Uvažena predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, da je priprema ovog Predloga o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji potrajala malo duže, verovatno bi ponestalo odbora koji bi bili matični za njegovo razmatranje.
Da vas samo podsetim, pre godinu i po dana Odbor za industriju je bio matičan za Zakon o privatizaciji. U međuvremenu je formiran Odbor za privatizaciju, pa pošto oba ta odbora ne funkcionišu zbog poznatog manipulisanja poslaničkim mandatima, onda je proglašen matičnim Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, koji je juče veoma ozbiljno i argumentovano prodiskutovao o ovom zakonu, i posle dvoipočasovne rasprave odbio ga u načelu.
Posle toga na prečac je proglašen matičnim Odbor za finansije koji je danas veoma brzo, bez diskusije, sa izlobiranom većinom, prihvatio ovaj zakon. Samo toliko o pripremi.
Inače, što se tiče Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, mogu reći da je veoma odgovorno pristupio ovome, jer je taj odbor u stvari odbor koji je najbliži evropskim integracijama. Da vas podsetim, u Evropu ne možemo ići sa takvim bremenom na leđima, kakvo je breme koje šest decenija nosimo, a to je oteta imovina. Pravo na imovinu je jedno od osnovnih ljudskih prava. Sa, kršenjem tog prava nećemo u Evropu.
Prema tome, kao što su i prethodnici rekli, mi smo nabrojali da od Drugog svetskog rata do danas ima čak 39 zakona i nekih zakonskih akata kojima je oduzimana imovina našim građanima. Koliko je to ogroman problem vidite svakodnevno. Čak se i na aukcijama, gde se prodaju preduzeća, pojavljuju poznati vlasnici, čije se pravo krši. Međutim, uz veoma niske cene na licitaciji ta imovina se rasprodaje.
Sada sa ovim predlogom zakona mi ubrzavamo, jer je to osnovni cilj, između ostalog, proces privatizacije. Do kraja ove godine treba da bude privatizovano već 60% društvene imovine, a problem denacionalizacije odlažemo za neka druga vremena. Ne slažem se sa gospodinom ministrom kad kaže da je novčana nadokanada najbolji način za rešavanje denacionalizacije. Izvinite, kakva novčana nadoknada i kada, i iz kojih sredstava?
Očigledno ćemo odložiti problem za neka druga vremena, tako što ćemo sve rasprodati, a onda staviti na dnevni red pitanje denacionalizacije. Hoće li biti para - garantujem vam da neće. Zašto? Pa, ista ta imovina, pre svega je tu reč o poslovnom prostoru, ne govorim o firmama, o toj restituciji gde se može drugačije rešavati, prodaje se na aukcijama po veoma niskim cenama. Pa kako ćete pravično nadoknaditi nekome pravnom vlasniku novcem, ako kod prodaje uzimate desetinu vrednosti od toga? Koga ćemo globiti da bismo to isplatili?
Isto će proći, znači, kao i lokalna samouprava koja treba da dobije 5% sredstava iz prodaje odnosno privatizacije. Evo, pitajte se samo, koliko predsednika opština ima u ovoj sali, da li je ko jedan dinar primio za prethodnih godinu i po dana, a dosta toga je privatizovano. (Glasovi: Jeste.)
Nije. Ne verujem da je i taj jedan. Znači, sva sredstva se slivaju u budžet. Naš budžet, dame i gospodo, iako smo tranzicija sa ogromnim problemima, i ja to razumem, jeste kesa u koju koliko god da sipate ne ostaje ništa, proteče, ne ostaje ništa na površini.
Prema tome, skeptik sam i za onih 50% sredstava koja treba da se prebace na ime razvoja. Mi znamo da Fond za razvoj nema ni dinara, da nema novca da nadoknadi kredite koji su dati u prošloj godini, a da ne govorimo o novim sredstvima za ovu godinu itd. Mislim da sam vam naveo dovoljno razloga da shvatite zašto sam izdvojio svoje mišljenje kada se glasalo o ovom zakonu. Hvala.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih vas, pošto sam prijavljen kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, da ovo sve povežem, a posle ću nastaviti.
Poštovane koleginice i kolege, najpre ću govoriti o razlozima za izdvajanje mišljenja na Odboru za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom. Kad govorim o tim razlozima ne mogu da se ne setim odgovora onog paroha na pitanje vladike zašto nije dočekan zvonjavom zvona na crkvi: "Vaše pravosveštenstvo, mogu vam navesti sto razloga, ali prvi je - nemam zvono."
I ovi moji razlozi počinju od zvona, a zvono je za nas poslanike iz poslaničke grupe Nove Srbije skoro 10% mandata u ovoj skupštini koji nisu rešeni, što dovodi pod znak pitanja legitimnost rada ove skupštine i sve zakone koje mi usvajamo. Zbog toga, dokle god naša poslanička grupa, koja je posebno oštećena, ne dobije pravilan i zvaničan odgovor, mi nećemo podržati nijedan zakon. Ostalih 99 pitanja se odnosi na sadržinu zakona.
Kada je u pitanju Zakon o koncesijama, on je veoma bitan; samo da podsetim narodne poslanike: dve trećine nas iz ovog parlamenta smo 2000. godine promovisali izborni program DOS-a i između ostalih tačaka smo pomenuli decentralizaciju vlasti i ekonomsku samostalnost opština, odnosno jedinica lokalne samouprave. To su ujedno i osnovna načela iz programa Nove Srbije.
Šta je bitno u vezi sa ovim zakonom, a da se dotiče ovih pitanja, možete zaključiti i sami. Nema decentralizacije vlasti bez decentralizacije svojine i para. Naše opštine, odnosno jedinice lokalne samouprave su obezvlašćene, oduzeta im je imovina, a samim tim i pravo na raspolaganje koncesijama na svojoj teritoriji. Sam ministar je juče napomenuo da su koncesije jedan od osnovnih instrumenata razvojne politike, pa čak i za popravljanje životnog standarda građana.
Kada su u pitanju koncesije, po našem shvatanju, kod ovog zakona se pravi ista greška kao i kod Zakona o privatizaciji. Nije se smeo doneti Zakon o privatizaciji bez prethodne denacionalizacije, odnosno povratka neopravdano oduzete svojine! Sada imamo slučaj, pogledajte, da stalno na aukcijama prodajemo imovinu poznatih vlasnika, da se iz dana u dan povećavaju reakcije, a da se država direktno manifestuje kao saučesnik u krađi, jer prodaje tuđe!
Isto je i sa koncesijama. Mi nismo vratili imovinu opštinama. Sada ćemo preko koncesija prodavati njihovo i onemogućiti im da se razvijaju, onako kako bi opštine mogle, koristeći svoje resurse.
Ako govorimo o predmetu koncesije, upravo u vezi sa pitanjem vlasništva opština, definisan je u 16 tačaka, samo jedna se tiče lokalne samouprave, a to je "izgradnja, održavanje i korišćenje komunalnih objekata radi obavljanja komunalnih delatnosti." Jedino taj predmet koncesije, odnosno njegova prodaja, ostvaruje prihod koji ostaje u celini jedinici lokalne samouprave.
Ali, ako pogledate član 14. opet dolazimo do nečega što je nepovoljno, to je da o koncesiji odlučuje koncesiona komisija u kojoj lokalna samouprava ima samo jednog predstavnika, a odlučuje većinom glasova. Šta to znači? Odlučivanje je ponovo izvučeno iz lokalne samouprave, koncentrisano u vlasti, a takav način odlučivanja odmah stvara sumnju kod izbora koncesionara!
