Ova vlada, kao i prethodna, više puta je menjala Zakon o vladi i, čini mi se, jedanput Zakon o državnoj upravi. SRS, kao opoziciona stranka, za protekle četiri godine nije našla za shodno da se upliće u taj posao, jer svaka vlada ima pravo da organizuje državnu upravu, organizuje ministarstva, na način kako smatra da je to najbolje da vrši vlast.
Kada je u pitanju donošenje potpuno novog zakona, kao što je situacija sa ovom tačkom dnevnog reda gde je spojena rasprava o dva predloga zakona, onda je SRS morala da se uključi. Podneli smo, mislim, kod Predloga zakona o vladi osam amandmana, a kod Predloga zakona o državnoj upravi, čini mi se, 20 i nešto amandmana. Sada ne bih mogao da kažem šta je usvojeno od strane vlade, verovatno nisam imao prilike da vidim to mišljenje, nadam se da ćemo u toku rasprave i pre nego što pređemo na amandmane da čujemo koji su amandmani usvojeni, kako bismo znali da skoncentrišemo raspravu na ove druge.
U ime SRS moram da istaknem da nećemo glasati za ove predloge zakona zbog nekoliko razloga, pa da krenem od prvog razloga.
Ne možemo da prihvatimo nešto što bi trebalo da bude sistemsko rešenje organizacije državne vlasti ukoliko se do jednog zakona dolazi po principu da se krene od posebnih prema nečemu što je opšte. Verovatno, učili su nas da pravilo kreće od nečeg opšteg, a što je principijelno, pa se kasnije razrađuje i dolazi do nečega što je posebno. Pogotovo ove zakone tumačimo kao svojevrsni oblik legalizacije postojećeg stanja, za koje smo već tri-četiri godine izražavali sumnju da li je to baš sve u skladu sa postojećim Ustavom Republike Srbije.
Stičem utisak da usvajajući ova da predloga zakona, praktično, ova vlada prejudicira buduća ustavna rešenja u ovoj oblasti. Na ovaj način stičete zaključak da je malo redosled promenjen. Verovatno je prvo trebalo ustavnim normama napraviti političko-pravni okvir, pa onda na bazi tog novog ustavnog osnova razviti taj koncept.
Jer, da krenemo redom, ako se pogleda zakon o državnoj upravi, predlagač se našao na raskrsnici dva puta, da li da ide ka centralizaciji, decentralizaciji ili ka, kako ste vi ovde upotrebili neki termin, socijalnoj upravi, čini mi se tako. Stvarno ste nedorečeni. Ne vidi se koji je koncept tu utemeljen.
Dobro je što ste u obrazloženju Predloga zakona davali uporedne primere Francuske, Nemačke itd, oni jesu principijelno dati i navedeni kao pravila i šta je u tim zemljama primenjivo. Vidite i sami, u zavisnosti od, kako bih rekao, ustavnog rešenja dotične zemlje varira i princip kako je organizovana državna uprava, kako je organizovana državna vlast. Osnovni nedostatak ova dva predloga zakona je svakako sadržan u činjenici da je predlagač pronašao ustavni osnov.
Stičem utisak da ste zaboravili na član 71. Ustava Republike Srbije. On kaže: "Republički organi, u okviru Ustavom utvrđenih prava i dužnosti Republike Srbije, utvrđuju politiku, donose i izvršavaju zakone, druge propise i opšte akte, vrše ustavno-sudsku itd." Tu je data definicija praktično nečega što se zove podela vlasti. Znači, republički organ je generički naziv za nešto što pripada i zakonodavnoj, i izvršnoj i sudskoj oblasti.
U drugom stavu ovog člana je rečeno – drugim organima i organizacijama u Republici Srbiji može se poveriti itd. Naravno, logična veza sa ovim jeste ona odredba Ustava Republike Srbije koja govori o doslednoj primeni principa podele vlasti, a to je član 9, gde se kaže: "Izvršna vlast pripada Vladi." Znači, jasno je, izvršna vlast pripada Vladi itd.
Mislim da ste u konceptu napravili grešku, jer Ustav vam ne dozvoljava ovakvu intervenciju i da se ovoliko razmašete, a vi imate potrebu da legalizujete i agencije, i jednu potpunu drugačiju organizaciju državne uprave kojoj vi težite.
