Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, pre analize novih zakonskih rešenja mislim da je važno podsetiti se osnovnih ciljeva i načela obaveznog penzijskog sistema. Tu su pre svega smanjenje siromaštva u starosti, tzv. apsolutni životni standard i održanje prihoda i životnog standarda u starosti na nivou na kome je postojao, odnosno koji je sličan onom koji je postojao u vreme radnog veka svakog pojedinca.

Međutim, obezbeđenje adekvatnog nivoa penzija zahteva sve veće rashode od strane države i nije ni malo lako balansirati između prihoda i rashoda koje treba izdvojiti za ove namene i upravo u tome i jeste izazov penzijskih reformi današnjice, ne samo u našoj zemlji, veći i svuda u svetu, i zato su osnovni ciljevi penzijske politike EU između ostalog adekvatne i finansijski održive penzije.

Ono što dodatno komplikuje reformu je suprotnost ova dva cilja. Sa jedne strane adekvatne penzije poskupljuju celokupni državni sistem, a sa druge strane svaka ušteda dovodi u pitanje i adekvatnost samih penzija. Zato dobra reforma podrazumeva pronalaženje pravog balansa i ravnoteže između ova dva jednako važna cilja.

Iskustvo koje imamo na osnovu reformi koje su sprovedene 2005. godine upozorava nas na to da česte promene ovog sistema bez nekog temeljnog promišljanja i analiza, kako finansijskih efekata, ali tako i efekata koji će se odraziti na sam standard penzionera, nisu dobre i zaista trebamo voditi računa o tome da oni ne budu praksa i u narednom periodu. Ovo se posebno odnosi na sistem kao što je penzijski čije se promene tiču velikog broja ljudi, i upravo zbog toga što je ovo veliki sistem koji obuhvata veliki broj ljudi i na njemu je i do sada, a očekuje se u narednom periodu, najlakše je rezati i zato to treba izbegavati u svakom mogućem smislu.

Dakle, treba imati u vidu da penzijska reforma uvek mora da zadovolji oba cilja, a to su adekvatnost i finansijska održivost.

Najvažnije promene u predloženom zakonu o kome danas raspravljamo odnose se na utvrđivanje prava za korisnike iz tzv. opcije pet i opcije tri, o kome su moje kolege danas već govorile, a saglasno zaključku Vlade iz novembra 2020. godine, tačnije navedenim korisnicima se obezbeđuje isplata razlike između iznosa ostvarene prevremene starosne penzije i starosne penzije.

Dakle, reč je o licima koja su prihvatila Program Vlade Republike Srbije za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju. Međutim, zbog izmena zakona iz 2014. godine, umesto starosne penzije ostvarili su pravo na prevremenu starosnu penziju sa trajnim umanjenjem iznosa penzije.

O čemu se ovde u stvari radi? Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o PIO iz 2014. godine promenjeni su uslovi za ostvarivanja prava na starosnu penziju, odnosno podignuta je starosna granica za sticanje prava na starosnu penziju za oba pola na 65 godina i uvedena je, ne tako popularna mera, prevremena starosna penzija, odnosno trajno umanjenje penzije ili kako je zovemo – penali.

Uvođenje prevremene starosne penzije jeste se negativno odrazilo na korisnike socijalnog programa, tj. onih koji su se opredelili za posebnu novčanu naknadu iz opcije 5, odnosno 3, o kojoj sam malopre govorila, a pravo na ukidanje penala za odlazak u penziju pre 65 godine ima oko sedam hiljada radnika koji su, mora se priznati, protivno svojoj volji morali da se penzionišu zbog činjenice da su im firme otišle u stečaj ili restrukturiranje, a oni su do penzije imali još dve, odnosno pet godina.

Ovaj zakon nesumnjivo predstavlja nastavak uređivanja sistema PIO u okviru reforme koja je započeta još 2002. godine. Dakle, cilj je stvaranje uslova za dugoročnu ekonomsku održivost penzijskog sistema, za pravičnu sigurnost, ali i odgovarajući socijalni položaj i sadašnjih i budućih penzionera.

Reforma, kao što znamo, do sada je imala svojih sedam faza u kojima se menjala, a mere koje su sprovođene uglavnom nisu imale neku pozitivnu konotaciju, ali su manje ili više dovele do pozitivnih rezultata. Tu mislim na zaustavljanje rasta deficita i smanjenje dotacija koje se za ove svrhe izdvajaju iz budžeta. Zato je došlo vreme da se posvetimo pozitivnim merama, odnosno onim merama koje će pozitivno uticati na penzionere.

Kako je jedno od programskih načela Socijaldemokratske partije Srbije radna etika i socijalna sigurnost, to podrazumeva sigurnost svakog pojedinca i njegove porodice, zato će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati Predlog ovog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, ministarka sa saradnicima, ovlašćeni predstavnik SDPS kolega Bačevac u svom izlaganju izneo je stav naše političke grupe u pogledu Zakona o nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma, i u tom smislu ću se u svom izlaganju osvrnuti na preostale tri tačke dnevnog reda, a koje su međusobno povezane i odnose se na garancije koje daje Republika Srbija, a koje su neophodne za realizaciju ugovora kojim se kreditira gasifikacija Borskog, Zaječarskog, Kolubarskog okruga, kao i izgradnju gasovoda Leskovac-Vranje.

Počeću od juga, imajući u vidu to da dolazim iz ovog dela Srbije. Gasovod je u grad Leskovac stigao još pre 13 godina i na njega je do sada priključeno nekoliko velikih industrijskih kompanija. Pre nekoliko dana gradsko veće ovog grada donelo je odluku o pristupanju izradi programa gasifikaciji grada za period 2021-2025. godine, i tim navedenim programom je planirano širenje gasovodne mreže i stvaranje uslova za priključenje svih onih domaćinstava koja žele da uđu ovaj sistem, a na teritoriji samog grada Leskovca. Dakle, ovim planom predviđeno je da se ceo grad Leskovac gasifikuje do 2025. godine.

Cilj jedne ovakve odluke jeste da gas kao energent bude ekonomski prilagođen svakom potrošaču, jer omogućava s jedne strane regulaciju potrošnje, tako da stigne do svakog domaćinstva, ali i privrednog subjekta sa druge strane.

U tom kontekstu, u narednom periodu, prema informacijama kojima raspolažem, biće uloženo preko 32 miliona, i to je značajno ne samo za grad Leskovac, već dalje za Vranje i za Vladičin Han. To praktično znači da završetkom izgradnje razvodnog gasovoda Leskovac-Vranje, sa pripadajućim glavnim merno-regulacionim stanicama, stvorićemo uslove za izgradnju distributivnih gasovoda u svim naseljima, ali ujedno i povezivanje industrijskih, komunalnih i individualnih potrošača na taj distributivni sistem.

Ukratko ću se osvrnuti na izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine, u kome se navodu da najveći stepen zagađenja vazduha upravo potiče od termoelektrana u kojima se koristi ugalj, ali i od individualnih ložišta. Mi smo o tome u Narodnoj skupštini do sada dosta puta razgovarali, ali imajući u vidu značaj ove teme, kao i povezanost sa ovim o čemu danas govorimo, mislim da na njega treba stalno i podsećati.

Mi znamo da se Srbija sprema da do 2025. godine poveća korišćenje energije iz obnovljivih izvora na čak 27%, ali i da otvori nove površinske kopove za ugalj.

Takođe, znamo da EU planira da najkasnije do 2050. godine ugasi sve termoelektrane na ugalj i tako značajno smanji zagađenje.

U tom smislu, prošlogodišnje istraživanje Agencije za zaštitu životne sredine EU o posledicama zagađenja životne sredine označilo je Srbiju i nekoliko zemalja Balkana kao crne tačke u Evropi. To bi trebalo da nam bude alarm da krenemo da razmišljamo o zaštiti naše životne sredine na jedan potpuno drugačiji način.

Jedan od razloga za to jeste svakako zastarelost energetskog sistema koji kod nas sada postoji. Sama ideja da treba čuvati životnu sredinu je novija od postrojenja koja mi u našoj zemlji imamo, a od kojih Srbija dobija više od polovine energije.

Dakle, oko 70% električne energije koju proizvede EPS potiče upravo iz termoelektrana. To jeste proces koji počinje od uglja i završava se našim upaljenim sijalicama u domovima većine od nas.

Razlog za ovako visok procenat leži u tome što je najveći deo našeg sistema za proizvodnju električne energije izgrađen u prošlom veku, kada su se zemlje najviše oslanjale na ugalj i potencijal velikih reka. U to vreme tehnologija nije bila razvijena na način kao što je to sada, a kada govorimo o proizvodnji električne energije, sunca, vetra ili drugih obnovljivih izvora i oni kao takvi nisu bili komercijalno dostupni, pa je možda razlog za korišćenje ovog energenta u to vreme imao opravdanje, što sada svakako nije slučaj.

Ne smemo zanemariti ni to da se u Evropi o ekologiji na način o kome mi to sada činimo krenulo razgovarati još pre dvadesetak godina. Ovo jeste relativno novija ideja u Srbiji, ako polazimo od onih faktora koji su uticali na nemogućnost stvaranja svesti o ekologiji i njenom značaju u našoj zemlji.

U Srbiji i dalje, iako to neretko priznajemo, postoji mišljenje da je struja iz uglja najjeftinija, što je verovatno posledica socio-istorijskih okolnosti u kojima se naša država nalazila godinama unazad.

Pomenuću i to da je Srbija u obavezi da primeni odredbe evropske direktive o velikim ložištima i to tako da postepeno smanjuje emisije, kao i da zatvori termoelektrane koje su veliki zagađivači, a u koje u isto vreme nema ni svrhe, niti ekonomskog opravdanja ulagati.

U narednih 10 do 15 godina Srbija će sigurno morati da pronađe način da izdvoji značajna sredstva za izgradnju novih gasovoda, ali i da se posveti smanjenju zagađenja vazduha, ekologiji i svim ostalim aspektima u ovom kontekstu, ali na jedan sveobuhvatniji i planirani način.

Nesumnjivo je da ovakva ulaganja ekološka podrazumevaju i napore u sferi socijalne politike, a kad to kažem, mislim na neophodnost da se ljudi koji rade u okviru eksploatacije samog uglja moraju obezbediti u smislu da im se pronađe alternativni posao kojim će se baviti, jer o tome retko govorimo, a itekako je važno, i zanemarujemo da veliki broj ljudi danas zapravo u ovim postrojenjima i radi.

Države u EU su ovaj ekološki problem, odnosno nazvaću je ekonomskom tranzicijom, već prošli i to je sad period koji nas očekuje u narednom periodu. Ja mislim da ćemo mi to na jedan dobro planirani način da sprovedemo u odgovarajućim rokovima.

Ono što je za sada važno jeste da u Srbiji itekako postoji svest o potrebi da se ove promene dogode i to je dobar početak za našu zemlju.

Još jedan od razloga više da SDPS podrži donošenje ovih zakona leži i u činjenici da je jedan od načina da se smanji korišćenje uglja prelazak na prirodni gas, odnosno energent čije sagorevanje emituje između 50% i 60% manje ugljendioksida nego termoelektrane na ugalj.

Naša zemlja ima malu proizvodnju gasa i on ne zadovoljava sve potrebe tržišta i dugoročno smo prinuđeni da ga uvozimo, što činimo i sada. Zato moramo pažljivo razmatrati sve opcije u ovom pogledu, uvažavajući i političku, ali i socijalnu i ekonomsku komponentu, odnosno stranu same gasifikacije i njenog procesa.

Pomenuću samo još jednu zanimljivu činjenicu, da se u Srbiji trenutno iz obnovljivih izvora energije dobija samo 20% energije. Mi se u budućnosti moramo okretati i nekim drugim obnovljivim izvorima energije i kod nas, u tom smislu, pomenula bih solarnu energiju, koja još uvek nije dovoljno iskorišćena.

Mi smo pre nekih desetak godina kao razlog za slabo korišćenje solarne energije i solarnih panela imali opravdanje u smislu da ona remeti poljoprivrednu proizvodnju. Međutim, brojna svetska istraživanja i primeri pokazuju da ispod solarnih panela vrlo uspešno može da se organizuje intenzivna povrtarska proizvodnja više različitih kultura, gde paneli služe kao neka vrsta zaštite od preteranog sunčevog zračenja i padavina, tako da i ovakav izgovor više ne možemo imati uz sebe, odnosno ne sme nam služiti kao izgovor da se ne posvetimo solarnim panelima i energijom koja odatle dolazi.

Dalje, još jedan bitan podatak jeste da energetski gubici u Srbiji jesu čak tri puta veći od evropskog proseka i na to smo nekoliko puta upozoravani, a prema podacima Svetske banke Srbija izgubi oko 15% energije prilikom transporta, dok je taj prosek u EU oko 5,5%.

I na kraju, svaki način proizvodnje električne energije, za koji god vid se odlučimo, na neki način šteti životnoj sredini. Na nama je kao društvu da pronađemo način koji će, sa jedne strane, biti dovoljno efikasan da služi javnom interesu, ali sa druge strane da obezbedi dovoljno energije uz minimalni negativni uticaj na samu životnu sredinu. Što mi duže pronalazimo balans između dobrog i korisnog, to će duže trajati i negativne posledice po zagađenje vazduha koje imamo u našoj zemlji.

Ukoliko svoj motor pronađemo u činjenici da je situacija najlošija na Balkanu i da su zemlje sa procentualno najvećim brojem smrtnih slučajeva zbog zagađenja Albanija, BiH, Crna Gora, Rumunija i Srbija i sve dok vazdušno zagađenje, zagađenje bukom, loš kvalitet vode, vazduha i izloženost hemikalijama uzrokuju čak 13% svih smrtnih slučajeva na ovom području Evrope, onda nam je jasno koliki je značaj ova tri zakona o kojima danas razgovaramo. Hvala lepo.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka sa saradnicima, danas razmatramo Predlog zakona o zaštiti poslovne tajne. Mi u ovom trenutku već imamo zakon koji reguliše ovu materiju iz 2011. godine i on je tada kada je bio donet bio usklađen sa direktivama EU, konkretno, direktivom iz 2004. godine. U međuvremenu promenile su se i okolnosti, promenilo se tržište, promenio se način poslovanja, ali i uslovi poslovanja i potpuno je bilo logično da će EU posvetiti posebnu pažnju ovom jednom ovako važnom segmentu u poslovanju svakog privrednog subjekta.