To znači: opet imamo monopol nad olučivanjem i sve ono što sledi uz monopol. Tako da ovaj zakon, sa tog aspekta, ni slučajno nije antikorupcijski zakon. Znači, mnoga pitanja se mogu postaviti samo na osnovu tog člana 14.
Kada je u pitanju vlasništvo, odnosno raspodela nadoknade za koncesiju, opet imamo da samo 5% sredstava ide jedinici lokalne samouprave, a 95% sredstava ostaje u rukama Vlade. To je verovatno zbog decentralizacije vlasti, o kojoj stalno govorimo. Ovaj zakon, ovde je jasno rečeno, ne popunjava pravnu prazninu. To znači da zakon o koncesijama mi već imamo. Taj važeći zakon, postojeći, kako je ovde rečeno, a to je i ministar priznao, čak preko 80% se poklapa sa ovim novim, koga sada instaliramo. Šta to znači? Da nije bitan iskorak kada je reč o koncesijama, već predstavlja kontinuitet, sada jasno definisanih koalicionih partnera iz neke nove socijalističke internacionale.
Međutim, nešto drugo je veoma bitno! Ako postoji Zakon o koncesijama, ako za prethodne dve godine nismo imali niti jednu koncesiju, otkuda sada razlog za hitnost stavljanja ovog zakona na dnevni red? Koncesije su pokrivene, znači nije bilo pravne praznine. Mi sa juga Srbije zadnjih par nedelja smo izuzetno iritirani, verovatno pratite štampu, intenzivno se piše o jednoj veoma izglednoj koncesiji koja upravo jugu Srbije treba da izmakne; taj resurs treba da povuče razvoj celog juga Srbije.
Shvatate o čemu govorim? To je kompleks Vlasine. O njemu mogu mnogo da vam govorim, jer sam sa tog područja i 30 godina kampujem na Vlasini, znam svaki kamen, svaki izvor. Od svih onih potencijala do sada je iskorišćen samo deo resursa preko vlasinskih elektrana i vlasinske "rose", koja predstavlja samo kap vode, a vlasinski kompleks je ima u neograničenim količinama. Ta voda, svi znamo, veoma brzo će postati za nas isto što i petrolej za Afriku.
Sada se postavlja pitanje, nije li ovo razlog za hitnost ovog postupka, jer sa Vlasinom imamo problema zadnjih par godina, a neki, ovde prisutni, to znaju. Samo jedan slučaj da vam spomenem - jedan naš čovek pokušava, već drugu godinu, da dobije dozvolu za izgradnju mini elektrane na tim prostorima, što je tipično za koncesiju; dobio je i pribavio oko 2.350 kilograma nekih raznih dozvola, a još nije ni blizu početka; doveo je najstručniju ekipu iz Slovenije koja je analizirala vlasinski kompleks i odredila 35 lokacija za mini elektrane; tim mini elektranama bi se povećao kapacitet vlasinskih elektrana za 30% i sve to uz angažovanje privatnog kapitala i preduzetničkih aktivnosti naših ljudi.
Sada se postavlja pitanje, ukoliko prodamo koncesiju, kompletan taj resurs kome će ići? U korist juga Srbije sigurno ne! Druga stvar, objašnjavam: možda i nije problem sa dozvolama, samo je pitanje inertnosti ove države i nepostojanje zakonskog miljea, već namera da se ta naša "mlada sa juga Srbije", možda, "uda" za nekog "masnijeg mladoženju", a kada ima masnog mladoženju omastiće se i mnogi brkovi.
Sve ovo navodi nas na jugu da posumnjamo i u neke druge namere! Govori se o 770 miliona eura, za koliko se nudi ta koncesija, što nije ni blizu vrednosti jednog takvog bisera, ne Srbije nego Evrope. Ko ne zna malo više o njemu može da dođe, sve ću mu objasniti.
Ova vlada, sa ovakvim aktivnostima, očigledno ukazuje da želi da vlada neograničeno, uz apsolutnu vlast. Čak i da se proda ta koncesija, odnosno Vlasina, o kojoj govorim, šta jug Srbije dobija? Dobija 5% u ovom koraku, a onda kada istekne koncesija i kada se koncedentu, odnosno Vladi Srbije vrati sva imovina koja je, eventualno, izgrađena u tom periodu, onda će je Vlada Srbije prodati i jugu Srbije ostaje 5%, a 95% ide u centralu. Takva koncentracija sredstava i vlasti dovodi do "beogradizacije" Srbije, do stvaranja Srbije kao jednog loše izgrađenog tela sa ogromnom glavom i udovima koji su potpuno reterirali! Takva država sigurno ne može normalno da funkcioniše.
Mi iz Nove Srbije sigurno nismo protiv ovog zakona zbog toga što nismo za evropske integracije i za reforme. Prvi smo za evropske integracije i za reforme, ali dajte da pravimo stvarno demokratsku decentralizovanu Srbiju, gde neće sva vlast biti koncentrisana u vrhu jedne piramide i gde nećemo u celoj Srbiji imati samo jednu instituciju što funkcioniše, a to je Vlada Srbije, koja će koncentrisati svu vlast u svojim rukama.
Malopre sam spomenuo onaj izvorni program DOS-a, koji je većina nas ovde promovisala 2000. godine. Analizirajte ga od tačke do tačke i naići ćete na mnoga pitanja i odgovore tipa - obećali smo, a nismo ispunili, pa smo čak kojekuda uradili suprotno od onoga što smo obećali! Upravo to je ono što navodi nas iz Nove Srbije da razmišljamo o kontinuitetu promena. I krajnje je vreme! Zato i pokrećemo akciju da se vratimo šestom oktobru, jer peti smo, očigledno, potrošili! Mi iz Nove Srbije ćemo biti protiv ovog zakona. Mislim da sam dovoljno razloga naveo za to.

        Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nisam imao nameru da diskutujem.
Međutim, u mnogim diskusijama došlo je do čiste zamene teza, pa i Novoj Srbiji i meni, odnosno mojoj diskusiji pripisana je politička demagogija, odnosno da se mi zalažemo za nekorišćenje privrednih resursa kao osnovne institucije, odnosno instrumenta privrednog razvoja i popravljanja životnog standarda stanovništva! Zato moram da odgovorim. Upravo je obrnuto. Nije tačno da se mi ne zalažemo za koncesije i za stavljanje prirodnih resursa u razvojnu funkciju; naprotiv. Naravno, na zdravim osnovama.
Ne možemo, gospodo, davati u koncesije i poklanjati nešto što je tuđe. Znači, ukoliko želimo da sve ove zakone koje usvajamo stavimo na zdrave osnove, moramo raščistiti prvo sa svim nepravdama u ovom društvu činjenim od Drugog svetskog rata pa naovamo. Prvo je SPC-u oduzeta imovina, kako bi se učinila ekonomski zavisnom, kako bi se odvojila od naroda, pa je normalno iza toga puštena parola: popovi-lopovi. Tipično odvajanje crkve od naroda.
Odmah posle Drugog svetskog rata oduzimana je imovina i ljudi su ostajali bez života, a do današnjeg dana to nije popravljeno. Poslednji stadijum: komunisti su sopstvenim opštinama oduzeli imovinu kako bi ih učinili zavisnim od centrala i kako bi morali da "šene" pred svojim vrhovima. To do današnjeg dana nije ispravljeno.
