. Možda je trebalo da budemo glasniji, smeliji, primereniji, da obeležimo ovaj jubilej. Tesla ipak nije samo naučnik. Tesla je uzor, naučnik svetskog glasa kakav se posle njega još uvek nije rodio.

Moramo naglas da kažemo da je Tesla naš. On ima svoje poreklo i on je na svoje poreklo bio izuzetno ponosan. Neki bi da ga prisvoje. Pune su novine ovih dana i tog karikiranja koje imamo mogućnost da vidimo. On je ipak Srbin, gde god da se rodio, a rodio se u Smiljanu, mesto u Lici, tadašnjoj vojnoj krajini gde su Srbi vekovima čuvali Habzburšku monarhiju od upada Otomanskog carstva. Rodio se kao sin pravoslavnog srpskog sveštenika – Milutina Tesle. To što svi svojataju Teslu nikako ne znači da mu mogu promeniti nacionalnost. To je nečija želja da u nedostatku svoje uzima našu istoriju i Srbija je, čini mi se, nikada više bila izložena ovoj otimačini. To je možda najblaža reč koju mogu da upotrebim. Ako bih bila blaža, onda bih rekla da se u najmanju ruku to može zvati nedostatkom kulture komunikacije ili nedostatkom mere za istinom.

Da se vratimo našoj kulturnoj sceni i kulturnoj ponudi koju još uvek zbog korone konzumiramo pretežno preko elektronskih medija, pisanih medija, društvenih mreža, interneta, takoreći virtuelno, i svašta se tu može naći. Možda je kultura dijaloga koja je na nekom niskom nivou, rekla bih, takođe posledica Kovida, ali su neke stvari prosto nedopustive.

Da ne govorim o nedopustivom rečniku i govoru mržnje. O scenama koje nam se usred dana nude kroz neke programe koje gledaju i maloletna deca i koliko god da smo svi bili skloni tom kritičkom osvrtu, a često se u ovoj sali čulo deiktički govorimo o nekakvim rijalitim programima, ja prosto ne znam da li su možda čak i oni u jednom trenutku mogli da budu primer toga – ovakvi ne trebate biti. Šteta je ukoliko bi se kod mladih ljudi to krenulo primenjivati kao model ponašanja ili se iz toga crpeli nekakvi idoli.

Nisu sjajne ni naslovnice pojedinih pisanih medija. Sve ređe pročitamo vest o nekim medaljama naših mladih naučnika, istraživača, talenata. Da ne govorim o tom jeziku mržnje i tolerancije, optužbama, presudama. One pljušte i od svih i od svakoga i to uglavnom od neovlašećnih i nekompententnih. Sadržaj na društvenim mrežama na kojima su naša deca svakodnevno, i to je praktično jedan dobar mamac, kad bih krenula da dalje nabrajam i ovo do ovde pobrojano ne zvuči ama baš ni malo optimistično.

Ono što mi je dodatna fascinacija je što se nekada zapanjim i kada vidim sve poruke koje šalju neke javne ličnosti preko svojih društvenih mreža, pre svega, često su to nažalost ličnosti iz sveta kulture i informisanja, onda se zapitate - ko je zapravo taj koji modelira kulturu ponašanja i dijaloga ako to nisu ljudi iz sveta kulture? Imamo nažalost nedavno primer jedne javne ličnosti koja na društvenim mrežama koristi takav jezik da, i rečnik, mene je lično sramota i da to pročitam a kamoli da citiram i onda je pitanje - kome takvi ljudi mogu predstavljati kulturni obrazac? Mnogo je toga i svakodnevno prisutno da pomislite kultura ponašanja, pristojnost, šta to beše, gde se to izgubilo i šta se tačno dogodilo.

Šta da kaže na uvrede takvog tipa koje može da pročita jedan mlad čovek, ako ih pročita na Instagramu, Fejsbuku ili Tviter profilu nekoga ko mu je možda do juče bio i simpatičan i interesantan? Hoće li tako početi da misli ili će se razočarati u onoga za koga je do juče možda mislio da treba da mu bude uzor kao kulturni stvaralac ili neka druga javna ličnost? Ima li to ikakvog smisla? Ima li kraja svemu ovome i gde je tu pre svega lična odgovornost svake javne ličnosti koja se osmelila da se na bilo koji način pridruži i učestvuje u javnom životu?

Nekada je u socijalizmu kao društvo rada kultura bila definisana kao nadogradnja ličnosti, kao bazična potreba svakog čoveka kao socijalnog bića. Tako je definisana i uloga društva, odnosno države da kulturnom politikom čuva i prenosi tradicionalne i kulturne vrednosti i utiče na formiranje i zadovoljavanje kulturnih potreba pojedinaca i grupa, ali i na formiranje kulturnih obrazaca i stavova koji se smatraju pozitivnim i poželjnim sociološkim vrednostima, stavovima koji su prosperitetni i potvrđuju da smo apsolutno kulturno razvijeno društvo.

Uloga medija jeste gotovo presudna u formiranju vrednosnih stavova posebno mladih generacija koje su danas izloženije medijima i njihovom uticaju i o tome nekako u ovoj sali govorimo uvek i kada na dnevnom redu imamo REM, svejedno je da li izveštaj o radu Regulatornog tela za elektronske medije ili izbor članova, što se nedavno dogodilo. Oni imaju zakonsku obavezu, pored ostalog, da pre svega kontrolišu sprovođenje javnog interesa u oblasti elektronskih medija i unapređenju kvaliteta medijskih usluga.

Da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi odnosi se na sastav Nacionalnog saveta za kulturu u kome će zastupljenost manje zastupljenog pola sata iznositi 40% u skladu sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, koji smo pre izvesnog vremena usvojili i koji sadrži i ovu antidiskriminatornu meru. Nema nikakve dileme da je bilo za očekivati od vas, gospođo Gojković, da vrlo brzo intervenišete na temu pošto ste jedna od žena koja je zaista bila, kako bih rekla, inicijator te tako epohalne promene između 30% i 40% žena. U politici smo to postigli. Dobro je da je ovde. S tim da kultura, kažu, prema nekim nezvaničnim podacima u dobroj meri možemo muškarce smatrati manje zastupljenim polom, da se više žena u stvari bavi kulturom, hajde da to tako kažem.

Juče smo imali na Odboru za kulturu možda jednu dilemu – šta kod organa koji imaju po tri člana i kako će to procentualno biti zadovoljeno? Međutim, ja lično mislim da to matematički – jedan će biti manje zastupljen pol. Istina, to onda znači, grubo matematikom, procentualno 33%, ali je svakako više od 30%, što jeste bila težnja ove izmene.

Ne sumnjam da će Ministarstvo kulture prilikom predlaganja sastava Nacionalnog saveta za kulturu sada vrlo voditi računa da to sve bude zastupljeno onako kako treba i ova izmena zaista, koliko god je mi doživljavali kao takvu, nije samo pravno-tehničke prirode. Ona je iskorak, opet značajan iskorak pre svega u davanju mogućnosti manje zastupljenom polu, pa čak neka se potvrdi da su u kulturi možda to i muškarci, da u većem procentu učestvuju u kreiranju i sprovođenju pre svega kulturne politike u realizaciji nacionalnih i lokalnih ciljeva kulturnog razvoja, u očuvanju i promociji naše vredne kulturne baštine.

Ova izmena je kontinuitet i politike ove Vlade i Narodne skupštine da taj nivo ravnopravnosti među polovina prosto podigne još više u svim segmentima društvenog života. Rekoh, tu je kultura prosto bila prirodan sled.

Danas kada sa više strana iz okruženja, posebno od Albanaca sa KiM dobijemo poruke da naše kulturno blago u stvari nije naše nego njihovo, da naše istorijske ličnosti i naši naučnici i brojni stvaraoci u stvari nisu naši veoma je važno ko će i kako voditi i upravljati našim institucijama kulture.

Pored adekvatnije zastupljenosti polova, u našim institucijama kulture, za koje se istinski zalažemo, isto toliko važna je i stručnost i posvećenost kulturnih stvaralaca i institucija kulture u negovanju i očuvanju naše kulturne tradicije i umetničkog stvaralaštva koje se degradira i ne umanjuje značaj Srbije na kulturnoj mapi Evrope i sveta.

Imala bih još mnogo toga da kažem kada je u pitanju kultura i sve ono sa čim se Srbija uopšte suočava ovih dana, nekako čini mi se najnaglašenije, ali ću završiti zbog moje uvažene koleginice Dunje Simonović Bratić koja će govoriti posle mene i koja će više govoriti o izmenama i dopunama Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti koju smatram takođe jako važnom, jer su biblioteke ustanove, kao što su to ustanove kulture, muzeji, galerije, čuvari jedne neprocenjive vrednosti pisane baštine i moderne pisane reči koje potvrđuju veliki i neosporni talenat našeg naroda i naroda koji sa nama žive.

Iako danas živimo u eri digitalnih tehnologija, ta pisana reč je važna i nešto što nikako ne smemo niti da zapustimo, niti da napustimo. Zaista bih iskreno volela da se vratimo pravoj knjizi, kao što je ovlašćeni predstavnik SPS, Jelena Mihajlović rekla u svom izlaganju, poslanici SPS će sa zadovoljstvom podržati izmene oba predložena zakona. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Danas na dnevnom redu, još jednom ili ponovo, je izbor još jednog kandidata za člana Regulatornog tela za elektronske medije i nekako stičem utisak da već u dva mandata, po ko zna koji put biramo člana Regulatornog tela za elektronske medije.

Tako se namestilo, tako se htelo, ako se ne varam, a ne varam se, i prošli saziv je negde na samom početku svog mandata i zasedanja, kao jednu od prvih tačaka imao izbor jednog ili dva člana REM-a.

Šta nam to govori? U prilog svemu onome što smo čuli i pre moje diskusije, u diskusiji predsednice Odbora za kulturu i informisanje, gospođe Božić, ali i kolege Starčevića, jeste da smo u okviru svojih ovlašćenja i svojih obaveza, zaista se ponašali odgovorno i pristupili izboru nedostajućih članova REM-a, kada god je to zavisilo od skupštinskog Odbora, odnosno Skupštine Republike Srbije.

Danas, pred nama dva kandidata, sa impozantnim biografijama. Lepo je to rekao kolega Života, ne bismo pogrešili, kome god da damo poverenje, nećemo zaista pogrešiti, greh je što ne mogu da budu obojica.

Zato što smo u tom predstavljanju, pred Odborom za kulturu, čuli dva zrela umna čoveka koji vrlo znaju na koji način bi mogli doprineti, unaprediti rad REM-a, koje, kao takvo podložno kritici, čini mi se na dnevnom nivou i to u jednom dugom kontinuitetu.

Nije nevažno reći da su i gospodin Božidar Zečević i gospodin Crnobrnja, čak da se ne ogrešim profesor doktor Stanko Crnobrnja, za mene lično bili, ne iznenađenja, ali bilo je zadovoljstvo upoznati ih. Ja ni jednog ni drugog nisam poznavala, pre nego smo ih sreli na Odboru i bilo je zadovoljstvo čuti ih, bilo je zadovoljstvo sagledati sve ono što su oni zapravo sagledali kao nedostatke u radu REM-a, ono što su naglasili da bi mogli da eventualno poboljšaju svojim ulaskom i jedan međusobni respekt koji su pokazali i koji mi se posebno dopada, koji, čini mi se u poslednje vreme, nedostaje Srbiji. O ukusima ne vredi raspravljati. To je jedino što svi znamo.

Bojim se da sve naše rasprave, kada kažem naše, onda mislim pre svega na Srbiju, ne samo na raspravu u parlamentu, umeju često da budu posledica ukusa ili neukusa.

Šta će ko da bira da radi, njegovo je lično pravo, kako će da misli, takođe je njegovo pravo, ali taj brutalni pokušaj da se nekada nametne svoj stav kao generalni, ume da bude izuzetno naporan i mahom bez osnova.

Zašto sve ovo kažem? Zato što neću sebi dozvoliti luksuz, jer inače to ne volim da radim, a to je da se sada osvrćem na koje kakve komentare, da se osvrćem na određene ljude, zato što ljude koje komentarišem, mahom komentarišem diveći im se, a ono što ne izaziva moje poštovanje i moje divljenje, uglavnom ne izaziva ni potrebu da vreme trošim na takve pojave.

Kada je u pitanju rad regulatornog tela za elektronske medije, gotovo svi bi mogli da sednemo i da kažemo, ja bih to ovako.

Šta bi se dogodilo, kada bi svako od nas seo tamo, to već nisam sigurna da bi izgledalo kao ono što bismo mi tako javno rekli u kafani za stolom, na ulici, da li regulatorno telo za elektronske medije, obavlja posao najkvalitetnije što može? Ne.

Zato što uvek može bolje. Sigurna sam da imaju propuste i jako ću se radovati kada budu shvatili u čemu su njegovi propusti. Tu postoji zakonska regulativa, koja je precizno definisala šta su njihove mogućnosti i šta su njihove obaveze, kada su obaveze u pitanju, čini mi se da ih poštuju u dobroj meri, kada su u pitanju mogućnosti, uglavnom ne.

Možda zato što su procene da, kada idete linijom manjeg otpora, bude vam lakše. Biću zadovoljna ako sada, nakon kada izaberemo u punom sastavu sve članove regulatornog tela za elektronske medije, jer današnjim izborom, nedostajućeg člana, kompletiraćemo to regulatorno telo, pa će onda možda kada su u punom sazivu pogledati i šta su to nedostaci u njihovom radu, a koji se tiču, pre svega, medija.

Različiti su naši uglovi gledanja, pa bi i kritike mogle da budu u različitom smeru, ali ono što je zajednička obaveza jeste da ipak ceo taj javni diskurs, negde bude malo zdraviji, malo civilizovaniji od onoga čemu smo izloženi mi kao odrasli ljudi, manje više na to možemo i ne moramo da reagujemo, ali neke mlađe generacije i deca neizostavno, moraju. Nekada su prinuđeni da prate nešto što možda i ne bi trebalo.

Šta je najvažnije reći, i to neće biti prvi put da niti ja kažem u ovom parlamentu, niti moje kolege kažu u ovom parlamentu, to je da bez ambicije da sada pravim nešto što je moguće, a to je da regulatorno telo optužim za bilo čiju programsku šemu, ali da svi zajedno razmislimo o tome, da to treba regulisati zakonski, jeste i da se posvetimo i tome, bez nametanja ni političkom, ni bilo kog uticaja, osim onog edukativnog, razmišljajući o tome da li nam zaista nedostaju neke sjajne emisije koje treba prilagoditi savremenom dobu, vratiti ih, napraviti iznova, modernizovati, smisliti nove.

Ubeđena sam da ima toliko kreativnih ljudi koji bi time mogli da se bave.

Pošto je usko vezana kultura i informisanje, i kroz Odbor i kroz sva zakonska rešenja koja smo mi doneli nekako mi uglavnom uvek fali te kulture, edukacije na temu kulture, pre svega tih mlađih generacija.

Imam privilegiju da se moglo u proteklih godinu dana naučiti mnogo o čemu nisam znala ništa ili sam znala jako malo, a to je zato što sam među svojim kolegama imala i jednu Jelicu Sretenović i jednu Jelu Čelov, koje potpuno iz drugog ugla sagledavaju sve ono što bi moglo da bude kvalitetno prezentovano svima nama na kraju, pa onda i svim ljudima koji prate i ono što mi radimo i ono što ćemo kroz zakone da im nametnemo kao nešto što se mora ili nešto što je mogućnost.

