Prostim čitanjem ovog člana, koji predstavlja Predlog izmene i dopune Zakona, reklo bi se da evo ova vlada i ova DOS-ovska vlast je konačno počela da vodi računa o izbeglim i raseljenim licima, s obzirom da se ovaj član zakona odnosi pre svega na njih.
S obzirom da znam i da mi znamo da o tome nema ni govora, jer način na koji pokazujete brigu o tim licima najbolje se vidi ovih dana po buldožerima. Naravno, šta bi drugo predstavnici buldožer-revolucije i radili, buldožerima rušite ono što su ti jadni ljudi mukotrpno stekli i izgradili, jer, bože moj, nemaju građevinsku dozvolu i nećete da ih legalizujete.
Mislim da ovaj član uopšte nije bilo potrebno predlagati, niti ima potrebe da se usvajaju ove izmene zakona. Mi nismo pisali amandman zato što znamo da biste vi to zloupotrebili i da bi večeras na svim televizijama bilo objavljeno da poslanička grupa SRS ne prihvata predlog zakona, koji, eto, pomaže izbeglim i raseljenim licima.
Pitam i usput obrazlažem zašto mislim da je ovo nepotrebno. Sada postoji apsolutno pravni promet sa svim bivšim jugoslovenskim republikama. Nikakav problem nije da se dobije izvod iz knjige rođenih iz bilo kog grada, mesta na teritoriji bivših republika. Vlada u obrazloženju kaže, danas sam u novinama čitala, gospodine Šabiću, vi ste rekli da između ostalog zbog efikasnosti, da bi se brže došlo do tih izvoda, da se za to predlaže ovaj zakon.
Svako lice, koje živi na teritoriji jedne opštine u Beogradu, na primer na opštini Savski Venac, onaj koji je rođen u toj opštini, dobiće izvod iz knjige rođenih za dva dana. Onaj, koji takođe tu živi, a rođen je u selu, na primer, Levosoje, neće dobiti taj izvod za nekih deset dana, ukoliko nema prijatelje, rođake, poznanike da to od njih zatraže ili će se tražiti zvanično matična služba opštine gde živi od opštine gde je to lice rođeno. To se čak i vremenski poklapa sa vremenom za koje lice iz Knina može da dobije izvod iz knjige rođenih.
Neko jednom upisan u knjigu rođenih ne može da se prepisuje. Pitam vas, šta će se desiti konkretno sa licem koje je rođeno u Kninu, da li ćete vi obavestiti matičnu knjigu u Kninu da taj list gde je to lice upisano istrgne iz te knjige, da ga tamo više nema i da na taj način ne može da ostvari ni svoja imovinska prava. Dobro znamo da imovinska prava na tim teritorijama ti ljudi ni izbliza nisu regulisali. Iovako imaju problema i još im samo ovo nedostaje.
Sledeće pitanje, ako budete vrlo brzo primenjivali ovaj član, moraćete i da klonirate ljude. Knin je sada pod hrvatskom okupacojom. Jednog dana kada Knin bude ponovo u sastavu jedinstvene srpske države, onda ćemo imati isto lice, upisano u knjigu rođenih i u Kninu i u Zemunu, na primer. To je fizički nemoguće.
Međutim, nešto drugo se krije iza ovog predloga. Svakako ne vaša briga o tim ljudima. Na ovaj način priznajete da se vi u DOS-u polako pripremate za izbore, koliko god to pokušavate da sakrijete. Vi ćete sa licima koja nisu dobila državljanstvo da radite ono što su socijalisti radili sa Šiptarima na Kosovu. Vi ćete praviti spiskove od lica za koja imate podatke iz Komesarijata i napravićete spiskove kakvi vama odgovaraju. Naravno, na te spiskove nećete upisivati lica koja su dobila državljanstvo, a takvih je, na žalost, malo, jer dobro znate da lica iz tih krajeva, koja imaju državljanstvo, ni slučajno neće glasati za DOS. Dobro znate da će glasati za SRS, zato što znaju da je jedino SRS od početka vodila računa o njima i da je jedina SRS spremna da ta lica u svakom pogledu izjednači sa građanima rođenim ovde, a ne samo ovim nekakvim fiktivnim izmenama zakona.

Programsko opredeljenje SRS je kodifikacija zakona. Mislim da bi bilo normalno da i svaka vlada koja teži ka pravnoj državi, treba da teži i ka kodifikaciji zakona. S obzirom da se ova DOS-ova vlada bar deklarativno izjašnjava da je za pravnu državu, vrlo sam iznenađena što svake nedelje dobijamo po jedan predlog zakona koji predstavlja klasičan obligacioni ugovor.