Mi zameramo ovoj vlasti što nije napravila diskontinuitet, nije ispravila istorijske nepravde; znači, morala se vratiti sva oduzeta imovina, svima ovima koje sam spomenuo. Kada znamo čije je šta, onda ćemo staviti u funkciju sve resurse i pošteno krenuti u razvoj. To je suština onoga o čemu sam govorio.
Taman posla da resurse izdvajamo iz razvojne funkcije! Ovako kako sada činimo, učinićemo još jednu nepravdu. Napravićemo još veći jaz između razvijenih i nerazvijenih. Na koji način? Oni koji su svoje resurse počeli da koriste, oni su već razvijeni.
Resursi su ostali u nerazvijenim opštinama. Njima ćemo dati na kašičicu, a buldožerima ćemo tovariti i terati u centralu, a onda bliži vlasti, ti su po pravilu već nešto postigli i svoje resurse aktivirali, dobiće više.
Pravimo još veću nepravdu i još veći jaz između razvijenih i nerazvijenih. To je suština. Zbog toga Nova Srbija ne prihvata ovaj zakon. Zbog čega? U članu 1. se već definiše ko je koncedent, Vlada Srbije odnosno Srbija, jer je ona vlasnik svih resursa. Prema tome, još jednput, mi ovaj zakon nećemo podržati niti u načelu, niti smo pokušali da ga ispravljamo amandmanima, jer se ne slažemo sa suštinom zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsedavajuća, i oni ostali koji su ovde voljom Administrativnog odbora, a ne izbornom voljom građana, složio bih se sa jednom konstatacijom iz uvodnog dela, da je suština ovog zakona o kome danas govorimo politički konfliktna. Nažalost, nije samo politički konfliktna, ona je konfliktna i sa pravom, i sa pravdom, i sa izbornom voljom naroda, i sa narodom i sa pameću.
Konfliktna je suština ovog zakona, odnosno zakon je konfliktan i sam sa sobom. Pogledajte, u članu 3. se kaže da u raspodeli mandata u skupštini učestvuju političke stranke i političke organizacije, dok se u članu 5. kaže da se poslanici biraju srazmerno broju narodnih poslanika koji imaju poslaničke grupe itd.
Danas na Zakonodavnom odboru čuo sam još jednu lepu misao o tome šta je to izborna volja građana i da li se ona utvrđuje samo na izborima ili između izbora. Voleo bih da čujem kako se to utvrđuje izborna volja građana između izbora. Ona se, doduše, menja, jer se menja politička karta, odnosno odnosi u društvu i utoliko brže ukoliko vlast loše vrši svoju funkciju. Ali, to povećava konflikte u društvu i zato služe izbori da se konflikti smanje, da se tenzije smanje i da se politička karta i odnosi u parlamentu prilagode odnosima u društvu.
Kakvi su odnosi u našem društvu? Sigurno te odnose ne održavaju poslaničke grupe. Pogledajte samo rezultate izbora, pogotovu na lokalu zadnjih dana i onda ćete naići na takve paranoične naslove u novinama, kao što je "Ponoćna seča dosovaca", neću reći u kom gradu. To je samo izborna volja građana. Tu izbornu volju građana upravo ovim zakonom pokušavamo da menjamo, odnosno da njome manipulišemo.
Ovaj zakon je, očigledno, nastao na osnovu jednog jasno postavljenog zadatka. Taj zadatak je da se odradi metod kako da se dobije skupštinska većina u Skupštine zajednice. Pri tom, pravne norme uopšte nisu bitne. Ovaj zakon je dokaz za to. Poslaničke grupe, izvinite, samo su tehnička pomoć za funkcionisanje parlamenta, a nikako vlasnici mandata. Mandat daje narod strankama i koalicijama na izborima. I, promena i manipulisanje sa poslaničkim grupama između dva izborna ciklusa sigurno ne odražava volju građana. Znači, narod nije birao poslaničke grupe, pogotovu ne one fantomske.
Težnja da se skupštinska većina iz ovog parlamenta, ovakva kakva jeste, preslika na parlament odnosno na Skupštinu Srbije i Crne Gore predstavlja tipično manipulisanje voljom građana. Takva manipulacija voljom građana, kao što sam malopre rekao, vodi ka konfliktnom društvu. Konflikata je, valjda, ovom društvu dovoljno.
Zato u ime poslaničke grupe Nova Srbija apelujem na pamet da se prihvate amandmani kojima će se dovesti u red ovaj zakoni, kojima će se ispoštovati kao kriterijum rezultati sa decembarskih izbora 2000. godine, bez obzira što je ovde rečeno, u uvodnom izlaganju, da se ti rezultati ne mogu prihvatiti kao kriterijumi. Koji su onda drugi kriterijumi? Drugi kriterijumi bi bili novi izbori. Međutim, ovde se neki novih izbora boje kao đavo tamjana.
Kada su u pitanju poslanički mandati doživeli smo strahovitu transformaciju. Na početku se u ovoj skupštini, izvinite, sa poslanicima maltene brisao pod, menjali su se brže i češće nego što neki menjaju donji veš. Sad najedanput poslanici postadoše suvereni vlasnici svojih mandata. U okviru istog ovog izbornog zakona koji nije menjan, ovakvo činjenje, dame i gospodo, vodi produbljenju konflikata, što za ovo društvo nije dobro i vodi do onoga što ćemo mi iz Nove Srbije sigurno pokrenuti, jer ako smo bili nosioci 5. oktobra, bićemo nosioci jednog novog pokreta za 6. oktobar.

Uvaženo predsedništvo, gospodine predsedniče, dame i gospodo ministri, cenjene koleginice i kolege poslanici, rasprava o budžetu u stvari u principu predstavlja raspravu o raspodeli sirotinje, bar u našoj državi, i normalno je da ni jedan od budžetskih korisnika ne može biti zadovoljan.
Doduše, oni ne bi bili zadovoljni ni kada bi dobili dva puta više sredstava no što ih dobijaju. Taj deo nije sporan, svima je malo, ali je sporan jedan drugi deo, koji je definisan u natpisu na Vukovom grobu, u kome se kaže: "Već se bunim što mi nije pravo", a to "nije pravo", definiše se u stvari balansom, odnosno odnosom kako su vrednovani pojedini budžetski korisnici, što u stvari predstavlja razvojnu politiku Vlade.
Kako ste sagledali neku funkciju u društvu, tako je vrednujete. I normalno, pretpostavljate, pošto imam relativno malo vremena, jer moja poslanička grupa ima samo 9,5 minuta, da ću govoriti o univerzitetu, jer sredstva za univerzitet treba da imaju razvojnu funkciju, a ne socijalnu, kakva, nažalost, jeste.
Da skratim, u 2002. godini učešće novca koji dobija univerzitet u okviru kompletnih para koje se investiraju preko Ministarstva za prosvetu i sport, bila je jedna šestina. U 2003. godini, iz budžeta ide 4 milijarde 991 milion ili 3,16% više; međutim, kada uzmete u obzir inflaciju, to je za oko 70 miliona u realnom iznosu manje nego što je bilo ove godine. To je jedna osmina učešća u Ministarstvu za prosvetu.
