Rasprava o poslovniku o radu Narodne skupštine otvara najmanje dve grupe pitanja - koliko je ovaj poslovnik uredio naš rad i uslove za iznošenje stavova zbog čega jesmo ovde i, s druge strane, koliko ovaj poslovnik o našem radu jeste ili će ispuniti očekivanja građana od nas da doprinesemo javnosti rada ove skupštine, informisanju o zakonskim predlozima koji se ovde raspravljaju.
Da li ćemo omogućiti da se kroz ovaj poslovnik i njegove odredbe uredi ono što jeste naša obaveza, da kontrolišemo Vladu jer mi jesmo zakonodavni organ, da kontrolišemo ostale organe, da donosimo primedbe i preporuke i da li ćemo biti u stanju da ispunimo te dve grupe poslova.
Pre svega ću reći da ono što je onaj ko zastupa ovaj predlog izneo, da je imao nameru da pojača odgovornost, možda je i uspeo, ali da li je pojačao ulogu parlamenta? Otvoreno ću vam reći – ne, nije.
Značaj same Skupštine je ovim poslovnikom doveden na najniže moguće grane i to po vremenu koje je dato poslanicima za raspravu o predlozima gde se Vlada pojavljuje kao isključivi predlagač, da je Skupština obezvređena procedurama u kojima se ti zakoni donose, pogotovo tamo gde je predlog skraćenog postupka, da je Skupština ponižena time što je govornica mesto s kojeg se može obratiti samo predsednik Republike, premijer, predstavnici Ustavnog suda i još po neko kome predsednik Skupštine da za pravo, a poslanici idu u ćošak, odnosno govore sa mesta. Čak je i ta linija fizičkog razgraničenja napravljena u domu koji jeste dom građana koje predstavljaju poslanici.
Ovaj parlament je obezvređen i planom rada, gde ste vi stavili da je prioritet plan rada Vlade, a ne plan rada Skupštine u skladu sa njenim zakonskim obavezama.
Gospodine Ristiću, vi zastupate ovaj zakonski predlog, kako je moguće reći da pojačavamo ulogu parlamenta ako otvoreno dajete za pravo meni, poslaniku SNS, koji sve vreme govori da je ova skupština jedan od organa izvršne vlasti koja se zove Vlada? Vi to dokazujete samim tim što u plan rada Skupštine stavljate da je Vladin prioritet nama prioritet
Time što omogućavate objedinjenu raspravu, na primer sa više od tri tačke, često vrlo nespojivih, vi obezvređujete parlament i parlamentarizam uopšte.
Time što prisustvo ministra jeste, po iskustvu i građana i nas, fizičko prisustvo nekog ko sedi na klupi tapaciranoj, lepo za mesto predstavnika vlade, a da tačka koja se raspravlja nema veze sa poslovima koje obavlja taj ministar, niti ima veze sa opisom posla koji on ima po Zakonu o ministarstvima i vladi, takođe, je obezvređivanje parlamenta.
To što je iskustvo pokazalo da pravila lepog ponašanja i reda u ovoj sali važe ne samo za poslanike, nego za sva druga lica koja se ovde nađu i učesnike u raspravi, što je reklamirano nebrojeno puta, a da to niste stavili u ovaj poslovnik, govori o tome da vam nije stalo do opozicije, kao saradnika na poslu koji se zove pristojan govor i uređena država čemu ovaj parlament mora značajno da doprinese.
Nas često novinari, možda i opravdano, pitaju, zašto vi uopšte pokrećete proceduru izglasavanja nepoverenja vladi ili predlažete neki od zakonskih projekata ako nemate 126 ruku? Sve ono što nije direktno stavljeno kroz odlučivanje Vlade kroz hitan postupak, kroz skraćenu proceduru, kroz ograničeno vreme za upoznavanje građana sa pravilima rada ovde i zakonima koji će ih se ticati svakodnevno, uređeno je na način da o tome odlučuje Skupština. To je prevedeno ono 126 glasova.