Gde je rešenje? Rešenje se sigurno nalazi u postojećim odredbama Ustava Republike Srbije. Znači, ova dva zakona moraju biti apsolutno u skaldu sa Ustavom Republike Srbije. Neću sada konkretno zato što imamo dosta amandmana, pa povodom tih amandmana mi ćemo pokušati da vam konkretno ukažemo koja odredba kog zakona nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
S obzirom da SRS ima iskustva i kao stranka koja je učestvovala u izvršnoj vlasti, mi vas donekle razumemo zašto ste išli na tu raskrsnicu i zašto ste prejudicirali možda buduće rešenje u ustavu kada su u pitanju okruzi. Ovde ste dali jednu formu da je to nešto što liči na administrativno-upravni međudeo između nekih nivoa vlasti. To nije dobro. Nije dobro zato što je i ovo rešenje nedorečeno.
Odmah nakon donošenja Ustava Republike Srbije 1990. godine, kada se jednostavno pojavilo da onolika centralizacija nosi svoje nedostatke, pojavila se potreba za nečim između. To su bili verovatno ti nedorečeni okruzi.
U pravu je uvodničar koji kaže da nešto što nije organ državne vlasti, a okrug nije organ državne vlasti, već jedno područje gde se nalaze delovi organa državne vlasti, i ne može drugačije da se reguliše. Zbog toga to nije regulisano zakonom, mada bi sudeći po članu 94. to moralo da se uredi zakonom.
Ni u tom konceptu okrug nije bio organ državne vlasti. U praksi su bili potpuno drugačiji problemi, pa čak i do zloupotrebe i do maksimalne politizacije i prenaglašenog značaja, političkog značaja okruga, a ne ovog administrativnog, upravnog ili da kažem prvostepenog organa državne vlasti koji je najbliži građanima.
Sve ovo što pričam ne dotiče se pojma koji nazivamo lokalno samoupravljanje. Danas ne pričamo o tome i dobro je što ne pričamo. Očekivao sam da se napravi kvalitetna distinkcija između onoga šta su organi državne vlasti, šta su drugi organi, koji, uslovno rečeno, istupaju u ime Republike kao države. Šta su to povereni poslovi, gde se vrše javna ovlašćenja?
Uz sve to, recimo, koncept dvostepene lokalne samouprave i mogućnosti dorade, mi danas imamo problem što ne postoji ustavni okvir da se razrade sve te koncepcije. I to je ono što opterećuje ova dva predloga zakona.
Znači, ova dva predloga zakona su koncepcijski nedorađena, nalaze se na pola puta, između nečega što bi kod predlagača trebalo da znači - moramo da poštujemo Ustav, ali moramo i da težimo ka nečemu, i u ovom miksovanom konceptu vidim da niste podlegli onom pritisku koji se zove - saveti nevladinih organizacija ili vladinih institucija, kojima je zadatak usaglašavanje propisa radi pridruživanja.
Jednostavno, stvarnost vas je naterala da malo drugačije pogledate na ovaj problem i tu je nastao problem što ste se našli nasred puta, ni ovamo, ni onamo. To ne može da funkcioniše u praksi. Da bi ovaj koncept, koji vi zagovarate, funkcionisao u praksi, mi moramo da promenimo tzv. materijalne zakone.
Dalje, moram da vam skrenem pažnju, mi smo pre nekoliko meseci, kada ste donosili Zakon o ministarstvima, čini mi se da je bio taj zakon u pitanju, ili izmene i dopune tog zakona, tada ste pribegli nečemu što je jednostavno - pobrkali ste dva pojma: nadležnost i delokrug.
To može biti smetnja, naročito smetnja u primeni ova dva zakona ukoliko se oni budu usvojili u Narodnoj skupštini, a pogotovu ako se ne prihvate ovi amandmani, za koje ste lepo primetili da su, pre svega, rezultat nagomilanog iskustva, jer verovatno ovde ima 15 ljudi koji su neposredno radili u izvršnoj vlasti, pa su svakodnevno bili suočeni sa onim što vi danas radite i hvatate se za glavu.