Normalno, verovatno će ministar reći: da, ali tu ima još jedan drugi deo, a taj drugi deo se po prvi put pojavljuje u budžetu, u koloni - dodatna sredstva; i tu je čak za univerzitet i za visoke škole planirano dve milijarde i 084 miliona, odnosno oko 30% sredstava za finansiranje univerziteta i viših škola. Da li dodatna sredstva, odnosno tolike pare, možemo da namaknemo od školarina? Mislim da ne.
Mi smo ta sredstva imali i ove godine, samo nisu bila izdvojena, imali su ih neki fakulteti i to po pravilu nisu fakulteti koji mogu da povuku razvoj, a vi znate koji su to fakulteti, koji imaju veliki broj studenata, tehnički; tehnički fakulteti su izuzetno ugroženi, a o tome mogu kompetentno da vam govorim, jer sam zadnjih godinu i po dana prodekan za finansije i da ne kukam mnogo, mi na ime materijalnih troškova ne dobijamo ni polovinu sredstava potrebnih za pokrivanje samo računa javnih i komunalnih preduzeća; jedino redovno plaćamo PTT usluge, da nas ne bi skinuli sa interneta, jer se njega držimo kao davljenik za slamku, jer nam je to jedini kontakt sa svetom.
Ako ne bi bilo, na žalost, ima i političkih pritisaka, mi bismo ovog trenutka kao i većina fakulteta bili isključeni, bila bi nam isključena struja, voda, grejanje, sa studentima na ulicu.
To jeste stanje, na žalost, na univerzitetu. Da vam ne govorim o zaradama, na mom fakultetu 30% zaposlenih po pravilu mladih asistenata i doktora u početnim zvanjima imaju zarade koje su ispod osnovica za zaračunavanje poreza na zaradu. Na osnovu toga što plaćaju porez na veću osnovicu nego što je njihova zarada, još više im se smanjuje zarada. To je rešeno kod osnovnih i srednjih škola tako što je Vlada uredbom donela korekcijski faktor, daje i novac za korekciju, međutim, univerziteti taj deo ne dobijaju. Na žalost, oni nemaju sindikate, mali su u odnosu na osnovne i srednje škole da zaprete štrajkom i takva je situacija kakva jeste.
Znajući sve ovo o univerzitetu, želim da podsetim kolege poslanike, članove Odbora za prosvetu, koji su doduše tesnom većinom, sa pet uzdržanih glasova podržali ovaj budžet, bar ovaj razdeo u ovom budžetu, a tamo ima univerzitetskih profesora i dekana. Ipak, mi poslanici nismo narodni poslanici, koliko to jesmo verovatno će narod oceniti na nekim sledećim izborima i, pošto sam već, na žalost, upotrebio skoro dve trećine vremena koje je namenjeno mojoj poslaničkoj grupi, nemam vremena da govorim o drugim razdelima.
Želeo sam posebno o poljoprivredi, o stanju u poljoprivredi, o agrarnom budžetu, koji sigurno nema jasno definisanu razvojnu funkciju, a to se može lako; i mali i veliki budžet može ili ne može imati razvojnu funkciju, zavisno od toga da li imate koncepciju. Ovaj naš je nema, a ko ne zna kojim će putem i gde želi da stigne, taj veoma dugo putuje. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dragi gosti, a pogotovo mladi, bojim se da ćemo ovaj zakon usvojiti uz dosta izvinjavanja i uz blede diskusije, zbog uglavnom bledih rešenja koje ovaj zakon nudi. Međutim, ovakav zakon i ovoliki period usklađivanja tog stvarnog života sa pravnom regulativom kao radnik univerziteta mogu da razumem, poznavajući činjenicu koliko je taj naš glomazni sistem visokoškolskog obrazovanja inertan i teško se diže iz letargije, a bogami pojedinci koji su imali i neke privilegije, a to se čak odnosi na univerzitete, istih se  teško odriču.
Pored svega, u ovom zakonu, ovakvom privremenom, tranzicionom, jedino se nadam da će ta privremenost biti stvarno privremena, neke stvari se moraju i pohvaliti. Na primer, o onom zakonu iz 1998. godine neću govoriti, jer smo mnogo govorili, i pre i posle 5. oktobra, ali za pohvalu je vraćanje uloge Republičkom savetu, odnosno smanjenje ovlašćenja Vlade u delu koji se odnosi na univerzitete; zatim, sastav organa upravljanja; pa onda, studentski parlament, gde se jedino ne slažem sa konstatacijom datom u obrazloženju, da je to značajna demokratska tekovina studentskih protesta. Za mene je to samo odraz neophodnosti da se studenti uključe u proces odlučivanja na univerzitetu, a oni su se, hvala bogu, bunili i ranije, a buniće se i nadalje. Prema tome, ne stoji konstatacija da je to samo demokratska tekovina studentskih protesta.
Za pohvalu je prilagođavanje savremenim metodama organizacije nastave, prošireno područje autonomne pravne regulative, kao jedini reformski korak. Moram da pohvalim što je predviđeno uvođenje inkubatora i inovacionih cenatara na fakulatetima, jer je naučno - istraživački rad univerziteta do sada, iako je to jedna od osnovnih, ujedno i naslabija delatnost fakulteta, zbog toga što je, pogotovo u zadnjoj deceniji prošlog veka, naučno-istraživačka delatnost služila samo kao socijala.
Bilo je mnogo projekata, mnogo rezultata. Na taj način, preko projekata, Ministarstvo je dotiralo sirotinjske fakultete, na neki način i pomalo povećavalo standard univerzitetskih profesora. Ali, imali smo, što je na više nivoa konstatovano, izuzetnu razliku između rezultata istraživanja i stanja u transferu tehnologija i u proizvodnji kod nas. Proizvodnja je takva kakva jeste. Znači, sva ta znanja i sve te rezultate nismo primenjivali, jer nisu ni bili primenjivi. Inkubatori, inovacioni centri bi trebalo da bitno promene ovo stanje.
Ovaj zakon ipak nije dovoljan podsticaj da se uzdrmaju i probude uspavani univerziteti i da se u razvojne svrhe upotrebi taj naš preobiman i veoma inertan sistem. Zato smatram da je neophodno hitno posle ovog zakona uraditi novi reformski zakon, ne samo o univerzitetu, nego i o naučno-istraživačkoj delatnosti, jer ta dva segmenta moraju da budu u izuzetnoj korelaciji.
Mi iz poslaničke grupe Nova Srbija ćemo glasati za ovaj zakon, jer je on neophodan kako bi uskladio stvarno stanje sa neadekvatnom pravnom regulativom, ali, kažem još jednom, insistiramo na privremenosti ovog zakona, jer se, između ostalog, bojimo da će ovaj zakon predstavljati kočnicu za one fakultete koji će prednjačiti u reformskim procesima. Da ne bi bio kočnica, moramo ga što pre zameniti.

Dame i gospodo, Polazne osnove o kojima danas  diskutujemo predstavljaju politički dogovor o formiranju jedne državne zajednice koja je čudan hibrid i provizorij, oročen na tri godine, odnosno država na probnom radu čije će funkcionisanje nažalost u potpunosti biti, po našem mišljenju, blokirano, i to rešenjima koja su ugrađena. U nedostatku vremena da ih komentarišem, spomenuću samo dva. To su jednodomna skupština, uz određenu pozitivnu diskriminaciju poslanika iz Crne Gore, pri čemu će se ugraditi mehanizmi zaštite od nadglasavanja država - članica, verovatno konsenzus.
