Zahvaljujem, predsedniče.

Uvažene kolege poslanici, moje pitanje će biti vrlo kratko i konkretno, pod okolnostima da sam juče govorila i podsetila javnost, a i sve nas, na našeg Miloša Ćirkovića. Danas postavljam pitanje, zapravo, više ide kao apel prema ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu da podrži inicijativu da grad Beograd, kao glavni grad Republike Srbije, da jednu ulicu Milošu Ćirkoviću i na taj način pokaže da imamo poštovanje prema nekome ko je, pre svega, sinonim za srpskog domaćina, a onda i za stradalnika.

Nije da danas ne bih imala još mnogo stvari da kažem na temu, ali ne bih da sa tom pričom o jednom nedužnom čoveku postanem dosadna, ali verujem da svi sa mnom delite stav da zaslužuje ulicu u gradu Beogradu. Možda zaslužuje ulicu u svakom gradu i ne samo on, nego svi ljudi koji su na taj način obeležili jednu vremensku epohu i ušli su u istoriju kao stradalnici, a da sutra možemo lakše, zahvaljujući našim poduhvatima, objasniti deci zašto smo na taj način poštovali ljude koji su bili žrtve za ceo srpski narod. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedniče.

Uvaženi ministri, poštovane kolege i pre svega građanke i građani Srbije, pred nama još tri sporazuma u nizu o kojima su poslanici Skupštine Republike Srbije razgovarali i oni potvrđuju samo jednu stvar, a to je da je Srbija opredeljena i uvek spremna za saradnju. Sigurna sam da ja nemam ništa novo što bih mogla reći na temu sporazuma o kojima se razgovara ceo dan.

Međutim, ima nešto što takođe nije novo, a ja želim da kažem. Propustila sam, na moju veliku žalost, ozbiljan procenat diskusije koje su se danas dogodile, ali ne sumnjam da ste građanima Srbije pojasnili zašto ćemo u danu za glasanje podržati predložene sporazume.

Propustila sam to zato što sam bila na manifestaciji koja nije manje važna. Podsetiću srpsku javnost, onako kako su podsetili mene danas, ko je Miloš Ćirković. Šumar iz sela Belo Polje pored Peći. Danas mu je u Malom Zvorniku, zahvaljujući pre svega njegovim kolegama iz „Srbija šuma“, direktoru Igoru Braunoviću, otkriven spomenik.

Miloš Ćirković je šumar koji je ostao da brani svoj prag, ostao da brani svoje radno mesto i poginuo, ali je živ. Da je živ pokazale su danas njegove kolege, pokazali su penzionisani generali vojske, u to vreme SRJ, koji su branili svoju zemlju sve do kraja bombardovanja, a onda po hitnom postupku penzionisani iako nisu bili u godinama za penziju.

Miloš Ćirković je svom bratu i svojim roditeljima rekao – vi idete, ja neću. Tako se zvala manifestacija koja mu je danas bila posvećena. Vrlo emotivna i vrlo teška. NJoj je prisustvovala njegova porodica, ali i otac Miljko Korićanin, to je onaj pop, setićete ga se, koji je sa mitropolitom Amfilohijem skupljao sve žrtve terorističke OVK-a u Peći i okolnim selima i po celom Kosovu i Metohiji.

Sve je ovo tužno, ali je još tužnije kada u vreme praznika pročitate najavu nekakve vlade Kosova koja će da pokrene tužbu za genocid, kažu, protiv Srbije i to pre kraja iduće godine.

Šta god da ste, vi koji sebe zovete državom, vi koji sebe zovete vlašću u toj improvizaciji, morate da naučite dve stvari. Ne možete nikoga tužiti za genocid dok postoje ljudi poput Miloša Ćirkovića. Ne možete nikoga tužiti za genocid kada se zna da ste 15 dana, kao besni psi, kidisali na kuću u kojoj je bio samo jedan čovek. Imao je oružje, da, tačno je. Ostalo je iza njega žrtava, da, i to je tačno.

Jako sam ponosna na činjenicu da dolazim iz istog grada u kom je živeo Miloš Ćirković, ali ne manje nego što sam ponosna na Priboj iz kog nam je došao i za našu Metohiju se borio kao da je u njoj rođen, pokojni Vitomir Šalipur, ne manje nego na Dejana Prelevića, ne manje nego na Mirka Radunovića, i mogla bih ja ovako da nabrajam danima.

Zašto sam se opredelila da ovako govorim na kraju ovog dana? Zato što zaista mislim da je važno da svi oni koji od nas očekuju da ćemo pod bilo kojim pritiskom pristati na bilo kakav "non-pejper", postojao ili ne, moraju prvo da se sete da smo mi država koja se opredelila za evropski put, da smo mi država koja je prijateljski nastrojena prema svima, ali da smo mi država i narod koji zna šta je kućni prag. Nemojte od nas očekivati da na tu činjenicu zažmurimo. Nemojte od nas očekivati da postoji pritisak koji ćete izvršiti na bilo koga, a da će on tom pritisku podleći. I nemojte od nas očekivati da imamo amneziju na temu naših žrtava, naročito ne kada nas dnevno podsećate koliko ste u stanju da improvizujete svoje.

Nije Miloš Ćirković bio veliki samo zato što je ostao na Kosovu i Metohiji, nego zato što je bio vrlo svestan da gine, a ovo kažem zbog onih 200.000 raseljenih koji se nikada nisu vratili, koji su otišli da ne bi bili mrtvi, o kojima niko ne priča danas. I ne optužujem EU i nije ovo moja optužba za bilo koga od njih, ovo je moje podsećanje da u centralnoj Srbiji još uvek žive neki ljudi kojima ste oteli detinjstvo, mladost, kuće, groblja, imanja i setite se, nedavno sam o tome govorila, 56% zemlje se bespravno obrađuje 21 godinu.

Odnela je reka Drina danas iz Malog Zvornika priču o Milošu Ćirkoviću, odnela je i guslarsku pesmu koju mu je napisao kolega koji radi u "Srbijašumama". Miloš je ušao u nezaborav, prozvali su ga Obilićem 21. veka i ja mislim da su potpuno u pravu. Ja ovo govorim pred vama, uvažene kolege poslanici, zato što mislim da svaki naš Miloš zaslužuje više. Moj govor jeste bio lokal-patriotski, on se jeste sada ticao jednog grada. Nema nijednog zaseoka na Kosovu i Metohiji koji nema svog Miloša, koji nema ovakvu priču. Nema nijednog mog kolege koji dolazi sa Kosova i Metohije koji ne bi mogao da ispriča ovo što pričam ja danas. I ne sme da postoji nijedno srpsko dete koje ovu priču neće znati.

Posebno mi je drago što je ministar prosvete danas tu. Drago mi je i što je donedavno bila ministarka za rad i socijalna pitanja. Miloš Ćirković mora biti deo udžbenika naše dece. O njemu mora da se uči, o njemu mora da se piše. On nije bio general koji je dobio bitku, ali je bio Srbin koji je odbranio svoj prag. Neka on ostane kao nauk ne da se treba svađati sa komšijama, nije to hteo ni Miloš Ćirković, nije to hteo niko od nas. I nismo mi ratovali sa našim komšijama, mi smo stradali od terorističke UČK. I danas je neko na toj manifestaciji pobrojao šest Albanaca, meni je žao što ja ta imena nemam, koji su takođe bili šumari, koji su od strane svojih sunarodnika ubijeni 1998. godine, pre početka bombardovanja.

Kada ovde govorim, iako imam pravo i na govor koji je možda emotivniji, koji bi možda neko nazvao i nacionalističkim, ne, ja zaista ovde govorim o borbi pravde nad nepravdom i po ko zna koji put naglašavam da ova moja priča jeste svojevrsni apel samo za jednu stvar - nemojmo na istu stvar gledati iz dva različita ugla, nemojmo kada su u pitanju improvizovane žrtve imati empatiju, a realne gurati pod tepih kao da ih nikad nije bilo. Nemojmo, zato što je ostao spomenik od drveta Milošu Ćirkoviću u Malom Zvorniku, stoji pored Drine, mnogo će ga ljudi videti, mnogo će ljudi čuti tu priču. Drina je brza reka i neko je danas rekao - kičma Srbije. Ne treba je potceniti.

Dakle, uvažene kolege, pomenula sam Miloša Ćirkovića. Imam još jednu obavezu koju ću svakako sprovesti u delu, ali ne danas. Dobro je da imamo sporazum sa svim ljudima i svim državama koje su naši tradicionalni prijatelji, a jesu to i SAD i Ruska Federacija. Srbija nikada nikoga nije napadala, Srbija se uvek samo branila, neretko je branila i celu Evropu. E, ta Srbija koja je branila celu Evropu i tada te 1912. godine bila je Srbija seljaka, bio je to isti neki Miloš Ćirković koji je možda negde bio šumar.

Tako da, kada govorimo o Sporazumu sa SAD koji se tiče naučne i tehnološke saradnje, nema dileme da svi znaju i ko je Nikola Tesla i ko je Mihajlo Pupin, nema potrebe da o tome pričam ja, ali je važno da znaju da zemlja Nikole Tesle i Mihajla Pupina ima i Miloša Ćirkovića, i to nekoliko miliona njih. Obaveza je narodnih poslanika da pomognu rukovodstvu države, pre svega predsedniku, u danima pred nama da odbranimo jedino što imamo obavezu da branimo, a to je - našu Srbiju i sve nas u njoj. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Uvaženi ministre i kolege narodni poslanici, dragi građani Srbije, na dnevnom redu tri sporazuma, sva tri između Srbije i tri nama manje-više prijateljske zemlje. Zašto kažem manje-više? Srbija je uvek bila prijatelj sa svima, prema njoj nisu uvek svi bili prijateljski nastrojeni, ali to danas nije tema. Od juče se ne živi, važno je danas i važno je sutra, a zbog sutra ova tri sporazuma su više nego značajna. Najpre zbog toga što produbljuju saradnju sa državama koje su nama važni spoljnopolitički partneri. Nema dileme da Narodna skupština treba da potvrdi ove sporazume, a još manje ima razloga da ja kažem da će poslanici SPS svakako glasati u danu za glasanje, tj. danas popodne.

Ali hajde da se osvrnem na svaki od tih sporazuma ponaosob i po malo, zato što će kolege posle mene govoriti detaljnije o tome. Svi su važni i nekako čovek ne može da odredi koji od njih je prioritetan, ali hajde redom kojim su predloženi.

Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine o uzajamnom priznavanju Programa AEO Uprave carina Ministarstva finansija Republike Srbije i Programa za Programa za upravljanje kreditima preduzeća Generalne carinske administracije Narodne Republike Kine.

Profesor Žarko Obradović, kao neko ko dugo godina sarađuje pre svega parlamentarno sa Narodnom Republikom Kinom, će o ovom sporazumu govoriti sigurno detaljnije, sigurno sa više podataka i sigurno sa preciznijom definicijom o njegovoj važnosti od mene, ali ću ja ipak da se potrudim da istaknem par stvari.

Ono što najpre želim da istaknem jeste da smo u ovom sazivu koji je konstituisan pre nekih osam meseci do sada ratifikovali, odnosno potvrdili nekoliko desetina bilateralnih i multilateralnih sporazuma i ugovora o saradnji u različitim oblastima društva. To pre svega svedoči o dinamičnoj spoljnoj politici i međunarodnoj saradnji Srbije koja u poslednjih osam, devet godina se stalno proširuje, proširuje krug zemalja, ali i obim i aspekte međunarodne saradnje.

Srbija je zahvaljujući prosperitetnom razvoju, ali i zahvaljujući aktivnoj i intenzivnoj spoljnoj politici koju je vodilo državno rukovodstvo, pa na kraju i doskorašnji ministar spoljnih poslova i predsednik Narodne skupštine gospodin Dačić. Ono što su vidljivi rezultati ovakve spoljne politike jeste pre svega jačanje međunarodnog ugleda Srbije i prosto ja ne bih bila ja kada ne bih rekla da za mene poseban značaj ima taj diplomatski rezultat koji se zove otpriznanje tzv. države Kosovo. Devetnaest zemalja je u startu možda nekome delovalo nerealno, ali to jeste cifra koja je povukla svoje odluke o priznanju i to je za Srbiju važno. U pitanju su pre svega prijateljske zemlje, i to mnoge iz onog vremena nesvrstanih koje smo u nekom periodu posle 2000. godine svesno zaboravili.

Iskoristiću priliku i da istaknem značaj parlamentarne diplomatije kao jednog važnog oblika spoljnopolitičkih aktivnosti kojim se pre svega unapređuju bilateralni i multilateralni odnosi Srbije sa drugim državama i da podsetim da mislim da možda prvi put u ovom sazivu imamo formiranih preko 150 poslaničkih grupa prijateljstva, sigurna sam da imam precizan podatak, sa parlamentima drugih država i mislim da je ovo prvi put cifra ovolika od momenta od kada imamo ovakav oblik parlamentarne diplomatije i od kada je zaživeo kod nas.

Plod sve bolje pozicije Srbije na međunarodnom planu i njenog ekonomskog prosperitetnog razvoja svakako je i jačanje poverenja u Srbiju, kao pouzdanog i važnog investicionog partnera. Otuda smo u proteklom periodu imali i veliki broj bilateralnih sporazuma i ugovora koji znače investicionu podršku različitim projektima.

Kada je u pitanju Sporazum sa Narodnom Republikom Kinom, ne mogu a da ne izrazim zadovoljstvo daljim snažnim unapređenjem naših prijateljskih i državnih odnosa u poslednjih nekoliko godina, a kruna te prijateljske saradnje jeste podrška i pomoć koju smo dobili od samog početka pandemije Kovid-19, najpre kroz medicinsku opremu, a sada i kroz vakcine i čini mi se da se posle mnogo godina napokon potvrđuje zašto je saradnja sa Kinom tako važna.

Inače, saradnja naše dve države nastavak je saradnje koju su imale još SFRJ i Narodna Republika Kina, sa kojom imamo i Sporazum o strateškom partnerstvu od 2009. godine, koji je 2016. godine podignut na nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva. Dokaz naše strateške saradnje jeste i više poseta na najvišem državnom nivou realizovanih u poslednjih par godina.

Svesno ću se osvrnuti, možda i malo da bih se nadovezala na ovu diskusiju kolege Kosanića, a to je, sećate se perioda sa početka devedesetih ili s kraja devedesetih kada smo od strane onih koji su Srbiji obećavali mnogo boljitka bili brutalno kritikovani zbog saradnje sa Kinom, najsimpatičnije mi je od svega bilo kada sa ove distance od 20 godina shvatite da oni koji su bili najkritičkije nastrojeni u odnosu na saradnju sa Kinom nekako su bili prvi u redovima za vakcinu, što je dobro.

