Povodom ovog amandmana ću da obuhvatim veći broj članova ovog predloga zakona. Zakon ima petnaest članova, zakon je potpuno nepotreban. On ne bi smeo da postoji kod nas, zato što se ovim zakonom u stvari nedozvoljeno menjaju odredbe čitavog niza drugih zakona koji se tiču pravosuđa. Jedan od tih članova koji menja postojeće odredbe zakona je upravo član 3. u kome se propisuju grupe krivičnih dela za koja se formiraju ovi organi Predlogom zakona. To su krivična dela protiv bezbednosti računarskih podataka i krivična dela protiv intelektualne svojine, ali opet u vezi sa računarima i tom tehnikom.
Na ovaj način mi, praktično, ovim zakonom menjamo odgovarajuću odredbu Zakona o uređenju sudova, menjamo nadležnosti. Sada kažemo, te odredbe Zakona o uređenju sudova ne postoje, nego će da se kod ovih krivičnih dela primenjuje ovaj član, a koji kasnije propisuje ko je nadležan i ko preduzima određene stvari. To ne bi smelo ni pravno-tehnički ni zakonodavno da se vrši na ovaj način.
Druga stvar, kaže se da se ovim zakonom uređuje obrazovanje, organizacija, nadležnost i ovlašćenja. Obrazovanje se uopšte ne uređuje ovim zakonom, jer nemate nijednu odredbu kojom se kaže obrazuje se nešto novo, već se u svim odredbama kasnije govori se o organizaciji, pa se kaže, posebna organizacija u okviru Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu, posebna organizacija u smislu veća u okružnom sudu i posebna organizacija, verovatno neka uprava u okviru MUP.
Prosto, član 1. ne odgovara sadržini zakona. Ono što posebno smeta, ma koliko da je predlagač hteo da izbegne situaciju da stvara nešto posebno u okviru postojećeg, nešto što bi moglo da se prihvati, ali ono što je u zagradi nikako ne bi smelo, to je član 4. stav 2, kaže: "U Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu obrazuje se posebno odeljenje za borbu protiv", a sada je to protiv "visokotehničkog kriminala, (u daljem tekstu: Posebno tužilaštvo)".
Ne može odeljenje da preraste u posebno tužilaštvo. Ovo je verovatno neko predlagača prevario, jer predlagač je upravo insistirao na tome da ne bude posebno tužilaštvo, nego samo odeljenje.
Slično je sa odredbama koje regulišu status tužioca, a u članu 5. se kaže o posebnom tužiocu: "Radom posebnog tužilaštva rukovodi posebni tužilac za visokotehnički kriminal, (u daljem tekstu: Posebni tužilac)".
Znači, u težnji da se ne poremeti struktura koja je propisana Zakonom o javnom tužilaštvu, mi u stvari u zagradi imamo nešto što je negacija onoga što je Zakon o javnom tužilaštvu, a gde eventualno postoje neke mogućnosti da se prave specijalizovana odeljenja, ali ne i tužilaštva. A da ne analiziram konkretne odredbe koje su sve problematične sa gledišta postojećeg uređenja našeg pravosuđa, ali moram da istaknem osnovni problem.
Osnovni problem kod ove vrste kriminala jeste u otkrivanju, a ne u tome ko će da zastupa optužnicu pred kojim sudom. Ako je to osnovni problem i tu je potrebna specijalizacija, onda to znači da MUP, sa svojim područnim organima i jedinicama, treba da se opremi, osposobi da bi se pratilo, jer ne postoji principijelno nikakva suštinska razlika u otkrivanju krivičnih dela ubistava ili ovog krivičnog dela.
Mi nismo donosili posebne zakone o načinu kako će da se otkriva krivično delo ubistva, kako će posebno da se utvrđuje krivično delo za razbojnike, krađe. Ova specifičnost zahteva organizaciju, opremu i struku određenih ljudi u MUP-u koji bi mogli da rade na otkrivanju ovih krivičnih dela, a van toga ne sme više ništa da postoji. I onako na bazi rezultata pretkrivičnog postupka stvarno i mesto nadležni javni tužilac preduzima krivično gonjenje.
Ako je njemu stručnjak iz policije pronašao krivično delo, utvrdio izvršioca, javni tužilac može da zastupa. zašto bi on morao da ima neka specijalna znanja. Njemu MUP dođe kao stručni organ, kao veštak koji ga je podučio i ukazao mu da je krivično delo. Zašto bi sud morao da ima specijalne sudije koji bi razumeli to.
Moram da vas upozorim da u nekim zemljama, kada je došlo do "internet" ekspanzije i "kompjutera" i "računara" itd. gotovo da nisu promenjeni krivični zakoni, nego se tumačenjima išlo i upotrebljavalo se sa postojećim opštim odredbama, odnosno odredbama zakona koji se tiču opšteg kriminala. Plašim se da se na ovaj način samo baca prašina u oči, gde se navodno formira nešto za neku borbu protiv nečega, a tvrdim vam da za dve, tri godine ovo neće moći ni da zaživi.