Da li je baš osnivanjem koalicije sa 126 ruku privremeno uvedena monarhija? Ne, formalno nije, ali faktički imamo mnogo dokaza da u stvari jeste ustanovljena četvorogodišnja, vi volite da kažete i očekujete da bude, mi se nadamo da će biti kraća, i to monarhija u kojoj ne važi ni logika, ni ljudska sloboda, ni pravo na reč, čak ni pravo na poštovanje i obaveza na poštovanje Ustava.
Hajde da obrazložimo ovo da nemamo ponekad čak ni osnovnu ljudsku slobodu. Način na koji predsednik Skupštine na početku radnog dana, pa i u novom predlogu poslovnika, obaveštava o pitanjima koja se tiču rada, ne podrazumeva da znamo do kada ćemo raditi u toku dana, kada ćemo imati pauzu, da li će se javnost rada obezbediti direktnim ili odloženim prenosom.
Da li mi, ponavljam, koji putujemo stotinak kilometara svakodnevno, treba da saznamo to, na primer u 12.00 časova, pa da znamo da se organizujemo da li ćemo umorni moći da vozimo do svojih mesta i doći ujutru ponovo, zato što smo redovni i ne zalažemo se za zamenike poslanike i zamenike članova odbora, ili smatrate da je dovoljno u 16.00 časova reći – produžavamo rad.
Smatrate da je dovoljno što postoji vreme pauze od sat vremena, koje ste, makar u dva navrata, dali u 17.20 časova, pa se onih sat vremena pauze moglo koristiti od 18.20 časova, kad Skupština redovno završava rad.
Postoji li radnik u ovoj Srbiji koji može da veruje da će se jedan poslanik iz ove sale izboriti za njegov topli obrok, za njegov doručak, za njegovo pravo da ode u toalet u toku rada, ako u ovoj skupštini poslanik ne zna ni dnevni plan rada, ni mesečni plan rada, nego će mu onaj godišnji odrediti Vlada, a dnevnom ćemo se informisati preko onih malo jednakijih, onih koji su iz stručnih službi ili onih koji su bliže vlasti.
Nije mi teško da ima kažem - hvala, ali se osećam neprijatno da, kao poslanik, ne znam dokle će i kada Skupština da radi danas ili sutra, kao da baš nemam nikakvih obaveza drugih u životu, porodičnih, ličnih, profesionalnih itd.
Imam prava to da kažem, jer sam jedan od poslanika koji je najčešće na svom mestu, ne radnom, ali na svom mestu i koji se ozbiljno sprema, kao najveći deo ljudi koji ozbiljno doživljava ovaj posao. Da li priča o predvidivosti i ulasku u Evropu, o predvidivosti zakona, o predvidivosti jedne uređene države jeste kompatibilna i ide u korak sa onim što se zove nepredvidivost radnog dana i ponašanja u ovom zdanju koje treba da bude primer za ugled i ugledanje svima.
Kako smo to primer za ugled i ugledanje svima? Koristimo termine koje ćemo jezički ispravljati amandmanima, ali u cilju informisanja javnosti mi kažemo da ćemo organizovati javna slušanja. Da li moje kolege poslanici pristaju na ovaj pasivan termin, gde rasprava o zakonima koje će oni donositi treba da se zove - javno slušanje?
Slušaju nemi, jer ne mogu da govore. Nažalost, od boga takve sudbine, i slušaju oni kojima se ne daje pravo da kažu i da daju doprinos raspravi. Kad uzmete i pročitate taj član poslovnika, koji reguliše javna slušanja, u stvari vidite da se radi o jednom lepom dostignuću koji se zove – javna rasprava, gde se daju predlozi, razmenjuju ideje, ali neko neće, zbog novog govora i modernosti, da to nazove javnom raspravom nego to zove - javnim slušanjima.
Zbog čega želimo da kažemo "apliciram" za kredit, a ne "prijavljujem" se za kredit? Kako to želimo da ostanemo svoji, a u nekim stvarima potpuno nepotrebno želimo da izmenimo suštinu nekih postupaka, kao što menjamo i suštinu nečega što se zove rasprava u parlamentu.
