Kakva je sudbina ljudi koji dođu pod udar javnih izvršitelja? Da li se razmišlja o tome? Da li se možda razmišljalo da oni koji su u razvijenim evropskim zemljama, gde su slični standardi, ljudi imaju šanse da, bez obzira što im se pleni imovina, da preko svoje zarade i drugih aktivnosti ponovo reše sebi krov nad glavom? Ovde su male šanse.

Da li su oni krivi? Setite se samo da je početkom reformi „buldožer revolucije“ rata kredita od 500 evra bila podnošljiva. Sada ta rata prevazilazi primanje ljudi. Nisu ti ljudi krivi, oni su ostali na istim ili sličnim radnim mestima, ali im je pao standard.

Šta ćemo sa onima koji su dižući kredite želeli da unaprede svoju poljoprivredu? Jesu li oni krivci? Jesu li oni znali šta ih čeka? Jesu li oni znali da će država smanjivati cenu, otkupnu cenu njihovih proizvoda? Nisu. Da li su znali da će Srbija da povećava dažbine? Nisu znali. Našli su se u nečemu što nisu ni predviđali. Mi sad ovde gledamo da oni imaju šanse da po drugi put mogu da obezbede svoje porodice. Ne mogu, ljudi.

Ne mogu, to je stvaranje problema, to je socijalni problem. Možda da reše, ako prihvatite insistiranje za ovaj drugi zakon, rešavanje stambenih problema, da svaki građanin može u Srbiji da kupi stan po ceni od 500 evra po metru kvadratnom, možda neki imaju šansu, ali to treba da zaživi, treba da prihvatite sugestiju SRS koliko je to realno moguće.

Nastojanje SRS je da što više nepravdi koje su nanete u prethodnom periodu nedonošenjem i usvajanjem neadekvatnog zakona se pokušaju ispraviti. Naravno, ovde imamo uprošćeno gledajući jasnu situaciju. Sa jedne strane, kako to i ministar tumači, imamo povećanu efikasnost i samim tim i veću korist države kada se gledaju sredstva koja se slivaju u budžet.

Sa druge strane imamo veliku nepravdu koja se nanosi i poveriocima i dužnicima. Poveriocima zato što retko kad mogu da dobiju adekvatnu nadoknadu, a dužnici zato što su, osim toga što moraju ovim putem da izmiruju svoje dugove, oni su dodatno izmaltretirani nekorektnim ponašanjem, u skladu sa do sada važećim zakonom od strane izvršitelja.

Mi tumačimo da je to cena koju plaća Srbija tzv. ranom divljem kapitalizmu. Rani divlji kapitalizam, to vam je isto kao na Divljem Zapadu, ko prvi potegne, ko je brži na oružju, taj može da vlada. Tako i ovde. Izvršitelji se baš tako ponašaju. Kod njih i nož i pogača, njih štiti zakon, šta ih boli briga. Slušali smo ovde primer, čak je i predsednik Skupštine ovde iznela primer, životni primer. Bezbroj je takvih primera.

Mi sad ovde moramo da odlučimo da li smo za to da ćemo ovakvom praksom koja se nastavlja, uz male korekcije, štititi državu i korist države, ili ćemo zaštititi njene građane? Da li su finansijska korist i interes pojedinaca iznad interesa građana?

Možemo mi ovde da raspravljamo i da vodimo raspravu kako ćemo mi to da korigujemo. Nema korekcije. Kada se oseti korist, lična korist, finansijska korist, ma baš ga boli briga šta ćete vi da donesete sa zakonom. Bezbroj je primera kako je ponašanje, u skladu sa zakonom, naravno, izvršitelja. Pa, vi imate primer gde vam stavlja administrativnu zabranu zbog nekih dugovanja. Kada izvršite tu svoju obavezu, kada isplatite sve, mislite da većina njih ili svi izvršitelji u skladu sa zakonom obaveste administraciju koja vam je stavila zabranu u vašoj firmi, u vašem preduzeću? Baš ih boli briga. To i dalje stoji. Vama i dalje stoji, uslovno rečeno, zakonski opravdana zabrana, a njima ne pada napamet da obaveste vašu firmu ili računovodstvo da je prestala vaša obaveza. To je taj divlji kapitalizam koji se odigrava u Srbiji. A taj divlji kapitalizam nalazi opravdanje u obrazloženju - sve je to u skladu sa Poveljom i tako ćemo brže u EU.

Pitajte građane, pogotovo oni koji imaju loša iskustva, pitajte da li će u takvu Evropsku uniju. Neće niko u takvu Evropsku uniju.

Ovde kao da se priča vrti u krug, da li namerno ili nekim drugim okolnostima, ali stalno se spominje to, zamena teza. U stvari, ovde je zatvaranje očiju pred realnim životom i stvarnosti.

Najveći broj predmeta kada je u pitanju izvršenje odnosi se na izmirivanje redovnih obaveza plaćanja komunalnih usluga. Ne znam koliko javnost zna kakva je procedura kada je u pitanju opomena dužnika, kada je u pitanju sudska odluka i kada je u pitanju izvršenje. Predmet se obrađuje, primera radi, u Beogradu, to je Javno preduzeće "Infostan", kompletno stručno ga pravnički obrađuje stručna služba "Infostana". Otprema ga advokatska kancelarija, tako što udara pečat na tako sređen predmet. Za to se dobije nadoknada, advokatska kancelarija ima u proseku 50 evra. Devedeset hiljada predmeta je u "Infostanu" u Beogradu, puta 50 evra, to je 4,5 miliona evra koje se inkasira advokatskim kancelarijama, bez obzira kakvo je konačno rešenje tog predmeta. Taj predmet u slučaju neplaćanja po opomeni ide na sud, sud donese konačnu sudsku presudu i ide na izvršenje. To se šalje izvršiteljskoj komori, Komori izvršitelja.