U tom smislu doneta je nova direktiva, vi ste malopre o njoj govorili, i prirodno se pojavila potreba za usklađivanjem našeg zakonodavnog okvira sa direktivom EU koja je u međuvremenu i doneta.

Između ostalog, tom direktivom, a sada i našim Predlogom zakona, preciziraju se određene formulacije, odnosno jasnije se definišu neki pojmovi koji su možda izazivali nedoumicu prilikom same primene zakona i suštinski možemo reći da Predlog ovog zakona, odnosno potreba za usvajanjem, odnosno donošenjem ovog Predloga zakona, jeste harmonizacija domaćeg prava sa pravom EU.

Svi mi znamo, a posebno oni koji dolaze iz privrede, šta je poslovna tajna i vrlo često u svakodnevnom govoru suočavamo se sa ovim terminom, ali kada dođemo u situaciju da primenimo isti nismo u potpunosti sigurni da li ta ista informacija, dokument ili roba, bilo koji element predstavlja poslovnu tajnu i zato je veoma važno precizno zakonom definisati na šta se poslovna tajna odnosi da bismo pravilno mogli i da je primenjujemo, odnosno da bi građani razumeli šta je ono šta se smatra zakonitim, odnosno nezakonitim postupanjem.

Za početak Predlogom zakona daje se definicija poslovne tajne i pod kojim uslovima određene informacije uživaju pravnu zaštitu.

Mislim da je važno istaći da je između ostalog ovim zakonom pojačana i građansko-pravna odgovornost onih na koje se sumnja da povređuju poslovnu tajnu i u tom smislu proširena je definicija samih pojmova zakonitog i nezakonitog pribavljanja informacija. Vi ste malopre pomenuli da je novina u ovom Predlogu zakona i to što su njima obuhvaćeni i naučno-istraživačke institucije i udruženja građana jer oni do sada važećim zakonom nisu imali neku posebnu zaštitu jer se štitila samo komercijalna delatnost, odnosno domen, odnosno doseg zakona se odnosio samo na robu.

U tom smislu važno je napomenuti da naučno-istraživački instituti međusobno razmenjuju jako važne informacije sa privredom i to su informacije koje proizilaze iz njihovog uzajamnog poverenja, rada, istraživanja, možda i nekih uzajamnih praksi i zato je važno što je ovaj zakon obuhvatio i taj deo.

Do sada se ovom temom vaše ministarstvo nije bavilo. Ono je bilo u ingerenciji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Upravo iz razloga koje sam malopre pomenula jeste značajno što se sada ono nalazi u domenu vašeg delovanja. Rad na donošenju ovog zakona započeo je još 2019. godine u okviru Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja koje je u saradnji sa Zavodom za intelektualnu svojinu izradio predlog, odnosno nacrt ovog zakona. On je dalje prosleđen Evropskoj komisiji na mišljenje decembra 2019. godine, nakon što je u martu 2020. godine su stigli komentari na taj naš predlog, nakon toga usledilo je i usklađivanje predloga o kome mi sada govorimo sa mišljenjem Evropske komisije na taj zakon.

Malopre sam pomenula da je ovim zakonom pojačana građansko-pravna odgovornost držaoca poslovne tajne sa jedne strane, ali i njegova odgovornost sa druge. Vrlo često zanemarujemo da naspram svakog prava stoji i obaveza i da ono što za jednog titulara nekog prava predstavlja pravo, za sva treća lica istovremeno predstavlja i obavezu i mi se time moramo rukovoditi.

Još jedna od stvari na koju bih skrenula pažnju jeste i da je Predlogom zakona došlo do izmene rokova za ostvarivanje zaštite u slučaju povrede poslovne tajne, odnosno za podnošenje tužbe zbog povrede poslovne tajne. Važećim zakonom predviđen je subjektivni rok od šest meseci od dana saznanja, odnosno tri godine od učinjene povrede. Ovim zakonom se sada menjaju rokovi na godinu, odnosno na pet godina, što dodatno stvara, odnosno pruža pravnu sigurnosti i omogućava onima koji smatraju da je došlo do povrede poslovne tajne neki duži vremenski period u kome oni mogu zahtevati i sudsku zaštitu.

Još jedna od novina koja je uvedena ovim predlogom jeste i to da je do sada onaj koji je držalac poslovne tajne, odnosno od sada onaj ko je držalac poslovne tajne može zahtevati da se roba povuče sa tržišta u slučaju da neki od elemenata te robe sadrži povredu poslovne tajne i ne samo roba, nego i svi drugi dokumenti bili oni u elektronskom obliku ili nekoj drugoj formulaciji, a koja suštinski predstavlja poslovnu tajnu.

Još jedna od bitnih stvari kada govorimo o povlačenju robe sa tržišta koja često može da bude veoma skupa, a koju sada ovaj Predlog zakona daje jeste i to da se ona može predati u dobrotvorne svrhe umesto što će povući sa tržišta kako bi možda poslužila nekim drugim istraživačkim timovima ili u nekom budućem radu i dala neke rezultate za koje možda u tom trenutku na tržištu nema mesta ili nije prilika za iste.

Pomenula sam da se Predlogom zakona uvodi i preciznija formulacija u smislu šta se smatra zakonitim sticanjem. Recimo, ukoliko u toku nekog istraživanja ili proizvodnje nezavisno od samog tog procesa proizvođač dođe do određenih rezultata koji predstavljaju poslovnu tajnu, ali u isto vreme je do njih došao na zakoniti način one se neće smatrati kršenjem poslovne tajne upravo iz razloga postojanja njegove savesnosti u postupanju u smislu da je u trenutku kada je došao do određenih saznanja možda paralelno rukovodeći se nekim sopstvenim proizvodnim procesima ili planovima došao do nekim informacija koje istovremeno predstavljaju poslovnu tajnu nekog drugog privrednog subjekta.

Osim toga, ovaj zakon obezbeđuje i zaštitu šireg kruga lica, odnosno obuhvata i širi krug lica koji se može podneti tužba i obuhvata ne samo ona lica za koja se sumnja da nezakonito pribavljaju poslovne informacije, odnosno tajne, već i protiv lica koja pružaju usluge takvim licima i ovakvim proširenjem subjekata protiv kojih se može usmeriti tužba jeste u stvari način da se obuhvati što veći broj ljudi, da se samim tim ozbiljnost ove teme stavi na neki odgovarajući nivo.

Složićete se sa mnom da je teren razgraničenja zakonitog i nezakonitog pribavljanja informacija veoma, mogu slobodno reći klizav, i on ostavlja dovoljno prostora za interpretaciju koju ne smemo dozvoliti. U tom smislu, član 17. Predloga zakona upravo se bavi ovom temom navodeći izuzetke od slučajeva u kojima se neće primenjivati odredbe ovog zakona, a sve sa ciljem ostvarivanja nekog drugog cilja, odnosno javnog interesa, u konkretnom slučaju kada se te informacije i pribavljaju.

Tu mislim na novinare koji dolaze do određenih informacija kroz istraživačko novinarstvo, mislim na advokate koji prikupljaju određene informacije u slučaju zastupanja svojih klijenata i mislim na zaposlene koji su u okviru određene firme prinuđeni da daju, ne bih rekla prinuđeni, možda je grupa reč, koji su dužni da daju određene informacije predstavnicima sindikalnih organizacija u okviru same firme. U tom slučaju oni te informacije daju kako bi se ostvarilo pravo na slobodu izražavanja i obaveštenosti, ali tu istu odredbu treba tumačiti sa dosta opreza.

Upravo iz tog razloga, ovaj član 17. Predloga zakona isključuje primenu odredaba ovog zakona ako se informacije objavljuju ili čine javno dostupnim radi ostvarivanja prava na slobodu izražavanja i obaveštenosti, a u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zatim, presudama Evropskog suda za ljudska prava itd. Njegova primena je sa razlogom odložena do pristupanja Srbije EU, što jasno pokazuje svesnost činjenice da možda nije najbolje krenuti sa primenom ovakve jedne odredbe zakona u ovom trenutku, nego onda kada se dostigne odgovarajući nivo usaglašenosti sa postupanjem, ali i sa dokumentima EU.

Složićete se sa mnom da je sa aspekta privrednih subjekata poslovna tajna od ogromnog značaja. Suštinski, ozbiljnost jednog poslovnog sveta se upravo ogleda u zaštiti podataka i informacija koje predstavljaju poslovnu tajnu, a posebno u oblasti finansija. U privredi je takođe značajna i odredba koja se odnosi na sankcionisanje nezakonitog korišćenja poslovne tajne, jer uspeh svake poslovne kompanije i privrednih subjekata u ogromnoj meri zavisi i od načina na koji će ona sačuvati sve one informacije koje jesu sastavni deo njenih proizvodnih ili razvojnih procesa.

Ako pođemo od toga da poslovna tajna predstavlja znanje, a da je znanje kapital, u toliko pre ćemo shvatiti i značaj ove teme o kojoj danas govorimo.

Da bi bilo jasnije, ja bih iznela samo to da se poslovnom tajnom štite različite vrste informacija, ne samo roba, kao što je to do sada bio slučaj, već su to i procesi proizvodnje, to su poslovni planovi, finansijski planovi, reklamne strategije, rezultati ispitivanja tržišta koji vrlo često mogu biti od značaja za to ka kojim će se klijentima, odnosno kupcima usmeriti poslovanje određenog privrednog subjekata, zatim spiskovi dobavljača, itd.

Da bismo govorili uopšte o poslovnoj tajni, poslovna tajna mora da sadrži određene karakteristike. Za početak, ona mora biti poverljiva, to znači da čak i kada je takva ona je poznata određenom krugu lica u okviru preduzeća ili firme koja se bavi tim pitanjem. Složićete se sa mnom da je u praksi vrlo često neka informacija vredna upravo zbog toga što je sakrivena od očiju javnosti. Zato treba jasno razgraničiti koja se informacija u smislu poslovne tajne zaista smatra i bitnom za poslovanje.

Dalje, informacija mora biti nedostupna, što znači da nije lako saznatljiva trećim licima i mora biti zaštićena, a to znači da imaoc informacije ima dovoljno jasno izraženu volju da je ne otkriva. Tu dolazimo do jednog preduslova koji se mora ostvariti kako bi se zaštitila određena informacija ili dokument privrednog subjekta koji će se kao takav smatrati poslovnom tajnom. To znači da svi ti takvi dokumenti moraju biti javno, odnosno jasno obeleženi kao poslovna tajna. To onda znači da svaki od njih mora preduzeti razumne mere kako bi zaštitio određenu informaciju, proizvod ili bilo koji segment svog poslovanja od očiju javnosti, odnosno od trećih lica, jer jedino u tom slučaju možemo smatrati da se radi o poslovnoj tajni i sprečavamo mogućnost za zloupotrebe istih od strane samih pravnih lica.

Na kraju, malopre sam pomenula sindikalne predstavnike u okviru preduzeća. Mislim da je to jedan od važnih aspekata i da moramo naglas izgovoriti šta u stvari znači, kako se ne bi odredba ovog zakona tumačila drugačije. Nameće se logično pitanje da li sindikalni predstavnik, osim prava da dođe do određene informacije ima i obavezu da istu i sačuva.

Ličnog sam mišljenja da sindikalni predstavnici u okviru svake firme, odnosno kompanije mogu koristiti određenu informaciju kao poslovnu tajnu samo u svrhu posla kojim se bave i samo u onim okvirima koji su određeni kao ingerencija sindikalnog predstavnika internim dokumentima svakog privrednog subjekta. Zato se mora uložiti dodatni napor, posebno od strane sudova, da u svakom konkretnom slučaju oceni da li postoji javni interes ili ne za odavanje određene informacije, odnosno ima dovoljno mehanizama da pruži zaštitu i očekujemo do sudova da će zaista uložiti dodatan oprez u ovom smislu.

Napraviću jednu kratku komparaciju. Ono što Ustav Srbije garantuje fizičkim licima kada je reč o zaštiti podataka o ličnosti, to ovaj zakon čini sa pravnim licima, odnosno privrednim subjektima i on im omogućava da uskrate svim nepozvanim licima podatke koji za njih predstavljaju poslovnu tajnu. Ukoliko ovako shvatimo predlog zakona, mislim da će nam biti jasnije kog je obima i koji opseg u životu svakog od nas pokriva.

Na kraju, rekla bih samo to da ako je „Koka-kola“ čija je receptura obično isticana kao najuspešnija priča o poslovnoj tajni, uspela da sačuva tu tajnu više od jednog veka, ako je boza, napitak koji se na ovim prostorima služi više od 1000 godina uspeo da ostane dobro čuvana tajna koja se i danas poslužuje u poslastičarnicama, zašto mi onda ne bismo na isti način zaštitili informacije i sve druge elemente i dokumente, kao i znanja koja su predmet regulisanja ovog predloga zakona? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana ministarko, koleginice i kolege narodni poslanici, oba predloga zakona o kojima danas razgovaramo i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o rodnoj ravnopravnosti imaju jedan zajednički cilj, a to je da unaprede ljudska prava u Republici Srbiji i načelna rasprava o predlozima ovih zakona je bila izuzetno dobra i očekujem da će i ova rasprava u pojedinostima danas biti zaista konstruktivna i da će dovesti do poboljšanja samog teksta jednog i drugog zakona.

Kao što ste pomenuli, Odbor za ljudska i manjinska prava dao je mišljenje da Skupština treba da prihvati ovaj amandman i mislim da je to dobro, posebno uvažavajući činjenicu da se na ovaj način vrši bliže usaglašavanje sa pojedinim međunarodnim organizacijama, kao što je Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije Saveta Evrope, a to ste i vi malopre pomenuli.

Oba predloga zakona posvećuju posebnu pažnju uvođenju posebnih mera i njihov cilj jeste postizanje pune ravnopravnosti onde gde ta neravnopravnost suštinski i postoji, odnosno kod onih kategorija koje se nalaze u nejednakom položaju.

U tom smislu članom 7. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije predviđena je izmena postojećeg člana 14. ovog zakona, a koja se odnosi na gore pomenute mere.