Umesto da, eventualno, ako imate, date predlog da se Zakon o obligacionim odnosima dopuni ili negde izmeni, vi svaki put izvlačite po jedan klasičan ugovor i predlažete to nama ovde kao zakon. Još samo treba da očekujemo da ćemo dobiti i zakon o ugovoru o kupoprodaji. Materija založnog prava je u Zakonu o obligacionim odnosima regulisana, čini mi se, u 43 člana, taman toliko koliko bi i ovaj zakon imao da niste dodali neke suvišne članove kojima nije mesto ovde.
Što se tiče samog predloga zakona, moram da vam kažem, svi vi to dobro znate, da je ovaj zakon najava siromaštva u zemlji. Znate dobro da se pokretne stvari ni u jednom domaćinstvu ne daju u zalogu bez velike muke, što bi naš narod rekao, jedino za ne daj bože.
Cilj ovoga zakona ste regulisali u članu 1, a rekla bih da je cilj ovog zakona da se otkriju sve dragocenosti o kojima neko verovatno ima saznanja, kao što je svojevremeno Dinkić izvukao sve devize građanima koje su imali negde u slamaricama. Sad treba da se izvuku iz domaćinstava i sve dragocenosti koje eventualno postoje.
Mi smo na ovaj zakon dali dosta amandmana, ali ću ipak prokomentarisati neke najkarakterističnije članove. U članu 5. ste rekli da "upis založnog prava u registar mogu tražiti poverilac ili zalogodavac". Ne može da stoji "mogu", mora da stoji da to moraju, ako hoćemo nekakvu pravnu sigurnost. Šta znači "mogu", šta se krije iza toga, šta će biti sa onim ugovorom o zalozi koji ne bude upisan, ko će na taj način biti doveden u zabludu itd, to je mnogo pitanja na koje Vlada nije u obrazloženju odgovorila, a ministar očigledno nije zainteresovan da sasluša narodne poslanike.
Ovo što je regulisano članom 11. potpuno je regulisano članom 989. Zakona o obligacijama, tako da je nepotrebno. Ovo što je regulisano članom 16. predstavlja uterivanje duga. Koliko znam, uterivanje duga je krivično delo, a vi ste ga ovde legalizovali kroz član 16. Predloga ovog zakona.
Član 20. kaže: "Ako o dospelosti ne ispuni obavezu prema založnom poveriocu, zalogodavac gubi pravo na državinu". Nejasno je ko to pravo ostvaruje. To je takođe trebalo da se reguliše.
U poslednjem stavu člana 23. opet legalizujete jednu kriminogenu radnju, a to je prevara. Pročitajte ovaj član, pa ćete videti da sam u pravu. Nažalost, nemam vremena da šire obrazlažem, ali ću ukratko da pretrčim.
Član 31. već je regulisan članom 30. i potpuno je nepotreban. To je ono što sam rekla na početku - da bi vam zakon izgledao ozbiljan, dodavali ste članove kojima uopšte nije mesto u ovom zakonu. Pre svega, to se odnosi na onaj deo koji reguliše nadležnosti sudova. Propisujete nešto, ako drugačije nije određeno. Zna se na koji način rade sudovi, zna se kako se primenjuje Zakon o izvršnom postupku i ovaj zakon ne može da reguliše ništa mimo tog zakona.
U članu 32. kažete da je "poverilac dužan dokazati da je do predaje u državinu došlo pre upisa u registar". Kome on to treba da dokaže, pred kim, to takođe nikom živom nije jasno.
Član 41. je ovo što sam rekla, totalno mešanje u nadležnosti sudova i apsolutno suvišno u ovom predlogu zakona.
Član 43. je takođe suvišan.
Jednostavno ste išli na to da ovaj zakon ima više članova.
U članu 45. kažete: "Posle dostavljanja obaveštenja zalogodavcu o početku postupka namirenja, založni poverilac i zalogodavac mogu se sporazumeti da se rok od 30 dana skrati ".
Trebalo je da kažete, pa još jedanput do 30, dok jedan od njih ne umre i onda nema ništa od ugovora. Nažalost, nemam više vremena, osim još da vam kažem da je primena zakona koju ste vi predvideli od 1. jula 2003. godine, odnosno 1. januara 2005. godine ipak vama bio dovoljan rok da ste do tada mogli da napravite valjan zakon, pa kada nešto usvajate da bar liči na zakon.