Neuređen radni dan, postupak u kojem je moguće, gde predlažete da se po skraćenoj proceduri, koja treba da znači prepolovljavanje vremena za raspravu, znači, sa 20 ovih minuta koje govorim danas na 10 minuta, da poslanička grupa kojoj pripadam sa 25 ima 12 minuta, i da se pod to može podvesti potvrđivanje međunarodnog ugovora, manja izmena ili dopuna postojećih zakona kojima se bitno ne menjaju materijalna rešenja, prestanak važenja zakona, usklađivanje zakona sa propisima EU, izmena zakona koja je u vezi sa odlukom Ustavnog suda, autentično tumačenje zakona, izbor i razrešenje lica koje u skladu sa Ustavom bira Narodna skupština itd. Apsolutno sve se može podvesti pod skraćeni postupak.
Mi smo svedoci da ono što piše po pravilu, ali po nekad važe izuzeci u ovom parlamentu jeste u stvari pravilo ponašanja, a izuzeci su da se ponašamo normalno, da imamo raspravu po tački dnevnog reda koliko je predviđeno, da ne spajamo nespojivo ili da znamo kada ćemo imati pauzu u toku rada, kada ćemo moći da odemo i da obavimo jednu elementarnu potrebu koja se zove, pojesti nešto u toku dana zato što si poranio u šest i stići ćeš u najboljem slučaju kod svoje kuće i svoje dece negde oko 20.00 časova uveče.
Da li vi stvarno računate da zaslužujete poštovanje jednim ovakvim poslovnikom koji, samim tim što ne uređuje ništa i ostavlja širinu za sve, jeste dovoljno rastegljiv za tih četiri godine neke privremene monarhije, gde 126 ruku može da omogući ovakvo bespravlje.
Ne, tvrdim da ovaj poslovnik ne zaslužuje za njega da se glasa. Ima samo jednu dobru stranu novu, a to je raspravljanje i postupak za vršenje nadzora nad radom državnih organa i organizacija, kao i tela gde podrazumevam regulatorna tela. To ću pohvaliti.
Gotovo je do detalja razrađeno na koji način parlament treba da razmatra rad radnih tela te vrste, sem što je zaboravljen jedan detalj, doduše to je sitnica, ali demokratija jeste procedura i formalnost, gde pravila rasprave nisu utvrđena, pa smo jednim amandmanom reagovali, da i za raspravu o izveštaju, na primer, regulatornog tela važi pravilo rasprave o donošenju zakona, ko ima pravo na 20 minuta, na neograničenu raspravu, koliko ima poslanička grupa itd. To ste jednostavno propustili da definišete, iako ste napisali na koji način se poslanici izjašnjavaju o tome.
Znači, to je dobra strana ovog poslovnika, jedna od retkih.
Ono što ne smem da propustim da upozorim svoje kolege na vreme je član 127. u kojem piše u stavu 1. da narodni poslanici koriste isključivo svoje kartice i da treba da se identifikuju pri ulasku u salu ubacivanjem kartice u poslaničku jedinicu, odnosno da se odjave kad napuste salu.
Onda u stavu 3. piše – narodni poslanik koji se nije identifikovao na način iz stava 1. ovog člana nema pravo da dobije reč. Način na koji ste vi skloni, govorim iz iskustva, ne po sumnji, to znači da vi možete ovako da tumačite ovaj član 127. Ako se niste identifikovali kad ste ušli u salu, vi nemate pravo da dobijete reč, iako ste ubacili karticu onda kad ste reč zatražili.
Jer u stavu 1. lepo piše na srpskom jeziku da su poslanici dužni da se identifikuju pri ulasku u salu, pri ulasku u salu, a ne prilikom traženja reči i kaže da narodni poslanik koji se nije identifikovao na način iz stava 1. ovog člana, doslovno sam vam čitala stav 127, to može značiti da u trenutku kada vam sekundi budu postali toliko važni i kada formalno ne ukinete raspravu, iskoristite tumačenje, a bili ste skloni tome, da nam onemogućite pravo na reč zato što nismo karticu stavili da bi vama pomogli da imate kvorum za rad. Ovo nisu pretpostavke, ovo je čitanje poslovnika koji je dat i na dnevnom je redu.