Ukratko bih se zadržala na podsticajnim merama i njihovom značaju u smislu da one jesu veoma važne u trenutku u kome se mi sada nalazimo, odnosno u trenutnoj situaciji i smatram ih apsolutno neophodnim kada je reč o naročito osetljivim grupama, posebno u uslovima u kojima se Srbija danas nalazi kada imate slobodu da izrazite svoje mišljenje na najširi mogući način i upravo iz tog razloga Zakon o zabrani diskriminacije treba tumačiti i posmatrati iz više uglova kako bi se svi aspekti diskriminacije i pozitivni i negativni mogli sagledati na valjani način i ispravile postojeće razlike.

Međutim, u skladu sa međunarodnim okvirom te mere moraju imati i svoju svrhu, odnosno moraju trajati dotle dokle potreba za njima realno i postoji. Zato je važno da se njihovo trajanje ograniči samo dotle dok se ne postigne ravnopravnost jer je postizanjem ravnopravnosti suštinski potreba za njegovim postojanjem postala izlišna i ovakvo rešenje je predviđeno standardima, kao što sam rekla. Na taj način pokazujemo svoju otvorenost i spremnost da pratimo njihov korak.

Dakle, nije teško prepoznati nastojanje, odnosno nameru da se izmenama i dopunama zakona kroz ovaj amandman i odredbe i pojmovi, ali i definicije usklade sa praksom Evropskog suda za ljudska prava i stavovima koje ovaj sud jeste zauzeo, a u vezi sa primenom člana 14. konvencije. Mislim da idemo u dobrom pravcu i drago mi je da ste prepoznali značaj ovog amandmana. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Na član 9. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, kao što smo čuli, podnet je amandman sa predlogom da se izmeni postojeći član 20. u stavu 1. ali osvrnuću se na stav 2. Objasniću iz kog razloga.

Stav 2. postojećeg člana 20. kaže –zabranjeno je uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol, odnosno rod i rodni identitet ili zbog promene pola, odnosno prilagođavanja pola rodnom identitetu, kao i zbog trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta ili posebne neke deteta.

Zašto to kažem? Stav 2. člana 20. postojećeg zakona u delu koji se odnosi na pojam trudnoće daje nam prostora da se zamislimo da li smo možda dobro razmotrili sve eventualne situacije koje se u tom kontekstu mogu pojaviti, a na koje možda nismo obratili dovoljno pažnje.

Zakon ne pokriva, suštinski nije ni moguće da pokrije sve situacije koje se u životu mogu deseti i koje se mogu javiti prilikom same primene zakona, ali konkretno kada je o ovome reč, želim da pomenem da nije redak slučaj da žene vrlo često doživljavaju diskriminaciju zato što imaju rizičnu trudnoću, odnosno trudnoću koja zahteva mirovanje i bolovanje, pa samo definisanje pojma trudnoće na ovaj način može ostaviti prostora za diskriminaciju, jer nije jasno definisana, pa ima prostora za različita tumačenja, samim tim i primenom.

Zato mislim da ova odrednica pojma nije dovoljno jasna i može se desiti da ista ne pokriva i bolovanje zbog održavanja trudnoće o kome sam malopre govorila ili bolovanje koje žene često uzimaju na poslu u situaciji kada moraju da vode računa o svom bolesnom predškolskom detetu, recimo i to jeste zaista čest slučaj. U tom smislu možda je bilo prostora da se razmotri ovaj pojam i da se malo jasnije i preciznije definiše član 20. ovog zakona.

Praksa takođe pokazuje da je veoma učestala diskriminacija žena koje su odsutne sa posla zbog negovanja dece i nije nepoznanica da žene sa malom dece i teže napreduju na poslu i ređe dobijaju unapređenje. Verujem da se svaka žena sa tim, a ako ne u svom slučaju, suočila sa nekim takvim slučajem u svom okruženju.

Ovo je nesumnjivo vid zaštite materinstva, molim vas da razmotrite tu opciju prilikom neke naredne izmene ovog zakona, jer time dodatno podstičemo i natalitet koji nam je važan, ali i ohrabrujemo žene da u isto vreme pronađu balans između materinstva i između svoje poslovne karijere. I te kako je važno da ih ohrabrimo kako bi se one usudile na taj korak pronalaženja neke ravnoteže između te dve bitne životne odluke. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, a odnosi se na funkcionisanje i rad lokalnih saveta za bezbednost.

Za početak izuzetno je važna činjenica da je sam koncept bezbednosti u Srbiji shvaćen tako da se njegov fokus premešta na bezbednost pojedinca i kad to kažem mislim na bezbednost i životne sredine i ekonomsku bezbednost i zdravstvenu bezbednost i na kraju i ličnu bezbednost svakog pojedinca u ovoj državi.

Staranje o celokupnoj bezbednosti se generalno i u suštini nalazi u ingerenciji države kroz rad MUP-a i Ministarstva odbrane, ali i lokalne samouprave na sebe moraju preuzeti deo odgovornosti, a kasnije ću objasniti i na šta tačno mislim. To znači da država u poslednje vreme zaista i kvalitativno, ali i kvantitativno zauzima jedan potpuno drugačiji pristup kada je reč o pronalaženju onih modela koji bi dali najbolje rezultate, a kako bi se građanima pre svega na lokalnom nivou obezbedila ta bezbednost i sigurnost koja im u skladu sa zakonom i Ustavom ove zemlje pripada.

Da bi se to ostvarilo svi činioci jedne lokalne samouprave moraju u tome aktivno učestvovati, pre svega kroz formiranje lokalnih tela. Tu mislim na Savet za bezbednost na nivou jedinica lokalnih samouprava, kojih u ovom trenutku ima preko 100 u celoj Srbiji.

Šta je tu sporno? Pravni osnov za osnivanje Saveta za bezbednost proizilazi iz statuta gradova i opština kao najvišeg pravnog akta svake jedinice lokalne samouprave, ali ne proizilazi iz akta više pravne snage, odnosno iz zakona. To praktično znači da mogućnost osnivanja, formiranja i samo funkcionisanje lokalnih saveta za bezbednost zavisi od volje lokalnih samouprava i zato možda treba pronaći modelitete koji će biti univerzalni na nivou cele Srbije.

Osim toga, jedan ovakav model postojanja lokalnih saveta za bezbednost daje jedan nestabilan karakter tih istih neformalnih, odnosno formalnih radnih tela na lokalnom nivou. One mogu biti privremenog karaktera. Veoma često se dešava da nemaju dobru saradnju sa svim činiocima na nivou lokalnih samouprava. Možda njihov rad upravo iz tog razloga i nije u dovoljnoj meri prepoznat i sve ovo navodi nas na zaključak i na razmišljanje da treba pronaći neki drugi model koji bi podrazumevao obaveznost osnivanja ovakvih saveta koji bi se osnivali na nivou lokalnih samouprava.

Iz tog razloga molim da se pokrene inicijativa za izmenu i dopunu onih zakonskih rešenja kojim bi se osnivanje lokalnih saveta za bezbednost postavilo kao obaveza, a ne kao preporuka koja ostavlja dovoljno prostora lokalnim samoupravama da odluče da li će ovakva tela na lokalu formirati ili ne.

Za kraj, danas je Dan sećanja na žene žrtve nasilja u porodici. Pa, zar ima bolje motiva da se kroz uspostavljanje jednog obaveznog tela u smislu Saveta za bezbednost na lokalnom nivou pruži puna zaštita ženama žrtvama nasilja na jedan kontinuirani planirani i sistematičan način. Hvala.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, možda se ne događa često da na sednicama Narodne skupštine razgovaramo o članovima odbora, delegacija i drugih radnih tela, ali sam isto tako mišljenja da je vrlo dobro da građanima možda na jedan bolji način približimo i to kako funkcionišu odbori, ko su njihovi članovi, koje su njihove ingerencije i kako odbori i radna tela uopšte funkcionišu.

Kao i svaka parlamentarna demokratija tako i Srbija vrlo često dolazi u situaciju da se bori, odnosno da vodi računa o tome kako će izgraditi svoje institucije, pre svega na demokratskim principima, a parlament kao centralna demokratska i prestonička institucija zauzima u tom smislu jedno posebno mesto.

Još od donošenja Ustava 2006. godine, a zatim i prvog zakona u Narodnoj skupštini 2010. godine, a na kraju i realizacijom finansijske nezavisnosti Narodne skupštine u odnosu na izvršnu vlast, stvoreni su preduslovi za unapređenje zakonodavnog rada Narodne skupštine, a to se svakako postiže kroz jačanje kapaciteta samih odbora i drugih radnih tela Narodne skupštine.

Pomenuću i to da je funkcionisanje Narodne skupštine, predmet analize godišnjeg izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije, uz istovremeno postojanje Rezolucije iz 2013. godine, o ulozi Narodne skupštine, u pregovorima prilikom pristupanja EU, i sve ovo nas dodatno obavezuje da na jedan transparentan način, razgovaramo i o radu, ali i o sastavu svih skupštinskih odbora i tela koje čini narodni poslanici u ovoj Skupštini.

Nadzorna uloga Skupštine kao jedan od četiri najbitnije funkcije Narodne skupštine, jeste okvir za današnju raspravu, imajući u vidu, rastuću vrednost, i nadzora, ali i kontrole u parlamentarnom životu širom sveta, posmatrano na globalnom nivou, pa tako i u Srbiji, međutim da li je percepcija nadzorne uloge Skupštine od strane šire javnosti dobra ili je potrebno približiti dodatno ovu funkciju, tako što ćemo o njoj i više govoriti, odnosno svojim postupcima i sami na nju upućivati.

Nesporno je da parlament predstavlja ključnu, neposredno biranu i reprezentativnu političku instituciju, on predstavlja ono što je najblaže rečeno, može se nazvati „voks populi“. Sve što rade skupštinski odbori, zapravo, predstavlja na neki način zalaganje narodnih poslanika za ono što jeste u interesu građana.

Skupštinski odbori razmatraju izveštaje kojoj Narodnoj skupštini u skladu sa zakonom podnose i nezavisne institucije, organi i tela, nakon čega odbori podnose svoje izveštaje Narodnoj skupštini koja dalje daje preporuke, odnosno, predloge na osnovu onoga što je na odboru izneto.

Takođe, radi pribavljanja informacija, odnosno stručnih mišljenja, narodni poslanici koji se nalaze u odborima mogu dobiti dodatna objašnjenja, razjašnjenja u vezi svakog od pitanja koja se odnose ne samo na predloge zakona, već i na ostale izveštaje koji se odborima podnose.

U tom smislu pomenula bih javno slušanje, koje predstavlja mehanizam koji je na raspolaganju skupštinskim odborima. On zaista predstavlja jedan dobar način da se i šira javnost ali i organizacije civilnog društva i upoznaju sa radom predloga zakona koji će doći na dnevni red, ali isto da utiču na rad Skupštine tako što će svojim sugestijama i predlozima dovesti do toga da možda određeni predlozi budu ili unapređeni ili izmenjeni, što opet odgovara interesima za koje se svako od njih zalaže.

Takođe, još jedna od važnih stvari, a koja je vezana za suštinsku delotvornost samih javnih slušanja kao kontrolnog mehanizma Narodne skupštine jesu i teme o kojima se raspravlja na javnim slušanjima, odnosno, teme kojima su javna slušanja posvećena.

Praksa je pokazala da se u organizovanju javnih slušanja uglavnom birane životne teme, odnosno, one koje su od značaja za probleme građana i sistemske probleme u društvu. To jeste jedan od najboljih načina da se na transparentan način o tome i razgovara, ali i da se iznesu konstruktivni predlozi.

Uzeću primer Odbora za ljudska i manjinska prava. Proteklih mesec dana, građani islamske veroispovesti obeležavali su Ramazan. Uvažavajući odluke Kriznog štaba o radnom vremenu ugostiteljskih objekata, to bi praktično značilo da ugostitelji iz ovog dela Srbije, pre svega iz Novog Pazara nisu u mogućnosti da rade za vreme iftara. Zahvaljujući apelu Odbora za ljudska i manjinska prava, Vlada Srbije izašla je u susret i omogućila je ugostiteljima iz Novog Pazara da izmene svoje radno vreme, kako bi muslimansko stanovništvo iz ovog dela Srbije, moglo da u uslovima pandemije, poštujući sve one mere koje je propisao Krizni štab, zadrži svoje uobičajene ramazanske navike.

Zar to nije najbolji pokazatelj iskrene želje Vlade ali i samih poslanika da uzajamnim poštovanjem i uvažavanjem verskih posebnosti svojih građana dođemo do nekih zajedničkih rezultata.

Navešću još jedan primer u kome saradnja može biti dobra, odnosno rezultati saradnje mogu biti dobri uprkos tome što se ne radi samo o formalnim skupštinskim telima, odnosno odborima, već se ona ostvaruje kroz saradnju neformalnih tela, odnosno, neformalnih grupa ali i onih koji formalno predstavljaju rad Narodne skupštine.

Pre svega, tu mislim na Predlog zakona o klimatskim promenama, koji je od strane Zelene poslaničke grupe koja okuplja narodne poslanike koji pripadaju različitim političkim partijama koji učestvuju u radu parlamenta, podneo, odnosno, pripremio četiri amandmana na Predlog zakona o klimatskim promenama od čega je Vlada Republike Srbije usvojila tri, i oni su kao takvi postali sastavni, odnosno integralni deo Predloga zakona o klimatskim promenama.

Ovo je prvi put u desetogodišnjoj istoriji rada Zelene poslaničke grupe da su se za neki zakon iz oblasti zaštite životne sredine podneti i usvojeni zajednički, naglašavam, međustranački amandmani.

Da zaključim, odbori Narodne skupštine zaista predstavljaju jednu važnu kariku u sprovođenju parlamentarne kontrole. Skupštinski odbori često se smatraju mesto gde se odvija suštinski i pravi rad parlamenta. Kontrola kroz parlamentarne odbore, o kojima sam malopre govorila ističe se i kao najsistematičniji metod za kontrolu rada izvršne vlasti.

Iz tog razloga, shvatajući značaj rada samih odbora, način na koji se u njemu učestvuje ali i uvažavajući predloge partija koje su podnele kandidate za ove odbore, polazeći od toga da su oni svojim radom dovoljno kompetentni da unaprede sve one teme koje će se na odboru naći SDS će u danu za glasanje podržati njihov predlog.

