Gospodine predsedniče, dame i gospodo ministri, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, metoda koju je očigledno kompletna Vlada izabrala jeste da svoje rezultate prikazuje na taj način da je vrhunski, odnosno osnovni rezultat normalna država u kojoj živimo, normalna bar onoliko koliko su normalne sve ostale evropske i svetske države i zato je normalno što boluje od svih normalnih bolesti od kojih se boluje i u ostalim normalnim državama.
Svetska bolest, kako reče premijer, jeste da građani imaju mnogo manje para nego što im je potrebno, to je činjenica. Normalno je, međutim, da u Evropi građani imaju manje para nego što im je potrebno da kupe "mercedes", jahtu, vilu, ali nije normalno da kod nas građani imaju manje para nego što im je potrebno da kupe hleb, mleko i za ostale potrebe, da ne govorim o kompletnoj potrošačkoj korpi.
Građanima je gore, kao što će se reći ovde, ali verovatno samo onima koji sede u opozicionim klupama. Prema tome, ako pravimo kratku paralelu, a šta je sa ostalim građanima kojima je gore i koji se prilikom ispitivanja javnog mnjenja izjašnjavaju da im je gore, a to je dobar deo koji prevazilazi 50% biračkog tela. Jesu li to nenormalni građani koji žive u normalnoj državi?
Prepodnevna rasprava je završena jednom, ne skoro viđenom euforijom, pri čemu su ministri koristili tonove sa mitingaškim povisilicama, a ministar finansija je prednjačio u tome, što je tipično za tehnologiju opsenarske demokratije, koja nam ponovo vraća na scenu virtuelnu stvarnost. Imali smo to ranije, da nam nije bilo jasno kako to da ne shvatamo da nam je toliko dobro koliko prikazuje televizija, doduše, sad ne toliko mediji, ali očigledno u izjavama ministara ima toga.
Ukratko ću vam izložiti jednu kratku političku analizu, ali neću opisivati stanje u kome se nalazimo. Do toga ću doći kasnije kada budem govorio o zakonima, reformama i pojedinim ministarstvima. Počeću od dva pitanja - zašto smo umesto reformi dobili institucionalni haos i zašto smo umesto demokratije dobili njenu parodiju i diktaturu?
Demokratski imidž članica DOS-a, a potom i nove vlasti, odražavao se na tri načina: prvo, na osnovu primata jezika nad stvarnošću; drugo, isticanjem neposredne podrške međunarodne zajednice, pri čemu se prenebregava da vlast titulu demokratije, kao i donacije za izdržavanje, ne dobija zato što je uspostavila demokratske institucije, jer ih nema, već pre svega zato što je vazalno kooperativna; treće, sistematskim isticanjem suprotnosti Miloševićevom režimu, jer taj je toliko užasan da novi, njemu protivan, ne može da bude nedemokratski. Ovakve metode su prepoznatljive, jer većinu DOS-a čine bivši komunistički funkcioneri, praksisovci poraženi na 8. sednici, ili njihova deca.
Položaj Predsedništva DOS-a identičan je položaju komunističkog politbiroa, kao nosioca eficijentne vlasti; liberalni program se umesto socijalističkog ostvaruje identičnom političkom tehnologijom, i kada ne funkcionišu institucije sistema, već je vlast skoncentrisana u nehomogenom politbirou, onda imamo tihu diktaturu i hronično vanredno stanje i nehomogenost ostvarivanja postavljenih ciljeva, uspostavljanja demokratije i pravne države.
Zaključak - od ove ekipe na vlasti niko ozbiljno ne očekuje demokratske reforme i kada tome dodamo da je tehnologijom kriznih štabova oko 40.000 stručnjaka ostalo bez posla zbog veza sa prošlim režimom, to može da se meri jedino sečom tehnokrata u Srbiji posle proterivanja liberala 1972. godine.
Sada da vam kažem: ovo nije moja analiza, bila bi radikalnija, ovo je analiza objavljena u mesečnim političkim analizama Centra za liberalno-demokratske studije, čiji je glavni i odgovorni urednik dr Boško Mijatović, koji spada u red najznačajnijih eksperata za makroekonomska pitanja, donedavno u samom vrhu Demokratske stranke, tvorac vašeg ekonomskog programa, koji je po sopstvenoj izjavi, verovatno ste je videli, stranku i formalno napustio 2002. godine kada se krenulo u otimanje poslaničkih mandata.
Bilo je tamo i čestitih ljudi. Onaj drugi deo u kome obrazlaže zbog čega je, između ostalog, napustio Demokratsku stranku, gde govori i o pokojnom premijeru, s obzirom da moje poimanje hrišćanskog morala ne dozvoljava da tako govorim o pokojnicima, neću pročitati, ali imate ga u intervjuu.
Verovatno je i gospodin Boško Mijatović jedan od onih koji je, kao što neprekidno ponavljate ovih dana, bio sa nama. Gospodo, upravo zbog tih koji su bili sa vama, a i mi smo bili, doduše, ispred vas 5. oktobra, a zdušno smo pred decembarske izbore 2000. godine promovisali ovaj program, neki od nas ga znaju, mi smo ga na jugu baš temeljito promovisali i obećavali narodu, a to što smo obećavali, da li treba da vas podsetim šta je, to je ono zbog čega smo mi izašli iz DOS-a.
Samo neke od tih stvari, odnosno šta je trebalo uraditi prvog dana - prva stvar je pokretanje inicijative za promenu Ustava; posle tri godine ga nemamo.
Dalje, paket reformskih ekonomskih zakona delimično je odrađen; antikorupcijski zakon - nemamo ga; zakon o sukobu interesa takođe nemamo; izborni zakon - evo, sada je u predlogu, ali ne verujem da će uspeti da se dođe do njega.
Kada je u pitanju antikorupcijski zakon, gospodin premijer mi je dao dobar šlagvort kada je licem u lice sa Bojanom Lekić rekao za izveštaj "Transparent internešnel" da je to neka kuća bez referenci čiji izveštaji nisu toliko bitni.
Gospodo, samo da vas podsetim da je u Beloj knjizi Miloševićeve vlasti koju smo delili 2000. godine narodu isti taj "Transparent internešnel" dao analizu gde smo na listi korumpiranih zemalja na broju 94, a sada smo na 106.
Samo da vas podsetim da konvencijom Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj u borbi protiv korupcije koja je proglasila ilegalnim korumpiranje stranih funkcionera, stupila na snagu 1999. godine, po toj konvenciji, ukoliko budemo procesuirali slučaj Janjušević i Kolesar, pa to izađe na međunarodnu arbitražu, a znate zbog čega i zbog kojih veza, Sejšela, "Popovca" itd, onda ćemo probiti verovatno dno na ovoj lestvici, a da je to ipak referentna ...