Gledajte šta je tu veoma interesantno. Već među izvršiteljima se zna ko su ti "ekskluzivni izvršitelji". To su oni, kada uđete na sajt, vidite da su najveće vrednosti kod njih. Zamislite koliko čovek treba da bude naivan, koliko treba da okrene leđa i zatvori oči pred realnosti, da poveruje da je to slučajno, da je to izvlačenje kao u kupu šampiona ili nešto drugo što je organizovano na bazi slučajnog odabira. Ne, nego se već zna, već se zna.

Mi ovde slušamo priču o najbogatijima, o onima koji imaju pa neće, gospodo, nemojte se zavaravati, Todorića u Hrvatskoj ima jedan, u Srbiji ih ima mnogo više. To nisu dužnici, to su partneri i bankama, a bogami i Vladi, odnosno državi. Oni nisu ugroženi. Njima se gleda kako da država pomogne da vrate svoj dug. Zašto? Ne država, najviše banke gledaju. Zašto? Pa zato što će doći u pitanje poslovanje i tih banaka, a u nekim slučajevima čak i funkcionisanje nekih delova koje kontroliše država. Tako da, nemojte da se igrate. Ovde najugroženija kategorija plaća i advokate, plaća i izvršitelje, a to su oni koji su, ne možemo da govorimo ni o srednjem staležu, bogami, oni su mnogo niže od srednjeg staleža, što bi se moglo u punom smislu reči nazvati.

Pa, evo, ja ću dovoljno biti pažljiv da ipak ponovim ono što sam rekao. Kada je u pitanju izvršenje upućuje se Komori izvršitelja i tu je velika sumnja kako da postoji ta takozvana grupa ekskluzivaca, kada su u pitanju izvršitelju, kako da baš među tim svim izvršiteljima koji su članovi Komore, dođe baš do odvajanja određenog broja izvršitelja koji imaju ekskluzivu kada je u pitanju iznos duga koji treba da naplate.

Evo, nije u pitanju samo „Infostan“ u pitanju je Elektrodistribucija Srbije. Kako to da jedan izvršitelj ili nekoliko izvršitelja baš zastupaju elektrodistribuciju? Kako to? Je li na bazi slučajnog uzorka? Pa, nije valjda da stavljaju te kuglice ako izvlače u frižder, pa one koje su hladne to ostavimo za kasnije. Ko još veruje u to? Nema više naivnih. Postoji udruženje, postoji veza, postoji sistem koji je organizovan u državi, koji služi za bogaćenje pojedinaca. Vi možete, kao ministar da negirate pojedina izlaganja srpskih radikala, ali to je neminovnost. Nemali broj slučajeva gde dolazi do fizičkog obračuna sa izvršiteljima, morate i o tome voditi računa. Možete vi da uzimate od čoveka dok ima, ali kada dođe do krajnje granice, kada brani egzistenciju svoju i svoje porodice, bogami teško će i fizički da prepusti to da neki izvršitelj, kao kabadahija to radi, a odgovornost je onoga ko je na vlasti, neće narod da optuži pojedinačnog izvršitelja. Možda javnost, kada su u pitanju mediji, ali narod zna ko je kriv, kriva je vlast što je omogućila to, a mi sad pokušavamo da nekako nađemo rešenje da se novi zakon, koji će potpuno izbrisati ovakav onakva način izvršenja, da se vrati u okrilje države, odnosno okrilje sudova.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre godinu i mesec dana u ovom parlamentu smo usvajali zakon po kome se stvaraju osnove za rešavanje stambenih pitanja pripadnika snaga bezbednosti.

Mi srpski radikali smo tad izneli niz primedbi. Ono što je na prvom mestu, to je da ne treba praviti razliku kada su u pitanju građani Srbije. Treba omogućiti i svim građanima, ako je to Vlada u stanju, svim građanima da dođu do povoljnih cena za kupovinu stanova, pošto u tom zakonu je član 10. ostao nepromenjen. On predviđa da cena kvadratnog metra bude 500 evra, nema tog građanina u Srbiji kojoj nije rešio stambeni problem, da na taj način ne bi rešavao stambeni problem, imajući u vidu da cena kvadratnog metra trenutno u Beogradu, u Novom Sadu, u većim urbanim sredinama nije ispod 1.000 evra po kvadratnom metru i to bi svakom građaninu dobro došlo.

Ali, objašnjenje je bilo da u prvoj fazi će se rešavati stambeni problemi odnosno pitanja omogućiti da se reše ti problemi, pitanje pripadnika službe bezbednosti, vojna lica, oficiri, policija, BIA, obaveštajnih službi i sada imamo nešto što se nadovezuje na taj član 1. a to je izmena i dopuna zakona gde se proširuje da će u mogućnosti biti invalidi, porodice palih boraca, itd. što je šira lepeza mogućnosti onih koji su na kraju krajeva pripadali ili pripadaju snagama bezbednosti vojske, policije i BIA, da oni ili njihovi potomci po istim uslovima eventualno pokušaju da reše svoj stambeni problem.

Ono što je SRS tada govorila, čisto podsećanja, to je da ova ideja nije nova, nije od juče i nije došla sa ovom Vladom, odnosno sa resornim ministrom. Ova ideja je još od ranije, prisetite samo 2000. godine, počeo je program i projekat rešavanja stambenih problema, tzv. jeftinih stanova za građane Srbije. Tačno sam rekao – za građane Srbije.

Ta ideja je nastala na razradi studije na kojoj su radili veliki stručnjaci iz različitih oblasti Srbije i nastala je na realnim osnovama da je bilo povoljnih uslova i da je u suštini moglo da se obezbede finansijska sredstva da se izgradi 100.000 stanova u Srbiji. Dobro ste čuli, 100.000 stanova, ali u svim delovima Srbije. Na tom projektu se čak angažovao i tadašnji predsednik Srbije, Slobodan Milošević. Jedan od živih učesnika koji je ovde danas prisutan je inženjer Milutin Mrkonjić. On je na kraju krajeva bio i taj operativac, koliko se sećam, koji je trebao da sprovede taj projekat, ali je rađen na bazi analiza koje su radili stručnjaci iz različitih oblasti. Pa se reklo, za rešavanje demografskih problema, za rešavanje svih ostalih problema sa kojima se suočavala Srbija potrebno je 100.000 stanova po ceni koja tada nije prelazila u protivrednosti 500 evra. Tada su bile marke.