Zahvaljujem.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine Pantiću, danas razmatramo predloge odluka o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju u osnovnim i prekršajnim sudovima, a kako se sudovi već duži vremenski period suočavaju sa nedostatkom kadrova u skoro svim sudovima sa blizu 400 sudija na godišnjem nivou manje, učestali predlozi za izbor sudija jesu, ja sam pokazatelj da zaista imamo nameru da pojačamo kadrovske kapacitete svih sudova na nivou države i da time doprinesemo da se rasterete sudovi i da na taj način daju svoj doprinos otklanjanju nedostataka u radu samih sudova širom zemlje.

Danas razmatramo izbor 89 sudija osnovnih sudova i 27 sudija prekršajnih sudova. Povećan broj postupajućih sudija neće otkloniti sve nedostatke i mi to i ne očekujemo, ali će svakako u velikoj meri doprineti i povećanju procenta rešavanja starih predmeta, zatim suđenja u razumnom roku ali i efikasnijem radu sudova uopšte. Među sudijama čiji izbor danas razmatramo nalaze se i neke od mojih kolega sa fakulteta i ja sam sigurna da će oni navedenu diskusiju u toku dana shvatiti kao jednu vrstu preporuke kojom će se voditi na početku obavljanja jedne ovako važne funkcije kao što je funkcija sudije.

Predlogom ove odluke obuhvaćen je, između ostalog, i izbor 14 sudija Osnovnog suda u Nišu. Ja dolazim iz Niša i kao neko ko je profesionalno povezan sa radom svih sudija na području grada ja mogu da kažem da jedan od najvećih problema sa kojima se suočavaju niški jesu upravo stari predmeti. Mi jesmo dosta govorili na tu temu, ali ja i dalje smatram da upravo zbog pandemije koja je zadesila celu našu zemlju, koja je u velikoj meri uticala na rešavanje tih predmeta, možda jeste tema za razgovor upravo program i rešavanje starih predmeta na nivou svih sudova, ja ću se osvrnuti na Osnovni sud u Nišu.

Osnovni sud trenutno u Nišu ima 56 postupajućih sudija u ovom trenutku i godinu je započeo sa 21.000 predmeta od kojih 2.800 spadaju u tzv. kategoriju starih predmeta, što znači da bi svako od njih morao na godišnjem nivou da reši preko 350 predmeta, složićete se da je to veliki broj i jedna pomoć u ovom smislu povećanjem broja sudija Osnovnog suda u Nišu zaista će rasteretiti i same sudije ali im omogućiti efikasniji rad.

Analizom ostvarenosti ciljeva iz programa rešavanja starih predmeta za 2020. godinu kada je reč o osnovnom sudu, utvrđeno je da je ukupan procenat ispunjenosti ciljeva iz prethodnog programa preko 92% i to uopšte nije mali posao, ako uzmemo u obzir da je pandemija u velikoj meri usporila rešavanje i starih predmeta, ali i realizaciju programa koji je tada bio predviđen.

U tom smislu treba pomenuti da je procenat ispunjenosti ciljeva u parničnoj materiji i u velikoj meri zavisio i od novih tužbi koje su klijenti podneli protiv banaka zbog troškova obrade kredita i oni su u velikoj meri povećali broj predmeta o kojima sudije raspravljaju. Otprilike oko 3.800 ih je bilo samo u toku protekle godine.

Na osnovu napred navedenih ostvarenih rezultata donet je program rešavanja starih predmeta za 2021. godinu i kao takav predviđa odgovarajuće mere i aktivnosti koje treba preduzeti na nivou osnovnog suda. Tu mislim na metodološke mere, unutrašnje, spoljne mere i preventivne mere koje treba preduzeti.

Možda jedan ovakav pristup razgovora na ovu temu jeste malo suvoparan i nije posebno zanimljiv, ali ja svesno o njemu govorim na jedan ovako opširan i detaljan način kako bi se 14 budućih, ja se nadam, sudija Osnovnog suda u Nišu moglo da uključi u ovaj problem odmah pri stupanju na funkciju.

Biti sudija je jedan od najvažnijih uspeha svakog studenta prava i u tom smislu ja moram da pomenem institut o kome se možda ne govori često, u okviru Pravnog fakulteta u Nišu, to je Institut mobilne pravne klinike, kao i Institut pravne klinike za zaštitu od diskriminacije. Mobilna pravna klinika za svakog studenta prava praktično predstavlja svojevrsni vid prakse na osnovu kog on stiče ona znanja koja će kasnije primenjivati, možda baš na ovaj način o kome mi danas razgovaramo.

Zahvaljujući njoj kroz rešavanje praktičnih primera i predmeta, uz mentorstvo profesora naravno, građanima koji nisu u mogućnosti da sebi omoguće učešće advokata kako bi ostvarili neko svoje pravo, pruža se besplatna pravna pomoć. Sa jedne strane to je korist za onoga kome je ta pomoć neophodna, sa druge strane omogućava studentima prava da steknu praktična znanja u periodu kada im je to najneophodnije kako bi se kasnije odvažili da možda postanu jednoga dana i sudije.

Upravo iz ugla jednog bivšeg studenta Pravnog fakulteta u Nišu, ja mogu da kažem da je meni ova Pravna klinika u radu vrlo pomogla za sve ono čime sam se kasnije bavila i prosto stvorila mogućnost za jasno razlikovanje između prava i pravde koji se vrlo često pominju kao sinonimi, a i te kako nisu, i potvrdilo je značenje latinske izreke da je pravo umetnost ravnoteže između dobrog i jednakog i to ona zaista i jeste.

Da se vratim na program rešavanja starih predmeta u Osnovnom sudu u Nišu. Pomenula sam metodologiju koja je navedena kao prvi korak ka realizaciji samog programa za 2021. godinu i ona podrazumeva korišćenje univerzalnih obrazaca u koji će se unositi podaci ostvarenih rezultata iz protekle godine i ona predstavlja neku vrstu sumiranja onoga što je urađeno kako bi se napravio jasan pregled onoga što je izostalo, odnosno što treba uraditi u narednom periodu. Uz sve to, treba dodati da se ti izveštaji sada unose aplikativno, odnosno elektronskim putem i to zaista jeste jedan dobar način da se vodi evidencija o onome šta je na nivou sudova urađeno.

Interne mere za realizaciju ciljeva predviđenih programom podrazumevaju formiranje timova, to Niški osnovni sud već uradio. Zatim, značajniju ulogu pisarnice i ustrojenje dostavne službe kako ne bismo imali problema sa dostavljanjem pisama, a samim tim i usporavanjem rešavanja određenih predmeta.

Zadržala bih se na eksternim merama koje se odnose na saradnju sa spoljnim institucijama i to je jedan od veoma važnih faktora u ostvarivanju ciljeva koji su predviđeni samim programom. Sud u skladu sa svojim mogućnostima i kapacitetima mora da održava konstantnu komunikaciju sa spoljnim institucijama od kojih u velikoj meri i zavisi njihov rad. Možda on nije toliko vidljiv, ali krajnji ishod u velikoj meri zavisi od delovanja spoljnih institucija koje utiču na rad samog suda i na rokove u kojima oni moraju postupati.

U tom smislu, Osnovni sud u Nišu planirao je potpisivanje brojnih protokola o saradnji sa spoljnim institucijama. Kada to kažem mislim na policijsku upravu u Nišu, Državno pravobranilaštvo, Kazneno-popravni zavod, Advokatsku komoru, Poštu, Centar za socijalni rad „Sveti Sava“.

Sve su to institucije koje moraju postupati na način, njihovi postupci moraju biti usklađeni sa programom koji prati rešavanje, da bi na kraju dalo i svoj efekat. Ja ću navesti jedan primer. Recimo, prilikom pregleda krivičnih predmeta utvrđeno je da se značajan broj glavnih pretresa uopšte ne može održati iz razloga jer nije postupljeno po naredbama za dovođenje okrivljenog iz mesta prebivališta ili zaposlenja ili kazneno-popravnog zavoda.

Takođe, često se događa da se u ovim predmetima ne nalazi izveštaj lica koja su bila dužna da postupe po naredbi suda, odnosno da je taj izveštaj stigao kasno, kada je postupak već poodmakao i kad već više nema prostora za delovanje, a samim tim i gubi na svom značaju. Zato je važno da spoljne institucije shvate i preuzmu na sebe deo i obaveza, ali i odgovornosti, kako bismo mogli da govorimo o efikasnom radu sudova.

Kada je reč o prekršajnim sudovima, pošto danas govorimo i o sudijama koji se prvi put biraju za sudije prekršajnih sudova, nesumnjivo je da oni predstavljaju neizostavnu kariku u našem pravosuđu u pogledu zaštite prava građana, ali istovremeno oni jesu jedan od najznačajnijih činilaca kada je reč o prilivu prihoda u budžet Republike Srbije. Međutim, sudije na svoj način, svako svojim autoritetom javne vlasti i po strogo definisanim pravilima, suštinski obavljaju isti posao.

Kada je reč o sudijama u prekršajnoj materiji, ne smemo izostaviti činjenicu da oni postupaju po preko 270 različitih propisa i zakona i to zahteva neki dodatni trud i neko dodatno angažovanje i u primeni i u tumačenju, ali i u praćenju samih propisa. Sigurna sam da sudije koje se prvi put biraju za sudijske funkcije prekršajnih sudova imaju u vidu kolika je njihova odgovornost u smislu praćenja i primene, a pre svega pravilne primene propisa iz svih ovih oblasti koje se nalaze u njihovoj ingerenciji.

Naš zajednički cilj, i države i pojedinaca i sudova i sudija, jeste da stvorimo nezavisno, nepristrasno i efikasno sudstvo koje će se zasnivati na temeljima poštovanja osnovnih ljudskih prava i sloboda. Da bismo to ostvarili, tome moraju doprineti i same sudije, svojom stručnošću, osposobljenošću i posvećenošću poslu kojim se bave.

Moram naglasiti i to da efikasnost u njihovom radu ne sme nikako ići na uštrb kvaliteta sudskih odluka, pa sam pojam kvaliteta pravde ne zavisi samo od kvaliteta sudskih odluka i kvalitetnog rada samih sudija, već zavisi i od toga kakvi su nam propisi i da li su primenjivi, zavisi od nezavisnosti i nepristrasnosti suda, kvaliteta, kvantiteta, opreme za rad i mnogih drugih faktora koji stoje na putu jednog efikasnog pravosudnog sistema u svakoj zemlji, pa i u našoj.

Na kraju, za sve sudije čiji izbor danas razmatramo, moram da iznesem jednu poruku. Justinijan je rekao: „Pravo je postojana i neprekidna volja da se svakome dodeli šta mu pripada.“ Pa, eto, neka poruka za njih bude – nemojte izgubiti tu volju, nego se njome rukovodite i mislim da će vaš uspeh biti u svakom slučaju dobar. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, čuli smo da danas razgovaramo o potvrđivanju tri sporazuma koje je Vlada Republike Srbije zaključila sa Vladom Narodne Republike Kine, Vladom SAD i Vladom Republike Francuske. U svom izlaganju ja ću se osvrnuti na svaki od njih redosledom po kome se oni nalaze na našem današnjem dnevnom redu.

Sumirajući rezultate ostvare saradnje Republike Srbije i Narodne Republike Kine mi zaista možemo reći da se Srbija izdvojila u odnosu na ostale države Zapadnog Balkana kada je reč o dostignutom stepenu kako ekonomske, tako i političke saradnje sa ovom azijskom državom.

Mogu reći da je istorijski vrhunac u kinesko-srpskim odnosima postignut 2016. godine, potpisivanjem sveobuhvatnog strateškog partnerstva kao najvišeg nivoa partnerstva koje se može zaključiti od strane bilo koje države sa Narodnom Republikom Kinom i on suštinski predstavlja jedan sporazum sa najvećim simboličkim značenjem za Kinu i njegov prevashodni cilj jeste da saradnju učini sveobuhvatnom, što se u slučaju naše zemlje zaista i čini.

Ono što Srbiju čini jedinstvenom u odnosu na ostatak regiona jeste činjenica da je ona najčešće bila prva država koja je činila određene korake, a kojima bi u isto vreme predstavljala prekretnicu u odnosima sa Kinom. Tu mislim na prvi Institut „Konfučije“ kao glavu instituciju za promociju kineske kulture, koji je u Srbiji otvoren 2006. godine. Zatim, 2017. godine Srbija i Kina su ukinule vize za svoje građane. Dalje, Kineski kulturni centar, za koji je planirano da bude najveći u Evropi, trenutno je u izgradnji i biće u Beogradu.

Ne samo u ovom pogledu, već i u pogledu poslovne saradnje naš odnos je zaista u velikoj meri unapređen. Tu mislim na smederevsku „Železaru“, na fabriku za proizvodnju guma u Zrenjaninu, na strateško partnerstvo u RTB „Bor“ i na kraju na fabriku „Šinju“ u Nišu, čije se otvaranje očekuje narednih dana.

Slično poslovnoj saradnji je i trgovina između ove države i ona pokazuje uzlazni trend u poslednjih 10 godina. Prema najnovijim podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije, vrednost trgovine robom između ove dve države je prešla tri milijarde dolara.

Kina zaista jeste treći najveći trgovinski partner Srbije, a isto tako ne smemo zaboraviti ni njenu ulogu u samoj pandemiji, odnosno borbi protiv virusa i njenom značaju u pogledu vakcina koje smo nabavili, njihovu nesebičnu pomoć. Te vakcine su sada prestigle broj od tri miliona i to zaista za naše građane puno znači i pokazuje jasan odnos ove države prema Republici Srbiji.

Što se tiče sporazuma sa Amerikom, on se odnosi na podsticanje investicija između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD i predstavlja produbljivanje već postojeće saradnje koja postoji između ove dve države i u političkom, ali i u ekonomskom smislu.

Ta saradnja se sada ovim sporazumom ostvaruje otvaranjem Kancelarije međunarodne razvojne finansijske korporacije SAD u Beogradu sa ciljem podsticanja i podrške privrednog razvoja i investicija.

