Gospodine Anđelkoviću, pre podne niste predsedavali, pa niste imali prilike da čujete nekoliko diskusija iz SRS. Verovatno i gospodin Omeragić nije bio prisutan, pa nije imao prilike da čuje.
Gospodine Omeragiću, u potpunosti podržavam vašu borbu za primenu zakona, za poštovanje zakona, za poštovanje zakona, odluka svih sudova. Gospodine Omeragiću, vodite računa, na dnevnom redu je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o telekomunikacijama. U obrazloženju tog zakona stoji: "U skladu sa iznetim, nema opravdanja za primenu odredaba zakona". To znači da Vlada, koju vi podržavate, kaže: nećemo da primenjujemo zakon. Pošto nećemo da primenjujemo zakon, mi tražimo da se zakon promeni.
Znači, oni su morali da primene zakon. Nisu hteli da ga primene. To je isto ono što ste vi malopre pričali, ali vi ćete sada da glasate za ovaj zakon i vi ćete da amnestirate nekoga ko svesno krši zakon. Ona se hvali, ta vaša vlada Vojislava Koštunice, koja je za legalizam, hvali se kako neće da poštuje odredbu zakona i kaže: nama je jeftinije da sazovemo 250, 126 će da digne ruke i mi ćemo da promenimo zakon. Ono što je bilo antievropsko, sada će postati evropsko i obrnuto.
Ako se zalažete do poslednje kapi krvi za zakon, Ustav, red, onda ne smete da dignete ruku za ovo. Zašto? Zato što ste onda glasali za amnestiranje Vojislava Koštunice, odnosno Mlađana Dinkića. Obavestite Jočića, krajnje je vreme, kad će da uhapsi Mlađana Dinkića?

Hvala, gospodine Mihailoviću. Mada je povodom ovog zajma zaključen sporazum i donet zakon u Skupštini državne zajednice i tim zakonom državna zajednica Srbija i Crna Gora dala je garanciju zajmodavcu, Evropskoj banci za obnovu i razvoj, na ukupan iznos zajma od 72 miliona evra, a za potrebe sređivanja tog autoputa od Novog Sada do Beograda, postoji obaveza da se da u stvari kontragarancija, jer državna zajednica pitanje je da li je pravno lice, s obzirom da ne poseduje imovinu i ne zna se čime bi ona mogla da garantuje.
Ona se ovde javlja kao jedna najobičnija transmisija zbog međunarodnopravnog subjektiviteta državne zajednice, ali zato što ona nema mogućnosti da odgovara svojim sredstvima, onda se javlja onaj ko praktično poseduje imovinu, a to je Republika Srbija.
Moram da vas podsetim da smo prošle godine u ovoj skupštini doneli odgovarajući akt kojim je praktično iniciran postupak da se da odgovarajuća koncesija, sad ne mogu precizno da kažem koliko je u pitanju tu deonica i koliko faza, ali znam da je obuhvaćen autoput praktično od Subotice do Požege. Pa, prva faza do Beograda, druga faza od Beograda, deonica kako će to da se deli itd.
Znam da je ministar za kapitalne investicije u ovoj skupštini izneo podatke o tome da su izvršena odgovarajuća snimanja i da postoji isplativost, pa i zainteresovanost za tu koncesiju, jer broj putničkih i ostalih motornih vozila koja idu na toj relaciji čini koncesiju isplativom u odgovarajućem periodu.
Znamo da je tim aktom da se pristupi koncesiji obuhvaćena i deonica od Novog Sada do Beograda, te onda prosto mora da se da odgovor na jedno pitanje da li ovaj kredit koji se uzima i ovi poslovi koji budu urađeni na bazi ovih sredstava, da li i oni ulaze u neku koncesiju.
Da ne bi bilo zabune da neko sad postavi pitanje - pa šta se sad ovde priča, kako da uđe u koncesiju; pa vidite, u onom aktu kojim se otvara postupak davanja koncesije za budući autoput od Niša do bugarske granice obuhvaćena je i jedna deonica potpuno završenog autoputa. Onda je ovde ministar Ilić rekao – pa da, jeste to završeno, ali mi dajemo, i to uključujemo u koncesiju zbog potrebe budućeg održavanja te deonice puta.
Srbija nema baš neke velike sreće sa koncesijama i u svojoj istoriji na mnogim koncesijama su padale vlade, to moram da vam saopštim, te pošto nemamo stvarno racionalnog odgovora zbog čega 72 miliona evra kredita za nešto što će biti obuhvaćeno koncesijom, stičem utisak da se istovremeno vode dva potpuno odvojena procesa. Jedan proces – da se nađe budući investitor, neko ko će da preuzme tu koncesiju, i istovremeno proces kojim država preko svog investitora, Direkcije za puteve, završava određeni autoput i to na istoj trasi gde će biti koncesija.
Verovatno u ovim mojim rečima dosadašnjim niste mogli da pronađete nijednu reč koja predstavlja laž. Pokušao sam da citiram ono što su ministri, kao predstavnici Vlade Republike Srbije, tokom prošle godine verovatno na dve sednice Narodne skupštine sa ove govornice izgovorili, i o isplativosti koncesije i o ovoj činjenici da su neke završene deonice uključene u predmet koncesije.
Jer, stvarno se postavlja pitanje zašto su onda potrebna ova sredstva. Da li možda onaj ko daje ova sredstva, ova finansijska institucija iz Evrope, na ovaj način prejudicira stvari u pogledu budućeg koncesionara, da li se ovim sredstvima kupuje to koncesiono pravo; da li Republika Srbija ulazi u jedan proces gde je vrlo teško razgraničiti gde počinje i gde se završava nečije i gde počinje i gde se završava nešto nekoga drugog.
Mi nemamo tih informacija, ne postoji ni projekat, ne postoji detaljnije obrazloženje, osim napomene da su ova sredstva potrebna za deonicu autoputa od Novog Sada do Beograda. Iza tih nekoliko reči može da stoji sve i svašta i mi nemamo prava da verujemo, bez mogućnosti da nešto ispitamo i da eventualno i kritikujemo ukoliko nešto nije u redu.
S obzirom da nas je ova vlada preko svojih ministara više puta prevarila, onda moramo da razgraničimo neke stvari ko je ovde lažov. Za ministra Dinkića radikali su lažovi i kada citiraju njegove reči. Nažalost, to je tako; svakome je svoje slađe nego tuđe i naravno svako želi da bude u pravu, pa bez obzira šta je rekao.
Ali kada citiramo Vladu, onda ispada da lažemo, kada citiramo da postoji suficit, a da postoje obaveze mi opet lažemo, kada kažemo da ne postoji suficit, da je on fiktivan, mi opet lažemo.
Kada kažemo, pričali ste o koncesiji, daćete u okviru koncesije i ovu deonicu autoputa, oni će da kažu – lažete. A da uzmemo stenogram da pročitamo, verovatno ne znamo da čitamo. Ne znamo da čitamo njihove misli, ali znamo da čitamo njihove reči.
Smatramo da Republika Srbija nekontrolisano ulazi u neke obaveze. Da li je to 150 evra u džep po kilometru puta ili nešto drugo, neki lični prihod, o tome će drugi da razmišljaju, drugi će to da utvrđuju, samo mora da se zna da za jednu istu deonicu ne treba da postoji nekoliko izvora sredstava i nekoliko osnova obaveza Republike Srbije.
Mi se plašimo da ovakvim nekontrolisanim i do kraja nesagledanim problemom Republika Srbija ulazi u neke obaveze. Uzeće se 72 miliona evra, nešto će sigurno da se uradi sa tim parama i, ono što smo sigurni, kasnije će to biti stvar neke koncesije.
Moguće je da neko izađe i da kaže da se to odnosi na most u Beškoj. Naravno, ovo sam ostavio za kraj. Onaj ko priča o tom mostu morao bi prvo dobro da se informiše dokle se stiglo sa tim postupkom, kakvo je stanje, da malo pogleda šta su napisale komore i profesionalna udruženja oko tog mosta, budućeg i postojećeg, da se malo razmisli o građanima koji su nekada protestovali, jer SRS neće se zadovoljiti sa tim rečenicama - ne znam o čemu se radi, samo znam da treba da se napravi nov most na Dunavu kod Beške i da je on sastavni deo autoputa Novi Sad - Beograd.
Vodite računa šta se sve krije iza ovih cifri, vodite računa šta se sve krije iza istovremene inicijative da se na istoj deonici zadužuje Republika Srbija i tu istu deonicu posle daje kao predmet neke koncesije.
Mi smo u obavezi da vas upozorimo na ovo, zato što 17. tačka dnevnog reda sadrži naše upozorenje koje smo dali pre godinu dana kada je u pitanju kontragarancija za rudarsku opremu. Tada smo vam rekli da će to da se desi i evo prošlo je šest meseci, došli ste praktično sa drugim zakonom povodom iste stvari. Tumačite pravilno, ispravno i u pravilnom značenju ono što pričamo povodom nekih tačaka dnevnog reda i nemojte da mislite da možete da se odbranite od naše kritike samo rečenicom – radikali lažu. Pokušao sam na nekoliko primera da vam kažem da nas optužujete za laži i kada vas citiramo.