Da, koristim. Da je to ipak referentna organizacija, evo, objavio je ovaj dobar list "Ekonomist", a da je dobar za mene je garancija to da je u izdavačkom savetu ministar Božidar Đelić i da vam ne govorim o ostalima.
Što se tiče zakona o sukobu interesa, takođe ga nemamo, a neophodan je; da ga imamo, danas mi verovatno ne bismo diskutovali o većini naših ministara. Malopre sam skoknuo da kupim cigarete i morah da prođem pored jednih vrata kod kojih sa leve strane piše - Ministarstvo za privredu i privatizaciju, a sa druge strane "Deloitte and Touche".
Ja znam da je gospodin Vlahović rekao da nema više nikakvih odnosa sa "Deloitte Touche", ali verovatno ima neke emotivne kada je to stavio na istom ulazu gde je i Ministarstvo. Mnogo je tih afera, a ja ne volim da govorim tim rečnikom, nažalost, to je naša stvarnost.
Kada sam kod ministra Vlahovića, Ministarstvo za privredu i privatizaciju je više ministarstvo za privatizaciju ili rasprodaju, najmanje je ministarstvo za privredu, jer se, osim nekih subvencija i par restrukturiranja, uglavnom bavilo prodajom po jednom zakonu za koji je ovde za ovom govornicom i gospodin Šešelj rekao da je dobar.
Ali, ko ga sprovodi i na koji način i sa kakvom strategijom, bez ikakve nacionalne strategije, jer prvo smo udarili na doboš ono što donosi profit i što jedino vredi, za razliku od nekih drugih za koje rekoste da kad se merimo po prihodima od privatizacije da je njihov uspeh dva ili tri puta manji. Možda, gospodo, ali uzmite Sloveniju koja je prvo stavila na prodaju mala preduzeća i preduzeća sa problemima, a za ona preduzeća koja prave pare sačekala je da im se podigne vrednost, pa je ljubljanski "Lek" 1989. godine vredeo 20 miliona dolara, a nedavno je prodat za jednu milijardu, jer može samo jednom da se proda.
Da vam ne govorim o leskovačkom "Zdravlju", to je slična farmaceutska kuća, prodata je za 3,5 miliona evra, nosila je preko 15% tržišta lekova u bivšoj Jugoslaviji, a da je ukupno cena firme sa socijalnim programom i sa investicijom bila manja od zaliha sirovina, odnosno poluproizvoda u samom "Zdravlju" u trenutku prodaje. Ja ne znam kako se to zove.
Pošto mi vreme ističe, ima mnogo, uglavnom su izlaganja ministra veoma inspirativna, tako da čovek može satima da govori, ali ne zna od čega pre da krene, evo, da čačnem malo i finansije.
Činjenica je da je DOS smanjio spoljni dug za par milijardi kroz otpis dela duga Pariskom klubu, ali to je nadoknadio novim zaduživanjem, pa je Srbija i dalje visoko zadužena zemlja. Međutim, veći deo tog zaduženja, zajedno sa donacijama, završio je u potrošnji, što je neznatno popravilo standard, ali ne i proizvodnju. To je rezultat težnje da se time politički profitira i da se održi ova vlast kojoj je normalno bilo da, kao i u svim zemljama koje su u tranziciji, kao što smo i obećali posle prve, odnosno posle polovine druge godine, izađe ponovo pred javnost, da se ponovo proveri volja biračkog tela, a ne, kao što gospodin Mijatović reče, da se otimaju mandati.
Kada je u pitanju ekonomija, on je doslovce rekao, a tako i glasi ovaj njegov intervju u "Nedeljnom telegrafu", malo ko u DOS-u zna šta je država, nažalost. Kako bismo ove dugove koji su se u međuvremenu uvećali mogli da servisiramo, po dogovoru sa MMF-om neophodan nam je godišnji rast bruto društvenog proizvoda od 5%, uz povećanje izvoza za 17%. Vi pogledajte kakvi su nam rezultati ove godine, pa će vam biti jasno kako ćemo izservisirati taj dug.
Nažalost, što se tiče makroekonomske politike, a ja sam doktor tehničkih nauka, nisam ekspert, ali slušam eksperte koji su priznati, sam Boško kaže da je precenjen kurs dinara; to dvostruko guši našu proizvodnju, ono što je ostalo od nje, jer u bruto društvenom proizvodu industrijska proizvodnja učestvuje sa manje od 25%. Na taj način što smo nekonkurentni u izvozu ne samo zbog prevelikih troškova, nego i zbog skupog dinara, nismo konkurentni ni na domaćem tržištu zbog prevelikog uvoza stranih roba. To samo vama u Beogradu nije jasno, inače je Srbija propala i mrtva, gospodine.
Nisu propali, a znate vi ko; pre dve nedelje sam razgovarao sa jednim preduzetnikom koji je neverovatno hvalio DOS, a da li znate koji je njegov motiv bio. Doslovce mi je rekao - pre 2000. godine uvozio sam 60 šlepera, a sada uvozim 160 mesečno. On uvozi voće i rano povrće, upravo ono sa čime treba da budemo ekskluzivni na evropskom tržištu. To je to pomanjkanje strategije spoljnotrgovinske razmene. Taj uvoznički lobi hara.
O nepostojanju prave strategije privrednog razvoja, jer to je osnova koja može da nas pokrene, da vam ne pričam. Sada imamo ponovo neke slavopojke da ćemo sa malim i srednjim preduzećima zaposliti milion, pa su smanjili na 500 hiljada, sa 180.000 firmi. Međutim, to je deo strategije koji većina poslanika nije imala prilike da ima u rukama. Za tu istu strategiju je moja malenkost i jedan vaš poslanik, a neću mu spominjati ime, na Odboru za razvoj rekao - ovo bi moja baba bolje napisala. To je strategija bez strategije.
Kako ne bih upao u situaciju da me gospođa predsedavajuća opomene zbog prekoračenja vremena, samo kratko da završim. Kada je u pitanju Nova Srbija, za nas ova vlada nema jasnu strategiju reformi i privrednog razvoja, nema socijalni konsenzus, pogledajte na ulici šta se dešava, nikada ga nije ni imala, sem jednog kratkog perioda kada se razgovaralo o Zakonu o radu. Odmah su neki sindikati izašli. Izgubila je poverenje naroda neispunjavanjem obećanja.
Nažalost, istopio se i vaš politički konsenzus u okviru ostatka koalicije DOS-a, jer veće duže vremena ste, gospodo demokrate, taoci ostatka koalicije, odnosno onih partija čiji apetiti su mnogo veći od kombija u koji mogu smestiti svoje članstvo. Vreme je da se ponovo proveri volja biračkog tela. Mi nismo za šminku Vlade, već za nove izbore, jer građani Srbije imaju samo jedan način da utiču na svoju sudbinu, a to su izbori. Upozoravam ih da dobro paze koga će sledeći put zaokružiti, ne pozivam ih na one stare, ni slučajno, niti na ove, neke nove. Pedeset vlada je promenila Italija, pa je jedna od najjačih zemalja u privrednom regionu. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, predstavnika Vlade na našoj sednici nema, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega bih želeo da kažem nekoliko reči u odbranu skupštinskih službi, koje uopšte nisu krive zbog toga što niste dobili biografiju gospodina Šoškoća, jer je predlog za njega išao tek pre nepunih 60 minuta na sednici Odbora. Upravo zbog brzopletosti Odbora i predlagača, juče je kao predlog prošao gospodin Stojan Stamenković, a u međuvremenu, danas je morao hitno da bude smenjen, pa je umesto njega predložen i usvojen kao predlog gospodin Šoškić. Tako ljudi iz skupštinskih službi nisu imali vremena da poslanicima dostave sve te materijale. Znači, ljudi iz skupštinskih službi nisu krivi. Profesionalno rade svoj posao, ali predlagači, da ne kažem, muvaju, pa im onda prave probleme.
Što se tiče teme današnje rasprave, nikada više Odbor za finansije nije bio u ustima raznih medija i poslenika javne reči nego zadnjih dana, a upravo zahvaljujući čl. 16. i 23. Zakona o Narodnoj banci Srbije, koji su definisali nadležni skupštinski odbor kao predlagača guvernera i Saveta Narodne banke Srbije. Mi smo to kritikovali još u proceduri donošenja, odnosno uvajanja Zakona. Rekli smo da je to demagogija, bez obzira na mišljenje ministra, koji je rekao da je licitiranje demagogija, ako kritikujemo to što Odbor za finansije treba da predlaže. Mi znamo da je Odbor za finansije samo farsa i samo paravan za predlagače.
Koliko su legitimni i validni predlozi koji su sada pred vama, dao bih samo jedan podatak. Svi predlozi su na sednici Odbora za finansije usvojeni sa odnosom šest prema četiri. Odlučio je jedan glas, i to poslanika koji po Odluci Ustavnog suda od 27. maja ove godine ne bi uopšte trebalo da bude poslanik. Međutim, on je pre nepunih mesec dana "presvukao dres" i prešao u DS upravo da bi sačuvao mandat. Sada se to pokazuje kao dobra investicija, jer je on dao svoj glas i odlučio o predlozima i za guvernera i za članove Saveta Narodne banke Srbije. To je kolega iz Stranke SSJ koji je prešao u DS. Njegovo ime ne moram da pomenem.
To je ta problematična većina o kojoj smo govorili, kada smo kritikovali Zakon o Narodnoj banci Srbije. Ali, ta problematična većina i takvi poslanici će i ovde danas odlučiti, ne samo o kandidatima, nego o guverneru Narodne banke Srbije, kao i o članovima Saveta Narodne banke Srbije.
Druga stvar zbog koje sam izdvojio mišljenje na sednici Odbora za finansije je član 28 - konflikt interesa. U stavu 1. tačka 1. člana 28. kaže se da poslanici ne mogu biti članovi Vlade i funkcioneri u trenutku izbora. Gospođa Kori Udovički je ministar. Ona je radila u Ministarstvu za finansije, pre nego što je postala ministar u Vladi. To je neposredni konflikt interesa. Rečeno je da će ona odmah dati ostavku. U trenutku izbora, to je kršenje Zakona, a iza toga će ona biti ministar u ostavci. Ministar u ostavci je još uvek ministar, zamenjivaće ga neko ko nije izabrani ministar. Znači, mi ćemo sve do septembarskog zasedanja imati guvernera ministra. To je direktni konflikt interesa. Gospođa Udovički, koja po biografiji, nesporno, ima neke profesionalne kvalitete ...