Spletom niza okolnosti odustalo se, nije došlo do realizacije, međutim, ta ideja je ponovo aktivirana 2003. godine kada je gradonačelnik Grada Beograda, Nenad Bogdanović rekao da u Beogradu treba da se prave stanovi koji neće biti skuplji od 600 ili 700 evra po kvadratnom metru. Ne bi to bilo toliko interesantno da tada nije počela utrka bukvalno političkih aktera na političkoj sceni Srbije, predstavnika pre svega nekadašnjeg DOS-a, u različitim frakcijama, različitim partijama. Javila se predstavnik, tada kandidat za gradonačelnika, G1 7+, govorim čisto zbog kontinuiteta, da se ministar bolje snađe, koja je rekla – sve su to gluposti, ispod 750 evra ne može biti kvadratni metar izgrađen u Beogradu.

Srpska radikalna stranka nije zaostajala u tome, Aleksandar Vučić kao kandidat SRS za gradonačelnika konsultujući se sa stručnjacima iz te oblasti, izašao je u javnost da će on kao gradonačelnik da se potrudi da obezbedi izgradnju jeftinih stanova na teritoriji Grada Beograda, govorim o 2004. godini, po ceni ne većoj od 350 evra.

Tada je počela kanonada napada na Aleksandra Vučića, kako je on jednak ili isti onome koji obećava kilogram hleba za tri dinara. Ta ideja je ostala očigledno zahvaljujući Aleksandru Vučiću koji je kao predsednik Vlade ponovo aktivirao tu ideju oko izgradnje jeftinijih stanova, nisu jeftini, za pripadnike snaga bezbednosti.

Šta je bilo zajedničko u svim ovim idejama? Na prvo mesto se osim cene stavljalo da će se aktivirati, odnosno angažovati domaća građevinska operativa, da će to biti i te kako značajan impuls za porast BDP, da će se koristiti domaći proizvodi, odnosno materijal koji proizvodi domaće fabrike i to je moglo recimo da se očekuje 2000. godine, kada je ova osnovna ideja izašla na svetlost dana. Jer, tada smo imali još dobar deo, skoro čitava privreda koja nije bila privatizovana i imali smo firme koje su do duše, bilo je i privatnih, ali većina njih je značajnih, one koje su mogle da se upuste u ovoj projekat, bile državne firme.

Posle toga, nakon privatizacije, teško je bilo da se poveruje da će moći tako da se koristi domaća građevinska operativa, odnosno da će se koristiti domaći građevinski materijal. Zašto? Zato što je došlo do različitih promena, velikih promena. Te firme koje su bile poput velikih giganata, kao što je „Rad“, kao što je „Ratko Mitrović“ itd. one su privatizovane, većina njih je devastirana, potpuno uništena, a proizvođači domaći građevinskog materijala istim putem, kao i građevinska operativa su krenuli kao građevinske firme. Posle kupovine bukvalno su nestale, ne postoje ili eventualno u tragovima, kao što su cementare.

Šta je ovde naglašeno kada je u pitanju izgradnja stanova u većim urbanim sredinama kao što je Vranje, Niš, Novi Sad, Beograd, kao što je priključena Sremska Mitrovica itd? Naglašeno je isto ovo da će to biti prilika za domaću građevinsku operativu, da će tu domaći proizvodi iz oblasti građevine biti u velikoj meri korišćeni. Krenulo se sa realizacijom tog projekta, da ne ulazimo sad u detalje da je dolazilo do odlaganja, prolongiranja, jer zakon nije bio donet na vreme, pa onda sa lokalnom samoupravom nije postignut blagovremeno sporazum, pojedinim lokalnim samoupravama, ali pojavila se prva izgradnja i početak gradnje u Vranju i, možete misliti, izvođač je turska kompanija „Tašjapi“, podizvođač je domaći, to je „Milenijum“.

Gde je sad čitava ta priča oko toga da će domaća građevinska operativa biti maksimalno iskorišćena? Kao podizvođač je angažovana domaća firma, to je „Milenijum“ koja, znate kad ste podizvođač, radite na minimumu zarade bez obzira koliko je želja svih nas da to bude drugačije, ali onaj koji je dobio posao, onaj ko izvodi taj posao, on određuje koliko će da plaća podizvođača.

Ovde je čudo veće sa činjenicom da je Srbija Republika, odnosno Vlada Republike Srbije investitor i ne može više da se objašnjava da je to međunarodni tender, koji jasno ima pravila da na tom međunarodnom tenderu mogu da se jave svi zainteresovani. Ovde se samo javio jedan izvođač, turska kompanija koja je dobila, bez obzira što je investitor Vlada Republike Srbije. Svugde je pravilo, investitor može da utiče i treba da utiče na onoga ko će biti izvođač. Čak, pošto je ovo lex specialis moglo se analogijom nekom ići da su ovo posebni uslovi i da ti posebni uslovi važe i za angažovanje domaćeg izvođača.

Zašto je ovo bitno? Domaći izvođač, naglašavam izvođač, angažovaće domaću radnu snagu, angažovaće domaću građevinsku industriju, kada je u pitanju stranac on će gledati da što jeftinije prođe, da ono što se ulaže za materijal kupi po jeftinijim cenama. Primera radi, prisutno je cement iz Albanije, jer je mnogo povoljniji nego cement iz Beočinske fabrike cementa, jer je povoljniji, jeftiniji nego što je to cementara „Popovac“ ili kako moj kolega Despot uporno napominje Kosjerić, jeste i Kosjerić, uvozi se iz Albanije, jer je to interes onoga ko izvodi radove da što jeftinije plati građevinski materijal, a to sve zavisi od njega i raspolaganja finansijskim sredstvima od strane izvođača. To je ono što je evidentno. Možemo mi sada da se ubeđujemo da je to po svim međunarodnim pravilima, da ova turska kompanija asfaltira put prema Tutinu, pa da zbog toga ta turska kompanija je dobila, ali kako objasniti da je vlasnik ove kompanije u martu mesecu bio priveden, uhapšen zbog davanja mita, kako to objasniti? Koji su to parametri uticali da bez obzira na to ipak ovaj izvođač ostane, a i dalje je podizvođač „Milenijum“.