Još jedan drastičan primer je da vojskom komanduje Vrhovni savet odbrane koji odlučuje konsenzusom, a regruti će služiti u svojoj državi članici, ako se drugačije ne izjasne. To je siguran put da u narednom periodu od naše vojske postanu dve vojske i logistika za definitivno odvajanje država.
Normalno, tu je i Evropska unija koja će pomagati u ostvarenju ovih ciljeva i redovno nadgledati ovaj proces, znači mentor, a mi protektorat. Sve ovo bi trebalo da bude zajednički put ka evropskoj integraciji bez granica, carina i različitih valuta, a mi polazimo od suštinske suprotnosti u svemu ovome - imamo razjedinjeno tržište, dva valutna sistema, posebne bankarske i carinske sisteme; to može samo usporiti našu evropsku integraciju.
Taj konsenzus koji se stalno spominje, na kome se insistira kao što reče gospodin premijer, obiće se o glavu Srbiji. Svedoci smo da se zadnjih par dana u crnogorskom parlamentu naše kolege poslanici ubiše objašnjavajući kako je ovo država koje u stvari nema, ali i takva je pogubna za Crnu Goru a ponižavajuća za Srbiju.
U proteklom periodu od 8,5 decenija imali smo proces gde su sve naše takozvane bratske republike upotrebile Srbiju i Crnu Goru da dođu do svojih država, iz jednog jedinog razloga - jer su imale jasno definisane ciljeve i nacionalni program. Mi ga, nažalost, do današnjeg dana nemamo, jedino znamo da se Srbija svo vreme stidi sama sebe i zbog toga što je najveća i treba neprestano da se izvinjava.
Da skratim, pošto nemamo puno vremena, mi iz Nove Srbije predlažemo da se definitivno okrenemo sami sebi, da odbacimo nepotrebno breme takozvane Savezne vlade (a ja se izvinjavam gospodinu potpredsedniku) i nepostojećeg parlamenta, i da definitivno uklonimo jednu političku i ustavnu nelogičnost. To je način da se u Srbiji mnogo brže definišu i konstituišu demokratske institucije i da završimo ekonomske reforme.
I, na kraju, želim samo da napomenem da se mi iz Nove Srbije od ostalih koji se ne slažu sa ovakvim konceptom bitno razlikujemo po tome što mi nismo niti za unitarnu Jugoslaviju, niti za neku, ne daj bože, socijalističku federativnu Jugoslaviju. Mi smo, dame i gospodo, za to da se Srbija definitivno okrene sama sebi, svojim interesima i svojoj tradiciji. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Leskovcu je od 18,7 smanjeno na 13,3%. Mi ćemo biti najsrećniji kada taj procenat bude 2 ili 3%, ali na bazi objektivnih pokazatelja o fiskalnom kapacitetu. U ovom slučaju, kod procene za ovu godinu, ne slažemo se sa procenom ministarstva, koja je data u obrazloženju odbijanja amandmana, gde se kaže: "Opština Leskovac će, prema proceni Ministarstva finansija i ekonomije, sa stopom od 13,3% ostvariti planirani godišnji obim sredstava za 2002. godinu, a predviđenu članom 2. Predloga zakona".
Koji su to kriterijumi na osnovu kojih smatramo da nismo dobro sagledani u ovoj godini. To je pre svega stepen razvijenosti, što se vidi ako vam dam samo jedan podatak, a to je da je nivo industrijske proizvodnje u Leskovcu u 2000. godini u odnosu na 1989. godinu, bio samo 21,7%, a što je 4,7 puta manje. To je za 11 godina dva i po puta lošije od republičkog proseka, što govori o nivou industrijske proizvodnje i o kupovnoj moći stanovništva.
Bilo je zaposleno 1989. godine 36.000, a 2000. godine samo 22.500 i to najveći deo od toga su prividno zaposleni. Svi su oni u delu sive ekonomije, tako da nerealno deluje, čak i ako usvojimo onaj amandman na član 4, po kome će deo viška sredstava ostajati opštini, jer taj višak nećemo moći da ostvarimo zbog toga što je to siva ekonomija koju bi trebalo da uteramo u budžet. To je u stvari siva socijala. Tu su ljudi koji bukvalno preživljavaju od toga, jer nemaju nikakvu zaradu u firmama.
Drugi podatak je da u leskovačkoj opštini koja je najrazuđenija u Srbiji, sa 144 naselja, imamo 120 školskih objekata koji su svi ruinirani, da smo čak prošle godine imali slučaj da se celo jedno odeljenje urušilo u podrum. Imamo jednu školu koja nastavu izvodi u crkvenom konaku, a što sa jedne strane i nije loše, ali crkva nije dužna da pokriva državu.
Još jedan veliki argument, a zamolio bih pogotovo gospodina ministra da obrati pažnju, Ministrstvo za finansije i ekonomiju je prošle godine ostalo dužno opštini Leskovac 13 miliona i to po osnovu toga što nam nisu povratili sredstva od naplaćenih ibveznica za dečiji dodatak, a na ime plaćenih poreza za imovinu i katastarskih prihoda. Tih 13 miliona samo je polovina od ovih sredstava koje sada tražimo ovim amandmanom.
Znači, ovo nije spisak lepih želja, nije nikakva licitacija. Samo tražimo da se malo objektivno sagledamo. Leskovac je ponosni grad, koji je bio pre 120 godina prvi po razvijenosti u Srbiji. Pre 70 godina četvrti u Kraljevini Jugoslavije. Nažalost, posle pet decenija crvenog terora je na dnu lestvice razvijenosti. Samo tražimo malo vazduha da se odbacimo od zemlje. Pošto znam kakvo je raspoloženje prema ovim amandmanima, još jedared se obraćam Ministarstvu, a ako ništa drugo, vratite nam makar ovih 13 miliona koje ste ostali dužni prošle godine.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, prvi od diskutanata u jučerašnjoj raspravi reče da ovaj zakon jeste ključni i reformski zakon kojim se zaokružuje set reformskih zakona. Ja bih se samo delimično složio sa tim, jer on jeste jedan od ključnih. Međutim, i redosled i sastav bi trebalo da budu malo drugačiji. Kao što mladi kolega danas reče, mi smo morali prvo da raspravljamo o zakonu o denacionalizaciji, pa da zakonom o tranziciji rešimio probleme koji će se pojaviti u tranziciji, a onda da dođe na red zakon o radu i Zakon o privatizaciji.
Prema tome, kažem, ovo jeste ključni i reformski zakon kojim treba da se omogući priliv kapitala, da se poveća zaposlenost u novim uslovima. Međutim, kao što opet jedan od jučerašnjih diskutanata reče: ovo je najgori zakon. Međutim, kada je za tu stranu najgori, za nas je verovatno najbolji. Zašto? Zato što prekida sve relacije sa prethodnim sistemom, ukida društvenu imovinu, ukida samoupravljanje, pa prema tome mi ne možemo da se vagamo, mi smo direktno obrnuto proporcionalni, pa još jedanput kažem ne baš najbolji, ali tu je negde.