Sa Kinom imamo veliki broj potpisanih sporazuma o saradnji u različitim oblastima, ali bih posebno izdvojila saradnju na kapitalnim infrastrukturalnim projektima kao što je bio Pupinov most, deonica auto-puta Miloš Veliki, rekonstrukcija termoelektrane Kostolac i prosto da ne nabrajam dalje sve ono što su kolege rekle.

Sporazum sa Narodnom Republikom Kinom koji je na dnevnom redu pre svega se odnosi na saradnju u carinskim pitanjima koja će se ostvarivati između carinskih administracija naše dve zemlje, tačnije između Uprave carine i Generalne carinske administracije Narodne Republike Kine, a odnosi se na posebne programe čiji je zadatak jačanje bezbednosti celokupnog lanca trgovine i olakšavanja zakonite trgovine između dve zemlje, uključujući i carinske olakšice. Kada je ovaj sporazum u pitanju važno je istaći i da su Narodna Republika Kina i Republika Srbija članice Svetske carinske organizacije i da su sva pitanja naše carinske saradnje usklađena pre svega sa standardima ove svetske organizacije.

Drugi važan sporazum je Sporazum o podsticanju investicija između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD i ovo jeste novi oblik saradnje sa SAD, sa kojima Srbija ima diplomatske odnose već 140 godina. I, ovde smo imali kojekakve opaske na temu Vašingtonskog sporazuma, razgovora sa SAD. Tako je srpski biti ljut, ali je još više srpski biti pametan, a mi smo danas u fazi kada moramo biti pametni i razgovarati o svemu onome što je važno za boljitak i za bolji život građana Republike Srbije.

U dva rata smo bili na istoj strani. Do krize je došlo tih devedesetih godina i kod NATO bombardovanja Jugoslavije i Srbije. Diplomatski odnosi su obnovljeni 2000. godine, i o tome smo nedavno razgovarali, na koji je to način tada brutalno obmanuta javnost kada je u pitanju obnova diplomatskih odnosa sa Amerikom. Nismo mi imali obnovu diplomatskih odnosa, mi smo imali poslušnike koji su morali da sprovedu ono za šta su dobili novac. Zato mislim da smo kvalitetnu saradnju kada su u pitanju diplomatski odnosi sa SAD ipak, nekako, uspostavili kasnije.

Dokaz produbljivanja ekonomske saradnje jeste upravo i ovaj Sporazum o podsticanju investicija koji je potpisan između Vlade SAD i Vlade Republike Srbije. Značajno će unaprediti ekonomske i političke odnose u Srbiji i SAD i treba reći da je u prethodnoj godini spoljno-trgovinski promet iznosio preko 700 miliona evra. Ekonomska saradnja Srbije i SAD sve je značajnija u oblasti investicija, tako da su SAD danas jedan od najvećih stranih investitora u Republici Srbiji, uz najveća ulaganja određenih kompanija poput „Filip Morisa“ i „Koka - Kole“.

Kada je u pitanju ovaj sporazum značajan je u delu, odnosno značajan je i vezan za njega Sporazum o podsticanju investicija u 2001. godini koji je omogućila prekomorska korporacija za privatne investicije, koja je pravna prethodnica Međunarodne razvojne finansijske korporacije SAD i koja će u buduće procenjivati u kojim državama je pogodno da investiraju američke kompanije i pružiće im određene finansijske pogodnosti kroz svoje usluge. Uslov za to je usvajanje ovog sporazuma, što na jasan način pokazuje našu spremnost i otvorenost da privučemo privatne kompanije iz SAD. Ovo je način da pružimo priliku za nova radna mesta i za nova zapošljavanja naših građana.

Treći sporazum, ne najmanje važan iz ovog paketa, u stvari je Aneks I Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske o saradnji u oblasti sprovođenja prioritetnih projekata u Republici Srbiji.

Krovni Sporazum sa francuskom Vladom o saradnji u oblasti prioritetnih projekata u Republici Srbiji odnosi se na izgradnju metroa u Beogradu. Ratifikovali smo ga u Narodnoj skupštini negde krajem 2020. godine, mislim, u decembru. Vrednost ovog kapitalnog projekta procenjena je na 4,4 milijarde evra, a početak izgradnje prve linije metroa očekuje se krajem ove godine, njen završetak do kraja 2028. godine.

O ovom projektu je prethodni put govorio inženjer Milutin Mrkonjić i tu uvek nemate šta da dodate, danas će o tome govoriti mlađi kolega Uglješa Marković. Znam koliko je za inženjera kova Milutina Mrkonjića važno kada ovakvi projekti zažive, kada ovakvi projekti počnu da se rade i kada se već nazire tajming u kom će oni biti završeni. Ja se sećam kolika je ambicija inženjera Mrkonjića bila da i sam uđe u ovakva projekat, nažalost u teškim vremenima, vremenima opterećenim i sankcijama, i ekonomskom krizom, ali znam i da se danas raduje bez imalo kompleksa što to radi neko drugi. Važno je da projekat zaživi, a on je i tada, a i danas govorio da je metro jako važan za metropolu tipa Beograda.

Još jednom ću iskoristiti priliku i da istaknem značaj i viševekovnog prijateljstva Srbije i Francuske koji nije manje važan. Bilateralni odnosi Republike Srbije i Republike Francuska uspostavljeni su još davne 1839. godine i dve države su tradicionalno i istorijski bliske, prijateljske i beleže stalni napredak. Jačanje i konstantno unapređivanje saradnje na svim poljima, kao i redovan politički dijalog. U Srbiji posluje više od sto francuskih kompanija koje zapošljavaju preko 12.000 radnika od čega više od polovine u sektoru industrije. Između Srbije i Francuske postoji Sporazum o strateškom partnerstvu i preko 80 sporazuma o saradnji u brojnim oblastima.

Znači, ceneći značaj sva tri sporazuma za ekonomski i ukupan razvoj Republike Srbije, kao što sam rekla i na početku poslanička grupa će u danu za glasanje podržati sva tri sporazuma iz ovog pretresa, a o detaljima njihove važnosti, sigurno bolje nego ja, govoriće kolege posle mene u nastavku plenumske rasprave. Hvala vam.

Zahvaljujem potpredsednice.

Uvaženi ministre, poštovani predsednici Ministarstva finansija, drage kolege i najpre uvažene građanke i građani Srbije, najpre da kažem da će poslanici SPS svakako podržati predloženi set zakona, ali da to ne bi bilo blanko podrška probaću da objasnim zbog čega.

Današnja parlamentarna rasprava obuhvata četiri predloga zakona značajna kako za unapređenje pravnog okvira u nekoliko značajnih oblasti, tako i za dalje usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama, pre svega EU.

Na dnevnom redu Predlog zakona o elektronskom fakturisanju, Predlog zakona o registru administrativnih postupaka, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju i Predlog zakona o izmeni Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama.

Ja ću se svakako kao ovlašćeni predstavnik osvrnuti na ceo set zakona, ali će moje kolege iz poslaničke grupe podrobnije govoriti i baviti se sa pojedinim zakonima iz ovog sveta, zato što svaki od ovih zakona zaista zaslužuje posebnu pažnju i jedno vreme koje treba posvetiti. Ja sam limitirana, zato ću probati da se sažmem što je više moguće.

Pred nama je potpuno novi propis, to je Predlog zakona o elektronskom fakturisanju. Govorile su kolege, uvodi se sistem elektronskog fakturisanja komercijalnih transakcija. Dakle, klasične fakture u papirnoj formi zamenjuju se elektronskim fakturama i ovaj zakon na taj način stvara još jedan važan pravni osnov daljeg razvoja pre svega informatičkog društva i to u sektoru najvažnijeg, rekla bih, finansijskog poslovanja.

Napredak Srbije u digitalizaciji je prepoznatljiv, skoro da nema toga ko ne zna šta se sve u proteklom periodu uradilo na temu. Nesporan je rezultat čije pozitivne efekte već osećaju svi građani i ključni među njima je uvođenje Elektronske uprave, a na nekoliko prethodnih sednica govorili smo i o različitim projektima infrastrukturnog opremanja u oblasti informaciono komunikacionih tehnologija, odnosno uvođenje interneta od škola do ruralnih sredina.

Uvođenje elektronske fakture kao obaveznog načina fakturisanja svih transakcija će maksimalno pojednostaviti, ubrzati i doprineti pre svega optimizaciji i procedura koje postupak fakturisanja u klasičnom smislu reči podrazumeva. Elektronsko fakturisanje postaje obaveza za sve transakcije koje se odvijaju između subjekata javnog sektora, između subjekata javnog i privatnog sektora i subjekata privatnog sektora, osim privatnika koji su obveznici poreza na dohodak od samostalne delatnosti i obveznika poreza na dobit pravnih lica koji su svrstani u kategoriju dobrovoljnih korisnika elektronskog fakturisanja.

Uvođenjem sistema elektronskog fakturisanja unapređuje se transparentnost, pre svega, obavljanja svih javnih poslova, obezbeđuje se vidljivost i proverljivost širokog kruga transakcija, načina njihovog fakturisanja, a time i njihove naplativosti, što je apsolutno od opšteg interesa.

Elektronsko fakturisanje će doprineti jačanju pravne sigurnosti, a ne treba zanemariti ni efekat jednostavnije kontrole obračunavanja PDV.

Kroz propisivanje obaveza elektronskog evidentiranja u sistemu elektronskih faktura postaće vidljiva svaka obaveza obračunavanja poreza na dodatnu vrednost, što u krajnjoj liniji treba da doprinese povećanju uspešnosti, pre svega naplate poreza.

Kao što sam rekla i uvodnom delu, u ovom Predlogu zakona će govoriti i moje kolege obuhvatnije iz poslaničke grupe, ja ću se prebaciti na Predlog zakona o izmeni Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama koji se menja zbog potrebe da se rok od kojeg počinje zakonska obaveza elektronskog fakturisanja iz ovog zakona uskladi sa rokom propisanim novim predlogom Zakona o elektronskom fakturisanju i to je negde, čini mi se, neko pre mene i rekao, ovaj zakon zapravo, ova dva zakona prate jedan drugi.

Treći zakon iz ovog paketa kome bih ja posvetila najviše pažnje jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju. U svakom razvijenom društvu i razvijenoj privredi, sektoru osiguranja predstavlja jednu od najvažnijih finansijskih delatnosti i njemu se poklanja velika pažnja.

Da podsetimo kratko šta je istorijat osiguranja kao delatnosti kod nas. Osiguranje na značaju dobija sa razvojem kapitalizma i potrebom da se najpre zaštiti, odnosno osigura imovina. Kasnije su to i različiti modeli životnog osiguranja. Istovremeno se delatnost osiguranja prepoznaje kao profitabilna i perspektivna finansijska delatnost, a osiguravajuća društva postaju vlasnici značajnog kapitala koji je često bio i dobar investicioni potencijal.

Srbija ima bogatu tradiciju u osiguranju. Prvi pisani dokument u kome se pominje osiguranje bio je još Dušanov zakonik iz 1349. godine u kome se predviđaju mere osiguravanja imovine od povećanog rizika kao što su požar, pljačka, namerne paljevine, tako da slobodno možemo da kažemo da smo još u 14. veku imali neki vid Zakona o osiguranju, a to je, složićete se svi, mnogo pre drugih, danas razvijenijih zemalja od nas.

U novije vreme u Srbiji je prva domaća osiguravajuća ustanova osnovana 1897. godine pod nazivom „Beogradska zadruga“. Posle Drugog svetskog rata osiguranje je prešlo u državnu svojinu, a kontinuitet nekoliko osiguravajućih društava koje su doživele brojne transformacije od 1945. godine do danas, oličene su u jednoj od najvećih osiguravajućih kompanija u regionu, a to je kompanija „Dunav osiguranje“.

U Srbiji delatnost osiguranja danas predstavlja perspektivan deo finansijskog sektora, a njegovo funkcionisanje i dalji razvoj zavisi, pre svega, od ukupnog razvoja privrede, jer osiguranje zavisi od raspoloživosti, pre svega, sredstava na tržištu za ove namene.

Danas sve intenzivniji privredni razvoj Srbije omogućava veći prostor za razvoj sektora osiguranja, što nameće potrebu da se postojeće stanje u ovom sektoru što pre uskladi sa pravnim sistemom, ali i sa potrebama tržišta osiguranja.

Upravo iz tih razloga mi danas razgovaramo o potrebi izmene Zakona o osiguranju u delu koji se odnosi na transformaciju svojine u našim osiguravajućim kompanijama, a to su „Dunav osiguranje“ a.d.o, „Dunav Re“ i „Triglav osiguranje“ a.d.o, akcionarsko društvo osiguranja.

Nažalost, u sva tri društva za osiguranje koja su veliki finansijski resurs Srbije, pre svega „Dunav osiguranje“, još uvek nije do kraja završen proces transformacije društvenog kapitala u druge oblike, koji su danas po našem Ustavu prepoznati.

Dakle, u kompaniji „Dunav osiguranje“ prema raspoloživim podacima većinski paket još uvek čini društveni kapital i to skoro 52%. U „Dunav Re“ društveni kapital čini 4,58% i u „Triglavu“ 0,12. U svim ovim kompanijama nije okončan proces kojim bi se uspostavila adekvatna svojinska forma koja je u skladu sa Ustavom, a kapital postao, pre svega funkcionalan i obezbedio nesmetan razvoj ovih kompanija.

Jedan od faktora koji ima negativan uticaj na razvoj tržišta osiguranja jeste upravo postojanje društvenog kapitala, pre svega kod „Dunav osiguranja“, našeg najvećeg osiguravača na tržištu i od početka primene prvog Zakona o transformaciji društvenog kapitala u druge oblike, preko Zakona o privatizaciji i drugih propisa koji se u ovoj oblasti primenjuju, bilo je više pokušaja da se pitanja svojine kapitala ove tri kompanije reši, ali nedovoljno uspešno do sada.

Predlog zakona koji je pred nama nudi jedan optimalan zakonski model kojim se na sistemski i efikasan način trajno rešava otvoreno pitanje društvenog kapitala u društvima za osiguranje. Time se omogućava otklanjanje nejednakosti na tržištu koji je društveni kapital donosio ovim društvima za osiguranje.

Ono što je najvažnije sada, celokupan kapital u ovim društvima napokon dobija titulara, čime se povećava transparentnost i pre svega i odgovornost u poslovanju.

