Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, pošto je suština amandmana prihvaćena, tako da jedino lokacija intervencije nije 21, kako sam naznačio u amandmanu, već 22, ali se postiglo ono što smo želeli, a to je da se svim početnicima u inkubatorima olakša kretanje bez povećanih investicija, kao što je u Predlogu zakona u članu 22. stav 1. tačka 2), da mu je obaveza da zaposli dva sa visokom školskom spremom, s obzirom da je gospodin ministar uvažio suštinu mog amandmana, a samo je Odbor intervencijom ovo promenio, svoj amandman povlačim.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, drage koleginice i kolege narodni poslanici, sigurno ću ispoštovati preporuku kolege Krasića koji je na početku rekao - nemojte da čitate obrazloženje zakona. Sigurno ga neću čitati zato što se uvek, pre svega, osvrćem na suštinu, na mogućnost implementacije zakona, na probleme koji se mogu pojaviti tokom procesa primene, i sve u cilju da postignemo što bolje efekte tim zakonima i kasnijim eventualnim izmenama i dopunama.
Prema tome, nisam tu da hvalim i podilazim ministru, ali ću ipak da pohvalim, jer smo juče usvojili Zakon o budžetu. U tom zakonu o budžetu, u onom delu koji se meni najviše sviđao, a to su strukturne reforme u delu matrica osnovnih ciljeva i mere ekonomske i fiskalne politike u periodu od 2006. do 2008. godine, u onom budućem stoji kada je u pitanju naučnoistraživački inovacioni sistem, kao zadaci, odnosno kao akcije, povezivanje naučnoistraživačkog sistema sa privredom, donošenje zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti i nacionalne strategije razvoja nauke i tehnologije, akreditacija naučnoistraživačkih ustanova itd. Znači, već smo evo danas počeli sa realizacijom tog programa za 2006-2008. godinu.
Kao što ministar reče, nisu ni ranije nedostajali dobri zakoni. Problem je uvek u primeni i u ponašanju svih aktera koji učestvuju u procesu primene.
Kada smo usvajali Zakon o visokoškolskom obrazovanju, rekao sam da će biti problema, kao što ih ima, zato što je visokoškolski sistem, slobodno mogu da kažem, jedna okoštala, inertna institucija koja je, iako je trust mozgova, najteže ulazila u promene, upravo zbog toga što je skup stečenih i nagomilanih privilegija. Sve to isto važi i za naučnoistraživački sistem. Želim puno sreće i ministru u realizaciji njegovih ciljeva. Biće problema, kao što je i do sada bilo.
Samo da vas podsetim, kada je prethodni ministar pokušao da dirne "Vinču", znate li kako je prošao? Zašto? Dirnuo je u "osinjak", jer tamo ima mnogo ljudi koji izuzetno lagodno žive, maltene bez rezultata, koji veoma olako troše i dižu tu našu javnu potrošnju. Upravo tu treba sprovesti racionalizaciju veoma efikasno i ići ka onim ciljevima koji stvarno mogu nauku učiniti okosnicom razvoja privrednog sistema, jer ako nije takva, onda nema svrhu postojanja.
Kada su Japanci bili u Vinči, oduševljavali su se onim akceleratorom koji je crna rupa, koja je progutala ne znam koliko novaca, i tek će ga gutati, bili su oduševljeni i rekli - to je divno što vi imate. Na pitanje - da li vi imate, rekli su - ne, to je za nas skupo. Za Japance je to skupo, za nas izgleda nije. To je ono o čemu ćemo pričati u sledećem periodu i čime ćemo se baviti.
Inače, što se tiče samog zakona, pozdravljam sve institucije, decentralizovane tehnokratske organe za procenu, izradu strategije, za akreditaciju, za racionalizaciju. Sve je to lepo, ali otpora će biti žestokih.
Ono o čemu više želim da govorim, to je onaj drugi deo - kako stvoriti inovaciono društvo? Suština naših problema, sa našom privredom, to je niska konkurentnost, odsustvo sa relevantnih tržišta, veoma dugi period. Dosta se toga u međuvremenu desilo, pa smo 2003. godine imali indeks svetske konkurentnosti - 77; 2004. godine - 89; 2005. godine se popravio na 80. Šta učiniti u tom delu da bi se drastično popravila konkurentnost, jer je to jedini način da popravimo kvalitet života u ovoj zemlji, da dignemo industriju i da zainteresujemo svetska tržišta za naše proizvode.
Upravo u tom delu prisustvovao sam jednom kvalitetnom skupu na temu "Razvoj MSP, inovacije", i kada je ovde prisutan gospodin Dragan Povrenović dao, opisujući akciju izbora - najbolje inovacije u prethodnoj godini, konstataciju, a to je interesantan podatak, da sa inovacijama nisu učestvovali fakulteti i instituti. To je dokaz onoga o čemu pričam. To su institucije koje se bave same sobom, koje su od naučnoistraživačkog rada napravile socijalnu, a ne razvoju kategoriju.
U toj priči sam dugo vremena svedok svega, jer je društvu bilo mnogo lakše da i fakultetima i institutima odreže neke novce, da na taj način selektivno jednom delu društva popravi neka primanja, za rezultate se čak nije ni pitalo. Eto, šest meseci do godinu dana za inovacione i strateške projekte dobijali ste neka sredstva, ljudi se zbrinuli, niko se nije sekirao kakve će rezultate dati. Ti rezultati i njihova implementacija u privredi upravo je ta suština kompletne naučnoistraživačke aktivnosti.
Nadam se da će u tom delu u sledećem periodu, upravo pomoću ovakvih institucija, da se nešto učini, ali ponavljam - žestokih otpora će biti.
Ovaj drugi deo, koji je za mene mnogo interesantniji, ali samo zbog neusaglašenosti pojedinih ministarstava, želim da dam Vladi neke zamerke. To je, kada govorimo o inovacionom društvu, moram da kažem da moja stranka - Nova Srbija u Beogradu, kada oni sterilni intelektualni krugovi čuju njeno ime, diže im se kosa na glavi, odmah očekuju batine, ali u toj stranci, mogu vam reći, u njenim poslovnim krugovima sam na sastancima mnogo više inovacionih kvalitetnih ideja čuo, zbog inovativnog i preduzetničkog duha naših ljudi, nego na mnogim naučnim skupovima. To je suština, jer ako hoćemo inovativno društvo, to može da bude samo preduzetničko društvo.
Da vas podsetim, recimo, u Americi 95% ključnih inovacija od Drugog svetskog rata do danas su uvele preduzetničke firme. To je druga komponenta inovativne i naučnoistraživačke delatnosti, o kojoj želim da govorim, i veze između preduzetničkog društva i tih institucija, jer ako ne uspostavimo dobru vezu i ne krene inovacija u samim firmama, ništa nismo uradili.
Zbog čega? Preduzetnik je glavni inovator, najvažnija karika privrednog razvoja, a te inovacije se odražavaju na novim radnim mestima i na ukupnom proizvodu. Zahvaljujući takvom duhu američkog preduzetništva u zadnjih 10 godina tamo je otvoreno 21 milion radnih mesta. To je nešto što nama treba u sledećem periodu.
Jer, onom strategijom koju ne cenim i nadam se da će naša vlada brzo da je promeni, Vlahovićevom, a to je strategija razvoja malih i srednjih preduzeća, planirano je da se do 2008. godine otvori milion radnih mesta, da se broj MSP-a poveća na 400.000, uključujući i 200.000 novih. A 2006. godina je na pragu, ta se strategija neće primeniti.
Mi smo je u prošlom sazivu na Odboru ocenili kao izuzetno lošu, imali smo mnogo bolje alternative, čak je i ovde jedan od ministara rekao - nasleđena je, menjaćemo je; ali što pre moramo da je menjamo, upravo zbog tog preduzetničkog duha i procesa, jer preduzetništvo je proces stvaranja nečega iz gotovo ničega.
Volja i odlučnost pojedinca, koji uočavaju priliku za ulazak na tržište, uz izvanredan rizik i odlučnost da ostanu na njemu, jesu odlučujući, a preduzetnici moraju biti kreativni, inovativni, sa snažnom motivacijom da nešto postignu i spremni da steknu nužno iskustvo i znanje. Kako im pomoći?
Sada dolazimo, u ovom zakonu, do predviđenih nosilaca inovacione delatnosti, razvojno-proizvodnih centara, istraživačko-razvojnih centara, inovacionih centara, poslovno-tehnoloških inkubatora, naučno-tehnoloških parkova, visokoškolskih ustanova, instituta. I, na kraju su privredna društva i preduzetnici, a stavio bih ih na prvo mesto.
Koristiću i drugih 10 minuta. Ovakav sistem nosilaca inovativne delatnosti, to je moja mala zamerka ovom zakonu, stoji kao "čardak ni na nebu ni na zemlji". Zbog čega? Ne vidi se njegova konekcija na preduzetničko društvo, na privredni sistem, dakle, gde je mesto tim institucijama i na koji način ih povezati, odnosno umrežiti sa privredom.
Nažalost, tu naše društvo mnogo kasni, tako da širom Srbije, u mnogim gradovima, mnogi pokušavamo nešto da uradimo, uglavnom štrčimo ispred zakona, snalazimo se kako znamo i umemo, tako da u tom sistemu podrške preduzetništva, u nekoliko gradova, išli su linijom manjeg otpora i formirali slobodne bescarinske zone ili samo bescarinske zone, jer tu postoji neki zakon, kakav - takav, iz 1996. godine, koji to omogućuje.
Dakle, većina tih slobodnih zona je u stvari samo prevara države da se ne plati carina i PDV, a da se kroz nju roba provuče. Nisu to prave produktivne zone, tu mogu da pohvalim Novi Sad i Zrenjanin, sa njihovim pokušajima. Ali, ono što je suština, da bismo inovaciju uveli u privredu, potrebno nam je nešto što, ne znam kada će stići, ima i njega u ovoj strategiji, a to je u naznaci kod Ministarstva za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, zakon o industrijskim parkovima.