Moram da kažem, neću otići daleko od teme da ovoga puta Odbor za kulturu i informisanje Skupštine Srbije ima četiri ili pet imena da se ne ogrešim, ali imena koja sam gotovo sigurna da postoje narodi koji nemaju privilegiju da takve ljude imaju među sobom, a kamoli da ih imaju u jednom Odboru koji broji 19 članova ili 18.

Tu je i Jadranka Jovanović, tu je Jelena, tu je Tasovac, tu je gospodin Kolundžija, tu su imena koja su apsolutni ponos, a onda sa druge strane, potrošimo silno neko vreme tumačeći neka imena koja sama sebe razočaraju kada se pogledaju u ogledalo. To je ono što nikada neću oprostiti apsolutno nikome ko ustupa vreme za takve stvari.

Lične frustracije koje su dozvoljene, nekad i opravdane, nekad postoji za njima medicinska potreba, su nešto što u zavisnosti od toga šta ih je iniciralo treba i da se leči, a ne da mi ovde ili bilo gde razmatramo stavove ljudi koji su tog profila.

U tom smislu će ovaj saziv biti kritikovan i danas kada će izabrati jednog od, nažalost ova dva kandidata, jer ne možemo izabrati obojicu. Nijanse su u pitanju. Verovatno ćemo biti optuženi da je neko bliži, ne znam kome ili ne znam čemu, ne znam kojoj ideologiji, ja samo ispred sebe vidim, ovo govorim zbog vas koji niste imali priliku da ih čujete.

Vidim dve biografije koje su savršene i apsolutno ih kvalifikuju za ovakvo mesto. Kada bi mogli da biramo četiri bilo bi sjajno da njih dvojica budu dva od četiri.

I na prošlom plenumu kada smo govorili o članu REM-a imali smo dva kandidata sjajna, s tim da je moj favorit bio mlađi kandidat, nažalost nije prošao, ali isto tako bio jedan sjajan momak, jedno mlado biće koje bi sigurna sam iz jednog potpuno novog ugla razgovaralo unutar Regulatornog tela za elektronske medije o svemu onome što se pred njih stavi.

Tako da bi bilo idealno kada bismo prestali da se Regulatornim telom za elektronske medije bavimo na način što ćemo stalno tumačiti neki politički uticaj iz prostog razloga jer smo u nekom momentu svoje političke borbe koja ume da bude često besmislena ukapirali kako je ta priča o Regulatornom telu užasno pitka za neke koji ne razumeju o čemu pričam.

Onda smo probali da nametnemo jedan stav pozivajući Evropu u pomoć da sada članovi Regulatornog tela trebaju da imaju opozicione predstavnike. Uvažena gospodo, bez obzira kome pripadate, čak i ako ste naši, mi koji činimo tu vladajuću većinu, članovi Regulatornog tela za elektronske medije moraju biti isključivo ljudi koje kvalifikuje struka da im se ukaže poverenje. Predlažu ih različita udruženja.

Politički uticaj na Regulatorno telo za elektronske medije mogao bi da se meri kroz jednog člana kojeg predlaže Skupština Srbije i jednog člana kog predlaže Skupština APV, što su dva čoveka u odnosu na ceo saziv Regulatornog tela za elektronske medije, jer gotovo da smem da tvrdim.

Ono što ne smem je da ponizim predlagača na način što ću reći da mi danas imamo dva predstavnika koji su ne znam čiji. Ne. Ova dva čoveka su dobila poverenje svojih kolega da budu predloženi za člana Regulatornog tela za elektronske medije.

Mi ćemo možda laički, ali izabrati jednog od ta dva. Svakako ćemo biti brutalno krivi, ako se slučajno dogodi da se to nekome ne dopadne, iako slučajno to otvori neki medijski prostor, a neko hoće da iskoristi dva minuta, pet minuta, ceo tekst, Kolumnu, da objasni kako smo neki poslušnici koji će danas izabrati između Zečevića i Crnobrnje na zvuk zvona. Čak i da biramo na zvuk zvona, današnji izbor je prvi izbor koji mi ni u tom smetao pod okolnostima da znano o kome pričamo.

Mnogo mi je žao i tu praksu treba promeniti, treba promeniti praksu da sa njima razgovara samo Odbor. Ja znam da bi bilo i suviše glomazno da ih čuje ceo plenum, ali mi prosto bude žao što sve kolege ne mogu da čuju ono što je privilegija nas nekoliko koji smo u Odboru za kulturu i informisanje.

Dakle, sigurna sam da ćemo u narednih nekoliko meseci imati situaciju da je jednom od članova Regulatornog tela istekao mandat i taman kad se budemo ponadali da smo sve to kompletirali ući ćemo ponovo u proces reizbora još jednog, ali ni to nije loše. Ono što je najvažnije jeste da naučimo da kada biramo člana Regulatornog tela za elektronske medije u Skupštini Srbije, koja za to ima zakonsko ovlašćenje onda zaista biramo čoveka koji će biti član nezavisnog Regulatornog tela za elektronske medije.

Koliko nam se dopadaju ili ne dopadaju mediji i o tome treba da razgovaramo. Šta je ono što oni treba da poprave u svom radu, i o tome treba da razgovaramo.

Da li možda imaju odnos koji je često takav da stičete utisak da ostaju nemi na krupne propuste, i o tome možemo da razgovaramo, ali ne u danima kad biramo jednog od članova Regulatornog tela za elektronske medije.

Kakve su nam naslovne strane, šta smo u stanju da napišemo i objavimo i o tome treba da razgovaramo, ali opet kroz formu nekog drugog zakona.

Možda sada zvučim ko zna kako, verovatno ću biti kritikovana zbog ovog stava do nivoa da sad ne znam šta pokušavam kada su u pitanju mediji, međutim težnja mi je samo jedna, a to je da opomenem na činjenicu da je najlakše izgovoriti, ali se još lakše postideti svega izgovorenog kada određeno vreme prođe.

Ko god je odlučio da živi život na način da mu je svejedno šta će za tri godine misliti o njemu i hoće li pocrveneti, ja s tim nemam problem, ali zaista, šta god i koliko god mrzili bilo koga, koliko god se politički ne slagali sa bilo kim, koliko god imali ambiciju da ga udarite tačno tamo gde će najviše da ga zaboli, probajte da se setite kako biste se osećali kada bi to neko radio vama, bez razlike o kome govorimo. Na kraju svih krajeva motivisana sam stvarno možda svim detaljima koje je Sandra Božić rekla na početku.

Dakle, izabraćemo između gospodina Zečevića i Crnobrnje. Sigurna sam da nećemo pogrešiti, ko god od njih dvojice bude dobio šansu da popravi i pomogne ostalim članovima Regulatornog tela za elektronske medije iskoristiće to, smem da garantujem.

Na nama je da sednemo i sagledamo šta je to što možda zakonski treba promeniti, koja su to ovlašćenja koja možda nedostaju Regulatornom telu za elektronske medije, ili na kraju, možda ima ovlašćenja koja su dobili, a ne bi trebali da ih imaju.

Bilo kako bilo, valjalo bi urediti medijski prostor Srbije, pa i medijski prostor koji u Srbiji gledamo, a nekako ne kreće iz Srbije.

Ne znam kako bi se stručno zvalo, jer ja zaista ne bih da rizikujem sa terminom sa pozicije ekonomiste, ali imamo mnogo posla. Ostaje nam samo da odredimo koliko ćemo volje imati da tom poslu pristupimo.

U danu za glasanje poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će svoje poverenje pokloniti jednom od kandidata. Pošto nemamo obavezu, neću ni reći kome, ali će to glasanje u popodnevnim časovima, odnosno večeras, objasniti.

Ja svakako želim da čestitam onome ko bude prošao izbor narodnih poslanika, ko bude dobio poverenje i da još jednom apelujem iz ove sale, iako sam to obojici rekla na kraju sednice Odbora, da sve ono što su prezentovali da bi kao nedostatke probali da otklone, krenu da rade odmah od sutra.

Hvala.

Zahvaljujem potpredsedniče Orliću.

Uvažena ministarko sa saradnicima, drage kolege, poštovani građani, danas na dnevnom redu nekoliko međunarodnih sporazuma i o tome su govorile moje kolege, Srbija ih je potpisala i potrebno je da ih Narodna skupština kao takva i potvrdi.

Sporazumi iz više oblasti i to smo čuli u obrazloženju ministarke Vujović i to potvrđuje samo činjenicu da Srbija jača bilateralnu u multilateralnu saradnju sa mnogim državama i međunarodnim organizacijama na raznim planovima.

Nekoliko desetina ratifikovanih sporazuma u ovom skupštinskom sazivu potvrđuje intenzitet i značaj naše međunarodne saradnje i s tim u vezi činjenicu da je danas povezanost i međuzavisnost na međunarodnom planu velika je i nekako nezaobilazna komponenta života svake države.

Ja bih kratko skrenula pažnju i na značaj i istorijat tog međunarodnog udruživanja u najrazličitijim i fazama i formama. Ni jedna država nije, niti može biti jedno usamljeno ostrvo, to se danas posebno prepoznaje na polju trgovine, saobraćaja, turizma, ali i međunarodnih finansijskih podrški i kreditiranja koje doprinose pre svega unapređenju standarda i smanjenju razvojnih razlika između pojedinih država i regiona. Ta potreba povezivanja država, jačanja političke i ekonomske saradnje, zatim ujednačavanje i standardizacija određenih proizvoda i usluga na međunarodnom nivou kao i širenje međunarodne podrške upravo je još u prvoj polovini 20. veka imala za rezultat stvaranje prvih međunarodnih organizacija najpre sa političkim, a potom i sve izraženim ekonomskim ciljevima.

Da podsetimo da je prva međunarodna organizacija zapravo bila društvo naroda ili liga naroda stvorena nakon Prvog svetskog rata 1919. godine čiji naslednik su UN nastale 1945. godine.

Jedna od prvih ekonomskih integracija jeste Evropska zajednica za ugalj i čelik nastala 1951. godine koja je prerasla 1957. godine u Evropsku ekonomsku zajednicu, a od 1990. godine to je EU.

Multilateralne organizacije donele su novu eru diplomatskih i ekonomskih odnosa u svetu, jer se prekida sa tzv. starom diplomatijom koja je podrazumevala isključivo bilateralne odnose dveju suverenih država.

Ove asocijacije su nadnacionalne i imaju za cilj da povežu i formulišu jedinstvenu politiku na osnovu iskazanih interesa svih članica. To je početak stvaranja svetskih i evropskih vlasti i donošenje odluka za sve članice. Zato ulazak u multilateralne organizacije podrazumeva prihvatanje i obaveza, ali i prava.

Srbija je jedan od osnivača pre svega UN i mnogih drugih međunarodnih organizacija u kojima na temelju zajedničkih i jedinstvenih politika nastoji da ostvaruje svoje nacionalne državne, ali i ekonomske interese.

Takođe, sav naš put na evrointegracijama upravo je jedan od spoljno političkih ciljeva. Srbija je potpisnik mnogih bilateralnih u multilateralnih ugovora kojima je prihvatila standarde tih asocijacija.

Istina je da smo više puta bili iznevereni i svetsku pravdu doživeli kao dvostruki aršin, ali ostaje nam pravo da i dalje verujemo u međunarodno pravo i pravdu i da ne odustanemo od integrativnih procesa kako u regionu tako i u Evropi, ali i na svetskom nivou.

Jedna od asocijacija u oblasti slobodne trgovine EFTA, Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu, čiji je Srbija član. Srbija je postala deo ove asocijacije potpisivanjem Sporazuma sa njenim članicama Švajcarskom i Linheštajnom.

Danas upravo imamo na dnevnom redu Predlog zakona o potvrđivanju odluke mešovitog komiteta između država EFTA i Republike Srbije, broj 1. iz 2021. godine o izmeni i dopuni Protokola b. Uz Sporazum o slobodnoj trgovini između država EFTE i Republike Srbije u vezi sa definicijom pojma proizvodi sa poreklom i metodama administrativne saradnje.

Razlozi za potvrđivanje ove odluke sadržani su pre svega u potrebi implementacije novog seta pravila o poreklu robe koje je predmet trgovinske razmene unutar EFTA sadržane u aneksu za ovu odluku.

U pitanju su alternativna pravila o poreklu robe koja su bazirana na revidiranoj regionalnog konvenciji o panevromediteranskim prefenkcionalnim pravilima o poreklu robe ili poznatije, kao PEM konvencija koju ću u vidu skraćenici koristi u daljoj diskusiji. Srbija je potpisnica od 2013. godine.

Cilj ove konvencije jeste da se na … Sporazuma o slobodnoj trgovini obezbede identična pravila o poreklu proizvoda, kako bi se obezbedio isti standard robe u trgovinskim odnosima između zemalja potpisnica.

Ovom revidiranom PEM konvencijom, zamenjuju se pravila o poreklu koja trenutno važe za strane ugovornice pan-evro-mediteranskog sistema. Pravila koja se uvode revidiranom konvencijom nazvana su alternativnim pravilima i uporediva su sa važećim pravilima o poreklu proizvoda koje primenjuje EFTA.

Sam pojam – roba sa poreklom – definisan je Konvencijom i podrazumeva proizvode u potpunosti proizvedene u jednoj zemlji ugovornici ili proizvode koji mogu uključivati i određene materijale koji nisu dobijeni u toj zemlji potpisnici, pod uslovom da su materijali prošli dovoljnu obradu ili preradu u toj zemlji o kojoj govorimo. Da uprostimo ovo na primeru proizvoda sa poreklom jeste npr. domaći brend čokolade koji je proizvedene od uvoznog kakaa.

Tako prema PEM pravilu, tolerancija, materijali bez porekla ne bi se smeli koristiti u izradi proizvoda sa poreklom, kako bi prerađeni proizvod mogao da stekne status proizvoda sa poreklom, uz izuzetak da je to moguće, ali da ukupna vrednost proizvoda bez porekla ne prelazi 10% cene proizvoda.

Ili PEM pravilo direktnog transporta koje je veoma restriktivno i podrazumeva da u zemlji tranzita roba ni na koji način ne sme biti menjana, osim radnji za očuvanje robe u dobrom stanju. Prema novom, odnosno alternativnom, pravilu ukoliko je roba uskladištena u zemlji tranzita moguće je vršiti jednostavnije radnje nad robom kao što su: obeležavanje robe, lepljenje etiketa, pečata i deljenje pošiljke.

Da ne nabrajam sva nova pravila, odnosno alternativna pravila koja ovo tretira, ovo je bilo isključivo radi ilustracije koja potvrđuje fleksibilniji pristup pitanju porekla proizvoda, u revidiranoj PEM konvenciji, koja treba da doprinese pre svega afirmaciji Sporazuma o slobodnoj trgovini u EFTA sistemu.

Prema PEM pravilu zabrana REM-a alternativnom pravilu ova zabrana se, kao jedna od najvažnijih novina, u stvari, celog sistema jeste da se zabrana povraćaja carini ili izuzeća od plaćanja carine primenjivati samo na materijale bez porekla koji se koriste u proizvodnji tekstila dok se na ostale industrijske i poljoprivredne proizvode zabrana povraćaja carine neće primenjivati.

To praktično znači stimulaciju trgovanja industrijskim poljoprivrednim proizvodima koji su najznačajniji, pre svega, za međunarodno tržište i ovo alternativno pravilo će privrednim subjektima koji primenjuju ova pravila doneti znatne uštede i povećati njihovu konkurentnost.