Ima različitih priča i oko podizvođača, ali da sad ne širimo priču. Ono što je Srpska radikalna stranka insistirala i kada je donošen zakon i kada su u pitanju ove izmene i dopune, to je da se omogući što većem broju građana Srbije, ako već idete na tzv. rešavanje kadrovskih problema kada su u pitanju stanovi, onda ste mogli da stavite i profesore, mogli ste staviti mlade naučnike, lekare itd. To su sve mladi ljudi koji odlaze u inostranstvo, a konstatovali smo ovde da bi rešavanjem stambenog problema napravili veliki iskorak ka tome da ih zaustavimo, zadržimo ovde da žive, jer nije baš ni sjajno na tom Zapadu raditi i ne može tako lako da se dođe do stambenog prostora, pogotovo kada je u pitanju cena kvadratnog metra. Ova damping cena od 500 evra je povoljna za svakog građanina.

Šta je ovde još interesantno? Interesantno je da je sa ovom idejom nekadašnji ministar vojske, Dragan Šutanovac izašao u javnost da na mesto nekadašnje kasarne Vojvoda Stepa, naprave stanovi, koji će biti namenjeni oficirskom kadru Vojske Srbije. Tada se uradilo 70 stanova, koji su dodeljeni pripadnicima oficirskog kadra Vojske Srbije, možda su viši ili niži oficiri, kako vi ovde delite, ali oficiri su oficiri, profesionalna lica koja su angažovana u vojsci, oni su vojnici, generalno gledajući vojnici. Šta je bila tad, koji je tad model primenjen? Model da ti oficiri kod komercijalnih banaka podižu, kako kažu, povoljne kredite, država, odnosno Vlada je subvencionisala te kredite tako što je učestvovala sa 10%, gde je bila kamata 0,1% za one koji su korisnici stana, a na ove redovne kredite koji su uzimali od komercijalnih banaka bila je kamata 6%. To je tada promovisano kao veoma povoljno samom činjenicom da je iskorišćen prostor sa kojim je raspolagala Vojska Srbije i dat je za izgradnju stanova gde je smešten jedan određeni broj pripadnika vojske.

Tada je SRS isto govorila, zašto se pravi diskriminacija, zašto to nije obezbeđeno i pripadnicima policije? Nisu nas slušali, jednostavno to je bilo tada euforično stanje. Tada je obećavano od strane samog ministra i aktuelne Vlade, da će se sa takvom akcijom nastaviti tamo gde je god imovina sa kojom je raspolagala Vojska Srbije i gde su povoljni uslovi, da će se krenuti sa izgradnjom, s tim kao i ovde, da će u saradnji sa lokalnom samoupravom obezbediti povoljni uslovi za obezbeđivanje infrastrukture. Obećavano je da će to biti u Valjevu, obećavano da će to biti u Kragujevcu i tako redom.

Interesantno je ovo, zato taksativno navodimo, da se ovo sve manje-više u najvećem delu odnosi u periodu pred izbore. Neposredno pred izbore, godinu dana ili šest meseci. Kad prođu izbori, bogami veći deo ne da se ne uradi, nego se zaboravi. Računaju, narod preokupiran sa svojim problemima, sa rešavanjem osnove egzistencije, ko da će narod da pamti gde su sve obećali da će uraditi stanove.

Ovde se krenulo sličnom logikom. Ovde je najavljivano da će do kraja 2019. godine biti veći deo, odnosno veći broj stanova koji su najavljivani, da će gradnja biti otpočeta u svim gradovima, u Vranju, u Nišu, u Novom Sadu, u Beogradu, Sremskoj Mitrovici, a onda se blagovremeno obavestila javnost da će doći do prolongiranja u Novom Sadu, da u Beogradu treba da se nađe adekvatna lokacija koja će odgovarati, da će to biti pomereno za septembar mesec, govorim za ovu godinu, sada se već govori o oktobru mesecu i sve tako.

Sledeće godine, gospodo, u aprilu mesecu, koliko smo čuli, su izbori. Zamislite kakva je ovo snaga propagande kada se najavi da će većina oficira pripadnika vojske i snaga bezbednosti, imati mogućnost da po veoma povoljnim uslovima reše svoj stambeni problem. To, ide se logikom koncentričnih krugova kada su u pitanju glasovi, pa će oni koji su zainteresovani, sa svojim članovima porodice, u svakom slučaju u samom startu biti naklonjeni vlasti, jer im vlast omogućuje da po povoljnijim uslovima kupe stanove.

Možda mi srpski radikali ne bi ovako sigurni bili u ovoj tvrdnji, da pre neki dan nismo gledali nešto što je više za filmske žurnale, gde resorni ministar sa svojim saradnicima okupira gradilište ili mesto gde su smešteni radnici za izvođenje radova na Koridoru 10, to je okupacija, to je vazdušni desant izvršen, samo što je ovde sa automobilima.

Zamislite kakva scena, filmski žurnal. Danas je drug ministar ili drugarica ministar posetila Koridor 10, po ko zna koji put, N faktorijel, i sa svojim saradnicima obratila se radnicima i rekla – verujemo u vas, vi ste naša nada. Radnici nemaju blage veze, rade u privatnoj kompaniji, još da čudo bude veće, to je grčka kompanija koja nam pravi probleme na Koridoru, ne zaboravlja ministar to da kaže, ali pored nje, nećete verovati, glavom i bradom Drobnjak. Za divno čudo, meni delovao pred kamerama trezan, veoma trezan.

Drobnjak ide onom logikom, kada hoće da se vozi fijakerom, on ne razgovara sa konjem, nego sa kočijašem. I tako je uspeo preko Vučića da i on bude značajan faktor u tom filmskom žurnalu, jer to ostaje za veki vekova. Tako vam je to. Niko od nas, verujte, kada želite fijakerom da se vozite, ne znam koliko ste bili u prilici, pa nećete pitati konja vuče fijaker, pitate kočijaša. Tako i Drobnjak, za cenu auto-puta, za putarinu, pita Vučića, nije pitao resornog ministra, čak je resorni ministar rekao da to ne dolazi u obzir, pokazao netrpeljivost prema takvom ponašanju.