Očigledno je da su poslanici vlasti već doneli odluku i oni će da glasaju za ovaj predlog zakona. Zamolio bih one koji su u bilo kakvom kontaktu sa Mlađanom Dinkićem da ga obaveste da makar ovaj deo stenograma koji sledi pročita, jer će dobiti odgovor na pitanje ko laže.
Sinoć je javnost obavestio da radikali sve što kažu slažu, e pa sada da malo vidimo šta je to napisano u zakonu. Odmah na početku moram da kažem da u ovim papirima nema nigde napisanih reči – most na Dunavu kod Beške. Ja sam na početku, povodom diskusije u vezi sa prvim amandmanom, unapred rekao, skrenuo pažnju, oni koji misle da se to odnosi na most trebalo bi da me ubede gde ovde, makar u obrazloženju, stoji zapisano da je u pitanju most. Koliko vidim, ovde nema mosta, a neko je izašao posle mene da diskutuje povodom amandmana i da kaže – "Mostogradnja", 11 miliona su jeftiniji nego drugi itd.
Na šta se odnosi ovo? U potpunosti imam u vidu da u predlogu zakona o kontragaranciji ne treba da stoje svi detalji koji se tiču zakona o garanciji koju je dala savezna država, pa ne treba ni da se da ceo taj sporazum, što se ono kaže, ali makar da imamo elementarno saznanje za šta su namenjena tako velika sredstva.
Evo šta je Vlada napisala u odeljku 5. obrazloženja Predloga zakona – analiza efekata zakona – istovremeno, rešenja predviđena u Predlogu zakona imala bi efekat i u pogledu zaštite Evropske banke za obnovu i razvoj (znači, štitite Evropsku banku za obnovu i razvoj), kao zajmodavca, s obzirom na to da Republika Srbija, prema odredbama Predloga zakona, preuzima obavezu da kao kontragarant izmiri obaveze Srbije itd. Pa onda, pošto je ovo vrlo dugačka rečenica, pri kraju te rečenice – što obuhvata projektovanje, nadzor i radove neophodne za rehabilitaciju (rehabilitacija znači ako je neko bolestan pa se šalje) i podizanje na viši nivo kvaliteta, kako deonice autoputa koji je projektom predviđen za obnovu, tako i autoputa u Republici Srbiji u celini. Da li je ovo za autoput Beograd - Novi Sad ili za Trgovište - Vranje, ne znam šta ste napisali ovde. A istovremeno imaće pozitivan efekat i u smislu angažovanja većeg broja privrednih subjekata. Koliko znam, ovi naši privredni subjekti vrište što su isključeni iz ovog posla.
E sad, da vidite šta sve stoji u Predlogu zakona. Vratiću se na član 3: "Sredstva za otplatu zajma iz stava 1. ovog člana zakona obezbediće Republička direkcija za puteve (u daljem tekstu: zajmoprimac)." Ovo je vrlo važno. Znači, pravi zajmoprimac je Republička direkcija za puteve. To je u svakom slučaju jedan paradržavni organ Republike Srbije, nije ministarstvo, već organizacija koja se bavi i određenim investicionim poslovima i održavanjem puteva u Srbiji.
Kaže: "Zajmoprimac je dužan da sredstva za otplatu zajma obezbeđuje prema planu otplate za sva povučena sredstva", znači za sva sredstva koja su angažovana po tom kreditu, "u iznosu koji uključuje", e sad slušajte, "dospelu glavnicu, obračunatu kamatu na povučena sredstva, troškove za nepovučena sredstva", pazite, troškove za nepovučena sredstva, "i ostale troškove". To je nešto prepisano iz onog sporazuma.
Treći stav: "Zajmoprimac će obezbeđivati sredstva za otplatu zajma", znači Republička direkcija za puteve, "iz sopstvenih prihoda, uplatom dospelih obaveza na račun otvoren isključivo za namenu otplate zajma kod Narodne banke Srbije." I to može da se shvati.
Stav 4: "Ako po osnovu izdate kontragarancije Republika Srbija izvrši obavezu umesto zajmoprimca..."; znači, stav 4. ima neku logičku vezu sa stavom 2. gde se govori o obimu te obaveze. E sada, Republika Srbija, kao kontragarant, ima pravo na povraćaj. Šta može da povrati?
Glavnicu, kamate i prateće troškove koji nastanu zbog neizvršenja, odnosno neblagovremenog izvršenja obaveze, do visine iznosa izmirene obaveze, kao i pravo da od zajmoprimca naplati obračunatu zakonsku kamatu.
Država proganja svoju organizaciju, i to donekle možete da shvatite, mada nisu jasni ovi termini šta su sve ti troškovi, ali u krajnjem slučaju oni su definisani, kolika je bila obaveza, Republika Srbija platila i toliko može onome kome je dala kontragaranciju da naplati.
Ovo što je u poslednjem stavu nikome nije jasno. Kažite ministru kada sledeći put bude pisao ovakav zakon da prvo mora da napravi jednu šemu, uzme kredu ili olovku, ako uzima kredu mora da ima tablu, i da napiše: Republika Srbija - jedan, Republička direkcija za puteve - dva, budžet Republike Srbije - tri, u budžetu Republike Srbije postoji aproprijacija koja se tiče Republike direkcije za puteve - četiri.
Ima tu još puno pojmova koje treba da savlada, ali sada čujte šta piše u stavu 5. člana 3: "Pravo na povraćaj sredstava iz stava 4. ovog člana Republika Srbija ostvariće tako što će zajmoprimcu umanjiti sredstva od utvrđenih budžetskih aproprijacija i subvencija...", znači, od onoga što se u budžetu bude izdvojilo za Republičku direkciju za puteve.
To je jasno, ali ovo dalje nije jasno: "ili, ako zajmoprimac nije korisnik budžetskih sredstava...". Direkcija za puteve je korisnik ili nije korisnik budžetskih sredstava? Vaš ministar ne zna Zakon o budžetskom sistemu, verovatno zato što ga je Đelić pisao. Republička direkcija za puteve po Zakonu o budžetskom sistemu je korisnik budžetskih sredstava.
Kako ste mogli ovde da predvidite da ona može da bude u pravnom položaju, da nije korisnik budžetskih sredstava? Znači: "ili, ako zajmoprimac nije korisnik budžetskih sredstava Republike Srbije, inicirati naplatu sa računa zajmoprimca, na osnovu ovlašćenja dobijenog od zajmoprimca ili drugih" itd.
Iz ovakve alternativne formulacije, gde se Direkcija za puteve tretira kao korisnik budžetskih sredstava i alternativno daje da nije korisnik budžetskih sredstava, izvlači se zaključak da se ovim kreditom kupuje strateško pravo i strateška pozicija budućeg koncesionara, a da ova sredstva služe kao reket kojim država nešto obećava nekome unapred i naravno da mi ne znamo za koje namene će biti potrošena ova sredstva.
Član 4, na koji je i podnet ovaj amandman, kaže da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije.
Moram da vam kažem da su u obrazloženju Predloga zakona, u glavi VI, dati uredno razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku i da navedem još jednu nelogičnost, da je u razlozima za donošenje ovog zakona (poglavlje II) navedeno da je u Skupštini državne zajednice ratifikovan sporazum sa ovom bankom, donet je zakon o davanju garancije i da je tada rečeno da to treba hitno da se završi. Znači, hitan postupak ovde traje praktično od 29. juna 2005. godine. Još malo pa godinu dana kako traje taj hitan postupak.
Ovo više pričam ne zbog poslanika koji su ovde, jer oni su već opredeljeni, ne ni zbog ministra koji je napustio salu, ovo je stvar nekog koalicionog dogovora i uopšte procesa evropske integracije po sistemu što više zadužiti i obezbediti strateške pozicije.
I zašto ne reći da se na ovaj način daje tržište Republike Srbije nekom strancu.
Zato vas pozivam da vodite računa prilikom glasanja. Radikali verovatno neće biti u sali kada se bude glasalo o ovom zakonu, a vi ukoliko mislite da pomognete ekonomiji Republike Srbije i da se zavede neki red u trošenju ovih javnih sredstava, valjda ste mogli da primetite iz ove kritike člana 3. da nije nikakva greška ukoliko se ne izglasa ovaj zakon.

Mada u mom primerku Predloga zakona obrazloženje ima samo ustavni osnov i razloge, možda je neka greška u štampi, nema onoga što obavezno ide uz predlog zakona...
Naravno, mi se protivimo ovoj koncepciji kako Vlada Republike Srbije vodi politiku i ekonomiju ove naše države. Malopre sam povodom onog amandmana na jedan od prethodnih zakona uspeo da vam dokažem da je moguće da Direkcija za puteve Republike Srbije svoju obavezu po osnovu zajma od 72 miliona evra prenese nekom drugom licu i zato je u onom članu i stavljena onakva alternativa.
Potpuno je identična sudbina i kada je u pitanju i ovaj zakon koji se odnosi na davanje kontragarancija Međunarodnom udruženju za razvoj, a tiče se naše elektroprivrede, tiče se jednog velikog kredita, koji uzimaju EPS i Elektromreža Srbije.
U članu 4. je propisano da oni treba da vrate ta sredstva, odnosno ta sredstva će da vrate građani Republike Srbije. Kako? Efektima politike cena električne energije koju vodi i koju bude vodila ova Vlada Republike Srbije.
Samo da vas podsetim da je isto ovo Međunarodno udruženje za razvoj i 2001. godine uslovilo Republiku Srbiju i u ono vreme SRJ da, ukoliko želi da uđe u neke trajnije kreditne odnose, mora da poveća cenu lekova, električne energije, mora da reformiše penzijsko-invalidski sistem, naročito usklađivanja penzija, mora da proda 400 najboljih preduzeća u Republici Srbiji i tako dalje.
Verovatno i po ovom sporazumu postoji neko uslovljavanje koje se ne zasniva samo na onome što obično u javnosti imamo prilike da čujemo – saradnja sa Haškim tribunalom. Vi sami znate da ova vlada iz petnih žila gleda kako da privatizuje i elektroprivredu. Pošto to nije moglo u prvom pokušaju da prođe, onda je išlo rasparčavanje EPS-a kao jedinstvenog sistema na veći broj manjih sistema, kako bi se omogućilo nekim privatnicima da koriste kapacitete, da uvoze, izvoze struju, transportuju preko naše teritorije, završavaju svoje privatne poslove.
Oblast energetike je od strateškog interesa i to je sadržano u mnogim, moram da kažem - opasnim, planovima velikog broja tih organizacija i međunarodnih asocijacija. I, ako se jedna zemlja drži u energetskoj zavisnosti, znate i sami da onda i politika te zemlje nije ni samostalna, već svim i svačim uslovljena.
Cela poenta ovog koncepta zaduživanja je upravo to: ne da se naprave kapaciteti i da Srbija bude značajni izvoznik električne energije, ne ni da se završe neke stvari kako bi se obezbedila stabilnost našeg sistema, nego da se ide na prezaduživanje kako bi naša EPS lakše pala u ruke nekoga ko je odavno pokazao veliki interes za naš energetski sistem. To je cela poenta ovog koncepta.
Kod nas je struja skupa, za naše prilike, to mora da se kaže; ona je skupa ako se imaju u vidu primanja građana i lična potrošnja građana. U takvim uslovima, uvek je Vlada u mogućnosti da pokuša da prevari nekoga i da dokaže kako su investicije u EPS neophodne. One verovatno u jednom delu jesu realno potrebne, ali mi ovde imamo neko iskustvo sa Vladom Republike Srbije, i sa Vladom Zorana Đinđića, preko Živkovića, do današnjeg dana. Ove vlade sprovode jednu politiku koja je zacrtana izvan ove zemlje i koja ima za cilj da se zemlja prezaduži, da zemlja ne bude u mogućnosti da uredno servisira svoje obaveze po međunarodnim kreditima, a onda je ovo sve mnogo jeftinije.
Gotovo identičan koncept je, videli ste i sami, kod Direkcije za puteve, napravljena je alternativa u pogledu vraćanja – ili će, ukoliko Direkcija za puteve ne bude plaćala, da se uskrati odgovarajuća aproprijacija ili da se uskrati korišćenje budžetskih sredstava ili, kako je tamo rečeno, na drugi način da se naplati potraživanje koje bi Republika imala po osnovu date i plaćene kontragarancije.
Identična situacija je sa Elektromrežom i EPS-om. To su javna preduzeća, državna preduzeća, koja rade sa imovinom u državnoj svojini, Republika se ovde javlja kao pro forma koja daje kontragaranciju. Onog dana kada budemo obavešteni da je ušlo u privatizaciju neko od ovih preduzeća, pa čak i delimično, budite sigurni da će i ova sredstva biti uračunata. Jer, preko ovakvih kredita i ove međunarodne asocijacije finansiraju neke svoje.
Očigledno, raniji koncept je bio da uvek prilikom svakog zaduživanja 35% ide opet u inostranstvo na ime konsalting i drugih usluga, kao, kod nas ne postoji pamet koja bi to mogla da projektuje, ugovori i izvede, pa su potrebni konsultanti iz inostranstva. Pošto je to jedno pet godina maksimalno zloupotrebljavano u svakom od ovih kreditnih aranžmana, sada se ide na jednu drugu fazu.
Sada se formalno-pravno zadužuje neko javno preduzeće, država daje garanciju i kontragaranciju, a u odgovarajućem trenutku dolazi onaj pravi. Tog pravog finansira, praktično, inostranstvo, samo ga ne finansira u Švajcarskoj, Austriji, nego u Srbiji. Finansira ga u Srbiji i on postaje taj strateški partner, on postaje ta silina, ta jačina koja završava posao.
Pošto smo prozreli ovaj koncept nekontrolisanog zaduživanja, da sve što i dođe iz inostranstva nije namenski utrošeno, da svim ovim zakonima se štite samo interesi zajmodavaca i poverilaca iz inostranstva, pošto smo prozreli koncept da se na ovaj način tržište daje na izvol′te, uđeš izađeš i gotovo, mi ovakve koncepte Vlade Republike Srbije ne smemo da podržimo, iz prostog razloga što je pitanje meseca ili godine kada treba Srpska radikalna stranka da vrši vlast. Onda ne bi smela da dođe u situaciju da se ponaša kao dosovska vlast i da kaže – mi ne priznajemo ništa što se desilo pre nas. Jednostavno, mi želimo na ovaj način da sprečimo uvećanje obaveza SRS kada dođe na vlast.
Zato vas pozivam da u danu za glasanje prihvatite ovaj amandman, jer budite sigurni, ukoliko budete izglasali ovakav zakon, da će posle nekoliko godina ovo pitanje ponovo da se otvori i da ćemo opet da ponovimo ove iste reči, ali sa naznakom da smo vas na vreme obaveštavali šta će da se desi i da ste olako ušli u jedan aranžman od koga će da ima štete država.
To je samo priča da će nešto da se rekonstruiše, da će nešto da se sredi. To je obična priča. Dokaz da je obična priča nalazi se u činjenici da je 2001. godine značajan deo sredstava iz inostranstva došao i kao donacija, kao pomoć našoj elektroprivredi da se izvrši rekonstrukcija, obnavljanje nekih kapaciteta i priprema za neku novu sezonu. Kada su se ti poslovi završili, došli smo u situaciju da nismo imali električne energije.
Samo vas podsećam da se u svim poslovima koji se tiču energenata nalazi nekoliko isturenih čelnika te interesne grupe. Sada vam je jasno zašto izveštaj Anketnog odbora, a koji se tiče Elektroprivrede i NIS-a, Anketnog odbora koji je tri meseca radio u ovoj sali, uzimao izjave od aktera svih mogućih afera, počev od Gorana Novakovića, preko Hamovića, Lazarevića, Kori Udovički, Đelića itd... Glasajući za ovaj zakon vi amnestirate te ljude za ono što su radili i za ono što nameravaju da rade.