Za primenu ovih alternativnih pravila o poreklu robe baziranih na odredbama revidirane PEM konvencije, na bilateralnoj i prelaznoj osnovi, pored Republike Srbije zainteresovana je i EU, sve SEFTA strane, države EFTA i Republika Turska.

Ovo prihvatanje revidirane PEM konvencije za Srbiju znači izmenu protokola o poreklu u sporazumu sa državama EFTA, što je i učinjeno odlukom Broj 1 iz 2021. godine. Izmene u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju u SEFTA sporazumu i u sporazumu sa Republikom Turskom.

Sve izmene pomenutih bilateralnih sporazuma između zainteresovanih strana su u toku i trebalo bi da se završe u zajednički dogovorenom roku koji bi omogućio istovremeno i početak primene alternativnih pravila o poreklu robe od 1. septembra 2021. godine. To je razlog da se ovaj zakon danas i nađe na dnevnom redu.

U vezi sa ovom temom imamo na dnevnom redu i potvrđivanje izmena dva sporazuma o poljoprivrednim proizvodima koje treba potvrditi. To su izmene Sporazuma o poljoprivrednim proizvodima između Republike Srbije i Islanda, i istovetna izmena Sporazuma sa Švajcarskom Federacijom.

Srbija ima veoma razvijene bilateralne odnose sa Švajcarskom, koji traju preko 140 godina, sa preko 50 potpisanih bilateralnih sporazuma, prijateljstvo sa Švajcarskom je i prijateljstvo i Arčibalda Rajsa koji je puno zadužio srpski narod i možda nas je najobjektivnije napisao rečenicom: „Srbi, čuvajte se sebe.“

Švajcarska je pružila ogromnu pomoć srpskim vojnicima u Prvom svetskom ratu, a ne treba zaboraviti i da je za vreme raspada Jugoslavije iz Švajcarske stizala kontinuirana pomoć naročito izbeglim i raseljenim licima.

Druga zemlja sa kojom menjamo postojeći sporazum o saradnji je Island sa kojom je naša saradnja u povoju i sarađujemo upravo u okviru EFTA asocijacije za slobodnu trgovinu, ali verujemo da ima prostora za saradnju sa ovom najsevernijom evropskom zemljom upravo na planu plasmana naših poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.

Sklapanjem osnovnih sporazuma i dopunskih sporazuma o poljoprivrednim proizvodima koji se istovremeno zaključuju između Republike Srbije i svake pojedinačne države EFTA, Republika Srbija i države EFTA uspostavljaju zonu slobodne trgovine. Ti sporazumi zaključeni su sa Islandom, Norveškom i Švajcarskom i oni čine deo instrumenta za uspostavljanje zone slobodne trgovine između Republike Srbije i država EFTA.

Kako sastavni deo ovih sporazuma čini protokol B o definiciji pojma proizvodi sa poreklom i metodom administrativne saradnje bilo je potrebno i ove bilateralne sporazume u delu koji se odnosi na pravila o poreklu proizvoda uskladiti sa Revidiranom regionalnom konvencijom o pan-evro-mediteranskim pravilima o poreklu čije su strane ugovornice Republika Srbija i sve države EFTA.

Sporazumi o poljoprivrednim proizvodima sa ovim državama veoma su značajni za našu izvoznu orijentaciju u oblasti poljoprivrede što po EFTA pravilima podrazumeva poznato poreklo proizvoda bez mogućnosti da se plasira roba koja se preprodaje.

Članice EFTA, kao i članice EU, ali i druge države zahtevaju poznato poreklo poljoprivrednih proizvoda, odnosno garanciju da je iz matične zemlje koje trguju tim proizvodima.

Nažalost, imali smo nekoliko pehova kada su neki naši trgovci umesto našim poljoprivrednim proizvodima na nekim inostranim tržištima pokušali da prodaju nečije tuđe proizvode, što ne može biti niti pravilo slobodne trgovine, niti u skladu sa normama o kojima govorimo.

Osvrnula bih se na i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu projekat daljinskog grejanja u Kragujevcu između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj.

Ovaj Ugovor o zajmu razmatramo po hitnom postupku zbog činjenice da je potrebno njegovoj realizaciji pristupiti što pre, jer treba imati u vidu da je u pitanju sistem daljinskog grejanja u gradu Kragujevcu, čija modernizacija je i hitna i neophodna, jer predstavljaju jedan od najvećih zagađivača u ovom gradu.

Da podsetimo, u pitanju je sistem daljinskog grejanja na ugalj koji je sam po sebi veliki zagađivač zbog visoke emisije ugljendioksida, sumpor-dioksida i drugih čvrstih čestica koje su opasne po zdravlje stanovništva i životnu sredinu.

Dodani problem za građane grada Kragujevca jeste deponija, odnosno pepelište gde se decenijama odlaže pepeo koji dodatno zagađuje okolinu, a posebno je štetan za stanovništvo koje gravitira oko ove deponije pepela.

Imali smo ovih dana i reakciju građana čije je zdravlje ugroženo usled rasturanja pepela. Ono što je dobro je da je država prepoznala opasnost od ovakvog sistema grejanja i odlaganje pepela po Kragujevčane, i evo, taj problem je danas pred nama. Rešićemo ga zaduživanjem kod Evropske banke za obnovu i razvoj i ovaj projekat uključuje modernizaciju daljinskog grejanja uz primenu ekološkog principa, dekarbonizacije, odnosno potpunog isključivanja uglja i uvođenje prirodnog gasa kao energenta.

Na taj način značajno će se redukovati ili eliminisati, čak potpuno, ispuštanje sumpornih oksida i čvrstih čestica, smanjiti emisiju CO2 i značajno poboljšati energetska efikasnost sistema.

Ekološka socijalna i ekonomska korist povezana je sa ukupnim poboljšanjem kvaliteta i pouzdanosti usluga grejanja, smanjenjem potrošnje goriva i zagađenjem vazduha zemlje, a time i podzemnih voda kao i gubitka toplote i vode.

Projekat će se takođe baviti, koliko sam uspela da shvatim i glavnim ekološkim problemom Kragujevca, to je upravo odlaganje pepela i šljake.

Vrednost projekta procenjena je na oko 18 miliona evra, biće realizovano u dva dela. Prvi deo obuhvata rashodovanje starih kotlova i pripadajućeg postrojenja i sistema daljinskog grejanja Kragujevca, ugradnju novih kotlova za toplu vodu na prirodni gas ukupnog kapaciteta 110 megavata. Drugi deo obuhvata remedijaciju, odnosno sanaciju postojeće deponije pepela i šljake i po planu je da se radovi završe do kraja 2024. godine.

Uvažena ministarka, niste imali malo posla kada ste preuzeli resor koji ste dobili, no negde u vašoj političkoj karijeri stoji činjenica da ste odgovorili svim izazovima koji su bili pred vas, pa se pokazalo da i u ovom kratkom mandatu vrlo odgovorno pristupate onome što je, pre svega, ljudski faktor.

Mi smo problem zagađenosti u Srbiji, neću reći prepoznali kasno, ali mogu reći da je tek ova vladajuća većina negde shvatila da moramo, pre svega napraviti ministarstvo koje će se isključivo time baviti i da se to mora odvojiti iz poljoprivrede koliko god da je nekome u nekom periodu pre bilo bitno i prirodno da to bude zajedno, oba sektora su jako važna.

Dobro je u 21. veku posvetiti se ovoj problematici, pre svega zato što nas je i korona virus opomenuo koliko priroda ume da uzvrati udarac vrlo nemilosrdno u odnosu na ono što smo mi u stanju da radimo.

Zbog svega navedenog i u nadi da ćemo imati još kvalitetnih sporazuma koji će se ticati našeg ekonomskog boljitka, unapređenja kvaliteta života građana, poslanici SPS će u danu za glasanje podržati sve predložene zakone iz ovog dnevnog reda, opet kažem, u nadi da ćemo, mada efikasnije od ovoga kako sada radimo i ne možemo, do kraja svog mandata uraditi sve što je u našoj moći, i više od toga, da možemo ponosno reći da smo zaista doprineli kvalitetu života naših građana kada je u pitanju sveukupni život, bez obzira o kom sektoru govorimo.

Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Uvaženi predstavnici Visokog sudstva, poštovane kolege, građani Srbije, da iskoristim tih par minuta, koliko smo u prenosu. Šalim se, naravno, nije to primarni motiv.

Danas biramo predsednike određenih sudova i to je uvek važno. Ja o tome uglavnom govorim sa jedne pozicije i iz jednog ugla posmatrajući važnost izbora tih ljudi. Upravo ću se nadovezati u dobroj meri na ono što je rekao kolega Rističević. Šta je zapravo rekao i na šta je ukazao? Na štetu koju trpimo kao sistem onog trena kada dođe do izbora neodgovornih ljudi ili ljudi koji nemaju svest o tome za šta im je ukazano poverenje.

Ja se potpuno slažem da niko od nas nije ni svemoćan, ni preterano sveznajući da bi mogao da predvidi u kom bi smeru svaki čovek krenuo pod okolnostima da je čovek nažalost kvarljiva roba. Međutim, ono što nas opominje vreme iza nas u današnjem danu, nekako rekla bih posebno, to je upravo šta se dogodi kada možda čak i donesemo presude, a onda sa pozicije u konkretnom slučaju politike zarad nekog trulog kompromisa odlučimo da osuđene teroriste pustimo na slobodu.

Nisam neko ko bi mogao ni da pokuša, a kamoli da uspe da ubedi bilo koga da treba verovati ili ne verovati u šargarepu na štapu, ali šta je recidiv oslobađanja jednog Aljbina Kurtija danas, donošenje rezolucije o genocidu u Srebrenici u tzv. skupštini tzv. Kosova.

Ima jedan deo zbog kog me jedna ovakva budalaština koja se danas dogodila u Prištini veseli, a to je zato što se desila neposredno i par dan nakon donošenja iste nekakve rezolucije u Podgorici. Paradoks jeste u činjenici da bratska država Crna Gora, isključujem iz ove moje diskusije kompletno narod Crne Gore i govorim o predstavnicima, koji sebi nereteko daju za pravo da i lični stav, lični dug, lični interes prezentuju u parlamentu kao nešto što je opšte dobro. To nije zabranjeno, ali ume da donese veliku štetu i nije da je parlament Srbije ili bilo koji parlament na svetu imun na jednu takvu situaciju, svuda se to događa.

Ima narodnih poslanika koji nemaju svest o tome da nose istorijsku odgovornost. Ima narodnih poslanika koji nemaju svest o tome da zdanja poput narodnih skupština pamte svaku reč koja se ovde izgovori. Ima narodnih poslanika koji još uvek nisu shvatili da smo zahvaljujući nekim stenogramima i nekim spisima imali precizan uvid i kako se glasalo 1974. godine o promeni Ustava koje je za Srbiju bilo jako loše. Ima i narodnih poslanika koji imaju svest da svaka izgovorena reč ovde ima težinu i da ostavi mogućnost da za deset godina budemo zbog toga kritikovani ili hvaljeni bez razlike da li ćemo to dočekati ili će se stideti nas ili na nas biti ponosna naša pokolenja.

Zašto kažem da se ne vodi računa? Zato što smo izloženi činjenici da, i opet se delom naslanjam na onu diskusiju koju je imao kolega Rističević, da bratska Crna Gora iskorači na način koji će pokazati uprkos činjenici da je rekla bih jedan većinski procenat stanovnika Crne Gore precizno rekao – ne, jednoj politici koja je bila podanička, jednoj politici koja je bila u dobroj meri poslušna, očekujući da dozvole sebi luksuz da imaju pravo da razmišljaju i svojom glavom, a ne glavom koja će sedeti svejedno je da li negde u Evropi ili negde u Americi ili na koncu ako hoćete negde u Rusiji, probali su da sebi vrate pravo da misle. Nažalost nemaju više to pravo, imali su pravo da misle glavama određenih ljudi koji su sebi dozvolili luksuz donošenja rezolucije o genocidu u Srebrenici i danas overu svoje gluposti, dobili ni manje ni više nego iz Prištine.

E, to je onaj deo koji me sa pozicije narodnog poslanika čije je poreklo iz severne Crne Gore danas veseli, zato što je napravilo jasnu granicu između onoga što su ljudi, predstavnici naroda, narodni poslanici i onoga što su poslušnici koji zarad starih dugova ili nekih budućih obećanja ili obećanih funkcija umeju da ne naprave razliku između onoga što se hoće i može.

Sada zvučim kao da sam ko zna kako daleko otišla od teme, ali nisam, upravo zbog toga što je premijer te tzv. države Kosovo neko koga smo političkom odlukom ne sudskom, i to moram naglasiti, pustili iz srpskih zatvora i napravili najveću grešku.

Kada mi ovde raspravljamo a čak smo i danas imali diskusiju u prvom delu ili u satima kada smo počinjali o tome šta ko od nas misli,, sigurno da se razlikujemo. Sigurno da svako od nas, pre svega, u oblasti svojoj stručnoj ima neka viđenja koja se uglavnom ne poklapaju sa ljudima koji su iz drugih oblasti. Sigurno da moj stav i stav bilo kog od lekara u ovoj sali ne bi bio ni blizu, a kamoli isti, jer ja ne mogu da razmišljam na način na koji oni to rade zato što su školovani. Tako da smo u tom smislu došli i do jedne diskusije koja možda delovala kao napad, delovala kao atak, a ja znam da su teške reči rečene oko autentičnog tumačenja. Ja se osećam pre svega sa svakim predstavnikom ovog naroda u ovom parlamentu koji je samo zbog činjenice da je javna ličnost izložen linču bez bilo kakvog argumenta na temu. Čvrsto verujem da su i kolege koji su podnele autentično tumačenje izložene i imala sam priliku na koncu, da čujem koje kakvim uvredama, koje zaista nisu pre svega, niti bi smele da budu, javni diskurs Srbije, ali šansu da javni diskurs Srbije popravimo smo čini mi se, davno izgubili pa smo kao takvi svi pomalo žrtve.

Sa druge strane, potpuno razumem i uvaženog kolegu Filu koji je probao da objasni kako to vidi iz ugla advokata. Pri tom, moram da naglasim i zaista je to moj respekt pre svega ne zato što on pripada socijalistima, nego zato što je u pitanju ime Tome File da se radi o advokatu parekselans, pa je s toga možda malo pogrešno i shvaćen. Ne pokušavam ja ovde da protumačim Tomu Filu, niti mislim da ga sada treba niti braniti, niti definisati, ja sasvim verujem da su kolege razumele šta je bila njegova težnja i na šta je želeo da ukaže, ali se svesno vraćam na to da ne bismo iz ovoga izvukli kao pre svega ljudi koji imaju zlu nameru, nekakvu ambiciju koja pre svega i uglavnom ne stoji.

Dakle, moramo obratiti pažnju i shvatiti ko su ljudi kojima ćemo u ovoj fazi ukazivati poverenje mi, a o nekoj budućoj fazi opet vi, jer jedan procenat vas iz Visokog saveta sudstva, zato što sudbina naših građana zavisi od odluke tih ljudi. Ja ne mislim da je ona uvek ne podložna nekom uticaju, pa na koncu i ako hoćete onom ljudskom. Svako ima pravo da nekada iako kažu da valjda sudije nemaju pravo ni na emotivnu reakciju, ali ume da se potkrade greška. Male greške nisu kobne za sistem, ali velike greške umeju zaista da budu nepremostiva greška koja ostavlja posledice za buduće generacije.