Međutim, kada je u pitanju obilazak Koridora, tu je Drobnjak. Gde je direktor Koridora, niko ne zna, nagađa se. Veća je tajna gde je direktor Koridora, da li je na Brionima ili Grčkoj, nego u kakvom će kompletu izaći resorni ministar pred radnike, odnosno u Skupštinu Srbije. To je veća dilema. I Srbija je bukvalno u situaciji da zbog svih životnih problema više razmišlja o tome – a gde je direktor Koridora?

Gde je problem u Koridoru 10? Problem je u tome što se sve podređuje propagandi. Ne možete, gospodo, tako da opstanete u Srbiji. Morate da menjate ministre u Vladi Srbije. Oni se bave ličnom propagandom. Uostalom, radi javnosti Srbije, ovde je malopre bio i lični fotograf ministra resornog. Zamislite dokle smo mi došli sa standardom, kad lični fotograf ulazi da bi slikao ministra. Nema veze kakva je tema, bitno je da ode ta slika u javnost. Bitno je da se neki ministri promovišu, a da li će Koridor 10, istočni krak profunkcionisati, pa kao da je to bitno, to je nekih 100 metara ili kilometar, kao da je to bitno. To su geolozi, geološka istraživanja rađena 2008. godine, to su krivi. Znate, struka nema nikakve veze.

Nikako da resorni ministar shvati jednu stvar. Nije ministar tu stručno lice da ide na teren, da svoju pamet pokazuje, koliko je pametna, koliko je stručna. Ministar je čovek domaćin. Ministar treba da obezbedi sredstva da projekat funkcioniše, a ne da izigrava nekog strogog policajca koji će pred kamerama da se obraća inženjerima, ljudima iz struke, a sama nema pojma o tome.

Pogrešno ste vi ovo, gospođo Mihajlović, protumačili. Nije ovde centralno pitanje vi. Vi počinjete svaku rečenicu - ja. Latinski ego, to je koren egoizma. Postoji jedno pravilo u javnim nastupima - čim čovek izgovori "ja", tu niti rečenice, ni čoveka. Nemojte to da koristite. Vi sebe stavljate i izjednačavate sa radnicima, daleko bilo. Nikad vi niste bili ni približni tim radnicima. Ti radnici vama služe u marketing. I nemojte nama koji smo dugo u politici da pričate tu priču.

Otišli ste tamo da bi napravili lični marketing. Pripremaju se novi izbori, možda i rekonstrukcija Vlade, ko zna koji je motiv bio te grupe što je vas pratila. Možda je vaš saradnik Drobnjak otišao da se trezni? Ne znam, otkud znam šta može pijanom čoveku da padne napamet, to niko ne zna.

Ali, ono što vi ovde morate da priznate, vi se služite zamenom teza. Mi ovde razgovaramo na bazi realnih činjenica. Ovaj projekat, govorili smo vam, može da se izvede tamo gde lokalna samouprava može da da po povoljnim cenama lokaciju, može da da parcele. Ne tako što će država da kaže - mi ćemo uzeti. Mora to negde da se evidentira. A povoljne parcele su tamo gde je, pre svega, imovina Vojske Srbije, tamo gde su kasarne koje su devastirane, prazne stoje. To su dosta atraktivne lokacije. U Kragujevcu imate jednu od najatraktivnijih lokacija, u Novom Sadu imate atraktivnu lokaciju, u Valjevu imate atraktivnu lokaciju, u Nišu je "Stevan Sinđelić" jako atraktivna lokacija. To je vlasništvo države.

Mi govorimo na bazi realnih činjenica. Nema razloga da vi nekog prozivate da li je znao da napravi ciglu. Nikad u životu većina nas nije pravila ciglu. Možda vi pravite ciglu? To je nešto novo što otkrivate. Možda to radite, a možda ne radite. Možda ćemo gledati to u nekom filmskom žurnalu u narednom periodu, kako ministar pravi ciglu. To bi bilo veoma interesantno.

Nemam reči zahvalnosti, gospodine Marinkoviću, kako da vam se zahvalim za ovaj gest što ste dozvolili repliku narodnom poslaniku. To stvarno postaje retkost, raritet.

Naime, od sve ove priče po tačkama dnevnog reda, došli smo do teme ugroženosti žena u našem društvu, pa ministarka spočitava da neki poslanici čak uzimaju sebi za pravo da ugrožavaju pravo žena. Koleginica kaže čak - i prava novinarki nekih, a mi smo svedoci da ni udruženje, na čijem čelu je dotična ministarka, ni mnoga udruženja koja se bave sa tom problematikom, nisu osudili poslednji tekst koji je objavila novinarka protiv Republike Srbije. Čongradi novinarka je napisala da je Srbija genocidna država i da ona živi u genocidnoj državi. Gde ste gospodo da dignete glas? Šta vi mislite, da ćete se dodvoriti zapadu tako što ćutite? To je samo početak, to je barometar da vidi kako diše vlast, kako diše Srbija. Sledeći napad će mnogo žešći biti. Ako se ne pobunite na vreme, videćete šta vas čeka. Pedi Ešdaun je prvi koji je rekao da u parlamentu Republike Srpske mora biti usvojena rezolucija o genocidu u Srebrenici.

Isto su tako olako prihvatali, videli ste kako se završila ta priča, i sada imamo borbu, veliku borbu, neizvesnu borbu da dokažemo da nema narod Republike Srpske nikakve veze sa tim što mu nameću da su genocidni i da je genocid u Srebrenici, a nama novinari pišu i onda skaču da brane pravo žena. Pravo nas koji živimo u ovoj Srbiji je da se poštuje Ustav ove države. Ne može niko protivustavno da proziva državu Srbiju da je genocidna, tako što će napisati, kao ova Čongradi, da živi u genocidnoj državi i da je nju sramota.