Ovi predlozi zakona su stvarno dragoceni jer daju mogućnost da SRS obavesti javnost o tome šta i kako radi Vlada Republike Srbije.

Da vas obavestimo, ako vam to nije svakim danom sve jasnije i jasnije, Vlada Republike Srbije nema ekonomsku politiku. Ona u suštini nema politiku, tu je sve isparcelisano prema ministarstvima i prema interesnim sferama nekih stranaka, ne baš toliko stranaka nego pojedinaca koji možda zloupotrebljavaju te stranke.

Mi ovim amandmanom, gde tražimo brisanje ovog člana, želimo da skrenemo pažnju javnosti Republike Srbije na jednu pojavu od 2001. godine do danas: kako se povećava zaduživanje Republike Srbije u inostranstvu, tako se povećavaju i devizne rezerve kod Narodne banke Srbije.

Pošto je to tako, onda se izvlači samo jedan od mogućih zaključaka, a to je da su devizne rezerve Republike Srbije u funkciji servisiranja kredita i dugova Republike Srbije, pogotovo onih dugova i kredita koji su formirani kao dugovi i uzeti krediti od 2001. godine do danas.

Zaduživanje je nekontrolisano, ono se obavlja po svaku cenu, a kako će da se zove kredit, kako će da se zove sporazum i sa kim će biti zaključen, apsolutno su nebitna pitanja.

Gospodin Arsić je pokušao, povodom amandmana na 1. član, da objasni da projekat konsolidacije naplate i reforme penzijske administracije u Srbiji može u suštini da znači sve i svašta.

Da li se to odnosi samo na službu penzijsko-invalidskog osiguranja, da li se to odnosi na njihovo tehničko opremanje, da li se to odnosi na prikupljanje sredstava kojima bi se popunile rupe u penzionim fondovima ili se odnosi na nešto drugo, treće, peto ili dvadeseto, to se ne vidi iz Predloga zakona.

Ako neko ima nameru da poboljša efikasnost naplate doprinosa onda oni koji su nadležni za taj posao neka krenu sa naplatom doprinosa. Setimo se da je prećeno onim preduzećima koja ne uplaćuju doprinose da će doći pod udar zakona, ne samo u smislu prekršajne odgovornosti, nego i onemogućavanja daljeg rada, jer kakav je to rad ukoliko firma ne može uredno da servisira svoje obaveze prema državi.

Onda se pojavila i druga kategorija, poput onih kao što je recimo B92, gde se konstatuje inspekcijskim nadzorom i kontrolom da neki koje vrlo često vidite na televiziji ili čujete na njihovom radiju uopšte i nisu u radnom odnosu, da se za njih ne plaćaju doprinosi i kada dođe pod udar zakona Veran Matić da treba da se naplati doprinos, pa čak i prinudnim putem, onda ide nagodba, inspektori se povlače, stupaju na njihovo mesto neki drugi i B92 menja svoju uređivačku koncepciju, više ne dira G17 plus, a pitanje neuplaćenih doprinosa pegla se na drugi način.

Ako treba da se poveća efikasnost naplate doprinosa u smislu postojanja nekog rezervnog fonda koji će da kreditira firme za taj deo, onda bi verovatno takav kredit i aranžman sa inostranim partnerom imao neki drugi naziv. Ali, moram da vas upozorim na još jednu stvar – da je u toku prošle godine, pretprošle, naročito 2003. godine, kada je donet Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju, rečeno da će usklađivanje penzija da pretrpi promene, da neće da prati mesečna kretanja rasta troškova života ili cena na malo, već da će u jednom periodu da se usklađuje sa uprosečenom stopom, 50% jednog faktora, 50% drugog faktora, pa je onda bilo na tri meseca, pa je nedavnim izmenama to sa godinu dana svedeno na šest meseci, dva puta godišnje.

Sećate se da je MMF krajem prošle godine, kada je dignuta temperatura u Republici Srbiji da li će da se dobije neko pozitivno mišljenje, a od tog pozitivnog mišljenja zavisilo je da li će 700 miliona da se otpiše nekog duga, takođe je bila informacija da MMF, Svetska banka i ovi naši kreditori iz inostranstva zahtevaju od Vlade Republike Srbije da što manje ili da uopšte ne interveniše budžetskim sredstvima za saniranje nedostajućih sredstava u fondovima PIO. Samo da vas podsetim.

Na ovaj način želim da potenciram da je mnogo veći problem u PIO nedostatak sredstava, i to hronični nedostatak, po osnovu doprinosa, stezanje države da kao garant penzija ne može da interveniše, već da moraju da se dovijaju na razne načine.

Iz toga se izvlači zaključak da ekonomska politika Vlade Republike Srbije treba da bude u funkciji što većeg zapošljavanja građana i čuvanja tržišta, kako bi njihov rad i rezultati i usluge na tržištu dobile svoju novčanu satisfakciju, a ne da se naše tržište prepusti inostranoj robi i uslugama i da se potiskuje domaća proizvodnja i domaći rad.

Tu je formula kako da se poveća uplata doprinosa i da se stabilizuju fondovi PIO.

Ako neko smatra da sa 16,6 miliona specijalnih prava vučenja, što treba da bude otprilike 24 miliona evra, ako se uzme da se svakodnevno menja vrednost pojedinačnog specijalnog prava vučenja kod ovog fonda, onda s pravom postavljamo pitanje – zar je za promenu sistema, za neki novi koncept naplate doprinosa, za uvođenje evidencije, za sređivanje administracije koja treba da vodi računa o naplati doprinosa, potrebno ovoliko sredstava.

Dolazimo na teren da je ovde termin "projekat konsolidacije naplate i reforme penzijske administracije u Srbiji" nešto izmišljeno. Ako administracija treba da se sredi sa ovolikim parama, onda nam takva administracija ne treba.

Mi ionako u ovoj zemlji imamo 29 posebnih paradržavnih institucija koje su nepotrebne i imamo devet institucija koje su duple samo u Srbiji, u okviru nadležnosti Republike Srbije. Znači, ne ona varijanta da postoji na saveznom i da isto postoji na republičkom nivou, ne, nego samo na republičkom nivou imamo devet paralelnih institucija. Neko je namnožio te institucije.

Naravno, neko je došao do koncepta da svoje nastojanje ka evropskim integracijama i blagonaklon stav, kako oni kažu, svojih prijatelja iz inostranstva, manifestuje ovakvim sporazumima o zaduživanju, garancijama i kontragarancijama, navodno nešto se dešava.

Dešava se da se država zadužuje mnogo više, da devizne rezerve rastu mnogo više, da se ne otvaraju neka nova radna mesta i da ljudi i dalje gube radni odnos, da je privatizacija problematična, da i dalje imamo rupu u PIO u pogledu sredstava doprinosa i sada neko razmišlja da se zaduži da bi tim sredstvima koje dobije iz inostranstva organizovao bi svoju službu i napravio novi sistem naplate doprinosa.

Koga vi u ovo možete da ubedite? Verovatno ćete na kraju te operacije, pokušaj DOS-a da bude vlast u Srbiji, koja traje već pet godina, a verovatno još nekoliko meseci, biti u prilici da podvučete crtu i da sabirate i da kažete – direktne investicije pa nađete stotinu miliona evra, pa ćete da kažete da je prihod čak i ono što je otpisano, a otpisano je ono što je bilo nenaplativo.

Verovatno ćete doći do neke cifre od nekoliko milijardi dolara, da biste potvrdili da je 6,5 milijardi stvarno bilo na granicama Republike Srbije 5. oktobra, ali nisu odmah ušle u Republiku Srbiju kao žive pare ili investicije, ili nešto što može odmah da se oseti, nego je ušlo na raznorazne načine, sačuvano kod Jelašića, da se, ukoliko ova vlast ode, to vrati u inostranstvo, jer očigledno je pokušaj uspostavljanja vlasti DOS-a bio neuspešan na duži rok.

Rezultati ovakve ekonomske politike biće samo minusi. Oni građani koji smatraju da kada ministri izađu ovde i počnu da licitiraju i govore o nekim iznosima sredstava koja su došla iz inostranstva... Samo postavljam pitanje – ako je toliko para došlo iz inostranstva, u čemu se ogleda makar jedna korist, beneficija, popust ili nešto što je bolje za građane Republike Srbije, za privredu, za institucije? Sa tolikim parama uništava se vojska, da ne pričamo o policiji, da ne pričamo o privredi, energetici, o putevima, da ne pričam o mnogim stvarima.

Verovatno je i ova kiša što pada neki signal da je i nebu teška ova vlast Vojislava Koštunice.

 

Vodiću računa da ne ponovim ono što sam u načelnoj raspravi rekao o ovom predlogu zakona, a imajući u vidu i moje veliko poštovanje prema čoveku koji je podneo ovaj amandman, predsedniku Vlade Republike Srpske Krajine, našem poslaniku srpskom radikalu gospodinu Buhi i ceneći njegove aktivnosti koje preduzima i kao predsednik Vlade u izbeglištvu pred međunarodnom zajednicom, naučnim, stručnim i drugim kompetentnim krugovima, a sa ciljem da samo promoviše istinu šta je to Republika Srpska Krajina i kakva je sudbina zadesila Srbe iz Republike Srpske Krajine i sve Srbe izvan Srbije od 1990. godine do današnjeg dana.

Moram da vas podsetim da neposredno pre nego što je krenula ta secesija, oružana, podstaknuta od strane Vatikana, CIA i Nemačke, pre nego što je krenulo to brutalno razbijanje SFRJ, na današnjoj teritoriji Republike Hrvatske, kako oni to vole da kažu, bilo je nešto više od 12% Srba. Danas ima nešto više od 2%, a manje od 3% Srba u Republici Hrvatskoj, nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Godine 1991. desio se treći genocid nad Srbima u nezavisnoj državi Hrvatskoj i naravno da poslanici Srpske radikalne stranke, izražavajući stav...

Mi smatramo da izražavamo stav onog patriotskog, rodoljubivog i onog dela srpskog naroda i svih građana Republike Srbije, ja to moram ponovo da potenciram, koji su prepoznali ustaški pokret, buđenje ustaštva devedesetih godina u Republici Hrvatskoj. Nadam se da zastupam njihove interese i mi moramo da podignemo glas i kada je u pitanju jedan ovakav sporazum kojim se regulišu određena carinska pitanja koja bi trebalo da reše problem krijumčarenja droge.

Ono što stvarno pogađa podnosioca ovog amandmana i poslaničku grupu Srpske radikalne stranke jeste obrazloženje koje je Vlada napisala povodom svog stava da ne prihvata ovaj amandman.

Tu se priča o negovanju dobrosusedskih odnosa. Zna SRS dobro da Evropska unija, Amerika, Nemačka pritiskaju i ovu vlast, kao i onu prethodnu, kao i onu vlast u kojoj je SRS učestvovala, da se nešto završi ovde, ali uopšte nije bitno u kojoj formi.