To ste rekli vi, a ne ja, da su ti kvaliteti slabi. Možda vi to tako cenite. Čak sam je pohvalio, na sednici Odbora, kada sam o njoj govorio.
Međutim, u svom nastupu, zbog čega sam je i pitao kako zamišlja saradnju sa Vladom, što je predviđeno zakonom, pred poslanicima članovima Odbora za finansije rekla je za gospodina Dinkića sve pohvalno o vođenju monetarne politike, ali da je blokirao reformske potencijale Srbije. Šta to znači?

Kako može pisac DOS-ovog i reformskog programa da koči reformski proces?
(Više poslanika iz klupa dobacuje: "Ne da pare".)

Pričali smo mi i o kursu dinara, pa je gospođa Udovički to vešto izbegla, pa je rekla da kurs dinara zavisi od stabilnosti deviznih rezervi i da je verovatno da neće biti menjan. Međutim, sećate se da je prekjuče premijer rekao da će do kraja godine kurs evra verovatno biti 70,00 dinara. Ako se gospođa Udovički suprotstavi premijeru ... a znate kako premijer "lupa po prstima" one koji "prirodne potrebe vrše mimo noše". To je citat, doduše u malo ublaženoj formi, nego što je rečeno, jer nisam pomenuo pravi izraz za ono prvo.

Dobro i ja se vama zahvaljujem. Imam još mnogo toga da kažem, ali ću završiti, Nova Srbija neće glasati ni za jedan predlog.

Uvažena potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pročitaću vam ukratko proceduru stavljanja zakona na dnevni red parlamenta; u toj proceduri se kaže da odbori imaju pododbore, a po potrebi se formiraju i grupe i komisije na kojima se razmatraju predlozi zakona, zajedno sa najvećim privrednicima, ekspertima, profesorima fakulteta, predstavnicima sindikata i drugima. Pre nego što se zakon razmotri na sednici parlamenta prethodno se obave tri čitanja, tj. razmatranja na odborima i pododborima. Da vas ne bih zbunio, ovako se radi u češkom parlamentu. Kako se radi kod nas, svedoci ste i sami. Vlada je 11. jula popodne razmatrala paket zakona, 12. jula u subotu ga dostavila poslaničkim klubovima, 14. jula u ponedeljak kreće sednica sa tim zakonima na dnevnom redu. Poslanici dolaze i po prvi put se upoznaju sa zakonima.
Doduše, neke poslaničke grupe, pa i naša, zakazuju zbog toga nedeljom poslanički klub kako bi preduhitrili bar za jednu noć, da možemo da čitamo i da se pripremamo za sednicu. Dame i gospodo, ovakav način rada je negacija parlamentarizma. Ovo je uvreda za nas poslanike i za biračko telo koje nas je ovde poslalo. Šta mi možemo u ovakvoj proceduri da radimo sa zakonima? Možemo li da prostudiramo kako ti zakoni utiču na biračko telo, odnosno na sredine iz kojih dolazimo? Možemo li blagovremeno, na bazi analiza, da predložimo eventualna poboljšanja, pa da se pripremimo i hvalimo zakon, ako je za pohvalu. Mislim da vam je dovoljno jasno zbog čega sam izdvojio mišljenje i nisam glasao za ove zakone na Odboru za finansije, jer je ovo, ponavljam još jednom, negacija parlamentarizma i uvreda za sve nas koji ovde sedimo.

Uvažena potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, da nastavim tamo gde sam malopre stao. Ona procedura o kojoj sam malopre govorio je baš takva kao da smo, ne daj bože, u ratnom stanju ili u nekom produženom vanrednom stanju. Doduše, na našoj političkoj sceni jeste rat i to jedan rat, mogao bih da kažem, do uništenja, pri čemu se pravi akteri skrivaju iza pojedinaca, što nije dobro. U suštini, to je rat između G17 plus i Demokratske stranke  za isto biračko telo. Pošto su to verovatno stranke koje će morati sutradan da pregovaraju, jer računaju da im rejting tako raste, da će zajedno držati vlast, onda se, što bi rekli Srbi, "ne čepe direktno", nego preko pojedinaca, pa će onda biti krivi guverner i ministar.

To je suština ovog sukoba, a oko čega? Prvo, kao što rekoh, borba oko istog biračkog tela - kome će pripasti koliki kolač. Drugi razlog, veoma bitan, to je kontrola Narodne banke Srbije i finansija. Kakva kontrola i na koji način će zakon to omogućiti, i ovaj parlament, nažalost? Organi Narodne banke Srbije su monetarni odbor, guverner i savet Narodne banke. Monetarni odbor, pogledajte ovlašćenja, ima izuzetno jaka ovlašćenja. On utvrđuje monetarnu politiku, guverner je sprovodi, a savet bi trebalo da kontroliše i da vrši nadzor.

Međutim, pogledajte koja su ovlašćenja tog saveta. Savet, nažalost, ima ovlašćenja jednog slabijeg upravnog odbora. Šta to znači - da ćemo imati jak monetarni odbor i guvernera koji će držati sve u svojim rukama, a savet će biti više fikcija no kontrola. To je upravo obrnuto od onoga za šta se mi zalažemo i što se pokazalo kao dobro u našoj neposrednoj okolini.