Zato čvrsto verujem da sve ono što budemo uradili, pre svega u ovom sazivu kao odgovorni ljudi, poznavajući sada već u dobroj meri sve ljude koji sede u ovoj sali, nećemo imati razlog kao što ga nemamo do sada, da se eventualno postidimo neke svoje odluke.

Sasvim smo rešeni da na ovom putu koji je Srbija izabrala, a to je put pre svega ka boljem životu za građane Republike Srbije bez razlike kojoj veri, nacionalnosti, narodu pripadaju, da taj put olakšamo, da donesemo akte koji će biti u prilog svemu tome, a da na tom putu čak i ako dođemo do nekih sitnih nesuglasica, one su konstruktivne, one nikako nisu bilo čija tendencija da eventualno uruši ono što bi bilo bolje sutra za sve nas. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva trgovine, ako se ne varam, pred nama set sporazuma, obično građani senzitivno reaguju kada govorimo o zajmovima. Ako postoji strah među Srbima onda je to strah od kredita.

Hajde da krenem od Predloga zakona o potvrđivanju sporazuma o partnerstvu, govorili ste o njemu u uvodnom izlaganju. Važna trgovinska saradnja između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenog Kraljevstva, Velike Britanije i Severne Irske. Sveobuhvatni sporazum o saradnji naše dve države i prepoznali smo ga čini mi se svi kao bitan čin u, pre svega, bilateralnim odnosima Ujedinjenog Kraljevstva i Srbija.

Inače, ovi bilateralni odnosi imaju tradiciju, uspostavljeni su pre skoro dva veka, tačnije 1837. godine, ako ja imam precizan podatak, a trebalo bi da da, i možemo da kažemo da dve zemlje karakterišu odnose pre svega dobre saradnje, posebno u oblasti bezbednosti i odbrane. Ono što postoji takođe kao tradicija je i tradicionalno dobro i da ne kažem i rodbinski, odnos između dve krune srpske i engleske. To je, čini mi se, ne manje važno u ovim vremenima.

Do sada je zaključeno 28 bilateralnih sporazuma. Prvi privremeni bilateralni ugovor Velika Britanija i Srbija potpisale su 879. godine. Trgovinski odnosi Ujedinjenog Kraljevstva i Srbije do nedavno su bili regulisani Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju i to ste rekli u svom uvodnom izlaganju, nakon "Bregzita" i istupanja Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, postavljen je novi pravni osnov za regulisanje bilateralne trgovine i saradnje.

Čini mi se da sam dobro zapamtila da ste kazali da od 2016. godine imamo suficit kada je u pitanju odnos, trgovinski odnos između Velike Britanije i Srbije, i ono što ću naglasiti jeste da smo pre nepunih sedam ili osam dana imali sastanak poslaničke grupe prijateljstva sa ambasadorkom Ujedinjenog Kraljevstva i jedan vrlo kvalitetan razgovor o svemu tome što bi mogla da bude perspektiva i u onome što je iza nas, kao i najavu upravo ovog zakona o potvrđivanju sporazuma, kao jedan dobar potez u kontinuitetu koji se dešava, nedvosmislenu podršku za evropski put Srbije od strane Ujedinjenog Kraljevstva koliko god to zvučalo paradoksalno sa distance sa koje su oni izašli iz EU, ali pretpostavljam da se razlozi i njihovi za izlazak i naši za pridruživanje u dobroj meri razlikuju.

Dakle, ta trgovinska saradnja između Velike Britanije i Srbije je na visokom nivou i sa potencijalom daljeg rasta i razvoja. Tu je važno, čini mi se, motivisati sve njihove investitore. Mi jesmo postali tržište koje je sve interesantnije investitorima i važno je, zbog radnih mesta i zbog smanjenja stope nezaposlenosti, da se ovaj pozitivni trend nastavi.

Svakako vas je kolega Milutin Mrkonjić, pre svega kao Vladu, pohvalio na temu onoga što su infrastrukturni projekti i tu čak i kada bih htela, ja baš ne mogu da se takmičim.

Ono što je važno je da nakon ove paralize koja nam se dogodila usled Kovida-19, lagano krećemo, čini mi se, nekim sitnijim koracima u normalizaciju svih tih odnosa, pa ćemo tako, pretpostavljam, do normale i unaprediti na kraju i te trgovinske tokove, jer to jesu nedvosmislen uslov i za rast pre svega ove zemlje i u interesu ove zemlje.

Želim da verujem da ćemo, pre svega zbog ovog uspešnog sprovođenja imunizacije, imati neku malo bolju sliku s jeseni, koliko god da su pretnje nimalo naivne, ali još jednom i odavde apel za sve naše mlade ljude, pošto, koliko čujem, mali je procenat mladih ljudi koji su vakcinisani, a važno bi bilo sačekati jesen sa procentom što visočijim vakcinisanih mladih ljudi. Tako da apelujem na njih da se odazovu i iskoriste šansu koju zaista samo Srbija nudi kada je u pitanju imunizacija protiv Kovida-19.

Drugi predlog na koji bih se osvrnula jeste Zakon o potvrđivanju Finansijskog ugovora Gasni interkonektor Niš-Dimitrovgrad-Bugarska (granica) između Republike Srbije i Evropske investicione banke. I o tome ste govorili. Jeste važno, obezbeđuje se finansijski okvir za realizaciju, čini mi se, najvažnijeg energetskog projekta koji dopunjuje postojeći sistem gasne privrede Srbije kao tranzitne zemlje.

U gasnu privredu od 2014. godine se ulaže intenzivno. Čini mi se da su rezultati manje-više vidljivi, a i suštinski cilj, a to je pre svega ta energetska stabilnost i energetska bezbednost Srbije.

Ogromna investicija u energetski sektor bio je i „Balkanski tok“, koji je u dužini od preko 400 kilometara završen u decembru prošle godine, zahvaljujući pre svega odgovornom timu „Srbijagasa“, i ne bih ja bila prijatelj ako ne bih pohvalila i „Srbijagas“ i svog uvaženog druga Bajatovića, naše nacionalne gasne kompanije, koja je sa ruskim partnerima uspela da savlada sve izazove ovog projekta, a oni nisu bili mali.

Još jedna lepa vest je da je baš na 4. jul povezan gasovod „Balkanski tok“ na mađarskoj granici. Javno preduzeće „Srbijagas“ i mađarska kompanija povezali su se na granici sa mađarskim gasovodom „Balkanski tok“, kojim će ubuduće gas iz Turske preko Bugarske i Srbije stizati do srednje Evrope. Još jedan veliki uspeh Srbije u energetskom sektoru i konačno je završen taj veliki posao kojim je naša zemlja i konačno rešila pitanje snabdevanja gasa iz drugog pravca, a ne samo preko Ukrajine.

Iz svega ovoga jeste važan i nastavak gasifikacije i gasnog povezivanja i to jeste predmet zajma koji je Srbiji odobrila Svetska investiciona banka. Važno je takođe istaći da je Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2021. godine odobreno zaduživanje kod banke do iznosa od 25 miliona evra za finansiranje gasne interkonekcije Srbija-Bugarska. Dakle, izgradnja gasnog interkonektora Niš-Dimitrovgrad-Bugarska na teritoriji Republike Srbije jedan je od prioritetnih projekata kojim se obezbeđuje povezivanje gasovodnog sistema Republike Srbije sa susednim državama i omogućuje dopremanje prirodnog gasa na tržište i iz drugih pravaca snabdevanja. Planirani kapacitet gasovoda je 1,8 milijardi kubnih metara, koji će moći da zadovolji oko 80% trenutnih potreba prirodnog gasa, a njegova deonica na teritoriji Republike Srbije biće duga oko 109 kilometara.

Realizacijom projekta unaprediće se sigurnost snabdevanja kako Republike Srbije, tako i regiona i omogućiti dalji razvoj distributivne mreže centralne, istočne i južne Srbije i izvršiti integrisanje pre svega postojećih i budućih skladišnih kapaciteta prirodnog gasa u jedinstven energetski sistem.

Krajnji cilj jeste sigurno i bezbedno snabdevanje i korišćenje prirodnog gasa kako u sferi privrede, tako i u domaćinstvima, s obzirom da je prirodni gas energent sa izrazitim tehničkim i ekološkim pre svega prednostima u odnosu na druga konvencionalna goriva i upotrebom prirodnog gasa omogućuje se korisnicima pre svega visok komfor i bolji kvalitet života. Neposrednom upotrebom prirodnog gasa u domaćinstvima može se zadovoljiti 80-85% energetskih potreba. Pored navedenih pogodnosti, prirodni gas je energent koji je dostupan tokom cele godine i jednakog je kvaliteta, bez obzira na mesto potrošnje.

Sa stanovišta privrede, i o tome ste malo govorili, primena prirodnog gasa stvara veće mogućnosti za modernizaciju i povećanje pre svega ekonomičnosti mnogih industrijskih procesa i tehnoloških postrojenja. Intenzivnije korišćenje ovog energenta doprineće održivom razvoju u svim privrednim granama, a posebno u oblasti energetike, ublažiće uticaj na klimatske promene i smanjiti emisiju gasova sa efektom staklene bašte.

Nekako se ne možemo otrgnuti od činjenice da i sam dnevni red sadrži sve sporazume koji su usko vezani jedan za drugi i nekako jedan drugi prate.

Govorio je kolega Mrkonjić o Moravskom koridoru i ja se neću mnogo vraćati na to, ali hoću na svoju početnu rečenicu, a to je kako reagujemo na zaduživanja. U tom smislu, ministre, izostalo je pretpostavljam ne svesno, obično su vaša obrazloženja vrlo široka, ali čak ni u obrazloženju zakona ne stoji ono što sam sigurna da bi javnost Srbije želela čuje, a to je koliko je rentabilno i koliko je zapravo za nas, ja to svakako znam, to znaju poslanici u sali, ali nije loše čuti – zašto je važno ulagati, rekao bi neko, da ne kažem zli jezici, ovako veliki novac u infrastrukturne projekte? Moramo naglas reći da će se to za jedan čini mi se čak kraći vremenski rok, od ovih deset godina o kojima je govorio gospodin Mrkonjić, vratiti. Istina je, to je studija koju je trebalo da nam možda ovde predstavi ministar saobraćaja, pošto pretpostavljam da su oni pravili taj presek, ali sam gotovo sigurna da jednu takvu informaciju imate i vi i možda bi bilo dobro podeliti je sa građanima.

Poslanici SPS će svakako u danu za glasanje podržati set predloženih sporazuma, pre svega zato što mislimo da svi predlozi Vlade Republike Srbije se tiču zapravo unapređenja kvaliteta života naših građana, a onda i održavanja te ekonomske stabilnosti, o kojoj tako često govorimo, da ne kažem ekonomskog rasta. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Uvaženi ministre sa saradnicom, poštovane kolege, građani Srbije, već smo pričali o ovom, rekla bih, izuzetno važnom zakonu.

Međutim, svesno sam se javila bukvalno po amandmanu koleginice Milanke, zato što i on govori kolika je rešenost ovog saziva parlamenta i ove Vlade da se ozbiljno bavi ovim pitanjem, pa je intervenisala na činjenicu da zakon ne stupa na snagu osmog dana, kako je bilo predviđeno, nego danom donošenja. Praktično će biti primenjiv od sutra.

Govorili smo, ministre, u danu kada smo razgovarali u načelu o zakonu, o svim prednostima ovog zakona, o svemu onome što je dobrobit ovog zakona, ali u jednom razgovoru koji je bio posle plenuma ste rekli jednu veliku istinu - važno je finansijski pomoći porodicu sa decom, važno je razumeti probleme pre svega majki, tu prosto nemam šta novo reći u odnosu na ono što smo čuli tog dana u plenumu, ali je važno prepoznati još jedan momenat na koji ste ukazali i cenim da ste apsolutno u pravu, a to je da finansijski momenat nije jedini. Možda jeste važan, ali ne i presudan da bi se opredelili za roditeljstvo, naročito ne kada je u pitanju drugo rođeno i treće rođeno dete.

Zato mislim da je važno i da će sva buduća zakonska rešenja o unapređenju ovog zakona koji sada imamo spoznati zapravo problematiku koja se događa na terenu. Ne slučajno, sigurna sam, u prvom delu sednice, pre pauze, govorilo se o Zakonu o visokom obrazovanju i nekako kada govorimo o tim zakonima koji se tiču dece, oni su svi apriori usko vezani za porodicu. Šta mislim, na šta treba obratiti pažnju?

Treba posebno obratiti pažnju, osim što smo stavili akcenat i čini mi se da je moja koleginica Nataša o tome govorili, treba staviti akcenat na roditelje dece sa posebnim potrebama, na roditelje dece koji su ovim zakonom, da, omogućeno im je da po oba osnova primaju pomoć i ja mislim da je to jako važno, ali je važno probuditi i svest, pre svega kod nas koji smo narodni poslanici i predstavnici naroda, a onda i u svakoj ruralnoj sredini, šta je to što treba unaprediti da se ne tiče mnogo ovog finansijskog momenta, možda i neke edukacije dodatne hrabrosti, perspektive koja zaista obećava sa ove distance ako je pogledamo.

Napraviću blag otklon od onoga što je ovaj zakon, ali prosto imam moralnu obavezu pod okolnostima da govorimo to u današnjem danu, pa ću se osvrnuti i na našeg sugrađanina. U pitanju je Srbin iz Crne Gore, koji je na Vidovdan brutalno uhapšen na KiM samo zato što je branio monahinju, odnosno molio da ne pretresaju jednog predstavnika crkve, jednu monahinju koja sa sobom zaista nije nosila nikakvu opasnost. Zbog usmene i verbalne intervencije brutalno je priveden i zatvoren.

Zašto se držim ove priče? Zato što sam danas pročitala apel njegove supruge, roditelji su male bebe, koja moli da se prosto postane svesno koliko je taj čovek, koji je nedavno operisan, koliko sam razumela iz tog teksta, pusti na slobodu, jer zaista nije uradio ništa što bi se moglo smatrati bilo kakvim krivičnim delom.

Ja znam da će čak i ovo što na ovaj način vraćamo ovu temu u parlament Srbije neko zloupotrebiti, ali sve ovo kažem zato što je porodica jako važna, a ovo je jedna porodica iz koje je otrgnut muški član samo zato što je imao ambiciju da u skladu sa svojom tradicijom na Vidovdan bude na Gazimestanu.

Shvatam da je kolegama potpuno nevažan ovaj deo o kome ja pričam, jer ja stvarno malo teže sebe čujem, možda me čuju građani u direktnom prenosu koji manje čuju njih, ali je žagor toliko veliki, kao da sam na utakmici.

Pretpostavljam da je manje važno da li je uhapšen Srbin ako taj Srbin nije neko koga poznajemo. Moj apel odavde ide, pre svega, međunarodnoj zajednici. Ovaj čovek je Srbin iz Crne Gore, državljanin Crne Gore koja je, na našu veliku žalost, priznala ovu tvorevine od tzv. Kosova, tim pre bi morali da imaju svest da jako brzo intervenišu i ovog nedužnog čoveka puste na slobodu. Ne možemo mi biti borci za porodicu u sopstvenoj zemlji ako ne budemo imali empatiju za sve ono što je u okruženju, tim pre što se ovde radi o Srbinu koji samo sticajem okolnosti živi u Crnoj Gori.