Dame i gospodo, rad u ovom nazoviparlamentu sve više gubi smisao. Poslanici, koji glasaju za vladine predloge, potpuno su nezainteresovani za rad po tim predlozima, a još gore od toga, nema predstavnika Vlade ovde, što je već uobičajeno. Gospodin Vlahović je u četvrtak, dok je još bio ekspert, bio ovde, slušao nas, a danas, kada je član Demokratske stranke i njenog Glavnog odbora, više nema interesa za državne poslove. Verovatno je već postao aktivista stranke na terenu.
Ovde nam je dao Predlog zakona o Garancijskom fondu, koji predstavlja skup lepih želja, naravno neostvarljivih. Kada bi se primenjivao ovaj zakon i kada se bude primenjivao, država će poprimiti funkciju koju nikako ne može da ima, funkciju bankara. U ovim uslovima to nikako ne može. Ili će, što je još gore, da izigrava zelenaša.
Moje kolege su već govorile da mislimo da ovaj zakon ne bi trebalo prihvatiti.
Što se tiče ne samo mog amandmana, nego svih amandmana poslaničke grupe SRS, pretpostavljam da ste primetili da su uglavnom pravno-tehničke prirode. Nemamo ni želju, ni potrebu da većinu u ovoj skupštini usmeravamo, da suštinski utičemo na njihove predloge, odnosno na zakone koje usvajaju. Ali, mi u SRS mnogo volimo Srbiju i zato se trudimo da vam skrenemo pažnju da vaši zakonski predlozi budu bar u duhu našeg pravnog poretka, koji, budite sigurni, može biti uzor svim vašim uzorima.
U tom smislu je i amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS, na član 2. ovog zakona. U članu 2. stoji da fond ima svojstvo pravnog lica. Ja sam predložila da se posle reči "lica" dodaju reči "koje stiče danom upisa u sudski registar". Kolege koje su govorile pre mene govorile su o nemogućnosti upisa u sudski registar ovog garancijskog fonda. Da je moj amandman dobar i da treba da bude usvojen, govori i obrazloženje Vlade koja kaže da ne prihvata amandman, a u obrazloženju kaže u suštini ono što sam ja predložila u amandmanu.

Ovim amandmanom nisam imala nameru da pomažem Vladi, kao predlagaču ovog zakona. Vladi ne želim da pomažem, zato što Vladi Srbije ne verujem i zato što je ne cenim. Cilj mog amandmana je da ovim zakonskim predlozima bar sačuvate pravni poredak države Srbije. Vlada me za ove dve i po godine nijednim svojim stavom, ni potezom nije uverila da imam razloga da joj verujem. Kako bih mogla da verujem Vladi koja je zajedno sa predsednikom Skupštine i direktorom RTS-a zabranila direktne prenose iz ove sale. Ili da verujem Vladi koja je ovaj predlog zakona o koncesijama prilagodila, i verovatno smo zbog toga i danas kasnili, i dalje ga prilagođava željama i zahtevima kuma Nenada Čanka.
Pored toga što ne verujem, jako se plašim primene zakona o koncesijama. Plašim se šta će ova vlada da uradi sa privrednim i prirodnim resursima države Srbije, pod kojim uslovima, kome i na koji način će izdati sve što može da se izda. Šta je to što će ostati Srbiji i građanima Srbije? Pitanje koje je već pre dva dana postavljeno ministru koji je ovde u ime Vlade, bilo je - zašto Vlada za ove dve i po godine nije primenjivala Zakon o koncesijama, a Zakon o koncesijama imamo od 1997. godine. Inače, da ne bude zabune, SRS programski jeste za koncesije, ali za koncesije na valjano urađen način i sa nekom vladom u koju građani Srbije imaju poverenja. U ovu sigurno nemaju, a ako mi ne verujete, raspišite izbore, pa ćete se uveriti.
Što se tiče samog amandmana koji sam podnela na član 1, amandman je čisto pravne prirode. Obrazloženje koje je napisala, pretpostavljam, neka služba u Vladi, apsolutno ne odgovara suštini mog amandmana i u najmanju ruku je neozbiljno. Amandmanom se preciznije reguliše predmet ovog zakona i kroz prethodni zakon smo vam nekoliko puta amandmanski sugerisali da u ovim zakonima ne koristite termin - rok, već termin - vreme. Vama to očigledno nije jasno.
Znam da se termin rok koristi, ali to je zakonski rok. Ako je zakonom predviđen neki rok, ne znam, za ulaganje žalbe, prigovora itd, onda taj rok ne može da se ugovara. To je prekluzivan rok. Taj rok samo mora da se primenjuje. Iz tog razloga sam predložila da umesto termina - rok, koristite termin - vreme, jer vreme, vremenski period, to je jedini pravno mogući termin kod ugovaranja.

