Naravno, šteta je što je sada spojena rasprava o još više zakona. Nama je verovatno potreban jedan zakon koji treba da reguliše način, postupak, uslove, i rekao bih, okvire u kojima država može da se zadužuje. Kada kažem država, mislim na sve ono što možemo da koristimo kao sinonim za tu reč – Republiku, autonomnu pokrajinu, lokalnu samoupravu i obavezne fondove, pa zašto ne reći i javna preduzeća od republičkog značaja.
Ovo spada u red stereotipnih zakona sa standardnim normama. Međutim, moju pažnju zaslužuje odredba člana 5. Predloga zakona. Ona reguliše ovlašćenja za zaduživanje, odnosno, ko donosi odluku, ko odlučuje o pojedinoj vrsti zaduživanja.
Malopre je u uvodnom izlaganju bilo tehničkih grešaka kada su nabrajani, navodno, neki osnovi zaduženja. U stvari su to razlozi zbog kojih se vrši zaduživanje, a osnov je nešto drugo.
Kaže se – Narodna skupština Republike Srbije odlučuje o zaduživanju Republike putem uzimanja dugoročnih kredita, zaduživanju za finansiranje investicionih projekata, o davanju garancija i kontragarancija, kao i o neposrednom preuzimanju obaveza u svojstvu dužnika, po osnovu date garancije. To je ovlašćenje Narodne skupštine Republike Srbije.
Vlada Republike Srbije odlučuje o emitovanju dugoročnih hartija od vrednosti, ako zakonom nije drugačije određeno. Misli se, pre svega, na Zakon o hartijama od vrednosti i verovatno na neke druge zakone. Onda ide ono što je najproblematičnije, a to je da ministar nadležan za poslove finansija odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita za finansiranje budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti i za refinansiranje javnog duga. Kada se pogleda šta ministar odlučuje vidi se da je to ono što je propisano članovima 6, 7. i 8. Predloga zakona.
Kada pogledate ovaj uzročno-posledični odnos videćete situaciju da će, praktično, Narodna skupština retko kada doći u situaciju da odlučuje o nekom zaduživanju. Jer, u članu 5. promenjena je čak i definicija. Kaže se – dugoročnim kreditom, a ranije je bila praksa da je dugoročni kredit svaki onaj koji dospeva za naplatu u roku dužem od godinu dana i sve što je ispod tog roka smatra se kao kratkoročno zaduživanje.
Međutim, ovaj zakon ne može da nadomesti nešto što fali našem pravnom sistemu, a to je zakon o kreditnim odnosima sa inostranstvom. Nekada smo imali taj zakon i on je obuhvatao ne samo državu, nego i sve privredne subjekte, određivao postupak, način, a bogami i limite do kojih može neko da se zaduži u inostranstvu – upravo zbog sagledavanja makroekonomske stabilnosti na jedan duži vremenski period.
Tako da se ne bi desilo da se, bilo da je neka privatna ili poslovna kombinacija u pitanju, ona svojim velikim iznosom, bez obzira što je obezbeđena garancijama i na neki drugi način – ne ugrozi u onom trenutku kada dođe vreme za vraćanje u makroekonomsku stabilnost i uopšte ekonomske tokove i finansijsku stabilnost države.
Mislim da je mnogo bolje rešenje da sve što je vezano za dugoročno i za kratkoročno zaduživanje, impozantno, po sredstvima, vežemo za Narodnu skupštinu, bez obzira što ovde pro forme većina može da podrži svaki predlog svoje vlade.
Praktično, ni javnost, ni Narodna skupština, ni poslanici mogu da imaju kontrolu nad procesom zaduživanja, opravdanošću zaduživanja itd. To je osnovna primedba što se tiče ovog predloga zakona, kao i primedba koja se odnosi na otvaranje posebnih uprava unutar Ministarstva finansija.
Kada se radi o zaduživanju lokalne samouprave, stvarno mi nije jasno šta znači mišljenje ministra. Kaže se ovako: odluku o zaduživanju lokalne vlasti donosi nadležni organ lokalne vlasti, a sada i kod lokalne vlasti postoji dugoročno i kratkoročno zaduživanje, to je valjda jasno.
Ovde ste rekli generički, opšte, obuhvatilo je sve. Kaže: odluku o zaduživanju lokalne vlasti donosi nadležni organ lokalne vlasti po prethodno pribavljenom mišljenju ministarstva.
Dat je rok u kome treba da dođe mišljenje, ali ne vidi se pravna suština tog mišljenja. Da li je ono obavezujuće za onoga ko treba da donese tu odluku?
Ukoliko je mišljenje pozitivno – šta prouzrokuje, ukoliko je negativno – šta prouzrokuje, ili je ovo mišljenje da se pitala, navodno, izvršna vlast o tome kako će lokalna vlast da se zaduži i za koliko će da se zaduži.