Zakonom se predlaže da se društveni kapital u osiguravajućim društvima rasporedi na sledeći način: 70% društvenog kapitala prenosi se na Republiku Srbiju, do 25% društvenog kapitala prenosi se zaposlenima bez naknade, to su tzv. besplatne akcije koje glase na ime, i 5% društvenog kapitala prenosi se akcionarskom fondu.

Ovo smatramo ekonomski racionalnim, ali i socijalno pravednim modelom transformacije društvenog kapitala u „Dunav osiguranju“ i u ostala dva društva. Naročito smatram da je podela besplatnih akcija zaposlenima i penzionerima jedno dobro rešenje.

Podsetilo me je na onaj prvobitni model privatizacije iz devedesetih godina, a to je bio model radničkog akcionarstva po kome su svi radnici imali pravo na besplatne akcije u svojim preduzećima. Kako sreće da smo to sproveli do kraja, onda nam posle 5. oktobra ne bi DOS rasprodavao preduzeća za po tri evra. To je bio dobar način da predupredimo ono što se desilo. Nažalost, nismo uspeli.

Četvrti i ne najmanje važan zakon iz ovog seta jeste Predlog zakona o Registru administrativnih postupaka kojim se uređuje uspostavljanje, upravljanje, vođenje, sadržina, način korišćenja registra i druga značajna pitanja za njegovo funkcionisanje.

Ovaj elektronski vođen registar možemo smatrati još jednim primerom pre svega te digitalne tranzicije o kojoj sam govorila i doprinosom reformi javne uprave čija modernizacija i digitalizacija jesu neophodan uslov za efikasno i racionalno, pre svega, ostvarivanje prava građana i privrede pred organima javne vlasti. Tu smo nekad imali najveće probleme.

Registar jeste jedinstvena centralizovana elektronski vođena evidencija o svim administrativnim postupcima koji se sprovode u Republici Srbiji i on treba i mora da doprinese standardizaciji postupaka, metodološkom ujednačavanju prakse i transparentnosti pre svega u vođenju administrativnih postupaka, što je najvažnije olakšaće njihovu kontrolu.

Konačan rezultat treba da bude zadovoljan građanin koji je za nekada veoma komplikovane procedure mnogo vremena provodio na šalterima. Mislim da se sada svi osećaju daleko relaksiranije.

To znači da će svaka zainteresovana stranka u javno dostupnom registru moći da prati kretanje svog predmeta i administrativne postupke koji se primenjuju u postupku rešavanja njegovog predmeta. On mora da sadrži tačne i ažurne podatke o postupcima kako bi se obezbedile precizne i javno dostupne informacije o postupcima koje organi sprovode. Ovo je veoma važno, jer je u ostvarivanju prava, obaveza i pravnih interesa privrednih subjekata i građana. Na kraju, rešićemo onaj čuveni problem. Kada se uspostavi Registar administrativnih postupaka, ona narodna krilatica – fali još jedan papir će napokon, ja verujem, postati prošlost.

Dakle, kao što sam i na početku rekla, jako važan set zakona pred nama. Interesovanje mojih kolega je veliko, ja to vidim po broju prijavljeni govornika, uprkos činjenici da iza nas jeste veliki posao, jer smo imali i rebalans budžeta o kome smo razgovarali, pa smo malo svi na izmaku snage.

Naglasiću još jednom da će Poslanička grupa SPS svakako podržati ovaj set zakona, pre svega zato što se zaista predlaganjem ovakvih zakona vodilo računa i u centru interesovanja je bio građanin Srbije kao neko kome treba i olakšati i unaprediti kvalitet života. To je uvek razlog da pružimo podršku za kvalitetna zakonska rešenja i gotovo sam sigurna da će biti još kvalitetnijih rešenja ovog tipa pred nama i da ćemo u ovom mandatu završiti makar ovaj proces digitalizacije koji ne traje kratko i ne može da traje kratko jer je kompleksan. Dakle, još jednom, glasaćemo za predložene zakone. Zahvaljujem se na pažnji i ministru i saradnicima.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi ministre, poštovane kolege, građani i građanke Srbije, današnji pretres, kao što su kolege rekle, obuhvata nekoliko važnih zakona koji su svojevrsna podrška rebalansu budžeta o kome smo u plenumu juče govorili. U stvari, ovim se zakonima stvara zakonski osnov za bilansiranje sredstava za treći paket pomoći, koji je planiran ovim rebalansom.

Trećim paketom, i o tome se govorilo, mere za ublažavanje posledica ove opake pandemije koja, nažalost, nije prošla, niti je izvesno koliko će još trajati i možda treba iskoristiti svaku šansu, pa i ovu, da građane Srbije još jednom pozovemo da se vakcinišu i smanje rizik po sebe i svoju porodicu, tim pre što je država Srbija obezbedila dovoljan broj vakcina i treba iskoristiti tu mogućnost, jer je to za dobrobit svih nas.

Pored ozbiljnih mera podrške privredi, predvidela je Vlada i novčanu pomoć svim punoletnim građanima Srbije, kako bi se pomoglo ublažavanju pre svega posledica Kovida u toku ove 2021. godine.

Podsetiću da su prošlogodišnjim paketom mera borbe protiv kovida svi punoletni građani dobili od države pomoć od po 100 evra u dinarskoj protivvrednosti, ja mislim da ste negde rekli, ministre, da je to oko šest miliona i 200 hiljada evra, ako se uzmu u obzir i penzioneri.

Ova mera, koliko god je neko doživljavao i karakterisao na neki drugi način, pre svega ima karakter državne podrške. To što se često zloupotrebljavala u različite svrhe, pa i u političke, optužujući vladajuću većinu da je to nekakav pokušaj populizma u odnosu na jednu tešku situaciju, zaista je pao i pred onima koji su o tome govorili.

Ne treba zanemariti činjenicu da Srbija na ovaj način pre svega pomaže svojim građanima. Ima se mogućnost za to isključivo zato što iza nas imamo nekoliko uspešnih godina u kojima je Srbija doživela jedan privredni bum.

Prvi predlog zakona iz ovog paketa koji, po meni, zaslužuje pažnju je Predlog zakona o privremenom registru punoletnih državljana Republike Srbije kojima se uplaćuje novčana pomoć za ublažavanje posledica pandemije bolesti Kovid – 19. Da bi se pojednostavila procedura, s jedne strane, isplate pre svega planirane pomoći, a s druge strane, u skladu sa merama trećeg paketa, napravile i formalne pretpostavke za realizaciju mera pomoći građanima, bilo je potrebno i neophodno je pravno definisati sve kategorije punoletnih građana kojima pomoć države jeste namenjena. Koliko vidim, po planu, to se tiče punoletnih državljana Republike Srbije, korisnika penzija, primalaca novčane pomoći, lica u Zavodu za izvršenje krivičnih sankcija. Taj privremeni registar će voditi Ministarstvo finansija, što je logično, pod okolnostima da ćete vi vršiti isplatu.

Preciziraju se podaci ovim registrom o punoletnim građanima koji se unose u registar, a koji osim ličnih podataka za svaku od navedenih kategorija, sadrže i broj računa na koji će se pomoć uplaćivati. Najvažnije možda reći kada je u pitanju ovaj registar jeste da postoji privremenost ovog registra. On je jedino u funkciji primanja pomoći od Vlade Republike Srbije i podaci iz ovog privremenog registra brisaće se u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona. Nije mi bila potreba da citiram obrazloženje, ali je važno ovo reći zbog javnosti Srbije, zato što sve češće imamo neke napade za koje prosto ne postoje čak ni dokazi, ali je dovoljno da neko sam sebi dozvoli luksuz da iskoristi bilo koju od društvenih mreža ili da održi neku pres konferenciju na ulici, i to je postalo moderno, pa da onda da paušalnu ocenu o nečemu za šta se svi zajedno borimo, a to je za bolji život naših građana.

Lakše je komentarisati ovakve poslove sa jedne distance koja vas ničim ne opterećuje, tim pre što negde svi znamo da se jedan dobar procenat nas vodi onom krilaticom: „Nije važno šta govori, nego ko govori“, ali je sve teže objašnjavati i demantovati kojekakve gluposti koje smo u stanju da čujemo ovih dana.

Zato sam se svesno osvrnula na privremenost ovog registra, jer se negde pojavila i spekulacija da je to nekakav novi birački spisak koji ćemo zloupotrebiti pa precizno znati itd. Mašta je ljudska nemerljiva, svašta tu može da se smisli, ali je građanima važno reći da nema zadnje namere osim one preciznosti kada je u pitanju isplata ove pomoći.

Druge dve tačke iz današnjeg pretresa takođe se odnose na stvaranje zakonskih okvira za rebalans budžeta u segmentu podrške privredi za ublažavanje posledica Kovida, odnosno na realizaciju trećeg paketa pomoći.

Govorili ste, ministre, o paketima pomoći. Zaista mislim da nema toga ko nije razumeo da jako važno očuvati privredu. Pre svega mislim da svetska ekonomska kriza koja će se desiti kao posledica korone još uvek nije vidljiva svima. Sreća je da je Srbija u jednom trenutku prepoznala i tu opasnost. Ono što je važno, o tome smo juče govorili malo pričajući o rebalansu, jeste da ni jednog trena uprkos činjenici da mi imamo i 2020. i 2021. godinu, evo već kraj prvog kvartala, opterećenu Kovidom 19, opterećenu zaustavljanjem života čak u jednom delu srpska ekonomija zbog toga nije trpela. To je dobro i sve su ove mere jako važne, jer se to ne sme zaustaviti. Ja ne znam u kom će smeru ići sve ostale države koje su prema tome imale neki paušalni odnos, za razliku od nas.

Ukupan iznos garancija, ako se ja ne varam, utvrđen je u iznosu od 500 miliona evra. Ovo je rezultat pre svega odgovornog odnosa države prema svim privrednim subjektima čija je privredna aktivnost ugrožena usled ove pandemije. Odgovorno je proceniti da treba da se sačuva apsolutno sav privredni potencijal, sva radna mesta, a posebno da se maksimalno smanji pad prihoda privrede.

Mora se stvoriti drugačija atmosfera od one koju smo imali, osim prirodnog straha koji ljudi imaju od nečega što je nepoznanica, a Kovid 19 je u dobroj meri to bio, pa onda i od novih navika ili još gore od činjenice da su nas naterali da se odreknemo načina života na koji smo prosto svi navikli. Jedan ovakav pristup svih nas, kao odgovornih ljudi, biranih od strane građana ja mislim da je više nego opravdan i da je više nego naša obaveza.

Najmanje se tu treba osvrtati na ono što su kritički odnosi prema svemu ovome. Nadovezaću se kada smo kod kritika na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, odnosno poreski položaj tzv. frilensera. Imali smo mi od strane frilensera ispred Skupštine Srbije i neke proteste i neke neprijatne prozivke. Praksa je pokazala da je samo trebalo da se sa vama razgovara. Koliko shvatam, juče je i finalno postignut konačan dogovor i u odnosu i na ovaj Predlog zakona, imaćemo neke amandmane, koji će ovo unaprediti i to je važno. Dakle, koliko god da neko pokušava, ja ne mislim da je problem frilensera bio mali ni onda kada nisu oporezovani, ni onda kada smo doneli zakon o tome da se naplati porez, pa sad i te finese koje su im odgovarale ili nisu, jedna je dimenzija i manje je važno od toga da li ćete kao kategorija koja je brojna biti u nekom trenutku zloupotrebljeni.

Dakle, ne sporim ja pravo ni jednog građanina da održi protest, da iskaže svoje nezadovoljstvo. Sve to treba raditi, ali pre svega toga treba razgovarati o svim problemima koji postoje u ovoj državi, naročito ako imate sagovornike, a definitivno ih imate. Svi smo spremni da saslušamo šta su konstruktivni predlozi - ne bilo čije želje. Znate, želje su jedno, a mogućnosti su nešto drugo.

Kada su u pitanju frilenseri našla se neka zlatna sredina i dobro je da je tako. Samo treba nekada ostati iznad onoga što je potreba bilo koga, a to je da vaš problem politizuju ili vas na taj način zloupotrebe, pa ćete doći da se poslanicima obračunavate koje kakvim pogrdnim nazivima. To nije bilo rešenje. Rešenje je da pred nas stigne predlog zakona, koji možemo da kritikujemo, možemo da unapredimo, ako mislimo da treba, ali je malo neprijatno slušati vas tako sa pozicije ni krivih ni dužnih i ako razumem nezadovoljstvo.

Dakle, da se na kraju osvrnem na sadržaj paketa zakona sa ovog zasedanja, uključujući i sam rebalans o kome smo juče govorili. U pitanju je zaista stvaranje jednog zakonodavnog okvira, koji je i socijalno odgovoran i razvojni i još jedan osvrt na javni dug, koji neće preći 60%, o tome smo juče govorili, ali kada se čak i zadužujemo zbog infrastrukturalnih projekata, možda ni to nije loše. To nisu investicije koje su potrošene. Loše je zaduživati se da biste isplatili penzije ili plate, ali zadužiti se da biste napravili autoput koji će zaduživanje i da otplati i da vrati u mnogo više procenata nego što možemo da procenimo nikada nije strašno. Tako da taj kritički osvrt na javni dug od 60%, ako se uzme u obzir činjenica da jedna Nemačka ima javnog duga, čini mi se, 80%, da je neko od kolega govorio, zaista je zanemarljiv.

Poslanici SPS će podržati set predloženih zakona u danu za glasanje tj. večeras na veliko zadovoljstvo pre svega zbog ovog socijalno odgovornog odnosa prema građanima Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvaženi ministre, gospodine Stevanoviću, poštovane kolege i građani Srbije, koji možda najpre treba da čujete ono što imam nameru da kažem.

Istina, ovde ste, ministre, pohvaljeni kao kvalitetan strateg, to je Voja Vujić uradio toliko lepo da se ja ne bih usudila da više komentarišem strategiju, tim pre što se u nju ne razumem. Ali ono što jeste činjenica i to je moj kolega Milićević rekao u startu, rebalans je, koliko god bilo neobično da se događa u ovo vreme, kvalitetan. Zašto to kažem? Manje-više je sve rečeno, objasnili ste u svom uvodnom izlaganju i nekako uvek napravite problem posle vašeg uvodnog izlaganja šta se može reći, a da budemo mnogo pametni u odnosu na ono što ste nam objasnili, ali ću zaista pohvaliti to, pre svega vodeći se onim lokalpatriotizmom koji su svi primenili.