Dolazak jedne ovako važne finansijske kompanije utoliko je veći, odnosno njegov značaj utoliko veći jer će Srbiju staviti na listu poželjnih destinacija za investiranje, a ako tome dodamo i činjenicu da je ovo jedina ovakva kancelarija, odnosno kancelarija ovog tipa van Amerike na nivou Zapadnog Balkana, onda nam je jasno koji je njen cilj, odnosno jasno nam je da će benefiti od njenog otvaranja biti i više nego dobri.

Međunarodna razvoja finansijska korporacija sada ima ukupni kreditni kapacitet od 60 milijardi dolara i ona će možda u najvećoj meri pomoći radu malih i srednjih preduzeća, a to znači da će im omogućiti bolji pristup finansiranju, odnosno jeftinije kredite po prihvatljivijim uslovima, što će u velikoj meri podstaći njihov rast i razvoj, a mala i srednja preduzeća kao stub svake, pa i naše privrede zaslužuju jedan ovakav podsticaj i jednu ovakvu meru koja će im olakšati poslovanje.

Nesumnjivo je će otvaranje jedne ovakve kancelarije podstaći jedan veliki investicioni zamak u Srbiji, ali i u regionu ako uzmemo u obzir potencijale koje Srbija ima u regionalnom smislu kada govorimo o njenom izvozu.

Na kraju, bilateralni odnosi između Srbije i Francuske u okviru sporazuma o kojem danas raspravljamo jesu i tradicionalno, ali i istorijski i vrlo bliski i vrlo povezani i beleže stalni napredak. Možda je prekretnica u jednom ovakvom odnosu bila poseta francuskog predsednika Makrona 2019. godine, posle punih 18 godina od poslednje posete jednog francuskog predsednika Republici Srbiji. Stiče se utisak da je upravo ta poseta intenzivirala saradnju u skoro svim oblastima, i kultura, i sport, i energetika i upravo u tom smislu sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske se odnosi na oblast sprovođenja prioritetnih strateških projekata u oblasti infrastrukture, energetike, industrije, tehnologije i tu, pre svega, mislim na modernizaciju elektromreže i početak izgradnje beogradskog metroa, odnosno dugo očekivanog beogradskog metroa.

Podsetiću vas da ovo nije izdvojeni slučaj podrške našoj zemlji od strane Republike Francuske, pa je tako uz podršku Francuske Srbija uspela da pokrene radove na beogradskom aerodromu, a tu je i projekat rešavanja deponije u Vinči.

U ovom trenutku francuske firme veoma uspešno rade u Srbiji, trenutno zapošljavaju oko 12.000 ljudi, od čega je više od polovine u industrijskom sektoru.

Zbog svega napred navedenog, smatrajući da napori Vlade Republike Srbije zaista idu u smeru stvaranja jednog povoljnog poslovnog okruženja i obezbeđivanja uslova za zaključenje sva tri sporazum, SDPS će u danu za glasanje podržati predloge sva tri sporazuma. Hvala.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre sa saradnicima, pred nama je danas set predloga zakona koji se odnose na elektronsko fakturisanje, zatim rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, tzv. RINO, kao i Zakona o registru administrativnih postupaka.

U samom obrazloženju Zakona o elektronskom fakturisanju kao primarni razlog za njegovo uvođenje navedena je povećana vidljivost onih transakcija koje se obavljaju između subjekata i javnog sektora, zatim subjekata javnog i privatnog sektora i, na kraju, subjekata privatnog sektora koji se nalaze u sistemu PDV-a u našoj državi.

Pod elektronskim fakturama, kao što znamo, podrazumevaju se oni računi koji se izdaju i primaju elektronskim putem i na način koji je naveden u Predlogu zakona nesumnjivo je da će samo uvođenje postupka elektronskog fakturisanja ubrzati sam način funkcionisanja, odnosno razmenu faktura. Zatim, sam postupak plaćanja je mnogo brži i efikasniji, jeftiniji, a mogućnosti za pravljenje grešaka prilikom sačinjavanja samih faktura su minimalizovane.

Ja ću pokušati da kroz analizu pogodnosti, odnosno prednosti koje ovaj zakon ima, izdvojim određene celine na osnovu kojih bih možda malog bolje objasnila zašto je ovaj zakon dobar, odnosno zašto bi trebalo da ga podržimo u danu za glasanje.

Za početak to je ušteda novca, zatim ušteda vremena i manje grešaka u radu. Kada kažem ušteda novca, tu mislim na uštedu koja se ostvaruje u smislu korišćenja poštanskih usluga.

Kod većine kompanija, odnosno velikog broja kompanija koje izdaju veliki broj faktura, pre sveta uzmimo za primer one koji se bave veleprodajom, zaista je reč o velikom broju faktura koje se šalju na mesečnom nivou, a samim tim i sredstva koja se izdvajaju za poštanske usluge.

Kod slanja fakture kompanija ne plaća samo poštarinu, veći i kovertiranje i štampanje. Negde sam pronašla podatak da elektronske fakture u ovom smislu donose uštede kompanija do čak 60% kada je reč o ovom pitanju.

Poštanski troškovi mogu biti veći ukoliko se kupcima šalju fakture preporučenom poštom uz povratnicu i nije teško izračunati koliki je to iznos na mesečnom nivou, a koji jedna kompanija koja, recimo, pripada nekom nivou srednjih preduzeća, može, odnosno mora na mesečnom nivou izdvajati za potrebe slanja fakture.

Ukoliko uzmemo za primer da je slanje jedne fakture 75 dinara, a ona, recimo, mesečno pošalje između 2.000 i 2.500 faktura, to bi onda značilo da je trošak na mesečnom nivou samo za poštanske usluge oko 150 hiljada dinara i složićete se sa mnom da jedna ovakva ušteda u pogledu sprečavanja, odnosno odsustva slanja poštom tih istih faktura mogla da dovede do značajnih ušteda na godišnjem nivou, posebno kada je reč o onim privrednim subjektima koji spadaju u privatni sektor, jer za njih zaista vreme u bukvalnom smislu znači i novac.

Sledeća tema, odnosno celina koju bih pomenula u kontekstu prednosti ovog zakona jeste ušteda vremena i ona možda najdirektnije utiče na sam ishod i način poslovanja svih preduzeća, počev od malih, srednjih i do velikih kompanija. Vreme se troši ne samo na unošenje podataka, već i na arhiviranje, plaćanje računa.

Zatim, kada je reč o nekim malim preduzećima koja ne koriste elektronsko bankarstvo, to podrazumeva odlazak u banku, što dodatno iziskuje i trud i vreme svakog od njih i zaista, ukoliko posmatramo na jedan sveobuhvatan način, uvođenje elektronskih faktura dovodi do uštede vremena u svakom mogućem pogledu.

Na kraju, ali ne i najmanje važno jeste sam poslovni softver, odnosno poseban program u koji će obrađivati i čuvati sve one podatke koji se odnose na jednu fakturu u digitalnom formatu i on u svakom mogućem pogledu mogućnost za greške prilikom unosa samih podataka koji se digitalno čuvaju svodi na minimum.

Možda je upravo jedna od ključnih odluka eFaktura, odnosno ona koja ih razlikuje od klasičnih papirnih, upravo ta, a to je njihov potencijal za automatsku obradu, što u nizu svih onih koji učestvuju u postupku izdavanja i slanja, pa i plaćanja faktura, tu mislim i na državu i na poresku upravu i carinu i kupce i prodavce, zaista podrazumeva jednu sveobuhvatnu uštedu, odnosno ima brojne benefite.

Mi smo pre nekoliko dana protekle nedelje u stvari govorili o značaju zaštite podataka o ličnosti i poštovanju svih onih odredaba koje se nalaze u drugim zakonima, a koje se tiču materije zaštite podataka o ličnosti i mislim da je i Zakonom o elektronskom fakturisanju, kao jednom zakonu koji generiše i automatski obrađuje podatke o svim privrednim subjektima koji bi ušli u sam sistem elektronskog fakturisanja, da bi to praktično značilo da on mora da sadrži jedan dobar sistem zaštite svih tih podataka, odnosno da učini dostupnim samo one podatke koji su u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, jer ćemo samo na taj način moći da stvorimo jedno stabilno poslovno okruženje i da sačuvamo njihovu privatnost.

Takođe, u poslednjih godinu dana priča oko zaštite životne sredine i sama politika zaštite životne sredine u Srbiji nekako je intenzivirana. Složićete se sa mnom da i javnost o tome dosta više govori, ali i opredeljenost Vlade da izdvoji značajna sredstva zaista dolazi do izražaja i prosto se realizuje u svakom od koraka koje preduzima kada je reč o zaštiti životne sredine. E jedan od njih može biti i elektronsko fakturisanje.

Tu mislim na jedan niz događaja koji sveobuhvatno može uticati na zaštitu životne sredine. Počeću od potrošnje papira, a samim tim i seče stabala. To nužno utiče na smanjenje troškova transporta, odnosno energije za transport. Zatim, to dovodi do smanjenja emisije štetnih gasova, što za kraj ima posledicu smanjenja ugljen-dioksida.

Znači, radi se o jednom potpuno racionalnom i razumnom zahtevu da se prelaskom na elektronske fakture zaštiti u krajnjoj liniji životna sredina, što, priznaćete, jesmo stavili kao neki svoj prioritetni cilj u nekom narednom periodu.

Zakon koji uređuje ovu oblast jeste novina u Srbiji. On nije u potpunosti prihvaćen ni kao pojam, a da ne govorim o načinu na koji će se on sprovesti. Međutim, to nije slučaj samo sa Srbijom. Naprotiv, takva situacija jeste i u drugim zemljama, mnogo razvijenijim nego što smo to mi. Konkretno, sam stepen usvajanja elektronskih faktura se u svetu kreće samo oko 8% u odnosu na ukupan broj faktura koji se izdaju. Na nivou EU taj prosek iznosi od 8% do 41%, u zavisnosti od razvijenosti same države i to jeste mali broj, ukoliko uzmemo u obzir da godišnje se na nivou EU izda preko 35 milijardi faktura. To jeste veliki broj.

Ohrabruje činjenica da se upotreba, odnosno prihvatanje i usvajanje samih elektronskih faktura jeste u porastu i to jeste tendencija, odnosno namera naše države i očekujem da će, nakon usvajanja ovog zakona, svi ovi benefiti elektronske fakture biti prihvaćeni na način na koji sada pokušavamo da ga obrazložimo.

Ne samo prednosti, nego jedna od bitnih stvari koju možda treba pomenuti, a koje može predstavljati eventualni rizik za potpunu primenu ovog zakona tiče se malih preduzeća i odnosi se na ono što za njih može predstavljati prepreku prilikom njegove primene.

Tu mislim na poslovni softver koji i mala i srednja preduzeća moraju koristiti kako bi se uključili u sam sistem elektronskog fakturisanja. Uzmimo za primer da jedno malo preduzeće ne može da izvede računicu po kojoj bi joj štednja bila veća uvođenjem ovog softvera nego što bi se ostvarila ušteda o kojoj sam malopre govorila i u vremenu, i u svemu drugom, i u tom smislu možda treba razmisliti o tome kako ih podstaći da se priključe sistemu elektronskog fakturisanja, odnosno možda kroz sufinansiranje tih programa koje oni moraju imati.

Upravo u tom smeru i ide predlog ovog zakona, imajući u vidu da im je obaveza za korišćenje elektronskih faktura pomerena za 1. januar 2023. godine, dakle, ona im je ostavila sasvim dovoljno prostora da razmisle o svojim poslovnim poduhvatima, da izvedu svoju matematiku, odnosno računicu koliko se to njima isplati i u kom konkretno poslovnom trenutku, kako bi se na vreme prilagodili elektronskom fakturisanju u svemu na način predviđen Zakonom o elektronskom fakturisanju.

Ako posmatramo sa aspekta države, mislim da je jasan cilj uvođenja, odnosno donošenja ovog Zakona o fakturisanju, a to je jaz koji postoji između PDV-a, zatim borba protiv neprijavljenog PDV-a i nenaplaćenih poreza. Ako pođemo od toga da porez predstavlja osnovnu obavezu svakom građaninu u ovoj zemlji, onda je njegova opravdanost utoliko veća.

Što se tiče izmena Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, ja se na njemu neću zadržavati, obzirom na to da se radi samo o usklađivanju datuma. Tim zakonom je predviđen početak primene, odnosno uvođenja elektronskih faktura od 1. jula 2021, pošto istovremeno razgovaramo o Zakonu o elektronskom fakturisanju, koji taj rok pomera za 1. januar 2022. godine, ova izmena se odnosi isključivo na to usklađivanje.

Ukratko bih se osvrnula i na Zakon o registru administrativnih postupaka, kao jednom zakonu koji se odnosi na metodologiju administrativnog postupka, odnosno administrativnih postupaka i sam njihov sadržaj koji postoji na portalu E-uprave i pokušaću da iznesem argumente sa moje strane, odnosno sa strane poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije, zašto je ovaj zakon važan i šta će on nama, odnosno svim građanima ove zemlje suštinski i doneti.

Složićete se sa mnom da privredni subjekti i građani vrlo često prilikom ostvarivanja nekih svojih prava ili pokretanja nekih postupaka koji su i po zakonu obavezni, ali koji, prosto, žele i sami da ostvare, jednostavno ne znaju na koji šalter treba da odu, ne znaju koje obrasce treba da popune, ne znaju koliki je iznos taksi i koliki je iznos naknada koje moraju da plate. Ispred svake od uprava vi imate oglasnu tablu na kojoj se nalaze popisani postupci, pa ljudi pokušavaju da na taj način prebrode ovaj problem i upravo iz tog razloga to zahteva ogroman trud i vreme svakog od nas.

Dalje, administrativni postupci, sigurna sam da se svako od nas sa time suočio, traju veoma dugo i oni dugoročno posmatrano mogu predstavljati jedan nesigurni poslovni ambijent za sve one koji se usude da se bave nekim poslom u Srbiji, a uvođenjem, odnosno donošenjem jednog ovakvog zakona, koji bi na sveobuhvatan način sistematizovao i postupke i način njihovog donošenja i obrasce koji bi bili jednoobrazni i iznos taksi, zaista stvara jedno dobro poslovno okruženje, koje stvara sigurnost za svakog privrednog subjekta koji želi da u Srbiji radi bilo šta.

