Danas na dnevnom redu imamo jednu tačku koja treba da zadovolji nekoliko potreba Vlade Republike Srbije, pa da krenemo redom.
Prva potreba koja treba da se zadovolji, to je, da se opravda zašto su tri ministarstva u jednom ministarstvu. Vi se sećate, pre godinu i po dana ovde je bilo govora o tome, spajamo tri ministarstva u jedno da ne bude problema sa projektnom dokumentacijom, kako bi što efikasniji bili u izgradnji puteva u ukupnom razvoju, kapitalnim investicijama i tako dalje.
Druga potreba koja treba da se zadovolji, to je, da se Vlada na neki način "zadiči" nečim pred sednicu na kojoj bi trebalo da se uvrsti u dnevni red pitanje poverenja Vladi.
Treća stvar, koja treba da se zadovolji, kada je u pitanju Vlada, a to je, da se dezavuišu oni poslanici koji su istovremeno i predsednici opština, koje su na neki način u nekoj geografskoj prirodnoj vezi sa ovim koridorima koji su predmet koncesija. Naravno, ovde se i problem postavlja upravo na način kako je malopre jedan poslanik vladajuće koalicije to izneo, neko imaginarno jedinstvo, razvoj, nacionalni interesi i tako dalje.
Sada kada se pogledaju ova dokumenta, jer ovo drugačije ne može da se nazove, što su predstavnici Vlade podneli, onda prvo mora da se otklone neke nepreciznosti koje stoje u stenogramu. Prvo, Vlada nije donela odluku povodom ovog dokumenta koji je kod nas, nego je Vlada lepo rekla, ovde, da ona nama dostavlja Predlog za davanje koncesija za izgradnju, korišćenje i održavanje autoputa jednog i autoputa drugog. Znači, nema odluke Vlade, jer po Zakonu o koncesijama u ovoj fazi odluka se i ne donosi. Ali, da vidimo šta je obaveza i šta je nadležnost Republičke skupštine.
Narodna skupština, kao što stoji u ovom predlogu zaključka, treba da odluči, odnosno da rešava na osnovu člana 7. stavovi 6. i 7. Zakona o koncesiji. Ja ću da vam pročitam kako glase ti stavovi: stav 6. – "Ako je predmet koncesije izgradnja, održavanje i korišćenje objekata iz člana 5. stav", pa se navodi ovo što se odnosi na put, između ostalog... "ovog zakona koji imaju strateški značaj za Republiku ili međunarodni značaj, predlog za davanje koncesije Vlada dostavlja Narodnoj skupštini Republike Srbije"; stav 7. –" O stavu povodom predloga za davanje koncesije iz stava 6. ovog člana, Narodna skupština Republike Srbije obaveštava Vladu najkasnije u roku od tri meseca od dana prijema predloga, o čemu Vlada obaveštava podnosioca predloga".
Sada ako uzmete i pogledate kada smo mi u Skupštini to dobili, 31. januar 2005. i videćete 10. februar 2005, kada uzmete današnji datum, videćete da je najkasniji rok u kome smo mi dužni da obavestimo Vladu, istekao. Ovo pričam zbog toga što se ovde stalno čuje neki poziv na to kako mi poštujemo Vladu, u zakon se kunemo – za dlaku se ne mrda. Znači, moramo da konstatujemo da postoji jedna povreda. Ako Vlada smatra da ona nije kriva za ovo, onda optužuje parlamentarnu skupštinsku većinu.
Nemojte da to spočitavate poslanicima SRS, jer od nas ne zavisi kako će da teče rasprava u ovoj skupštini, a pogotovo kako će da se formira dnevni red! Krenimo dalje. Znači, mi danas treba da usvojimo nešto što je stav.
Kakva je pravna priroda tog stava? Taj stav uopšte ne obavezuje Vladu Republike Srbije. Taj stav nije obavezujući, odnosno sadržina tog stava nije obavezujuća.
Znači, ako mi danas kažemo ovde - Narodna skupština je zauzela stav da "ovo ništa ne valja", Vlada može dalje da nastavi. Ako mi kažemo da je ovo "najbolje što može da postoji", Vlada može da zastane i da ne ide dalje sa koncesijom, ali je Vlada prebacila lopticu preko ovih čudnih kamera da publika koja gleda ovo smatra da se ovde odlučuje, da su poslanici ti koji puštaju vodu i od njih zavisi da li će biti koncesije ili neće!
Ako smo to raspravili i saglasili se da od nas ne zavisi ovo i da ne treba da se plaše ovi predsednici opština kako će da glasaju, jer je njih neko prozvao ovde, a neko je čak i požurio da se oni potpisuju kako da se produži do Užica tamo, da li će preko Priboja, levo, desno ili ovamo, onamo, javnost mora da shvati da je to obična politička manipulacija onih koji su na vlasti, jer žele i poslanike opozicije da uvuku u nešto što je ekskluzivno pravo samo Vlade i nadležnog ministra Ministarstva.