Na mene poseban utisak ostavlja pomoć koja je predviđena za nealbansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji. Ja znam čime ste bili motivisani. Ja znam da ste sa predstavnicima kosmetskih Srba razgovarali nedavno i da ste čuli te njihove probleme i znam da koliko god vas neko, nas sve zajedno optuživao da bi iz ovoga moglo da se izvuče i nešto što je populistička mera, ja znam da motivi nisu bili to. Motivi su bili težak život i ova pomoć od 100 evra za sve građane i 200 za one nezaposlene za njih užasno važna i jako velika. Ona je manje-više velika u onom delu njene finansijske vrednosti, velika je pre svega zbog toga što imaju potrebu da osete da pripadaju svojoj zemlji i to je jedino što im u ovom trenutku treba, mnogo više nego novac. Zato što novac, nažalost, limitirano koriste.

Ono što je takođe za njih važno je rekonstrukcija, ako sam dobro razumela, Doma zdravlja u Gračanici, koji je negde centar, ako izuzmemo Severnu Mitrovicu, do koje možda teže dolaze enklave nego što je to do Gračanice, i to jeste važno. Koliko god smo optimistično, kada smo razgovarali o budžetu za 2021. godinu, očekivali da ćemo nekako izaći na kraj sa koronom, ipak se vidi da i u regionu i u svetu, pa najmanje kod nas ti problemi rastu ili se usporeno smanjuju. Tako da su oni u južnoj srpskoj pokrajini, nažalost, osuđeni na ono što se zovu privremene institucije, koje ne prepoznaju niti problem, niti za njega imaju rešenje, osim politikanstva kojim se bave na dnevnom nivou, oni nemaju svest o tome šta im treba za građane. Dobro je da ćemo imati renovirani dom zdravlja, jer je to dobro i za albansko stanovništvo. Ja i dalje imam jednu dozu empatije i u odnosu na komšije, koje su možda u još većem problemu nego nealbansko stanovništvo, osim onog bezbednosnog, gde su naravno Srbi i nealbanci ugroženiji.

Druga važna stvar o kojoj smo opet razgovarali i kod budžeta za 2019. i kod budžeta za 2020. godinu, obećali ste negde, čini mi se, kada smo usvajali budžet za 2021. godinu, ne čini mi se, sećam se toga vrlo precizno, da ćete se potruditi kod rebalansa da kultura dobije tih čuvenih 1%, sada skoro pa istorijskih, jer ja mislim da je prošlo više od 15 godina da kultura nije imala vrednost od 1% budžeta Republike Srbije. To je više nego sjajno. Neka ćemo jednom doći, a ja verujem i iskukaću i to obećanje da nas vratite na onaj nivo o kome Nada Perišić Popović priča, a to je da smo 90-ih imali 2% budžeta ukupno za kulturu. To je lepo. Možda tada nismo bili kulturniji nego danas, ali je uvek važno ulagati u ono što je kvalitet i što našoj deci obećava neko bolje sutra.

Kada je u pitanju taj privredni razvoj i vaši paketi, koji treći po redu, osam milijardi evra, čini mi se, da ste rekli da je ukupno ulaganje, kada je u pitanju pomoć privredi i građanima, tu prosto čovek više nema šta da kaže. Potpuno je jasno da je najvažnije očuvati privredu da bismo mogli dalje, kao što je važna infrastruktura i takođe šta god ja tu rekla, biće viška u odnosu na ono što su kolege pre mene rekle, rekoh ja već u startu toliko su hvalili da čak i kad bi neko imao ambiciju teško bi imao šta da doda.

Ono što mi se posebno dopada, o tome niste govorili ni vi, ako se ne varam „Ekspo 2020 Dubai“ dodatna sredstva od 250 miliona, po meni savršen potez. Pre svega zato što verujem da će se završiti ova priča sa koronom ili će se bar ublažiti ili da ćemo doći do kolektivnog imuniteta. Pojavljivanje na jednoj ovakvoj manifestaciji za Srbiju je jako važno prvo zato što imamo šta da ponudimo, drugo zato što mislim da će to privući turiste, treće onda ćemo imati manje obavezu da pomažemo i tom delu naše privrede koji je sada bio najugroženiji.

Bilo kako bilo, čak i Fiskalni savet koji vas je u jednom delu kritikovao, kritikovao je pomoć građanima, možda bih kritikovala i ja sa pozicije Fiskalnog saveta, to se sad meri kroz onu prizmu šta kome treba ili šta kome ne treba. Znate, za nekoga su neka sredstva mnogo mala, jer ih mnogo ima, a za nekoga su mnogo velika. Pa, čak i ako ih ne merimo, opet ću reći kroz ono materijalno, one se mere kroz jednu brigu u ovim vremenima koja su jako teška. Mislim da ćemo imati društveni dijalog na temu toga šta nam je pre svega mentalno stanje nacije, pa i u tom smislu jako važno da svi shvatimo da ove probleme moramo prevazići zajedno. Neće tome pomoći dva puta po 30 evra, tome će pomoći osećaj da neko o vama brine. To je čini mi se najvažnija poruka koja nije mali rashod za budžet, ali što bi rekao Voja Vujić izgleda da ste dobar strateg, našli ste način da i to podelite.

Osim što ćemo glasati za rebalans i ako ste neki dan kada ste najavljivali rebalans imali onako blagu zebnju da li će vas poslanici podržati, vidite da hoće. Gotovo su svi nedvosmisleno rekli da hoće i Đorđe je najavio da ćemo ispred poslaničke grupe SPS glasati za to.

Neću se dalje baviti detaljima pre svega da bih ostavila vremena i za svoje mlađe kolege koje su studioznije sa ovim bavile pa su ušle u određene sektore, baviće se ulaganjem u poljoprivredi, kulturi, a kada je Jelena Mihajlović u sali, ja o kulturi ne treba ni da pričam. Važno je da svaki budući rebalans bude ovakav i važno je da budžeti budu planirani na način da nas iznenadi dodatni prihod. To je ono što je otprilike čini mi se vaš plan, držite se njega i imaćete za to podršku. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena potpredsednice Vlade sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege i, pre svega, građanke i građani Srbije, nije lako govoriti o ovako važnim zakonima, naročito ne kada govorite šesti ili sedmi. Kolege su mnogo toga rekle i sada već svi zvučimo kao da se ponavljamo, ne zbog toga što nema elemenata da se nešto novo kaže, nego zato što ključne stvari kada su u pitanju zakoni koji su pred nama zaista jesu negde rečene.

Najpre pohvala za vas. Kada ste prvi put bili u parlamentu u ovom novom sazivu mislim da ste rekli da su zakoni u pripremi. To je bio neki decembar, ako me sećanje dobro služi i u najkraćem mogućem roku evo nas u plenumu, nakon što su zakoni prošli i javnu raspravu i o njima se lepo razgovaralo.

Govorio je o tome i kolega Vujić. Ja jesam bila kada je bila javna rasprava i zaista je mnogo stvari pojašnjeno zahvaljujući, pre svega, vama i vašim kolegama.

Ovo jesu najznačajniji zakoni, najznačajniji set zakona, izuzev, naravno, Zakona o budžetu, koji je krovni i ključni, ali, zarad javnosti, sigurna sam da ću ponoviti mnogo toga što su kolege rekle, međutim, važno je, mi koji sedimo u ovoj sali, naročito vi koji ste predlagači ovakvog seta zakona, sigurno ste mnogo puta i čuli i izanalizirali ono o čemu mi govorimo, ali javnost Srbije, koja je nama ukazala poverenje, voli da i od nas čuje kako vidimo sve ono za šta ćemo, nema sumnje, glasati u danu za glasanje. Ja to i na početku mogu da kažem u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, jer zaista mislim i delim stav svojih kolega da je važno uraditi baš ono što ste uradili, a to je unaprediti dva zakona i doneti dva potpuno nova oko kojih ćemo razgovarat, nadam se i u perspektivi, jer, kako to obično bude, kada donesemo nove zakone, onda praksa pokaže da možda nešto malo moramo i da popravimo, ali šta bismo radili i mi i vi kada to ne bi bilo tako.

Dakle, set zakona iz oblasti energetike, rekoh već, jednog od najznačajnijih privrednih sektora, koji je strateški osnov za razvoj svakog društva. Osim privrednog sektora, koji je strateški osnov, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o energetici i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, pred nama su i dva potpuno nova zakonska predloga kojima se upotpunjava zakonodavni okvir u energetskom sektoru i usklađuje se energetskom politikom, pre svega EU, kao i sa globalnim zahtevima vremena da se obezbedi održivi razvoj na našoj planeti. Dakle, dva nova zakona, Predlog zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije i Predlog zakona o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije, oba nemerljivo važna.

Osvrnuću se blago na naš evropski put i da podsetim da je pitanjima energetike posvećeno pregovaračko Poglavlje 15, koje zahteva usklađivanje javnih politika i zakonskih okvira sa pravnim tekovinama EU.

To je dugoročni i stalan proces, jer podrazumeva konstantno praćenje globalnih tokova u energetici i posledice koje energetski sektor i njegov razvoj ostavljaju na životnu sredinu u svim fazama, od proizvodnje energije, preko distribucije i potrošnje, energetske efikasnosti i korišćenja obnovljivih izvora energije.

Bitno je da ta energetska politika mora da bude usklađena i sa milenijumskim ciljevima razvoja koje su prihvatile sve članice UN, kao globalnu, pre svega, razvojnu strategiju.

Jedan od podciljeva ovog dokumenta jeste održivi razvoj, odnosno uravnoteženi razvoj uz racionalno korišćenje prirodnih resursa u daljem razvoju naše civilizacije, kako se ne bi doveo u pitanje opstanak živog sveta na planeti zemlji, a time i život samog čoveka. Dakle, čovek je taj koji mora biti odgovoran, jer od njega zavisi opstanak života i hoće li on ugasiti ono poslednje svetlo.

Važno je ovo reći u kontekstu debate o energetici i energetskim izvorima, zato što je energija temelj svakog razvoja. Energetika ima gotovo presudni uticaj na sve druge sektore privrede i društva, bilo da to pitanje posmatramo globalno ili na državnom i na lokalnom nivou.

Iz tih razloga je energetika najznačajnija oblast delovanja i EU. Uostalom, i sama EU je nastala iz Evropske zajednice za ugalj i čelik. Osnovana je još 1951. godine, a danas je Evropa zainteresovana za razvijen energetski prostor ne samo unutar svojih članica, već i za energetike kandidata za članstvo u ovoj organizaciji, među kojima je svakako i Srbija.

Strateško mesto energetike, a posebno tranzicije ovog sektora u EU proističe iz činjenice da je EU, odnosno njenih 28 članica, najveći potrošač energije na svetu, tako da je evropsko zakonodavstvo u ovoj oblasti veoma razvijeno i zahtevno u pogledu usklađivanja svih sektorskih politika, što podrazumeva pre svega implementaciju globalnih politika, utvrđenih Kjoto i Pariskim sporazumom, jer je sektor energetike jedan od najvećih emitera štetnih gasova, a time i zagađivač životne sredine.

Evropska energetska politika za tekuću deceniju, dakle, za period 2020 – 2030. godina, podrazumeva realizaciju tri ključna cilja, a to su smanjenje emisije ugljen dioksida, odnosno dekarbonizacija kao neophodan uslov održivosti razvoja, zatim povećanje korišćenja obnovljivih izvora energije i povećanje energetske efikasnosti. Ove ciljeve i Srbija implementira u svoje zakonodavstvo kako bi se, pre svega, uključila u svet odgovornih društava, koje svoje resurse koriste racionalno i usklađuju svoj razvoj sa mogućnostima prirode.

Ono što je, ako tako može da se kaže, bezuslovni uslov za svakog odgovornog na ovoj planeti je da ne smemo dozvoliti da nam zbog bahatog odnosa prema prirodi, prosto, izumre planeta.

Neozbiljnost stanja ukazuju i globalne klimatske promene sa katastrofalnim posledicama, od zagađenosti vazduha, vode, poplave, suša, zemljotresa i da ne nabrajam. Razlog je neusklađeni razvoj sa mogućnostima prirode koja neće moći da preživi sve negativne efekte ukoliko sa tim neodgovornim odnosom čovek pod hitno ne prestane.

Upravo od ovih strateških ciljeva i usklađivanja našeg pravnog okvira u energetskom sektoru sve zavisi, tako da danas možemo govoriti i o čvrstoj opredeljenosti Srbije da ovu oblast uredi u skladu sa međunarodno prihvaćenim i obavezujućim standardima i da na taj način racionalno koristi svoje energetske resurse, obezbedi energetsku tranziciju ka obnovljivim izvorima energije i smanje emisiju štetnih gasova, pre svega ugljen-dioksida, kroz dekarbonizaciju.

Kada je struktura proizvodnje energije u pitanju, Srbija se oslanja u najvećoj meri na ugalj i to prevashodno lignit, odnosno na TE koje su veliki emiteri, nažalost, ugljen-dioskida. Drugi veliki emiter otrovnih gasova jesu individualna ložišta na ugalj i mazut, koja se često zanemaruju, sve dok nas negde u vreme grejne sezone ne nateraju da konstatujemo da nema čistog vazduha.

Govorilo se o tome da su zagađivači i automobili starijih tipova, ali osvrnuću se sada ipak kratko na predložene zakone. Vreme koje imamo kao ovlašćeni je prilično limitirano, a iza mene će govoriti kolege koje će pojedinačno govoriti o zakonima i mislim da će se od njih više čuti o kvalitetu predloženih zakona, nego što to mogu da stignem da uradim ja.

Kada je u pitanju prvi zakon iz ovog paketa, a to je Zakon o energetici, predložene su veoma obimne izmene i dopune, jer se radi o veoma kompleksnoj i višeslojnoj oblasti koju je potrebno stalno usklađivati sa međunarodno preuzetim obavezama. Tu, pre svega, mislim na Evropsku energetsku zajednicu, ali i sa ostalim propisima koji se shodno primenjuju i u sektoru energetike.

Prvi suštinski cilj koji treba da se ostvari ovim promenama jeste unapređenje energetske politike Srbije usklađivanjem sa politikom EU. Tu, pre svega, mislim na Evropsku energetsku zajednicu. Pri tome, nerazdvojivi deo debate o energetskoj perspektivi jesu i klimatske promene koje su značajnim delom posledica delovanja, rekoh već, energetskog sektora.

Drugi cilj jeste otklanjanje nedostataka u primeni važećeg Zakona o energetici, a to treba da se postigne brojnim preciziranjima pojmova i procedura kojima bi se unapredilo, pre svega, efikasno i odgovorno korišćenje resursa i o tome su kolege zaista detaljno govorile.