Genocid može samo da počini organizovana država, a organizovana država u vreme sukoba u Bosni i Hercegovini je bila Republika Srbija. Nemojte to da gubite iz vida. Još jednom, hvala vam, gospodine Marinkoviću, na ovakvoj velikodušnosti, što ste izdvojili dva minuta.

Pa ne vidim razloga zašto ovakva žestina o ovoj raspravi, pogotovu zašto lekciju koju nam drži manje-više svaki put kada ima priliku ministar koji bi trebao ovde da brani svoj zakonski predlog.

Kada mi dođemo na vlast, odlučiće građani Srbije, ali ono što je evidentno, a vi ne znate SRS 1996. godine je oprobala ovaj model i prvi pilot, model koji je primenjen u Srbiji je upravo u opštinama u kojima je SRS bila tada na vlasti.

Bila je opština Zemun i opština Temerin. I tu su vam naselje Busije, Plavi Horizonti, au Temerinu imate naselje Sirig, imate Kudeljaru. I to je po minimalnoj ceni, ali nismo ništa krili.

Ovde vlada uverenje da država izdvaja 325 miliona i da će država za taj novac da napravi stanove za potrebe zaposlenih u službama bezbednosti. To uverenje vlada kako vi to predstavljate. Ovde će sve da procveta. Čak neko kaže ovde da će se razviti i mašinska industrija. Dobro, možda će se i avio-industrija razviti, ali da ne karikiramo sada, ovo je ozbiljna tema.

Mi samo želimo da se javnosti objasni, ako država ulaže 325 miliona evra za izgradnju ovih stanova, za troškove izgradnje, da se kaže jasno - tu će biti banka koja će omogućavati povoljne kredite po izuzetno niskim kamatama, sa rokom otplate na 10, 15, 20 i 25 godina i koja će to banka da bude. Zašto? Zato što imamo loša iskustva.

Gospodo, setite se 2008. godine kada su se dodeljivali krediti preko komercijalnih banaka vojnicima. Tada je na televiziji bilo objavljeno kako je zastavnik u Pančevu kupio trosoban stan po veoma povoljnim uslovima, iskorišćena je njegova muka, 11 godina podstanar, i kaže da je on podigao kredit na 25 godina sa učešćem, pod veoma povoljnim uslovima 6,9% kamata. Šta je ispalo? Ispalo je da se stalo sa time.

Mi samo želimo da javnost obavestite, a kada bi bili zlonamerni, pa mi bi vam odmah rekli - evo vam 300 miliona uštede. Ovo što ste dali "Behtelu" i što želite da date "Behtelu" smanjite tu cenu, dajte Kinezima za 500 miliona. Osam stotina miliona minus pet stotina, to je tri stotine miliona. Eto uštede. Ne treba iz budžeta, vi ćete sami lično da uštedite, kada bi bili zlonamerni i na kraj srca, ali nismo, ne ličimo na vas uopšte.

Prvo, nema veće uvrede nego jednu državu i jedan narod proglasiti za genocidnom. Ne postoji veća uvreda. To je uvreda nad uvredama i kada, ako može uopšte da se vrši gradacija uvreda, onda je to najviši stepen uvrede, najgora uvreda.

Pri tome, reakcija predstavnika zvanične vlasti ide dotle da se predlaže promena Poslovnika i kodeks ponašanja da se menja, kako bi se sprečili oni koji vređaju novinare. Novinar kaže da je Srbija genocidna, da je sramota nju što živi u genocidnoj državi. Jel ima veća uvreda? Nema, ne postoji.

Drugo, potpuno ste u pravu ako aludirate na naselje Busija i ono što je SRS, sprovodeći lokalnu vlast, omogućila tad proteranim iz Republike Srpske Krajne sa svojih ognjišta da naprave sebi krov nad glavom. Imali smo, verovali ili ne, sličnu, možda još i težu borbu sa ondašnjim predstavnicima vlasti. Jedva su dozvolili, na jedvite jade, da nismo ušli u Vladu, srpski radikali, ne bi dozvolili ni da se priključe na struju, nego smo uslovili da moraju imati struju, da moraju elementarne uslove kako bi mogli da žive u tom prostoru, što su sami i svojim radom napravili.

Verovali ili ne, o kanalizaciji, o svim ostalim infrastrukturnim opremanjima, jako teška se borba vodila, čak neki na nivou grada Beograda, koji nažalost nisu živi, više su pomagali nego oni koji su bili na vlasti u Republici. Valjda su mislili da će na taj način da se dodvore stranim predstavnicima, da će njima tako da izađu na volju i onda će biti pohvaljeni, kao i sad što se razmišlja.

Nemojte da uopšte krijemo kako i na koji način može čovek da reši stambeni problem. Treba jasno reći, niko vas neće osuditi, jasno da se kaže – Vlada izdvaja tolike pare, ali to ide preko banke, ti krediti će biti na toliko i toliko godina, sa kamatom tom i tom, i ništa više. Jer, ovako kako se predstavlja, upravo to što vi želite da demantujete, takav utisak se stiče, da Vlada to poklanja. Ne poklanja. Ti ljudi od svoje zarade moraju da plaćaju te mesečne rate. Da li su rate velike ili male, videćemo u budućnosti. Sve je relativno kada je u pitanju visina rate.

O čemu se radi ovde? Ovde se radi o prostoj činjenici da javnost treba da zna što više detalja. Ovo je samo jedna od mogućnosti kada je u pitanju komercijalna banka koja se zove „Poštanska štedionica“. Da li postoji mogućnost da se uključe i druge komercijalne banke, pošto se u samom zakonu, odnosno u dopuni zakona predviđa da se uključe i privredna društva? Da li postoji ta mogućnost? Zašto tako prihvatate sve na kraj srca kad mi kažemo – znate šta, „Poštanska štedionica“ nudi te uslove? Da li se razgovaralo sa nekim drugim komercijalnim bankama? Gledajte, svaka banka koja prati ovaj projekat nađe neki svoj interes, to je ogromna količina stanova, to je 8.000 stanova. Nemojte zanemariti tu činjenicu. Mi samo razgovaramo da budu čisti računi.