Neki ih zovu parkovima, neki zonama, a u Kragujevcu već imamo industrijsku zonu, ne onako organizovanu kako treba, ali dobru kao početak, kao jednu od prvih u Srbiji, a da ne pričam kako je u svetu. Kada pogledate strukturu jednog takvog industrijskog parka ili industrijske zone, da ne idemo dalje, krenimo od onog školskog primera koji se pojavljuje u udžbenicima o preduzetničkom menadžmentu, to je model "Emilija", tamo je i "Modena" centar.
Pričamo o Bolonji, gde je kompletna privreda bazirana na industrijskim zonama, na distriktima, tako ih oni zovu, svaki je formiran za određenu granu. Oni tamo imaju kao strateške pravce njihove industrije, dakle, uzeli su metalsko-prerađivačku, tu je čak i "Ferari", keramiku, industriju hrane i biomedicinu.
U svakom tom distriktu vi imate sve ove institucije o kojima mi ovde govorimo u zakonu, ali su sve te institucije u tom distriktu, odnosno parku, okrenute isključivo korisnicima, a u takvim parkovima ima i po 1.800 ili 2.000 firmi udruženih, znači interesno, i sve ove institucije su na izvolte, one tako nude, i zahvaljujući tome, od toga žive profitabilno, primenjuju sve svoje rezultate inovacione delatnosti.
To je neka, po meni, bar moja vizija budućnosti i u Srbiji i jedini mogući način da napravimo našu privredu kao inovaciju, kao inovativno društvo i da podignemo stepen konkurentnosti na takav nivo da nam i tržišta Evropske unije i sveta budu na izvol'te. A to možemo zbog toga – jesam iz srpske partije, ali nisam nacionalista i u tom smislu cenim nešto što je osnovna komponenta srpskog intelekta, a to je kreativnost, inovativnost – čega ima mnogo više nego u ostalima. To vrlo dobro znam. Toj komponenti našeg karaktera treba omogućiti da se razvije, a može se razviti upravo preko ovakvih institucija.
Dakle, talente treba prepoznati, ohrabriti i gurnuti ih u taj rizik. Mislim na poslovni rizik koji znači preduzetništvo u bilo kom smislu, a najčešće je najuspešnije preduzetništvo ako ima inovacionu komponentu.
Na taj način imaćemo konekciju između ovih institucija o kojima govorimo i privrede kao osnove svega, jer ona mora da bude nadgradnja i imaćemo onakve rezultate kakve, nadam se, svi priželjkujemo .
Nisam čitao obrazloženje. Želeo sam samo da istaknem dobru volju. Kod mene u Leskovcu, veoma brzo ćete čuti, mi smo na pragu formiranja čak četiri industrijske zone ili parka, a prvi je u centru poljoprivrednog područja, upravo za hranu, odnosno mislim na tehnologiju za preradu poljoprivrednih proizvoda, gde ćemo dovući veliki broj stranih investitora.
Radimo i na prvom poslovnom inkubatoru. Razumem da je ovaj zakon specifičan u tom smislu, što i jeste tema ovog ministarstva inovacija, naučnoistraživački rad, ali kada su u pitanju inkubatori, proces inkubacije, ne pravi se dovoljna razlika između tih tehnoloških inkubatora, koji će se baviti inovacijama i u kojima ćemo kao cilj imati inkubaciju biznis ideje, dakle, kao jedne nove ideje do novog proizvoda, paralelno sa inkubacijom preduzetnika.
Od tipičnih poslovnih inkubatora, kakvi u ovom trenutku nama više trebaju, zato što nam treba veliki broj preduzetnika da bismo pokrenuli mala i srednja preduzeća i da bismo postigli prosek na nivou Evropske unije.
Ti poslovni inkubatori jeste da su različiti od ovih, zato što tamo upravo dobijamo onakve preduzetnika buduće, koji imaju od samog starta dobru ideju i ništa više.
Zato ih u inkubatoru potpomažemo, kao što je i koleginica već spomenula, niški biznis inkubator centar je prvi pilot projekat i mi ćemo napraviti najbolji i najveću u Srbiji, mislim na Leskovac, jer smo već razvili ideju i imamo veliki broj korisnika.
Suština je da tom takvom čoveku omogućite takvu logistiku da on brzo preraste, pa ne mora da bude u periodu inkubacije da bude ne pet, ne mora ni tri, čak većina iz inkubatora kvalitetnih preduzetnika izlazi posle prve godine i prelazi u industrijski park ili u tehnološki park. Znači, imamo umrežene institucije i imamo mrežu koja nam omogućava ono što od naše privrede treba da napravimo.
Izvinjavam se, prošlo je 20 minuta. Mislim da sam jasno rekao, da sve ovakve zakone ne da ćemo podržati, nego ćemo moliti da dođu što pre, pa i taj o industrijskim parkovima.
Prema tome, moja poslanička grupa i posebno deo Nove Srbije, glasaćemo sa obe ruke za ovakav zakon, ali ćemo tokom njegove implementacije i kritikovati svuda tamo gde bude bilo potrebe.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, jedna osobina pravnika je da toliko pričaju i da u potpunosti razvodne stvari i izgube suštinu, a ovde suština jeste takva da može da se kaže da je ovaj amandman u stvari dobar, ali je promašio cilj. Da li znate zbog čega? Ne krivicom predlagača.
Ne treba smanjivati gospodinu predsedniku države ekonomsku klasifikaciju 422 – troškovi putovanja. Zaboga, predsednik države treba da nas predstavlja u svetu. On je naš ambasador dobre volje. Međutim, šta je suština? Predsednik države ne sme da formira paradržavnu instituciju o trošku Vlade. To je suština zbog čega sam rekao da je promašen cilj.
Jedino što mogu da zamerim gospodinu ministru što u tom delu, ne njegovom krivicom, nije transparentan budžet, jer se ne vidi gde su troškovi Narodne kancelarije koja jeste paradržavna institucija, jer je formirana odlukom predsednika države, a ne zakonom. Mi zakonom formiramo instituciju i imamo je, a to je Zaštitnik građana. To je razdeo 46, gde je u budžetu planiran Zaštitnik građana sa 30 miliona.
Narodna kancelarija je planirana sa 36 miliona, mnogo više od onoga koji suštinski treba da sprovodi funkciju zaštite građana i to na zakonom definisan način.
Ova paradržavna institucija, nažalost, jeste takva i u razdelu 133, stavljena je pod opšte i ostale usluge, znači gospodin Đilas nije direktor Narodne kancelarije, on je direktor sektora za ostale i opšte usluge. To je nešto što ne valja, jer ne može gospodin predsednik, a obećao je, pre Zakona o zaštitniku građana, da će onog trenutka kada se usvoji taj zakon ukinuti Narodnu kancelariju, jer ona gubi svrhu, gubi svoj cilj. Ne samo da nije ukinuo, nego svaki put kada se prošeta po Srbiji otvori dve nove i to po pravilu tamo gde nema mreže Demokratske stranke.
Izvinjavam se ministru, ali na ovakav način, ne njegovom krivicom, gospodin predsednik države finansira paradržavnu instituciju, odnosno mrežu DS o našem trošku.
Takav način je nedopustiv. A da smo mi znali svojevremeno, blagovremeno, da je taj razdeo 130 i Narodna kancelarija, predložili bismo da se kompletan taj novac skine i prebaci ili zaštitniku građana ili u neke bolje svrhe, a ne ovako. Mi ovaj amandman, nažalost, ne možemo podržati samo zbog toga što se ne slažemo da predsednik države ne treba da putuje. Treba da putuje, ali ne treba da putuje i otvara narodne kancelarije o našem trošku. Hvala.

Zahvaljujem se gospodinu predsedavajućem. Uvažiću primedbu prethodnog predsedavajućeg i neću kršiti Poslovnik, jer u drugom delu člana 92. Poslovnika stoji da ovlašćeni predstavnik može da koristi dva puta po 10 minuta, a ja ću svoje izlaganje svesti na onih drugih 10 minuta, pa nisam prekršio, jer se nisam javio na samom početku.
Lako je ministru da brani budžet kada su kalibri iz kojih se puca na njega dosta tanki, kada se kao municija koriste ćorci, odnosno prazna politička priča umesto struke. Od struke nema ni "s". No, da krenem sa budžetom.
Nažalost, rekoše da ovaj budžet u startu nije razvojni i nije reformski. A to normalno dolazi od onih kvazireformskih snaga, koje su sebe proglasile za lidera u procesu tranzicije, samo zbog toga što su u jednoj godini prodali duvansku industriju.
Čak ni duvansku industriju, nego tržište duvana od milijardu i 200 miliona dolara, a duvansku industriju su poklonili. E, ti takvi lideri su dobri, a ovaj budžet nije razvojni i nije reformski.
Sada ću morati zbog toga ukratko samo nekoliko rezultata i o nekim projekcijama. Neću govoriti o ciljevima ekonomske politike za 2005. godinu, a to su rezultati za prvih osam meseci 2005: izvoz je povećan za 45% uz povećanje uvoza od 30%, odnosno ...

... pokrivenost uvoza izvozom povećana je sa 32% na 45%. Najznačajniji pozitivan rezultat je da je deficit računa platnog bilansa sa 15 ili 6% BDP u prošloj smanjen na 8 do 10% BDP u ovoj godini, projekcija do kraja godine. Budžetski deficit od 3,9% u 2003. godini, 2005. suficit od 1,3%, što je doprinelo smanjenju deficita tekućeg računa platnog bilansa, smanjenjem državnih dugova i padu kamatnih stopa na tržištu državnih hartija od vrednosti.