Ukoliko to mišljenje ima neki obavezujući značaj, onda je tu nešto moralo sasvim drugačije da se napiše i da se to potencira, jer ovako ispada po sistemu – "svirao radio, ne svirao radio".
Što se tiče procenata kojima je limitirano zaduživanje po određenom razlogu, uzeo bih konkretan primer: zaduživanje za finansiranje deficita tekuće likvidnosti.
Kako bi se obezbedila tekuća likvidnost budžeta i da bi budžet mogao da servisira obaveze na način i rokove koji su predviđeni, rokove dospelosti, ovde je rečeno da je zaduženje moguće i da ne sme preći 5% ukupno ostvarenih prihoda u prethodnoj budžetskoj godini, kada je u pitanju Vlada Republike Srbije.
Kada je u pitanju lokalna samouprava primenjen je isti princip, s tim što je procenat smanjen na 3%.
Ne znam u čemu se ogleda razlog za to smanjenje, tim pre što imamo vrlo čudnu disperziju naših opština, od megalopolisa kakav je Beograd, do patuljastih opština gde gotovo da i nema nekih značajnijih tekućih prihoda. Ovde je dat termin: "tekućih prihoda", s tim što je kod Republike rečeno: "ukupnih prihoda", a kod lokalne samouprave je to samo svedeno, a i tamo je, doduše, ukupno ostvarenih prihoda lokalne vlasti u prethodnoj godini.
Kod dugoročnog zaduživanja, to je 50% ukupno ostvarenih tekućih prihoda. Jeste, tu je samo napravljena razlika kod razloga za zaduživanje. Mislim da je tu trebalo ići na isti procenat, pa da li je lokalna vlast do 5%, kao i Republika, jer ova podela može da stvori ne zabunu, nego traži odgovor na pitanje zašto je to tako.
Naravno, protiv smo formiranja posebne uprave koja bi radila ove poslove, jer mislimo da Ministarstvo finansija može ovaj posao da radi. U krajnjem slučaju, oni imaju i Trezor i druge institucije.
Imate i tu budžetsku inspekciju; radi se, pre svega, o budžetskim korisnicima i svima koji mogu eventualno da se zaduže. Svakom kontrolom može da se to ispita, tim pre što se zna preko koga ide ispunjenje tih obaveza po osnovu zaduženja.
Što se tiče spiska zakona o kontragarancijama, moram da istaknem da stvarno lepo deluje i lepo zvuči kada se kaže da je država otvorena i ima pristup međunarodnim finansijskim organizacijama. Eto, odobravaju se zajmovi, krediti.
Po nazivu ovih lokaliteta i korisnika vidi se da se tu radi o infrastrukturi koja je sigurno u takvom stanju da je potrebna rekonstrukcija i da su potrebne neke nove investicije. Međutim, ne samo da stičem utisak, nego i oni ljudi koji profesionalno prate ovu oblast ne vide neke efekte od ovoga.
Ima tu, doduše, puno stvari koje će da se dese u budućnosti, ali ima i onih koje se tekuće dešavaju. Ako te investicije treba da pokrenu jedan drugi deo naše privrede, izostalo je to pokretanje. Stičem utisak da je ovo način da uđe strana oprema, da budu prisutni odabrani izvođači, da je zatvoren krug; radi se o velikim iznosima sredstava, a ne zna se krajnji ishod celokupnih investicija.
Ono što posebno potenciram jeste poslednji zakon u okviru ovog seta, a to je zakon o izmenama Zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije i Crne Gore po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje projekta upravljanja elektroenergetskim sistemima. Ovo očitavanje brojila.
Tu se sada menja član 4. i kaže se: "sredstva zajma povlače se po zahtevu korisnika zajma na specijalni račun koji će biti otvoren na ime korisnika zajma kod ovlašćene banke u Republici Srbiji".
U svim vašim predlozima zakona razlika je samo što je to negde član 4, a negde član 5. Različito su određene banke preko kojih će ići povlačenje ovih sredstava. To je uslovljeno, donekle, i osnovnim ugovorom o zajmu, gde zajmodavac može da utiče i preko koje banke će ići korišćenje tih sredstava.
Ovde se menja, jer verovatno je tu uključena ona agencija za uštedu električne energije i ona grupa iz bivšeg sastava ministarstva rudarstva, preko koje su, navodno, došla ta sredstva, koja verovatno treba da se poprilično tu omasti, pa nije baš dobro da ide preko računa otvorenog kod NBS, i to odgovara ljudima na vlasti, nego menjamo Zakon o kontragaranciji koji je donet, koliko se sećam, decembra 2004. godine. Menja se samo taj član.
Kada se pogleda logika koja je primenjena u promeni ovog člana i šta stoji u ovim zakonima, kada je u pitanju član 4. ili član 5.– gde se javlja račun kod NBS, gde se javlja račun Vojvođanske banke, gde se javljaju računi nekih drugih banaka, ili je dato proizvoljno da sam korisnik izabere gde će da ga otvori.