Setite se samo kako se počelo, a gde je nekad bila kasarna Vojvoda Stepa. Tadašnji ministar vojske izađe i na sva zvona obelodani kako je maltene država poklonila to. Kaže 77 stanova je dato vojsci, uslovi redovni, maltene kakve su davale komercijalne banke. Nije suština u tome napraviti promociju. Nije suština u tome da mi osporavamo bilo šta kada je u pitanju proširenje onih koji imaju pravo da na ovaj način steknu stan. Mi samo navodimo mogućnost da se mora razmišljati o drugim građanima. Vaše je, kao vlast, da to uvažite ili ne uvažite, ali svaki detalj mora biti poznat.

Ako je gospodin Marković rekao za „Poštansku štedionicu“, mi pitamo predlagača – da li je Vlada obavila razgovor sa nekim drugim komercijalnim bankama? Da li su neke druge komercijalne banke izrazile želju? Ranije je to bila „Komercijalna banka“ koja je pratila i stanove u Stepi i kasnije kada je ministar Vulin delio ključeve itd. Samo da vide ljudi, da znaju da li imaju alternativu ili prati čitav projekat „Poštanska štedionica“ ili otvoriće se priča sa nekim drugim komercijalnim bankama.

Nemate razloga da to tako shvatate, da mi imamo nešto protiv izgradnje ovih stanova. Nemojte tako. Vi poistovećujete, suprotstavljanje stavova i mišljenja sa tim da smo mi protiv. Ne, mi jesmo za, ali da se zna sve. Nemojte sutra kada se prekine, a ne daj bože da se prekine, ko sad može, šta nam sad vredi što mi prozivamo Šutanovca i ostale. Ne vredi nam ništa, zajedno sa vama. Završena priča. To je možda bila prilika da se krene, tada su obećavali, pa setite se samo da je sam, izvinjavam se, sa predsednikom Užica, Markovićem, potpisao, koji je bio njegova partija, ugovor oko mogućnosti pravljenja stanova u Užicu za vojna lica, odnosno radnike bezbednosti i šta je bilo od toga? Ništa. Kad su ga pitali, šta je rekao, kaže – uslovi lokalne samouprave bili su jako nepovoljni, pa nismo mogli, a što to ne reče kad si potpisivao ugovor sa članom tvoje partije koji je bio na čelu Užica? O tome se radi.

Znate, ima ona narodna – koga su zmije, taj se i guštera boji. Prema tome, treba ljudima sve objasniti. Ako je dobra namera, nema razloga bilo što da se sakrije, ne daj bože, od ljudi.

Ovde se radi o dosta složenijoj situaciji, nego što to želi da se predstavi.

(Veroljub Arsić: On je Josip Broz.)

Arsić se nešto javlja. Da pažljivo saopštim Arsiću, Tito je ipak umro, proverio sam, umro je. Nemoj tako žalostan da budeš, možda on živi generacijama, ali eto tebi za informaciju.

Ovde se radi o mnogo komplikovanijim odnosima nego što na prvi pogled izgleda. Ovde se zemljište uzima od lokalne samouprave. Ovde lokalna samouprava treba da uradi infrastrukturu. Ovde Republička vlada prebacuje nadoknadu za sve to ili deo nadoknade što treba da uradi lokalna samouprava. To treba sve izregulisati. Znate, najlakše je reći, znate, to je obaveza lokalne samouprave, obaveza je Vlade to, ali u bilansu mora jasno da se izdefiniše koliko unosi i kakve su obaveze lokalne samouprave i Vlade. O tome se radi.

Nemojte da živiti u ubeđenju da lokalna samouprava ima toliko sredstava da baš može toliko da se isprsi da sve ovo obezbedi. Možda možete nekim lokalnim samouprava da dajete. Recimo, kao Kragujevcu, nemilice dajete. Vlada nemilice daje pare Kragujevcu. Ne vredi. To je ko rupa bez dna. Navodim samo primer.

Nije suština u tome da li mi verujemo vama, Orliću ili bilo kome imenom i prezimenom iz SNS. Imamo loša iskustva sa resornim ministrom. Samo obećanja. Od kada je došla u Vladu samo obećanja. Prođe vreme, nije ispunjeno, kada je pitaju, ona kaže – pa ispale su neke druge okolnosti, opravdane okolnosti. Zašto? Zato što su tu tragovi mnogo dublji nego što vi želite da priznate. I Dinkić je učestvovao, njen lider bivši, u takvim projektima gde je pokazivao fotografije, gde nam je najavljivao da je preporod Srbije, gotovo pri realizaciji. Od toga nema ništa. Sve sa rezervom prihvatamo. Sve sa rezervom, verujte.

Znamo mi da to zemljište koje se uzima mora neko da plati. Mora to neko nekom da plati. Ta infrastruktura mora da se plati, jer to su troškovi, realni troškovi. Ako to može sve u ovih 500 evra, odlično. Shvatite, opravdano je što SRS, kao opoziciona stranka, prihvata sve sa rezervom, pogotovo kada je u pitanju resorni ministar. Tu veliku rezervu imamo. Jako, jako veliku rezervu, jer ne stoji iza onoga, većine reči koje kaže, u javnosti koje kaže, ovde pomalo i stoji zato što je korigujemo svojim javnim nastupima, ali sami ste svedoci, videli ste, da više pažnje pridaje nečem drugom, nego onom što je suština.

Ja znam da je uslovni refleks kod kolege Arsića kad se spomene Tito i on ustaje. To je već dokazano. To imate čak i u udžbenicima osnovne škole, ali tamo služi kobasice umesto Tita.

Gledajte, vi jednu stvar prećutkujete, ova država koja se zove Republika Srbija, njena vlada je kod komercijalnih banaka koje funkcionišu u Srbiji je zadužena 5,5 milijardi evra. Pet i po milijardi evra. To je dostupan podatak. To je na kraju krajeva Ministarstvo finansija i Narodna banka objavili. Pet i po milijardi. Mi samo pitamo - iz kojih sredstava će Vlada Srbija da finansira? Mi samo pitamo - koje su komercijalne banke koje su eventualno još zainteresovane?