Taj budžetski suficit, koga neki kritikuju, iskorišćen je za vraćanje dugova iz prošlosti i 2005. godine je isplaćeno 7,5 milijardi dinara duga putnoj privredi preko Ministarstva za kapitalne investicije, koje je, i pored znatno smanjenih sredstava, najuspešnije Ministarstvo. I svi oni koji ga kritikuju zna se iz kojih razloga, ne smeta im što idu po veoma kvalitetnim novim putevima, što se u Srbiji nije gradilo od postojanja do današnjeg dana koliko se sada gradi. To je upravo razlog da se napada i Ministarstvo i ministar, jer zaboga, od tog dela Srbije uspeh se ne oprašta.
Taj budžetski suficit, pored tih 7,5 milijardi stvorena je osnova za vraćanje duga penzionerima od 45 milijardi dinara. Budžetski suficit je omogućio realizaciju potpuno novih programa Vlade, a to je ono što interesuje nas koji se bavimo privredom; makrokredite za samozapošljavanje, subvencione stambene kredite sa oborenom kamatnom stopom, osnivanje Fonda za mlade talente, podsticaj regionalnog razvoja, Pad eksternih dugova omogućio je zaduživanje privatnog sektora bez povećanja ukupne zaduženosti zemlje. To je bila bukvalno stimulativna mera za razvoj privatnog sektora, a povećan je 10% broj zaposlenih u ovom delu.
Sada odgovor na ono pitanje – gde je rast zaposlenosti.
Ima ga u kvalitetu radnih mesta, dragi moji, jer kvalitet radnih mesta nisu društvena preduzeća sa negativnim kapitalom u kojima su ljudi prividno zaposleni, nego upravo radna mesta u novootvorenim malim i srednjim preduzećima. Samo da vas podsetim: u EU 80 miliona takvih radnih mesta su osnova za bogatstvo i blagostanje u EU. Prema tome, to jeste izuzetno reformski karakter promena koje imamo, zato što menjamo kvalitet radnih mesta.
U tom cilju Vlada je uložila jednu milijardu za program makrokredita za samozapošljavanje, a to je 4.000 novih radnih mesta. Pola milijarde za investicije i za zapošljavanje u Kragujevcu, Boru i Vranju; jednu milijardu za druge aktivne programe.
Rezultat toga, ako neko slučajno zna da se konektuje neka pogleda na internatu, pola gradova u Srbiji je eksplodiralo – svi grade ili planiraju industrijske zone, poslovne inkubatore, slobodne bescarinske zone, a sve je to slika privrede kakvu imamo u Evropi. Sve je to podsticaj preduzetništvu, koji je najveći reformski deo ovog budžeta.
Na kraju, tačno reče ministar, po prvi put se vidi kraj procesu tranzicije i to zahvaljujući egzaktnim pokazateljima. Već drugu godinu zaredom imamo visok privredni rast, mada se sećate da su nam na proleće prognozirali da ćemo propasti, da ćemo imati negativan rast proizvodnje.
Znači, dve godine zaredom – povoljna privredna konjunktura.
Jedini neostvareni cilj je smanjenje inflacije, za mene to nije nikakva katastrofa, jer inflacija ide sa konjunkturom. Da nema konjunkture, mi bismo imali malu inflaciju, ali sterilni sistem.
Da je ta inflacija pala na onih 4,5%, koliko smo planirali na kraju tranzicionog perioda, sada bismo imali smanjene investicije i negativne trendove.
Ovde je primedba da je ta inflacija rezultat uvođenja PDV. To je smešno. PDV uteruje sivu ekonomiju u legalne tokove, kontroliše novčane tokove i upravo ne pogoduje inflaciji. Najteže reforme su iza nas.
Zato ovaj budžet za 2006. godinu ima osnovne karakteristike –uravnotežen, smanjenje javne potrošnje i ima javne investicije.
Hoću da završim kao sam obećao u roku od deset minuta, skratiću dosta toga, neću govoriti o ciljevima i prioritetima ekonomske politike u 2006. godini. Ministar je dosta toga rekao.
Čvrstom monetarnom i fiskalnom politikom i institucionalnim reformama, kojih i te kako ima, Vlada garantuje makroekonomsku stabilnost; smanjenje javne potrošnje (tih 1,3% će biti kontinuitet i u sledećoj godini), sigurnost poslovanja, jačanje konkurentnosti privrede, dugoročno održiv privredni rast, zasnovan na povećanju domaće štednje, investicija i izvoza; smanjenje deficita tekućeg računa platnog bilansa i obaranje ukupnog javnog duga ispod 50% bruto društvenog proizvoda, uz redovno servisiranje dugova.
Javna potrošnja – to je ono zašto se neki bune, jer se teško gube stečene privilegije, ali je interes svih građana Srbije. Javna potrošnja opterećuje privredu, smanjuje ekspanziju privrednu i upravo ugrožava osnovne interese građana.
Zbog toga je za pozdraviti to što će u 2006. godini njeno dodatno smanjenje od 1,3% u bruto društvenom proizvodu na trajnoj osnovi, i to: – 0,55% racionalizacijom troškova u fondu zdravstva, smanjenjem subvencije društvenim preduzećima i ukidanjem izvoznih subvencija od 0,4%.
To jeste normalno, subvencija u privredi je bila – sipanje vode u pesak, a ne razvojni dinar. Zato se sada ide sa razvojnim dinarom, odnosno sa ulaganjem u privredne aktivnosti; 0,2% smanjenje broja civila, što je već završeno u vojsci, znači, završen je jedan bolni posao. Smanjuju se transferi.
Nažalost, nemam vremena da vam pričam, završiću, malo pogled unapred, o makroekonomskom okviru za period 2006. i 2008. godine i trećem i o četvrtom delu, koji je za mene ujedno najbolji u ovom budžetu, to je treći deo koji govori o javnim finansijama, a pre svega četvrti, koji govori o strukturnim reformama. Te strukturne reforme, ovako planirane, veoma dobro podržane zakonskom aktivnošću, pozdravljam, jer će obezbediti da stvarno do 2008. godine završimo sa tranzicijom, na žalost svih onih kritičara koji bi želeli da bude što gore, da bi njima bilo što bolje.
Mogu da poručim, kao predstavnik stranke koja ima najbolje rezultate, ovaj budžet i političare kritikuju oni koji nikada nikakvih rezultata nisu pokazali. Mi ćemo glasati za ovaj budžet.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, stvarno nisam mislio da govorim o ovom zakonu, iako sam profesor univerziteta, ali ovolika inflacija prazne priče me je naterala i pogotovu kada se govori o ovom članu i o ovom amandmanu koji se dotiče pravnog subjektiviteta fakulteta.
Kada je u pitanju pravni subjektivitet fakulteta, ne bore se mangupi da promene, nego se bore mangupi da zadrže stečene privilegije, a te privilegije i ovakvi fakulteti na megauniverzitetima koje imamo su upravo kočnica razvoja našeg visokog školskog sistema, njegovom razvoju.
Igrom slučaja, reći ću jedan primer, ja sam student ljubljanske Univerze i to čak iz perioda 1965-1970. godine, i da vam bude jasno zašto je Slovenija u Evropi, nećete me dekoncentrisati, gospodine Nikoliću, možete da dobacijete šta god hoćete, zašto su sa 14.000 dolara po glavi stanovnika i sa jedinim problemom što sada oni dotiraju druge, a ne primaju dotacije, jeste u tome što su oni oduvek bili Evropa i radili kao Evropa.
Da bi ste shvatili kako treba da funkcioniše univerzitet, njihov univerzitet je funkcionisao kada sam studirao 1965. i 1970. godine. Mi smo na mom fakultetu, a to je bio Fakultet za prirodne nauke i tehnologiju, imali sedam fakulteta. To je bio jedan univerzitet i ja sam fiziku polagao na Institutu "Jože Štefan", kao i svi ostali fakulteti. Ja sam na Metalurškom fakultetu polagao kao i svi ostali fakulteti.
Sve službe su bile objedinjene, jer to je racionalno studiranje, jer ne treba svakom fakultetu bulumenta svih profesora. Na mom fakultetu od fizike do hemije, do tehnologije, na miniuniverzitetima, na univerzitetima organizovanim po strukama je daleko racionalnije studiranje, i svi oni koji se bore za zadržavanje pravnog subjektiviteta fakulteta, bore se samo za privilegije.
Nažalost, ovaj zakon pokušavaju da nam kreiraju pravnici, a njihov fakultet je najbogatiji. Bore se za svoj džep i nizašta drugo. Nijedan ovakav amandman ne daj bože da prođe, mi ga sigurno nećemo podržati. Hvala.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iz ovog seta zakona, za koji će moja poslanička grupa, normalno, da glasa, izdvojiću samo jedan deo koji je, po meni, veoma bitan i gde se najviše grešilo u prethodnom periodu. To su, pre svega, ova dva karakteristična zakona: Carinski zakon i zakon o Carinskoj tarifi.
Zbog čega? Zbog procesa koji je pred nama, procesa harmonizacije u kome ćemo morati u određenim vremenskim intervalima da se harmonizujemo, a ovo što sada radimo je bazna stopa, odnosno taj start-ap sa koga ćemo krenuti u onim periodima kada se moramo liberalizovati do nulte stope.
Nažalost, ja sam, kao poslanik u prethodnom periodu, imao prilike da učestvujem, da žestoko kritikujem, ali bez nekog efekta, tzv. Čedinu harmonizaciju koja je ovde branjena, a ja ću argumentima da obrazložim na koji način je te 2003. godine zaboden glogov kolac pretežno našoj primarnoj industriji, ne samo metalskoj i tekstilnoj, već i drugim granama, neselektivnim smanjenjem carinskih stopa, i to onda kada to od nas niko nije tražio. To je, pre svega, bilo udvaranje Evropi.
