Dame i gospodo, ovo je izuzetno zaista osetljiva materija. Ovo je neki novum izmišljeni, koji apsolutno u našim okolnostima i za naše prilike ni u kom slučaju ne bi trebalo da bude prihvaćen.
Ovde se kaže - sud može naložiti da se prema okrivljenom, kome su određene mere iz člana 136. ZKP-a, primeni elektronski uređaj radi kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su okrivljenom određena, pod uslovom da to neće škoditi zdravlju okrivljenog.
Sada da se mi nešto razumemo. Ima li on osumnjičeni još uvek status okrivljenog? Nema. Složićete se da je on samo osumnjičen i prema osumnjičenom, ako hoćemo da kažemo, postoji još uvek odredba i načelo nevinosti.
Kako o tome možemo govoriti unapred, evo on je već okrivljen. Uređaj, ono što je rekao gospodin Krasić, uređaj za lociranje okrivljenog, odašiljač, fiksiraće se i okačiti na zglob ruke ili noge okrivljenog.
Drugo, ono što je rekao gospodin Krasić, ponovo ponavljamo, biće stručno, ali veoma stručno kvalifikovano pričvršćeno, kako to predviđa ovaj član 168. stav 9? Iako je elektronski nadzor danas ušao u modu, dame i gospodo, građani Srbije, ne radujte se ovom zlu iz nekih inostranih država, ne treba ga prihvatiti sa oduševljenjem.
Pitanje je, da li se ta kontrola slaže sa pravom na fizički i psihički integritet čoveka i njegovim ljudskim dostojanstvom. Uređaji o kojima je ovde reč predstavljaju neku vrstu savremenih, gospodo, bukagija. Da li se vraćamo u vreme u kome je čovek ponekad bio okovan od vrata do gnjata. Da li se vraćamo? Sa ovim se vraćamo.
Pokušaj da nas neko ubedi da su ova rešenja delotvorna, apsolutno ne može biti prihvaćen. Po našem mišljenju, ovo su sredstva koja ugrožavaju osnovna ljudska prava i dostojanstvo.
Malopre kada smo govorili o onom članu, nek mi bude dozvoljeno samo da se vratim na član 388. U članu 388. Predloga zakona, u kome stoji poglavlje 26, Pravni lekovi, ovde ste gospodo isključili pravo žalbe, a u članu 388. stav 4. stoji, javni tužilac je dužan da izjavi žalbu ako je sud doneo oslobađajuću presudu. Šta sada? Ovamo ne može, a ovde mora.
Sada drugo da vas pitam, koji bi pametnjaković i stručnjak da predloži da javni tužilac mora da izjavi žalbu protiv svake presude koja je u prvostepenom postupku doneta, čak i protiv presude na koju on nije imao nijednu primedbu. Vi hoćete da javnog tužioca prinudite da on piše žalbu protiv samih svojih shvatanja i pravnog tumačenja. Zašto bi on morao da izjavljuje žalbu protiv svake prvostepene presude.
Sačekajte kolega, vezano je za Predlog zakona, to je suština stvari, I da ne prelazimo mi ovako površno preko nekih bitnih stvari. Obavezujemo tužioca da izjavi žalbu protiv svoje volje. On je procenio u toku postupka da nema mesta žalbi. Sada ga terate da piše žalbu protiv svake presude. Zašto?
Njegovo je pravo da oceni ima li mesta žalbi ili nema. Ovde kažete da mora da izjavi žalbu, a tamo kažete javni tužilac ne mora da izjavi žalbu. Kada smo govorili malopre o članu 163, samo da napomenem i da povežem članove, govori se o tome da javni tužilac ne treba da izjavi žalbu ako je sud oslobodio od kazne svedoka-saradnika. Ne treba da izjavi žalbu. Ovde ste u kontradikciji, u konfliktu se sa samim odredbama prava na žalbu.
Postavlja se pitanje, da li je pravo na žalbu svedoka-saradnika samo u odnosu na kaznu, to je jedna stvar. Drugo, da li javni tužilac sme da propusti ili da ne izjavi žalbu protiv nezakonite odluke i da li sme da propusti da ne izjavi žalbu ako je došlo do pogrešne primene materijalnog prava. Vidim da tu nema usklađenosti.
Ljudi, ovo nisu obične stvari. Verujem da ovu sednicu Skupštine prate građani, prati stručna javnost. Drugo, mi ćemo biti uporni da vam ukažemo, onaj predlagač je prepisivao iz nekih zakona drugih zemalja, koje nisu ni Nemačka, ni Francuska, ni Engleska, ni Švajcarska, ni Belgija, ni Holandija, ni Vels, ni Engleska, ni Amerika, nego svojstveno samo nekim zemljama.
Rekao sam da je mnogo odredaba prepisano iz Zakona o krivičnom postupku koji je pisao, a kaže, naložio Pedi Ešdaun u BiH. Imamo prepise, daće vam kolega, možda ne verujete, ali vas uvažavam kao kolegu. Daću vam da pročitate i da vidite da su te odredbe prenete u naš zakon. Je l' to nam treba.
Mi imamo takve stručnjake koji mogu da naprave dobar zakon, zakon koji će biti delotvoran, primenljiv, koga će dočekati stručna javnost, i tužioci i sudije da ga primene, i policija i advokatura kako treba.
Međutim, nemojte se ljutiti, ovih nekoliko instituta što ste uveli i što pokušavate da ubacite ovde, nije Srbija kriminalna država. Ponovo moram da skrenem pažnju da mi ne možemo donositi zakone za pojedinačne slučajeve. Možemo donositi zakone za opšte radnje i kriminal u Srbiji u opštem smislu.
Dakle, propisivati za klasični kriminalitet, za privredni kriminalitet, za zaštitu života i tela građana, za zaštitu bezbednosti zemlje. To su krivična dela.
Šta je još opasno? Dame i gospodo, opasno je zbog toga što nemamo kadrove za ova rešenja. Nama još uvek policija ni tužilaštvo nisu restruktuirani. Šta će trebati? Za ovo je najmanje potrebno 10 godina da bi Srbija mogla da prihvati neka rešenja. Tužilačko policijske istrage, policijskog izviđaja, to mu je mesto i naziv, da bude kao što je u Nemačkoj, policijski izviđaj, i u Francuskoj, policijski izviđaj, a da bude istovremeno policijsko-tužilačka istraga.
Mi moramo stvoriti materijalne uslove za to, a što znači moramo i kadrove u tužilaštvu imati takve, moramo u policiji imati kadrove koji će da vode ove poslove, moramo im obezbediti materijalna sredstva, da imaju posebne zgrade. Šta će nama tužioci da se dogovaraju i sudija i tužilac, preko puta kancelarija do kancelarije.
Nemamo mogućnosti, niti materijalne, niti kadrovske, niti pravno-političke. U našoj državi još uvek politička situacija nestabilna. Mi smo prihvatili mnoge ugovore i mnoge odredbe međunarodnog prava moramo da uskladimo, ali ne na ovakav način.
(Predsednik: Vreme.)
Dakle, ovde treba dosta vremena da bi se neka rešenja mogla prihvatiti i samo nam treba vreme. Hvala.