To nešto je najbolje sadržano na sajtu Haškog tribunala u rubrici "Ciljevi osnivanja Haškog tribunala". Jedan od ciljeva, doduše dat je kao treća alineja u tom paragrafu, jeste da se spreči revizija svega onoga što se desilo na teritoriji bivše SFRJ.

To znači da treba da se spreči istina, da se promoviše laž; treba da se promoviše da je navodno odraz ljudskih prava, borbe za demokratiju, prava na samoopredeljenje bilo da se streljaju regruti JNA koji su bez oružja išli, po naredbi Predsedništva SFRJ, da uspostave elementarni red, pa čak i samom demonstracijom sile bez oružja, jer nositi pušku bez municije je isto kao da se šetate sa rukama u džepovima.

Ta naša deca su bila glineni golubovi za ustaše i klerofašiste iz Slovenije. Trebalo je da se rasturi bivša SFRJ i treba da se zaboravi da je to rasturanje urađeno.

Evo jednog sporazuma koji u javnosti stvarno može da izazove i drugačija osećanja. Može prosečan posmatrač ove naše sednice da zaključi – šta se bune ovi radikali, to je običan sporazum kojim se sprečava nelegalan promet narkotika. Nije to običan sporazum, jer između carinskih službi svih država postoje međunarodni carinski standardi kojima je obezbeđena saradnja radi suzbijanja krijumčarenja droge, lica i druge robe. Postoje ti tzv. opšti propisi. Oni važe čak između država koje su u neprijateljstvu. Ali, ovde EU želi da nametne tu saradnju, kao da se ništa nije desilo.

Posledica toga što se desilo jeste da manje od 3% Srba sada živi na teritoriji te njihove nezavisne države Hrvatske, da je samo u toku 1991. i u prvoj polovini 1992. godine oko 500.000 Srba sa teritorije Republike Hrvatske moralo da spašava život bekstvom u Srbiju. Samo da vas podsetim, bežali su ljudi iz Rijeke, Pule, Zagreba i drugih mesta, gde nije bilo ni teoretski moguće da se dese oružani sukobi ili da se pojavi neko nezadovoljstvo Srba. Oni su proterani samo zato što su Srbi, zato što ne mogu da ih uklope u one trećine koje je još Starčević zacrtao kao ideologiju hrvatske države.

Čudi me zašto Vojislav Koštunica nije potpisao ovaj sporazum kao predsednik Vlade sa predsednikom Vlade Ivom Sanaderom, nego je podmetnuo, po potpisu rekao bih da je to verovatno direktor Uprave carina Republike Srbije D. Jeremić i verovatno je i sa suprotne strane bio neko ko vodi njihovu carinu.

Koji je naš interes da, pored opštih propisa kojima se sprečava krijumčarenje i carinski prekršaji, zaključujemo dodatni sporazum kojim bismo još nešto više od toga propisali i dogovorili? Da li nam je interes da sprečimo da se drogiraju one naše babe i dede u Kninu i okolini? Oni se ne drogiraju. Da li nam je cilj da sprečimo narko-mafiju odavde da može slobodno da radi? Nju ova vlast nije sprečila, kao što je nije sprečila ni ona prethodna. Zna se gde su centri narko-mafije: Veliki Trnovac, cela teritorija Kosova i Metohije, Novi Pazar, Beograd, Novi Sad.

Ako ste pokazali efikasnost prema ovim sudijama, a dve godine vas pozivamo da to uradite, dobro je što ste se setili napokon da uradite, pitanje droge možete da rešite za dva dana.

Podsetiću vas da je 2001. godine SRJ potpisala jedan sporazum i pristupila procesu dogovaranja da se formira zajednička evidencija carinskog prometa na teritoriji Balkana, ne zbog toga da bi se sprečio promet narkotika, već da onaj koji je zainteresovan za promet narkotika ima uvid u celinu tog procesa koji se ovde dešava.

Ovaj sporazum treba da omogući navodno Hrvatskoj da se bori protiv Rojsa i onih drugih. To nije tačno. Preko teritorije Crne Gore droga i sve drugo prolazi vrlo slobodno.

Samo da vas podsetim, na početku rasprave o ovoj tački dnevnog reda rečeno je da je ovakav sporazum zaključila Republika Crna Gora sa Hrvatskom. Zašto odvojeno? Zašto nije isti tekst? Da vas podsetim, prva tačka današnje rasprave bio je sličan sporazum sa Republikom Iran. Tamo su i predstavnici Srbije i predstavnici Crne Gore stavili svoje potpise na sporazum sa državom Iran, znači tri potpisa je bilo. Kada je u pitanju Hrvatska, imamo dva posebna sporazuma, sa dva različita potpisa. Tu se manifestuje nejedinstvo i želja svih da se rasturi državna zajednica.

Mi smatramo da ovo nije akt dobrosusedstva. Naravno, ne plediram da se otvaraju neka druga pitanja, ali moram da vas podsetim na "Bljesak" i "Oluju", čitajte brionske transkripte, čitajte drugu dokumentaciju, sve je to danas dostupno i videćete da je Hrvatska Franje Tuđmana, nezavisna država Hrvatska, izvršila invaziju na UN. Garant bezbednosti, mira, sigurnosti, života i zdravlja ljudi u Republici Srpskoj Krajini bile su Ujedinjene nacije i Republika Srbija. Ujedinjene nacije su dozvolile da se teritorija pod njihovom kontrolom napadne i razori. Srbija je morala da ćuti. Desio se onaj drugi, još veći egzodus.

Znamo da trpite pritiske, ali smatramo da vam dostojanstvo ovog naroda nalaže da vodite malo računa i o narodu. Kontrolišite taj promet, sprečavajte ga opštim propisima i prema međunarodnim standardima kojima se sprečava nelegalni promet narkotika, ali nemojte da zaključujete ovakve sporazume kojima manifestujete dobrosusedstvo, jer na ovaj način vi kažete da ste sve zaboravili: zaboravili ste 1991. godinu, zaboravili ste "Bljesak" i "Oluju", zaboravili ste 500.000 sudbina ljudi koji se nalaze u Srbiji i širom sveta.

Zaboravili ste još jednu vrlo važnu stvar: svaki Srbin, izbeglica, ukoliko je rođen ili je imao prebivalište na teritoriji Republike Srpske Krajine po dobro oprobanom i ubrzanom postupku može da dobije iseljeničku vizu i da ide bilo gde, samo da se ne vrati, kako bi rimokatolička crkva i Vatikan očistili prostor za širenje svog uticaja, a Srbi su faktor koji ne sme da postoji u ovoj nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Vodite računa, ovakvi akti manifestacije dobrosusedstva nisu poželjni, jer mnoga pitanja su i dalje otvorena i ma koliko se Hag zalagao da spreči reviziju, on ne može da spreči istinu, a istina je samo na našoj strani.

Odnosi se na član Poslovnika koji nalaže poslanicima da kada izađu za govornicu pokušaju da iznesu nešto što bi stvarno predstavljalo opštepoznatu istinu, a ne da iznose neke svoje impresije. Mogu da shvatim da se čovek opredelio ovako ili onako, ali 1995. godine nisu bili savezni izbori.

(Borko Ilić, sa mesta: 1995. godine, ali je 1996. godine krenula kampanja.)

Samo da preciziram: 1995. godine nisu bili savezni izbori. Oni jesu bili 1996. decembra meseca. Drugo, naš koalicioni partner se dogovarao oko podele Bosne, i u Hagu se priča o tom dogovoru i razgovoru između Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, ali, koliko mene pamćenje služi, to se vezuje za period 1992-1993. godine. Godine 1993. u ovoj skupštini, pošto je Tomislav Nikolić obrazlagao predlog da se izglasa nepoverenje Republičkoj vladi, Slobodan Milošević je raspustio Narodnu skupštinu; znači nismo bili u nekoj koaliciji, u vreme kada se prave neke asocijacije u vezi sa tim. Čudi me da niste pomenuli da je Dobrica Ćosić postigao dogovor sa Franjom Tuđmanom o razmeni stanovništva. To ste nekako preskočili.

Drugo, ono što ste zaboravili, mi jesmo bili koalicioni partneri od 1998. godine do 5. oktobra 2000. godine, ali vodite računa kada nama spočitavate tog našeg koalicionog partnera od 1998. godine do 2000. godine, a pričate da se to odnosi na period pre toga, da su ti isti vaši koalicioni partneri danas. Vi bi trebalo da imate neko elementarno poštovanje prema tim vašim koalicionim partnerima.

Razumem potrebu da odgovorite, da na nešto ukažete, da iznesete svoj politički stav, ali naprosto ne možemo nešto protiv prirode da radimo. Priroda je neumoljiva. Ona ima svoja neka pravila, neku zakonomernost i nemojte da se igrate sa prirodom, jer i ja se po neki put iznenađujem koliko taj SPS može da trpi ovo kada vi nas napadate preko njih, a sedite sa njima. To bi otprilike bilo isto kada bih ja vas napadao sa pozicija Demokratske stranke i spočitavao vam DS. Ja ipak pravim neku razliku, da ipak ona postoji.

Nadam se da oko ovih nespornih činjenica i ne treba baš da se mnogo trudimo, ali je vrlo degutantno kada se izađe, pa kada se ono što je svima poznato okrene, predstavi, radi projektovane slike koja treba da se stvori o nečemu.

Srpska radikalna stranka nije za rat, ne želi rat, rat je srpskom narodu nametnut. Jedino je Srbima odgovarala bivša SFRJ, jer su u bivšoj SFRJ svi Srbi bili u jednoj državi.

Ali, kada krene ta priča i kada krene ta inverzija, onda to postaje ozbiljno, jer budi i sećanja i loše emocije i pogađa ljude koji su preživeli, koji su bili u prilici da vide sve te pakosti koje su se desile njihovoj rodbini i njihovoj familiji.

Mi kritikujemo politički sporazum i ovaj zakon koji predlažete, jer smatramo da za tu vrstu dobrosusedstva nisu ispunjeni uslovi, ali vam dajemo alternativu i kažemo – opšti propisi o carinskom prometu takođe garantuju te stvari.

Međutim, vi ste uslovljeni jednim sporazumom sa smrtonosnim poljupcem. To je taj problem, što je u pitanju smrtonosni poljubac koji ima za cilj da se sve zaboravi. Broz je to radio 1945. godine, Solana to radi od 2001. godine, to je ta opasnost. Istina treba da izađe na videlo i ja se prosto čudim da vi kao stranka u reči ova dva vaša predstavnika izbegavate istinu. Samo istina treba da se kaže. Ništa mi ne tražimo više od istine. Do istine moramo da dođemo zbog sebe, zbog naših pokolenja, zbog opasnosti da to može za 10, 15, 20 godina da se ponovi.

(Dušan Proroković, sa mesta: Neko je prodavao "ronhil".)

Uhapsite toga ko je prodavao "ronhil". Zoran Krasić ga nije prodavao. Nisam rekao da ste ga vi prodavali, ali nemojte da okrećete raspravu. Nemam nameru nikoga da branim ovde, samo vam ukazujem – jedna je istina, ljudi. Ta istina je na strani ovog naroda. Nemojte da gazite istinu zbog toga što je neko zaključio da ne sme da se potencira, da se otvori pitanje, da istorija kaže šta se desilo.

Istorija je rekla i SRS neće da dozvoli da neko piše nama istoriju šta se desilo ovde. Svakodnevno ima da pišemo, da iznosimo činjenice, da budući istoričari znaju šta je istina, šta se desilo, kako je neko na brutalan način rasturio jednu državu. Rasturanjem te države stradao je samo jedan narod. Svuda nas napadaju, a samo Srbi izbeglice. Svi se drugi vratili, jedino Srbi ne mogu da se vrate. To je istina. Nemam ništa protiv što vi branite ovaj sporazum, ali nemojte da gazite istinu.