Što se tiče reakcije sindikata, ovakvo reformsko zaokruženje, tj. ovakva reforma sistema podrazumeva uvek socijalni konsenzus. (Zamolio bih kolegu iz Leskovca, gospodine predsedniče, izvinjavam se.) Kada se govorilo o Zakonu o privatizaciji, napravljen je neki dogovor, tj. postignut je dogovor o socijalnom konsenzusu, deo sindikata je to poštovao, ali neki su već sutradan skočili na obaranje. Sada kada u ovom procesu usaglašavanja zakona o radu Ministarstvo kaže da je ispoštovalo sindikate, da ih je konsultovalo.
Međutim, iz njihove žestoke reakcije se ispostavilo da baš nisu uvaženi. Ako posmatramo suštinski njihove zahteve, postavlja se pitanje koji zahtevi sindikata bi trebalo da budu uvaženi. Zbog čega ovog govorim? Na jednom odboru sam rekao, tačno i mi smo iz Nove Srbije za maksimalnu zaštitu zaposlenih. U ovom zakonu se pruža neka zaštita, a koju ćemo pokušati i amandmanima da pojačamo, koje ćemo prihvatati kao pravilne. Zaštita koju su imali u prethodnom sistemu nije bila nikakva. Jedan od kolega juče reče da se nijednim članom ne povećavaju i ne pružaju bolji uslovi, nego što su u starom zakonu. Jeste, taksativno i na papiru, ali pogledajte koju su to zaštitu naši radnici imali. Širom Srbije, od juga pa do severa, garantujem vam da više od 70% zaposlenih nije ostvarivalo pravo na penziono osiguranje, jer im nisu uplaćivani doprinosi. Nije ostvarivano pravo na socijalno osiguranje, jer im nisu uplaćivani doprinosi. Oni su bili fiktivno zaposleni. Čak, dame i gospodo, nisu ostvarivali ni pravo na zaradu. Nisu je imali, dobijali su neku siću, povremeno na ime toplih obroka i regresa, da li je to zaštita.
Ovakva zaštita kakva jeste, ali realna, postavlja bolju zaštitu. Prema tome, neophodan je socijalni konsenzus, jer bez njega reforme ne mogu da uspeju. U tome svi moraju da spuste nišan i da se dogovorimo kako najbolje da sprovedemo taj težak i bolan proces. Reforma, kao što na jednom odboru reče jedna ministarska pomoćnica, ne može da ne boli, pa će i ova naša da boli.
Kada su u pitanju amandmani koji su podneti na ovaj zakon, hoću samo jednu kratku analizu da napravim. Na 183 člana je podneto 218 amandmana. Međutim, pošto je zakon koncipiran u 18 poglavlja, interesantno je da vidimo koje su to oblasti koje su obrađivane uglavnom amandmanima, znači da su to ključne oblasti za koje su zainteresovani poslanici i populacija.
Nešto amandmana je na prva dva poglavlja, gde je zasnivanje radnog odnosa i gde su osnovne odredbe. Najviše amandmana je upravo u centralnom delu, gde se govori o naknadi štete, prestanku radnog odnosa, ostvarivanju i zaštiti prava zaposlenih itd. Dakle, upravo tamo gde se govori o zaštiti. Mi smo iz Nove Srbije, normalno ovaj zakon ćemo u načelu podržati, jer mi nismo protiv reformi. Naprotiv, mi smo za reforme. Prihvatanjem nekih amandmana pokušaćemo da popravimo ovaj zakon, kako bismo povećali zaštitu zaposlenih, a da istovremeno ne ugrozimo interese poslodavca ili sprečimo priliv kapitala.
Još jedna stvar o kojoj želim da govorim, a retko ko se do sada na nju osvrnuo, a to je upravo zaštita invalida. Razgovarao sam sa predstavnicima nekoliko udruženja invalida, udruženja civilnih invalida rata, boraca itd. Pazite, frapantni su podaci do kojih sam došao. O njima je malo ko razmišljao. Članom 80. i 81, pa čak i amandmanima koji su predloženi na ove članove, ne pruža se apsolutno nikakva zaštita invalida. Evo zbog čega. Ovim članovima i amandmanima se samo obezbeđuje da se zaposlenom invalidu ne može otkazati radni odnos. Da li je to zašita?
Meni je predsednik Izvršnog odbora Saveza civilnih invalida rata rekao: gospodine, naš zadnji zaposleni je 1984. godine. Zadnjih 10 godina njima su ukinuta maltene sva prava. Oni više nemaju prava na banjsko lečenje, a to su ljudi. Međutim, u amandmanima se govori da im se ne može dati otkaz. Oni ne rade, gospodo, problem je sa onima koji treba da se zaposle. Ako neko bude zaštićen zakonom, da ne može da mu se otkaže, neće ga ni zaposliti, jer nema interesa. To nije zaštita.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Zašto ti nisi dao amandman?) Ja za Vas nisam ti, ali nećemo o tome. (Tomislav Nikolić, sa mesta: Promenio si četiri partije, za mene si ti.) S obzirom da je to velika populacija koja zaslužuje malo više interesa, mislim da će Vlada Srbije morati da se pozabavi u nekom od zakona, ne ovim zakonom, beneficijama kod zapošljavanja i poreskim olakšicama, da se omogući da i takva lica dođu do svog radnog mesta i da pošteno zarade svoj hleb.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, mi iz Nove Srbije privrednu komoru sa njenim kompletnim sistemom lokalnih institucija smatramo samo kao sistem koji mora da ima jedan jedini cilj, a to je - privredni razvoj.
Ne bih mnogo komentarisao izlaganja prethodnika, ali se na neka moram osvrnuti. Neko je rekao da je ovo dobar zakon, ali da ćemo sa njim imati samo dobar zakon bez privrede. Podsetio bih samo da smo do sada imali privredu koja se intenzivno uništavala bez komore, jer je komora bila isključivo produžena ruka vlasti koja je služila da daje samo smernice gde se još može po neka kap krvi da izvuče. Jer, jedino je te podatke davala.
Jedan drugi kolega je rekao da država ne može da živi od malih preduzeća. Izvinjavam se, ali i ovo je u temi, tu je potrebno samo nekoliko podataka - da upravo najbolje privrede žive od malih preduzeća.
Uzmite najrazvijenije sisteme. Mi smo imali na Odboru razgovore sa predstavnicima regije Emilija Romanja. Tamo ima 62.000 firmi koje izvoze 15 mlrd. maraka, 66% ima samo dva zaposlena. Samo 1% firmi ima preko 50 zaposlenih. Prema tome, upravo najbogatija regija i grad u Evropi živi baš od malih preduzeća.
Upravo zbog toga, kada govorimo o privrednim komorama i o ovom zakonu, mi ga podržavamo, ali samo kao okvir koji mora da posluži privrednom razvoju bez mnogo administriranja. Zašto? Naša privreda će se tek razvijati, preduzetnici će se tek razmahnuti. Nemojmo mi sada zakonodavstvom da pravimo sisteme, republičke, lokalne, regionalne komore, koji će ograničavati. Videćete da će život nametnuti sasvim drugačiji sistem od onoga koga mi sada ovde propisujemo.
Nastajanjem novih preduzeća, sa njihovim udruživanjem, pojavljivaće se novi sistemi koji će se sasvim drugačije reorganizovati. Zato o tom sistemu komora, koji je dat u ovom zakonu, sada ne treba previše govoriti. Na tome se ne treba iscrpljivati. Decentralizacija - apsolutno da. Upravo to i kažem. Mi sada imamo neki okvirni sistem, a promene u njemu će nastajati upravo odozdo, kad počnu mali preduzetnici da se organizuju u svoja strukovna udruženja, onda će formirati drugačiju strukturu.