Treći cilj jeste stvaranje uslova za obezbeđivanje sigurnog i kvalitetnog snabdevanja tržišta Republike Srbije energijom i energentima.

Zakonom se obezbeđuje i povećanje nivoa transparentnosti, zaštite konkurencije i nediskriminatornog ponašanja, što su, pored ostalog, i osnovni elementi zahteva Evrope prema Srbiji kao kandidatu.

Zakon treba da unapredi uslove za formiranje operativnih rezervi nafte i derivata nafte kako bi se postigla energetska stabilnost i na kraju, što nije malo važno, zakon ojačava nezavisnost Agencije za energetiku Republike Srbije kao regulatora.

Energetika je za Srbiju ogromna privredna i razvojna šansa, a koja je uz velike investicije u poslednjih nekoliko godina doprinela smanjenju energetske zavisnosti Srbije, pre svega, odnosno povećala energetsku stabilnost i bezbednost Srbije.

Posebno bih ovde istakla značaj završetka gasovoda „Balkanski tok“, ali i druge energetske investicije, koje doprinose i efikasnom korišćenju energije i poboljšanju kvaliteta snabdevenosti.

Radi unapređenja ovog zakonskog teksta podneto je i nekoliko amandmana, među kojima je i amandman poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije i radi se o preciziranju procedura kojima se štiti pravo svojine vlasnika preko čijih teritorija treba da pređu energetski vodovi ili da budu građeni energetski objekti.

O tome sam razgovarala i sa vašim pomoćnikom, gospodinom Ilićem, nešto pre početka ove sednice i saglasili smo se da u ovom trenutku predloženo rešenje možda jeste bolje nego ono što smo amandmanom probali, ali da ja ne bih sada trošila vreme, o tome ćemo svakako razgovarati kada bude rasprava u pojedinostima.

To je deo i one priče, vi se toga, uvažena potpredsednice, sećate, o kojoj sam govorila i prilikom rasprave o Izveštaju Agencije za energetiku, ali u prisustvu gospodina Kopača, jer se ja uvek nekako vratim na ono i za vas, verujem, lako pitanje, ali, sa druge strane, neko je od kolega rekao, vaša energija je vidljivo velika i ja sam gotovo sigurna da ćete i te nedostatke koji za nas jesu otvoreni problem nekako uspeti da rešite. Znam da nemate sagovornike koji razumeju šta je problem, znam da neće često ni da saslušaju, ali prosto će jednoga dana zaista morati da shvate surovu realnost da se tamo negde nalazi neka mala trafo stanica i da ne mogu da odgovore na pitanje ko je taj ko je za nju danas odgovoran, pošto se nalazi na nečijem zemljištu koje je privatna svojina i koje bi u svim okolnostima, pa čak i kada izmislite jednu takvu tvorevinu kakvu su oni probali da naprave od naše južne srpske pokrajine, i kada donesete neki ustav koji ste u dobroj meri prepisali od Ustava Srbije, čak i on garantuje pravo na svojinu. I što pre to shvate, biće lakše i njima i nama.

Najteže će biti svakako vama, jer će se ta pitanja otvoriti, ako ne do kraja ove godine, onda sledeće. Najteže je zapravo, i to je paradoks ove situacije, objasniti sa pozicije oštećenog koliko ste oštećeni, jer vam u trenutku ne daju čak da to ni budete.

Ali, vratiću se na zakone, inače bi o tome mogli nadugo i naširoko, a problem nije ispred mene i vas da bismo ga mogli rešiti, imamo sagovornike i rekoh već – ne razumeju nas do kraja.

Kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, najznačajnije izmene odnose se na tretman mineralnih resursa koji su neobnovljivi. U poslednje vreme imamo i određena otvorena pitanja na ovu temu, pre svega u vezi sa geološkim istraživanjima i eksploatacijom, obzirom na to da su mineralni resursi od strateškog značaja, pre svega za Republiku Srbiju.

Najnoviji primer jeste eksploatacija jadarita od strane „Rio Tinta“ zbog uznemirene javnosti da je u pitanju pre svega ogroman zagađivač životne sredine. Ima tu i vesti iz Bora, gde je pitanje zaštite životne sredine alarmiralo javnost. Nažalost, toga ima i biće još. Ali, kako bi se izbegle slične situacije u kojima se zbog eksploatacije minerala truje životna sredina i narušava zdravlje stanovništva, ovim zakonom se propisuje, i to je jako važno, da su geološka istraživanja i eksploatacija mineralnih sirovina u javnom interesu, kao i da se primenjena geološka istraživanja eksploatacije urana, nikla i kobalta vrše uz obaveznu prethodnu saglasnost Vlade. Srbija je bogata mineralnim sirovinama i gotovo da nema rude koju Srbija ne poseduje i zato je veoma važno odnositi se odgovorno prema ovim resursima.

Kada su u pitanju istraživanja, podržavamo izmenu zakona kojim se Zavodu za geološka istraživanja, kao posebnoj organizaciji, proširuju ovlašćenja i preciziraju procedure u vezi sa izvođenjem osnovnih geoloških istraživanja.

Ovo pitanje je veoma važno, pre svega zato što su geološka istraživanja i posedovanje informacija o rezervama mineralnih sirovina od strateškog značaja za državu i nije svejedno ko će raspolagati tim informacijama ili, još gore, ko će ih unovčavati. Imali smo primera posle 2000. godine kada su geološka istraživanja poveravana stranim kompanijama i kada prosto naša država nije imala sigurne i tačke podatke o rezervama mineralnih sirovina. Nažalost, donošenjem tog prvog zakona, naši resursi nisu bili zaštićeni, da ne kažem dovoljno, nego nisu bili zaštićeni uopšte.

Jako je važno naglasiti sve ovo, jer i danas imamo situaciju da neki naši rudnici, koji su tada dati pod koncesiju, jedva da rade. Ne radi se mnogo na poboljšanju uslova rada rudara, a država ima rudnu rentu kao jedini prihod i ne može da kontroliše koncesionare.

Važno je da zakonski okvir omogućava odgovoran odnos prema neobnovljivim mineralnim sirovinama i da ih eksploatiše u skladu sa principima usklađenosti potreba i održivog razvoja.

Ja, rekoh već, o pojedinačnim rešenjima iz zakona neću govoriti, ali sam uverena da će kroz ove zakone biti unapređen sektor energetike uz poštovanje, pre svega, javnog interesa i, ono što je najvažnije, uz poštovanje strateškog cilja uspostavljanja ravnoteže između privrednog razvoja i životne sredine. Negde najveći zadatak predloga dva nova zakona, čini mi se, ide u prilog ove tvrdnje.

Kada su u pitanju ti novi zakone, koji se u suštini dopunjuju i predstavljaju jedinstveni zakonski ambijent, smatram da su od strateškog značaja, ne samo za energetski sektor, već i za budućnost života na našoj planeti. Zato cilj Zakona o energetskoj efikasnosti jeste stvaranje što više uslova za efikasno korišćenje energije, odnosno za uštedu energije čime se opet posledično obezbeđuje i sigurno snabdevanje i smanjenje uticaja energetskog sektora na životnu sredinu i klimatske promene. To je ono o čemu ćemo svi govoriti i o čemu smo govorili.

Ako to posmatramo lokalno, to znači da, ukoliko ne štedimo energiju i u domaćinstvima, a o tome su kolege govorile i na slikovitim primerima, čini mi se, kolega Voja, i oko te sijalice, što jeste jedna istina koju naša generacija pamti, ako ne smanjimo upotrebu fosilnih goriva i zamenimo prljave energetske tehnologije, ne ubrzamo projekte dekarbonizacije, ne povećamo korišćenje obnovljivih izvora energije, ako životnu sredinu ne zaštitimo od nas samih i naših, pre svega, megalomanskih potreba potrošačkog društva, nećemo našim potomcima imati šta da ostavimo od ove planete. Koliko god ovo zvuči patetično, to jesu surove činjenice sa kojima se na dnevnom nivou srećemo. Dva zakona koja su dragocena, kada je sve što sam navela u pitanju.

Moraćemo i da osvestimo činjenicu da su prirodni resursi ograničeni i da momenat njihovog nedostatka za dalji život jeste sudbonosan. Pri tome, obnovljive izvore energije imamo svuda oko nas, od vodotokova, preko solarne energije, energije vetra, do biomase, a ne treba zaboraviti ni geotermalne vode, jer Srbija ima nekoliko banja sa najtoplijom vodom u Evropi, Vranjska banja čak od 96 do 110 stepeni Celzijusa, koje danas otiču u reke.

Moramo i taj resurs da prepoznamo i da se time malo pozabavimo, jer ono oko čega smo se uvek slagali jeste da Srbija ima prirodna bogatstva, ali ono oko čega je crvena linija danas, već u smislu tajminga, da moramo da se složimo, jeste da je zaista poslednji trenutak da resurse moramo koristiti racionalno i odgovorno i to ovaj paket zakona unapređuje i obezbeđuje.

Posle mene će govoriti moje uvažene kolege Uglješa Marković, dr Vesna Ivković i Nina Pavićević i svako od njih će imati osvrt na po jedan predloženi zakon, a zaista detaljnije od onoga što ovakav set dozvoljava da ovlašćeni predstavnik kaže. Bilo kako bilo, na kraju ću reći još jednom, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati predloženi set zakona i biti na raspolaganju da, sve ono što se eventualno pokaže kao nešto što je nedostatak ili da smo propustili, ponovo u plenumu o tome razgovaramo i unapredimo. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, dragi građani Srbije, govorili su moje kolege o važnosti ove teme o kojoj se nije često razgovaralo u parlamentu, ne zato što nije postojalo razloga, nego zato što se uvek neke stvari čine malo važnijim.

Međutim, ja zaista mislim i podržaću sve diskusije koje su išle u tom smeru da je jako važno voditi računa o tome ko su članovi i ko čini sastav delegacije i odbora i za to postoji mnogo razloga.

Imamo primere iz prakse koja govore u prilog tome koliko je važno kada su to dobro izabrani ljudi i imamo primere iz prakse koji govore u prilog tome koliku štetu plaćamo kada se neprofesionalno ljudi odnose prema pozicijama za koje su dobili poverenje bez razlike da li mi ovde govorimo o poverenju koje su im ukazali građani birajući ih za narodnog poslanika ili o poverenju koje im ukažemo mi kao njihove kolege. Čini mi se da je kolega Jovanović govorio o tome da se partijskim konsenzusom uglavnom dogovori ko će biti u sastavu delegacije.

Zašto su ti ljudi važni osim ovoga o čemu je govorila potpredsednica Skupštine, i to jeste bio jedan onako širok presek svega toga što predstavljaju i delegacije i pre svega rad naše delegacije kada je u pitanju Evropski parlament.

Ali, ono na šta želim da stavim akcenat opominjući sve nas, i to ne radim prvi put, i neću to raditi poslednji put, govoriću o tome kada god budem imala šansu, jeste da moramo da se okrenemo oko sebe i malo pogledamo neke primere koji nam ukazuju na jedan naš nedostatak koji nikako da otklonimo, a to je na činjenicu da smo često u nekom periodu iza nas imali na ovakvim pozicijama ljude koji su ne koristeći svoje vreme i svoj položaj da govore jednu istinu o Srbiji, dovedeni bili u situaciju da inače sa jednom težnjom i okruženjem i međunarodnog faktora da budemo satanizovani mi svojim ćutanjem doprinesemo da to tako u dobroj meri i izgleda.

Imali smo tako neki pokušaj, ako se sećate, tužbe, koji nam se vratio kao bumerang. I da ne bih analizirala koliko je to bio pre svega diplomatski promašaj i pre svega pogrešno pitanje, ja ću reći šta su posledice svega toga.

Moglo se na tu temu govoriti i iz potpuno drugih uglova, moglo se govoriti na način što se za nešto pripremite, moglo se i mora se govoriti pre svega, i to je opomena za sve vas, pa i vas uvažene kolege koje danas biramo, odnosno koje ćemo izabrati u danu za glasanje, kojima ukazujemo poverenje pre svega svojim diskusijama, moramo se izmestiti iz onog što je lično, koliko god da nekada imamo samo takav pristup.

Šta znači kada po svaku cenu želite da makar i nečemu što niti je država niti će ikada biti date na važnosti, danas pišu novine, jučerašnja sednica Saveta bezbednosti i izvesna predstavnica kosovskih tzv. institucija u UN. Toliko je neistina izgovoreno juče, ali sa toliko težnje da se ubedi međunarodna javnost da je to tačno, da ja ostajem po ko zna koji put potpuno šokirana. Stavljen je akcenat na nekakvu torturu nad aktuelnim premijerom tzv. vlade Kosova Aljbinom Kurtijem, za koga kaže da je neprestano maltretiran u zatvoru više od dve godine kao student. Ne vidi se na njemu to maltretiranje, pre se vide neki drugi nedostaci, ali, da ne preuzimam ulogu onih koji su za to išli u školu. Onda se govori o 20 hiljada silovanih albanskih žena, o čemu je bezbroj puta spinovano, govoreno, iznošene kojekakve laži, ali i demantovano.

Onda se navodi primer nekakvih narodnih poslanica u aktuelnom sazivu tzv. skupštine tzv. Kosova koje su žrtve ne znam kakvog nasilja i ne znam kakvog genocida. Ali se u završnici kaže, savetodavno u odnosu na Srbiju i na parlament Srbije, da bi morali da izađemo iz prošlosti, mračne, „jer sebe držimo u mraku i to nas vodi u rasizam, fašizam i genocid“. Pa se još i kaže da ćemo to uraditi brže ako raščistimo sa ratnim zločincima, a ne da nam oni sede u parlamentu sada.

Ja ne znam, uvažene kolege, ko je od vas ratni zločinac, od nas, očigledno bi mogao da bude bilo ko i nije ova diskusija apsolutno važna, niti je persona koja je govorila važna, ovde se radi o diskusiji koja je izgovorena na sednici Saveta bezbednosti i tu je ta opasnost. Neko se ne libi da ni jednog trenutka izgovori laž. Moje suštinsko pitanje – zašto onda imamo problem da u određenom momentu kao predstavnici svoje države kažemo istinu? Zašto onda ne uradimo to, nego ostavljamo sebi prostor da se nekome dopadnemo ili ne dopadnemo?