U ovom zakonu stoji da kada mi zauzmemo stav povodom ovog pitanja, onda se to dostavlja Vladi, a Vlada obaveštava predlagača, tako će Vlada Vojislava Koštunice da obavesti Ministarstvo za kapitalne investicije. Ali, gle ironije veće, predstavnik Vlade po ovoj tački dnevnog reda, ministar za kapitalne investicije; potpuno isto kao kada se Nataša Mićić sa sobom dopisivala, dok je bila v.d. predsednik Srbije i predsednik Narodne skupštine. To je u čitavom nizu ovih medijskih obmana koje se koriste.
A onda, ako se pročita ovo što nosi naslov - Predlog za davanje koncesija za izgradnju, korišćenje i održavanje i tako dalje, onda ja moram jednog poslanika vladajuće koalicije koji je malopre izašao ovde i koji nam je održao predavanje kako je najbolje to ako se koncesija daje po ovom sistemu, pa je ovde rekao šta on to obuhvata, ja moram da vam kažem da je to takođe definisano zakonom i taj sistem obuhvata "izgradi-koristi-predaj".
Mi ovde imamo "izgradi-koristi-održavaj", ali nigde "predaj". U oba vaša predloga nema nigde "predaj". Ovde ovo već ukazuje da je bila prisutna velika brzina kada se sastavljao ovaj predlog, nešto je bilo gusto! Moralo je hitno nešto da se uradi. Ako uzmemo ovu za vas najznačajniju koncesiju, koja ide od Horgoša do Požege, onda moram da kažem da u tekstu vašeg Predloga za davanje ove koncesije na prvoj strani, pri kraju, jasno se sugeriše da je u pitanju koncesija, koja će se dati nekom strancu.
Takođe, prilikom utvrđivanja predmeta koncesije imao se u vidu interes Republike Srbije za izgradnju autoputa i tako dalje, s jedne strane, kao i ekonomska opravdanost, a u prethodnom kaže - izgradnja autoputa putem koncesija ima tu prednost što omogućava priliv inostranog kapitala. Molim vas, u ovoj fazi ovog koncesionog postupka niko nema prava da odredi, sugeriše, definiše ili asocira kakav će to biti kapital. Zašto? Zato što mu zabranjuje Zakon o koncesijama. Zakon o koncesijama kaže da je ravnopravno učešće svih, tako da mogu i domaća lica.
Da vas podsetim, mora da se čita zakon. Meni se ne sviđa ovaj Zakon o koncesijama, da vam kažem iskreno, ali ova konkretna odredba koja reguliše šta je strano lice je prihvatljiva, pa kaže da – strano lice, u smislu ovog zakona, jeste strano pravno lice sa sedištem u inostranstvu, strano fizičko lice, državljanin državne zajednice Srbija i Crna Gora sa prebivalištem, odnosno boravištem u inostranstvu (tu već može da se prepozna nešto) dužim od godinu dana.
Neke zemlje praktikuju to da rezidenta i nerezidenta određuju prema danima koliko boravi u kojoj državi. Već ovo ukazuje da ima nekih razgovora, ima i neke pripreme, ali Zakon o koncesijama govori da predlog može da podnese nadležno ministarstvo. Nadležnom ministarstvo može da se obrati sa inicijativom svako zainteresovano lice. Mi ovde nemamo saznanja da li se obratilo neko zainteresovano lice, niti je napisano ovde, niti je predstavnik Vlade u uvodnom izlaganju rekao ko se to posebno nešto interesuje za te koncesije.
Pre nego što pređemo na ovo da otklonimo još jedan nedostatak, nepreciznost, pa možda čak i neznanje. Da li će neka država da da neku koncesiju? Verujte, možda i najmanje zavisi od ekonomskog stanja u toj državi. I najbogatije države sa najvećim budžetima daju koncesije za izgradnju. Ekonomsko stanje u državi nije jedino i opredeljujuće kao faktor koji odlučuje šta će i kako će da se radi. Verovatno naša država nema pristup međunarodnim investicionim fondovima, da se kao država zaduži.
Verovatno je, i napokon, Jelašić u pravu posle dve godine upozoravanja. On je pre neki dan jasno priznao da nama preti dužnička kriza, opasna, pogubna, koja će verovatno da razori budžet naše države i da sredstva treba tražiti na drugi način, ne preko države, već preko konzorcijuma domaćih lica, domaćih i stranih lica i stranih investitora.