U obrazloženju koje je Vlada dala prilikom odbijanja mog amandmana očigledan je pokušaj da se omalovaži pravničko znanje podnosioca amandmana. Teško ćete u tome uspeti, s obzirom na to da sam član pravničke ekspertske grupe Srpske radikalne stranke i, verujte, u zemlji nam nema ravnih. Izveštili smo se u mnogim sudskim postupcima na svim nivoima. Do juče smo se borili samo sa sudovima, od juče se toj borbi pridružila i Vlada Srbije, koja je imunitetom zaštitila Nebojšu Čovića u predmetu gde je on bio tužen.
(Predsednik: Upozoravam vas da se vratite na temu dnevnog reda.)
A njemu je omogućeno da tuži.
Govorim, gospođo Mićić, o pravničkom znanju onoga koji je pisao ovaj amandman.
Kada smo već kod edukacije, ovlašćenje u pravnoj terminologiji podrazumeva i pravo i obavezu. Gospodine ministre, u tom smislu je i bio prvi deo ovog amandmana, zaista krajnje dobronamerno, da ovaj zakon, kada ga usvojite, liči u pravom i pravnom smislu na zakon u duhu našeg pravnog poretka.
Kako mislite, gospodine ministre, da nekome ko ispunjava uslove, odnosno pravnom licu iz inostranstva koje želi da zaključi ugovor o finansijskom lizingu - a otvorio je firmu, ispunio uslov za otvaranje firme u svojoj zemlji, gde je možda uslov bio kapital od 80.000 evra, pa se pojavi ovde sa namerom da zaključi ugovor o finansijskom lizingu sa primaocem lizinga u Srbiji - vi ili neko drugi kažete: vi to ne možete, jer vaš osnivački kapital nije 100.000 evra koliko smo mi predvideli, nego 80.000 evra koliko je predviđeno u vašoj zemlji.
Mislim da je to zaista besmisleno. Mi nemamo ni prava ni mogućnosti da svoje pravničke i zakonske pretpostavke sugerišemo nekom drugom. Situacija je obrnuta - vi prepisujete zakone iz Evrope, a ne verujem da će iz Evrope prepisivati naše zakone, ako ni zbog čega drugog ono zbog lošeg prevoda, ono o čemu sam juče govorila, jer loš prevod je i doveo do toga da ovaj predlog zakona (da ne ulazim u njegovu suštinu) ima bezbroj pravnih nelogičnosti, i u tom pravcu su amandmani poslaničke grupe Srpske radikalne stranke. Hvala.

 Neozbiljno je od Vlade, kada obrazlaže zbog čega ne prihvata amandman narodnog poslanika, da obrazloženjem obuhvati samo deo amandmana. Pretpostavljala sam da se čita ceo amandman. Ovaj amandman se odnosi na registar finansijskog lizinga. To uopšte nije nešto čemu ne treba da se obrati posebna pažnja. Posebno pitanje registra koji je ovde uveden, a da se ne zna ko će voditi taj registar, takođe predstavlja kuriozitet ovog zakona.
Zato smo mi u poslaničkoj grupi SRS predložili da registar finansijskog lizinga vodi Narodna banka, s obzirom da se radi o javnim ispravama. Narodna banka je državni organ dovoljno udaljen od Vlade. Nikako ne mislimo da je dobro ono što je predloženo nekim amandmanom, da registar finansijskog lizinga vode privredne komore. Možda će se nekome činiti da registru finansijskog lizinga ne treba pridavati toliki značaj.
To vam govorim zato što imamo vrlo loše iskustvo sa već postojećim registrima kod nekih državnih organa. Konkretno, Ministarstvo unutrašnjih poslova vodi registar udruženja građana. Jedna grupa nas iz SRS formirala je udruženje - komitet za odbranu Vojislava Šešelja. Podneli smo valjanu dokumentaciju i pre neki dan dobili zaključak gde nam ministarstvo kaže da su oni nenadležni za taj posao, a u obrazloženju zakona stoji da udruženje građana i ne mora da se upisuje u takav registar.
Ni do danas nisam uspela da povežem obrazloženje i dispozitiv tog rešenja. To mi je bio šlagvort za ovaj amandman, da se ne desi i kod upisivanja finansijskog lizinga u javni registar da se bira koji će se to ugovor o finansijskom lizingu upisati; ako nadležni organ bude privredna komora, kako predlažu poslanici DOS-a, da li će onda neko u toj privrednoj komori, kao u ovom slučaju Dušan Mihajlović, da ceni da li neki ugovor treba ili ne treba da se upiše i uopšte je nebitno da li ispunjava uslove za upisivanje u registar. To znači da je registar, govorim o registru udruženja građana koji vodi MUP, verovatno zakonski neprecizno regulisan, da ne kažem da je u pitanju nečija samovolja ili zloupotreba.