Da bismo se istinama bavili, ja ću probati da pomognem svima nama koji jesmo članovi delegacije, svima nama koji jesmo predstavnici na ovaj ili onaj način i na kraju svima nama koji, rekao je neko od kolega pre mene, jesmo članovi poslaničkih grupa prijateljstava za koje mislim da su takođe jako važne i mislim da ste o tome govorili, potpredsedniče, upravo vi. Važno je razgovarati sa našim kolegama, jer taj direktan kontakt ume da razbije predrasude. Imali smo sjajno iskustvo kada je Poslanička grupa prijateljstva sa Emiratima u pitanju, zajedno smo u tome učestvovali. Postoje između nas razlike, ali razlike o kojima moramo da razgovaramo i razlike koje moramo da prevaziđemo.

Vraćam se ponovo na ovu diskusiju, ne zato što je važna nego zato što Kosovo onlajn objavljuje 14. 04. da je mladić napadnut i to u trenutku kada je bio u društvu devojke i sestre, one nisu povređene, ali on jeste. Napadnut je kada se vraćao kući, nešto pre 22 časa. Znači, ne govorimo ni o kakvom vremenu koje je ne znam kako kasno. Napala su ga, kako navodi, trojica Albanaca. Moj predlog za sve ove koji bi da se na međunarodnom nivou bave politikom a nisu izašli iz svoje mesne zajednice – improvizovali su državu, pa bi bilo dobro da makar povedu računa kako funkcioniše taj divlji zapad na čijem su čelu. To je za nas važno zbog naših predstavnika, zbog ljudi koji su nealbanci, zbog ljudi koji su izloženi raznoj torturi i to više nema veze ni sa verom ni sa nacijom. Ja mislim da oni lagano upadaju u jedan vrtlog koji kaže da se i među sobom obračunavaju na jedan brutalan način, čak i među samim albanskim stanovništvom, u zavisnosti od toga kakvoj političkoj opciji pripadaju.

Ono što je za mene apsolutna vest jeste podatak koji sam, i još jednom, to ne radim prvi put, drugi put ću pohvaliti Kancelariju za Kosovo i Metohiju u ovom sazivu zato što sam u dva navrata postavila pitanje i u oba slučaja dobila odgovor koji je po meni istorijski dokument. Setićete se ko je bio u sali da sam pitala da li slučajno poseduju podatak koliko je to srpskog zemljišta uzurpirano na KiM, koliko zemljišta ne može da bude obrađivano ili vlasnici čak i ne znaju šta se sa tim zemljištem dešava i ko ga obrađuje i dobila jedan sjajan odgovor, prepun podataka, evo, to izgleda ovako, na četiri pune strane A-4 formata i on je zastrašujući.

Prvo, u tri navrata je sam UNMIK pravio određene agencije i organizacije koje bi trebale da se bave upravo pitanjem imovine na KiM. U sva tri slučaja to je bio jedan potpuno bezuspešan pokušaj. Prva agencija koja je napravljena jeste DSI – Direkcija za stambeno-imovinske poslove i prema navodima oni su je napravili upravo tada da bi pokazali koliko je zapravo albanskog nekog zemljišta neuknjiženo pod pritiskom loših zakona Republike Srbije, itd, iz 90-ih.

Šta je praksa pokazala? Praksa je pokazala da je od 2000. do 2006. godine ukupno predato 29.155 zahteva za povratak nepokretne stambene imovine, kuća i stanova. Ono što je važno jeste da se albanskih zahteva u tom slučaju koje su kategorizovali kao slučaj A, pošto su zahtevi nealbanaca kategorizovani kao kategorija C, dakle, u A kategoriji su imali svega 1.212 prijava. Napravili su agenciju koja ih je demantovala. Pa su onda DSI zamenili Kosovskom agencijom za imovinu 2006. godine, sa zadatkom da rešava slučajeve uzurpacije imovine. Kosovska agencija za imovinu je, za razliku od prethodne, bila nadležna i da pored kuća i stanova rešava i o uzurpiranom zemljištu i poslovnim prostorima, pa se onda upalo u vrtlog u kome je 42.116 zahteva podneto od strane Srba i nealbanaca koji su živeli na KiM. Od svih ovih slučajeva o kojima ja ovde govorim, sve tri agencije koje su napravljene rešile su jedan. Ja ne umem to da pretvorim u procente i ne govorim slučajno o ovome.

O ovome govorim svima članovima delegacija, svim članovima parlamentarnih grupa, svim članovima i grupa prijateljstva, jer ovo jesu podaci koje je u obavezi svaki narodni poslanik države Srbije da naglas kaže – osim što imamo uzurpiranu teritoriju, mi imamo, po ovim podacima, preko 54% zemljišta što u državnoj, što u privatnoj svojini koja je apsolutno uzurpirana. Ovo nije podatak koji nema naš tim za tehnički dijalog. Sigurna sam da ga ima, samo nisam sigurna u kom će trenutku neko imati svest da o ovome mora da se razgovara.

Sva ovo pričam, ne zarad nas koji u većini slučajeva ovo znamo, gotovo sam sigurna da nema narodnog poslanika u Republici Srbiji koji ovo ne zna, nego zarad javnosti, koja bi danas mogla da ne razume zašto razgovaramo o važnosti predstavnika Republike Srbije u delegacijama, koja ne razume koliku štetu može da nanese, neko ko ne poznaje problem, neko ko problemom ne želi da se bavi i neko ko svoju poziciju koristi isključivo za samoreklamu.

Koliko god da ova moja priča, u ovom trenutku deluje suvoparno, vrlo je u temi, ovo je pitanje svih pitanja Republike Srbije, ovo je najotvorenija rana koja Republike Srbije ima i ovo je tema na kojoj svakodnevno pokušavaju da na spočitavaju koje kakve budalaštine, vraćajući nas u nekakvu prošlost koju improvizuju ili kreirajući neku budućnost koja bi se njima dopala. Iz ovakvih podataka, zapravo izvire snaga da odbranimo sve ono što branimo na dnevnom nivou, da se odbranimo i od čestitki za Dan državnosti, koje su nedvosmisleni i koji znaju da nam objasne kako je naš zadatak samo da prihvatimo nešto, a ne zaboga da ni u jednom trenutku kažemo šta je druga strana ove medalje.

Šta bi se desilo, kada bi smo govorili o žrtvama, u srpskom parlamentu? Ne mislim da za tim nema potrebe, nego ja prosto nemam, nažalost vremena, zato što će iza mene govoriti i moja koleginica Dijana, o opet ne manje važnom segmentu cele ove priče. Mi moramo da postanemo svesni činjenice, da koliko god imali političke razlike, ideološke razlike, a imamo ih i prirodno je da ih imamo, jednoumlje ne vodi ničemu, postoje teme oko kojih moramo biti i jednoglasni i izričiti, i one se zovu i nacionalni interes i nacionalni stav. Ovakve stvari bi morale da budu nacionalni stav. Ako to ne nosimo iz kuće, kao vaspitanje, onda bi to morali da uvežbamo, kada sebi dozvolimo luksuz da preuzmemo neku funkciju, pa da onda ne napravimo krupne greške, koje ni 10 godina posle ne mogu da se isprave, nego nam se vraćaju, kao defakto stanje, zaboga presuda međunarodnog suda, samo zato što smo neuki, nemušti postavili naopako pitanje.

Ceo prvi deo moje diskusije se, odnosio upravo na to. Od naših otvorenih pitanja koje su vrlo precizna i vrlo teška, mi smo postavljali nemušta, a tamo gde pitanja nema, gde države nema, tamo gde se masa stvari nije dogodila, spinuje se već 30 godina, kontinuirano. Možda nije loše da ponekada u momentu i prepišemo određene stvari, ne zato što su pametne, nego zato što mi se čini da je ovo vreme u kome i to pije vodu.

Zaista ću završiti da ne pretera sa vremenom koje ću iskoristiti, ali osim što ću naglasiti da, a to je rekao i predsednik poslaničke grupe, poslanici SPS će svakako podržati predlog. Još jednom apelujem da se po svaku cenu izdignemo iznad partijskih razlika. Ovo ne govorim samo zbog nas koji smo u sali, ovo govorim zbog svih ostalih koji ovo prate preko tv ili imaju svoje izvestioce sa zasedanja Skupštine. Hajde da se sklonimo iz dnevnog politikanstva kada postoje neke važne teme i da postanemo ozbiljni predstavnici našeg naroda zato što je Srbija ozbiljna zemlja. Ako sa neozbiljnih pozicija računamo na glas, teško da ćemo do njega doći. Ako do njega i dođemo, onda to ume da bude skupo plaćeno i žestoko kažnjeno.

Dakle, hvala vam na pažnji, hvala vam na razumevanju kada je u pitanju ova tema, ali ću vam se naročito zahvaliti ako jednoga dana zaista pokažemo da smo se izdigli iznad svega onoga što su greške koje su iza nas. Hvala vam.

Poštovane kolege, uvaženi kolega Jovanov, kvalitetno ste govorili, to potvrđuje aplauz koji sam sačekala da prođe da bih mogla da ne repliciram, pojasnim.

Imali ste intervenciju, izvesno je s pravom, o zainteresovanosti ili ne i govorili o jednom specifičnom slučaju koji je, nažalost, na sramotu za sve ljude koji obraza imaju, ne i za one koji su takvu presudu doneli.

Nemojte imati dilemu, ni vi ni građani Srbije, da kada su u pitanju takvi presedani poslanici Socijalističke partije Srbije apsolutno stoje protiv toga i boriće se protiv toga dok god nas ima u ovoj sali.

Ono što se, takođe, dešava kada govorimo, jeste da umemo da ponekad jedni druge ne čujemo ili nam nešto drugo, što nam se čini važnim, odvuče pažnju, a opomenuli ste koleginice koje se spremaju da ne tako vešto i ne tako iskusno kao vi govore na istu ovu temu, koja nije lagana.

Dakle, kada govorimo o sudijama, bojim se da smo svi svedoci o tome da bi socijalisti mogli na tu temu dugo govoriti, kako to izgleda kada neprofesionalne sudije optužuju i sude. Ako je neko bio žrtva toga, onda su to bili pripadnici, članovi i funkcioneri Socijalističke partije Srbije decenijama unazad. Mnogo je stvari zloupotrebljeno kada je u pitanju pravosuđe.

Mnogo puta smo mi bili žrtve toga i potpuno se sa vama slažem kada stavljate akcenat na neprofesionalnost, kada stavljate akcenat na činjenicu da strogo moramo voditi računa ko su ljudi kojima ukazujemo poverenje, naročito danas kada mi se čini da sa nekih bočnih strana ponovo imamo pokušaje da nam se kojekakva kukavičja jaja poture.

Dakle, reagujem, i pošto je kraj vremena za repliku, uzimajući u obzir i onaj početak koji sam sačekala, nije ovo bila replika nego jedno objašnjenje, imajte malo tolerancije prema mlađim kolegama, njima iskustvo manjka u odnosu na nas koji smo stari vukovi. Hvala vam.

Posebno se radujem što govorite o devojčici koja je romske nacionalne pripadnosti na današnji dan, koji je i Međunarodni dan Roma i dobro je na to staviti akcenat i potpuno ste u pravu, dešava se ovde graja kada mi imamo važne teme. Tim pre ste me, ja mislim, među prvima razumeli, kada sam, možda i emotivnije reagovala u jednom trenutku govoreći o važnoj temi, a bez jedne pažnje koju sam očekivala.

Sasvim podržavam sve što ste rekli. Imam dilemu, kao i vi, rado bih čula taj odgovor na to pitanje koje ste postavili i bojim se još jedne krajnosti koja nije nemoguća u Srbiji, a to je da nekada budemo okruženi ljudima koji su usko sebični u odnosu čak i na prvu liniju. To je ona opasnost koja nam kao naciji preti da prepoznamo šta su hendikepi, da prepoznamo šta su bazični problemi i da prepoznamo šta je nadogradnja svih problema koji se dogode u ljudskoj glavi kada se pojavi preterana ambicija, kada se pojavi strah, kada se pojavi bilo šta što nema način da se realizuje i bilo što je bez pokrića. Hvala vam još jednom.

Zahvaljujem potpredsednice.

Pomoći ćete mi ako mi kažete koliko je vremena ostalo poslaničkoj grupi?

(Predsedavajuća: Jedanaest minuta i pet sekundi.)

Hvala najlepše.

Uvažene kolege, uvaženi građani i građanke Srbije, danas razgovaramo i na to nas je opomenula potpredsednica Skupštine, gospođa Kovač, o prestanku mandata jednom broju sudija. To je manje-više, kao što je moj kolega Života Starčević, a i svi koji su govorili pre njega, rekao, čini mi se, prestanak mandata, ali pre svega u cilju da će ti ljudi zauzeti neka visočija ili odgovornija mesta.

Važno je govoriti o tome kako se biraju sudije i ko su ljudi koji se biraju na tako odgovorne funkcije zato što smo iz nekoliko diskusija koje su danas prethodile ovoj mojoj, čuli šta znaju da budu loše strane lošeg izbora sudija, loše strane lošeg izbora ljudi kojima ćete ukazati poverenje, loše strane loših procena i na kraju krajeva kolike su posledice godinama posle toga.

Kada se govori o sudijama ja nekako moram, a verujem da deli većina vas moje mišljenje, uvek da pomenem gospođu Danicu Marinković. Složiću se potpuno sa diskusijom koja je prethodila ovoj mojoj i krajnje je vreme da izađemo iz ovog vrtloga koji nas stalno vraća unazad, koji nas stalno tera da iz nekih nepoznatih razloga brojimo žrtve, svi smo ih imali nebrojano. To su teške i otvorene rane koje nikada neće prestati da bole.

Ali, imamo obavezu kao odgovorni ljudi da u nasleđe ostavimo sve samo ne mržnju generacijama koje dolaze posle nas. Oni moraju sami trasirati svoj put odnosa, a ja se potpuno slažem da jedini put koji smemo da nametnemo deci jeste put koji će govoriti da nemaju neprijatelje. Možda imaju ljude koji različito misle u odnosu na njih, ali to nikako ne znači da zbog različitog mišljenja treba da upadnu u zamke sukoba koji su se nažalost, sa ove distance gotovo možemo da tvrdimo, u vreme devedesetih dogodile isključivo i samo na korist nekih zapadnih moćnika koji su na tome profitirali, plivali, živeli, zarađivali i rade to i danas.

Ne sme bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija više nikada biti prostor na koji neko može 100% da računa kada bi da napravi neko žarište, bez obzira što se ne može reći ni danas da ne postoje ljudi koji bi i na to bili spremni. Moramo da pokažemo da je većina nas prerasla taj jedan momenat nacionalizma, bez obzira o čijem se nacionalizmu radi.