Vi znate da je savet Narodne banke Slovenije, po broju i po sastavu članova, mnogo jači od Vlade Slovenije. To znači da imaju izuzetno dobru kontrolu monetarnog sistema.

Sada, o drugom delu, ako je toliko guverner jak i sa takvim ovlašćenjima, a zašto nam smeta ovaj? Verovatno zato što nije naš. Kako ćemo našeg postaviti? Ministar je malopre u uvodnom izlaganju rekao da ne treba licitirati demagogiju, spominjući proceduru izbora guvernera, a to je da ga bira Odbor za finansije Skupštine Srbije, odnosno predlaže, a bira Republička skupština.

Sada malo o tom licitiranju sa demagogijom. Licitira se već nedelju dana u našoj štampi, a već imamo u ponudi četiri-pet imena. Dva su, znate i sami, Mickovski i Jovanović iz Niša. Preksinoć na TV emisiji ministar reče da i on ima svog kandidata, doduše ne reče ime, a danas se u štampi licitira da je to ministarka Kori Udovički, pa se čak spominje i ime ministra Pitića. Svi sve znaju, samo ne predlagač. Ja sam neki član Odbora za finansije, i o tome niti se diskutovalo, niti bilo kakve informacije imamo. Verovatno ćemo mi predložiti.

Što se tiče izbora, biraće ga ova skupština, odnosno njena, kako neki rekoše, lagodna i stabilna većina. Kako ta lagodna i stabilna većina radi, videli smo juče čekajući četiri i po sata da navatate 126. To je sada pitanje, ne želim da insinuiram da li je juče možda bilo onih koji su glasali iz inostranstva. Mi ne možemo da proverimo listing, ali to može predsednik Skupštine.

Ta većina je i preslikana na Odboru za finansije, isto kao što ovde imamo kupljenih poslanika. Šta to znači? Da ćemo sa takvom procedurom izbora guvernera i saveta Narodne banke Srbije dobiti potpuno poslušničke političke ličnosti, koje će tražiti ono što traži odnosno zahteva Vlada Srbije, bez obzira što to nigde u zakonu ne piše.

Ima ponešto i dobro. Usvojeni su neki amandmani danas na odboru, pa i jedan na član 16. koji kaže da guvernera bira Narodna skupština, a dodaju se reči "većinom glasova od ukupnog broja poslanika"; znači, biće potrebno 126 glasova, i to je dobro. Drugi amandman, koji je usvojen, kaže: "U članu 28. stav 1. tačka 1) iza reči "članovi Vlade" dodaju se reči "funkcioneri političkih organizacija". Znači, funkcioner političke organizacije neće moći da bude guverner banke, o tome se može i diskutovati. To može da bude dobro, a ne mora. Ima i takvih i ovakvih slučajeva u svetu i u Evropi, ali to su prvi i drugi amandman koje sam vam spomenuo, pročitaćete pa ćete videti ko su predlagači.

Kada vidite ko su predlagači, biće vam jasna cena izbora guvernera, zato što su to sateliti, odnosno ostatak DOS-Reforma, koji te svoje usluge, odnosno onih nekoliko glasova do 126, debelo valorizuju.

Ima, doduše, nešto i dobro u ovom zakonu i to dosta toga dobrog. Ono što kolega malopre verovanto nije znao, Vlada je usvojila i dva dobra amandmana, a to je u članu 39, kada se govori o kreditima kojima će se zaduživati Vlada Srbije kod Narodne banke Srbije, umesto 10% moći će da podigne do 5% od prosečnog budžeta. Znači, na polovinu je smanjen iznos. I dodat je još jedan amandman, to je da se kredit mora vratiti do kraja godine. Znači, obezbeđuje se vraćanje.

Taj pokušaj mogu da pohvalim, za razliku od svega onog drugog, međutim ne može se diskutovati o ovom zakonu koji se na ovakav način, u ovom trenutku donosi, a da se ne krene od motiva. Znači, osnovni motiv za ovakvo brzo donošenje zakona, iako je rečeno da on kasni nekoliko koraka, jednostavno je da se zameni guverner.

Što se tiče zamene guvernera, ambasador Amerike i neki predstavnici EU i OEBS-a rekoše da nisu jasni razlozi za smenu Dinkića, jer ga smatraju najstručnijim i najuspešnijim, izražavaju zabrinutost da se ova smena ne odrazi na ekonomsku stabilnost naše zemlje. I, na kraju, da kažem da mi iz Nove Srbije za ovaj zakon nećemo glasati, iz istih ovih razloga, iz iste bojazni kao što je i bojazan koju je izrazio guverner Montgomeri.

 