U tom smislu, pokrenut je i višegodišnji projekat „E-papir“, čija je posledica donošenje ovog zakona i njegov cilj jeste bio da se svi administrativni postupci obavljaju elektronskim putem, da kažem, iz fotelje. Po onome što sam pronašla u materijalu, očekivani rezultati ovog projekta do 2021. godine su delimično realizovani. Trebalo je da do ove godine bude uspostavljen registar svih administrativnih postupaka, da se optimizuje 500 najučestalijih i najskupljih postupaka, zatim, da se izvrši digitalizacija 100 postupaka za izdavanje dozvola i saglasnosti i da se smanje troškovi administracije u privredi za oko 15% u odnosu na ono koliko se sada izdvaja.

Pokušaću da sumiram šta je od svega toga urađeno. Uključilo se 84 institucije javne uprave na republičkom nivou, kao i Privredna komora Srbije, popisano je oko 2.500 administrativnih postupaka. U svakoj instituciji određen je koordinator koji se bavi ovim pitanjem i to zaista jeste pohvalno, jer imate službenika koji se bavi samo tim pitanjem, a da je u isto vreme rasterećen nekih drugih poslova koji ga mogu ometati u realizaciji primarnog cilja. I na kraju popisani su na jednoobrazan način svi postupci i kao takvi uneti u elektronsku bazu.

Moram da kažem da bi ovim zakonom svi administrativni postupci i ostali uslovi bili i transparentni i dostupni, a samim tim sprečili bi mogućnost za zloupotrebu, zatim, protekciju i korupciju, jer bi se u tom kontekstu umesto odlazaka sa jednog na drugi šalter, pri čemu rizikujete da dobijete potpuno pogrešne i oprečne podatke o tome kako određeni postupak treba voditi od strane različitih službenika, zaista na jedan ovakav način, preko jednostavne pretrage, odnosno registra svih postupaka, građani mogu olakšati sebi poslovanje i kreirati svoje poslovne zadatke.

Iz tog razloga, imajući u vidu da svi ovi zakoni o kojima danas razgovaramo zaista jesu u interesu građana, omogućavaju im da svoje poslove završe što pre, zatim, utiču na odsustvo korupcije i na smanjenje mogućnosti malverzacije, ja lično mislim da su ovi zakoni odlični. Zato će SDPS u danu za glasanje podržati sve ove predloge zakona. Hvala lepo.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a odnosi se na medijsku pismenost, odnosno na uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje.

Naime, nakon rezultata dobijenih istraživanjem, a koji su sprovedeni marta i aprila meseca 2016. godine, narodni poslanik SDPS iz Niša, Predrag Jelenković, uputio je inicijativu nadležnim ministarstvima za uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje. Pitanje se odnosilo na planove koje imaju Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture u pogledu uvođenja medijske pismenosti u programe obrazovanja na svim nivoima školovanja u našoj zemlji.

Kao epilog jedne ovakve inicijative i upućenog pitanja, bila je pozitivna reakcija i jednog i drugog ministarstva, i to tako što je inicijativa sprovedena u delo, odnosno medijska pismenost je zvanično postala deo programa našeg obrazovanja u srednjim školama.

Mi iz SDPS smo jako ponosni na to što smo bili inicijatori uvođenja jedne ovakve vrste pismenosti u naš obrazovni sistem, jer se u praksi pokazalo da ova vrsta pismenosti postaje sve korisnija, pre svega u sprečavanju zloupotreba kojima je društvo svakodnevno izloženo.

Složićete se sa mnom da medijska pismenost predstavlja snažno sredstvo za formiranje društvenog sistema vrednosti, ali i za kreiranje javnog mnjenja i zbog toga je razumevanje funkcionisanja masovnih medija ali i pravilno tumačenje medijskih sadržaja od izuzetne važnosti za budućnost čitave jedne zemlje i kreiranje javnog mnjenja u njoj.

U Evropi i u zemljama u okruženju upotrebljava se pojam „medijska pismenost“ i upravo iz tog razloga ja i govorim na ovaj način, međutim, u našem obrazovnom sistemu ona se nalazi pod nazivom – jezik, mediji i kultura, iako je suština ista.

Na kraju, moje pitanje se odnosi na konkretne normative. Kako je normativima o stručnoj spremi nastavnika u srednjim školama predviđeno da predmet – jezik, mediji i kultura mogu da predaju samo određeni profili nastavnika među kojima se ne nalaze komunikolozi ali i diplomirani novinari i žurnalisti, ovo moje pitanje praktično predstavlja inicijativu upućenu Ministarstvu prosvete od strane SDPS sa sagleda i njih, odnosno da ih uvrsti u ove normative, kako bi im dali šansu da ubuduće mogu biti angažovani na predavanju ovog predmeta u obrazovnom sistemu u srednjim školama. Zahvaljujem.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine Pantiću, koleginice i kolege, za početak, ja bih u ime poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije, Rasima Ljajića želela da svim vernicima islamske veroispovesti čestitam ovaj veliki praznik, odnosno početak svetog meseca, Ramazana.

Danas na dnevnom redu imamo dva predloga odluke. Ja ću se fokusirati na Predlog odluke kojim razgovaramo o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju. U skladu sa Zakonom o sudijama u vezi sa odlukom o broju sudija u sudovima, Visoki savet sudstva je dostavio predlog Narodnoj skupštini, odluke za izbor sudija, osnovnih sudova u Kraljevu, Leskovcu, Aleksincu, Somboru, Novom Pazaru, Užicu i Požarevcu, a koji se po prvi put biraju na sudijsku funkciju i ukupno ih je 37. Ukoliko ova rasprava ide tokom kojim je započela, ja očekujem da ćemo njihov izbor u narednih dan ili dva i potvrditi.

Visoki savet sudstva je u obrazloženju Predloga odluke taksativno naveo sve postupke koje je sproveo u skladu sa Zakonom o sudijama. Mislim da u tom smislu ne bi trebalo da postoji ništa sporno, odnosno nema smetnji da oni budu i izabrani.

Načelno, za početak Predlogom odluke o izboru sudija pokazujemo jasnu nameru ali i volju da povećamo broj sudija u svim sudovima, pre svega osnovnim, imajući u vidu obim posla koji osnovni sudovi na nivou cele zemlje imaju, a pre svega, kako bi se obezbedila ravnomerna raspoređenost predmeta sudijama na taj način olakšao posao i na kraju, ispoštovalo jedno od osnovnih pravnih načela, a to je načelo suđenja u razumnom roku, koje u velikom roku zavisi od broja sudija, odnosno kadrovskih rešenja, a i ravnomernoj raspoređenosti predmeta po kojima će te sudije i postupati.

Kao što sam u nekom od svojih prethodnih izlaganja i navela, u periodu između 2012. i 2020. godine, sudstvo je bilo deficitarno za oko 400 sudija godišnje, i u tom smislu to jeste zaista predstavljalo veliki problem kada je reč o samom funkcionisanju sudova. Vidimo da se taj trend smanjuje, imajući u vidu to da iz sednice u sednicu, prosto imamo predloge po kojima biramo nove sudije, odnosno one koje se po prvi put biraju na ovu funkciju.

Što se kandidata tiče, mi smo u materijalu za današnju sednicu dobili biografije svih 37 budućih sudija osnovnih sudova. Ja ću početi od grada Kraljeva, jer je tako nama i stigao materijal.

Visoki savet sudstva je predložio izbor čak osam sudija za Osnovni sud u Kraljevu. U ovom sudu, u ovom trenutku sudijsku funkciju obavlja 27 sudija, što znači da priliv novih osam sudija predstavlja faktički trećinu od ukupnog broja koji sada imaju i to će zaista u velikoj meri olakšati rad osnovnih sudova u Kraljevu.

Ovo posebno, ako uzmemo u obzir činjenicu da svaki sudija u proseku u Kraljevu postupa na preko 60 predmeta, odnosno svaki od njih reši blizu 80 predmeta godišnje i to zaista jeste veliki broj.

Među kandidatima, kada govorimo o Osnovnom sudu u Kraljevu, najveći broj njih dolazi iz nekog sistema u kom je već obavljao sudijsku funkciju, izuzev jedne, ja sam u biografiji pronašla, radi se o Danijeli Gunjić, koja je kao advokat koji se bavio ozbiljno pitanjima krivične materije, radne materije, privredne, imovinsko-pravne, zaista pokazuje jedan širok dijapazam oblasti kojima se bavila u sklopu advokature i na taj način mislim da ona može dati dovoljno veliki doprinos da funkcionisanje Osnovog suda u Kraljevu pođe nekim svojim očekivanim tokom.

Takođe, od 2010. do 2018. godine obavljali funkciju člana Upravnog odbora Advokatske komore i bila je učesnik Radne grupe za sprovođenje i nacionalne strategije pravosuđa Ministarstva pravde kao predstavnik upravo Advokatske komore.

Završila i obuku za medijaciju i možda je upravo taj širok spektar oblasti kojima se ona bavila i kandidovao za jedno od ovih mesta o kojima danas razgovaramo.

Što se tiče grada Leskovca, i tu je predloženo osam kandidata, odnosno sudija. U ovom sudu trenutno ima 37 postupajućih sudija. Dakle, danas biramo četvrtinu od njihovog ukupnog broja i ja moram da kažem da Osnovni sud u Leskovcu zaista ima veliku opterećenost ukoliko posmatramo broj predmeta po sudiji. Kad to kažem, mislim na podatak da svaki sudija u Osnovnom sudu u Leskovcu ima prosečno između 300 i 400 predmeta na godišnjem nivou, što znači da bi oni morali tim predmetima da se bave punih 19 meseci, neprimajući nijedan novi predmet kako bi blagovremeno, odnosno u roku koji im je određen i završili, što je prilično nemoguće i u praksi neizvodljivo. Mislim da će ova pomoć u broju sudija zaista biti velika.

Kada smo već kod Osnovnog suda u Leskovcu, mislim da je, uprkos činjenici da veliki broj sudija ima veliki broj predmeta po kojima postupa, možda satisfakcija za njihov rad upravo i 2017. godine, kada ima je Vrhovni kasacioni sud dodelio nagradu za najbolje postupajući sud u smislu najvećeg broja rešenih predmeta po godini i to verovatno jeste jedna dobra motivacija za sve one koji u ovom sudu rade.

Osnovni sud u Leskovcu, takođe, učestvovao je i u okviru projekta „Otvorena vrata pravosuđa“ u tzv. tematskim otvorenim vratima na temu zašto suđenja traju dugo. Inače, ovaj projekat „Otvorena vrata pravosuđa“ ima upravo za cilj jačanje poverenja građana u pravosudne institucije kroz poboljšanje komunikacije između samih građana, sudija i sudova.

Kao i kod ostalih sudova u zemlji, problem osnovnih sudova u Leskovcu predstavlja i dugotrajno suđenje i neurednu i neadekvatno dostavljanje pošte poziva strankama itd.

Nije redak slučaj da se građani žale na odugovlačenje postupka. Recimo, prema novom zakonu i izvršenju i obezbeđenju, svi predmeti kojima se traži neko potraživanje prešli su kod javnih izvršitelja, što bi trebalo da rastereti sudove u velikoj meri da ubrza postupke.

Mislim da se ovim novim zakonom vodilo računa i o dužnicima, a najviše u pogledu problema koji se javljaju onda kada dužnik odbije da primi rešenje o izvršenju. Možda je posledica jednog ovakvog stava dužnika što u Srbiji prosto vlada kultura izbegavanja uručenja možda iz neke prakse koja je ranije postojala i upravo iz tog razloga važno je edukovati građane da prijem pošte, odnosno odbijanje prijema pošte ili pismena može dovesti do gubitka njihovog prava koji im je zakonom zagarantovano.

U konkretnom primeru, to znači, recimo, da ako se dužnik ne može izjasniti da li su podaci o delu koji se na njega odnosi tačni ili ne, može se desiti da se dužniku saberu dugovanja za nekoliko godina i da se taj iznos prikaže veći nego što inače jeste, odnosno da u sebi sadrži deo dugovanja koji je zastareo, jer u pogledu zastarelosti određenog dugovanja ne postoji evidencija niti mehanizam o kome se mora voditi računa.

Razlog za odlaganje suđenja može se potražiti i u prelasku na tužilačku istragu, jer taj proces nije pratilo i adekvatno kadrovsko i tehničko opremanje tužilaštava. Tužiocima se duplirao posao, a da po dva tužioca dele u isto vreme po jednog zapisničara i istovremeno moraju da usklađuju dane u kojima će postupati, što opet sve doprinosi jednoj sveobuhvatnoj slici o odugovlačenju postupaka čak i onda gde realnog opravdanja za tako nešto nema.

Što se tiče Osnovnog suda u Aleksincu i Somboru, ukoliko Predlog odluke bude podržan, a nadam se da će tako i biti, oni će dobiti novo troje, odnosno četvoro sudija osnovnog suda. Među njima ja sam izdvojila Dejana Petkovića, budućeg kandidata, kao i Mariju Pešić kao sudijske pomoćnike koji su se bavili poslovima i u prekršajnom sudu i u tužilaštvu i bavili su se privrednim pravom. Marija Pešić se bavila porodičnim pravom, nasiljem u porodici, zaštitom dece. Znači, vidimo da se ovde radi o kandidatima koji suštinski imaju jedno sveobuhvatno znanje iz različitih oblasti i da će svako u sklopu svojih mogućnosti dati ovaj doprinos sudovima u kojima budu izabrani.

Na kraju, iz Godišnjeg izveštaja o radu svih sudija, odnosno sudova za 2020. godinu, vidimo da je najveći broj predmeta upravo rešavam u osnovnim sudovima. To i jeste logično i utoliko je opravdanost predloga ove odluke veća.

Osnovni sudovi širom zemlje primili su tokom 2020. godine blizu milion novih predmeta, a u Zaključku navedenog izveštaja o radu svih sudova u Republici Srbiji za 2020. godinu, ukazuje se na izuzetne rezultate osnovnih sudova tokom pandemije, kada je rešeno preko dva miliona predmeta i to jeste za pohvalu, ukoliko uzmemo u obzir da stari predmeti nisu trpeli, da se postupalo po programu rešavanja onoliko koliko se moglo i da se pratila dinamika prijema novih predmeta i njihovog rešavanja, tako da je broj suštinski dupliran u odnosu na broj predmeta koje osnovni sudovi u toku jedne godine prime.