Ali, nas neko treba to da ubedi da bismo mi doneli takav stav. O tome nema ni reči u ovoj dokumentaciji, niko nas ovde nije ubeđivao, pa i neki grafikon da nam da, da nam kaže, situacija, akumulacijom u zemlji je takva i takva, investicija iz domaćih izvora ne mogu, zbog toga i toga, itd.
Da bih vas malo probudio, pošto smo radili jutros do kasno, odnosno do rano, na nekoliko stotina kilometara autoputa, onaj ko dobije neko ekskluzivno pravo da radi, neka ukrade samo jedan santimetar u debljini autoputa. On je verovatno sa tim što je ukrao rešio sve regionalne puteve u jednom okrugu.
Ovo poređenje vam predstavljam samo da biste shvatili veličinu iznosa sredstava koji su u igri i zašto postoji baš interes da se sada prilikom skorog pada Vlade donose strateške odluke, odnosno prejudiciraju strateške odluke.
Znači, obratite pažnju i na to, jer kada se sabere debljina asfalta, dužina asfalta, pa širina asfalta, dobija se kubikaža, kada se kubikaža pomnoži sa nečim, pa se vidi koliko bi to puta išlo u kilometar autoputa, dobiće se vrlo impozantan podatak o desetinama miliona evra koji papirološki prolaze, i tu su.
Dalje, mislim da je u ovoj fazi razmišljanja o koncesiji, jer je to ta faza, nama bilo potrebno da bismo zauzeli stav o tome da li je Vlada krenula dobrim putem da nam dostavi neke podatke, ne treba projekti, jer nas koji se bavimo politikom, ne interesuje, ali, recimo, kod ovih, neke stvari su u samom tekstu Predloga nelogične.
Molim vas, pričam o ovom Horgoš-Požega, kaže se ovako: "Naime, deonicu autoputa od Beograda do Požege, karakterišu izuzetno visoki investicioni troškovi. Pod pretpostavkom da se ukupni prihodi formiraju samo od naplate putarine čak i sa maksimalnim mogućim rokom koncesije od 30 godina i minimalnom koncesionom naknadom Republici," (a to je 2% od ukupnog prihoda) "interna stopa povraćaja sredstava – IRR ne bi bila prihvatljiva za potencijalnog investitora-koncesionara". Znači, unapred se zna ako se nekome da pravo da koristi 30 godina, naplaćuje, a mala koncesiona naknada državi, on opet ne bi mogao da izvuče svoju investiciju?! Naivan čovek poveruje da je to možda tako, ali onda okrene stranu tri pa vidi – Okvirni rok trajanja kocesije, gde se kaže: "Predmetna koncesija u skladu sa Zakonom, može se dati najduže na rok do 30 godina. Predlaže se da rok trajanja koncesije bude 20 godina"
Znači, ovamo u uvodu nam se kaže, iako bi se dalo na 30 godina, (ne bi to bilo interesantno za nekoga) a ovde se predlaže na 20 godina.
Vidite, u međuvremenu se javlja jedna rupa koja se krije, pokriva. Vidite sada kako su to smislili ovi koji su uhvatili ovaj posao da rade, s tim u vezi predlaže se da se u predmet koncesije uvrsti i deonica autoputa sa koje bi koncesionar počeo odmah po otpočinjanju trajanja roka koncesije da ubira prihode od putarine. To znači da se praktično daje na tacnu nešto što je ipak ova država napravila, zaduživanjem u inostranstvu kreditima, pa zašto ne reći i budžetima iz prethodnih godina.
To je možda najkarakterističnije kada se pogleda šta je predmet koncesije. Vidite, ovde je data jedna širina predmeta koncesije, od lota do lota, od deonice do deonice.
Pogledajte, LOT 1 – kaže: finansiranje, projektovanje, izgradnja, korišćenje i održavanje leve trake; pa onda kaže: korišćenje i održavanje postojeće desne trake. Nema finansiranja iz grada, ne postoji, tu će da se ubira odmah naknada u startu. Praktično će, ako stranac uđe u ovaj posao, imati karakter stranog ulaganja. Kada su u pitanju strana ulaganja, on zadržava ona prava u pogledu u kojem garantuje zakon u vreme zaključenja ugovora, te ima pravo da transferiše sredstva, da reinvestira i verovatno po osnovu reinvestiranja on će sam sebi nastaviti sa investicijom. Mi ne znamo koliko će to da traje, jer u ovoj fazi postupka to se ne zna, jer se ne zna ni gde ide trasa.
Dalje, LOT 2 – kaže: finansiranje, projektovanje i izgradnja, korišćenje i održavanje; a ovaj drugi, samo – korišćenje i održavanje.
Dalje, LOT 3 – kaže: korišćenje do kraja 2008. godine; korišćenje i održavanje od 2009. godine. Znači, do kraja 2008. godine koncesionar samo ubira prihode.