Da se to ne bi dešavalo i sa upisivanjem finansijskih lizinga u jedinstven registar, potrebno je da se u ovom zakonu ovaj odeljak koji govori o registru finansijskog lizinga - Glava VII, uredi u skladu sa amandmanima koje je na ove članove podnela poslanička grupa SRS.
Registar zaista ima svrhu samo ukoliko se u njemu evidentiraju i vode podaci o svim zaključenim ugovorima o finansijskom lizingu. Vi ste ovde predvideli da se radi samo o ugovorima o lizingu zaključenim između fizičkih i pravnih lica. Prvi put do člana 43. u ovom zakonu vidim da postoji razlika i da postoje mogućnosti da se zaključuju ugovori između fizičkih i pravnih lica. Shvatila sam, sve do člana 43, da se radi o ugovorima koje mogu da zaključuju lica, bilo fizička bilo pravna, ne pravi se razlika, osim u ovom članu 43. Sve mi se čini da je ovaj član 43. poprilično zbrkan.
Zato predlažem ovoj skupštini, pošto predstavnika Vlade nema, da usvoji moj amandman, da bismo bar danas-sutra imali uredan registar ugovora o finansijskom lizingu, a i da mi možemo da vas kontrolišemo.

Da sam ja, ne daj Bože, morala da predložim jedinstvenu raspravu o ova dva predloga, ja bih vam rekla da imaju jednu dodirnu tačku, a to je isti predstavnik predlagača. Apsolutno ništa više ne vezuje ova dva predloga, da bismo mogli danas da prepolovimo vreme rasprave o ovako značajnim zakonskim predlozima.
Što se tiče ovih predloga, oni su, kao i skoro svi dosadašnji predlozi zakona koje je ova skupština dobila u poslednje dve i po godine, jedan vrlo loš prevod nekih inostranih zakonskih propisa. S obzirom na to da je očigledno da u Vladi nema snage da se napravi jedan dobar zakonski predlog, mislim da je krajnje vreme da se bar angažuju dobri prevodioci, ljudi koji mogu da prevedu zakon, tako da ga povežu sa našim pravnim poretkom.
To što ste dali u ova dva predloga, pogotovo u Predlogu zakona o finansijskom lizingu, potpuno negira naš pravni poredak. Posebno me čudi da je to dozvolio predstavnik predlagača, gospodin Goran Pitić, koji inače studentima predaje ekonomsku istoriju, pa bi bilo logično da bar on priznaje da je nešto u ovoj zemlji bilo i pre ove vlade i pre većinske skupštine.
Finansijski lizing postojao je u državi SFRJ, sećate se, još pre nih 15 ili 17 godina. Tada se govorilo o lizingu, a radilo se o finansijskom lizingu. Znate dobro da je neka firma u Sloveniji prodavala FIAT-ove automobile, da je to bilo jedno vrlo loše iskustvo po građane Srbije i tadašnje Jugoslavije, zato što je jedan broj ljudi ostao bez tih automobila, iako je isplatio određene rate po tom ugovoru o lizingu.
Ja od ovog zakona ne očekujem ništa bolje iskustvo. Naprotiv.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci, u našoj poslaničkoj grupi, kada gledamo predloge koje nam dostavlja Vlada, obavezno analiziramo ciljno tumačenje propisa, i to ono očigledno i ono koje se može pročitati među redovima.
U Predlogu zakona o finansijskom lizingu između redova smo pročitali, ciljno tumačeći, da ovim zakonom želite da uvedete neki novi "Difens", koji će prati prljavo stečene pare, i da legalizujete korišćenje onih skupih građevinskih mašina kojima je "Difens" asfaltirao puteve po Srbiji.
Ministar je ovde rekao da ovaj zakon omogućava da se građani u Srbiji bave biznisom, bez angažovanja sopstvenog kapitala. Ministar nije tu, ali bih volela da objasni na koji način on to misli? Misli na način što će davalac lizinga da dobije neki kredit, da za njega kupi skupu opremu i da je iznajmi pod njegovim uslovima primaocu lizinga. Zar nije normalnije da primalac lizinga direktno na kredit kupi određenu mašinu, da je koristi za ono za što mu treba i da na taj način razvija svoju delatnost?
Ako je ministar mislio da bez sopstvenog kapitala mogu ljudi da se bave biznisom, možda je mislio da će kroz mala vrata da se napravi finansijski krug, da se, recimo, "Zastava" proda na lizing, da tamo neko ko dobije pare kupi opremu, pa je onda ovde izda ugovorom o finansijskom lizingu i da, naravno, besplatno koristi objekte, zemljište i sve ostale propratne funkcije koje "Zastava" ima.