Gospodine Markoviću, ima samo jedna stvar koja je dobra u onom vašem poslovniku, a to je što bi ovim raspravama morali da prisustvuju ministri. Konkretno, kada je ova tačka dnevnog reda morao bi ovde da bude ministar Mlađan Dinkić. Sada ću na nekoliko primera da dokažem zašto je neophodno njegovo prisustvo, pa čak možda i da prekinete raspravu dok on ne dođe.
Vidite, u našem pravnom sistemu postoji jedan Đelićev zakon o budžetskom sistemu, koji je gospodin Mlađan Dinkić tražio da se hitno izmeni onog momenta kada je konstituisana Vlada Vojislava Koštunice. Na njegov zahtev formiran je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, većina je izglasala, tako da je taj zakon postao moderan, evropski, gotovo da je postao zakon u trendu. Verovatno je i to bio razlog što su ga predložili za neku nagradu.
Zatim, moram da vam kažem da je, nezavisno od odredbi u tom Zakonu o budžetskom sistemu, koje regulišu davanje garancija i kontragarancija, gospodin Mlađan Dinkić prošle godine u ime Vlade Republike Srbije ovde branio Zakon o javnom dugu (iako smo imali principijelnu primedbu da to nije zakon o javnom dugu, nego zakon o zaduživanju itd.) i tu su takođe ugrađene neke odredbe koje regulišu pitanje garancija i kontragarancija.
Sve sam ovo morao da vam kažem iz jednog prostog razloga – da je kojim slučajem ministar ovde, morao bi da izađe za govornicu i da nam objasni da li je ovo što u ovom predlogu zakona stoji u članu 3. u bilo kakvoj vezi sa ova dva zakona koja sam malopre citirao, koje je takođe ovde branio Mlađan Dinkić. Da li je član 3. ovog predloga zakona u saglasnosti sa Zakonom o budžetskom sistemu i sa Zakonom o javnom dugu? Kažem da je on u suprotnosti. Zašto?
Član 3. Predloga zakona glasi – korisnik kredita po osnovu sporazuma o kreditu za razvoj iz člana 1. ovog zakona je Republika Srbija (korisnik kredita). Ovo je nenormalna situacija. Ovo najblistaviji um ne bi mogao da smisli. Zašto? Pa tako nešto ne predviđaju ona dva zakona koje sam malopre citirao, koja su evropska, svetska, zbog kojih je gospodin Dinkić pohvaljen kao veliki ekspert, veliki stručnjak, čudo prirode.
Da to objasnim gledaocima koji prate ovaj prenos. To bi otprilike bilo ovako: n.n. građanin ode do banke da uzme kredit i banka kaže – daćemo mi vama kredit, ali za vas mora da garantuje da ćete da isplatite kredit neki vaš komšija.
Onda komšija da neku garanciju. Onda banka kaže – nije dovoljna ta garancija, nego mora da garantuje i onaj koji koristi kredit. Čekaj, pa ja koristim kredit. Naravno da je ta situacija nemoguća.
Ovde se kao onaj ko daje kontragaranciju pojavljuje korisnik kredita. Sada onaj koji daje kontragaranciju, on garantuje da će garant da ispuni obavezu korisnika kredita. Srbija garantuje da će državna zajednica da takođe garantuje za Srbiju koja koristi kredit. Dajte, molim vas nekog doktora ovde da pregleda ovo, dajte doktora.
Molim vas, čitam obrazloženje sa neskrivenim namerama da javnost obavestim, s obzirom da je juče gospodin Dinkić u nekoj emisiji rekao – radikali sve što kažu slažu. Sada čitam šta je napisao gospodin Dinkić. Jer, znate, od kada je zavladala demokratija, samo zavisi ko je šta rekao, ko je rekao jednu istu rečenicu. Ako ja kažem tu rečenicu, to je laž. Ako kaže Dinkić, to je istina. A ista je rečenica.
Evo šta je napisano u razlozima za donošenje ovog zakona – II, za ove koji imaju Predlog zakona pred sobom pa prate, kaže ovako: "Članom 5. Zakona o zaduženju propisano je", inače, to je zakon koji je donet 2002. godine u Saveznoj skupštini, "da će Republika Srbija u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o zaduženju dati SRJ kontragaranciju kojom će garantovati urednu otplatu kredita."
Znači, prošla je 2003, 2004, 2005. godina, tek u 2006. godini Dinkić se setio da je nekada u 2002. godini bio rok od 30 dana. Znači, treća, četvrta, peta, 36 meseci je prošlo od onih 30 dana. A da stvar bude još, verovatno neće nikog da iznenadi, to je već iskorišćeno, nezavisno od ovog zakona, i nalazi se u Narodnoj banci u obliku nekog depozita i služi kao naša devizna rezerva.
Sada se ovde postavlja pitanje – zašto bi Republika Srbija davala kontragaranciju državnoj zajednici koja garantuje za nešto što uzima Republika Srbija? Zar Republika Srbije nije sposobna da sama završi taj posao sa nekim ko daje kredit?
Pošto je sve ovo u mutnim vodama, počevši od naslova ovog zakona, samo da vas podsetim to je – strukturno prilagođavanje privrede Republike Srbije. Znači, kredit se koristi upravo za ovaj vid strukturalnog prilagođavanja privrede Republike Srbije da ona ne radi. Ovo je jedinstven primer u istoriji da se dobija kredit koji koristi za to da se strukturalno privreda prilagodi da ona više ne radi, da bude zatrta.
Naravno, ova ideja takođe potiče od gospodina Dinkića i Labusa. Ovo što se oni prepiru oko primata u G17, pa strada neko u Trgovinskom sudu, to ćemo drugom prilikom, sada nije tema. Oni su bili taj dvojac savezne administracije koji je imao ekskluzivitet pregovora sa Međunarodnim udruženjem za razvoj; gde god su oni dali neki kredit za razvoj, tu je korov nastupio, to da znate.
Opet ću da vas podsetim, i te 2002. godine i 2001. godine, kada se ušlo u to, taj sporazum je sadržavao jedan aneks koji je gospodin Labus fotokopirao i dao u materijale koji su podeljeni poslanicima u Saveznoj skupštini. Tada nisam bio poslanik u Saveznoj skupštini, ali sam imao prilike da proučim taj materijal. Taj aneks je imao 20 i nekoliko političkih uslova, čisto političkih; nije bilo Haškog tribunala, bilo je 400 preduzeća koja će morati da se privatizuju, saglasnost na taj spisak daje neko telo ovog Međunarodnog udruženja za razvoj. Tada je naređeno da se podigne cena lekova, da se pristupi pripremama za privatizaciju EPS-a, da se preispita budžetska potrošnja.
Samo da vas podsetim, u ovoj skupštini nije usvojen završni račun Republike Srbije za 2000. godinu, kada je bio nenarodni režim, za 2001. godinu, kada je došao prvi demokratski režim posle paljevine, za 2002, kada se ustoličio demokratski režim, za 2003, kada je demokratski režim promenjen još demokratičnijim režimom sa "Sabljom", za 2004, kada su došli eksperti, doduše za 2005. ne mogu da prozivam, jer još nisu istekli rokovi.
Vidite, gospodine Markoviću, da je na bazi ovih činjenica koje sam izneo, čiju istinitost gotovo da niko ne može da ospori, neophodno da danas bude ovde ministar Dinkić i da kaže da li je član 3. Predloga ovog zakona u saglasnosti ili u suprotnosti sa reformskim, demokratskim i svetskim propisima zbog kojih je Vlada Vojislava Koštunice dobila pohvalu da je lider; ma kakav Balkan, Evropa i svet, svet.
Znači, bilo bi neophodno. Zbog čega? Ne zbog mene, vrlo dobro znam ovo, nego zbog poslanika koji čine skupštinsku većinu, jer ukoliko nije tačno ovo što pričam, onda oni mogu da glasaju, ali to treba Mlađan Dinkić da im kaže. Ukoliko on potvrdi da je tačno ovo što pričam, onda sam uspeo da posvađam Mlađana Dinkića sa skupštinskom većinom, što mi je i zadatak kao poslanika opozicije i da ubedim skupštinsku većinu da ministar Dinkić ne govori istinu, da želi da ih prevari, da bi se sutra on skrivao iza rezultata glasanja i da kaže – molim vas, nemam ja veze sa tom bandom, to je to, izglasano tu i tu.
Zato bi bilo dobro, gospodine predsedniče, da progutate knedlu, pozovete gospodina Dinkića da nam malo ovo razjasni. Možda smo mi malo i primitivni i prosti i ne razumemo kako sam sebi dajem kontragaranciju.

Hvala, gospodine Markoviću, možemo da nastavimo sa kvizom – ko laže. Verovatno bi ovaj kviz bio interesantniji nego na BK ili trećem kanalu.
Zašto? Vidite i sami, sudeći prema obrazloženju ovog predloga zakona, treba 70 miliona američkih dolara da se uzme kredit, gde Srbija garantuje državnoj zajednici da će Srbija da vrati.
Po predlogu Vlade, ovaj bi zakon stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". Znači, ako bude glasanje u ponedeljak, verovatno bi to dobilo istog dana ili sutradan ukaz, verovatno bi u utorak bilo objavljeno i tamo negde sledeće srede bi taj zakon stupio na snagu.
Međutim, ja pomalo znam neke stvari i ova sredstva su već korišćena, tako da ovaj zakon nema nikakvog uticaja u smislu preciznosti poštovanja odredbi ovog zakona.
Međutim, ono što stvarno mora svakoga da zainteresuje da pronađe odgovor na pitanje šta se radi – vidite, u obrazloženju, pod V, nalazi se analiza efekata zakona; ovde nas Vlada obaveštava kakvi su efekti ovog zakona, da li su pozitivni, da li su negativni.
Ukoliko su pozitivni, koliko su ti pozitivni rezultati, izraženi u nekim ciframa; ako se 70 miliona dolara iskoristi za strukturalno prilagođavanje privrede Republike Srbije, onda mora da ima neka projekcija, u roku od godinu dana, dve, tri, pet ili deset kakvi će efekti da budu.
Verovatno može da se kaže – efekti ovog zakona u periodu od deset godina biće toliko i toliko radnih mesta, promena strukture, nećemo više da proizvodimo samo ovu robu, nego ćemo da osvajamo neke nove proizvode, programe i tako dalje.
Kako nas obaveštava ekonomista, predložen za nagradu? On ovako kaže: Analiza efekata zakona – s obzirom na to da usvajanje ovog zakona predstavlja realizaciju zakonske obaveze propisane Zakonom o zaduženju (znači, nas ministar obaveštava da se ovde samo izvršava zakonska obaveza koja je nastala još 2002. godine), analiza efekata nije vršena prilikom izrade ovog propisa.
Gospodine predsedniče, moram da vas upozorim da ovaj predlog zakona nije ispunio uslov propisan vašim poslovnikom da se nađe na dnevnom redu, jer ovo otprilike glasi ovako, u slobodnom prevodu – važno je da se usvoji ovaj zakon o kontragaranciji, da se maznu pare, a kakvi će efekti da budu, nas to uopšte ne interesuje.
Znači, ministra finansija uopšte ne interesuje efekat zaduživanja za 70 miliona dolara. Vidite koliko je to neozbiljan pristup. Verovatno postoje preča posla: treba nekog uhapsiti, treba stvoriti stratešku poziciju unutar svoje stranke, unutar nekog lobija, biti u upravnom odboru Agencije za duvan, iako ne puši, i tako dalje.
Zadatak ministra i njegovog ministarstva je da se napravi kvalitetna analiza, pa na bazi efekata da vas ubede, pa da kažete – kako ljudi kritikujete ovaj zakon, vidite kakvi će efekti da budu, u prvoj godini, u drugoj, u petoj, u desetoj, u petnaestoj, promeniće se privredna struktura Srbije, zaposliće se 20, 30 ili 50.000 radnika. On, znajući da poseduje većinu ovde, onako nonšalantno kaže, kao veliki ekspert predložen za nagradu – mi nismo ni vršili bilo kakvu analizu, nas to ne interesuje. Znači, ceo ekspertski kapacitet ministra se sveo na 126 glasova.
Dalje, verovatno zbog ove činjenice da je ta zakonska obaveza na koju se poziva istekla još 2002. godine, ovaj zakon nije došao na dnevni red po hitnom postupku, jer bi onda stvarno bilo nelogično da napiše koji su razlozi za hitan postupak, ali moram da vam kažem da se ovaj zakon nalazi u proceduri od 9. marta, odnosno 10. marta 2006. godine.
E, kakav je odnos prema analizi efekata ovog zakona, kakav je odnos prema zakonskim obavezama, nastalim u 2002. godini, sa obavezom da u roku od 30 dana se donese ovakav zakon, znači još 2002. godine, najbolje možete da vidite kakvu vladu podržavate i kakvog ministra podržavate.
Gospodine Markoviću, preporučio bih vam da upozorite ministra da kad javno nastupa, ukoliko želi da dokaže ili da uvredi radikale, pa da kaže "oni lažu kad god izađu", vi ga podsetite na ove zakonske obaveze i samo mu skrenite pažnju da su radikali pročitali ono što je ministar Dinkić napisao. Neka se onda izjasni da li je dobro napisano ili je loše pročitano. Ovo što je napisano ide u istoriju, a nadam se i ove naše kritike, pa će neko kasnije da procenjuje ko laže i ko krade, a ko laže on i krade.