Još nešto što je ključno kada se govori o ovom zakonu, a to je obaveznost. Možda ćete se začuditi, mi jesmo politička partija za demokratske promene, ali kada je u pitanju privreda podržavamo obaveznost članstva, a to ću i obrazložiti. Evo zbog čega: ako će promenom strukture naših privrednih subjekata dominirati mala preduzeća, čak ne ni srednja, nego mala preduzeća i porodične firme (a to su preduzeća sa dva, tri, do najviše devet zaposlenih), to su preduzeća koja ne mogu da vrše sve funkcije koje vrše veliki sistemi. Ne mogu imati marketing, ne mogu imati istraživanje tržišta, razvoj, pa čak ni do elementarnih knjigovodstvenih poslova, baveći se samo proizvodnjom. Lokalna samouprava, preko sistema, a jedan od sistema je i privredna komora, mora maksimalno da servisira sve funkcije koje to malo preduzeće ne može da ima sa malim brojem zaposlenih. Upravo zbog toga podržavamo obaveznost članstva, jer na taj način preduzeće omogućuje uključivanje u tržište, pribavljanje svih informacija baš od strukovne organizacije.
Da ne dužim mnogo, znači, mi iz Nove Srbije ovakav zakon podržavamo. Smatramo da, kada je u pitanju privreda, ne treba mnogo administrirati, ne treba praviti obruče koji će biti kočnica, nego treba omogućiti da privreda u razvoju utiče na razvoj sistema komora. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, s obzirom na izuzetno nepovoljnu privrednu strukturu, odnosno strukturu privrednih subjekata u Srbiji tokom procesa privatizacije mi sigurno nećemo moći, privatizacijom društvenih preduzeća, da povećamo broj zaposlenih. Prema tome, jedina šansa za zapošljavanje, odnosno za povećanje broja zaposlenih su, pre svega, male i porodične firme i delimično srednja preduzeća. Na to nas navode iskustva iz Evrope, iz naprednih regija.
Sa nekima smo razgovarali i vi znate da pretežni broj tih malih preduzeća tamo ima od 2 - 10 zaposlenih, znači ne spadaju niti u grupu srednjih, a takva preduzeća mogu da funkcionišu samo ukoliko se privredni razvoj planira i sprovodi na lokalnoj samoupravi i na regijama.
Vi malo preduzeće sa nekoliko zaposlenih ne možete planirati iz centrale, odnosno iz Beograda, no morate popisati resurse koje ima regija i na bazi tih resursa odrediti strateške pravce razvoja i na osnovu strateških pravaca razvoja obezbediti logistiku, ali to mora lokalna samouprava. Znači, privredne zone, infrastrukturu, pristup kapitalu, institucije koje moraju da prate ta preduzeća na onim funkcijama koje same ne mogu da sprovode, a tu su i markentig, finansije, tu je razvoj, odnosno istraživački centri koji će omogućiti razvoj i razvojne programe.
Zbog toga smatram da ovakav pristup, odnosno ovakva agencija, bez mnogo veće koordinacije sa lokalnom samoupravom i sa drugim zakonima, koji moraju korespondirati sa ovim zakonom, neće dati rezultate. Na to nas navode iskustva u radu onih regionalnih agencija koje su već ranije formirane. Nemam dovoljno vremena da vam govorim o primerima, a takvih primera ima i kod nas, jer je jedna od prvih agencija formirana u Leskovcu.
Znači, ovaj zakon je sigurno neophodan. Međutim, mislim da će veoma brzo morati da se doradi i to u delu gde se obrađuju regionalne agencije, jer mi iz Nove Srbije smatramo da je pre svega neophodna ekonomska samostalnost opština i decentralizacija vlasti na svim nivoima, pa i decentralizacija funkcija vlasti, kakve su i funkcije koje treba da pokriva ova agencija.
U ovom zakonu sa 14 članova se tretira centralna agencija sa sedištem u Beogradu i samo u 15-tom članu se kaže da se mogu formirati regionalne agencije. Bez obzira na to što gospodin ministar reče da centralna agencija predstavlja institucionalnu podršku, a da regionalne agencije predstavljaju implementaciju na terenu, mislim da je mnogo više trebalo dati značaja regionalnim agencijama, odnosno direktno onima koji će korespondirati sa preduzetnicima na terenu.
Preduzetnik neće uspeti čak niti ako mu napravite biznis plan, niti ako mu date kredit; ako nema pristupa i nema organizovanu privrednu zonu ili industrijsku zonu, ali sa infrastrukturom. Primer: jedan od preduzetnika iz Leskovca je dobio kredit, nabavio mašine i tri meseca ne može da dobije priključak za struju, otići će u stečaj. Šta to znači? Znači, zato što nemamo upravo koordinaciju sa lokalnom samoupravom, ovakve agencije ne mogu da pruže pravu funkciju, odnosno da posluže svrsi.
Zato još jednom ponavljam da smo na Odboru za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom veoma otvoreno govorili o ovome i ovom zakonu zamerili višak centralizacije, ali smo ga prihvatili kao nužno zlo, odnosno kao nešto od čega se mora početi. Smatramo da ovaj zakon mora biti više decentralizovan i da se mnogo više funkcija i konkretnih zadataka mora spustiti na regionalne agencije, uz koordinaciju sa drugim institucijama koje će na nivou regiona potpomognuti razvoj ovih agencija.

Uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon o privatizaciji je krunski zakon reformskog paketa zakona i on jeste istorijski, čim  prethodnom sistemu čupa korene, ukidajući jednu protivprirodnu svojinu, koja je bila osnova njihovog držanja vlasti na terenu, ne samo u privredi, nego u svim sferama života. Jedan od mojih prethodnika spomenu da bi ovaj zakon po prirodi sadržaja trebalo da bude jedan od zadnjih u reformskom paketu zakona. Međutim, mi poslanici Nove Srbije se time ne slažemo. Smatramo da kada kasnimo, žao nam je što nije bio na samom početku, on to  može da bude ka ledž specialis iz razloga što je taj zakon jedini instrument pomoću koga možemo pokrenuti industriju, povećati proizvodnju, povećati efikasnost industrijskih preduzeća i podizati standard zaposlenih.
Analizirajući govore prethodnika, pre svega iz onog kritizerskog dela, izvukao sam nekoliko premisa, kako oni konstruišu svoje napade. Pa po tačkama, poređani izgledaju ovako: pad proizvodnje zadnjih nekoliko meseci je jedino rezultat nesposobnosti nove vlasti, tako kažu: prethodna vlast je ostavila u nasleđe ogromnu društvenu svojinu, kamo sreće; rasprodaje se kapital koji su zaposleni stvarali izdvajajući deo veoma skromni dohodak, ulažući ih u objekte i mašine; napušta se kurs socijalno - pravnog modela privatizacije; desničarski koncept zakona protiv radnika je jedino za Vladu i kapital; i konačno, prethodna vlast je sačuvala preduzeća u najtežim vremenima.