Uvažena predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u svom nastupu ću govoriti više o trećem zakonu, zbog toga što je to deo koji veoma interesuje i boli jug Srbije, mada mogu da kažem da je malo neprirodno spojena rasprava o dva poreska  zakona sa zakonom o kontragaranciji Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori, kao garantu prema Evropskoj banci, itd. za obnovu puteva. Ovaj treći interesantan je za sve nas, a mislim da bi poslanici trebalo posebno da se  zamisle zbog toga što je u pitanju novac koji sigurno treba prihvatiti, ali je  znatno veći problem u drugom delu kako ga potrošiti.
Za obnovu puteva, samo za multimodalni koridor deset, sa priključnim krakovima, nama treba dve milijarde dolara. Ovaj kredit od 76 miliona predstavlja i nažalost, može da bude iskra oko koje ćemo se daviti, jer nikome nije dovoljno, 430 kilometara puteva, a kao što kolega Mucić reče, verovatno se neće napraviti od ovakvog kredita, jer je to znatno skuplje, pogotovo računajući trasu kojom treba da prolazi.
Nova Srbija, odnosno poslanička grupa, prihvatiće, normalno, ovaj zakon, kao i sve zakone koji obezbeđuju priliv sredstava; a ovakav priliv sredstava i investiranje u putnu mrežu predstavlja poseban vid javnih radova, koji našoj privredi, posustaloj, može da pruži i te kakvu pomoć. To, pre svega, važi za jug Srbije, jer jug Srbije, da vas podsetim, kroz njega treba da prođe upravo infrastrukturni krak, odnosno južni deo koridora deset od Niša do makedonske granice, koji preko Makedonije treba da nas spoji sa severnom Grčkom.
To je izuzetno važan putni pravac, to je žila kucavica Balkana, koji je već godinama, a da ne kažem decenijama, zapostavljen. Vi kroz leskovačku opštinu imate 50 kilometara takvog puta da onaj koji jedanput prođe, više nikad ne dođe. Zbog toga, u statističkim podacima, pokazuje se mala frekvencija; normalno, trpi zbog toga jug Srbije, jer nema tranzitnog turizma, trpi Makedonija i posebno Grčka, koja ima izuzetno smanjenje turističkog prometa. Zahvaljujući drugom kraku i to kraku 10a koji je sporedni, deo turizma se odliva, odnosno turističkog prometa prema Bugarskoj i Crnom moru, a što je već izrazitije u poslednje vreme.
Kažem, novci još nisu došli, a već se počelo sa manipulacijom što ne čudi, kada se zna obim sredstava koji je neophodan, kao i obim koji je na raspolaganju.
Nas, na jugu Srbije, a zato smo, iskreno da vam kažem, u svim opštinama, svi na nogama, a zabrinjava izjava gospodina direktora Republičke direkcije za puteve, koji već određuje prioritete.
U tim prioritetima, pozdravljam da je neophodna Ibarska magistrala. Znamo kolika je frekvencija, znamo koliko je saobraćajnih nesreća bilo zbog lošeg kvaliteta. Kamo sreće da se obnovi kompletna putna mreža prema Republici Srpskoj, pa da se uspostave bolje komunikacije sa našim prekodrinskim delom naroda. Normalno, severni krak od Beograd do Subotice je takav da ko god prođe njime, zna da je i to prioritet. Ali, sigurno nije prioritet veći od južnog kraka koridora, gde je sporedni krak "koridor 10a", a to je veza između Niša, Pirota, Dimitrovgrada i Sofije.
Upravo zbog problema koji ima jug Srbije, da vam ja ne nabrajam tamo je industrija u potpunosti stala. Južno od Niša plate primaju samo oni koji su na budžetu, a samo pokoji zaposleni u preduzećima. I zbog toga ništa čudno, što je neraspoloženje prema novoj vlasti ovakvo, što se pokazuje i na glasanjima kod prethodnih predsedničkih izbora.
Vi znate, južno od Niša, ko je dobio izbore. Stanje će biti još gore, zahvaljujući poreskim stopama koje smo usvojili kod usaglašavanja, odnosno harmonizacije odnosa Srbije i Crne Gore; jer privredna struktura na jugu Srbije, to su sve velika preduzeća i kombinati koji prave repromaterijal kome smo sada skinuli poreske stope, kompletno sva proizvodnja će stati.
Ovo je jedina šansa da se pokrenu građevinski potencijali koje imamo - veliki su. Da se napravi infrastruktura oko tog južnog kraka koridora 10, što može da zaposli nove ljude i da bude podsticaj za budući razvoj tog regiona, koji je pogranični, kritičan, i treba da bude strateško područje Vlade Srbije. Zbog toga što svi gradovi od Niša do Soluna imaju strahovite probleme, jer se nama obećava godinama: tri godine unazad nam je govoreno - evo idućeg proleća, gotovo, dobijate ga. Još se nije krenulo. Vi znate da je rečeno da do olimpijade 2004. u Grčkoj, južni krak koridora mora biti gotov. On nije ni taknut! Šta to znači? Da je skinut sa prioriteta.
Ako analiziramo uzroke skidanja, pa možemo čak i političku konotaciju, odnosno notu, u svemu tome da pridamo. Dana 12. juna u Solunu je bio veliki sastanak, tzv. "inicijative mreže otvorenih puteva na Balkanu", gde su prisustvovali predstavnici svih gradova iz južne Srbije, Makedonije i Grčke, pored kojih prolazi "južni krak" koridora 10. Doneli su jednu rezoluciju (ja nemam vremena da vam je čitam), napraviće se jedna žestoka akcija gde će kompletan jedan veliki konvoj ići od Soluna pa sve do Minhena da se pokaže da je to potpuno bezbedan deo puta, jer je i to jedan od razloga koji navode da se izbegava ovaj deo puta. I nažalost ili na sreću, imamo nešto zajedničko što nas izgleda stavlja u maćehinski odnos države prema jugu Srbije, isto kao i države Grčke prema severu.
A šta je to u severnom delu Grčke? Lokalna samouprava i opoziciona centralna vlast, a vi znate da je to isto od Niša pa sve do Preševa. Znači li to da zbog tog lošeg stanja u kome je jug Srbije, i što je glasao zbog toga kako je glasao, jer je nezadovoljan, treba ga sada kazniti dodatnim privrednim propadanjem, i nikakvim mogućnostima da se pokrene?! Kontraproduktivan će biti efekat. Još gore će glasati u sledećem krugu. Ja zbog toga molim (neću koristiti u ovih drugih 10 minuta), da se kod određivanja prioritetnih pravaca još jednom zamislimo i da damo mogućnost da i taj jug Srbije, odnosno da nam Kosovo ne dođe do Niša, nego da ga strateški zaštitimo i da mu bar na kašičicu damo mogućnost života.