Ovo je amandman gospodina Stevovića koji se odnosi na član 4. Predloga zakona. Nema razlike između ovog predloga zakona i onog o kojem smo malopre pričali. Ovo je neka druga faza, drugi kredit za strukturno prilagođavanje Republike Srbije.
Jedan jedini razlog zbog čega se odbijaju naši amandmani otprilike glasi ovako, po mišljenju Vlade... Oni se pozivaju na Zakon o zaduživanju kojim je propisano da će Republika Srbija dati Srbiji i Crnoj Gori kontragaranciju, kojom će garantovati urednu otplatu kredita.
Znači, Srbija garantuje Srbiji i Crnoj Gori da će Srbija uredno da otplaćuje kredit. Sredstvima ovog kredita realizovaće se projekti čiji je cilj jačanje finansijskog sistema i održavanje makroekonomske stabilnosti.
U prevodu znači da kredit treba da se koristi za operacije koje su u nadležnosti Narodne banke Srbije, kako bi se očuvao kurs, kako bi se blagovremeno intervenisalo da se očuva kurs i kako bi na jednom mestu bila sredstva za onaj dan kada treba da se kredit vrati. Gde su ta sredstva? Za sada ne znamo, čekamo izveštaj Narodne banke Srbije, da vidimo koliko je sredstava u kom trezoru i kakva je struktura deviznih rezervi. Ali, o tom potom.
Znači održavanje ove stvarnosti da imamo stabilan dinar. On je toliko stabilan da praktično dovodi u pitanje i obesmišljava privrednu aktivnost, ako se ima u vidu da nam je tržište otvoreno za stranu robu, a da naši izvoznici zbog ovakve politike kursa dinara gube.
To znači da u kontinuitetu imamo uništavanje domaće proizvodnje, počev od bombardovanja, preko kriznih štabova Miroljuba Labusa i Vojislava Koštunice, bar tako je rekao Miroljub Labus – da je ideja o uvođenju kriznih štabova u oktobru, novembru i decembru 2000. godine bila njegova, da je Koštunica dao saglasnost.
I onda se sećate kada je krenulo ono – ko prvi do fabrike njegova fabrika; i do suda – njemu mesto predsednika suda itd. Znači, ovo je kontinuitet jedne politike koja je svetlost dobila paljevinom Savezne skupštine.
U članu 4. reguliše se na jedan vrlo ozbiljan način kako će onaj ko daje kontragaranciju nekome ko pitanje je da li postoji kao pravno lice koje može da snosi odgovornost garantuje za sebe samog da će on uredno da vraća kredit.
U prevodu ovo znači hipoteka. Za iznos ovih sredstava ovde je stavljena hipoteka, što znači – ako se ne vrati, izvol′te zemlja, izaberite samo parcelu, izaberite količinu, to je tu.
Pa naravno da mi ne možemo da glasamo za ovo, to ne treba očekivati od nas, jer kada bismo glasali za ovaj predlog zakona mi verovatno kao stranka više ne bismo imali opravdanje da postojimo. Jednostavno, na političkoj sceni u Srbiji mora da postoji neka razlika i da postoji makar jedna stranka kojoj je stalo da se sačuva Srbija.
Verovatno oni koji prate ovaj prenos mogu da zaključe ko su oni koji uporno, povodom svake tačke dnevnog reda, povodom svakog člana predloga zakona, izlaze i skidaju ovu masku sa ovog dvojca koji vlada u Srbiji i jednostavno pokazuju građanima šta ih je to snašlo od 5. oktobra, sa manje ili više istim vladama demokratske opozicije Srbije.
Što se budemo pre orijentisali u prostoru i vremenu, verujte, biće nam lakše da izađemo iz ove krize.
Ova kriza će kod nas poprilično da potraje, to da znate, jer, opet ponavljam, Međunarodno udruženje za razvoj kada da kredit to je otprilike sa istim efektima kao zemlja preko koje prođu trupe NATO pakta. Tamo gde vojnička čizma prođe godinama ne raste ništa. Civilni aspekt vojnih cipela i vojnih čizama jeste Međunarodno udruženje za razvoj. Ono tako politički deluje, mnogo lepo samo zvuči – makroekonomska stabilnost i finansijsko tržište, ali u svakodnevnom životu i sami znate da to ništa ne znači ili da ima svoje negativno značenje.
Rešavamo ovu enigmu ko laže, a ko govori istinu, rešavamo enigmu da li postoji teorija zavere. Ona verovatno ne postoji, ali po pristalicama te teorije šta god se predvidi i kaže da će da se desi to se i desi. Tako nas je zadesila i ta elementarna nepogoda, zvana ova vlada, koja na ovakav način strukturno prilagođava da više čak ni trava ne raste kod nas.

Pošto su svi ovi zakoni, bukvalno rečeno, slični, razlika je samo u iznosima sredstava i vrlo čudnoj nameni tih sredstava, kod ovog kredita u pitanju je 38 miliona specijalno vučenih prava, to je oko 50 miliona dolara, mada se u naslovu navodi da je to prvi kredit za programski razvoj politike u privatnom i finansijskom sektoru.
Ništa vam ne znači ovaj naziv, jer sada ćete da čujete šta je prava pozadina ovog kredita.
Pre nego što pročitam ovo što je Vlada napisala, čak mi ne daju ni mogućnost da lažem, samo ih citiram, želim samo da vam skrenem pažnju da i ove i prošle godine kada je usvajan budžet za 2006. godinu rečeno je da su sva sredstva planirana budžetom iz realnih izvora, da nema deficitarnog finansiranja budžeta Republike Srbije i da postoji strašan suficit. Toliko je veliki taj suficit da čuveni Lazar Paču za Mlađana Dinkića dođe kao pripravnik.
Da vam pročitam šta je Vlada napisala u obrazloženju gde se odbija ovaj naš amandman. Počeću sa ovom drugom rečenicom, jer ova prva ne odražava, samo uvodi.
Kaže – kredit predstavlja podršku budžetu Republike Srbije od strane Svetske banke za period 2005-2007. godine i usmeren je na sprovođenje reformskih mera.
Sada ću vam prevesti šta znači ovo "podrška budžetu Republike Srbije". To znači da se Republika Srbija zadužila radi svog budžeta. To onda dalje znači da je postojao deficit u budžetu, da je planiran deficit i izvor iz koga se pokrivaju ta sredstva jeste ovaj kredit, a to u prevodu znači da nas je neko prevario kada smo novembra meseca prošle godine usvajali budžet i kada je rečeno – svi prihodi su realni, domaći, oni su toliko veliki da ćemo čak na kraju godine imati višak para da ne znamo šta da radimo sa njima, pa smo rešili da od tog viška vraćamo neke dugove.
To je bilo u novembru 2005. godine. Mi koji smo kritikovali, omalovažavani smo, u medijima smo prozivani da smo primitivni i prosti, da smo lažovi. Prošlo je nepunih pet meseci, predstavnik Vlade po ovoj tački dnevnog reda, radi javnosti moram da kažem da je Mlađan Dinkić, on je napisao, a potpisao Miroljub Labus u ime Vlade, ali verovatno to zastupa Mlađan Dinkić, kao predstavnik, i ovo se tiče samo finansija. Da ponovim još jedanput rečenicu: "Kredit predstavlja podršku budžetu Republike Srbije od strane Svetske banke za period 2005-2007. godine i usmeren je na sprovođenje reformskih mera".
Svi koji učestvujete u kvizu "ko laže", javite se, iznosim dokaz da je Mlađan Dinkić prevario javnost, prevario Narodnu skupštinu, prevario je sinoć gledaoce u TV emisiji. Samo čitam ono što je on napisao i podsećam na ono o čemu smo pričali u novembru 2005. godine, kada je usvajan Zakon o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu. Ponavljam još jedanput: utvrđen je strašan suficit, rečeno je da postoje realni izvori, a realni izvori su porezi, carina, dažbine itd, toliko će na kraju 2006. godine da se nakupi, da ćemo biti u stanju da vratimo i deo inostranih dugova i da se država Srbija ne zadužuje zbog budžetske potrošnje.
Ovde imamo priznanje da se država zadužuje zbog budžetske potrošnje za period 2005-2007. godina. Samo da vas podsetim koji je naziv ovog zakona: zakon o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po kreditu Međunarodnog udruženja za razvoj; sada namena tog kredita – prvi kredit za programski razvoj politike u privatnom i finansijskom sektoru. U privatnom sektoru – pa vidite da ovo ide za budžet.
Znam da je gospodin Marković veliki borac za istinu i da on daje podršku nastojanjima SRS da sve dešifrujemo što je šifrovano u predlozima zakona koje nam dostavlja Vlada Republike Srbije. Gospodine Markoviću, molim vas da branite Narodnu skupštinu. Kada se ovde pročita ono što je napisala Vlada ne može predstavnik Vlade u medijima da kaže da poslanici lažu. Mi samo čitamo ono što je napisano i imamo samo jedan mali problem – što podsećamo šta je bilo pre pet meseci, a šta je danas. Nagradno pitanje je vrlo lako i lako može da se utvrdi ko laže i Skupštinu, i poslanike i građane Republike Srbije.

Gospodine Markoviću, samo da vas podsetim, kada se usvajao budžet za 2006. godinu nama je dat mini izveštaj u kome je konstatovano da je i 2005. bila suficitarna sa gledišta budžeta, tako da vaša intervencija da je ovaj kredit potreban da bi se pokrio deficit u 2005. godini ne stoji.
Moram da vam kažem da je ova vlada, kada je krenula sa svojim mandatom u 2004. godini, tada konstatovala, na kraju 2004. godine, da je deficit budžeta manji nego deficit koji je bio 2003. godine, za vreme Živkovićeve vlade. Nemojte da okrećete činjenice. Po informacijama Mlađana Dinkića, 2005. smo dobro završili, bila je suficitarna. Za 2006. je epohalno najavljeno da možemo da planiramo mnogo veći suficit, sa vraćanjem zajmova inostranstvu.
Nemojte loše da interpretirate moje reči koje sam ovde izneo, a podrška za te reči se nalazi u stenogramima Narodne skupštine i onome ko je šta rekao. Čekao sam gospodina Dinkića da raspravimo neke stvari, jer smo mi napadani zbog toga što smo osporavali uopšte postojanje suficita. Međutim, nema junaka na megdanu. Mi smo se samo pripremili da čitamo ono što je gospodin Dinkić ovde rekao i što je napisala Vlada. Znači, računajte da je kviz "ko laže" još uvek otvoren, možete da se javite.