Da se vratim na ovaj zakon koji je dobar. Neposredno pre nego ću se vratiti u salu, a posle Odbora za prava deteta, ako se ne varam, svratila nam je profesorka Slavica Đukić Dejanović koja je pre vas počela da se bavi ovim poslom i imala zaista beskrajno težak zadatak. Rekla sam to i u plenumu, nije vama lak zadatak i nije pred vama lak zadatak, ali je njoj, čini mi se, za nijansu bilo teže zato što je imala Ministarstvo bez portfelja i nekako tek krenula u tu akciju buđenja svesti kod svih nas koliko je važno da nas bude sve više.

Slažem se, užasno je važan ekonomski prosperitet Srbije, sve ostale grane koje moraju da se razvijaju, ali sve što budemo u životu radili radimo badava ako ne bude imao ko da nas nasledi. Zato je bitno čuti i vas i možda u tom smislu dodatno obratiti pažnju šta je ono što ste videli na terenu, a sigurna sam da ste sve obišli.

Ponovo ću vas vratiti na onu inicijativu i molim vas da o njoj razmislite najozbiljnije što možete, a to je kako se odužiti porodiljama u vreme korone. Stvarno, ja mislim da im kao društvo dugujemo jedno veliko hvala. Da li će to hvala biti kroz produženje porodiljskog odsustva ili ćemo ići korak dalje, pa ćemo im dati par meseci beneficije na radni staž, što bi bilo idealno, ostavljam da se dogovorite u Vladi u skladu sa mogućnostima.

Još jednom, insistiram – biti majka je težak zadatak. Odlučiti se da budete majka u vreme svetske pandemije, u vreme kada je stao ceo svet više je nego hrabro. Tu hrabrost treba nagraditi zato što je ta hrabrost nekako pokazala da se ta tradicija hrabrih srpskih majki genetski nastavlja. Verujem da će sve buduće generacije imati iste takve žene kakve imamo danas i kakve smo imali juče i u nekoj dalekoj istoriji, pošto tradicija Srba ne traje baš tako kratko.

Nema nikakve dileme da će i ovaj amandman koji je prihvaćen, rekoh već, činjenicom da dovodi do toga da zakon stupa na snagu odmah pomoći.

Na raspolaganju smo vam kao poslanici SPS u svemu onome što budete planirali da dalje preduzmete kao korak u cilju unapređenja poboljšanja pre svega našeg nataliteta, ali iz poznavanja onoga što je problem porodice, a dozvolićete da i sa pozicije poslanika ukažemo na iste onog momenta kada ih budemo prepoznali u svojim sredinama odakle dolazimo, među svojim prijateljima ili možda kao Ženska parlamentarna mreža, pošto se sa koleginicom Božić, Natašom Vacić i svim predstavnicama Ženske parlamentarne mreže spremamo da odemo u sve čak ruralne sredine da čujemo šta su tamo problemi iz ženskog ugla. Siguran sam da će za vas biti dodatnog posla kada se odande vratimo.

Hvala vam još jednom.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Uvaženi ministre sa saradnicima, uvažene kolege, građanke i građani Srbije, u stvari kategorijo majki, aktuelne i buduće, populaciono pitanje u Srbiji je otvoreno dugo, predmet je brojnih strateških dokumenata, naučnih istraživanja, analiza, pa i zakonodavne aktivnosti. Diskusije koje su prethodile mojoj su bile zaista više nego kvalitetne i ukazale su na sve ono što jesu problemi sa kojima se susrećemo kao društvo i važno ih je čuti.

Šta hoću posebno da pohvalim? Kada govorite o ovom problemu sa pozicije žene, onda vam nekako bude lakše jer razumete problematiku. Zato smo jedna drugu podržavale i dok su diskusije trajale. Ja ne mogu da se ne osvrnem i na diskusiju koleginice Nataše i na diskusiju koleginice Emeše, zato što su i jedna i druga ukazale na ono što jesu suštinski problemi žene u Srbiji.

Međutim, šta je takođe važno reći? Važno je reći da smo danas čuli i diskusije iz ugla muškaraca, koje nisu bile uskopartijske, nisu bile uskopolitičke i nisu bile u onom cilju koji obično ume da bude u parlamentu, a to je da profitiramo na ovako važnoj temi. Ovo jeste važna tema. Zašto je važna za profitere? Zato što, po statističkim podacima, 51% društva čine žene, i to jeste lep potencijal. Međutim, ima jedna definicija žene koja kaže da ona nije lakoverna, naročito ne kada je tema.

Ima ovde prostora za različito sagledavanje i Predloga zakona i pada nataliteta, kao jedne velike opasnosti za Srbiju u ovom trenutku, međutim, da bismo o tome razgovarali, mi moramo napraviti jedan istorijskih osvrt pre svega i reći da se Srbija sa pitanjem smanjenja rađanja pre svega suočava decenijama. To nije ništa novo.

Depopulacija Srbije posledica je raznih društvenih i istorijskih okolnosti i, hajte samo podsećanja radi, možda je ovo idealan momenat da kažemo da je Srbija u Prvom svetskom ratu izgubila preko milion i 200 hiljada stanovnika, da smo u Drugom svetskom ratu izgubili gotovo isto toliko i da je savršeno jasno da ovaj stravičan demografski gubitak nije lako nadoknaditi ni posle 70, ni posle 100 godina i verovatno ćemo još imati problema. Ginuli su naši ljudi i za svoju slobodu i za slobodu okruženja, ginuli smo i u odbrani Evrope, nije meni prvi put da to kažem, i duplo iritira.

Ja ću samo nakratko skrenuti sa ove užasno važne teme i osvrnuti se na ono što je aktuelni pritisak na Srbiju, na ono što je nedopustivo u zdravorazumskom svetu, a to je da imate izjavu jednog ministra spoljnih poslova Hrvatske koji sugeriše Srbiji da usvoji deklaraciju o zločinu u Srebrenici, sa pozicije pripadnika hrvatskog naroda, koji genocid imaju u krvi.

Snosim punu ličnu odgovornost za rečenicu - da genocid imaju u krvi. Nemaju da je knjiže nekom drugom, ali ne mogu da je ne kažem. Posledica genocida nad Srbima u svakom smislu te reči, pa čak i u onom da smo zaista dobrovoljno branili i sebe i Evropu. Neminovnost je i tragedija zbog koje smo danas u ovoj situaciji kada je demografija u pitanju, kada je natalitet u pitanju.

Šta je važno? Prepoznali smo ovaj problem i krenuli u njegovo rešavanje. Imate težak zadatak ministre, uopšte ovo nije mali problem i uopšte ovo nije lako rešiti, ali vam je za nijansu lakše nego što je bilo prof. dr Slavici Đukić Dejanović u momentu kada je bila ministar bez portfelja zadužen za ovaj problem sa pozicije sa koje trebalo najpre osvestiti Srbiju, da taj problem postoji. Onda prepoznati sve one probleme koji postoje na temu. Onda ih dovesti do zakonskog okvira koji smo doneli…

Predsedavajući, ja cenim da kolegama ima nešto što je interesantnije od ovog zakona, pa vas molim da obezbedite mir da bih ja mogla da govorim, jer ne mogu da se nadglašavam ni sa kim. Hvala.

Dakle, prepoznali smo ga najpre sa formiranjem Vlade 2012. godine, pa smo doneli niz zakonskih akata koji su omogućili da prevaziđemo ovaj problem i ovo što danas radimo je poboljšanje zakonskog rešenja u cilju da uklonimo one nedostatke koje je pokazala praksa u primeni ovog zakona. Govorilo se o tome šta se dešava i u kom smeru se menja ovaj zakon i koliko će pomoći.

Međutim, opet ću se vratiti na nešto što kaže da su uzroci bele kuge, odnosno kompletne depopulacije različiti. Oni su analizirani u Strategiji podsticaja rađanja koji je Vlada Republike Srbije usvojila 2018. godine, kao neki krovni dokument, rekla bih, za kloniranje mera u oblasti populacione politike i iste godine je donet i taj inovirani Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom koji je imao veće obime. Mere iz ovog zakona koja daje već pozitivan efekat jeste roditeljski dodatak koji predstavlja podršku porodici, koju ostvaruje majka po rođenju, prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta, a tome je govorila koleginica Emeše, nema potrebe ponavljati to, ali ako analiziramo statističke podatke o rađanju oni govore da su se roditelji najteže odlučivali za rođenje drugog deteta, odnosno da se smanjio broj drugorođene dece, što opet dovodi do one priče o kojoj je govorila koleginica Emeše, a to je da su roditelji odnosno majke pre svega izložene nekim društvenim pojavama koje su ih zaustavile kod rađanja prvog deteta i obeshrabrile da se opredele za drugo dete.

Kako god da se problem zove, on se reflektuje kroz položaj žene, majke i zaposlene i nezaposlene, ali i one o kojima je govorio kolega Stošić, a to su žene na selu koje se bave poljoprivredom. Ne mislim ja ovde isključivo na ekonomski položaj žena, već i na ukupan društveni položaj žene koji treba da je dovede do faze da odluči da će biti majka i skrenula bih pažnju na ono što se veoma često zanemaruje a to je tzv. psihološka cena roditeljstva.

Psihološka cena deteta je ekonomski nemerljiva i bilo bi grubo razgovarati o tome, prosto je takva kategorija. Ali, predstavlja subjektivni doživljaj ulaganja, odricanja ili na kom su frustracije pre svega žene jer se roditeljstvu u Srbiji pre svega i prvenstveno i uglavnom izjednačava sa materinstvom i to sa intenzivnim materinstvom, što podrazumeva neupitno i ogromno angažovanje i može se reći i iscrpljivanje žene za svoje bližnje pre svega, za decu, supruga, domaćinstvo, danas sve više i za svoje roditelje ili srodnike kojima je pomoć potrebna.

Sav taj porodični rad, o kome je takođe neko govorio, žena ima najčešće za posledicu često odsustvovanje sa posla, odustajanje od zaposlenja, smanjenje radne aktivnosti i produktivnosti, umanjenje zarada, umor, slabiji kvalitet rada žena u odnosu na muškarce i mnogo i daleko manje šanse za napredovanje u odnosu na muškarce.

Dakle, psihološka cena deteta i prateći stres koje roditeljstvo izaziva su one ekonomski nemerljive kategorije koje često stoje iza odluka da se ne rađa još jedno dete. To je negde, bojim se, odnosno to bi moglo da bude prepoznato kao jedan od elemenata, ali moramo reći da psihološku cenu roditeljstvo i porodice plaćaju i muškarci, odnosno očevi, jer trpe društveni pritisak da budu hranioci u društvenim okolnostima kada je to sve teže ostvariti. Podrazumeva se u patrijarhalnom sistemu da je muškarac onaj koji obezbeđuje materijalnu sigurnost porodici.

Ovaj osvrt sam napravila potpuno svesno jer smo ovde čuli i te stavove mladih žena koji su nedvosmisleno tačni, u kojima negde i partneri, čak imam i neku reakciju od kolega koji je rekao – kako mislite da rađate decu bez muškaraca. Nije to tema, ovde zaista, otežane su okolnosti i za jedne i za druge.

Ono što je, čini mi se, još važno, možda čak i najvažnije reći, jeste još jedan problem sa kojim se roditeljstvo suočava i ono se oslanja na onaj Zakon o zabrani diskriminacije, a to je da imamo izraženu diskriminatorno ponašanje koje ponekad postaje dominantno u opredeljivanju mladih za roditeljstvo. Na često nedopustivu diskriminaciju od strane poslodavca nailaze buduće majke, nailaze porodilje, nailaze mlade majke, pogotovo one koje su zaposlene na određeno vreme i onda ih posle porodiljskog kao nagrada za doprinos natalitetu sačekaju uglavnom otkazi. Ovo je nebrojan broj primera. Mislim da smo kao društvo prepoznali problem, ali da nismo došli do rešenja još uvek i evo, zadatka za sve nas. Obaveza je da se borimo protiv ovog oblika diskriminacije roditeljstva tim pre što je potpuno u suprotnosti sa našim nastojanjem da pomognemo i kao zakonodavna i kao izvršan vlast, da natalitet u Srbiji zaista bude veći.

Sve ovo govorim zato što smo čuli i jednu ideju sa kojom se potpuno slažem, a to je da Ženska parlamentarna mreža i probaću da odgovorim kao jedna od koordinatorki pre svega u odsustvu koleginice Božić koja predsedava Odborom za kulturu, a to je da u samom sazivu imamo ne mali procenata mladih žena koje treba da postanu majke. Mislim da je najpraktičnije odatle čuti, ovo je zanimanje koje možda najteža okolnost, otežavajuća okolnost, da mi ne zamere mladi poslanici. Na ovu temu će posle mene govoriti moj uvaženi kolega Uglješa Marković koji je mlad čovek, otac dva sina blizanca. Znači, nemam nameru da ovde apostrofiram da je nečiji problem veći u odnosu na drugog, ali želim da pre svega ostavim tu mogućnost koja de fakto postoji, samo cenim da možda ne znaju da baš postoji Ženska parlamentarna mreža je mreža svih poslanica u parlamentu. Sve vaše ideje, sve vaše pretpostavke, svi problemi na kraju krajeva, dovoljno je da o njima bilo šta kažete samo na glas, a onda ćemo sesti da svi zajedno nađemo rešenje.

Tako da mislim da Ženska parlamentarna mreža može imati ulogu pre svega u ovom delu društvenog dijaloga koji je istina tiče ministarstva koje je sada formirano i time se bavi. To je taj iskorak ove Vlade Republike Srbije, to je taj plan premijerke Ane Brnabić koji je zaista sva ključna pitanja prepoznao i dodelio resore tamo gde ih Srbija nikad nije imala. Tako imamo i zadovoljstvo da danas razgovaramo o ovom zakonu sa resornim ministrom, a ne više bez ministarstva ili sa ministarstvom bez portfelja zaduženim za ovu oblast.

Dakle, ovaj zakon je deo ukupne društvene brige o deci i on ima za cilj podsticaj rađanja dece, da se obezbede što bolji uslovi za zadovoljenje potreba dece i doprinosi poboljšanju uslova za zadovoljavanje osnovnih potreba dece, da pruži podršku porodicama koje imaju decu sa smetnjama u razvoju, što je takođe važna

kategorija, odnosno sa invaliditetom, kao i deci bez roditeljskog staranja. Zato ovaj zakon predstavlja opredeljenje države koja u oblasti socijalne politike, a uključujući demografske potrebe, istovremeno je i važan instrument populacione politike.

Kada su u pitanju deca sa posebnim potrebama, odnosno sa invaliditetom, imali smo u prošlom sazivu, setiće te se uvažene koleginice, koja je bila poslanik, ako se ne varam SDPS-a koja je bila majka deteta sa posebnim potrebama i bezbroj puta smo čuli koliko je teško i koliko sistem nije prepoznavao te roditelje. Koliko oni nisu imali podsticaj u onom delu u kome im je trebalo više slobodnog vremena, jer njihovo dete zahteva, hajde, grubo je reći više pažnje, da i to, nažalost i to.

Ove izmene zakona to u jednoj meri poboljšavaju. On u ovoj svojoj fazi jeste zakon za koji će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije apsolutno glasati, ali sam sigurna da ćemo izmene imati vrlo brzo, jer će opet primena pokazati da treba još nešto dograditi.

Zašto to kažem? Zato što mislim, ne da ima nedostataka, nego smo možda pogrešno procenili, određene kategorije koje će definisati same sebe. Ono što mi se naročito sviđa i što bi posebno pohvalila, jeste rešenje koje se odnosi na omogućavanje majkama koje su od 18 meseci, pre rođenja, bile poljoprivredni osiguranici, pravo na ostale naknade po osnovu rođenja, nege deteta i potrebne nege deteta.