Ovde dolazi do promene. Zašto? Da li je to nalog zajmodavca? Verovatno da je nalog zajmodavca. Stičem utisak da je taj nalog postojao i decembra prošle godine, pa nije mogao da se promeni ugovor o zajmu ako je zaključen ranijih godina.
Kako je mogao da se promeni? Ako je došao aneks, onda ste i aneks morali da date da se ratifikuje. Ako je išlo preko aneksa, aneks je morao da podrži ratifikaciju.
Toga nije bilo u međuvremenu. Ipak je u pitanju grupa koja nas uči kako treba da se čitaju brojevi za upravljanje elektroenergetskim sistemima i da se povežu distributivna preduzeća. Mislim da američka agencija beše (a ovde onaj njihov što je poklanjao sijalice i vi ga znate). Godine 2000. američka vlada je dala veliku pomoć – sijalice građanima Srbije.
Danas menjamo jedan zakon zbog interesne grupe kojoj smeta da račun sa koga će da se povlače ova sredstva i da se koristi ovaj kredit bude kod NBS, jer u izvornom tekstu člana 4. tu je bio račun NBS. Sada ide, da ga onako slobodno protumačim, po izboru korisnika. Tako je napisano.
Mislim da tu nedostaje neki odgovor, a odgovor ne može da bude da je to nalog zajmodavca. Ako je to nalog zajmodavca, onda mora aneks. Znam da su ovi sporazumi ratifikovani u Veću građana Savezne skupštine SRJ i ovi ugovori se odavno kreću, odavno su prisutni; pregovori sa Evropskom investicionom bankom itd.
Ne bi bilo dobro da ljudi koji su se odlučili da glasaju za ove kontragarancije, a pogotovo za ovu poslednju, gde se menja Zakon o kontragarancijama, odu sa gorkim utiskom da je član 4. tog zakona promenjen.
Sve to zbog ličnog interesa nekih ljudi koji su 2001. godine sponzorisali one sijalice koje su delili građanima Republike Srbije kao ekskluzivni predstavnici neke američke nevladine organizacije za energetiku, za brojila. Skrećem pažnju poslanicima, kada se radi o Zakonu o javnom dugu, mislim da i naziv ne odgovara.
Jer, kad se kaže javni dug, onda se asocira na nešto što je već postojeće stanje, a ovaj zakon nema nameru da reguliše postojeće stanje, nego da reguliše postupak, uslove, način, organe i sve ono drugo što je bitno kada se vrši zaduživanje, pa je onda ispravniji naziv "zakon o zaduživanju" ili "zakon o postupku zaduživanja Republike Srbije", da se u okviru njega reguliše ova oblast, u zavisnosti od nivoa vlasti. Ali, nama nedostaju jasni limiti.
Drugo, iznos sredstava, ne samo dugoročnih nego i ovih kratkoročnih, koji po svom iznosu mogu da utiču ne samo na budžetsku stabilnost, nego i na drugi način na finansijske tokove u našoj zemlji, ipak dođu u Narodnu skupštinu – da ih pogleda javnost, da ih pogledaju poslanici, bez obzira na to što će Vlada, verovatno, imati većinu i što će ovde to da izglasa.
Plašim se kada se prevelika ovlašćenja daju nekom pojedincu, bez obzira na kojoj funkciji da se nalazi. Ako pojedinac, kao ministar finansija, guverner Narodne banke, ili u bilo kom drugom smislu određen pojedinac na nekoj državnoj funkciji, može da odlučuje o tome da li će država da se zaduži.
Da li će država da emituje kratkoročne ili dugoročne hartije od vrednosti, kako će da učestvuje na finansijskom tržištu itd, to je preveliko ovlašćenje, pogotovo u ovo vreme, kako ga vi nazivate – "vreme tranzicije", kada se jednostavno menja logika razmišljanja o pojedinim stvarima i pravi se neki novi sistem vrednosti.
Mislim da to treba da se prebaci ovde i nepotrebno je formirati posebnu upravu. To može, u okviru Ministarstva, da se prati, tim pre što imate sav inspekcijski aparat kod sebe. A glavni inspekcijski aparat u ovom delu jeste budžetska inspekcija, jer svi ovi koji se zadužuju su budžetski korisnici, bilo direktni, bilo indirektni. To su naše primedbe. Naravno, podneli smo amandmane, pa ćemo, kada dođe na dnevni red – za 15 dana, malo konkretnije da ispričamo zašto smatramo da su pojedini članovi i pojedina rešenja loša i da treba da se promene.
Ovaj prvi zakon o javnom dugu je i suviše uopšten, norme su mu tako uopštene, preširoke, da može da ga protumači kako ko želi. U ovom zakonu to ne sme tako da stoji.