Zašto sam pomenula istražnog sudiju u to vreme Danicu Marinković? Govorilo se danas o nekim spinovanim situacijama koje su montirane, pravljene da bi se iz njih desile nekakve vojne intervencije, da bi se tražilo pokriće za nešto što će se dogoditi, za nešto što će trajno unesrećiti sve narode kojih se tiče. Bez obzira, ja nikada neću prihvatiti da je bilo kakvo spasenje za muslimanski narod bila intervencija NATO-a u Bosni i Hercegovini. Nije, niti će biti, žrtve su bili koliko i svi drugi.

Potpuno je ista situacija bila i na Kosovu i Metohiji. Taj Račak koji je zamišljen kao motiv da se najpre bombarduje Savezna Republika Jugoslavija u to vreme, a onda i na bazi njega optuži u to doba aktuelni predsednik Milošević, a onda i izruči Haškom Tribunalu, zahvaljujući ozbiljnim sudijama, kakav je bila gospođa Danica Marinković, jedna takva improvizacija, jedna takva laž, jedna takva montaža je pala prosto i pred Međunarodnim sudom pravde. Nikada na osnovu onoga što je pisalo u optužnici niti je mogao, niti bi bio osuđen Slobodan Milošević. Ono što se desilo, to je da je optužnica za Račak apsolutno pala.

Ono što se nije desilo, a trebalo je da se desi, jeste činjenica da čak i ako smo podlegli tom pritisku o izručenju, ja ne mogu i ne želim da o tome govorim na način na koji je govorio advokat Toma Fila, on je govorio kao neko ko je u tome učestvovao i ne mislim da je loše što je govorio, koliko god da je izazvao reakciju, pre svega zato što je dobro podsetiti srpsku javnost i na to šta su greške.

Nije sramota priznati da ste nekada pogrešili, tim pre što je moglo da nam se dogodi da slobodan Milošević bude osuđen za genocid. To ne bi značilo da je osuđen Slobodan Milošević, to bi značilo da je osuđena država i da je osuđen narod. To bi bilo nešto što bi nas pretvorilo i u genocidnu državu i u genocidni narod. Složićete se, i tada i danas i sutra i pre mnogo stotina godina niti smo, niti možemo biti nešto što bi moglo da se izjednači sa Hitlerovom Nacističkom Nemačkom.

Dakle, to je profesionalnošću zaustavila Danica Marinković, koja je pravila izveštaj i branila istinu čak i pred Tribunalom. Danas jeste 1. april, danas jeste dan kog se socijalisti sa bolom sećaju. Danas jeste urađena najveća nepravda i možda napravljena jedna istorijska greška i sramota koje će generacije tek postati svesne.

Ima još jedan detalj na koji želim da ukažem, pre nego istekne vreme za moju diskusiju, a to je momenat koji sam čula, na osnovu čega je tada, uprkos jednom stavu koji je imala Savezna Vlada i gospodin Koštunica, zapravo doneta ta odluka sa republičkog nivoa da Milošević bude izručen Hagu, a to je na bazi člana Ustava iz 1990. godine, člana 135. Zašto ovo kažem? Zato što želim da naglasim da kada smo donosili Ustav iz 1990. godine, tada smo probali da vratimo celovitost Srbiji i ukinemo Ustav iz 1974. godine. Onaj ko nije živeo pod Ustavom iz 1974. u južnoj srpskoj pokrajini, ne zna koliko je on bio loš, ne zna koliko je on ostavljao prostora za pritisak od strane onih koji su bili apsolutno legalna vlast, praktično sa nivoom vlasti koji se izjednačavao sa teritorijom centralne Srbije u tom trenutku.

Dakle, jedan takav Ustav koji je donet u svojoj sadržini je imao član 135. koji kaže: „Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u sastavu SFRJ, ima po ovom Ustavu, a koja se prema Saveznom Ustavu ostvaruju u Federaciji, ostvariće se u skladu sa Saveznim Ustavom. Kada se aktima organa Federacije ili aktima organa druge Republike, protivno pravim i dužnostima koje ona ima po Ustavu SFRJ, narušava ravnopravnost Republike Srbije ili se na drugi način ugrožavaju njeni interesi, a pri tome nije obezbeđena kompenzacija, republički organi donose akte radi zaštite interesa Republike Srbije.“ Ovo je napisano u vreme kada je postojala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Kada je primenjeno? Primenjeno je u vreme Savezne Republike Jugoslavije, zapravo Saveza samo Srbije i Crne Gore.

Zašto ovo govorim? Nadovezaću se i na diskusiju mog kolege Đorđa Milićevića, koji je govorio o pritisku iz Evropske zajednice kada je u pitanju ustavna promena, a tiče se pravosuđa. Mnogo je važno na koji način će se vršiti promena Ustava, kao što sada vidimo koliko je bilo važno razmišljati i te devedesete, nažalost, niko nije mogao da predvidi, da će jedan ovakav član biti grubo zloupotrebljen. Ali, eto, sve se događa. Zato mi je jasno zašto su izveštaji tako grubi. Zato mi je jasno zašto će pritisak biti sve veći. Zato vas molim da svi imamo svest, ne danas kada pričamo o prošlosti, to pogađa lično, personalno ili kako god, nego šta su greške koje ne smemo da ponovimo. Ako su ih naučili socijalisti, a jesu, nije loše tu dobru praksu možda i prepisati od nas. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena potpredsednice Vlade, gospođo Gojković, drage kolege, građani i građanke Srbije, danas su na dnevnom redu dva značajna predloga zakona iz oblasti kulture.

Prvi, oblast koju predviđa Predlog zakona o muzejskim delatnostima, trenutno je regulisana, nažalost, Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. godine, ako ja imam precizan podatak, koji u pogledu praktičnih potreba i zahteva, zbog svoje terminološke zastarelosti, kao i zbog činjenice da se od vremena donošenja ovog zakona pre 27 godina u Srbiji promenio kompletan društveno-politički sistem, pa i dva Ustava. Ovaj zakon više, ili već dugo, ne može da odgovori na praktične zahteve ove oblasti koje današnjica sa sobom nosi.

Sve pohvale za vas, uvažena gospođo Gojković, da ste pred parlament Srbije došli posle 27 godina sa predlogom novog zakona, za koji mislim da nam je jako značajan.

Rekla je koleginica Zagorka jednu rečenicu koja me je inspirisala, a to je da Srbija ima mnogo muzeja. Ja ću biti sklona da kažem da je Srbija sa svojom bogatom kulturnom i istorijskom tradicijom muzej sama po sebi. Nekako mi se čini da smo kao takvi možda i najatraktivniji bili do sada, a da ćemo tek biti.

Cilj donošenja ovog zakona, i to ste u uvodnom izlaganju, čini mi se, i rekli, jeste sistematsko unapređenje muzejske delatnosti kroz jačanje muzejskih ustanova, kao i približavanje dobroj praksi sveta primenom najsavremenijih muzeoloških standarda.

Ozbiljni problemi sa kojima se ovde susrećemo svakako su teški uslovi za rad ustanova zaštite kulturnih dobara, koje se suočavaju sa nedovoljnim prostorom, problemom finansiranja, nedostatkom stručnog kadra i drugim problemima koje bi ovaj zakon trebalo da reši uspostavljanjem regulatornog temelja koji će obezbediti njihov efikasniji rad i razvoj.

Ovo je prvi zakon koji je specijalizovan za oblast muzejske delatnosti i u potpunosti je reguliše, obzirom na to da zakon koji se trenutno primenjuje po svom karakteru utvrđuje opšta zajednička pitanja kulturnih dobara, pa tako nema u njemu adekvatnog rešenja za dosta problema koje joj praksa nameće.

Velika je odgovornost na ustanovama zaštite kulture u čuvanju i promovisanju našeg kulturnog nasleđa i baštine, zato im zaista moramo obezbediti sve uslove za rad i razvoj kako bi bogate istorijske tekovine naše države i društva ostale i budućim generacijama kojima to dugujemo.

Stvaranje zakonskog okvira, zaokruživanje pravne regulative, definisanje obaveza muzeja i osnivača muzeja, poboljšanje uslova za rad muzeja i po prvi put uređenje mreže muzeja jesu najbitnije promene koje ovaj zakon tretira. On predviđa osnivanje muzejskog saveta Republike Srbije koji se po novom zakonu sastoji od pet članova izabranih od strane ministra na predlog Centralne ustanove, a iz redova stručnjaka što je jako važno.

Muzejski savet će zajedno sa Centralnom ustanovom, matičnim muzejima, teritorijalno nadležnim muzejima i drugim muzejima iz evidencije muzeja činiti mrežu koja organizuje i koordinira rad svih muzeja.

Centralno mesto u zaštiti muzejske građe poverena je zakonom Narodnom muzeju u Beogradu, koji će biti preimenovan u - Narodni muzej Srbije. Podsetimo, on je osnovan ukazom ministra prosvete, Jovana Sterije Popovića 1844. godine, kao "Muzeum serbski", koji je na jednom mestu trebalo da sabere starine i da ih za potomstvo sačuva. Osnovan je sa idejom da na jednom mestu objedini celokupnu srpsku kulturnu baštinu i da ujedno pored izložbene obavlja i svoju naučnu i istraživačku delatnost.

Kao centralnoj ustanovi muzeološkog sistema, predviđeno je da muzej vodi centralni registar i registre kulturnih dobara od izuzetnog značaja u Republici Srbiji, utvrđuje kulturna dobra od izuzetnog značaja, predlaže dobra od izuzetnog značaja koja proglašava Narodna skupština i učestvuje u izradi strategije razvoja ustanova zaštite kulturnih dobara.

Bitna novina u odnosu na stari zakon je to što osnivači muzeja, pored Republike Srbije, autonomne pokrajine, pravnih lica, osnivači mogu biti i fizička lica i preduzetnici, pa se prema osnivaču muzeji dele na javne i privatne. Postavlja se mogućnost osnivanja muzeja zajednice, koji u cilju zaštite očuvanja i identifikovanja i promovisanja lokalnih, kulturnih dobara, materijalne i nematerijalne prirode, mogu osnivati kako pojedinci, tako i udruženja. Ono što je najbitnije, sva kulturna dobra biće zaštićena zakonom, bez obzira u čijem se vlasništvu ona nalaze.

Decentralizacija kulture je prethodno jasno postavljena kao jedan od ciljeva resornog ministarstva, ali je takođe dobro i to što je pažnja posvećena i u pogledu postupanja sa kulturnim dobrima i načinu njegovog tretiranja, pa se u tom smislu bitno podižu i standardi i kontrola.

Jedan od najvećih problema sa kojima se ustanove za zaštitu kulture suočavaju je, pre svega, finansijske prirode, pošto u tom smislu zavise od lokalnih samouprava, koje nisu u mogućnosti da ih finansiraju na način koji bi im omogućio adekvatno ispunjavanje svih redovnih delatnosti. Ovaj zakon rešava to pitanje tako što predviđa obezbeđivanje finansijskih resursa, pre svega iz budžeta Republike Srbije, zatim iz autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

Za vreme korona virusa svi smo uvideli koliko nam je kultura zapravo falila, tako da se nadam da će digitalizacija, koja se u članu 18. pominje u kontekstu zaštite dokumentovanja kulturnih dobara, ići i u pravcu internet prezentacije, koju su usvojili najpoznatiji muzeji u svetu. Mislim da tu praksu imamo u Luvru, u engleskim muzejima. Svesni značaja novih tehnologija u današnjem svetu i u njihovoj prisutnosti u životu mladih, bilo bi lepo da pokušamo da i na taj način našu kulturnu baštinu približimo mlađim generacijama, ali takođe da iskoristimo priliku da je promovišemo u širem kontekstu.

Pred nama je danas, na inicijativu Narodne biblioteke Srbije, a zahvaljujući Ministarstvu kulture i informisanja, i Predlog odluke o proglašenju stare i retke bibliotečke građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja, u čijem se daljem tekstu nalazi čak 720 starih i retkih knjiga, čija starost datira iz vremena od 15. do 19. veka. Od duhovnih knjiga i žitija posvećenih raznim svetiteljima, do filozofskih dela, originalnih rukopisa i prvih štampanih izdanja autora, zajedno predstavljaju artefakte neprocenjive vrednosti.

Čini mi se da nismo sasvim svesni, bili ste upravu kada o tome govorite, kolikim kulturnim bogatstvom kao narod raspolažemo. Raduje me ova inicijativa koja bi uspela da zaštiti, ali i da promoviše našu kulturnu baštinu.

Osnivanje Srednjovekovnog muzeja Srbije na Savskom trgu, u stroj železničkoj stanici, o tome sam već govorila i u plenumu, ali ću ponoviti, pored spomenika Stefana Nemanje, još jedan je pokazatelj da ova vlast ima i volje i želje da promoviše, ali i da zaštiti naše kulturno nasleđe.

Kulturni identitet je svakako jedan od najvažnijih identiteta jednog naroda, spona koja nas povezuje kao pojedince, koja nas povezuje sa našim precima, ali i sa budućim pokolenjima. Zato je moramo čuvati, negovati i nikako je ne smemo zaboraviti, niti je se stideti, jer za to nemamo razloga. Ono što je najvažnije, kulture se ne smemo odreći, jer se onda odričemo, pre svega, sebe i svog identiteta.

Za ponos treba da nam služi činjenica da naša materijalna i nematerijalna kulturna zaostavština ima viševekovnu tradiciju. Svedočanstva istorije našeg naroda i kulture datiraju iz 11, 12. i 13. veka, mnogo pre nastanka nekih nacija i država koje danas naše pravo na nju osporavaju i, što je još sramnije, naše kulturno blago prisvajaju kao svoje.

Gospođo Gojković, razumete me o čemu govorim. I sami ste govorili o važnosti toga da najpre našu decu edukujemo na način da ćemo neke moderne igraonice, koje takođe, slažem se, jesu neophodne, jesu vrlo atraktivne, ali opet ih malo prilagoditi ili probuditi svest, još bolje. Čak ne mislim da imamo problem ni sa činjenicom da, koliko god da je taj zakon bio star, muzeji su bili kvalitetniji, ali je negde svest u narodu izgubljena u nekom trenutku kada je u pitanju pre svega odnos prema svojoj deci. Da li zbog brzine života, možda i roditelji greše, pa je lakše dete ostaviti u igraonicu, nego ga ispratiti kroz muzej u kome treba čuti i videti razne detalje.