Da vidimo, ko je kupio neka preduzeća ovde koja bi mogla da glume taj deo domaće privrede koji je uključen u koncesiju, navodno, stranog lica.
Vidite, mi imamo sada situaciju, sa jednim se slikam, a sarađujem sa drugim. Javnosti šaljem sliku o jednom, a tajno sa drugim. To je poznat manir. Ranije taj tajni dok se to nije provalilo, bio je Čume. Vi znate i sami, Čume malo-malo pa kaže (kao onaj zaštićeni svedok), molim vas, vodite me na moja gradilišta i onda obezbeđenje kreće, svi idu, prate ga tamo da on kontroliše i da vidi da li mu to ide.
Znate za onu poslovicu vezano za zmiju i guštera, a nisam ja spreman da dignem ruku za ovakav neki predlog da građani ne bi shvatili da smo isti. Meni niko nije dao garancije da će ovo da bude sve korektno, pošteno, iskreno, a ja nemam razloga da verujem da će to biti tako, jer iskustvo nam je potpuno drugačije.
Naravno da poslanici SRS moraju da iskažu svoj stav koji nije da u ovoj zemlji ne smeju da budu koncesije. Naš stav nije da nam ne trebaju putevi, ne, naš stav jeste – i trebaju nam putevi, i trebaju nam koncesije, ali da se to lepo promisli, da se vidi šta je to najinteresantnije i za onog koji ulaže svoja sredstva i koje su to garancije tom investitoru i nama.
Slična je situacija i sa autoputem od Trupala do Proseka, gde se takođe koncesionaru daje na tacnu nešto što postoji. Tamo treba oko četiri kilometra da se završi, do tog Proseka.
Dalje, kod mnogih trasa, deonica ovih autoputeva biće realno problem da se napravi presek, a zbog čega? Neke stvari je radila država, a na nekim deonicama postojala je neka koncesija nekog drugog lica ili možda drugih lica, pa i to treba da se raspravi.
Da malo relaksiram poslanike, bilo kako vi da glasate, vi ne snosite nikakvu odgovornost povodom koncesije koja će da se radi. Znači, tu vas potpuno oslobađam bilo kakve odgovornosti, jer i Vlahović kada je pisao ovaj zakon, on je ovu odredbu o tome da se pita Narodna skupština samo proforme ubacio. Dakle, da Skupština daje stav, ali stav Narodne skupštine nije obavezujući stav, to je samo informacija, šta grad, a narodni poslanici kao predstavnici građana šta misle o ideji, kako će ta ideja da se završi. Možda u ovoj državi 2, 3 ili više ljudi zna. Drugi niko ne zna. Zašto niko ne zna? Jer se ne znaju prave deonice, prave lokacije, ne zna se kakav će biti koncesioni akt.
Ne zna se koliko će to da košta, ne zna se gde bi mogli da se nađu izvori sredstava. Ne zna se, ako se više njih prijavi i bude neki prigovor, jer je i to predviđeno zakonom o koncesijama. Znači, puno stvari se ne zna. Pošto se mnogo stvari ne zna, onda poslanici ne snose nikakvu odgovornost za krajnji efekat ideje zvane koncesija za izgradnju autoputa.
S obzirom da poslanička većina računa da će ovo da prođe, preporučio bih vam, da umnožite zakon o koncesijama, da imate u ruci, jer ako nešto loše krene, onda ćemo mi iz opozicije da vas prozivamo kao direktne saučesnike u ovome. Zašto? Zato što smo vas na vreme upozorili šta sve može da se desi sa ovakvim koncesijama.
Da vam kažem jednu stvar, nije građanima Srbije sasvim svejedno da li naša reprezentacija u fudbalu učestvuje na svetskom prvenstvu. Naravno da mi želimo da naša reprezentacija učestvuje na fudbalskom prvenstvu, ali građani Srbije mogu da prigovaraju kakav je sastav reprezentacije, zašto igra ovaj igrač, a ne igra onaj bolji igrač. Mislim da je kod ove koncesije najveći problem u sastavu reprezentacije. Povedite računa o sastavu reprezentacije, jer malo - malo, afera za aferom, novine su podigle tiraže preko "Knjaza Miloša", "Eriksona", onih ostrva. Moguće je da se ovde zavrte i one pare sa onih ostrva. Moguće je da novi gazda preduzeća za puteve, koji otkupljuje širom Srbije, bude ne samo izvođač radova nego i pravi i stvarni investitor, da bi prestigao svog smrtnog konkurenta.
Neka se tajkuni svađaju, to je njihov posao, mi u to ne ulazimo, ali poštujmo zakon. Nemojte da koristite ovakve tačke dnevnog reda za neuspelu promociju. Sudeći po ovom zakonu i činjenici da je proteklo tri meseca, mi nemamo potrebe da dajemo stav, mi i nemamo pravo da dajemo stav.