Zatim, ovim Predlogom zakona uvedena je mogućnost da korisnici naknade zarade za vreme odsustva sa posla radi posebne nege deteta i ostalih naknada po osnovu posebne nege deteta koristi pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica.

Dosadašnje rešenje nije omogućavalo roditeljima koji imaju decu sa posebnim potrebama, odnosno sa smetnjama u razvoju uz pravo i na tuđu negu da ostvaruju i prava na ostale naknade po osnovu ovog zakona. Ovo je dobra izmena u zakonu, negde se naslanja na ovu priču o kojoj sam govorila.

Još jedna dobra novina i to što se sada omogućava i korisnicima prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, dakle i nezaposlenom roditelju da dobije stručno mišljenje o zdravstvenom stanju deteta, u cilju produženja ostvarivanje prava po osnovu nezaposlenosti u periodu dok traje produžena nega deteta.

Značajna novina u ovom zakonu jeste i uvođenje imunizacije dece kao neophodnog uslova za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak i možda ovde sugestija jedna blaga. Ako sam dobro protumačila, a cenim da jesam, u koliko starije dete nije imunizovano gubi pravo prijavljeno dete i roditelj na naknadu. Možda bismo mogli da razmišljamo o jednoj ovakvoj odluci, uzimajući u obzir Zakon o imunizaciji koji defakto obavezuje.

Nemam nikakvu dilemu da se iz moje diskusije ne bi zaključilo da sam protivnik imunizacije, samo molim da možda proverimo da li nam to, ministre, nije pod okolnostima da se radi o periodu koji je iza nas pre donošenja ovog zakona, da li se možda nismo ogrešili o neku kategoriju ili možda ovo treba nekako srećnije rešiti? Ne kažem da ne treba razmišljati o tome, ali možda naći neko srećnije rešenje.

U suštini, kada se ovaj zakon posmatra, iz predloženog teksta, se vidi da su pojedina sporna pitanja iz važećeg zakona sagledana na način koji država omogućava bolju i značajniju podršku porodicama sa decom. To potvrđuje i ozbiljan pristup države u ostvarivanju strateških ciljeva podsticanja rađanju, odnosno u borbi protiv bele kuge, jer ako nas bude sve manje, ako nam sa druge strane stanovništvo jeste sve starije onda su svi drugi razvojni ciljevi nažalost uzaludni, osim ako ne dozvolimo da ih neko drugi, osim nas, sprovodi.

Ima još jedan predlog koji, zaista smatram neophodnim i na koji treba obratiti pažnju. U periodu iza nas, vreme Kovida-19, pandemija koja je promenila, čini mi se sliku celog sveta i demografsku i ekonomsku, mi imamo obavezu više, ja smatram, prema majkama koje su postale majke, baš u tom periodu. Trebalo je biti hrabar, pa u vreme Kovida-19 odlučiti se za roditeljstvo.

Ne bih da danas licitiram sa pozicije svesti od toga da nije sve uvek lako sprovesti, svaka ideja ume da bude humana, ali se teško uklapa u ono što je projektovani budžet, ali razmišljati na koji način se odužiti porodiljama u vreme Kovida-19.

Cenim da te žene zaslužuju našu podršku, ja cenim da bi smo možda mogli odužiti se na način što ćemo im produžiti porodiljsko za 60 dana, kao jedna od mera, potpuno zanemariti moj predlog, ali obratite pažnju na kategoriju.

Čini mi se da taj broj nije mali i čini mi se da je za svako poštovanje, pod okolnostima da smo svi živeli taj strah od Kovida-19 i da nam je zaista ta neizvesnost uticala na kvalitet života. U tom momentu se opredeliti za ovako hrabar potez i odluku jeste za respekt.

Na kraju svih krajeva, to je obaveza kategoriji srpske majke, onoj kategoriji koja kaže, ako se ja ne varam, a ne bi trebalo da se varam, u vreme Prvog svetskog rata, u vreme kada je, maltene 90% i više muškaraca bilo van teritorije države Srbije natalitet je bio najniži, ali se posle završetka rata oporavio.

Šta je važno? Važno je reći da je srpska majka u najtežem periodu kada je ostala sama na zemlji, odbranila i zemlju, narod, čast i dostojanstvo. Ta srpska majka ima naslednice i u ovim majkama koje su postale majke 2020. i 2021. godine i dobar je uzor za sve one majke od kojih očekujemo da poprave demografsku sliku 2030. i 2035. godine.

Imamo zajednički cilj, čini mi se da niko u sali nije govorio kontra od ovoga što sam ja rekla. Ono što sam iz obrazloženja ovog predloga videla je da će se sprovođenjem ovog zakona povećava obuhvat korisnika, izdvajaće se dodatna sredstva iz budžeta. Ja sada ovde imam neku cifru, ali ne bi licitirala sa tim. Važno je reći da to na svoj način potvrđuje ono što zaista država u ovom trenutku smatra prioritetima.

Sve navedeno je više nego jak razlog da SPS, kao autentična levica ne samo glasa za ovaj zakon, nego pomogne i u sprovođenju i u možda dopuni ili izmeni za bolje sutra, svih nas zajedno.

Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi predstavnici Komisije i regulatornih tela, danas kao što su kolege rekle govorimo o izveštajima nekoliko samostalnih i nezavisnih državnih organizacija za 2020. godinu, što je u ovom sazivu parlamenta postala redovna praksa. Jeste veliki doprinos transparentnosti, pre svega, rada svih vaših organizacija.

Istovremeno ovakva praksa govori o jačanju nadzorne uloge Narodne skupštine i vidljivosti ovih parlamentarnih aktivnosti. Ovog puta razgovaramo o izveštajima Komisije za kontrolu državne pomoći, Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, kao i izveštaj o sprovedenom monitoringu za 2020. godinu. Nad radom ove Komisije koju je izvršila Kancelarija za javne nabavke. Takođe, pred nama je izveštaj Komisije za hartije od vrednosti za 2020. godinu.

Izveštaje koji na plenumu prvi put razmatramo odnose se na rad Komisije za kontrolu državne pomoći, kao nezavisna organizacija formirane Zakonom o kontroli državne pomoći. Ovim zakonom su utvrđene nadležnosti komisije među kojima smatram najvažnijom ulogom, upravo kontrolu namenskog korišćenja dodeljene pomoći od strane države i nižih nivoa vlasti.

Kada smo donosili ovaj Zakon o kontroli državne pomoći imali smo u vidu potrebu da država pruži državnu pomoć koja ima socijalni karakter, posebno da pruži pomoć radi sanacije posledica elementarnih nepogoda i prirodnih katastrofa. Imali smo situacije tokom višedecenijskog iskustva da su se državne pomoći ne namenski trošile, a sanacije posledica zbog kojih je pomoć države pružena neretko su izostajale. O tome se govorilo često u parlamentu.

Zato je izuzetno važno da postoji organ koji vrši kontroli namenskog trošenja državne pomoći. To je u suštini kontrola trošenja narodnog novca, jer se radi o sredstvima izdvojenim iz budžeta države i drugih nivoa vlasti. O ovom izveštaju šire je govorio ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe i moj mladi kolega Uglješa Marković, ali ja bih pažnju posvetila izveštaju Republičke komisije za zaštitu prava i postupcima javnih nabavki i izveštaju o Monitoringu nad radom ove Komisije koji sprovodi Kancelarija za javne nabavke.

Ovde bih podsetila da izmenama Zakona o javnim nabavkama koje smo doneli 2019. godine, raniju Upravu za javne nabavke koja je u nadležnosti imala nadzor nad sprovođenjem zakona, zamenila Kancelarija za javne nabavke kao nadzorni organ.

Ono čemu treba da doprinese jačanje nadzorne funkcije nad postupcima javnih nabavki jeste pre svega obezbeđivanje lojalne konkurencije i transparentnost javnih poziva što je u najvećoj meri obezbeđeno preko javnog portala javnih nabavki ustanovljeno poslednjim izmenama zakona, a koji je počeo sa radom, ako se ne varam, u julu mesecu 2020. godine.

Portal javnih nabavki jeste produkt digitalizacije u ovoj oblasti, a od primene elektronskih komunikacija i u ovoj važnoj i osetljivoj oblasti privrednog poslovanja očekuju se značajni efekti istog.

Korišćenjem portala se smanjuje mogućnost privilegovanog učešća u javnim nabavkama, obezbeđuje se zakonom garantovana transparentnost i efikasnost, nediskriminacija, jednaki tretman i slobodna tržišna utakmica. Pristup portalu ima svaki građanin, preduzetnik i pravno lice koje je zainteresovano za učešće u određenim javnim nabavkama.

Sigurna sam da će portal doprineti i smanjenju koruptivnosti, jer znamo da je pitanje javnih nabavki nekako uvek bilo osetljivo i zbog te otvorene mogućnosti za korupciju, nepotizam i neke druge ne tržišne oblike ponašanja koji su u dobroj meri i u mnogim slučajevima mnoge ponuđače roba ili usluga stavljali u neravnopravan položaj i onemogućavali ih da svoje proizvode nude u redovnim tržišnim procedurama.

Negde moram da naglasim da sve ono što su zakonske regulative koje donosimo i imamo nameru da donesemo jesu korak više u onom smeru koji bi zaista morao da obezbedi transparentnost i pokaže na delu ono što je rešenost Vlade, a to je borba protiv korupcije i kriminala u bilo kom, ili u bukvalnom smislu te reči, a o bilo kojoj oblasti da govorimo.

Kako se zaista Srbija opredelila za evrointegracije, a time i za prihvatanje svih tih međunarodnih standarda u sektoru javnih nabavki, tako je u velikoj meri usklađivanje našeg pravnog okvira posledica zahteva koji su pred nas postavljeni pre svega od strane EU.

Na javne nabavke inače se odnosi pregovaračko Poglavlje 5, i mi smo izmene Zakona o javnim nabavkama 2019. godine, zapravo smo izmenom zakona svoje zakonodavstvo gotovo 100% uskladili sa pravnim tekovinama EU.

Skrenula bih pažnju da je ozbiljna kontrola postupaka javnih nabavki i primene relevantnih propisa pre svega Zakona o javnim nabavkama sada omogućena jačanjem kadrovskih kapaciteta kancelarije koje rade u grupi za monitoring, a tome doprinose adekvatna zakonska ovlašćenja Kancelarije za javne nabavke.

Ozbiljan pristup ovom zadatku vidi se i iz Izveštaja o monitoringu za 2020. godinu koji nam je takođe dostavljen. Kao što je u svakom delu javnog sektora važna stručnost, posvećenost i časno vršenje svakog državnog posla, tako i u sektoru javnih nabavki ovo je posebno važno i veoma važno i upravo zbog činjenica da su javnim nabavkama, a to je odnos ponude i tražnje, mogu dešavati različite nezakonite pa i društveno nepoželjne pojave koje mogu kompromitovati postupke i učesnike u tim postupcima, u ovoj oblasti je naročito važno da pravna država mora da postoji.

Kada je u pitanju Izveštaj komisije za hartije od vrednosti samo bih spomenula da 30 godišnje iskustvo u postojanju Komisije na tržištu hartija od vrednosti govori o tradiciji ovog tržišta, i o njegovim promenama, u periodima iza nas i u ovom periodu Komisija je kao regulator ozbiljno posvećena transparentnom i zakonitom poslovanju tržišta hartija od vrednosti. Dobro je što na plenumu razmatramo i ovaj Izveštaj Komisije za 2020. godinu.

Zaista se mora reći da su svi izveštaji koji su stigli pred parlament detaljni, sistematični i sa elementima pre svega propisanim zakonom i sigurna sam da ovaj način njihovog razmatranja u velikoj meri doprinosi jačanju zakonskih mehanizama na kojima počiva rad ovih samostalnih državnih organizacija i regulatora.

U tom smislu, i u lično ime i u ime poslaničke grupe kojoj pripadam, sve čestitke za vas koji ste izradili i podneli izveštaj i za ono što ste uradili i puna podrška za sve ono što ćete raditi u vremenu koje je pred nama.

Iskoristiću svoje javljanje da podsetim i na današnji dan, 10. jun, dan kada je u Savetu bezbednosti doneta Rezolucija 1244 i kada je zvanično prestalo bombardovanje Jugoslavije. Iako je i tog 10. juna 1999. godine, nažalost, pala poslednja bomba, nije zgoreg reći, zbog javnosti Srbije, a u duhu svega onoga što je iza nas i svega onoga što je ispred nas, da je tokom bombardovanja SRJ izvršeno 2.300 vazdušnih napada na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420 hiljada projektila ukupne mase 22.000 tona. Nisu ovo cifre na koje smo ponosni, ovo su cifre koje ne smemo da zaboravimo.

Ne smemo da zaboravimo ni sve žrtve, jer je u toku bombardovanja poginulo 462 vojnika i preko 2.000 civila, među kojima je bilo i dece i bolesnih i starih osoba i one su grubo u jednom trenutku nazvane od strane portparola NATO-a gospodina Šeja "kolateralna šteta". To nije bila kolateralna šteta, to su ugašeni životi.

Bombardovanje SRJ ja i dalje doživljavam kao zločin. Svesno kažem "ja", a mislim da većina vas isto misli. Ne želim da otvaram ovu priču ni zbog čega drugog do zbog podsećanja da mi ne možemo da zaboravimo ali smo spremni da uprkos svemu razgovaramo i sa svima sarađujemo, potpuno uvereni u činjenicu da će nas svi budući razgovori voditi ka miru i da Srbija u tom smislu ima jasno opredeljenje. Ne želimo nikada više da pod bilo kojim izgovorom, bilo ko na našu decu krene ovako nemilosrdno kako se to dogodilo 1999. godine. Tada su zatrovali naše reke, naše planine, ali pre svega trajno su poremetili demografsku sliku Srbije. I mi ćemo dugo pamtiti i ono što se dogodilo i dugo živeti upravo to što se desilo kao posledica NATO bombardovanja.

U nadi da se nikada više neće ponoviti, svim žrtvama pijetet na današnji dan. Neka jedino što danas budemo radili budu potpisivane rezolucije za bolji život sve dece koja su se rodila i koja će se roditi u perspektivi u državi Srbiji i da nikada više ne moraju da brane onoliko koliko mi danas branimo Rezoluciju 1244 koju bi posle ne tako mnogo godina svi da zaborave i da stave pod tepih, iako je na snazi.

Izvinjavam se što sam otišla od teme, ali ne mislim da je bilo nevažno naglasiti današnji datum. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi predstavnici Vlade Republike Srbije, poštovane kolege, dragi građani, danas govorimo o nekoliko predloga zakona i prvi među njima je Predlog zakona o nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma.

Pored zakona, na dnevnom redu su i tri zakona o davanju garancija Republike Srbije za zaduživanje „Srbijagasa“ kod domaćih banaka radi realizacije tri strateška energetska i infrastrukturna projekta iz sektora gasifikacije Srbije.

Uprkos činjenici da su o prvom predlogu zakona govorili i moje uvažene kolege i ovlašćeni predstavnik, Đorđe Milićević i kolega Vladan Zagrađanin, Justina Pupin, ja ću se ipak osvrnuti delom ponovo na ovaj zakon.

Odnosi se na bazu podataka o teroristima i terorističkim organizacijama i ne bi bilo prirodno da prećutim to pod okolnostima da dolazim sa KiM gde smo najbolje, čini mi se, osetili posledice dejstava terorističke organizacije UČK, pa i mnogih njihovih prethodnika od početka 20. veka.