Dalje, morate imati u vidu da Republika Srbija, ma koliko da je ona administrativno podeljena, kad kažem - administrativno podeljena, ne mislim samo na teritorijalnu organizaciju koja naginje ka lokalnom samoupravljanju, nego mislim na teritorijalnu podelu koja naginje ka državnoj vlasti, gde država ispunjava svoje funkcije i postupka u skladu sa zakonom, kao vlast. Niste primetili jednu stvar.
Srbija sa ovim brojem građana, Srbija sa ovim potencijalima, Srbija sa ovakvim ustavnim uređenjem, Srbija sa ovakvim odredbama, država Srbija sa ovakvim nadležnostima - koliko ona može da se meša u lična stanja i status građana, koliko se ona pita povodom nekih stvari. Koliko su elementarne stvari ljudskog života i privrede upravna stvar?
Naprosto, nas goni da dajemo prednost centralizovanom pristupu organizacije državne vlasti. Zašto? Iz jednog prostog razloga, što princip koji je važeći u centralnoj vlasti, u organu koji sprovodi centralnu vlast, ukoliko se do krajnjih konsekvenci ne sprovede do svakog onog mesta gde se pita državna vlast, u međuvremenu dobija bočne pritiske, bočne udare i situaciju da centralna vlast ne zna šta se dešava daleko od Beograda, po sistemu - daleko od oka, daleko od srca.
Te je moguće da i instrukcije i uputstva i sve ono što predstavlja nameru vlasti da se u jednoj oblasti sprovede, da li je tu u pitanju kako da se primeni član 5. tog i tog zakona, kako da postupaju odgovarajući organi, kako da detaširana vlast na određenoj teritoriji postupa, ne dođe tamo, a još gora stvar, da ne dođe povratna informacija kakvi su efekti toga. Jer ste vi stali na pola puta.
Niste se opredelili ni za centralni pristup, niti za ovaj autonomni pristup. Zagovarate koncept da ministarstvo treba da radi stručne, strateške poslove itd; u nekom delu da radi, ako mogu tako da kažem, upravne poslove, da rešava o pojedinačnim pravima i obavezama, i u tom konglomeratu jednostavno državna vlast se izgubila.
Ona će biti podeljena. Ona će biti pocepana. Strateški neće moći da razmišlja i neće moći da radi, jer je kadrovski neopremljena, jer je to bio zadatak instituta, razvojnih centara, zavoda itd. To jeste nedostatak ministarstava. Jeste, nije to nedostatak od pre dve-tri godine. To je nedostatak od ranije.
Nedostatak je i zbog toga što su zbog sistema nagrađivanja u državnoj upravi, verovatno, mnogi kadrovi našli bolja mesta, bolje plate, pa je i na taj način osiromašena državna uprava u pogledu kadra i imamo sada situaciju da nam je državna uprava obezglavljena. To moram da vam kažem, zbog ovih čestih promena propisa i donošenja odredbi koje ne mogu da se protumače.
Ne mogu da se protumače i onda mi imamo situaciju da u jednoj oblasti, gde se na neki način pitaju dva-tri ministarstva svako ministarstvo da različito mišljenje, različito tumačenje, pa sve to mora da završi na Vrhovnom sudu, gde je u krajnjem slučaju upravni spor zadržan do danas, dok ne formirate sudove za upravne sporove, i onda se javlja jedna konfuzija.
U toj konfuziji, naravno, idu raspisi, tumačenja, brošure, izdavačka delatnost. Moram da pomenem i neke pomoćnike ministara, gde oni navodno to objašnjavaju, obrazlažu kako treba postupiti, kako treba primeniti odgovarajući član. Vidite, na ovim stvarima vidi se koliko je komplikovano voditi državnu upravu.
Vi na ovaj način ne dolazite do efikasne državne uprave, nego dolazite do državne uprave koja će se naći na pola puta i onda će svako s pravom da prozove Vladu i nadležno ministarstvo. S pravom će da pozove.
Dalje, kod naših građana, evo vidite i mi imamo problema u Narodnoj skupštini, jer kako mi možemo građaninu da objasnimo da se mi ne pitamo povodom nekog pojedinačnog akta nekog ministarstva, ili nekog inspektorata tamo negde daleko u nekoj opštini. Građani prate prenos i oni smatraju da se ovde nalazi 250 najmoćnijih ljudi u Republici Srbiji. Verovatno su najmoćniji kada je u pitanju donošenje zakona, ali kada je u pitanju sprovođenje zakona ovde su apsolutno nemoćni ljudi.