Uvažena potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što trenutno nema nijednog od aktera i promotera ovog zakona o kome danas diskutujemo, zato što imam ozbiljne primedbe, u dobrom delu, ali hajde da pođemo redom.
Poslanička grupa Nove Srbije je upozorila na samom startu kada smo krenuli sa diskusijom o ovoj našoj državi, odnosno kada smo govorili o polaznim osnovama za pisanje Ustavne povelje upozorili smo na to da je država koju formiramo totalno nefunkcionalna i da će Srbiju mnogo koštati. Mi nismo glasali za Polazne osnove, nismo glasali ni za ostale dokumente. Međutim, nismo od toga pravili jeftinu priču, pa da gromoglasno govorimo o programu za samostalnost Srbije, a uključujemo se svuda gde možemo, kako bismo što je moguće više umanjili štetu koju ćemo imati od te države, takve kakva jeste.
Nažalost, poslednjih par nedelja, u jeku govora o akcionom programu, u štampi, a i u diskusijama naših rukovodilaca se uopšte ne pojavljuje teza, a to je, ako se mi, dame i gospodo, pridružujemo Evropskoj uniji, a komisija Evropske unije je sebi dala šest meseci da napravi studiju o izvodljivosti ovog našeg akcionog programa, da li se bilo ko ozbiljan u ovoj državi pozabavio našom studijom o izvodljivosti i time koliko će nas koštati ovakav korak.
Pre nedelju dana se pojavio jedan kratak napis, gde je guverner Dinkić na nekoj petoj strani jednog časopisa u sredini sa tri reda rekao da će nas to koštati oko 300 miliona dolara. Svaka čast guverneru Dinkiću. Međutim, ne znam koliko on zna o bankarstvu, a o privredi očigledno ne zna ništa, koštaće nas mnogo više.
A propo ovih koji dobaciju, samo da citiram jedan dokument Vlade Srbije, a to je program reformi Ministarstva za veze sa inostranstvom, na strani 17. se kaže: pošto smo mi pre ovog imali proces liberalizacije spoljno-trgovinskkog režima, pri čemu je prosečna carinska stopa svedena na 9,5%, rečeno je u tom istom programu da je ta carinska stopa jedna od najnižih za sve zemlje u okruženju i da svrstava tadašnju SRJ u zemlje koje su na području Balkana najdalje odmakle u procesu liberalizacije spoljne trgovine. Kakva je bila cena te liberalizacije spoljno-trgovinskog režima?
U istom materijalu nešto niže se kaže - generalno posmatrano u proteklom periodu liberalizacija na tržištu bila je praćena otklanjanjem nekih unutrašnjih cenovnih dispariteta, a što je dovelo do velikog broja negativnih efekata i porasli su troškovi poslovanja, porasli su gubici u privredi. Povećan je trgovinski deficit. Dat je onda onaj pregled koji svi već znamo, pa da od 5. oktobra do današnjeg dana imamo spoljno-trgovinski deficit od 8,5 milijardi dolara, a što Srbija od postanja nije imala.
Gospodin potpredsednik Vlade jutros na Odboru za finansije, kada sam ga pitao da li se znaju prosečne carinske stope u novom usaglašenom programu, rekao je - 7,5%. To je još 2% dole. Možete li da predstavite sebi koliko za nacionalnu ekonomiju znači 1% skidanja zaštitnih carina? To pre svega za privredu koja je potpuno nepripremljena.
Kakvu privredu imamo? Početkom 2002. godine, bilo je neko svetlo na kraju tunela, krenuo je privredni rast, krenuo je proces privatizacije, sve je izgledalo malo ružičastije. Međutim, u drugoj polovini 2002. godine imamo nagli pad zainteresovanosti za privatizaciju, privatizovana preduzeća nisu dala nikakav efekat, a osnovni efekat je trebalo da bude rast proizvodnje. Tokom ove godine imamo čak, a mogao bih da kažem, drastični pad proizvodnje i to za prvi tri meseca 6,4%, a na pet meseci je to negde ispeglano na 3,7%. U ovoj godini sigurno nećemo postići rast bruto društvenog proizvoda od 5% koji je neophodan da bismo mogli da servisiramo dugove. Vi znate kakvi su dugovi.
Sada, na sve to, dolazi još jedan teret na takvu nepripremljenu privredu, privedu koja je samo nekim procentom, a da ne kažem promilom efikasnija ukoliko se to postiglo privatizacijom, obaramo carinske stope. Pljuštale su izjave u smislu niko nije oštećen, svi su zadovoljni. Nisam imao nameru da duže diskutujem, ali me je potpredsednik iziritirao jednom izjavom danas, a koja je verovatno usledila na moju diskusiju na Odboru za finansije, ovde, za ovom govornicom, izrekao je da je naš tekstil posebno zaštićen. Sada ću vam reći koja je to jadna zaštita.
U strukturi naše, ne samo tekstilne, nego kompletne proizvodnje, kompletne industrije, imamo malo finalizera i mnogo velikih kapaciteta koji, i ako su u obliku kombinata, ne prave završne proizvode. Kada je u pitanju tekstil, od 125.000 radnika tekstila, 80.000 radnika radi u segmentu; iako su to ogromna preduzeća, ne finaliziraju gotove proizvode u obliku gotovih odevnih predmeta, već finaliziraju pređu i tkaninu. To su upravo proizvodi koji po ovim sada usaglašenim carinskim stopama spadaju u najniži nivo, do 5%. Odgovor je bio, a zašto bismo mi repromaterijal, a pređa i tkanina su sada repromaterijal, štitili, pa mi štitimo samo finalizere.
Da li znate koje finalizere štitimo? Evo opet jedan dokument i izveštaj Privredne komore. Da vam ne čitam druge stavke. Dovoljan vam je "Todor" iz Vrnjačke Banje. Tokom 2002. godine je uvezao tri miliona 707.000 dolara, izvezao milion i 280.000 dolara: negativni saldo od dva i po miliona. Tipičan finalizer. Takve ćemo štititi. Zato ćemo tu našu primarnu industrijsku proizvodnju, sada govorim o tekstilu, garantujem vam, ugasiti ovakvom zaštitom, ne dajući joj šansu da se restrukturira. Nisam za to da se bezgranično neko štiti, ali sve carinske stope koje su usaglašene za tekstil stupaju na snagu u avgustu. Naša industrija je potpuno nepripremljena.
(Predsedavajuća: Da li koristite sledećih 10 minuta?)
Koristiću i sledećih 10 minuta. Zar nismo mogli da i tekstilu damo dve godine da uhvati vazduha, da se privatizuje, da se restrukturira to što može da se privatizuje, a zbog čega je to potrebno. Nije tekstilna grana ove privrede i ove države, dame i gospodo, i nije tekstilu perspektiva u Koreji, Kini i Turskoj. A propo toga ništa ne pričam, evo ga podatak. "Distrikt Karti" - jedna od najznačajnijih industrijskih zona u regiji - Emilija - Romanja u Italiji. U toj industrijskoj zoni, gde su isključivo trikotažeri, ima 1.871 preduzeće. Sa 10.430 zaposlenih, proizvodi milijardu i 143 miliona evra. Samo ta industrijska zona izvozi 359 miliona evra. U toj industrijskoj zoni takvi finalizeri ne mogu da funkcionišu ako pored njih nema "Prata". Zašto? Zato što su tamo oni koje mi sada gasimo kod nas, kao "Leteks" iz Leskovca i svi ostali koji treba da budu okosnica za formiranje industrijskih zona jer proizvde repromaterijal.
Prema tome, nažalost, ova država se jedne industrijske grane odriče. Baca je na đubre, 125.000 ljudi, od toga će preživeti nešto konfekcionara i nešto trikotažera, ali gro te industrije koji treba da bude okosnica razvoja malih i srednjih preduzeća, to je tek period koji sledi pred nama, biće veoma brzo sa katancem.
Uzgred budi rečeno, ova vlada imam utisak da ne komunicira sama sa sobom. Nemam vremena da vam govorim o podacima, šta je u strategiji industrijskog razvoja napisalo Ministarstvo nauke, tehnologije i privrednog razvoja, šta je rađeno u različitim strategijama, to nikakve veze nema sa ovim današnjim zakonom. Ova Vlada se ponaša kao da nikakvu generalnu strategiju nemamo i ne znamo šta hoćemo sutra.
Još jedna stvar, mislim da odražava suštinu ne samo ovog zakona, nego kompletno naših reformi. Danas ministar Đelić na Odboru za finansije reče da ovaj naš zakon, odnosno akcioni program ima operativno - tehnokratski nivo. Tačno. Šta je suština? Izgleda da je problem Vlade Srbije onaj deo, a to je više od polovine Srbije koja je nezaposlena, siromašna, grca u dugovima, radi ili ne radi u firmama koje su pred likvidacijom. Zamislite sreće kada ne bi bilo tog dela. Mi bismo mogli sutra u Evropu.
Ako bismo operativno-tehnokratski deo, odnosno nivo zakona sproveli svuda, taj deo kao rak-ranu odsečete i odbacite. Međutim, gde su tu ljudi. Našim reformama se već zameralo da u njima nema čoveka. Mi nismo socijalističko društvo, ali smo društvo u takvim problemima da socijalnu komponentu ne možemo zanemariti. Ne znam, ali izgleda da neki nisu gledali sa prozora pre neki dan kada je jedna gomila upozoravala, upravo na taj deo da se moramo okrenuti ljudima i njihovim problemima, inače će od transparenata ostati samo motke, već viđeno.