Gospodine Markoviću, malo ćemo da ubrzamo ovo, pošto se nadamo da je kviz uspeo, da smo rešili osnovni problem. E sad, to je Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije nemačkoj finansijskoj organizaciji KFW po zaduženju Javnog preduzeća "Elektroprivreda Srbije" za finansiranje Projekta za nabavku rudarske opreme za potrebe površinskog kopa "Tamnava - Zapadno polje".
Verovatno najviše pažnje mami ovaj deo naslova ovog zakona – površinski kop "Tamnava - Zapadno polje" i verovatno da neko opravdanje za modernizaciju postoji. Mislim da se tu završava sa istinom. Sve drugo što stoji moralo bi da se zaboravi.
Da bi se to stvarno shvatilo, bez potrebe da se više puta ponavlja, ja ću da pročitam ono što je napisala Vlada u svom obrazloženju Predloga ovog zakona. Ona daje retrospektivu šta se sve dešavalo povodom inicijative da treba da se osavremeni površinski kop.
Molim vas za malo pažnje. "II. Razlozi za donošenje zakona – naime, na osnovu Protokola od 13. maja 2003. godine", znači još malo pa tri godine pune, "dogovorenog između Vlade Savezne Republike Nemačke i Vlade Republike Srbije", znači Vlada Zorana Živkovića sa Vladom Gerharda Šredera, "24. decembra 2003. godine zaključen je ugovor o zajmu i finansiranju između KFW, Frankfurt na Majni, i Javnog preduzeća "Elektroprivreda Srbije" na iznos do 25 miliona evra, s tim da KFW dodeljuje Javnom preduzeću "Elektroprivreda Srbije" zajam koji ne prelazi iznos od 16 miliona evra i finansijsku pomoć koja ne prelazi iznos od devet miliona evra.
Prema odredbama ovog ugovora, sredstva zajma i finansijske pomoći imaju se koristiti isključivo za nabavku rudarske opreme za potrebe Zapadnog rudnika Tamnava u cilju realizacije Projekta, čija priprema i sprovođenje predstavljaju obavezu Javnog preduzeća "Elektroprivreda Srbije", u skladu sa koncepcijom dogovorenom sa KFW.
Takođe, ugovorne strane utvrđuju detalje u vezi sa Projektom, nabavkom roba i usluga koje će se na ovaj način obezbediti, i to na osnovu izvoznih ugovora koji će se zaključiti u vezi sa istim. Ovim ugovorom se, između ostalog, utvrđuje visina provizije na nepovučeni deo zajma, provizije na organizaciju zajma, kamata i otplata."
I sad ide ono što je država radila povodom ovog burazerskog oblika dogovaranja, ili kumovskog. "Zakonom o zaduženju državne zajednice Srbija i Crna Gora kod nemačke finansijske institucije KFW po ugovoru o zajmu i finansiranju između JP "Elektroprivreda Srbije", Beograd, i KFW, Frankfurt na Majni, zaključenog 24. decembra 2003. godine koji je objavljen u Službenom listu SCG, broj 7/05", što znači na početku 2005. godine, "propisano je da se Srbija i Crna Gora zadužuje kod nemačke finansijske institucije KFW u iznosu od 16 miliona evra i garantuje otplatu obaveza nastalih po osnovu ugovora o zajmu i finansiranju između KFW i JP "Elektroprivreda Srbije", zaključenog 24. decembra 2003. godine i da se Republika Srbija obavezuje da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona izda Srbiji i Crnoj Gori kontragaranciju o redovnom obezbeđenju sredstava radi blagovremenog plaćanja dospelih obaveza."
I to se desilo što se desilo. A sad malo da preskočimo ovaj deo gde se ponavlja ovo isto. Međutim, Zakon o zaduženju nije bio prihvatljiv za KFW.
Znači, jedna finansijska organizacija u Nemačkoj može da kaže da je Zakon o zaduženju neprihvatljiv za njih.
Oni ne prihvataju ono što su prethodno dogovorili, oni ne prihvataju ono što je Vlada Nemačke razgovarala i dogovorila sa Vladom Zorana Živkovića.
Mene to ne čudi, kakav je on bio, dobro su i pristali da sednu da razgovaraju, ali verovatno se kupovalo nešto. Znači, jedna finansijska organizacija u inostranstvu može da kaže – to što radite vi u Srbiji, kao država, vežite mački o rep, to nas ne obavezuje.
Čitamo dalje, samo zbog onog kviza "ko laže": "Međutim, Zakon o zaduženju nije bio prihvatljiv za KFW sa stanovišta obezbeđenja adekvatne državne garancije." Oni sumnjaju da li je to država što je njima dalo garanciju, državna zajednica.
Mi smo ovde morali na silu da damo kontragaranciju, pa je zatim i ta kontragarancija ukinuta, jer finansijska organizacija KFW smatra da ni kontragarancija Republike Srbije za korisnika kredita, državno javno preduzeće nije dovoljan oblik obezbeđenja njihovih budućih potraživanja po osnovu finansijskog zajma, pa čak i neke donacije od devet miliona evra, mada se vidi da su tu u pitanju neke provizije i verovatno pranje para za potrebe nekog iz KFW.
Kada se sve ovo sabere i oduzme onda dolazimo u situaciju da je pre nekoliko meseci ova Narodna skupština stavila van snage svoj zakon o davanju kontragarancije i danas se nudi zakon kojim Republika Srbija daje garanciju za ovaj finansijski kredit i za ovu pomoć; dobro, pomoć se ne garantuje pošto je to donacija, ali za ovaj aranžman sada Srbija daje garanciju.
Znači, ne prihvata se garancija državne zajednice, već Srbija istupa kao međunarodno pravni subjekt, ali ne prema nekoj državi, nego prema običnoj finansijskoj organizaciji.
Zbog čega je sve ovo značajno? Zbog toga što kada se u Skupštini državne zajednice pristupa jednom ovakvom aranžmanu pa se traži od Skupštine Srbije i Crne Gore da ona donese zakon o davanju garancije, onda se u obrazloženju takvog predloga zakona i u prilogu daje sporazum koji je potpisan, za koji Srbija i Crna Gora daju garanciju.
Zašto ovo pričam? Zbog toga što je sastavni deo ovog predloga zakona morao da bude i ovaj sporazum koji je zaključen između zajmodavca KFW i Javnog preduzeća "Elektroprivreda Srbije", sa saglasnošću Vlade Republike Srbije, jer znate i sami da ne može, po Zakonu o javnom dugu Republike Srbije, svako da se zadužuje kako želi, već se pita Vlada Republike Srbije.
Znači, potrebna je poprilično velika dokumentacija. Mi tu dokumentaciju nemamo.
Samo imamo Predlog zakona, gde Srbija daje garanciju da ukoliko "Elektroprivreda Srbije" ne servisira zajam od 16 miliona evra prema KFW, zajmodavac iz inostranstva može svoje potraživanje da naplati tako što će da se obrati Vladi Republike Srbije, a ona će ili iz budžeta ili jednostavno da pusti niz doboš površinski kop "Tamnava - Zapadno polje", a to je predmet celokupne koprodukcije koja je napravljena sa KFW, čitaj ga kako god hoćeš, pošto je neki investicioni fond, tu mogu da budu i neki sa "ić" na kraju prezimena.
Vidite kako se vidi kontinuitet jednog delovanja. On je krenuo 2003. godine, da se sada ne vraćamo na to ko je bio ministar energetike i rudarstva, ali nezaobilazno je da kažemo da je kompletan DOS u ovoj koprodukciji. On je toliko devalvirao položaj i značaj i SRJ, i državne zajednice i Republike Srbije da jedan investicioni fond iz inostranstva, koji će verovatno na lizing da obezbedi rudarsku opremu i da ostvari neku beneficiju i stratešku poziciju u našoj Elektroprivredi, a ovo je drugi ili treći zakon koji danas razmatramo koji ima nekih dodirnih tačaka sa Elektroprivredom Srbije.
Podsetiću vas da smo pre tri sata takođe pričali o jednom zakonu, pa je tamo bilo – Elektroprivreda i Elektromreža. Nešto se tu muva, postoji veliko interesovanje za energetski sektor u Republici Srbiji.
Kao što sam na početku rekao, verovatno u celokupnom ovom tekstu istinu predstavlja da postoji neka potreba za modernizacijom mehanizacije površinskog kopa "Tamnava - Zapadno polje" i tu se završava sa istinom, a ovo drugo možemo samo nepogrešivo da predvidimo o čemu se radi.
Još jedna stvar, gospodine predsedniče, kao iskrenom borcu za istinu i pravdu moram da vam kažem da je ovaj predlog zakona došao u Narodnu skupštinu 24. marta 2006. godine, da je predloženo da se donese po hitnom postupku. Samo da vas podsetim, gospodine predsedniče, da kada je Narodna skupština donosila Zakon o kontragaranciji, takođe povodom ovog KFW, takođe je bio hitan postupak. Kada je donet Zakon o prestanku važenja zakona o davanju kontragarancije takođe je bio hitan postupak.
I sada se predlaže hitan postupak i to stoji u obrazloženju, razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, a moram da vam kažem da procenjenih efekata povodom ovog zakona i te procene uopšte nema u ovom predlogu zakona, što znači da verovatno predlagač zakona nije ni pravio analizu i verovatno nema neku studiju koja bi pratila opravdanost jedne ovakve investicije i ne zna kakve su efekti od ovoga, jer u stvari njega i ne interesuju efekti, takav je nalog došao sa strane, nalog mora da se bespogovorno izvrši, vi radikali ćete malo da se bunite, 126 postoji, to je najveći domet ekspertskog znanja.
U razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku između ostalog stoji da su ispunjeni uslovi iz člana 161. i da to proizilazi iz činjenice da je uslov za povlačenje sredstava po zaduženju kod nemačke finansijske organizacije do 16 miliona evra izdavanje garancije Republike Srbije, kako bi "Elektroprivreda Srbije", kao zajmoprimac a ujedno i korisnik zajma, što pre počela da koristi sredstva po ovom zajmu.
Znači, hitan postupak počinje praktično od kada je došao DOS na vlast, aktivnosti 2003, 2004, 2005. i evo opet hitno u 2006. godini. Šta može da se kaže za ovo što je jedino istina u naslovu zakona, a to je verovatno neka potreba površinskog kopa "Tamnava - Zapadno polje" za osavremenjivanjem – radi se o klasičnom komercijalnom kreditu. Na mnogo veće iznose završavaju se komercijalni aranžmani. Ovde se traži garancija Republike Srbije, jer Srbija treba da garantuje kada dođe do rasturanja Elektroprivrede i našeg sistema; onaj ko je prvi stavio čarapu na glavu, u vidu KFW, mora da ima zagarantovanu prednost. E pa vi saučestvujte u tome, radikali ne žele.