Zašto sam to nazvao Čedinom harmonizacijom? Zato što sam ga na Odboru za finansije upitao, gospodina potpredsednika tadašnje vlade, zaduženog za evropske integracije – ko je taj pametni koji je određivao ove carinske stope, a on je rekao – ja, dramaturg, postdiplomac na filmskim umetnostima. Sada mi je drago što sam čuo jednog od prethodnika da je učestvovao u tome kao tadašnji ministar privatizacije, a ne i privrede, jer se time nije bavio; bavio se rasprodajom, sa onakvim efektima koje bih jednostavno nazvao – borili smo se protiv insajderske, a došli smo do kumovske privatizacije. Mi sada na Odboru za privatizaciju imamo takve probleme kakve imamo kod kontrole pojedinih procesa.
Šta je tada neselektivno smanjeno, a što sada ne možemo da popravimo? Pre svega reče prethodnik da je motiv za to smanjenje bio održanje zajedničke države, po meni čak i ucena, jer ako posmatrate pojedine carinske stope videćete da su zadržane visoke tamo gde Crna Gora ima svoju proizvodnju, a to su uglavnom finalne proizvodnje, a drastično smanjene upravo tamo gde je prioritet Srbije, a to je primarna proizvodnja.
Uzmimo jednu karakterističnu proizvodnju – to je tekstil, proizvodnja tkanina, i to su dve primarne faze koje su prethodne dve godine zatvorene. Sada ćemo zbog toga imati posebnih problema, jer po novom ratifikovanom sporazumu o izvozu tekstila ne možemo da dobijemo sertifikat o poreklu srpske robe. Zašto? Ne mogu da izvezem konfekciju jer nemam svoju tkaninu, a te smo firme zatvorili upravo u prethodne dve godine i tu će se najteže pokrenuti sa nulte tačke. To su bili razvojni resursi, kao što i u metalskoj industriji imamo iste slučajeve. To su bile firme koje je trebalo da budu okosnica za razvoj industrijskih zona sa malim i srednjim preduzećima. Ta mala i srednja preduzeća imala su srpsko poreklo robe i mogla su da budu veliki izvoznici na evropskom tržištu.
Kao što reče ministar, a svedoci smo svakodnevno, bilo je takvih anomalija kao što je podizanje carinskih stopa za kivi i narandže, a smanjenje za jabuke. Idite na pijacu pa ćete naći samo poljsku i makedonsku jabuku, po izuzetno visokim cenama, jer je naša proizvodnja maltene uništena. To je taj efekat Čedine harmonizacije.
Drago mi je da je makar za ova 142 proizvoda delimično podignuta carinska stopa, jer na taj način ćemo popraviti baznu stopu sa kojom ulazimo u sledeće pregovore, a to su pregovori o harmonizaciji. U tim pregovorima, pošto je reč o carinskim stopama i njihovom budućem smanjenju sukcesivno, zamolio bih vladine pregovarače koji budu pregovarali da vode računa upravo o tim periodima harmonizacije.
Jer, ako sve proizvode moramo da svrstamo u tri kategorije – a prva kategorija je ono što može najlakše da ide u Evropsku uniju, jer nemaju sopstvenu proizvodnju, nemaju šta da štite, pa druga i treća, i upravo u toj trećoj, najzahtevnijoj kategoriji imamo i tekstilne proizvode, a tu imamo konkurentnu proizvodnju u Evropi, da ne govorim o Portugalu, Nemačkoj, Poljskoj itd. – mi smo tu već odredili termin. Gde? Kod ratifikacije sporazuma o bescarinskom izvozu i neograničenom izvozu tekstila, pa smo dali tabelu od polaznih stopa (to su one Čedine iz harmonizovanog Akcionog plana), i do nulte stope doći ćemo za samo dve godine, jer u 2008. već imamo nultu carinsku stopu.
Prema tome, jedan od tih najkritičnijih perioda je već određen. Da vas podsetim da je u Hrvatskoj za te tri kategorije proizvoda bilo tri i šest godina, da su npr. Makedonci čak na 10 godina išli u period harmonizacije, odnosno smanjenja carinskih stopa za najkritičnije proizvode.
Šta će biti kod nas? Kod nas neki privrednici insistiraju na dugim periodima. Mislim da to Srbiji ništa ne znači i ako smo za najkritičnije odredili tri godine, duge periode ćemo odrediti samo onima za koje vam garantujem da ako odredimo 10 godina prvih devet neće uraditi ništa, a u desetoj će uraditi sve, jer to je podobno srpskom mentalitetu. Zato kod tih pregovora treba veoma racionalno pristupiti i dozvoliti samo onim granama koje su kritične da imaju vazduha, da mogu da se restrukturiraju i da mogu da postanu konkurentne na evropskom tržištu.
Pošto je malopre za ovom govornicom kritikovano povećanje carinskih stopa i spomenuta liberalno-ekonomska koncepcija, reći ću vam nešto što je prisutno zadnjih dana, a što je možda trebalo ranije da odradimo. To je, svidelo se to nekome ili ne, zaštita od navale jeftine robe ih mnogoljudnih država. Evo, mi smo u desetoj godini postojanja Svetske trgovinske organizacije, ali smo svedoci toga da upravo najjače države miniraju principe na kojima se zasniva STO.
Kako? Pogledajte šta Buš radi, šta radi Berluskoni, prva i osma zemlja – jednostavno uvode selektivnu zaštitu od kineske i indijske robe.
Zbog čega? Nisu to cene kojima nas oni uništavaju, već su nerealne, odnosno izuzetno niske cene radne snage. Ako uzmete da je npr. cena prosečnog radnog sata u Kini u industriji tekstila 0,41 dolar po satu i ako izračunate da taj njihov radnik u našoj monetarnoj jedinici ima 4.500 - 5.000 dinara platu, to je manje od naših najmanjih penzija.
Oni su zadovoljni i žive od toga, ali sa takvom cenom napadaju nas. I, što se Berluskoni štiti – pa, cena rada u severnoj Italiji je 15,6 dolara po satu. Izračunajte koliko je to puta više od kineske. Od takve proizvodnje, pa makar ugrozili i STO, moramo se i mi štititi, jer takvo skidanje cene rada je neopravdano i ne postoji na drugom prostoru, osim u tim mnogoljudnim zemljama koje imaju strahovitu ekspanziju i rast industrijske proizvodnje.
Ne bih više; normalno, mi ćemo glasati, jer na ovaj način se ta bazna stopa nešto malo podiže, što će nam davati bolju startnu poziciju kod pregovora sa Evropskom unijom. Još jednom da kažem da ćemo mi iz poslaničkog kluba SPO-NS glasati za ovaj set zakona. Molimo za mnogo pažnje kod ovako osetljivih pitanja od kojih zavisi stanje naše industrije, koja je veoma načeta. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, samo da vas ukratko podsetim da je zakon o koncesijama, u prethodnom mandatu ove skupštine, jedini zakon koji je oboren. Znate li zbog čega? Zbog učešća Vojvodine u koncesionom prihodu. Onog trenutka kada se Vojvodina nagodila, zakon se vratio i usvojen je, znači sa znatno povoljnijim procentima nego što je za ostatak Srbije.
Prema tome, Vojvodina iz koncesija dobija mnogo više od ostalog dela, ali to im ne zameram. Ono što hoću da istaknem je da su koncesije u ovoj državi, sa ovakvom situacijom, jedini razvojni resurs kada su u pitanju putevi i uopšte infrastruktura.
Da vas podsetim da je guverner Jelašić pre neki dan, doduše malo pesimistično najavio mogućnost čak i bankrota. Ja u to ne verujem, jer znam da će rast privrednih aktivnosti biti čak i veći od 5% koliko je neminovno da bi se servisirali dugovi prema inostranstvu. Ali je činjenica da će koncesije biti jedini razvojni resurs s kojim možemo popraviti našu infrastrukturu.
E, kada je već tako, ovo su sada prve koncesije koje se uopšte pojavljuju i najedanput, evo, za divno čudo, neuobičajenih otpora. Zašto? Pa hajde malo da ih analiziramo. Rekoše - fali dokumentacija, pa nema Studije izvodljivosti, pa nema studije troškova i benefita, odnosno prihoda, pa nije razrađeno da li će trasa ići ovim ili onim, ili četvrtim kanalom, i sada - šta hoćemo. Hoćemo da se zamajavamo.
A znate li čemu nas to zamajavanje vodi? Da izgubimo još jednu mogućnost. Nažalost, prethodnoj vlasti žestoko zameram to što smo izgubili južni krak koridora 10. Znate li šta je taj krak značio za jug Srbije? Jedinu mogućnost da u svom razvoju krene napred i da dostigne ostali deo Srbije, jer iza proseka Srbije zaostaje više od 40%.
Taj južni krak koridora 10 je izgubljen. Mogu da pravim ovakve ili onake konstrukcije, ali jedna je osnovna - upravo zbog takvog zamajavanja i zbog, možda čak i želje da se kazni jug Srbije zato što ne glasa za onoga za koga treba da glasa. E, sad je ostalo još nešto. Još ovaj krak koridora 10, koga, vidite, možemo da izgubimo u roku od tri godine ako nastavimo na isti ovakav način da se zamajavamo, da se prepucavamo i da ne radimo racionalno.
Ovoj državi je neracionalnosti preko glave. Ova država traži definitivno odlučne ljude, koji će krenuti napred i nešto i uraditi za nju. Taj jadni južni krak koridora 10, ne mogu da ne govorim o njemu, zato što smo mi poslanici, bar nas nekoliko, u prethodnom mandatu pokušavali sa ministarkom Rašetom čak pismeno da zakažemo sastanak ne bi li pregovarali sa njom, ali nas nije udostojila odgovora.
Ovo ministarstvo i ova vlada su, ako ništa drugo, bar uz krajnje napore "presvukli" postojeći put, a zadnji momenat ili prekretnica za taj "južni krak", kada smo ga izgubili, to je bilo jasno i prethodnoj vladi, je bila "Olimpijada" u Grčkoj. Namerno je opstruirano! Nikada ga više nećemo dobiti.