Kada na to dodate činjenicu da u uslovima višegodišnje zabrane zapošljavanja imamo i smanjeni broj u sudovima, što je dodatno uticalo na uvećanje obima poslova, zatim nepovoljnu starosnu strukturu koja se sada, izborom novih, mlađih sudija, popravlja, onda zaista ima potpuno dovoljno prostora da se nastavi jedan ovakav dobar kontinuitet učestalog izbora, odnosno imenovanja sudija, naravno, u granicama u kojima je to neophodno i u granicama u kojima će se poštovati pre svega kvalitet, a ne kvantitet onoga što dolazi na dnevni red sednice Skupštine.

Dalje, raspisivanje konkursa za pripravnike i uvođenje sistema karijernog napredovanja, o tome ste govorili nekoliko puta, zaista može biti jedan od načina na koji ćemo dostići odgovarajući nivo pravosuđa u kome bi on zaista zadovoljio realne potrebe društva u kome se nalazimo.

Na kraju, od sudija se očekuje da u narednom periodu ulože svoj maksimalni napor kako bi, pre svega, smanjili broj nerešenih predmeta, kako bi povećali ažurnost, kako bi na jedan efikasan i kvalitetan način povratili poverenje građana u pravosudni sistem. To jeste naš zajednički cilj. Cilj je da stvorimo jedno nezavisno, nepristrasno i efikasno sudstvo, a pre svega na temeljima poštovanja osnovnih ljudskih prava i sloboda svih građana i u tome će u velikoj meri doprineti i sam integritet sudija, odnosno sudije moraju svojom stručnošću, osposobljenošću, posvećenošću, ali i načinom na koji će se ponašati i u sudnici, ali i van suda, pokazati da sudije zaslužuju jedno duboko poštovanje od strane građana, jer jedino na taj način mogu i povratiti poverenje.

Iz svega napred navedenog mi očekujemo da će sudije ispuniti svoju ulogu, odnosno da će ono što se od njih očekuje i ispuniti i zato će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati Predlog ove vaše odluke.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi gospodine Milojeviću, mi danas razgovaramo o Predlogu odluke za izbor predsednika najvišeg suda u našoj zemlji, odnosno predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Tendenciozno kažem predsednik iako se radi o pripadnici ženskog pola, kako ne bih prejudicirala prerano donošenje zaključaka.

Za početak mogu reći da kao društvo možemo biti zadovoljni situacijom, odnosno načinom na koji se rodna ravnopravnost sprovodi u našoj zemlji. Tu mislim na činjenicu da se pripadnici manje zastupljenog pola nalaze na nekim veoma važnim i odgovornim funkcijama, ne samo u okviru izvršne, već i u okviru zakonodavne, sada vidimo i u okviru sudske vlasti u Republici Srbiji.

Vrhovni kasacioni sud je najviši sud u Republici Srbiji. On je počeo sa radom 2010. godine i trenutno ima 41 postupajućeg sudiju. Njegov zadatak, pre svega, jeste da koordinira, kontroliše i da usaglašava rad svih sudova na nivou naše zemlje. Složićete se da to nije ni malo jednostavan zadatak, jer se, između ostalog, od njega očekuje da se bavi brojnim pitanjima koja kao takva jesu vrlo kompleksna, odnosno složena.

Tu mislim na obezbeđenje jednake pravne zaštite svih građana u Republici Srbiji, pre svega sprovođenjem zakonitih postupaka, zatim organizacija rešavanja predmeta, u skladu sa načelima pravičnosti postupka u razumnom roku i sve to uz poštovanje ljudskih i manjinskih prava i osnovnih sloboda svih građana koji žive na teritoriji Republike Srbije.

Osim toga, dobro pravosuđe zavisi od delotvornog upravljanja, ali i od kvalitetnog i racionalnog korišćenja resursa kojima pravosudni sistem u jednoj zemlji raspolaže.

Dakle, vidimo da se ovde radi o jednoj uzročno-posredničinoj vezi između svega onoga što Vrhovni kasacioni sud sa jedne strane radi, i svih sudova sa druge strane. On se mora posmatrati isključivo na ovaj način, odnosno svako drugačije shvatanje bilo bi pogrešno.

Vrlo često se u javnosti pominje da je pravosuđe sinonim za sudove. Naprotiv. Pravosudni sistem ima jedno potpuno šire značenje i ono obuhvata niz institucija koje svaka u okviru svojih ingerencija može doprineti stvaranju jedne uobičajene, odnosno jedne jedinstvene slike o stanju pravosuđa u jednoj zemlji.

Isto tako, moram da pomenem da sudovi nisu ni generatori mnogih društvenih problema koje mi imamo, iako se tako ponekad čini. Ako posmatramo kvalitet pravde kroz način postupanja sudija, ja moram da izdvojim da ona zavisi od niza faktora.

Jedan od njih su kvalitetno zakonodavna rešenja koja moraju biti usaglašena sa međunarodnim standardima, zatim dobre obuke nosilaca sudske vlasti koja podrazumeva i njihovo permanentno usavršavanje, odgovarajuća teritorijalna organizacija sudova, što znači da moraju biti adekvatno podeljeni u smislu njihove stvarne nadležnosti i na kraju, obezbeđenjem adekvatnog broja sudija i sudijskog osoblja kako bi sav taj posao mogao i da se kvalitetno iznese.

Započeta sudska reforma, odnosno reforma sudske vlasti nije moguća samo uz izmene Ustava. Tačno je, Ustav predstavlja i početnu i krajnju fazu, odnosno segment uređenja jednog pravosudnog sistema, ali mislim da mi kao društvo moramo stvoriti jedan ambijent u kome će se položaj sudske vlasti posmatrati na jedan nezavisan način u smislu da ne sme zavisiti ni od kog drugog organa vlasti koje u zemlji imamo, ali samo u onoj meri i onom obimu koji je neophodan da bi mu se ta nezavisnost i samostalnost obezbedila.

Pomenuću i to da Vrhovni kasacioni sud ima priliv od preko 15.000 predmeta godišnje, odnosno da otprilike 15.000 predmeta godišnje završi pred ovim sudom, od čega su krivičari znatno manje opterećeni u odnosu na građansku materiju, što je i logično ako uzmemo u obzir da ona obuhvata i radno pravo i privrednu materiju. To jeste ogromno opterećenje za sam Vrhovni kasacioni sud.

Mi tu ne smemo zaboraviti da, osim ovih predmeta po kojima Vrhovni kasacioni mora da postupa, on ima i neke druge obaveze izvan suđenja, a koje u krajnjoj liniji utiču na celokupno sudstvo, suđenje i sudove na nivou cele zemlje. On se mora baviti ujednačavanjem sudske prakse kako bi sprečio, odnosno otklonio nejednako postupanje sudija u istim ili sličnim predmetima. Zatim, mora se baviti zauzimanjem jedinstvenih stavova oko spornih pitanja koja još uvek izazivaju nedoumice, pa zatim ponovo stvaraju neujednačenu sudsku praksu. Zatim, Vrhovni kasacioni sud mora aktivno učestvovati u samom procesu donošenja zakona. Tu mislim na davanje određenih predloga kako bi se stvorile, odnosno kako bi u zakone ušle pravne norme koje bi bile primenljive i koje bi kasnije mogle da otklone potencijalne probleme u funkcionisanju pravosuđa.

Dakle, vidimo da se ovde radi o jednom veoma širokom spektru međusobno povezanih pitanja koja samo u jednoj zajedničkoj sinergiji mogu dati odgovarajuće evekte.

One se velikim delom već rešavaju na sednicama građanskog odeljenja koje se održavaju jednom mesečno u okviru Vrhovnog kasacionog suda i oni jesu primer dobre prakse, jer predstavljaju neku vrstu usavršavanja, razmenom mišljenja i to jeste u suštini zadatak Vrhovnog kasacionog suda.

Pomenuću i to da su napori Vrhovnog kasacionog suda na ujednačavanju sudske prakse pohvaljeni od strane Evropskog suda za ljudska prava. Recimo, stav Vrhovnog kasacionog suda o konverziji kredita koji su uzeti u švajcarskim francima, poslužio je kao inspiracija za donošenje zakona. Kao takav on jeste pravičan iz mnogo razloga. Najpre, pomirio je suprotstavljene interese, održao je zaključene ugovore na snazi, olakšao je položaj dužnika, otklonio je eventualnu, krizu bankarskog sistema koja je mogla nastupiti u tom slučaju i, na kraju, potencijalno je smanjio broj sudskih predmeta koji su mogli znatno usporiti rad sudova, koji su i onako do tada bili dovoljno opterećeni.

Navešću primer Slovenije koja je upravo po modelu, odnosno stavu Vrhovnog kasacionog suda po ovom pitanju donela svoj zakon o konverziji i to jeste pohvalno, odnosno pokazuje da je, kada je reč o ovom pitanju, Vrhovni kasacioni sud zaista uložio napore da se ovim pitanjem ozbiljno i pozabavi.

Gospodine Milojeviću, vi ste pre nekih mesec dana, ukoliko se ne varam, među prioritetne aktivnosti Vrhovnog kasacionog suda naveli rešavanje starih predmeta i u tom smislu izneli svoj predlog jedinstvenog programa rešavanja starih predmeta u Srbiji za period od 2021 - 2025. godine. Mislim da je važno da o tome govorimo sve češće i sve glasnije kako bismo razumeli značaj rešavanja ovih predmeta, jer jedino na taj način možemo sumirati realan rad sudova u ovom trenutku, a koji bi bili rasterećeni tih starih predmeta koje nosimo godinama unazad.

Tako je Vrhovni kasacioni sud, uz podršku EU, kroz projekat izvršio analizu rešavanja starih predmeta prema izmenjenom jedinstvenom programu za period 2016 - 2020. godine. Nakon toga, izvršena je sveobuhvatna analiza onoga što je urađeno po pitanju starih predmeta za period od 2012. do 2020. godine i ja moram da kažem naglas da rezultati nisu bili pohvalni, odnosno oni ukazuju da nije ispunjen program koji je predviđen strateškim dokumentima Vrhovnog kasacionog suda.

Tu ne bih odsustvo rezultata povezivala sa radom sudija i sudova. Naprotiv, ne smemo ih posmatrati subjektivno i za to postoje verovatno mnogi objektivni razlozi koje moramo sumirati i sagledati da bismo znali da pronađemo uzrok neispunjenja onih planova koji je strateškim dokumentima Vrhovni kasacioni sud odredio. Tu mislim na preopterećenje beogradskih sudova i sudova u sedištima apelacije, odnosno na manje opterećene sudove. Zatim mislim na neočekivani priliv novih predmeta,zbog čega je u

sudski sistem u tom periodu ušlo preko dva miliona novih predmeta koji nisu ni planirani ni obuhvaćeni ovim strateškim dokumentom.

Mogu reći da jedan od razloga za to može biti i nepopunjavanje slobodnih sudskih mesta, kojih je u zadnje četiri godine otprilike bilo 400 na godišnjem nivou. Taj trend se u poslednjih godinu, dve znatno poboljšao u smislu da se zaista vodi računa o tome da se slobodna, odnosno upražnjena sudijska mesta popunjavaju kako bi se posao mogao što pre završiti.

Na kraju, ne manje važna jeste situacija oko vanrednog stanja i pandemije virusa Kovid, koja je u velikoj meri smanjila efikasnost, odnosno usporila trend smanjenja ovih starih predmeta.

Sudski sistem se jeste stabilizovao u tom smislu 2018. i 2019. godine, ali još uvek treba raditi na tome se preispitaju razlozi postojanja starih predmeta, pre svega u građanskoj materiji, što nije slučaj i sa krivičarima, da se popune, odnosno da se dopune pojedinačni programi njihovog rešavanja, jer ćemo jedino na taj način, aktivnošću samih predsednika sudova moći da pronađemo uzrok, a samim tim i rešenje ovog problema.

Vi ćete se složiti sa mnom da formiranje timova za praćenje rešavanja starih predmeta u sudovima, takođe, nisu dali očekivane rezultate, a razlog za to je možda bio što oni nisu bili dovoljno produktivno iskorišćeni, što možda mehanizam za njihovu kontrolu u smislu izveštavanja, obaveze redovnog sastajanja i ostalih sitnih segmenata koji u krajnjoj liniji mogu imati krucijalni značaj za smanjenje predmet.

Osim toga, prema zaključku radne grupe koja je trebalo da prati rešavanje, odnosno sprovođenje tog jedinstvenog programa, ideja je bila da se stari predmeti dodeljuju isključivo iskusnim sudijama. Praksa je pokazivala da u pojedinim sudovima te iste predmete rešavaju mlađe sudije koji su ili nedovoljno iskusni ili, prosto, nisu toliko u materiji da bi se njom mogli ozbiljno baviti.

Na kraju, kandidatkinja za predsednika Vrhovnog kasacionog suda gospođa Vasović je u svom programu unapređenje rada sudova kao neki od osnovnih ciljeva navela niz stvari. Ja ću pokušati da ih sumiram na jedan jednostavan način.

To podrazumeva ujednačavanje sudske prakse, o kojoj sam malopre govorila, zatim unapređenje stručnosti pravosuđa kroz usavršavanje rada samih sudija, unapređenje transparentnosti i dostupnosti samog pravosuđa i, na kraju, institucionalno jačanje sudske vlasti i jačanje saradnje sa ostalim institucijama koje zajedno čine jedan pravosudni sistem.

Priznaćete da jedan ovakav plan jeste prilično ambiciozan, ali, kao što je Gete govorio, svaka smela ideja u početku izgleda kao ludost i zato, nesumnjajući u dobre namere kandidatkinje, kao i spremnost da se navedenim pitanjima zaista ozbiljno i pozabavi, Socijaldemokratska partija Srbije Rasima Ljajića će u danu kada se bude odlučivalo o njenom izboru podržati vaš predlog. Hvala.

Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, danas razmatramo Predlog odluke o prestanku funkcije predsednika Prekršajnog suda u Negotina i osnovnih sudova u Kruševcu i Novom Pazaru. Razlozi za prestanak njihove funkcije jesu, kod jednog ovih sudija, navršavanje radnog veka, odnosno kod preostalo dvoje sudija, postavljanje na višu sudijsku funkciju, odnosno za sudije višeg ranga.