Što se tiče ovog pitanja ministra, moram da vam kažem, ponosni smo, gordi, uzdignuti do neba što smo učestvovali u stvaranju Republike Srpske. Jedan kamičak smo doprineli da se u tom entitetu srpskog naroda, koji ima sve prerogative Republike Srpske, mi srpski radikali doprineli, zajedno sa pojedincima koji sad sede na suprotnoj strani. A šta ste vi uradili? Trudili se da je urušite i trudite se da je urušite. Šta ste vi to uradili vašim dolaskom? To je najveća sramota za političku scenu. Zajedno sa DOS-om ste došli, najveća sramota za Srbiju i srpski narod. To je mračno doba za Srbiju, 5. oktobra biće upisano crnim slovima u istoriji Srbije.

Mi smo ponosni, i dalje se ponosimo, tužni smo što nismo zadržali RSK, to smo tužni, ali dajemo podršku svakom onome ko se bori za očuvanje integriteta Srbije sa Kosovom i Metohijom, svakom onom, a među njima, nažalost, niste vi koji ste resorni ministar za saobraćaj.

Ne uživamo mi u nikakvoj nesreći, a pogotovo havarijama koje se dešavaju. Samo već kada idete tamo, imam jednu molbu ličnu. Sklonite onaj transparent sa Dodikom. Možda će ljudi da okrive i njega što je taj asfalt tamo pukao, pošto mu to radi firma na čijem čelu je čovek koji je njemu blizak. Sklonite to. Ipak sad nema neku funkciju. Imao je funkciju kada se otvarala ta deonica. Sada ipak sklonite. Ne znam da li je još ostala. Molim vas. To je lična molba da ne bi čovek snosio krivicu, a pretpostavljam da će to izvođač da otkloni, kao i ovaj grčki izvođač što otklanja sve nedostatke.

Sada najiskrenije govorim. Očekivao sam da će kolega iskoristiti ovu repliku na moju prozivku da kaže resornom ministru, da niko iz Srbije nije pokretao rat, pogotovo SRS. Očekivao sam iskreno, zato što je kolega pripadao SRS u vreme vođenja ratova, i sam je učestvovao u tome.

Rat su pokrenuli oni koji su slušali Amerikance. Nemojte da gubite to iz vida. To što vi ostajete u prošlosti i želite po svaku cenu osudite i okrivite Srbiju, pogotovo SRS za sve ono što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije, to je vaš lični problem. Vi imate još priliku, jel tamo sede među poslanicima SNS mnogi koji su lično učestvovali u borbama. Ne samo muškarci, nego i žene, časne čestite.

Nisu oni počeli rat. Niko nije počeo rat. Nije onaj iz Knina Srbin napao Zagreb, nego onaj iz Zagreba napao Knin. Nije onaj iz Sarajeva iselio zato što mu je bilo drago da ide na Pale, nego zato što je kao urbani građanin grada Sarajeva bio prinuđen, primoran, prisiljen da beži iz tog grada. Kako se to ne setite. Gde vam je tu svest i savest? Nemate je.

A vama se divim i dalje kolege, kako od vas niko ne steče hrabrost da kaže – izvinite ministre niste u pravu. I ne treba ništa više da govori, nego ćutite, hrabro ćutite. Zašto? Zato što čuvate mandate, zato što su izbori pa i neizvesnost. Uostalom najdirektnije ste optužili vašeg predsednika stranke Aleksandra Vučića zajedno i sa mnom i mnogim radikalima išao je na ratište. I on je kriv za rat. Njega ste optužili. Optužili ste mnoge svoje kolege iz sadašnje partije. Ali, šta vama to znači? Vama partija, vi češće menjate partiju nego čarape, tako da to vama ništa ne znači.

Ja duboko živim u verovanju da će resorni ministar ovo da primi veoma ozbiljno. To što je rekao gospodin Martinović, jeste da se suprotstavlja vašem nekom ličnom mišljenju, ali morate dok ste član te partije da prihvatite to mišljenje.

Možda ja vama, gospodine Martinoviću, ličim na onoga što kada mu mašete crvenim platnom da reagujem. Možda ličim, možda i spolja, možda se tako i ponašam, ali ne mogu ništa drugo da kažem, nego – ostanite u tom svom ubeđenju.

Mi ovde pričamo o veoma važnim stvarima. Ministar sebi daje za pravo da najdirektnije srpske radikale i one koji su bili u SRS okrivi za rat i sve ono što se dešavalo u prošlosti. Pa šta je prirodnije, nego da mi reagujemo? To što spominjemo neke od članova SNS, to je samo činjenica istinita, da su zajedno sa nama bili u tom periodu u stranci. Ne možete sada da izdvojite, da kažete – e, nije. Kao i što vas ne mogu da izdvoje iz nekih događaja u kojima je učestvovala SRS u određenom periodu.

Što se tiče ovog apela od strane ministra, iskreno vam kažem, stvarno ste me ganuli. Setite se samo kada je Boža derikoža, Božidar Đelić, sa govornice plačljivim glasom, besan, ljut, rekao da mu ne diramo majku, da ga ne napadamo da je lopov, a napadali smo ga mi srpski radikali, a Arsić je tu prednjačio. Veroljub Arsić je tu prednjačio. Prođe njegova vlast, prođe moć i on je isto tako slično pozivao – evo, dajte tužilaštvu, neka tužilaštvo dokaže. Prođe vlast, prođe moć, svi dokazi isplivaše na površinu. Boža derikoža 10 miliona evra odneo iz Srbije, eno ga živi u Francuskoj i kaže da će sada on da predstavlja francuskom narodu i francuskoj državi srpsku kulturu. On će biti predstavnik srpskog naroda koji će objašnjavati Francuzima kakva je kulturna tradicija srpskog naroda. Šta ga boli briga, 10 miliona ima, može da radi šta god hoće. Smeje se, ali to je bruka i sramota države, to je bruka i sramota onoga ko snosi odgovornost za vlast. O tome se radi.