Koridor 10 nije samo put. Tu je železnica, tu je kompletna infrastruktura, tu su optički kablovi, tu je gasovod, tu su visokonaponske instalacije, sve ono što treba da povuče razvoj jednog kraja, pogotovo takvog kraja kakav je jug Srbije.
Prema tome, u ovom slučaju neko reče - kriv će biti ovaj parlament. Jeste. On donosi odluku. Ali šta ćemo sa krivicom za nečinjenje, jer nečinjenje daje znatno lošije i teže rezultate od onoga kada se krene napred i nešto odradi. Normalno da ćemo se mi iz Nove Srbije i poslaničkog kluba Nova Srbija i SPO žestoko zalagati da ove koncesije zažive i da utiru put sledećim koncesijama kao jedinom razvojnom resursu. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ova dva zakona su u stvari nastavak jedne ozbiljne reforme državne uprave koju smo započeli, sećate se, Zakonom o javnim agencijama. Ako napravite paralelu sa tim zakonom naći ćete jasno ponavljanje istih principa, a to su principi, tada sam govorio o tome, upravo tog novog javnog menadžmenta koji se razvija zadnjih tridesetak godina u Evropi.
Ovi zakoni ne predstavljaju usaglašavanje sa evropskim zakonodavstvom, zbog toga što na nivou EU zapravo nema tzv. Aki komuniter kojim se uspostavljaju standardi, a već postoji čitav niz principa koji je ustanovio Evropski sud pravde i postoji iskustvo različito u pojedinim zemljama EU, tako da je svako u svojoj državnoj upravi razvijao onaj model koji mu je najviše odgovarao.
U suštini, neću biti dug, cilj je da državna uprava postane stručna, profesionalna, delotvorna i da se jasno razdvoje političke i upravne funkcije. To se postiže u većini ovih ustanova, odnosno organa, bilo da su to organi uprave u sastavu ministarstva, tj. različite inspekcije i direkcije, posebne organizacije, sekretarijati, zavodi ili upravni okruzi. Neću o detaljima, to ćemo kada budemo govorili o amandmanima, s obzirom da se sada izjašnjavamo u načelu.
Ono što je suština ovih zakona, a posebno zakona o državnoj upravi, to je ta ovde osporavana, kako jedan kolega reče, famozna depolitizacija. Nažalost, tu depolitizaciju osporavaju upravo oni koji su u prethodnom periodu maksimalno politizovali državnu upravu i isključili svaku demokratičnost, sveli tehnologiju upravljanja, odnosno tehnologiju vladanja, a dozvolite mi da upotrebim izraz, na predmiloševićevski sistem politbiroa. Jer, šta je bilo predsedništvo DOS-a no jedan politbiro, šta je bila Vlada do jedina institucija koja je od parlamenta napravila prćiju, potpuno ga podredila.
Ovi zakoni su znak dobre volje i reformskog karaktera ove vlade, koja ide jasno sa svojim reformama ka korisnicima usluga državne uprave, odnosno građaninu, koji će dobiti, rekao sam, profesionalnu, delotvornu i dobru uslugu za sve one svoje novce koje izdvaja za finansiranje države. Taj servis građana je onaj krajnji cilj ove naše reforme državne uprave.
Više ću govoriti eventualno o pojedinim amandmanima koji su u suprotnosti, a postoji ovde i nerazumevanje suštine novog javnog menadžmenta. Želim da kažem na kraju, da će poslanički klub Nove Srbije i SPO-a potpuno podržati ove zakone, kao i sve sledeće reformske zakone koji će nastaviti sa osavremenjivanjem državne uprave. Hvala.

Uvaženi predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, čestitam vam svima potpisanu Studiju o izvodljivosti i početak procesa stabilizacije i pridruživanja, a u tom procesu ćemo verovatno malo drugačije, pa i o ovom zakonu, razmišljati.
Malopre ste čuli gospodina Matića. Nažalost, i ja moram da kažem, kao i gospodin ministar, da sa mnogim rešenjima iz ovog zakona nisam zadovoljan. I, da je ovaj zakon trebalo da prođe kroz Odbor za privatizaciju, bio bi žestoko kritikovan i verovatno ne bi prošao.
Pripadam stranci koja se oduvek zalagala da se privatizacija ne može završiti pre izvršene denacionalizacije. Ne može se multiplicirati nepravda koja je u ovom društvu prisutna, evo, već 60 godina. Na ovaj način ova vlada preuzima na sebe nasledstvo tog nasleđenog prokletstva neizvršene denacionalizacije. Ovim načinom se to ne rešava.
Svi mi koji se bavimo pitanjima evropskih integracija znamo da ćemo veoma brzo u procesu stabilizacije i pridruživanja u onoj agendi usaglašavati veliki broj pitanja; znate li da među prva tri spadaju ljudska prava, a pravo na imovinu je jedno od osnovnih ljudskih prava. Mi ćemo u vezi sa tim morati najverovatnije do kraja ove godine da usvojimo i zakon o denacionalizaciji.
Ovaj zakon bi za mene, čak i ovakav, mogao da bude prihvatljiv, ali kao prva faza u okviru zakona o denacionalizaciji, odnosno povraćaju, i to samo u jednom delu.
Neozbiljna je država koja priznaje da nema nikakvu evidenciju o tome što je ta ista država radila, bez obzira što je to bilo pre pet, šest decenija, jer mi smo pravni sledbenici svih onih država koje su bile ispred nas. Ako znamo na osnovu kojih zakona, imamo u nekoliko predloga popis zakona na osnovu kojih je oduzimana imovina, onda imamo pristup preko sudskih arhiva i mogli smo da formiramo jedan pregled oduzete imovine, a da onda priznamo građanima – objavljujemo pregled svega onoga što je oduzimano, a za nedostajući deo (jer ga ima, znamo da su u Vojvodini cepane zemljišne knjige, da su spaljivani delovi arhiva) potrebno je prijavljivanje onih koji se ne nalaze na tom spisku. To bi bilo mnogo čestitije od jednog ovakvog predloga koji je pred nama.
S obzirom da mi imamo u Ministarstvu i Odeljenje za povraćaj imovine i ovde prisutnog gospodina Želimira Žunića, koji je načelnik Odeljenja, nažalost, moram da kažem da ako je to odeljenje napravilo samo ovaj predlog zakona nije zaradilo ni za vodu, a kamoli za so i hleb. Od tog odeljenja sam očekivao da napravi popis oduzete imovine i da već usaglašava predlog zakona o denacionalizaciji.
Takvih predloga, da vas podsetim, samo ja pred sobom imam veliki broj, od kojih su neki čak i od vlasti. Evo ga prvi preda mnom, iz avgusta 2001. godine – zakon o povraćaju imovine i obeštećenju, Ministarstva pravde i lokalne samouprave. Pokušaj je bio i od prethodne vlasti; predlog DSS-a iz 2002. godine. Imamo čitav niz predloga grupa građana.
Konkretno, šta zameram ovom zakonu? Prvo, vremensku odrednicu – 9. mart 1945. godine. Zašto? Čuli ste i od gospodina Matića, i NDH i ustaše su po Sremu otimale imovinu, a komunistima je to odgovaralo i nisu vratili. Nasleđujemo greh. Mnogo su pošteniji predlozi, kao što je predlog DSS-a, pa čak i one prethodne vlade, u kojima se uopšte ne postavlja vremenska odrednica, nego se samo popisuju zakoni na osnovu kojih je oduzeta imovina. To je mnogo čestitije od ovakvog preseka. A šta sa onom imovinom koja je oduzeta pre 9. marta 1945. godine itd?
Član 9, po meni, može ovoj državi samo da donese velike troškove. Zbog čega? Ovim zakonom se ne može oduzeti pravo na imovinu, a član 9. kaže da onaj ko se nije prijavio u određenom roku nema prava da se pojavi sa zahtevom. Šta to znači? To znači, ako zakon o denacionalizaciji preuzme odredbe ovog zakona da se ovim zakonom oduzima pravo na imovinu, da će svaki takav slučaj pasti u Strazburu, i to uz ogromne troškove za državu, to vam garantujem, jer znam kako međunarodni sud u Strazburu reaguje.
Prema tome, da skratim, naša partija pokušavala je i u prethodnom mandatu da izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji u članu 3, koji definiše predmet privatizacije, izuzme oduzetu imovinu iz prodaje sad, jer je to više nemoguće. Jednom sam ovde rekao da se u poslednjoj trećini utakmice ne menjaju pravila igre. Zaustavili bismo proces privatizacije ako bismo dirali po tom zakonu.
Međutim, ne znači da svu onu nepravdu koja je u prethodnim decenijama činjena i nagomilavana ne treba ispravljati. Privatizacija dodiruje deo imovine, a to je ona imovina koja je inkorporirana društvenim preduzećima. Mnogo je imovine koja nije obuhvaćena i neće biti prodata po tom zakonu. Neka tu i novčano obeštetimo, a ima mnogo imovine koja se može vratiti i u fizičkom obliku.
Samo još jednom da kažem, pojavile su se ideje, između ostalog i ovde spomenute, o nekom realnom ekonomskom modelu. O tome je govorio u prethodnom mandatu i tadašnji ministar Đelić kada je rekao doslovce – nemojte da prethodni vlasnici kojima je imovina oduzeta očekuju da će se naglo obogatiti, dobiće deo. Šta to znači? Gospodo, ili jesmo ili nismo pravični, ne može devojka da bude pomalo trudna.
Šta to znači? Čak i ako bismo ovim zakonom odredili vrednost oduzete imovine, pa utvrdimo da je to 60 milijardi, onda kažemo – možemo da vratimo samo šest. To nije dobro rešenje. Neka to bude jedan način, koji god hoćete, pa neka to budu vrednosni papiri koje će naši praunuci nasleđivati, ali ako se imovina vraća mora se vratiti u realnom obliku.
