Koristiću vreme poslaničke grupe i usredsrediću se na ovaj amandman. Ukoliko bi se prihvatio amandman, onda se dovodi u pitanje naziv zakona u smislu predmeta zakona.
Ako pođemo od onoga što je Ustavom propisano da Vlada Republike Srbije podzakonskim aktima uređuje svoju organizaciju i svoje organe, onda možemo reći da postoji svojevrsna nedoslednost, zato što ima puno zakona kojima je uređeno nešto što pripada Vladi, pa je to urađeno zakonima, a ne uredbama o organizaciji Vlade Republike Srbije. Taj formalno-pravni aspekt mislim da poprilično može biti izgovor.
Međutim, bilo bi dobro da u nastavku ovog pretresa u pojedinostima ne izađemo iz okvira koji su definisani kako međunarodnim aktima, tako i našim aktima, poput Ustava, pa zašto ne reći i onog zakona iz 2002. godine, koji je dan-danas na snazi.
Moram da skrenem pažnju da se ovde nalazimo na terenu prava koja pripadaju nekim ljudima, nekim građanima Republike Srbije koji imaju neku svoju specifičnost, kako se to kaže, u odnosu na većinski deo stanovništva.
Nalazimo se na terenu prava, i sada to ulazi u okvir onog dela deklaracije o ljudskim pravima, a to sadrži i naš Ustav i to su sadržali svi naši ustavi, i da jednostavno svi moraju da shvate da neka prava i neke slobode postoje nezavisno od toga da li se nalaze u Ustavu. Po prirodi stvari postoje. Život, ne može zakonom da se reguliše život, kao što ni emocije ne mogu da se regulišu zakonom ili neke druge stvari.
Kada država u vidu zakonodavnog tela zalazi u nešto što su slobode i prava čoveka i pojedinca, onda smo mi samo ograničeni da uredimo zakonom način ostvarivanja nekog prava, pošto je pravo iznad, mi nismo čak ni ovlašćeni da ga mnogo definišemo, jer ne možemo da ga definišemo, jer je nemoguće definisati sve situacije u kojima se postavlja pitanje neke slobode ili nekog prava.
Ovde se nalazimo na jednom specifičnom terenu koji se zove, ako mogu da upotrebim tu reč, koja je po meni pogrešna i ružna, pozitivna diskriminacija. Pošto je to izuzetak od nekog pravila, onda se sa izuzecima postupa tako što se tumače krajnje restriktivno.
Pošto se nalazimo na terenu sloboda i prava i imamo obavezu da restriktivno tumačimo nešto što je dodatak plus, kako neki kažu, da bi se nešto izjednačilo, a to je pogrešno, jer ako bi se to tako prihvatilo, gospodine Čipliću, onda bismo došli u situaciju da kažemo da je Narodna skupština Republike Srbije građanska, da je ona po principu jedan čovek, jedan glas pretežno, da je ona odraz i civilnog društva, da je onda ovde prisutan narod u populističkom smislu značenja te reči.
Kod ove specifičnosti nacionalni saveti, vi idete na potpuno etnički kriterijum i čak forsirate etnički kriterijum u jednoj državi – koja je po nazivu nacionalna, a po organizaciji društva građansko društvo. Vidite kolika greška tu može da se napravi ukoliko se ne pristupi stvarno restriktivnom tumačenju nečega što je ustavna norma. Pitanje je koliko mi možemo da se mešamo u neke stvari?
Naš Ustav vrvi od odredbi u kojima kaže – pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo. Kako će to pravo da se ostvari ne sme da zavisi od nečega što bi moglo da se oiviči pojmovima – ovlašćenje, delokrug rada, delokrug poslova, pa još pogrešnija reč „nadležnost“. Mi se stvarno nalazimo na jednoj klackalici - deregulacija ili regulacije.
Uvek tvrdim da velika regulacija predstavlja ograničavanje nečega što je garantovano kao pravo, jer ako možemo da uredimo samo način ostvarivanja prava, da ne bi neko drugi iz iste grupe bio povređen, to je drugo pitanje. Ali, u osnovi ovog predloga zakona se nalazi pre svega politički interes onih koji tretiraju sebe kao političke lidere.
Zašto je ovo vaše mišljenje, povodom odbijanja ovog amandmana, nekonzistentno - zato što ste 2002. godine podzakonskim aktom uredili materiju nacionalnih saveta? Znači, na osnovu zakona iz 2002. godine pitanje nacionalnih saveta ste rešili podzakonskim aktom, sad ga uređujete zakonom, u redu, uređujete ga zakonom, ali kažete - ne možemo da ulazimo u ovaj deo gde je savet, Republički savet za ova pitanja? Gde je tu nit?