Da podsetim srpsku javnost pre svega da je UČK na međunarodnom nivou najpre od strane UN Rezolucijom 19-60 iz 1998. godine, a potom i od strane američkih vlasti, tačnije Stejt departmenta 2001. godine proglašena terorističkom organizacijom. Nije stoga neprirodno moje očekivanje da će ova organizacija koja i dan danas terorističkim metodama želi da otcepi deo teritorije Republike Srbije biti u našem nacionalnom registru, odnosno u nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje terorizma i borbu protiv terorizma, jer je najvažnije kod ovakvih dokumenata najpre početi iz svog dvorišta. Žalosno je što u dvorištu imamo to što imamo, ali je realnost takva kakva jeste.

Osvrnuću se i na diskusije kolega pre mene, pre svega kolege Ace Markovića, koji nas je podsetio i pomogao nam da nekako lakše podnesemo taj jučerašnji dan. Zašto se vraćam na tu temu? Zato što je jako važno u srpskom parlamentu, naročito danas, reći kolika je nepravda bila pred očima celog sveta sinoć.

Ja, govoreći na ovaj način, ne ulazim u odluke sudskog veća i u njihove presude. Ja govorim o svemu onome što smo prateći sednicu Saveta bezbednosti UN imali prilike da sinoć čujemo. Ja govorim o reakcijama koje su usledile nakon diskusije predsednika Republike. Ja govorim o izjavama zvaničnika susednih država nakon presude. Ja govorim o jednoj sve jasnijoj slici Srbije koja zaista teži pomirenju i sve jasnijoj slici svih oko nas kojima ne pada na pamet da tu ispruženu ruku prihvate.

Niko ne može da kaže da u toku jednog rata nema žrtava. Niko ne može da kaže da žrtava nije bilo, da nije bilo strašnih zločina koji su se desili i to je rat sam po sebi. Ono što mora da se kaže, to je da ta težnja da se 30 godina unazad svi zločini pripišu isključivo Srbima ne posustaje, i to smo sinoć imali prilike nažalost da čujemo i kod obraćanja predstavnika Hrvatske i kod, moram naglasiti, nelegitimnog predstavnika BiH, pošto koliko ja shvatam i koliko sam ispratila, a dobro sam ispratila, gospodin Dodik je rekao da saglasnost Republike Srpske za učešće i predstavljanje BiH na sednici Saveta bezbednosti nije imao gospodin koji se sinoć uključio.

Odgovor koji su dobili od predsednika Republike bio je državnički. Reakcije koje čujemo su, pokušavam da nađem reč, i verovatno neću uspeti da nađem adekvatnu reč koju treba izgovoriti u parlamentu Srbije, ali ono što je važno reći pre svega zbog javnosti i zbog srpskog naroda jeste da ne smemo biti demoralisani. Moramo imati svest o tome da nikada nismo bili genocidni narod, a da nažalost jučerašnji dan nije prvi dan koji nam je pokazao koliko je teško biti Srbin.

Želim da verujem da takvih dana više biti neće, ali se sa druge strane plašim da hoće. Treba ostati pribran, potpuno svestan sebe, potpuno svestan svih oko nas, jer se bojim a onakvim nastupima kakav su imali sinoć samo govore o sebi, ne i o nama.

Koliko je osuđenih, govorio je moj kolega Marković. Koliko je oslobođenih? E, to hoću da govorim. Nonsens je u činjenici da je isti taj tribunal oslobodio i Ramuša Haradinaja i Nasera Orića i Gotovinu.

Sud koji je formiran od strane pre svega SAD, da bi uspostavio pravdu i pomirenje, kako je govoreno kada je formiran, doneo je sve, samo ne pravdu i pomirenje. Doneo je selektivnu pravdu, osuđene isključivo Srbe i nikakvo pomirenje, nego samo raspirivanje tih razlika, čak i jednom ovakvom odlukom. Da sam, nažalost, u pravu pročitaćete do kraja dana. Ko god sebe smatra iole važnim, bitnim, nebitnim, kako god, dozvolio je sebi luksuz da posle presude Ratku Mladiću i on se zapljune i kaže nešto ružno o Srbiji ili nas podseti koliki smo zločinci.

Ponosna sam ja i na svoju Srbiju i na svoj srpski narod i na nastup Republike Srbije i njenog predsednika na sednici Saveta bezbednosti UN sinoć i na sve nas koji se nismo upecali u tu jeftinu zamku tračarenja preko plota, svojstveno za onako dokone seoske žene. Mi smo država koja ide napred, tako smo odlučili, rešeni da budemo članice Evrope, iako Evropa u odnosu na nas i na naše komšije često ima dvostruke aršine, promeniće oni svoje stavove kada malo racionalnije i čistijih naočara pogledaju na Zapadni Balkan. Zato ćemo mi danas, osim ovog važnog zakona, doneti i tri garancije države za kredite kojima će se „Srbijagas“, istina je, zadužiti, ali su u pitanju projekti regionalne gasifikacije i to nije malo.

Četiri okruga, to je nastavak pre svega onoga o čemu pričamo, tj. strateškog opredeljenja Srbije da obezbedi trajne i ekološke energente pre svega, što je s jedne strane put ka jačanju energetske stabilnosti i bezbednosti, a sa druge strane obezbeđenje stabilnog i ekonomičnog snabdevanja građana i privrede prirodnim gasom kao energentom.

Šta je važno? Za realizaciju ova tri projekta sredstva se obezbeđuju iz zajmova „Srbijagasa“, to je tačno, i to dva zajma kod OTP banke Srbija a.d. Novi Sad i jedan zajam kod banke „Inteza“ a.d. Beograd. Ove zajmove koje će „Srbijagas“ koristiti za gasifikaciju navedenih okruga kontragarancije daje Republika Srbija, čime se potvrđuje pre svega nacionalni, odnosno državni značaj ovih projekata koje je „Srbijagas“ dodatno uvrstio u svoj program poslovanje iz predloga Vlade Republike Srbije.

Važno je, svojstveno tome, reći da su u pitanju razvojni, a ne potrošački zajmovi. Benefit od gasifikacije navedenih okruga imaće u fazi izgradnje privreda Srbije koja će učestovati u realizaciji ovih projekata, a znamo da projekti infrastrukturnog tipa pokreću mnoge grane privrede i zapošljavaju značajan broj radnika različitih profila. Dakle, gasifikacija po ovim projektima će uticati na privredni rast i zapošljavanje, a ovo su dragoceni projekti koji će uticati i na ukupnu revitalizaciju privrede, okruga, odnosno na smanjenje regionalnih razlika.

Na kraju je važno takođe istaći da su svi zajmovi o kojima danas razgovaramo usklađeni sa Zakonom o javnom dugu Republike Srbije i Zakonom o budžetu.

Ističe vreme koje je predviđeno za poslaničku grupu Socijalističke partije Srbije, inače bi se imalo mnogo toga reći. Osim onoga što su naglasile moje kolege, a to je da ćemo u danu za glasanje podržati sve predložene predloge zakona, ja ću zaista završiti svoju diskusiju sa još jednim apelom, a to je da nikako ne ostanemo pod utiskom svih onih malicioznih koji bi da jučerašnji dan i jedan gorak ukus koji svi nosio u ustima predstave kao neku svoju istorijsku pobedu.

Treba se setiti onoga što Srbija jeste, a Srbija je zemlja svih svojih građana, bez razlike kojoj naciji, narodu i veri pripadaju. Neće porušiti našu opredeljenost da ipak pacifistički gledamo na sve njih, ali ne mogu očekivati ni da smo zaboravili Jasenovac, ni zločine pre Jasenovca, ni zločince posle Jasenovca, bez razlike gde su se dogodili. Jedino što mi nećemo, mi nećemo sići na onaj nivo sa kog oni pokušavaju da optuže ceo srpski narod i državu Srbiju.

Šta je Haški tribunal sam po sebi? Odgovor će dati istorija. Ja sam ekonomista, ali gotovo da mogu da tvrdim da će u budućnosti to biti primer loše prakse i nepravde nad jednim malim narodom koji je branio Evropu i ničim nije zaslužio da mu u 21. veku Evropa, koju je branio u Prvom svetskom ratu, odgovori na ovaj način.

Bilo kako bilo, niti se radi o celoj Evropi, niti svi misle isto, sačekaćemo vreme kada će glasniji biti oni koji razumeju šta je pravda i ljubav među ljudima. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice Kovač.

Uvažena ministarko, sa saradnicima, poštovane kolege, ne može čovek da ostane imun na diskusiju mog dragog Bore Kovačevića, jer jeste to jedan od problema, lepo ste to sagledali, on se možda sa ove distance ne uklapa baš najbolje u ovo što se tiče privrede, ali ste potpuno u pravu, tu je negde izvor problema koji je najštetniji po sistem države.

Međutim da se vratim na Predlog zakona o zaštiti službene tajne. Raspravljamo danas i on po mom shvatanju ima dva ključna cilja, osim ovog prvog o kojem su govorile kolege a to je usklađivanje sa, pre svega, evropskim zakonodavstvom u ovoj oblasti, drugi je negde, bolja zaštita naše industrijske intelektualne svojine. Prosto kao kompanijskih vrednosti koje omogućavaju bolje pozicioniranje na tržištu, a koje se definišu i čuvaju kao službena tajna, odnosno kao podaci nedostupni javnosti i konkurenciji.

Naše zakonodavstvo definiše službenu tajnu kao podatke čije bi odavanje zloupotrebe ili krađa, prouzrokovali ili bi mogli prouzrokovati štetne posledice po titulara te službene tajne, bilo da je u pitanju kompanija ili određena služba. Ovim zakonom tretira se službena tajna koja je u funkciji privrednih kompanija, time i privrednog razvoja Srbije, dok je službena tajna koja se odnosi na pitanje bezbednosti ljudskih i manjinskih prava regulisano drugim propisima. Tu je ona razlika o kojoj govorim, ali zaista i jedna i druga službena tajna su nemerljivo važne.

Ovaj Zakon o zaštiti službene tajne tretiramo kao privredni propis pre svega i njegovu suštinu posmatramo sa aspekta uticaja na privredne potencijale. Složićemo se da intelekutalna i industrijska svojina predstavljaju značajan privredni resurs, a primena pronalazaka i drugih proizvoda industrijske i intelektualne svojine su osnov svakog napretka i tu gotovo da nema dileme. Uostalom da nije bilo industrijskih inovacija i patenata kojima su unapređivani procesi proizvodnje, ne bismo mi danas odmakli mnogo od onoga što je predindustrijsko vreme.

Kreativnost i samih radnika inovatora, ali i istraživači i naučnika dovelo je do bržeg industrijskog i privrednog razvoja društva. Značaja inovacija i patenata i drugih oblika industrijske svojine kao intelektualne svojine danas posebno dolazi do izražaja kada na globalnom nivou kapital dobija vrhunsku vrednost, zato je krađa i falsifikovanje možda prisutnije u većoj meri danas nego što smo to imali u nekom ranijem periodu. Tako da danas kada odemo u neku kupovinu uvek se pitamo da li je to original ili je u pitanju neki falsifikat, odnosno kopija. Najčešće se kradu zaštitni znakovi ili patenti i to je primarno kopiranje proizvoda ili negde narodski rečeno, original falsifikata, otprilike tako izgleda.

Industrijska špijunaža je postala unosno zanimanje. Kradljivci originalnih dela industrijske ili intelektualne svojine se nažalost bogate mahom na tuđim idejama i projektima. Ta krađa industrijske svojine je danas naročito prisutna u svetu mode. Prosto, mi danas u industriji obuće i odeće po optužbi za kopiranje, ja mislim da su, manje više na dnevnom nivou. Pojava kopiranja postoji na globalnom nivou. Oni koji kopiraju originale uglavnom zarađuju ogromne svote novca i to na tuđi autorskim pravima i teško je to zaštititi.

Mi smo svedoci toga da u današnje vreme imamo sve više tih kopija koje se zaista teško razlikujete od originala, naročito ako se tome ne posvetite. Naročito ako ne uložite trud da baš napravite razliku između onoga što je kopija, koja se našla na tržištu od originala, osim što to čak i te kopije umeju cenom da prate originale, pod pretpostavkom da nećemo biti svesni da se radi o kopiji ili bar naivni potrošač ume da kada prepozna cenu možda pre i pomisli da je original nego što je kopija.

Tako da svo to kopiranje tuđih patenata, odnosno proizvoda industrijske svojine je prisutno na svim nivoima u prehrambenoj industriji, takođe, određeni proizvodi priznatih i poznatih proizvođača i u toj oblasti kopiraju. Proizvodi se roba identičnog izgleda kao brendirana i čak sa sličnim nazivima i imenima, tako da se kupci nedvosmisleno stavljaju u ozbiljnu zabludu. Mi imamo primer da je porodična firma za proizvodnju kobasica „Hek“ za kopiranje, nedavno njenih proizvoda optužila firmu „Aldi“, što znači da smo negde u korak sa svetom i Evropom kada je u pitanju kopiranje i krađa patenata.

Mnogi stručnjaci danas krađu intelektualne industrijske svojine smatraju organizovanim kriminalom. To bi trebalo da se pod to svede. Protiv toga je neophodno boriti se na organizovan način, odnosno zaštiti sve te kreativne autore i kompanije koji su vlasnici dela industrijske intelektualne svojine.

Pravni osnov za zaštitu privrede od krađe industrijske intelektualne svojine u Srbiji je, svakako, ovaj zakon, Zakon o zaštiti službene tajne, jer svaki podatak o inovaciji, izumu ili kreativnom delu jeste kompanijska tajna koja kompaniji omogućava konkurentnost i različitost na tržištu.

Kada je Srbija u pitanju veoma je značajno što sa ovim zakonom dobijamo unapređen zakonski okvir koji treba da obezbedi stimulativnu, poslovnu i privrednu klimu, modernizaciju privrede i afirmaciju kreativnih kadrova i kompanija.

Svakako, smatram da će zakon kojim se štiti službena tajna u privredi po standardima EU biti mnogo stimulativniji i za same investitore, kako domaće tako i strane, jer mogu bezbednije da koriste svoji inovativni potencijal, bez da imaju strah i predrasude. Time, na kraju svih krajeva ili na početku, možda najviše važno, doprinesu bržem razvoju naše privrede, što jeste zajednički cilj zbog koga ste i vi danas ovde, a i svim mi.

Mi imamo dosta originalnih brendiranih proizvoda po kojima se prepoznajemo i van granica naše zemlje. Nažalost, tamo gde nismo na vreme imali zakonom zaštićeno poreklo ili brend drugi su nas kopirali pa smo došli do faze da je, neverovano ali istinito, da su Slovenci brendirali ajvar kao svoj proizvod, Česi, Nemci, Italijani šljivovicu, Šveđani futoški sir, Iračani kajmak, itd.

Iz svih ovih razloga Srbija mora i treba da povede više računa o brendiranju i zaštiti svojih proizvoda, posebno onih sa oznakom geografskog porekla, jer ja mislim da su značajni i to je naš nemerljivi privredni potencijal. Mislim da ni sami nismo do kraja svesni koliki je potencijal tu. To se odnosi na sve naše firme, preduzetnike, pa i pojedinačne vlasnike autorskih prava, o kojima takođe treba brinuti. Firme se mogu zaštiti jedino ako imaju registrovane zaštitne znake. Dobro je da smo to napokon prepoznali i da ćemo ovim predlogom zakona unaprediti.