Pošto nema mnogo vremena, o zakonu o koncesijama reći ću samo da je očigledno da je Vlada postigla dil sa Nenadom Čankom. Ono što smo ovde videli, dil se sastoji u tome da je Vlada prihvatila jedan broj Čankovih amandmana, ali ono što se ne vidi, a istina je, to je da je Čanak uslovio Vladu da se za državnog tužioca izabere gospodin Ostojić. I neko veče kaže na televiziji Pink u "Klopci", gde je sa svojim kumom Kostićem bio gost: "Ja sam ponosan na taj izbor", i kaže: "Je l, da, kume, dobro smo izabrali". Hvala.

Jučerašnje obraćanje ministra za saobraćaj i telekomunikacije Narodnoj skupštini mene je prosto fasciniralo. Gosođa ministar je celih osam minuta posvetila narodnim poslanicima i ovom vrlo važnom Predlogu zakona o telekomunikacijama.
Od toga naravno o agenciji je pričala sedam minuta. Uz to, gospođa ministar reče da je ona inače tako efikasna, pa pretpostavljam da je zbog te efikasnosti svojevremeno dobila oreden za pregalaštvo od gospodina Slobodana Miloševića, kao najagilniji i najodaniji saradnik Milutina Mrkonjića u poslovima obnove zemlje.

Ima veze sa ministrom.

Ima veze sa ministarstvom.

 Gospođa ministar je juče, pričajući o agenciji, naglašavala isključivi značaj te agencije. Deo telekomunikacija u okviru ministarstva, koje se zove Ministarstvo za saobraćaj i telekomunikacije, potpuno je zanemaren i nema nikakvu ulogu prema ovom zakonu koji nam je Vlada podnela. Trebalo je da se Vlada opredeli između postojanja agencije i postojanja ministarstva. Dva paralelna organa ne mogu da postoje i to nigde u svetu nema.
Da je praćen tok amandmana od prvog člana, mislim na amandmane poslaničke grupe SRS, bilo bi jasno da su oni vrlo smisleni i da imaju cilj da se Ministarstvu za saobraćaj i telekomunikacije vrate nadležnosti propisane u Zakonu o ministarstvima. Trebalo je, ako usvajate ovaj i ovakav zakon, da podnesete predlog zakona o izmenama Zakona o ministarstvima i da postoji samo ministarstvo za saobraćaj i agencija, a ne Ministarstvo za saobraćaj i telekomunikacije.
Znam da je vaš manir, odnosno manir ove vlade funkcionisanje kroz agencije. Takođe znam, kao što svi znamo, da su agencije najbolji način za zloupotrebu državnih poslova, za pranje novca, ali to će biti tema razgovora neki drugi put.
Moj amandman na član 28. posledica je svih amandmana za koje ste obrazloženja čuli od mojih kolega iz poslaničke grupe SRS. U amandmanu na član 28. predložila sam da se reči "upravni odbor" i "agencija" zamene rečima "ministar nadležan za poslove telekomunikacija". Logičan sled stvari, pošto mislimo da ne treba da postoji agencija za telekomunikacije, ovim amandmanom vraćamo nadležnost ministru nadležnom za poslove telekomunikacija.
Logično je i normalno da postoji mogućnost da ministar za telekomunikacije za određene poslove formira komisiju, ali naravno ta komisija bi bila u okviru ministarstva i ne bi imala dodirne veze sa ovom vašom agencijom, već bi u tom slučaju za poslove telekomunikacija odgovaralo ministarstvo, koje je po Zakonu o ministarstvima nadležno za to, a ovaj zakon je nekakav ledž specialis koji nije u skladu ni sa Zakonom o ministarstvima, ni sa Ustavom, ni sa normalnom praksom savremenog sveta.

Već dve i po godine predstavnici Vlade Srbije nas ubeđuju kako više u Srbiji nema poskupljenja, kao u vreme bivšeg režima, nema inflacije, nema pljačke građana, pa se Vlada pred Narodnom skupštinom pojavi sa Predlogom zakona o republičkim administrativnim taksama, koje su od tri do sedam puta veće nego što su bile ranije.
Osim toga, predviđen je i niz novih administrativnih taksi za neke poslove koji se do sada uopšte nisu taksirali. S obzirom da vam je namera očigledna, a stoji u obrazloženju da očekujete pozamašna sredstva od administrativnih taksi, pa ćete tim sredstvima da punite budžet, bilo je možda dobro da ste predvideli da se administrativnim taksama taksiraju rešenja o otkazu, pošto njih inače najviše izdajete i sigurno da biste napunili budžet od te vrste taksi.