Znate, plašim se da današnja rasprava ne ode u pogrešnom smeru, da ne dođe do značaja politički elitizam pojedinaca, koji za sebe smatraju da imaju ekskluzivno pravo. Videćete u nastavku ove rasprave, gospođa Pešić je vrlo lepo dala jedan primer, čini mi se da je pomenula Surdulicu, ako sam dobro razumeo, i neku njenu prijateljicu - na to njeno pitanje nema odgovora u vašem predlogu zakona. Vaš predlog zakona, izvinite, je svojevrsni oblik „getoizacije“, izolacije, nepotrebno.
Mi smo građanska skupština i po načinu izbora, i po personalnom sastavu, etničkom, kulturnom, socijalnom, kako god hoćete. Zar je moguće da se ovde manifestuje u punom kapacitetu ono što su sloboda i ljudska prava, a kod nacionalnih saveta, zbog neke specifičnosti na kojoj vi insistirate „pozitivna diskriminacija“, što ništa ne znači, to je antipod o univerzalnom principu ljudskih prava, to moram da vam kažem, a tamo idete sa jednim potpuno getoističkim, ne zbog pripadnika nacionalne manjine, nego zbog elite, samo zbog političke elite, jer oni žele da mešetare.
Oni žele da mešetare. Narod je rekao – voli Sulejmana Spahu, voli i Esada Džudževića. Po ovome Sulejman Spaho ne bi mogao da bude čak ni kandidat, „pod nekim hipotetičkim uslovima“. Zašto?
Jesmo li smo građansko društvo, idemo sa jednakim pravima, sa jednakim obavezama. Ko je taj koji je ovlašćen da pogrešno tumači Ustav Republike Srbije i da vrši svojevrsnu izolaciju – mi ne želimo tu izolaciju?
U svim političkim strankama ima pripadnika svih nacionalnih manjina, zato što imaju neke svoje političke poglede na organizaciju u društvu.
Pitanje specifičnosti, koje treba da postoji i koje treba da se neguje u pogledu kulture, obrazovanja, informisanja itd., to država da obezbedi i oko toga nećemo da pravimo nikakve probleme i ne treba da se prave problemi. Pogledajte bilo koje kulturno-umetničko društvo, Beograd, Niš, Vranje – imate igre iz Vojvodine, igre iz Šumadije, igre iz Vranja, igre iz ovog kraja, iz onog. To je nacionalno bogatstvo i to je ono sa čime idemo mi prema celom svetu.
„Kolo“ i ova druga kulturno-umetnička društva šta imaju u svom repertoaru – sve što se igra, svako kolo, svaki tanc, sve što se igra u Srbiji?
Prosto stičem utisak kao da vama to smeta. Nemojte da nas terate, nemojte da nas delite. Nema potrebe da nas delite, tim pre što postoje mešoviti brakovi, rođački odnosi, komšijski odnosi i sve te stvari.
Samo zbog političke elite, ja vam tvrdim da samo zbog političke elite se donosi ovakav tip zakona i prekoračuje Ustavno ovlašćenje koje postoji u Ustavu Republike Srbije, kako ona ovlašćenja koja se generalno tiču svih državljana, tako i ono što se zove „pozitivna diskriminacija“.
Ako ste već prihvatili koncept pozitivne diskriminacije, onda ga tumačite onako kako je u Ustavu rečeno, imate i član 75, i član 80. itd. Je l' vidite da ustavotvorac nije rekao da je nacionalni savet organ, organizacija ili nešto što se formira, nije zamislio to kao instituciju, nego je upotrebio reči – imaju pravo da izaberu? Zašto – da ne napravi nešto što bi uništilo, što je dato u množini „pripadnici“, jer u tim grupacijama imate ljude koji ne žele, ne prihvataju? To je kao i kod nas što imate – ne žele SRS, neki ne žele DS, tako neki ne žele Suljinu stranku, drugi vole Rasimovu stranku, neki neće Rasimovu hoće, odnosno neki na tom prostoru glasaju i za moju stranku. Ne, već vi sada želite tu koncentraciju i onda se stvara samo jedan antipod – građansko društvo, građanski parlament, a ovamo – geto, neka specifičnost, pa se još ide dalje. Još se ide dalje, sada ispade da Kenan ne može da bude ni kandidat – to vaš zakon, Predlog zakona omogućava.
Zašto Kenan ne bi mogao da bude kandidat? Ko je taj koji njega može da isključi u startu, sa nekim rešenjima, gde se navodno govori o načinu ostvarivanju njegovih prava i prelazi se crta? Kada se reguliše način ostvarivanja nekog prava, gospodine Čipliću, vi vrlo dobro znate da postoje neka ograničenja, kao što postoje ograničenja kada je u pitanju vanredno stanje itd. – ne može bezgranično da se ulazi u pitanje slobode i prava nekog čoveka.
Smatram da ovde postoji koncepcijski promašaj. Naravno, rasprava će da pokaže ko predlaže bolja, kvalitetnija, ustavnija rešenja, vodeći računa o onome što je pre svega obaveza Narodne skupštine.