Prema tome, da završim, kao član poslaničke grupe poštovaću demokratsku većinu i odluku koju je donela. U suštini, mislim da ovaj zakon nije dobro rešenje.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, evo nas u trećoj fazi privatizacije, sa već četvrtim zakonom, koji su menjani kako su menjani i pred poslom koji će ujedno biti najteži, odnosno najteža faza u celom ovom procesu sa kojim smo se do sada susreli.
Da ne bih ponavljao reči ministra o stanju u preduzećima koja su ostala neprivatizovana, a to je preopterećenost dugovima, tehnološka zaostalost itd, postavlja se pitanje koji deo tih preduzeća će biti prodat, odnosno privatizovan po zakonu ili, što je možda i realnije kod većine, otići u privatni sektor putem stečaja, odnosno bankrota ili reorganizacije.
Što se tiče nas, poslanika iz poslaničkog kluba SPO - NS, mi ćemo teške volje podržati ovaj zakon zato što se on direktno suprotstavlja nekim našim programskim načelima i onome čemu mi težimo, iz jednog jedinog razloga, što smo nasledili stanje kakvo jeste i što ne možete menjati pravila igre u trećoj trećini jedne utakmice, jer onda dolazi do raspada sistema i do najgoreg modela privatizacije, a to bi bio onaj model privatizacije bez zakona, odnosno bez privatizacije, jer najgora je ona privatizacija koja se otegne unedogled i vrši se rastakanje kompletne imovine.
Nažalost, spomenuo sam naša programska načela, za nas su upravo ono što bismo želeli da ugradimo u ovaj zakon tabu teme. Objasniću zbog čega. Odbor za privatizaciju se godinu dana bavi, pre svega, analizom u postprivatizacionom periodu i, pošto smo imali stvarno veliki broj problema, još sredinom prošle godine formirali smo radnu grupu, da bismo iz niza pojedinačnih slučajeva izveli neka načela, koja bi trebalo ugraditi upravo kod ovakvih izmena i dopuna zakona, kako bi se proces privatizacije ubrzao, ali ne samo zbog ubrzavanja procesa privatizacije već zbog transparentnosti, zbog čestitosti i zbog uvažavanja svih učesnika u procesu privatizacije.
Mi smo još 9. juna prošle godine predložili jedan program mera, skoro 40 mera, od kojih je jedan deo ugrađen u ove izmene i dopune. Međutim, većina toga nije. Koje su to tabu teme o kojima, nažalost, nismo mogli da govorimo kod izmene ovih zakona? Prvo i osnovno jeste model privatizacije. Odmah da se razumemo, bez obzira što su ga neki hvalili, ovaj model je dobar samo za uterivanje novaca u budžet.
No, da ne gledam i suviše crno, ima i nekih drugih prednosti, međutim to je model koji je dao najmanje rezultata u onom delu koji smo očekivali, a to je prirast proizvodnje, nova radna mesta, povećanje standarda zaposlenih i upravo su to efekti koje jedna privatizacija treba da da.
Ukoliko posmatramo onaj zakon koji je usvojen 2001. godine, u suštini tamo ima i dobrih stvari kao deklaracija. Međutim, nažalost, mi smo na Balkanu pa veoma često jedno pričamo, drugo mislimo, a treće radimo. Kažem da su ova programska načela iz člana 2, koji nije predmet ovih izmena i dopuna, dobra, divna.
Stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost. Ko to neće? Obezbeđenje javnosti, odnosno tzv. transparentnost itd. Znate da je taj zakon baziran na četiri načela, ali kada pogledamo primenu tog zakona mnogo toga je upravo suprotno u odnosu na deklarisana načela.
Ako je u pitanju javnost, samo da vas podsetim, ako je u pitanju jednakost kupaca, jednaki položaj kupaca u procesu privatizacije, mi smo imali tri šećerane za po tri evra, šećerane koje su radile, da bi se sada pripremala za prodaju šećerana koja ne radi godinama i već joj je cena na 3,5 miliona evra. Uzgred rečeno, 3,5 miliona evra nije puno, ali je mnogo više od tri evra.
Znam da će pojedinci reći - pa jeste, međutim nije samo tri evra, tu je investicija, tu je socijalni program. Nažalost, to je još jedna da ne kažem prevara, ali pogledajte, bar mi u Odboru za privatizaciju imamo dosta iskustava, investicije se uglavnom zaobilaze na različite načine.
Dobiju se izveštaji revizorskih kuća, pa se u konfekciju ubace šume i šupe, a u mlinarsko-pekarsku industriju se ubaci brašno kao investicija. Brašno je trošak koji se vraća preko cene hleba. To ne može da bude investicija. Pogotovu kod ovih tenderskih, investira se direktno iz tekućeg priliva, iz tekućeg dohotka; pa to nije cilj procesa privatizacije i na taj način se ne obezbeđuju nova radna mesta u obimu kako smo mi to hteli.
Mi smo predlagali, između ostalog, izmenu modela, pa čak i parcijalnu, sa radničkim akcionarstvom tamo gde je to moguće, gde je bolje dati firmu radnicima nego je na osmoj aukciji prodati u bescenje nekome ko je došao samo da opere kapital. Imali smo ideju, i tu se čak prethodni direktor Agencije Pavlović složio sa nama, da je dokapitalizacija jedan od veoma dobrih modela za nove investicije, jer logično onaj ko dolazi sa investicijama radije pravi novu fabriku u krugu nego da daje u budžet, odnosno državi određene novce. To ode, a fabrika ostane, ostaju novi programi, nova radna mesta.
Tu smo bili spremni da govorimo o procentu dokapitalizacije, pa ko preko takve dokapitalizacije ne bi postao većinski vlasnik i obezvredio ostatak, ali i to nije ušlo. Znači, na model nismo mogli da utičemo i to jeste tabu tema, jer promena modela predstavlja mogući raspad procesa privatizacije i zato ćemo, sedeći na rukama celo popodne, glasati za ovakav zakon, ali molim one koji ga zagovaraju da se ne busaju da je to idealan model i da se zbog toga ne menja.
Druga tabu tema, opet, to je, kako reče kolega, prokletstvo neizvršene denacionalizacije; citiram gospodina Matića. To prokletstvo ostaje i na nama opet iz čisto pragmatičnih razloga – bez obzira što je u programskim načelima SPO-NS prvo denacionalizacija, međutim, mi ulazimo u petu godinu privatizacije bez izvršene denacionalizacije – jer je oduzeta imovina toliko inkorporirana u društvenu imovinu da je veoma teško racionalno ih podeliti i zato ide ovaj novi zakon o registrovanju oduzete imovine.
Imamo ukupno, kada smo pravili popis, 39 različitih zakona po osnovu kojih je izvršena nepravda, otuđivana, oduzimana privatna imovina. Sad smo rekli - nažalost, to mora biti i kod drugih izmena i dopuna tabu tema, jer ako pokušamo ovog trenutka da izvršimo denacionalizaciju, opet bismo imali katastrofu, mada je bilo pokušaja kod prošlih izmena, pre dve godine, da se kod definisanja predmeta privatizacije u članu 3. izdvoji makar ta imovina koja je oduzimana, pa da se ne prodaje sa ostalom imovinom, no da čeka bolja vremena za denacionalizaciju, da bismo na taj način smanjili količinu nepravde.
(Predsednik: Koristićete i drugih 10 minuta?)
Da. Da se vratim na zakon, pa da krenem od nekoliko institucija koje ove izmene i dopune donose, pre svega od restruktuiranja. Restruktuiranje pozdravljam, ali od ove tri tačke, statusne promene, otpis glavnice i duga i otpuštanje dugova, preporučujem Ministarstvu druge dve. Statusne promene, to su veoma problematične promene i najskuplji deo procesa restruktuiranja.
Ne bih se složio sa jednim od prethodnih govornika koji reče da je potpuno izostao postupak restruktuiranja 2004. godine i da je to nedostatak ove vlade. Nažalost, takvo restruktuiranje kakvo smo imali u prethodnom periodu, opisaću vam ga preko rezultata tog restruktuiranja, a to su javni pozivi, ovde imam samo dva primera za "Prvu iskru" Barič i za "Viskozu" iz Loznice. Bili su u procesu restruktuiranja po prethodnom modelu, "Rotšild" je bio finansijski savetnik.
Ali, šta su radili, pogledajte molim vas. Opisani su rezultati prethodnog, istekao je ugovor tom savetniku, sad tražimo novog savetnika za neke nove novce. Šta su uradili: dijagnostički izveštaj, drugo - izveštaj o proceni vrednosti kapitala, treće - nacrt programa restruktuiranja, četvrto - pravno mišljenje o reprogramu duga, peto - nacrt privatizacione strategije, iznos dugova, to je bilo kod Loznice; kod "Prve iskre" Barič su, između ostalog, radili i nacrt privatizacione strategije, usaglašavanje dugova na nivou itd, pa onda podelu preduzeća na biznis centre, poslujuće jedinice, kako bi se prodavali po delovima; upravo takav posao koji je zaludan.
Tu se sa nama složio čak jedan od kreatora prethodnog zakona o privatizaciji na okruglom stolu, kolega, moj imenjak, prof. Miodrag Zec, kad je opisujući restruktuiranje iz prethodnog perioda doslovce rekao -šta vi radite? Slikovito, uzmete jedan stan, stavljate nove pregrade, krečite ga, udarite crvenu boju, a onda dođe kupac, pa kaže -džaba ste krečili, to neću, hoću drugačije pregrade, drugačije regale, odnosno statusne promene koje odgovaraju kupcu.
Ne treba se iscrpljivati statusnim promenama za nepoznatog kupca. Finansijski savetnik mora da obezbedi pravog strateškog partnera, odnosno kupca, a za njegov račun da predlaže program restruktuiranja, statusne promene. Zašto sam rekao da je to bio način za pranje para?