Poštovana predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Nove Srbije će podržati zakon o zalogu nad pokretnim stvarima, kao što je podržala i Zakon o finansijskom lizingu, kao i sve ostale zakone koji popravljaju uslove za ulaganje  u privredu. Šta je osnovna boljka naše privrede? Mi smo već u trećoj godini tranzicije, kada bi već trebalo da osetimo olakšanje i rast proizvodnje.
Da vas podsetim samo na nekoliko podataka, da u prvom kvartalu ove godine imamo pad proizvodnje za 6,4% u odnosu na isti period prošle godine. To je, uz drugi podatak da smo u zadnje dve godine ostvarili spoljno-trgovinski deficit od oko četiri milijarde dolara, poražavajući podatak, jer nam govori o činjenici da uopšte nismo uspeli da transformišemo društvena preduzeća, da novonastala mala i srednja preduzeća i privatni sektor nisu uspeli da na sebe prihvate pad proizvodnje neracionalnih društvenih preduzeća. To nisu uspeli iz sasvim realnih razloga. Zbog čega?
Mi u ovom parlamentu, nažalost, još uvek nismo usvojili jednu osmišljenu strategiju za razvoj malih i srednjih preduzeća i nismo krenuli sa ozbiljnijom transformacijom svih finansijskih i nefinansijskih institucija koja bi trebalo da obezbedi logistiku za razvoj malih i srednjih preduzeća. Neko reče da u tranziciji nije bitno šta i koliko proizvodite, nego koliko toga možete da izvezete.
To što možemo da izvezemo će biti samo proizvodi iz novih preduzeća, pretežno male privrede i iz poljoprivrede, iz jednog jedinog razloga, što su nam kapaciteti u društvenoj privredi u potpunosti zastareli, što nisu sposobni da daju kvalitet neophodan za izvoz, a upravo taj zdravi deo nismo razvili, kažem, između ostalog, jer i ovaj parlament nije obezbedio uslove za to.
Dolazi još jedan problem, narasla su dugovanja, to ministar veoma dobro zna. Uz projekciju od 20 milijardi dolara bruto društvenog proizvoda trebalo bi nam tri miliona dolara godišnjih investicija da bismo ostvarili rast proizvodnje koji bi mogao da pokrije i servisiranje kredita koji nam veoma brzo dolaze na otplatu. Kakva je tu situacija? Ove godine se očekuje najviše oko pola milijarde, znači, šest puta manje od potrebnog. Na štednji građana imamo oko 900 miliona dolara. Sve ukupno ne čini ni polovinu potrebnih godišnjih sredstava za investicije. Šta to znači - da ćemo imati velike probleme sa servisiranjem budžeta, penzija, sa platama, sa standardom stanovništva. Prema tome, nastaće socijalni problemi.
Da skratim, nisam izašao da kukumavčim, samo ukazujem na neke probleme, da bi trebalo brže da stvaramo ekonomski milje za razvoj te nove privrede koja treba na sebe da prihvati pad nastao zbog totalno neracionalne i raspadnute društvene privrede.
Što se samog zakona tiče, nije sporno da je on prilagođen modelu Evropske banke za razvoj. Međutim, bojim se da kod primene ovog zakona ne nastanu neki novi problemi. Ne bojim se dužničkog lobija, kao kolega Mucić, bojim se zelenaškog lobija. To je nešto sasvim suprotno. Zbog čega?
Do rasta proizvodnje i do razvoja malih i srednjih preduzeća nije došlo upravo zbog nedostatka kreditnih linija i kapitala. Kad sad na takvom tržištu kapitala koje ima nezajažljivu glad za kapitalom mi izađemo sa jednom ovakvom mogućnošću, onda jedan ovakav, po meni, veoma liberalan zakon koji se ne upušta previše u regulativu, odnosno u sadržaj ugovora između poverioca i davaoca zaloge - i tako treba da bude, to treba da bude njihov rizik, jer svako učešće u biznisu predstavlja rizik - kod ovako gladnog tržišta za kapitalom upravo davaoci zaloge će biti u situaciji da ne pitaju za uslove, da potpisuju svakojake ugovore i da onda imamo tipično zelenaško društvo.
Kao što i sada imamo, nažalost, jer ko god pokuša da dođe do kreditne linije, odgovorno tvrdim, nailazi na finansijsku mafiju. To je naš bankarski sistem. Pokušajte da uzmete kredit, pokušajte da dobijete garanciju, videćete kako ćete proći.
Prema tome, ovaj zakon je, po meni, veoma dobar, jedino je problem društvo u kojem će se primenjivati. To su ti nenormalni uslovi, jer mi nismo normalna evropska zemlja. Bez obzira na tu bojazan, ipak u tržišnoj ekonomiji rizik je nromalna stvar i svako ko potpisuje ugovor, pa i ugovor o zalogu na pokretnim stvarima, moraće da otvori četvoro očiju šta potpisuje i da ne bude ponesen samo trenutnom potrebom za kapitalom, nego da shvati i odgovornost koju preuzima za svoju imovinu.
Još jedared kažem, mi iz Nove Srbije ćemo podržati ovaj zakon. Mislimo da nema čak ni tehničkih problema, ali ćemo upozoravati sve korisnike na terenu da veoma dobro paze kakve ugovore zaključuju.

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zajedničko za ova dva zakona je da bi oba trebalo da budu jedan od bitnih instrumenata za privredni razvoj i za povećanje životnog standarda stanovništva. Sve ostalo se razlikuje i zato nije bilo logike da se ova načelna rasprava spaja, ali dobro, to je volja skupštinske većine.
Što se prvog zakona tiče, za njega mogu da kažem da je dobar, pre svega zbog toga što se u njemu država i Vlada ne pojavljuju ni u tragovima. To je čisti odnos između davaoca, primaoca lizinga i isporučioca opreme. Normalno, tehnički može da se doradi. Osnovno je da omogućuje pribavljanje savremene opreme bez sopstvenih sredstava i kreditnih linija, zaštitu davaoca lizinga, mogućnost privremenog korišćenja opreme, povećanje konkurencije na tržištu finansijskih usluga. Sve je to lepo.
Znači, ovaj zakon je po mojoj oceni dosta dobar. Ono što se tiče duplog oporezivanja će rešiti sledeći porez o dodatnoj vrednosti, a ovaj zakon i tako neće zaživeti do 2004. godine, dok se ne formira registar lizinga, najverovatnije, pa će se to premostiti.
Ali, nad ovim zakonom, kao i nad svim ostalim, ostaje senka nelegitimnosti ove skupštinske većine, a o tome imam pravo da govorim zbog toga što je Novoj Srbiji uzurpirano više od 30% mandata, a vi znate kako. Prema tome, svi zakoni koje usvajamo su pod znakom pitanja.
Što se tiče drugog zakona, tu se uopšte nećemo složiti, mi smo i prošlog puta glasali protiv zakona o koncesijama, a ja sam naširoko obrazlagao činjenice zbog kojih smo se izjasnili protiv tog zakona. Ono što je suština, ipak gospodin ministar o suštinskim razlikama između ova dva predloga ovde nije ništa rekao.
Međutim, ne pada sneg da pokrije breg, danas smo na Odboru za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom čuli taj razlog, a to je da AP dobija, usvajanjem amandmana gospodina Bojana Kostreša od strane Vlade, ne 5%, već 30%. Znači, na mala vrata je već ušlo 30%, znate, iako je Odbor taj amandman odbio, ali ga je Vlada usvojila.
Šta sada ovo znači? Da ćemo deliti građane Srbije na građane prvog reda i građane drugog reda. Opet građane Pokrajine izdvajamo u povlašćene, a ostatak Srbije, za koji ja garantujem da su sve potencijalne koncesije, i to vredne, dobiće samo 5%.
Koja je pouka, šta treba da radimo, da cepamo i ostatak Srbije na pokrajine kako bismo dobili tih 30%. Zato će Nova Srbija ponovo glasati protiv ovog zakona, koji je upravo zbog toga još gori od prethodnog. Nažalost, građani Vojvodine od ovoga verovatno neće videti nikakve vajde, već samo stvaramo jedan novi centar moći, pa će i pred Novim Sadom predstavnici opština klečati za privilegije kao što svi ostali klečimo pred Beogradom.
Prema tome, mi u ovom zakonu ne vidimo decentralizaciju, ni da ima 5%, koliko treba nama da ostane od tih razvojnih resursa, ali ne vidimo bilo kakvu potrebu da jačamo vojvođansku oligarhiju. Zbog toga ćemo glasati protiv zakona.
Ja sam doduše danas jedini podržao jedan amandman SSJ, a to je amandman na član 28. stav 3. gde su oni zahtevali da se za lokalnu samoupravu izdvoji 20%; znači, bolje svima 20%, nego deliti građane u dve grupe. Ovako ostaje, ministar reče da to neće biti velika sredstva, biće velikih sredstava kada dođu svi naši resursi na listing koncesija, a ja sam ovde pričao o Vlasinskom jezeru i tako dalje, koncentrisaće se opet neka sredstva.
Nažalost, Vlada Srbije, odnosno država Srbija je, s obzirom da ima preglomazni državni aparat, neracionalna, sterilna, a to se ogleda u svakom mesečnom padu proizvodnje koji je evidentan. Zamislite kakav ćemo tek sada imati kada otkaže i poljoprivredna proizvodnja. Zbog toga ponavljam: mi iz Nove Srbije ćemo zakon o finansijskom lizingu podržati, bez obzira na legitimitet Skupštine, ovaj drugi normalno nikako.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom predlažemo da se u članu 6. posle člana 25a (u izmenama i dopunama ide član 25a, za koji već znate šta reguliše) doda član 25b koji bi glasio: "U subjektu privatizacije sa većinskim društvenim kapitalom, koji poseduje i nacionalizovan kapital, pre prodaje kapitala identifikovati nacionalizovani deo kapitala i izuzeti ga iz postupka prodaje".
Mislim da je jasna intencija da na ovaj način ne prejudiciramo rešenje kako će se obeštetiti vlasnicima nepravedno oduzeta imovina, ali ne želimo da taj deo imovine uđe kroz ovakav ubrzani proces privatizacije u krčmljenje imovine, već da se sačuva, a da ubrzano donesemo zakon o denacionalizaciji i da onda rešavamo status tog dela imovine.
Iza ovog dela amandmana mogu vam reći da stoji ogroman broj građana i društava, udruženja građana za zaštitu i povraćaj nepravedno oduzete imovine. Mislim da ovakav amandman predstavlja kompromisno rešenje. Mi ne insistiramo na trenutnom povraćaju, već samo na izuzimanju tog dela imovine, jer vam garantujem, ako uđe u proces ove ubrzane privatizacije, da će biti rasprodat u bescenje, a onda garantujem da neće biti vlasnici pravično obeštećeni.
Nemojte da greh prethodne države prebacimo na novu. Ovo novo neka se rađa bez greha, da ne bude grbavo. Mislim da će ovog puta ministar, shvatajući specifičnu i političku težinu ovog amandmana, razmisliti i prihvatiti ga.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću kukumavčiti zbog one replike, ali ću citirati ministra u onom delu koji govori o meni. Kada je reč o novčanoj nadoknadi bivših vlasnika, mene iznenađuje da poslanik koji je prethodno glasao za rešenje o novčanoj nadoknadi, implementirano u prvobitnom Zakonu o privatizaciji, sada dovodi u pitanje način kompenzacije bivših vlasnika.