Kako je sačuvala preduzeća u najtežim vremenima, hoću da vam ilustrujem jezikom brojki, jer drugačije kao tehničko lice ne umem da govorim. Ovde imam izveštaj Privredne komore za Jablanički region u kome se jasno kaže da od 1.143 privredna subjekta, a 29.586 upošljenih, 46% radnika je sa gubitkom. Ali, gospodo, od tih 1.143, 146 su društvena preduzeća. Ona 100% rade sa gubitkom. Pri tom, Privredna komora u svom izveštaju daje podatke samo o kratkoročnim potraživanjima i dugovanjima, a ne o dubiozama. Te dubioze su kod većine preduzeća veće od vrednosti preduzeća.
Šta je sa drugom komponentom, a to je socijalna komponenta, opet jedan izveštaj, koji je uradio Anketni odbor SO Leskovac. Obišao je preduzeća u opštini Leskovac i izvukao je sledeće podatke, od ukupno 109 društvenih preduzeća sa 16.144 radnika, obrađeno je 31 preduzeće sa 9.238 radnika; dugovanja prema Fondu za PIO tih preduzeća su 212 miliona i tako dalje, odnosno 9.238 zaposlenih imaju bukvalno prekid radnog staža od 3,34 godine, a kod nekih preduzeća i do 6,5 godina. Oni nisu zaposleni. To predstavlja 60% zaposlenih u leskovačkoj industriji. Međutim, za ostalih 40% ne znači da nisu u istom položaju, samo nemamo podatke o tome.
Upravo zbog ovih podataka kao otrovna demagogija deluje izjava jednog poslanika koji kaže, smanjili ste proizvodnju povećali poreze i sve radite kako biste smanjili vrednost preduzeća. Tako je u ovim preduzećima o kojima sam upravo govorio, jer govorim o tom okrugu, zato što te podatke najviše i znam. Ne verujem da je drugačije i u drugim okruzima. Pad proizvodnje gospodo nije proizvod nove vlasti. To je posledica ogromnih dugovanja koja prevazilaze vrednost preduzeća. Zatim gubljenje tržišta zbog zastarele tehnologije i nemogućnosti da postignu neki kvalitet niti rokove, nedostatak bilo kakvih obrtnih sredstava.
Zato je privatizacija, uz priliv investicionih sredstava, jedini put ka pokretanju proizvodnje, povećanju efikasnosti preduzeća i podizanju standarda radnih ljudi. Većina od 7.000 društvenih preduzeća, koja obrađuje ovaj zakon o privatizaciji, zbog prezaduženosti, negativnih rezultata poslovanja i trajne nesposobnosti za plaćanje obaveza, su regeneratori dubioza i odgovorna su za pretežni deo od 835 milijardi dinara unutrašnjih dugova i morala bi među prvima krenuti u proces restrukturiranja i privatizacije, makar i prinudom. To je veoma ružna reč i u suprotnosti sa svim onim čemu mi težimo.
Međutim, moram da pojasnim zašto ovako govorim. Na sceni su kod nas, pre svega do sada, mnogi mešetari koji su u prethodnom periodu, u uslovima paralenog postojanja društvene i privatne svojine, prelili kapital društvenih preduzeća u svoje džepove i sada na sve načine opstruiraju pregovore sa pravim partnerima i početak privatizacije, očekujući da ih sami otkupe, posle određenog vremena, za dinar ili dolar, a da onu obavezu za pokretanje kapaciteta i investicija, za tu obavezu koriste otuđeni kapital iz tih preduzeća, normalno, opran preko stranih preduzeća.
Zato se, iako je decentralizacija vlasti i odlučivanja jedno od osnovnih načela stranke za političke promene - Nova Srbija kojoj pripadam, zalažem za dopunu člana 16. stava 5. Predloga zakona o privatizaciji, u kome se kaže: "Postupak privatizacije može se pokrenuti i inicijativom ministarstva nadležnog za poslove privatizacije i zainteresovanih kupaca kapitala.". Ima malo vremena, a mnogo primera na osnovu kojih bih mogao da potvrdim ovo mišljenje.
Gospodo i dame, samo jedan slučaj iz našeg Leskovca hoću da spomenem - preduzeće u kome radnici 6,5 godina nisu radnici, jer im nije uplaćivano ništa u fondove, a to je veliko preduzeće sa 1.200 radnika. Doveli smo tri australijske firme koje su htele da ulože i da pokrenu proizvodnju. Opstrukcijom je došlo dotle da posle dva meseca pregovora, između ostalog, jedan sastanak je bio u Ministarstvu za privatizaciju , da je došlo pismo od partnera u kome su rekli - gospodo, mi nemamo vremena, mi nemamo kompetentnog pregovarača, prekidamo pregovore da ne bi izgubili ljude i kapital. Skrenuli smo ih malo južnije i otišli u kompaniju, koja je, doduše, po starom zakonu privatizovana, ali tamo rade novi mladi ljudi i za dva dana je sklopljen posao za 10 miliona dolara, uz 8,5 miliona eura kredita za pokretanje proizvodnje. Taj kapital je promašio leskovačka preduzeća u tekstilu koja sva stoje. To preduzeće koje je odbilo saradnju sa partnerima, traži od banke 30.000 dinara da kupi desetak lagera i da osposobi jednu mašinu, a uz to, nema ni gram sirovine. To je razlog zbog koga inicijativa za pokretanje ne sme da krene samo iz preduzeća, već podržavam i iz ministarstva, ukoliko ima ozbiljnih strateških partnera.
Za ubrzavanje pripreme i sprovođenje procesa privatizacije neophodno je odmah doneti najavljene propise koji preciziraju proces restrukturiranja subjekata privatizacije najvaljenih u članu 20. ovog zakona, jer većina naših preduzeća će morati da ide u restrukturiranje, upravo zbog toga što negativno posluju, nisu sposobna da servisiraju svoja dugovanja, nemaju nikakvih mogućnosti za pokretanje proizvodnje.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Podržaćemo preporuku gospodina ministra, da se nad celim procesom privatizacije uspostavi parlamentarna kontrola. Međutim, mi, poslanici Nove Srbije, podržaćemo i amandman koji predlaže decentralizaciju privatizacionih fondova. Ne može da ne učestvuje u njihovoj raspodeli lokalna samouprava sa čijeg su područja firme koje se privatizuju, jer se na taj način izbegava opasnost od beogradizacije Srbije i zaostajanja u razvoju ostalih regiona.
Hteo sam samo da napomenem da ovaj program koji smo mi, poslacnici DOS-a, promovisali u našoj kampanji, mi nosimo stalno sa sobom, jer to nije samo spisak lepih želja, već spisak naših obaveza. Tu postoje dve koje moramo posebno da potenciramo. Molio bih da me ipak saslušate još jedan minut.
(Predsedavajuća: Molim vas, 12-ti minut je. Imamo još 15 prijavljenih).
Ljutiće mi se, gospođo potpredsednice, svi ovi koji nam pišu da moramo uvesti zakon o denacionalizaciji, da ne bismo legalizovali pljačku građanstva od strane komunističkog režima itd. Imamo tu čak predložene i njihove amandmane. Ja im se izvinjavam što ne mogu to da iznesem. Imam i zakone koji su još uvek na snazi, a direktno ugrožavaju te ljude o kojima sam hteo da kažem.
Konačno, treća grupa naših zadataka je program za suzbijanja siromaštva. Delimično se ne slažem sa gospodinom ministrom, koji je juče rekao da je teško i nemoguće kvantificirati socijalne programe pre početka procesa privatizacije. Mi smo obećali da ćemo praviti socijalni karton.
(Predsedavajuća: Gospodine, 13-ti minut.).
Izvinjavam se.