Ja sam sigurna da navedene sudije u svom dosadašnjem radu jesu dale svoj puni doprinos i razvoju i unapređenju, ali i reformi samog pravosuđa, ali da su, isto tako, svesni da imenovanjem na više položaje, odnosno funkcije sudova višeg ranga, imaju i veću odgovornost za sprovođenje, odnosno za nastavak razvoja pravosuđa i njihov doprinos u tom smislu.

Podsetiću vas da je u proteklih 10 godina Srbija prolazila kroz jedne sveobuhvatne reforme u pogledu pravosuđa i ona je nužno nailazila na brojne teškoće. Kad to kažem, tu mislim na prebacivanje predmeta u druge sudove, na otvaranje odeljenja pojedinih sudova, adaptaciju zgrada, kadrovsko rešavanje problema odnosno kadrovske nedostatke, itd. Sve ovo jeste imalo negde za cilj da nova organizacija sudova iznese sav teret reforme koja bi kao takva bila funkcionalna, odnosno koja bi dala rezultat u smislu vidljivog razvoja samog pravosuđa u našoj zemlji.

To ne znači da mi još uvek nemamo probleme u pogledu funkcionisanja samih sudova i ja ću tu pomenuti ono što se vrlo često u javnosti ističe, a to je veliki broj starih predmeta koji još uvek imamo. Još uvek imamo i postupke koji predugo traju i vrlo često, pa mogu reći nestručna javnost, iznosi potrebu za tim da sudovi što pre reše određene postupke, odnosno da ih brzo rešavaju. Ja mislim da brzina nije odlika sudova, odnosno njihovog postupanja, već da to treba prepustiti policijskim organima, istražnim organima, inspekcijskim organima, ali ne i sudovima. Svaka karika koja postoji u okviru jednog pravosudnog sistema mora dati svoj pun doprinos, kako bi se efikasnost sudstva ali i samog rada sudija na kraju mogla i videti.

Ne kažem da je ovo opravdanje za predugo postupanje u pojedinim predmetima, ali svaki sudija, i vi ćete se sa mnom složiti, ja sam sigurna, mora dati i neki svoj lični doprinos kada govorimo o tome kako će u pojedinim postupcima i postupati, odnosno kojom brzinom i kojom efikasnošću.

Mislim da sam već pominjala primer Apelacionog suda u Nišu, koji već nekoliko godina unazad u potpunosti ispunjava program rešavanja starih predmeta i on danas nema stare predmete ukoliko računamo trenutak od kada su ti predmeti došli u apelacioni sud do trenutka njihovog rešavanja. Ili, recimo, problem rešavanja dostavljanja pismena u Novom Pazaru, kao jedan dobar primer koji je povećao efikasnost dostavljanja pismena za čak 80%.

Lično smatram da treba iskoristiti sve ove dobre primere koje imamo u okviru raznih sudova u Srbiji, da ih treba prilagoditi odnosno adaptirati i u okviru nekih drugih sudova, kako bi se kao krajnji rezultat pojavila efikasnost u radu, ako ne svih, onda bar većine sudija koje imamo na teritoriji Republike Srbije.

Takođe, mislim da ima sasvim dovoljno prostora i za unapređenje sudstva, odnosno pravosuđa, u pogledu usaglašavanja spornih pitanja. Sudije ovu materiju znaju mnogo bolje nego ja, zato što se sa time susreću u svakodnevnom radu, ali mislim da izmene i dopune zakona ponekad donosimo ili prebrzo, zbog važnosti odnosno hitnosti pitanja o kojima se radi i da one od samog početka imaju određene pravne praznine koje se možda u tom trenutku ne uočavaju, ali kasnije izazivaju velike probleme u pogledu usaglašavanja postupanja sudija kada je reč o njima.

Navešću primer, recimo, kada se pojavi neka potpuno nova vrsta spora, u tom slučaju prirodno je da sudije i sudijska veća nemaju izgrađen stav o postupanju u konkretnom slučaju i to može biti jedna od stvari koja možda jeste zanemarena, ali kojoj treba pružiti jednu posebnu pažnju, jer ona vodi ka sigurnosti u jedan pravni sistem jedne države, a samim tim gradi i poverenje građana u isti.

Sve ovo vremenom jeste dovelo do opadanja samog značaja usaglašavanja spornih pitanja, ali mi to ne bismo trebali da dozvolimo, iz razloga što su predsednici suda upravo oni koji su dužni da sve vreme prate ova usaglašavanja i da sve dok postoji potreba da se makar ijedno pitanje koje se javlja kao sporno reši, da organizuju sastanke, da kroz razne kolegijume ili sastanke sa odeljenjima drugih veća, pokušaju da dođu do jednog zajedničkog stava.

Ovde je i značajan doprinos Vrhovnog kasacionog suda i njegovih odluka i zaključaka sa sednica odeljenja u pogledu ujednačavanja sudske prakse i mislim da bismo tome trebali posvetiti neku veću pažnju.

Ovo me dovodi na razmišljanje o izmeni i normativnog okvira u delu koji se odnosi na samostalnost sudija u donošenju odluka i vođenju sudskih postupaka, pre svega poštovanjem prezunkcije nevinosti kao jednog od osnovnih ljudskih prava u svakom pravnom sistemu, pa i u našem. To znači da treba sprovesti normativne izmene u onom delu koji bi obavezao uvođenje zabrane komentarisanja sudskih postupaka u toku njihovog trajanja, a posebno uveo zabranu kršenja prezunkcije nevinosti uz propisivanje odgovarajućih sankcija za takvo postupanje. Zašto to kažem?

To kažem zato što smo svedoci sve češćeg komentarisanja sudskih postupaka i kršenja pretpostavke nevinosti, naročito ona učinjena posredstvom sredstava javnog informisanja i ona mogu da dovedu do uznemiravanja građana, javnosti i stvaranja potpuno pogrešne slike o odgovornosti nekog lica za neko kažnjivo delo i pre nego što je sam sudski postupak pokrenut. Mislim da tome moramo posvetiti pažnju. Mehanizama ima sasvim dovoljno, a na nama je koliko ćemo biti efikasni i kakve ćemo mere preduzeti kako bismo u tom kontekstu rešili ovaj problem.

Razvoj pravosuđa postavljen je i kao strateški prioritet Vlade Republike Srbije i on podrazumeva ne kratkotrajan već naprotiv jedan dugotrajan proces, koji bi sa svim svojim izmenama na kraju trebalo da dovede do stvaranja potpunog poverenja građana u pravosudne institucije, jer je to jedini način da ostvarimo vladavinu prava i da sa sigurnošću možemo da kažemo da je Srbija jedna pravna država u kojoj se poštuju ne samo ljudska prava nego i zakoni koje ovaj parlament donosi.

Pomenula bih i to da je Evropska unija u poslednjih šest godina pružila potpunu podršku vladavini prava i razvoju pravosuđa u Srbiji, pa tako samo u ovom trenutku EU finansira pomoć pravosudnim reformama u iznosu od preko 13,5 miliona evra.

Na kraju, mi danas, iako se tako čini, ne govorimo samo o prestanku funkcija sudija u negativnom kontekstu. Naprotiv, sudije osnovnih sudova u Kruševcu i Novom Pazaru preuzeli su funkcije sudija Apelacionog, odnosno Višeg suda i zato mi danas možda moramo da govorimo i o tome šta je ono što pred njima stoje kao zadaci, kako bi odgovorili na povećanu odgovornost imenovanjem na ove funkcije.

Zato ću ja njima za kraj uputiti par poruka, a ja se nadam da će oni to shvatiti na pravi način. Za početak, sudije moraju imati i integritet i autoritet i moraju se usavršavati i raditi na sebi i zato im poručujem da sude po njihovoj savesti, jer je savest najbolji prijatelj pravde, da sude prema svom karakteru, jer im to obezbeđuje nepristrasnost u donošenju odluka i da budu inovativni i otvoreni za predloge svojih kolega, jer tako pokazuju i svoju stručnost, ali i spremnost da budu efikasni u radu. Zato ćemo mi u danu kada se o ovome bude odlučivalo, Socijaldemokratska partija, polazeći od socijalne pravde, pružiti punu podršku jednom ovakvom predlogu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gosti, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću se danas u svom izlaganju osvrnuti, pre svega, na Predlog odluke o izboru zamenika Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti.

Predloženi kandidat, kao što možemo videti iz biografije koja nam je dostavljena, već deset godina radi kod vas, ima desetogodišnje iskustvo, diplomirani je pravnik i ja sam sigurna da je to sasvim dovoljan period da ona, zapravo, pokaže svoje kvalitete i spremnost da se ovim poslom zaista i bavi i tu nemam nikakvu dilemu, ali sam isto tako sigurna da je dovoljno upoznata i sa svim onim problemima i nedostacima koji postoje kada je reč o zaštiti ovog prava i u tom smislu mislim na nemogućnost upravnog izvršenja rešenja Poverenika, o tome smo danas već govorili, ali i na sve veći broj slučajeva zloupotrebe prava na pristup informacijama od javnog značaja i možda su to teme o kojima će se u nekom daljem radu malo podrobnije i raspravljati.

Sama etimologija reči "privatnost" potiče još iz antičkog doba. Još je Aristotel u svom delu politika govorio, odnosno razdvajao privatnu i javnu sferu. To su kasnije činili i stari Grci. Zatim, Francuski građanski zakonik iz 1805. godine garantuje pravo na privatnost. Dakle, jasno je da se ovde radi o jednom institutu o kome se govorilo mnogo pre nego što mi o njemu danas raspravljamo, ali očigledno je trebalo da dođe do određenog trenutka, odnosno društvene zrelosti da bi se o njoj moglo raspravljati na način na koji mi to činimo danas.

Zato kažem, privatnost je u formi kakvoj je danas poznajemo uvedena u zakonodavstvo tek u XIX veku i u tom smislu najvažniji međunarodni akt koji to reguliše bila je Evropska konvencija o ljudskim pravima iz 1950. godine. Moja koleginica Nataša je malopre govorila o nekim praktičnim primerima zaštite, odnosno kršenja prava na zaštitu podataka o ličnosti, pa ću se ja osvrnuti na pravni aspekt ove teme.

Na nivou EU, kao što je poznato, postoji Opšta uredba o zaštiti podataka i ona je stupila na snagu 2018. godine. Koliko je ona bila kompleksna govori i činjenica da je ostavljen rok od dve godine državama članicama da mu se prilagode, odnosno da svoje zakonodavstva uključe na način na koji to Opšta uredba čini i ona je, bez svake sumnje, svrstala podatke o ličnosti pod zaštitu bez presedana, odnosno stavila ih je na sam prioritet zaštite i ja očekujem da ćemo mi to jednog dana i učiniti tako što ćemo je svrstati u jednu od osnovnih fundamentalnih ljudskih prava, ako mogu tako da se izrazim.

Naš Zakon, vama je to poznato više nego meni, o zaštiti podataka o ličnosti u najvećoj meri predstavlja prevod ili adaptaciju ove Opšte uredbe. Usvojen je u novembru 2018. godine i možda je baš ta adaptacija, odnosno to preuzimanje gotovih rešenja iz same Opšte uredbe razlog brojnih neusaglašenosti, kada mogu tako da kažem. Tu mislim na neusaglašenost u pogledu pojmova, prakse, mehanizama. Ti mehanizmi i pojmovi su ili nedovoljno objašnjeni u našem domaćem zakonodavstvu ili su previše uopšteni, pa stvaraju konfuziju u trenutku kada je praktično treba i primeniti.

Na to treba dodati i neusklađenost odredaba svih ostalih zakona koji se bave pitanjem obrade podataka o ličnosti, o tome je kolega Bačevac malopre govorio, i to jesu stvari koje otežavaju funkcionalnost samog zakona i uopšte primenu ovog zakona na način na koji bi to trebalo da se čini.

Da bi se svi ovi nedostaci otklonili, ja sam sigurna da mora postojati neka sinergija i međusobna povezanost različitih institucija i organa koji se bave ovom temom svako u svom domenu. Za početak možda treba ažurirati, odnosno doneti potpuno novu strategiju zaštite podataka o ličnosti, ali i akcioni plan za njeno sprovođenje, jer ćemo jedino tako znati da li ta strategija ima svoju svrhu, odnosno da li je u krajnjoj meri i ispunjava.

Zatim, predstoji nam ratifikacija konvencija. Konvencija Saveta Evrope o pristupu zvaničnim dokumentima je stupila na snagu 1. decembra 2020. godine, a Srbija ju je potpisala još 2009. godine. Kada sve ovo završimo ja sam sigurna da će naš zakon predstavljati, on i sada u stvari predstavlja, ali da će tada predstavljati jedan veliki korak na polju uređenja privatnosti u Republici Srbiji i da će manjkavosti izmenama i dopunama koje su nam najavljene svakako biti otklonjene.

Tendencija je da naš zakon usvoji najbolju praksu iz EU kada je reč o tome kako se formuliše samo pravo na privatnost, odnosno da ćemo usvojiti onu preambulu koju nemamo sada, a koja će ovo pravo svrstati u red prava bez presedana.

Ja ću izneti par podataka. Samo u prethodnoj godini Poverenik je primio preko devet hiljada predmeta, a podaci nam govore da je do sada samo 13% organa javne vlasti, uključujući i privredne subjekte, ispunilo svoju zakonsku obavezu u smislu da u okviru segmenta u kome radi imenuje lice koje će biti zaduženo za rukovanje podacima o ličnosti. To je veoma značajan podatak jer on suštinski pokazuje na možda odsustvo razumevanja pojedinih privrednih subjekata u ovoj sferi u smislu značaja koji lični podaci o svakom od nas mogu imati u svakoj sferi našeg života.

Takođe, za kraj bih samo spomenula da zabrinjava i tendencija rasta iz godine u godinu, kada je reč o kršenju ovog prava, pri čemu je čak 80% žalbi koje dođu do vas pravno osnovano i to jeste zabrinjavajući podatak.

Na kraju, kako nas i član 81. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju obavezuje da svoje zakonodavstvo u ovom kontekstu uskladimo sa njim, a s obzirom na opredeljenost Vlade da ide ka EU, ja sam sigurna da će kroz nedostatke koje smo danas izneli doći do onog nivoa koji mi zaslužujemo.

Hvala lepo.