S obzirom da takođe, predstavnici Vlade pričaju o finansijski stabilnoj zemlji, finansijski stabilnom tržištu, nije mi jasno zašto je uopšte predviđen ovaj član 28, gde se planira usklađivanje taksenih tarifa. Kada smo pre neki dan raspravljali o Zakonu o PIO, tada ste kao osnov za usklađivanje penzija predvideli sasvim neki drugi osnov, u odnosu na ovaj koji predviđate za povećanje administrativnih taksi.
Država daje građanima po manjoj osnovici, a uzima po većoj. Čini mi se da bi država trebalo da bude u funkciji građana, čak i u ovom delu. Moj amandman; suština je da član 28. treba da se briše, a zbog toga što ne postoji pravni osnov da se na ovaj način menja taksena tarifa. Tarifa se utvrđuje zakonom, ove tarife su sastavni deo zakona i ako bude potrebe iz ne znam kojih razloga, koje će Vlada svakako da oceni, onda treba da se predloži Narodnoj skupštini izmena zakona i da se sa obrazloženjem izmeni tarifa.
Možda neće biti potrebe da se menjaju sve, možda samo neke, zavisi od toga šta će eventualno u praksi da se pokaže. Iz tog razloga sam u ime poslaničke grupe SRS predložila amandman da se član 28. zakona o republičkim administrativnim taksama briše.

Gospodine ministre, vi ste juče za nepunih desetak minuta pretrčali Predlog zakona koji ste dostavili narodnim poslanicima. Ishvalili ste da je zakon reformski, da se ovi zakonom rešavaju sva moguća pitanja i sve moguće situacije u oblasti planiranja i izgradnje. Da nije onolikog broja amandmana skoro da bih vam poverovala. Pitam se samo da li su ove amandmane na skoro svaki član pisali ljudi iz Ministarstva ili su ih zaista uradili poslanici DOS-a. Ako su to amandmani poslanika DOS-a, gospodine ministre, onda bi vi trebalo da podnesete ostavku, jer je očigledno da ljudi koji su vas izabrali za ministra nisu zadovoljni vašim radom.
Vi ste nam u obrazloženju zakona naveli niz navodnih novina, koje do sada nisu bile regulisane, a to u stvari nisu nikakve novine. Rekli ste da više nema termina građevinska dozvola, da je sada odobrenje za gradnju. Građevinska dozvola je termin koji su koristili građani u svakodnevnom razgovoru, a stručna lica koja su radila na ovim poslovima donosila su u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku rešenja o odobrenju gradnje i nikako drugačije ne mogu da se zovu.
Takođe ste rekli kao novinu da se sada saglasnosti za priključke na infrastrukturu dobijaju i traže od javnih preduzeća. Nisu se valjda ni do sada tražile u pekarama. Do sada su ta javna preduzeća izdavala saglasnosti za priključke na infrastrukturu. Druga je stvar koliko je to funkcionisalo u praksi, ali zakonska regulativa u svakom slučaju nije bila toliko loša.
Ono što je meni zapalo za oko je činjenica da dok ste govorili o ovom zakonu ni u jednom momentu, ni jednom rečju se niste osvrnuli na poglavlje IV, koje članovima od 67. do 87. tretira građevinsko zemljište, a građevinsko zemljište je po meni možda najvažniji deo ovog zakona, jer bez uređenih imovinsko-pravnih odnosa niti ima planiranja, niti ima gradnje.
Želim da istaknem nekoliko interesantnih stvari. Kao prvo, Predlog ovog zakona, bar terminološki, u suprotnosti je sa Ustavom. Član 60. Ustava poznaje samo kategoriju gradsko građevinsko zemljište u državnoj ili društvenoj svojini. Vi ste možda koristili terminologiju vašeg budućeg DOS-ovskog ustava, što takođe nije novina, jer se sećam da sam još 2001. godine čitala neku izjavu ministra Gaša Kneževića, koji je rekao da zakon o visokom obrazovanju nije donet, nije stupio na snagu, ali se primenjuje jer je dobar.
Ovaj predlog zakona je u suprotnosti sa odredbama Zakona o eksproprijaciji. Zakon o eksproprijaciji predviđa obavezno utvrđivanje opšteg interesa da bi se nepokretnost eksproprisala i nema ulaska u posed te nepokretnosti dok se ne isplati naknada. Vi to ovde niste predvideli. Vi ste predvideli da se ekspropriše, da se vrati, a nema u zakonu uzimala-davala. Zakon nešto reguliše i to mora da se primenjuje.