Ovaj amandman gospodina Rajka Baralića shvatam kao pokušaj da se u ovom članu reguliše nešto što u suštini treba da spreči zloupotrebu koja izvire iz nekoliko prethodnih članova ovog zakona, i to je u suštini najgora varijanta. Najgora varijanta za jedan zakon jeste kada se zna da pet-šest prethodnih odredbi zakona dozvoljavaju manipulaciju, zloupotrebu, izigravanje, a onda se u šestom članu daje neki uslov kako bi se prethodno na neki način zaustavilo, sprečilo ili otklonile štetne posledice.
Ono što je gospodin Baralić ovde rekao, u znak podrške svom amandmanu, pre svega o javnim sredstvima i činjenici da se stvara neka virtuelna stvarnost preko evidencija i odgovornih izvođača radova, što je svima poznato, svakako taj primer zaslužuje posebnu pažnju i čini da ovaj amandman treba podržati. Međutim, kada čujemo različite stavove povodom ovog predloga zakona onda svi moramo da se zabrinemo.
Svi apsolutno znamo da je 2003. godine donet loš zakon. Priča o profesionalizaciji pada u vodu, jer bi neko morao da nam dokaže da su oni ljudi sa srednjom i sa višom školom kada su pravili ovu zgradu bili izuzetno neprofesionalni. Bili su profesionalci i, kao što vidite, ova zgrada je izuzetno dobra, ne pada i neće da padne, tako da je to sada izmeštena priča. Ako ima licencu samo taj inženjer, jedino on može da ima licencu, dobio je stvarno ekskluzivno pravo da trguje svojom licencom, on, ali i onaj drugi da zloupotrebljava njegovu licencu.
Apsolutno sam siguran da će gospodin Baralić da se složi sa mojom konstatacijom – ukoliko se usvoji amandman na član 36, bilo varijanta koju je predložio poslanik Đorđević ili poslanik Jovanović, da je gospodin Baralić voljan da odustane od ovog amandmana, a evo zbog čega.
U ovom amandmanu na član 36, gde smo naprasno prekinuli diskusiju zbog nereda koji je uneo predsednik produžavajući raspravu do 20,00 časova, navedeno je da licence treba da dobiju ljudi sa višom školskom spremom građevinske struke i navedeno je, molim vas da obratite pažnju i mislim da je naročito značajan ovaj stav 5 – građenje objekata za koje odobrenje za izgradnju daje opština, odnosno grad, odnosno grad Beograd, spratnosti podrum plus prizemlje plus četiri plus potkrovlje, čija ukupna površina ne prelazi, mi smo rekli 2.000, a drugi su rekli 3.000 metara itd.
Na ovaj način se omogućava da nema trgovine licencama, a koncepcija Vlade Republike Srbije jeste da licence dobijaju samo diplomirani inženjeri, s tim što se pravi jedan izuzetak za ljude sa višom školskom spremom da oni mogu, jer njima ne pripada licenca, da budu odgovorni izvođači radova na gradilištu, pa su rekli tu P+2, do 800 m2.
Povećajte kvadraturu... A ovde je bio odgovorni izvođač radova, šef gradilišta, verovatno neko sa višom školom ili možda u to vreme običan građevinski tehničar. Zgrada je vrlo kvalitetno napravljena, zato što je građevinski tehničar bio osposobljen da pročita i da razume šta piše u projektu i da organizuje gradilište, da napravi ovako lepu zgradu.
Pa, evo, privatne kuće se prave po 800 metara kvadratnih; uzmite bilo koji ozbiljniji objekat, to je dve-tri hiljade kvadrata pa nagore. Ako su taj objekat mogli uspešno da grade i da budu odgovorni u ime izvođača radova građevinski tehničari ili pogonski inženjeri, ne znam zašto bi oni postali nesposobni zbog promene zakona.
Problem je u tome što podržavate jedan lobi, koji povećava cenu gradnje. U Beogradu je javna tajna: da bi se dobila građevinska dozvola daje se još stotinu evra po kvadratu, daje se odgovarajući iznos sredstava zato što će građevinska inspekcija da zažmuri da se napravi još jedan sprat mimo projekta. To svi znaju.
Džabe nas ubeđujete tu: profesionalizacija, struka. Kakve veze ovo ima sa profesionalnošću i strukom? Ovo ima veze sa kriminalom i ništa više. Svako ko izađe za govornicu i kaže da se zalaže za profesionalizaciju i da ne može da shvati ove naše amandmane, moram da vam kažem da to tumačim kao da štitite kriminalce. Ne mogu drugačije da protumačim.
Zašto? Zato što je stvarnost upravo ovo što pričamo ovim amandmanima. To je stvarnost. Znači da se zloupotrebljavaju licence jednog usko određenog broja ljudi, da se na bazi tih licenci plaćaju nelegalno i građevinske dozvole, dobija veća spratnost, završava sve i svašta i nama kvadrat, naravno, skače.
Cena metra kvadratnog stambenog prostora skače. Građani koji treba da kupe plaćaju i reket, plaćaju i ono što je cena fiktivnog prisustva onoga ko ima licencu i onoga što on potpisuje tamo u onim knjigama, plaćaju i onog referenta.
Doduše, sada u nekim opštinama to kreće od portirnica do predsednika opštine. Što kažu, dok je bio SPS, znao se načelnik, pa se završi posao, a sada mora od portira do predsednika opštine. Svako ima neku svoju taksu. Smejte se vi, ali zna se, 25 ljudi u Beogradu dobija dozvole gde god poželi. Idete ulicom i vidite neki prazan prostor, a sutradan vidite bager i mašine i već se radi.
Onda dođe inspektor kod vas i kaže – moram da dođem kod vas i da vam kažem, oni su dobili dozvolu tu da grade i oni će da naprave dva sprata više. Znači, sve se to zna i onda kažu – profesionalizam. Koji profesionalizam? U kriminalu, ako taj deo profesionalizma štitimo, onda kažite da izađemo skroz. Sa tim ne želimo da imamo nikakve veze.
Ako se prihvati bilo koji od ovih amandmana na član 36. gde se omogućava onim ljudima koji stvarno rade na gradilištu, organizuju gradilište, odgovorni su za izgradnju objekta, imaju taj status, da dobiju licencu iako su sa višom školskom spremom, tu pravimo taj kompromis sa vama oko te licence, onda, verujte, biće jevtinija gradnja verovatno za nekoliko hiljada evra, koliko neko fiktivno samo zbog potpisa uzima, a ne pojavljuje se na gradilištu.
Ako dovedete u red i spratnost opet ćete da smanjite cenu gradnje i ako, a čujem da ste krenuli, i mi već dve godine vas pozivamo da onog Kljajevića uhapsite. Čujem da ste ga danas uhapsili. Dobro je, nastavite dalje, ali da znate: sledeći je Labus. Mora Kljajević o Labusu da priča. Au, au, dobro, tako ste pravili "au" za Bogoljuba Karića, pa ste pokrenuli postupak. "Au" ste pravili i za Kljajevića kada smo ukazivali šta se radi u Trgovinskom sudu, niste hteli da ga razrešite na Velikom personalnom veću, zaustavili ste, a sada vam kažemo, otvorila se kutijica i sada će to da krene dalje. Samo nastavite dalje. Mi vas tu ne sputavamo.
Vrlo prosto i jednostavno. Dokaz stvarnog profesionalizma jeste da usvojite jedan od ova dva amandmana na član 36, jer to su profesionalci koji su na gradilištu sa višom školskom spremom.
Ako se usvoji jedan od ta dva amandmana na član 36. siguran sam da bi gospodin Baralić odustao od ovog amandmana na ovaj član. Apsolutno sam siguran. Zašto? Zato što je on ovim amandmanom hteo da vrati realnost koja se izgubila u prethodnim članovima.
Vodite računa koga čuvate kao profesionalca. Juče sam vam skrenuo pažnju i uzeo sam primer ulice koja treba da se asfaltira i treba da se sredi infrastruktura koja prati tu ulicu. Nađite mi ko je odgovoran izvođač radova i koju školsku spremu i koju struku treba da imaju. Da li je saobraćajac, da li je hidroinženjer, da li je konstruktor? Koji je smer? Kažite mi kako ćete to da primenite u Bosilegradu, kako u Beogradu, kako u Vršcu, kako ćete u Nišu?
Podsećam vas još, ako je investitor grad, opština ili javno preduzeće, gde će oni da obezbede tog stručnjaka, u Crnoj Travi, u Bojniku, u Bujanovcu. Nemojte da pišete propise prema Beogradu, Srbija nije Beograd, ona nije beogradski krug dvojke. Kažite mi kako ćete ovo da radite. Da li hoćete da izvozite ove inženjere sa licencom tamo da potpisuju? Kako on može da bude prisutan u Bojniku i istovremeno da bude prisutan na 10 gradilišta u Beogradu? Zar ovo o čemu pričam nije zalaganje za profesionalizam, a ne za neku virtuelnu stvarnost koju nam predstavljate?
Svi znate da je Šumarac namerno napravio loš zakon. Zakon je napravljen tako loš da bi oni koji su nekada krali felne, radkapne, prodavali, muljali sa polovnim automobilima, danas postali najveći investitori u Beogradu. To je njima omogućila Demokratska stranka.
Demokratska stranka je omogućila svojim, a vi sada slepim zalaganjem da se zaštiti neka odredba iz lošeg zakona potvrđujete ne samo kohabitaciju, nego i saučesništvo.

Nisam pričao ništa lično, niti sam prozivao, ali moram da skrenem pažnju na jedan logički nedostatak prethodne diskusije. Ako zakon formira monopol, on je napravio vrlo pogodno tle za korupciju. Ako je nešto moglo da radi 120 hiljada ljudi, a sada može da radi 10 hiljada ljudi, onda je skočila cena ovom manjem broju ljudi.
U Šumarčevom zakonu stvoren je svojevrsni monopol koji ničim nije opravdan; on nije opravdan profesionalizmom, strukom, a zašto nije? Zbog toga što je nemoguće da je struka došla do izražaja onog momenta kada je promenjen zakon. Valjda su i pre tog zakona neki ljudi pravili zgrade, te zgrade su bile uspešne, čak su dobijali ljudi i nagrade kao dobri šefovi gradilišta, odgovorna lica za izgradnju objekata.
Ali, samom činjenicom da je od 120 hiljada ljudi koji su taj posao mogli da rade do 2003. godine donošenjem zakona, kao odgovorni, moglo samo nekoliko hiljada njih napravljeno je, odnosno pođubreno je zemljište da se razvija korupcija.
Zakon je omogućio još veću ekspanziju korupcije, jer i pored onoga sa višom školom koji je na gradilištu, sada virtuelnom stoji još jedan navodno na tom istom mestu, a on se u tom trenutku po papirima nalazi na 15 - 50 mesta.
Ne pričam o onim primerima, u potpunosti se slažem sa vama, gospođo Bošnjak, da od vas to niko nije tražio, ja to nisam osporio, uopšte nisam pričao o vama, vašoj struci i vašoj profesiji. Samo pričam o lošim posledicama koje je proizveo ovaj zakon. Ovaj zakon je napravio novi monopol. Kakav monopol? Dvanaest puta je smanjio broj ljudi koji mogu da potpisuju neke dnevnike i onda je skočila cena tim ljudima.
Pošto ste izneli da se sve činjenice znaju o korupciji, o mitu, o nadziđivanju, o načinu obezbeđivanja, prosto ne mogu da shvatim, to se zna i svi znaju da ovaj zakon to ne može da reši. Onda se apeluje da mi nešto prihvatimo, da ne napadamo, ali moramo da napadamo. Ovo je skuplje i za državu i za onu vašu korporaciju za osiguranje kredita, i za banke i za sve drugo. Zašto?
Zato što je ovaj zakon instalirao nedozvoljeni monopol za jednu vrstu ljudi koji kažu da su stručnjaci i oni mogu svojim potpisom da potpisuju 15 knjiga svakog dana, oni su prisutni na svim gradilištima, a njih nema i to je taj naš prigovor.
Dakle, da se usvoje ova dva amandmana koje smo mi predložili na član 36. ili jedan od ta dva amandmana, onda bi 120 hiljada ljudi bilo u situaciji da potpisuje ono što faktički radi i onda ne bi bilo mogućnosti za mito, korupciju i ostale nezakonite stvari.
Što se tiče gospodina Labusa, molim vas, pre dve godine Kljajević je po svim zakonima morao da se razreši. On nije razrešen zato što je G17 plus izvršio uticaj u Velikom personalnom veću da se Kljajević ne dira. Ako meni ne verujete, pitajte ministra pravde, pitajte ove druge, jer smo mi na Odboru za pravosuđe postavljali pitanja – a kada će da dođe predlog za razrešenje Kljajevića, a oni kažu – ne može da prođe u Velikom personalnom veću zbog G17 plus. A zbog čega – znate i sami kakva je bila privatizacija u stečaju "Sartida" i da ne širim temu dalje.