Svedok sam šta se dešavalo na terenu, šta je radila "Numura", šta je radio čak i "Deloitte and touche", pa su u programima privatizacije za pojedina preduzeća, kad su vršili snimanja na terenu, slali sve te renomirane strane kuće sa velikim imenima, pošto im se ne isplati da na našem terenu rade njihovi stručnjaci, angažovali su naše ljude, i to po pravilu one golobrade, gledao sam ih na terenu, koji mnogo znaju, ali ništa ne umeju, jer im je to prvi posao, prvo zaposlenje.
To je "Numura" radila u "Neveni" Leskovac, doduše ne u programu restruktuiranja, ali u pripremi tenderske dokumentacije. Propao je tender, kao i mnogi, jer takvi finansijski savetnici nisu odgovorili svom zadatku i zato od svega ovoga pozdravljam otpis dugova i otpust dugova. To treba da podigne atraktivnost preduzeća i to treba da obezbedi, neko ovde, doduše, reče sa malo cinizma - navalu kupaca. Biće navale kupaca, jer kad relaksirate preduzeće, ima mnogo više šanse da se pojave pravi partneri.
Vreme brzo teče. Neke ću preskočiti. Pozdravljam ugovorne obaveze i raskid ugovora po ovom zakonu. Zašto? Upravo je najveći problem kojeg smo mi imali na Odboru za privatizaciju, pa smo čak zakazali tematsku sednicu sa jednom temom - ugovori. Imali smo četiri tipa ugovora od početka privatizacije do današnjeg dana i svi problemi su nastajali upravo zbog nepreciznosti ugovora.
Ovakav način je jedan, a drugi vid problema je da je raskid ugovora išao preko Trgovinskog suda, i pored naših molbi i kukanja, da uzimaju preferencijalno takve slučajeve, gde je u pitanju raskid ugovora, da se ne bi u međuvremenu rastakala imovina preduzeća, naši trgovinski sudovi bili su veoma spori. Nažalost, od tri stuba našeg društva, sudstvo je, mogu to odgovorno da kažem, onaj segment društva koji je najmanje restruktuiran i najmanje efikasan. To se odrazilo i na proces privatizacije.
Sa ovim rešenjem, da su ugovorom precizirani raskidni uslovi i da se ugovor raskida po ovom ugovoru, biće mnogo efikasnije i neće biti onog intermedija, kad nastaje bezvlašće u firmi, kad se ne zna kakva je struktura vlasništva, vlasništvo prelazi u Akcijski fond. To je možda načet model, jer ako kod neuspele prodaje, odnosno kod nesavesnog kupca raskinemo ugovor i njegovu imovinu prebacimo u Akcijski fond, vršimo podržavljenje.
Kamo sreće da smo 2001. godine kompletnu društvenu imovinu podržavili, sačuvali bi je od rastakanja. Pošto bismo imali titulara koji bi postavljao menadžment, ne bismo imali ovo što je menadžment u društvenim preduzećima radio samo u svoju korist.
Zadržava se radničko akcionarstvo, jer onih 30% vlasništva ostaje, ne dira se. Prema tome, to kao model pozdravljam. Kažem, kamo sreće da smo se i ranije organizovali na taj način.
Imamo takvih iskustava za samo ovu prethodnu godinu rada u Odboru za privatizaciju da bismo mogli danima da pričamo o problemima. Još samo jedna stvar, pošto mi se bliži kraj, nivo prihoda, vrši se tipična zamena teza ovde i rezultat ovog ministarstva, odnosno ove vlade se meri sredstvima ubranim iz procesa privatizacije u 2003. i 2004. godini.
Nažalost, to nije uspeh one vlade, jer ona vlada je prodavala bez strategije, ono što se moglo prodati, što je najprofitabilnije, uspeh privatizacije u 2003. godini meren novcem je samo zbog prodaje atraktivne Duvanske industrije, zbog prodaje tržišta duvana, koje je u Srbiji na nivou od 1.200.000.000 dolara.
Za dve godine čisti ostatak dohotka vraća ono što su dali kod kupovine.
Prema tome, to nije uspeh, to je pomanjkanje strategije, jer u normalnim državama se pravi nacionalna strategija privatizacije.
Pre dve godine sam u ovom parlamentu pričao o slučaju ljubljanskog "Leka", koji je 1989. godine vrednovan na 20 miliona dolara, a pre dve godine je prodat za milijardu dolara. Mi smo najprofitabilnija preduzeća u startu prodali za nikakve novce.
"Zdravlje" u Leskovcu je prodato za 3,5 miliona evra, a pre nedelju dana smo imali aukciju za zemljište za benzinsku pumpu pored koridora 10 i znate li koja je vrednost dostignuta na aukciji - 210 miliona, skoro tri miliona evra.
Jedna strateška farmaceutska firma je prodata za 3,5 miliona. Neko će mi reći - jeste, ali investicije. Jeste, investicije su, dokumentovaću vam, sve izvučene iz tekućeg dohotka, kao i socijalni program.
Prema tome, ovaj zakon će poslanička grupa SPO-NS podržati, kao što reče novinar "Danasa" u svom napisu, "kao popravljanje cipela koje žuljaju", a ne kao dobar zakon.
Nažalost, mora se završiti proces privatizacije, pa i ovako.

Gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ove sitne sate nisam imao nameru da govorim, ali sam podstaknut neverovatnim nerazumevanjem suštine novog javnog menadžmenta, a to je osnova svega ovoga čemu vodi ovaj zakon, odnosno sistemskim promenama, i to veoma bitnim, a okrenutim pre svega prema korisnicima, kako bismo državnu upravu odnosno njene funkcije što više približili građaninu.
Nažalost, ovo što smo do sada čuli je žal za tradicionalnom državom, birokratizovanom državom, čije su osnovne odlike centralizacija, potpuna regulativa, preopterećenost pravilima, ograničenje slobode inventivnosti građana i stvaranje jedne nove elite i privatnih privilegija umesto društvenih interesa.
To je tradicionalna država, koja po svojoj organizaciji odgovara industrijskom društvu, koje je prošlost, pa i kod nas, a ne novom informatičkom društvu koje je, slično veštačkoj inteligenciji i informatičkim tehnologijama, okrenuto uvek ka dograđivanju, povratnoj informaciji, u ovom slučaju od strane korisnika, kako bi se funkcija društva što više približila njima.
Nije problem kod tradicionalne države u ljudima, problem je u sistemu. Zato je ovo suštinski sistemski zakon koji uvodi taj tzv. novi javni menadžment, a njegove osnovne odlike su: razdvajanje strateške javne politike od operativnog upravljanja, briga za rezultate, a ne za proces i procedure, orijentacija ka potrebama građana, a ne interesima organizacija ili birokrata, orijentacija da se korisnicima odnosno građanima pruži vrednost za novac, za javni novac - adekvatna usluga, i povlačenje države iz oblasti direktnog pružanja usluga, prenošenjem usluga na ove, kako ih prethodnici nazvaše, maltene ozloglašene agencije.
Takav transfer vlasti ima suštinski cilj da uslugu što više približi korisniku, da korisnik može da utiče na kvalitet usluga; normalno, 50% upravnih odbora su predstavnici korisnika.
Trideset godina se u svetu javna uprava, odnosno javni menadžment transformiše, sa manje ili više uspeha. Samo jedan slučaj da vam navedem, da to nije tako strašno: u državi koja je prethodnica "vestminsterskog" načina organizovanja, u Britaniji 1998. godine su imali 138 javnih agencija, sa 386.000 zaposlenih ili 75% državnih službenika. Onaj ko površno sluša brojke, reći će - pa to je strašno, 75% državne uprave je izvučeno iz države, decentralizovano i depolitizovano.
Šta to znači, zbog javnosti? Mi upravo kod nas imamo suprotan proces, borimo se protiv njega. Evo jednog primera. Pogledajte na nivou lokalne samouprave. Sa sadašnjim Zakonom o lokalnoj samoupravi i sa odlukom Vrhovnog suda da su odbornici vlasnici mandata, u većini opština imamo da svaka sledeća sednica skupštine opštine donosi novu koaliciju.
Svaka nova koalicija menja sve, od direktora do čistača u javnim preduzećima. Totalno dovodi do jednog strahovitog stresa u celom državnom sistemu.
Znači, svaki izborni ciklus je stresna pojava. Zato treba depolitizovati javne službe i tome služe javne agencije.
Pogledajte do čega smo doveli: da su danas kod nas, pre svega na lokalu, ljudi počeli da pište pa kažu - pa dajte, koliko vas ima partija, dajte u svako javno preduzeće svako po jednog čoveka, pa koji je na vlasti neka njegov bude direktor, ostali neka budu na "stendbaju", ali nemojte da svakih toliko vremena imamo totalni diskontinuitet u poslovanju. Tome služi depolitizacija, a ako ne shvatate o čemu pričamo, onda uopšte ne razumete temu.

U sistemima koji su fleksibilni ovakva transformacija i nije neophodna. Međutim, u državi, odnosno u Republici Srbiji, koja se odlikuje izuzetnom krutošću političkog sistema neophodna je ovakva decentralizacija, depolitizacija i transfer državne uprave upravo na ovakve javne agencije.
U onih 138 agencija koje sam spomenuo u Britaniji ne postavlja država direktore, birani su na javnim oglasima. U tome je suštinska razlika.
Zato će se ove agencije koje sada imamo transformisati, odnosno prilagoditi u duhu ovog zakona, jer taj zakon ima za cilj samo da kao kapa ujednači sve sadašnje i buduće agencije, kojih će, nadam se, biti toliko da dovoljno državu decentralizuju i da konačno zaboravimo one, da izvinite, šalterčiće deset sa deset u nivou pojasa, da se što više sagnete i da se javite službeniku koji ima previše regulative tako da ne može da završi svoje poslove, pa imamo slučaj da je potrebno po 236 dana da se dođe do pojedinih dozvola.