Predlog zakona koji ste nam juče podneli je u suprotnosti sa odredbama Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije ne poznaje promet prava korišćenja, niti zakupa na način na koji ste vi to regulisali ovim zakonom.
Vi predviđate zakup na određeno vreme bez određivanja koje je to najmanje vreme i očekujete da će neki strani investitor da dođe i investira u neku parcelu koju mu vi dajete na određeno vreme i još mora da ostavi u depozit sredstva za eventualno rušenje tog objekta, a ne kažete da je to određeno vreme recimo najmanje pet godina, pa da onaj ko ulaže može sam da izračuna, da proceni da li mu se isplati da za tih pet godina može da vrati to što je uložio i naravno da ostvari određenu dobit, jer ko bi bez toga radio.
Takođe, ovim zakonom vrlo vešto pokušavate da na mala vrata unesete odredbe o denacionalizaciji zemljišta. Predviđate da ćete vraćati bivšim vlasnicima zemljište koje nije privedeno nameni, a ti bivši vlasnici su već dobili naknadu za to zemljište. To na taj način ne može da se reguliše i zato za ovaj zakon mi u Srpskoj radiklanoj stranci, naša poslanička grupa, na nju niko ne može da utiče i niko ne može da je uplaši, neće glasati.

Ovo što je predlagač zakona u članu 37. označio kao govor mržnje u suštini predstavlja krivično delo uvrede i krivično delo klevete.
Pošto je ova materija regulisana Krivičnim zakonom, a nadam se da će biti i kodifikovanim krivičnim zakonikom Srbije, predložila sam da se briše član 38. Predloga zakona.
Uvreda i kleveta mogu da budu izražene i govorom ljubavi i bola, ne samo govorom mržnje. Na primer, ako neka majka sazna da joj je sin homoseksualac i ona, u očaju i bolu, izađe u neku javnu emisiju ili u neke novine i kaže da je njen sin postao homoseksualac zato što je, recimo, neki član Vlade ili predsednik neke političke partije homoseksualac, pa je on njega nagovorio na to, usput kaže još niz uvreda i kleveta; znači, uvrede i klevete su u tom slučaju nastale kao govor bola te majke.
Inače, kovanicu "govor mržnje" u srpski jezik je unela Biljana Kovačević-Vučo. Kad god se ta žena pojavi u javnosti, sa toliko mržnje govori pre svega o svom narodu da je to strašno slušati. Ta ista žena, povedena mržnjom, iznosi svakodnevno u javnim nastupima niz kleveta i niz uvreda na račun SRS, na račun našeg predsednika dr Vojislava Šešelja. Može da se takmiči za prvo mesto u izricanju uvreda i kleveta sa Nebojšom Čovićem, koji takođe kao posledicu mržnje prema SRS svakodnevno iznosi niz kleveta i uvreda.
Tako je sinoć rekao (koleginica Pop-Lazić je pokušala nekoliko puta to da kaže, ali svaki put je bila na kraju vremena pa nije stigla da završi) da je opština Zemun u vreme radikalske vlasti izdala građevinsku dozvolu Dušanu Spasojeviću za onaj veliki tržni centar koji je porušen. Gospodo, trebalo bi da znate da građevinske dozvole za tu vrstu objekata daje Skupština grada, pa ako ste je dali, u vaše doba je građeno i vidite zašto ste je rušili.

U obrazloženju amandmana kojim sam predložila brisanje člana 97. navela sam da je amandman posledica amandmana koji je moj kolega Goran Cvetanović podneo na član 13. Predloga ovog zakona.
Zaista je nejasno zašto predstavnik Vlade nije prihvatio ovaj amandman. Ne očekujem da će to učiniti ni Skupština, bez obzira na činjenicu da se svakom garantuje sloboda štampe, a ne želim da verujem da je predlagač mislio da se svakome garantuje čitanje štampe. Gordana Pop-Lazić je čak citirala ovde član 46. stav 3. Ustava, koji govori o zagarantovanoj slobodi štampe. Ne vidim zbog čega taj amandman nije prihvaćen.
S obzirom da od strane predstavnika Vlade amandman nije prihvaćen, rekoh, ne očekujem da će ga prihvatiti ni Skupština, ali u tom slučaju želim da postavim pitanje gospodinu Koraću vezano za član 97, za raspon novčane kazne od 100.000 do 1.000.000 dinara. Mislim da je taj raspon suviše veliki. Volela bih, gospodine Korać, da odgovorite koji kriterijumi će biti da bi se opredelila kazna od 100.000 dinara, od 1.000.000 dinara ili neka između.