Mislim da se u tom delu nalazi jedan veliki izvor za tzv. politički populizam, za demagogiju, a u suštini niko od vas nije spreman da izađe i da prenese iskustva drugih zemalja u tranziciji - na koji način su se odnosile prema problemu denacionalizacije. A propo toga, kad je bilo reči o novčanoj nadoknadi u Zakonu o privatizaciji, pre godinu i po dana, mi se svi dobro sećamo, gospodin ministar je rekao da se restitucija odnosi isključivo na pedesetak preduzeća sa čijim je bivšim vlasnicima, odnosno naslednicima, sklopljen dogovor da je jedina poštena nadoknada novčana; to jeste tačno, mi imamo dobro pamćenje, a nije se odnosilo i na ostalu imovinu, a ta imovina iznosi i milijardama dolara.

Dalje, gospodine ministre, demagog i populista, a znam mnoga iskustva zemalja u tranziciji, neka ću vam preneti. Uzgred, jedan sam od oštećenih naslednih vlasnika, naše je pravo da se borimo za svoju imovinu, a što se tiče iskustva, možemo o tome da govorimo danima. Preneću samo par poučnih.

Vi znate Avemark firmu, sa njom ste kontaktirali. Kad je gospodin pokušao da je kupi, ubrzo je odustao kad su počele da pljušte tužbe od bivših vlasnika zemlje, koji su ga tužili za nadoknadu. Normalno, ko god kupuje kradenu robu, mora mu biti jasno da će kad-tad, kao saučesnik u krađi, za to verovatno i odgovarati. To govorim i onima koji sada učestvuju u takvim procesima.

Drugi primer, na drugoj strani, malo je pozitivniji. Jedan moj prijatelj i kolega, bivši profesor Ljubljanskog univerziteta, a sada savetnik za program pri Evropskom savetu, dobio je 1992. godine u Sloveniji dva zamka sa par stotina hektara šume i livada, samo po jednom osnovu - njegova gospođa Katarina je iz tršćanske porodice Lazarini, neposredni, odnosno posredni naslednik Lazara Hrebeljanovića. Znači, potomci kneza Lazara mogu dobiti svoju imovinu, ali ne u Srbiji.

Kad je u pitanju ta imovina, za koju smo mi, bivši vlasnici, a čujem da ste i vi, i emotivno vezani, zato što su u nju ugrađeni životi naših predaka, nadam se i vaših, postoji tzv. afektivna ili nemerljiva vrednost; to je ono što nam niko ne može nadoknaditi. Kada prođete pored te imovine, pa se setite koliko je vaših predaka ugradilo u nju svoje živote, a onda su se u prethodnom vremenu baškarili na toj imovini neki drugi, sada neka nova manguparija, ali opet je to neko ko uzurpira tuđa prava.

Zato ponavljam još jednom, mi koji smo na ovim prostorima istrajavali vekovima, moja porodica sedam vekova, održavali smo srpstvo (ovo nije populizam), dok su neki bežali i zarađivali svoju imovinu po belom svetu, čak se to odnosi i na seobe Srba, izmicali su se sa ovih naših prostora, a naši su ovde ostajali, pa je svaki drugi-treći išao na kolac, trpeli su posledice, ali svojim ostajanjem su održali srpstvo na ovom prostoru.

Vi nas možete sada kvalifikovati da smo malo manje mondijalisti, da smo populisti, nacionalisti, tradicionalisti, da, kad nam kresne poneka varnica, jer se generacijama gomila, odnosno taloži nepravda, odmah govorimo jezikom mržnje. Ali, mi smo na ovim prostorima održali srpstvo i ako se borimo za svoja ognjišta i za svoja buduća pokolenja, da svoju imovinu na svom prostoru održe, mislim da smo potpuno u pravu.

Što se tiče ovog zakona, pokušali smo da udovoljimo delu našeg naroda - jer Liga za zaštitu imovine organizuje populaciju upravo ovakvih poput ministra i mene - čak i zvanično, evo, Odbor za finansije dobio je dopis SO Velika Plana, u kome se nama, a i Vladi, odbornici obraćaju sa molbom, zahtevom u nekoliko tačaka. U drugoj tački se kaže da se "odgovarajućim pravnim aktom ograniči promet nepokretnosti nacionalizovanih nakon Drugog svetskog rata".

Mi iz Nove Srbije smo pokušali da udovoljimo ovakvim zahtevima, intervenisali smo amandmanom na član 25, gde smo rekli da se kod prodaje vlasništva gde je većinski društveni kapital izdvoji deo imovine do koga se došlo nacionalizacijom. Nažalost, amandman je odbijen, ministar ga je pogledao i posle dve sekunde rekao - ne može.

E pa, izvinite, to je razlog što i mi nećemo glasati za ovaj zakon; i kod nas ne može.