Podsetiću da je Srbija važeći Zakon o zaštiti službene tajne donela 2011. godine, dakle, koliko je to, deset godina unazad, a u međuvremenu 2018. je doneta Strategija razvoja intelektualne svojine za period do 2022. godine, kojom su i definisani strateški ciljevi. To su harmonizacija nacionalnog sa evropskim zakonodavstvom. O tome smo rekli. To jeste jedan od osnovnih motiva da se ovakav zakon donese u oblasti intelektualne svojine.

Treba naglasiti da ova obaveza proističe iz činjenice da smo se opredelili za punopravno članstvo u EU, kao i da smo već značajno unapredili ovu oblast. To negde potvrđuje i činjenica da je otvoreno pregovaračko Poglavlje 7, koje se tiče intelektualne svojine.Drugi strateški cilj, to sam rekla na početku je unapređenje sprovođenja prava intelektualne svojine na domaćem terenu.

Treći važan cilj je obrazovanje i podizanje kapaciteta za transfer znanja u funkciji unapređenja primene intelektualne svojine u privredi.

Bez potrebe da se sada pojedinim rešenjima iz zakona bavim, na kraju da ilustrujem značaj zaštite službene tajne naših kompanija, kroz podatke iznete u studiji pod nazivom „Doprinos delatnosti zasnovanih na autorskom pravu privredi Srbije“ koja pokazuje da u Republici Srbiji, kao i u svim zemljama postoje čitavi privredni sektori koji počivaju na iskorišćavanju autorskih dela i predmeta srodnih prava. Ukupno učešće svih kreativnih industrija u stvaranju BDP Republike Srbije prema podacima je 4,61%. Najveći udeo od 3,10% daju ključne delatnosti.

Tu spadaju štampa i izdavaštvo, muzika, kinometografija i video produkcija, radio i televizija, fotografija, softver i baze podataka, vizuelna i grafička umetnosti, usluge oglašavanja, organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava. Nabrojane industrije stvaraju više BDP nego rudarstvo ili usluge smeštene u ishrani, približno jednako kao finansijske delatnosti osiguranje ili snabdevanja električnom energijom.

Sada u ukupnoj zaposlenosti u Republici Srbiji kreativne industrije učestvuju sa 4%, kreativnim industrijama u kojima radi preko 90.000 radnika, po podacima koje ja imam. Ovi podaci potvrđuju potrebu za donošenjem novog pravnog okvira u sektoru zaštite službene tajne, odnosno zaštite našeg kreativnog sektora iskazano kroz intelektualnu i industrijsku svojinu, kao ogroman razvojni kapital naše privrede.

U tom smislu, apsolutno podržavam donošenje novog zakona o zaštiti službene tajne i vaš uloženi trud da regulišemo i ovu oblast koja je, iz svega što je rečeno, ne samo u mojoj diskusiji, nego čak više pre mene, jak potencijal koji treba negovati, ali pre svega treba zaštiti zakonskim okvirima.

Poslanici SPS će svakako podržati Predlog izmene Zakona. To je rekao i moj kolega Đorđe Milićević, ali nije to zgoreg ponoviti još jednom.

Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege, pred parlamentom je Predlog zakona o akcizama, o kome ću ja govoriti, neću govoriti o Predlogu zakona o ličnim kartama, o tome će govoriti Dijana Radović posle mene, prosto zato što mislim da su oba zakona zaista vredna da im se čovek suštinski posveti.

Akcize su posebna vrsta poreza na promet i smatraju se jednim od najstarijih vrsta oporezivanja, ako ja imam precizne podatke. Sam naziv datira čak iz 16. veka, kada se u Holandiji oporezovalo pivo, alkoholna pića, so i šećer. So je ovde negde u grupi, čini mi se, najčudnija.

U našem poreskom zakonodavstvu akcize su postojale još u Kraljevini Jugoslaviji, ali su trajno zakonsko uporište našle pre 30-ak godina, početkom devedesetih godina, kada je implementirano evropsko iskustvo u načinu oporezivanja nekih proizvoda široke potrošnje.

Može se reći da je akciza vrsta posebnog poreza na proizvedenu robu i naplaćuje se tokom proizvodnje, a ne prilikom prodaje. Za razliku od klasičnih oblika poreza koji se naplaćuju pojedincu, poput poreza na imovinu ili poreza na dohodak građana, akciza se naplaćuje za određenu robu i predstavlja indirektno oporezivanje.

Akcizni proizvodi su luksuzni proizvodi i uglavnom proizvodi masovne potrošnje. To su kafa, alkoholna pića, duvanski proizvodi, derivati nafte. I zanimljiva je istorijska činjenica, rekoh malopre, da je širom sveta so kao otprilike neophodna namirnica bila deo oporezivanja.

Akcize plaćaju proizvođači i uvoznici. Poreska osnovica jeste merna jedinica proizvoda, kao što je kilogram kafe ili litar alkoholnog pića i iznos akcize se uglavnom dodaje na cenu proizvoda, a onda se na taj iznos obračunava PDV, što sve čini ukupnu cenu akciznog proizvoda. I ovo sada zvuči čudno kada ja govorim, ne zato što neko od vas to ne zna, nego prosto zbog javnosti Srbije malo definišem sam pojam akcize.

Sa stanovišta poreske politike jedne države, za akcize se nedvosmisleno može reći da predstavljaju najsigurniji deo poreza kojima se puni budžet, jer tu gotovo da ne može biti nikakvog izbegavanja poreza, što je važno, zato što se ona, pre svega, plaća u postupku proizvodnje, tako da proizvođači ne žele da rizikuju bilo kakvim prikrivanjem poreza.

S druge strane, radi se o proizvodima čija je potrošnja izuzetno rasprostranjena, tako da se ostvaruju visoki poreski prihodi. Akcizna roba kako u svetu, tako i u Srbiji je u skladu sa Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji mora biti obeležena akciznim markicama, osim piva, naravno, tako da se može precizno utvrditi obim, odnosno količina proizvedene robe stavljena u promet.

Prodaja akcizne robe bez akcizne markice poreski je prekršaj ili krivično delo po zakonima. Zanimljivo je da su akcize u osnovi predstavljale svojevrsnu prevenciju, odnosno odvraćanje od korišćenja akcizne robe, pre svega duvana i alkohola. Poreski sistemi nekih zapadnih zemalja još kod ranog uvođenja akciza imali su tri cilja: da se smanji korišćenje društveno nepoželjne robe koja ugrožava zdravlje ljudi zbog sadržaja toksičnih supstanci, da se smanji štetni uticaj na životnu sredinu zbog korišćenja fosilnih goriva i na taj način akcize imaju i ulogu zelenog poreza, i da se smanji loš uticaj korišćenja akciznih proizvoda na društvo, pre svega kod zavisnosti od duvanskih proizvoda ili alkohola, čije korišćenje je često povezano i sa drugim oblicima nepoželjnog ponašanja, asocijalnog i agresivnog ponašanja, kocka i da ne nabrajam.

Akciza, iz ovog ugla posmatrano, predstavlja tzv. porez na porok. I danas bi trebalo razmišljati o ovoj suštinskoj ulozi akcize, imajući u vidu drastičan porast korišćenja pre svega duvanskih proizvoda i alkohola i tim porocima najmanje, nažalost, odolevaju mladi.

Takođe, akcize bi u kontekstu preventivne uloge bile prihvatljivije za građane koji sada akcize posmatraju kao nepotreban namet države.

Dakle, moj predlog je da se deo akciza direktno usmerava u preventivne mere države protiv bolesti zavisnosti, kakav je alkoholizam, pre svega. Ekološka taksa je kao takva već uvedena i plaćaju je svi zagađivači, pored ostalih.

Kada su u pitanju aktuelne izmene Zakona o akcizama, o kojima danas govorimo, važno je reći da su one, pre svega, ishod obaveze Srbije da svoje zakonodavstvo u ovoj oblasti uskladi sa zakonodavstvom EU. Naime, u više izveštaja Evropske komisije konstatovano je da Srbija nije svoju akciznu politiku u oblasti proizvodnje alkoholnih pića uskladila sa pravima i pravilima EU. Ta neusklađenost se odnosi na različitu stopu akciza na robu domaće proizvodnje i uvezenu robu, kao i na model obračuna akciza na jaka alkoholna pića.

Pošto smo se opredelili za evropski put još potpisivanjem SSP-a sa evropskim zajednicama 29. aprila 2008. godine, koji je stupio na snagu 2013. godine, 1. septembra, preuzeli smo obavezu usklađivanja zakonodavnih okvira u svim sektorima kojima bi se obezbedila standardizacija i transparentnost u prometu radne snage, roba i usluga.

U tom smislu Evropska komisija je imala primedbu da naši poreski standardi u oblasti akciza na alkoholna pića nisu u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju kojima se zabranjuje fiskalna diskriminacija. Tačnije, odredbom člana 37. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju propisano je da će se zajednice iz Srbije uzdržavati od uvođenja bilo kakvih mera unutrašnje fiskalne politike kojima se posredno ili neposredno diskriminišu slični proizvodi i druge strane. Praktično, ovo znači da Srbija ne može da primenjuje različite akcize za naše domaće proizvode u odnosu na akcizne proizvode koji se uvoze iz zemalja EU.

Konkretno se primedba odnosi na različiti poreski tretman alkoholnih pića domaće proizvodnje u odnosu na uvezena alkoholna pića. Zato je neophodno da uskladimo svoje zakonodavstvo u ovoj oblasti sa pravnim tekovinama EU, a to je i jedan od uslova za otvaranje pregovora o pregovaračkom Poglavlju 16.

Ova izmena znači da se u Srbiji više neće plaćati akciza po vrsti jakog alkoholnog pića, kao do sada, tako da se na ovaj način vrši izjednačavanje poreskog tretmana svih jakih alkoholnih pića. Po našem važećem Zakonu o jakim alkoholnim pićima važi podela na tri grupe pića i prema tim vrstama se određivala visina akcize. To su pivo, niska alkoholna pića koja sadrže 11,2 do 15% i jaka alkoholna pića iznad 15% alkoholne jačine. Ova izmena zakona se odnosi na jaka alkoholna pića, dok se za pivo niska alkoholna pića neće menjati način obračunavanja akcize.

Sada ovde imam i precizno definisano, ali prosto neću trošiti vreme svojih kolega, kako bi to matematički trebalo da izgleda i koliko će ta akciza biti uvećana. Međutim, praksa će to brzo pokazati. Jedino što je sigurno jeste da je što je procenat alkohola veći to će biti i veća akciza na to alkoholno piće. Može se reći da se u vodi progresivna stopa akcize za jaka alkoholna pića.

Izmene zakona odnose se i na korišćenje postojećih akciznih markica za jaka alkoholna pića do donošenja novog podzakonskog akta kojim će se na novi način urediti akcizne markice za jaka alkoholna pića za koja će se, po ovim izmenama zakona, akcize obračunavati po novom modelu.

Takođe se izmenama zakona nalaže proizvođačima jakih alkoholnih pića da sa danom stupanja na snagu ovog zakona izvrše popis zaliha proizvoda kako bi se i na njih obračunavala akciza po novom zakonskom modelu.

Na kraju bih htela da kažem da je Srbija značajan i priznat proizvođač piva, nisko alkoholnih i jakih alkoholnih pića od kojih su mnoga sa geografskim poreklom i da po tom osnovu ostvaruje značajan devizni priliv.

U svakom slučaju ovim izmenama zakona rast iznos akciza na sva alkoholna pića, posebno na jaka alkoholna pića, što će uticati na porast cena alkoholnih pića. To se može posmatrati sa dva ključna aspekta. Mislim da su najrealnija. Prvi je da će se zbog porasta cene možda smanjiti upotreba alkoholnih pića, što ne bi bilo loše, a drugi, ne manje važan, da je Srbija izvršila svoje obaveze prema EU, uskladila akcize na alkoholna pića sa evropskim standardima. Ovoga puta je to možda moralo malo biti na teret domaćih proizvođača koji se, kao i svi mi, moraju prilagođavati evropskim standardima da bi im evropsko tržište, kao takvo, bilo dostupno.

Poslanička grupa SPS će svakako u danu za glasanje podržati predložene zakone. Hvala vam.

Zahvaljujem potpredsedniče Orliću.

Poštovane kolege, uvažena ministarka Čomić sa saradnicima, poštovani građani i građanke, najpre zaista hvala na razumevanju i na činjenici da ste kao Vlada prihvatili i ovaj amandman i sve naredne o kojima ćemo razgovarati, a moj cilj nije bio ništa drugo, do kao što sam i u svom izlaganju kada smo razgovarali, u načelu rekla, a to je da ovaj zakon učinimo što boljim, i što primenjivijim za ovo naše društvo, koje svakako ne ume da prepozna momenat u kome je neophodno na ovaj način regulisati ono što je trebalo da bude neprikosnoveno pravo.

U tom smislu, imali smo neke diskusije koje nisu do kraja u delu plenuma, koji se ticao rasprave u načelu, razumeli zašto je važno doneti jedan zakon ovog tipa, rodna ravnopravnost, precizno definisana uvedene kategorije, ja se ponavljati neću, sve sam to govorila.

Moramo da shvatimo da je rodna ravnopravnost tekovina modernog društva i da ona zaista u bukvalnom smislu te reči podrazumeva poštovanje prava i sloboda, apsolutno svih ljudi, bez obzira na biološke ili društvene odrednice.

Ovim zakonom se domaće zakonodavstvo transponuje neke pravne tekovine EU, i dobro je da je tako. Moji su amandmani u dobrom delu bazirani, najpre na onome što je bio mišljenje Saveta Evrope, zato što mislim da, ako smo rešeni, a jesmo, da postanemo članica EU, onda tehničke primedbe koje su sadržali moji amandmani, pre svega, idu u tom smeru, da što više prilagodimo sopstveno zakonodavstvo zakonodavstvu EU.

Pri tom tvrdim, kao što sam to rekla, i u raspravi u načelu, a to je da ćemo biti ipak država koja će biti pozitivan primer.

Dakle, kada je u pitanju ovaj amandman u kome se u članu 3. posle reči - lični razvoj i razvoj društva, dodaju se reči - jednake mogućnosti, i prava u pristupu robama i uslugama, a posle reči - uz uvažavanja, dodaju se reči - bioloških, društvenih i kulturoloških formiranih razlika između muškaraca i žena, isključivo je zato što se pojam rodne ravnopravnosti, proširuje i na oblast pristupa robama i uslugama i to precizno utvrđivanjem jednakih prava i mogućnosti u pogledu pristupa i robama i uslugama.

U drugom delu amandmana se predlaže dopuna člana 3. tako da se pojam rodne ravnopravnosti uključuje kao komponenta uvažavanja, ne samo različitih interesa, potreba prioriteta žena i muškaraca, prilikom donošenja javnih i drugih politika, i odlučivanje o pravima, obavezama i interesima, već možda najvažnije i uvažavanje bioloških i društvenih, kulturoloških formiranih razlika, jer se upravo uvažavanjem tih razlika, politike i mere formulišu upravo tako da mogu da obezbede da i de fakto ravnopravnost i jednake polazne pozicije, imaju i muškarci i žene.

Ovom se formulacijom ujedno ispunjava i opšta preporuka koju smo dobili od komiteta i to vi, ministarka znate, i zato mi je drago da ste ovaj amandman prepoznali kao dobru dopunu zakona i hvala vam na tome.