Trebamo državu sa takvom javnom upravom koja će u svakom trenutku građaninu, korisniku pružiti maksimum usluge, na taj način mu deo i naplatiti, vrednost za novac, i da pokušamo da stvarno dobijemo jednu efikasnu državu koja neće kod svakog izbornog ciklusa pući odozgo do dole.

Uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, dame gospodo narodni poslanici, taman sam se ponadao da je prošla ova predizborna kampanja i ludnica izbornog ciklusa i da ćemo zaista već jednom početi da se bavimo ozbiljnim državotvornim poslom, kad ono danas imamo žešću kampanju nego što smo imali u prethodnom periodu.
Nažalost mnogo je demagogije i demagoškog populizma prosipano sa ovog mesta i uvek se počinje sa jednom te istom floskulom da nema parlamentarne stranke koja sedi u ovom parlamentu, a da je protiv pridruživanja Evropskoj uniji. A onda dođe "ali", pa onda to "ali" predstavlja da ne prihvatamo ni jednu obavezu, ni jedno pravilo ponašanja koje nam upravo ta Evropska unija nameće.
Narodni poslanici se nažalost i u ovom sazivu više ponašaju kao stranački poslanici promovišući političke interese stranke i udvarajući se biračkom telu. Zaboravljaju da su narodni poslanici izabrani od naroda upravo da se ovde bore za boljitak života, za bolju državu koja će to omogućiti, znači, za državotvorne funkcije.
No, da skratim uvod. Čemu rezolucija? Prateći iskustva zemalja koje su ili već pristupile Evropskoj uniji ili su na tom putu, mnoge od njih su usvajale rezolucije i deklaracije. Makedonija čak četiri: 1998., 2000., 2003. i 2004. godine. Hrvatska 2002. godine. Slovačka u četiri navrata: 1997., 1998., 2002. i 2003. godine.
Jedina zemlja koja nije imala ni jednu rezoluciju, na njenu sreću, i koja je imala je čistu situaciju pred sobom i jasne ciljeve je Slovenija. Samo ukratko ću vam opisati njen put. Ona je 12 godina razrađivala svoj pristup Evropskoj uniji i 1992. godine je sa delegacijom Evropskog parlamenta razmotrila situaciju oko mogućnosti pridruživanja, a od tada pa nadalje, zahvaljujući državnoj strategiji, na svakoj sednici Vlade je prva tačka uvek bila ostvarivanje napretka pregovora oko pridruživanja Evropskoj uniji.
U Sloveniji su, što je veoma bitno, tokom 12 godina procesa pridruživanja, više puta održavani parlamentarni izbori, menjao se skupštinski sastav, pobeđivale jedne ili druge stranke i koalicije, menjali se premijeri i vlade, ali apsolutni prioritet evropske integracije je bio neprikosnoven. Parlamentarne stranke su se 3. jula 1997. godine obavezale posebnim sporazumom da će kooperativno učestvovati u procesu pridruživanja itd. Šta je radila zakonodavna vlast? Oni su pravili 31 radnu grupu koja je radila na sasvim konkretnim slučajevima, u svakoj oblasti života i rada države, vršeći harmonizaciju.
Zbog čega mi krećemo sa ovim dokumentom? Naš stvarni cilj na početku je bio nacionalni konsenzus pa smo spustili nišan na politički konsenzus kao preduslov za nacionalni konsenzus. Značaj tog političkog konsenzusa je u tome da poboljšava pregovaračku poziciju Srbije i Crne Gore prema Evropskoj uniji, doprinosi većoj stabilnosti državne zajednice, olakšava rad Skupštine u procesu priključenja Evropskoj uniji, pozitivno podstiče nastavak reformi, poboljšava životni standard građana, povećava kapacitet države za mirno rešenje eventualnih sukoba, kao i problema na Kosovu i Metohiji.
Upravo da bismo ostvarili taj konsenzus, Odbor za evropske integracije je formirao radnu grupu i ambicija je bila da u toj radnoj grupi bude predstavnika iz svih parlamentarnih stranaka. Ta radna grupa je mukotrpno radila skoro sedam meseci bez jedne stranke koja je u startu odbila da sarađuje.
Njeni predstavnici u Odboru za evropske integracije insistirali su na tome da to ne treba da rade ni poslanici, ni skupštinski odbor, niti neka radna grupa, no lideri.
Šta je trebalo da radimo? Da pokupimo ove lidere koji su nam preostali, na avion, da ih pošaljemo u Hag i da tamo za okruglim stolom napišu rezoluciju o pridruživanju EU i da to glatko prođe u ovom parlamentu? Čemu onda služimo mi poslanici ovde, ako lideri sve treba da nam napišu, a da mi onda kao klonirani lideri pritiskamo ove dugmiće i sprovodimo to što oni zamišljaju?
Hoćete da znate kako sve nas u parlamentu ceni naš narod? Kancelarija za evropske integracije je napravila ozbiljnu analizu u ispitivanju javnog mnjenja. Samo nekoliko podataka da vam dam o stavovima ispitanika o učlanjenju u EU: pomoći će razvoju naše ekonomije - 67% je reklo da; više zemalja članica jača EU u svetu – 76% je reklo da; više zemalja članica veći mir i sigurnost u Evropi – 71% da; prirodno je da naša zemlja bude članica – 74% da; više članica Evropa kulturno bogatija – 70% da; članstvo naše zemlje poboljšava kvalitet naše zemlje – 76% da.
Ali je na zadnje pitanje – rukovodstvo zemlje čini ono što je potrebno da postanemo član EU – manje od 40% je reklo da. Rukovodstvo zemlje smo pre svega mi koji sprovodimo zakonodavnu vlast. Mi donosimo zakone, mi usaglašavamo zakone sa evropskim zakonima.
Još nešto. Par stvari je ovde rečeno, par kvalifikacija je dato, bilo je i naknadne pameti kod usvajanja ovog našeg predloga rezolucije. Prvo, ova rezolucija se pravi skoro sedam meseci i nije tačno da je napravljena po izjavi predsednika države gospodina Tadića da bi pokrila ono što je on juče rekao, kao što neko reče. Mnogo ranije smo je započeli i upravo iz onih interesa o kojima sam malo pre govorio.
Rečeno je ovde da se strateški i nacionalni interesi ne podudaraju. Strateški cilj i interes naše države je pridruživanje EU. U ovom dokumentu, ako ste ga pročitali, stoje jasne obaveze Vlade da već u sledećem koraku završi nacionalnu strategiju. Koliko znam, gospodin potpredsednik vodi tu grupu. Ako iskazujemo sumnju da je nacionalni cilj naše države suprotstavljen članstvu EU, da li su to maline, višnje, mleko ili ne znam šta, čemu onda ovaj zaludan posao? Sigurno jeste nacionalni i strateški cilj uključivanje u evropske integracije, pristupanje društvu razvijenih naroda.
Ukoliko se budemo operativnije ponašali nego što smo do sada, možda ćemo pristupiti, kao što gospodin potpredsednik reče, 2012. godine. Sloveniji, koja je mnogo racionalnije radila, trebalo je 12 godina. Mislim da je krajnje vreme da se prizovemo pameti i da počnemo svi da radimo u jednom interesu, u interesu države i naroda koga ovde predstavljamo.
Imali smo malo širi konsenzus u ovom dokumentu neposredno kad smo ga usvajali, ali da ne diram neke koji su dali saglasnost pa je naknadno povukli. Verovatno je posle ovih izbora radikalni deo njihove stranke digao glavu, nametnuo neke nove zahteve i sad imamo nešto suženiji konsenzus. Ali da vas podsetim, i u evropskom parlamentu ima 12,5% euroskeptika. Kod nas ih očigledno ima više. Nije ni čudno, imali smo mnogo toga što se događalo i imamo mnogo populizma u našoj politici. Nadam se da ćemo to prevazići.
Mi iz poslaničkog kluba SPO i Nove Srbije ćemo, normalno, podržati ovu rezoluciju i sve pozitivne akcije koje budu tekle u smislu evropskih integracija. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, morate priznati da sam se dosta dugo uzdržavao da diskutijem, a kompetentan sam za diskusiju o ovoj temi.
Međutim, nekoliko stvari me je danas stvarno iritiralo da moram da se uključim. Prva je spominjanje jednog doajena koji jeste bio kreator prethodne reforme, a koga uopšte i ne cenim, a drugo, pominjanje jednog koncepta. Govoriću vam o konceptima, jer to se provlači ne samo kroz ovaj član, nego kroz sijaset članova, gde se vidi u ovoj skupštini, a sklon sam kritičkoj analizi, sukob tri koncepta.
Jedan koncept je upravo koncept gospodina Ivana Ivića, ministra za sva vremena, najpre ministra gospodina Stambolića, pa gospodina Panića, pa gospodina Soroša, pa je okupio ekipu psihologa. I to je koncept psihologa; inače, psihologe mnogo cenim.
Međutim, gospoda psiholozi su samo pomoćni radnici u obrazovanju. Oni pomažu da dođe do boljeg, kako u svom konceptu kažu - ishoda. Pedagozi govore o ciljevima i zadacima obrazovno-vaspitnog procesa, a to je koncept upravo ovog zakona koji je pred nama. Imamo koncept struke, pedagogije, koja u prethodnom slučaju uopšte nije ispoštovana.
Imamo koncept jednog mondijaliste, vojnika Soroša, koji je okupio grupu psihologa i nadam se da će gospođa ministarka odstraniti iz Ministarstva dobar deo tih koji su na platnom spisku Soroša. A mondijalisti su preko svojih metoda pokušali i kod nas, kao što su u mnogim zemljama u tranziciji, da izvrše denacifikaciju.
Jeste, neko reče, mi školujemo po ovom zakonu dobre Srbe. A zašto ne? Samo dobri Srbi će biti dobri Evropljani. Upravo zbog toga, mi iz Nove Srbije podržaćemo isključivo koncept pedagoga i struke, a to je koncept Ministarstva, i sve ove amandmane koji pokušavaju da Predlog zakona vrate na staro, odbijamo a priori.