Slično će biti i sa državnom upravom u ovom vašem konceptu. Svako će da proziva ministarstvo, a ministarstvo neće biti u mogućnosti da ima ni uvid, niti saznanje o tome šta se dešavalo tamo.
Naravno, ovih 20 minuta koristim za opservacije na temu ova dva zakona, bez ulaska u konkretna rešenja i konkretne amandmane. Povodom amandmana - pokušaćemo da vam objasnimo šta se konkretno vidi kao problem u odgovarajućoj normi koju ste predložili.
Ono što svakako zaslužuje pažnju i mora da se kaže jeste - meni uopšte nije jasan vaš koncept kabineta. Taj koncept mi uopšte nije jasan - Srbija je mala država. Srbija ima malu državnu upravu, nama to ne treba.
Dalje, kod zakona o državnoj upravi načelna primedba mora da bude, vidite, član 94. Ustava Republike Srbije, mada ima dosta stavova u tom članu, čini mi se da je potpuno jasan, i vidite - poslove državne uprave obavljaju ministarstva. I tu je državna uprava. Dalje - u okviru ministarstva može da se formira organ uprave, ali nešto što je u tesnoj vezi sa ministarstvom kao organom državne uprave jesu i posebne organizacije iz te oblasti.
Zašto vam ovo posebno pričam? Dok smo mi bili u Vladi, mi smo imali taj problem što su postojale posebne upravne organizacije, koje nisu bile u sastavu ministarstva, nego su bile direktno potčinjene Vladi Republike Srbije i onda ministarstvo nije ni moglo, ni teoretski, da ima uvid u to šta radi upravna organizacija.
Da vam pomenem konkretan primer, to je Ministarstvo finansija i u to vreme Republička uprava javnih prihoda, gde su ministar i direktor Republičke uprave javnih prihoda bili u istom rangu, gde je direktor Republičke uprave javnih prihoda donosio rešenja, i to baš prava, upravna rešenja, konačne upravne akte, protiv kojih se mogao voditi upravni spor.
Kasnije je neko primetio da je to nedostatak, pa je Republičku upravu javnih prihoda smestio u Ministarstvo finansija, i to je dobar potez, jer se tako vidi celina.
Neko bi rekao danas da je to bio akt centralizacije vlasti. Verovatno da jeste, ali to je bio nužan oblik centralizacije vlasti. Vi ste danas u kudikamo boljoj situaciji, nešto se promenilo. Jednostavno, došlo je do te centralizacije od 2001. do 2003. godine, kasnije se ona razbijala agencijama, nekim drugim institucijama, krenula je svojevrsna erozija.
Ali, vi nama ne odgovarate na pitanje, kako je to moglo da bude u Ustavu i kako ovo može da bude u skladu sa Ustavom. Znači, 2001. godine činjenica centralizacija u skladu je sa Ustavom. Godine 2003. proces atomiziranja državne uprave, decentralizacija, i to je u skladu sa Ustavom Republike Srbije. I sada jedno polovično rešenje, i ono u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Da bi se krenulo u ovo što ste vi pokušali ovim predlozima zakona, apsolutno sam siguran da je potrebna prvo promena Ustava Republike Srbije. Pošto ta promena nije urađena, mi ćemo, povodom diskusije o amandmanima, da ukažemo na nedostatke i na probleme, i sa gledišta ustavnosti, i sa gledišta zakonitosti.
Moram da vam kažem da, kada se bude glasalo o ovim zakonima i ovim amandmanima, niko nema pravo da ima u vidu postojeće zakone kojima smo dali neka materijalna rešenja. Zašto? Zato što su ovo dva organizaciono-statusna zakona koji regulišu državnu vlast, organizaciju državne vlasti. Normalni zakoni iz ove oblasti neminovno prouzrokuju promenu odgovarajućih materijalnih zakona. To je pravi put. Ovo je pogrešan put i zato sam na početku rekao, da li mi idemo od opšteg ka pojedinačnom ili od mora pojedinačnih stvari, koje ćemo konačno da rešimo, gradimo univerzalni princip, koji će kasnije da se prepiše u Ustavu. Ako je to vaša ideja, ona je stvarno pogrešna.