Posle mene će o ova dva važna zakona govoriti dva ozbiljna imena u oblasti kulture, Jelica Sretenović i Jela Mihajlović. Sigurno će reći više i bolje. Osim što volim kulturu i što sam bila asistent u odboru onda kada ste učinili prvi korak da unapredite ono što je stanje kulture u državi, ja ne poznajem mnogo. Učim i nadam se da sam dobar đak, ali ćete od mene uvek imati onu podršku koja vam je, čini mi se, neretko i neophodna, a to je da vas šira srpska javnost razume, da to ne meri kroz politikanstvo kome su skloni, nego kroz konkretna dela koja ste zaista za kratak rok sa pozicije ministra kulture uradili.

Ne sumnjam da ćemo ovde imati još zakona o kojima ćemo razgovarati, ne sumnjam da će svi oni biti kvalitetni i ne sumnjam da ćemo jednog dana biti ponosni zbog činjenice da možemo da kažemo - eto, učestvovali smo u tom radu ili smo glasali o tome.

Želim vam uspeh. Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će sa zadovoljstvom podržati i ova dva zakona i sve ono što stigne kao predlog od vas. Naročito me raduje vaš razgovor sa patrijarhom srpskim i dogovor koji ste napravili kada je u pitanju Muzej Srpske pravoslavne crkve. Jeste važno da i u tom smislu napravimo iskorak.

Ne mogu da tvrdim da smo zajedno bili na sastanku sa, čini mi se, delegacijom Češke, kada je ambasadorka sugerisala nešto što me je jako zabolelo tada. Ona je rekla - znate, ne bi možda bilo loše da sve vaše manastire na Kosovu i Metohiji nekako zapišete u nekim mikročipovima. Za mene je to bio takav atak, ne razumevši pri tom o čemu se radi. Onda je žena rekla - pod okolnostima da tamo žive neki ljudi koji bez griže savesti pale, možda treba sačuvati podatak o tome gde su postojali, da bi nekada mogli da budu obnovljeni.

Nažalost, osim naših spisa i naših sećanja, jedan procenat manastira smo trajno izgubili na Kosovu i Metohiji, do onog momenta dok ne budemo dobili šansu da ih obnovimo, upravo zbog toga što vandalski pristup nekih ljudi ne ume da izmeri ni šta je kulturna, ni šta je istorijska, ni šta je nacionalna vrednost, osim u onom delu u kome pokušava da od iste napravi sopstvenu iskrivljenu istoriju i da eventualno prisvoji sve to što datira, kako sam i rekla u diskusiji, iz 11, 12. i 13. veka.

Dakle, napominjem, Socijalistička partija Srbije i narodni poslanici Socijalističke partije Srbije podržaće oba zakona. Vama želim uspeh u radu, pa se vidimo sa nekim novim zakonima, nadam se uskoro. Hvala.

Manje replika, više kao objašnjenje. Lepo ste me opomenuli, loše sam to kazala. Kada sam rekla da smo trajno izgubili, onda sam zaista mislila na sve one male crkve koje su do temelja spaljene i uništene u onoj svojoj autentičnoj. Trajno smo ih izgubili kao autentične objekte, što naravno ne znači da nemamo dovoljno materijala da ih jednog dana obnovimo do nivoa njihovog prirodnog stanja.

Ali, jeste taj gorki ukus koji je ostao od tog pogroma koji se dogodio, zaista težak i prosto negde ta slika gde vi naiđete na možda jedan kamen u temelju ili ni jedan tamo gde pouzdano znate gde je nekada bila crkvica je najteže. Samo sam u tom smislu rekla - trajno izgubili, inače delim sa vama stav da ništa nikada nije trajno izgubljeno naročito ne na KiM. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče, poštovane kolege, uvaženi građani Srbije.

Ja za danas imam dva pitanja, oba upućena Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, o dve, čini mi se najvažnije teme. Pre svega za stanovništvo, za smisao postojanja države, ali i za razvoj Srbije.

Moje prvo pitanje je, kada će i zašto već nije organizovan društveni dijalog o temi, koja kaže „Mentalno zdravlje stanovništva i posledice Kovida, na psihološko i psihičko zdravlje svakog od nas“, a pogotovo o mentalnom zdravlju svih nas posle Kovida, kada jednom virus stavimo pod kontrolu?

Razumemo li, u stvari razmere pritiska i tegoba, koje ljudi imaju, bivali zaraženi ili ne? Zato što je zlo zaraze promenilo naše ponašanje, naše navike, i sve na šta smo navikli, kao način života pre epidemije.

Razumemo li da su nam ukinuti rituali druženja, rukovanja, svadbe i sahrane, putovanja, sport, kultura, ukinuti su nam baš svi rituali, na koje smo navikli i bez kojih smo iščupani iz navike koje nas čine društvenim bićima? Da li razumemo koliko nas nije proslavilo rođenje deteta, koliko nije moglo da ožali roditelje ili prijatelja, da se proveseli na nekoj svadbi?

Razumemo li u kakve pritiske i brige su upala mala i srednja preduzeća, mali i srednji preduzetnici, jer nemaju prihod, ljudi sa kreditima, otpušteni, žrtve nasilja? Razumemo li decu osnovnih i srednjih škola, kojima su oteti svi školski rituali, njihovu izolovanost, uzrast u kome je socijalizacija, apsolutno neophodan faktor za odrastanje i sazrevanje?

Nesporno je da Vlada Srbije, odlično radi proces imunizacije, a moje pitanje je, da li može i da li ume Ministarstvo za društveni dijalog, da počne razgovor kojim bi stvorili imunizaciju protiv psihičkih tegoba stanovništva?

Ovo je tema koja bi morala sve da nas okupi, da tražimo rešenje apsolutno za sve nas, i možda tema koja bi nam precizno pokazala, koliko su svi neki izgovori, kada je u pitanju tužakanje ka Evropi, samo reklama, bez postojanja dobre volje, da se eventualno utiče na kvalitet života stanovništva, od koga očekujete sutra poverenje.

Moje drugo pitanje je, kada će i takođe zašto već nije Ministarstvo organizovalo dijalog o socijalno ekonomskom položaju žena, na koji je u stvari kovid epidemija pala? Zašto ovo kažem?

Zato što su žene, nadmoćna većina, preko 65% žena je u zdravstvu, školstvu, socijalnom staranju, ekonomije, brige i nege, trgovini i uslugama, brizi o članovima porodice, o svemu što nam je, kao život stalo, kada je epidemija počela. Sve je stalo i prestalo biti normalno, a žene su nastavile da rade, boreći se za druge, za kakvu takvu normalnost života, koji mora da teče.

Zašto nema dijaloga i razgovora o tome? Možemo li se, prvenstveno ženama, ali i muškarcima, svakako i svima u promenjenom i lošijem socijalno-ekonomskom položaju, ikako odužiti za sav napor i žrtve tokom pandemije? Možemo li jednokratno odlučiti da žene koje ove godine stiču uslov za penziju, čekaju na nju kraće, bar šest meseci? Naravno, ako to žele. I možemo li ženama koje su rodile tokom Kovida, jednokratno produžiti porodiljsko za šest meseci?

Možemo li imati dijalog o tome, zašto se žene lakše, više i češće otpuštaju nego muškarci?

Sve ovo o čemu postavljam pitanje Ministarstvu za društveni dijalog, nije nemoguće unaprediti u ovom domu. Ali, postavljam pitanje i tražim o tome dijalog, iz prostog razloga, jer mislim da ćemo ako o tome budemo razgovarali u jednom širem krugu, doći do kvalitetnijih rešenja, a dugujemo rešenje ugroženim kategorijama, pri tome želim da napomenem da ovo nikako nije pitanje, koje bi trebalo da bilo šta od mera koje su donete, umanji, one su bile jako važne, ali se sada moramo okrenuti i običnom čoveku, čiji život i kvalitet života u dobroj meri zavisi od naših odluka.

Ako postoje zakoni, koje treba doraditi ili jednokratno unaprediti, ja želim da o tome razgovaramo, želim da vidimo koji su i želim da ih u Skupštini Srbiji donesemo za dobrobit građanki i građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvaženi ministre, kolege narodni poslanice, građani Srbije, Predlog zakon o izmenama Zakona o popisu stanovništva, mnogo se govorilo o tome. U pitanju je izmena koja se isključivo tiče roka održavanja.

Potpuno je razumljivo da je pandemija Korona virusa diktirala da to ne možemo uraditi u periodu od 1. do 30. aprila, kako je bilo planirano, već se to pomera za oktobar i koliko god da su težnje pojedinaca da se to pretvori, možda čak i u neko političko pitanje zaista je suludo komentarisati ili odgovarati na takve optužbe.

Mislim da je dobro da se sačeka taj oktobar iz mnogo razloga, pre svega iz bezbednosnih, jer kolega Vujić je o tome govorio, 15 hiljada ljudi će biti uključeno u popisivanje tj. upola manje nego što je bilo 2011. godine, ali opet ne mali broj ljudi koji će biti direktno izloženi ličnom kontaktu da bismo došli do relevantnih podataka.

Popis stanovništva je važan i ne samo stanovništva, nego i domaćinstava i stanova. To je organizovano prikupljanje podataka o stanovništvu jedne zemlje i čini mi se najvažniji statistički izvor. Nismo mi ni prva, ni jedina zemlja koja to sprovodi, samo sticajem okolnosti to se dešava u ovoj godini, pandemije korona virusom.

Osnovno pitanje na koje ćemo dobiti odgovor je, zapravo koliko nas je? Govorili smo o tim ciframa, govorile su moje kolege pre mene. Osim toga što ćemo dobiti odgovor koliko nas je, dobićemo odgovor i na pitanja gde i kako živimo, ko smo mi u kontekstu starosti, što će, bojim se, biti podatak koji nam se neće dopasti, kog pola, kog obrazovanja, kog zanimanja i svih ostalih parametara koji su relevantniji na temu.

Ono što je važno reći jeste da se ta slika broja stanovnika u Srbiji zaista menjala. U pravu su kolege, mislim da je i kolega Bane o tome govorio, jeste nas 2011. godine bilo oko 7.200.000. Od toga je dve trećine stanovništva živelo u gradskim naseljima.

Dobro je, ministre Nedimoviću, da ste ovde. Pretpostavljam da ćete imati jednu precizniju sliku koliko su nam u tom smislu danas sela ugroženija ili manje ugrožena. Ja želim da verujem da su manje ugrožena i nekako verujem u statistiku koja će pokazati da je više mladih ljudi koji će se posvetiti selu, zato što zaista mislim da tu jeste perspektiva Srbije, između ostalog.

Ženski pol je po tom popisu iz 2011. godine, bio zastupljeniji, sa oko 51,5%. Mislim da će i taj procenat sada biti veći, ali je najbrojnija populacija bila između 15 i 64 godine. I to je negde onaj podatak koji nas sve plaši o kome smo svi govorili, a to je starosna struktura, to je činjenica da nam je stopa nataliteta u padu. Ja čak imam podatak da od 1971. do 2011. godine stopa nataliteta pala je sa 14,4% na 9,1%, dok je stopa mortaliteta porasla obrnuto proporcionalno.

Jeste ovo razlog da se kao narod i država zabrinemo, međutim nismo malo uradili. Mislim da je aktuelna Vlada, zapravo tu postoji jedan kontinuitet kada je u pitanju pre svega unapređenje kvaliteta života mladih ljudi, povećanje broja zaposlenih, smanjenje broja onih koji iz, najpre ekonomskih razloga napuštaju našu zemlju i čini mi se da u ovom trenutku kada smo ekonomski lider u regionu, a možda i šire sve manje postoji razlog da nam mladi ljudi odlaze.

Da li u tom smislu imamo problem da možda stručnjaci budu plaćeni negde u inostranstvu više nego kod nas? Da, ali sa druge strane praksa je pokazala da, čak ni zemlje Evropske unije koje smo u nekom periodu stanovništvo i prikazivali kao obećane zemlje, više to nisu.

Pandemija korona virusa pokazala je da je ipak važno živeti u odgovornoj državi, u državi koja brine o svom stanovništvu, pre svega. Potvrda za to jesu vakcine, jeste ovaj tempo vakcinacije koji imamo prilike da vidimo na dnevnom nivou, pa čak možda i ovaj vikend koji nam je pokazao koliko je ljudi iz regiona došlo u Srbiju po vakcinu.

To su parametri koji su veliki plus za Srbiju i koji nedvosmisleno ukazuju na to da jesmo lider regiona, ali sa druge strane, sigurna sam da će probuditi i gnev svih onih koji nas kritikuju, uglavnom, bez razloga, koristeći neke svoje parametre da unize sve ono što imamo, dobru volju i da uradimo u prilog njihovih zahteva.

Kada ukazujem na ovaj sociološki aspekt, govorim to iz razloga jer tamo gde nema stanovništva ne može biti ni države.

Šta je još jedna važna kategorija ljudi koju želim da zaista svesno pozovem da razmisle? Pre svega, to su nacionalne manjine i kada to kažem, onda kao i kolega Zvonimir Stević, govorimo o krajnjem Jugu, govorim o tom političkom pokušaju da se na brzinu profitira na način što ćete svoje sugrađane i pripadnike svoje nacionalnosti ubediti kako je velika šteta za državu Srbiju ako se ne odazovete popisu. Ne. šteta će biti isključivo za vas, za vašu decu koju treba da odgajate u Srbiji, jer biti državljanin Srbiji u ovom trenutku zvanično popisan je ozbiljan benefit. Ukoliko ne veruju meni, Albanci iz Preševa i Bujanovca mogu oko toga da se konsultuju sa svim onim svojim rođacima koji su zvanično ili nezvanično popisani i stanovnici su te kvazi takozvane države Kosovo, sa čijim pasošem ne mogu da izađu, osim do Albanije, ja mislim nigde bez vize.

Mnogo je važno u kojoj državi živite. Mnogo je važno da niste žrtva nečijih velikih apetita, političkih i ličnih, i to je jedan od razloga zbog kog zaista apelujem još jednom, da zdravorazumski sagledamo popis stanovništva i u odnosu na činjenično stanje se prema tome svako od nas i odredi.

Sve ostalo je, čini mi se, u dobroj meri već rečeno, pa i stav poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, a to je da ćemo svakako glasati za izmenu ovog Zakona, pre svega, zato što smo stava da je zdravlje i bezbednost naših građana na prvom mestu i da oko toga nema kompromisa, šest meseci nije rok koji je ko zna koliko tragičan.

Sigurna sam da ćemo u oktobru imati uspešan popis stanovništva koji će pokazati da brojke nisu tako strašne, a onda nam i dati zadatak kako da kao visoki Dom, kao narodni poslanici pomognemo da nam statistika svake godine bude što bolja, makar u ovoj starosnoj strukturi.

Hvala.