Nisam siguran da ta centralizacija gonjenja, otkrivanja i suđenja koja svakako ide ovim predlogom zakona, može da bude efikasna, jer ovde nije problem ni u sudu ni u tužilaštvu, nego pre svega kod onoga koji treba da otkrije da li postoji krivično delo, a to je MUP. Mi praktično ovim zakonom u odredbama koje se tiču člana 9, pa člana 10. itd, takođe utičemo i menjamo Zakon o unutrašnjim poslovima, Zakon o sudijama, Zakon o uređenju sudova.
Jednostavno, moramo da se okanemo toga da više u našem pravnom sistemu postoje posebni zakoni, koji derogiraju ono što je propisano kao načelo ili ono što je opšti zakon, koji se primenjuje na celoj teritoriji prema svima.
To je naša osnovna primedba i zbog toga smo mi podnosili ove amandmane, upravo da skrenemo pažnju predlagaču. Nemačka verovatno ima potrebe i za posebnim sudom, posebnim tužiocem, posebno policijom za ove stvari. Zašto? Zbog teritorije, broja stanovnika, nivoa tehničke opremljenosti, itd. Ali, mi ne možemo slepo da prepisujemo sve iz inostranstva. Prosto ne može da se prepiše.
Ovde je trebalo skocentrisati, pre svega sredstva bez bilo kakve promene zakona prema Ministarstvu unutrašnjih poslova, to je jedna varijanta; moguće je da postoji i druga varijanta, da postoji posebna agencija koja bi to pratila, pošto i ta manija vlada u vladajućim strukturama, sve neka ide na agencije.
Ali, ovde je problem otkrivanje krivičnih dela. Tužilac, i sami znate, dovoljno je da Republički javni tužilac zaduži jednog svog zamenika koji će profesionalno da prati oblast ove vrste kriminala i po osnovu hijerarhije, raspisa stavova, obaveznih stavova koje tužilac daje nižim tužilaštvima, može da se obezbedi jedinstven stav povodom gonjenja.
Što se tiče suda, vrlo brzo se formira sudska praksa povodom ovakvih vrsta krivičnih dela i kako se sudi. Ali, da bi se to sredilo u Ministarstvu unutrašnjih poslova, nama nije potreban ovaj zakon. Mislim da čak nije potrebna promena postojećeg Zakona o unutrašnjim poslovima. Čak mislim da nije potrebna promena Zakonika o krivičnom postupku, jer i on ima te fleksibilne odredbe koje uvažavaju situaciju da se sa visokosofisticiranim tehnologijama se pojavljuju kriminalci. Oni, po pravilu, uvek idu ispred države.
Znači, ovde je samo problem otkrivanja. Ako je samo problem otkrivanja krivičnih dela, izvršilaca, postojanja dela, onda je to u potpuno istoj situaciji, kao sa ostalim krivičnim delima, samo što mora da se uvaži specifičnost u pogledu tehničke opremljenosti i stručne osposobljenosti.
Moram da kažem još jednu stvar, otvara se još jedan problem, koji se ovim zakonom ne dodiruje. To je problem koliko nadležni organi mogu da ulaze u privatnost i u funkcionisanje čitavih sistema i nekih mreža. Pitanje je, to ovaj predlog zakona ne reguliše. Na ovaj način mi samo pokazujemo neku legitimaciju prema inostranstvu kako smo nešto ispunili.
Zašto ovo ispunjavamo, na ovakav način, nama nije jasno? Sumnjamo da će neki rezultati da dođu, čak sumnjamo da može da se desi to da se pretvori u nešto suprotno, poput ove borbe protiv, recimo, piraterije. Najveći borci protiv piraterije su oni koji najviše stavljaju u nelegalni promet diskove iz Bugarske i nekih lokacija gde se to štampa, preko nekih zvučnih imena, ali oni sada nisu tema, pa neću da ih pominjem. Uostalom, dobili su krivične prijave.
Znači, nivo promena koji je potreban, faktički potreban je, prema Ministarstvu unutrašnjih poslova, prema osposobljenosti tužilaštva, raspisima, tumačenjima suda u vezi jedinstvene sudske prakse, ali nikako poseban zakon, sa posebnim odeljenjima ili posebnim većem.
Jer, ako neko smatra da posebno veće Okružnog suda u Beogradu treba da bude ta kapa koja će da bude prvostepeni sud za sve predmete u Republici Srbiji, tvrdim vam da će, verovatno ista ili slična krivična dela učinjena u nekom manjem mestu ostati potpuno neprimećena.
Jer, otkrivanje je na nivou Ministarstva unutrašnjih poslova centralizovano, gonjenje na nivou Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu, suđenje na nivou Okružnog suda u Beogradu.
Gde su tu ova manja mesta? Gde su to sitni provajderi po manjim mestima? Pitanje je – taj deo, koji je vrlo važan za otkrivanje, mogućnost komunikacije, ulaska u sistem provajdera, jer preko provajdera se i završava to. Ne zahvaljujući njemu, nego zahvaljujući njegovim instalacijama, pristupu mreži, itd, itd. Umesto taj pristup da se uredi i da se osposobi MUP na svim teritorijama da ovo može da radi, mislim da je u pitanju pogrešan put.
Zbog toga smo podneli ove amandmane, upravo da skrenemo pažnju na neusklađenost nekih odredbi sa postojećim zakonima iz oblasti pravosuđa i na nemogućnosti primene odredbi ovog zakona.