To da ste smanjili broj odbora i ustanovili ih na 19, ali da će važiti tek od sledećeg saziva jeste zanimljiva novina. Zanimljivo je i to da svaki odbor sada ima 17 članova, od kojih svaki od tih 17 može da ima zamenika. Zašto se biraju poslanici ako im trebaju zamenici da zbog odsustva nekim drugim i važnijim poslom ne mogu da prisustvuju sednicama odbora, pa bi nam u tom slučaju, da svaki od tih 17 članova puta 19 odbora ima svog zamenika, trebalo 323 poslanika? Mi ih imamo 250 i vi ste to prevazišli rešenjem da svaki poslanik može da bude član više odbora.
Hoćete li jednog dana da uvedete instituciju rezervnog poslanika? Čemu služi priča o štednji, o prevelikom broju poslanika, ako se poslanik onemogućava da zna šta će da radi, koja je tačka na dnevnom redu, ako nemamo u ovoj eri elektronske vlade i elektronske skupštine jedan pano, jedan ovakav ekran na kojem će pisati koliko koja poslanička grupa ima još vremena? Da li je to teško uneti u te vaše kompjuterske sisteme?
Možda ostali ne znaju, gospođa Čomić se odlično s tim snalazi, unese iskorišćeno vreme i svakog trenutka znamo koliko još vremena imamo na raspolaganju. Zašto da pitamo? Zašto ne stoji na panou koja je tačka dnevnog reda u raspravi, šta su sledeće tačke, koja je rasprava objedinjena? To je iskustvo onih parlamenata gde smo ponekad kao članovi delegacije imali prilike da odemo i da vidimo. Išli, videli, vi to niste stavili u ovaj poslovnik.
Imamo i jednu novinu da su tri odbora jednakija od ostalih i da ta tri odbora, jednakija od ostalih, na jedan posredan način ugrožavaju poslaničku grupu, predsednika poslaničke grupe i samog poslanika. Kada gospođa predsednik kaže da će u konsultaciji sa predsednikom poslaničke grupe da odredi članove delegacije, ona sebi uzima pravo da bude jednakija od drugih jer ona mora da ima dogovor sa predsednikom poslaničke grupe, koga će on predložiti, ne konsultaciju koja ne obavezuje.
Predsednik poslaničke grupe svoje članove predlaže za neku delegaciju i ne može uzimati sebi za pravo da presuđuje, na primer, Odbor za spoljne poslove, koji će ljudi u kojoj delegaciji odlaziti negde.
Na to nisam intervenisala amandmanski zato što ta tri odbora, jednakija od drugih, među kojima je Odbor za spoljne poslove, koji raspolaže jednim resursom koji se zove – putovanja, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo raspolaže, jednakije malo, da tumači ono što su nejasne odredbe Poslovnika, pa će nam on presuđivati šta je to najvažnije, i Odbor za administrativno budžetska i mandatno-imunitetska pitanja je jednakiji od svih ostalih odbora jer će određivati šta je budžet za rad određenog odbora i da li se kazna za onog ko se zameri predsedniku, odnosno predsedavajućem, može naplatiti iz plate, ako je prima, ili će mu se to oduzimati od naknade, odnosno poslaničkog dodatka.
Jedna novina koja je zanimljiva, prosto je za Riplija, često to imam običaj da kažem, ali šta ću kad mi vi dajete povod, da kad neko zloupotrebom Poslovnika u ponovnom objašnjavanju iste odredbe ukrade neki minut ili 13 sekundi, koje strašno znače nama kao državi, vi ćete mu to odbiti od vremena, ako poslanička grupa ima vremena na raspolaganju neiskorišćenog.
Ako nema, ulaziće u minus možda po sledećoj tački. Kako li ćemo to primenjivati ako je poslanička grupa iskoristila vreme? Molim vas da sve mentalne i ostale snage upotrebite na to jer to će Srbiju izvesti iz krize u kojoj se nalazimo.
To da se propisuje 15 sekundi za glasanje, a niste rekli od trenutka kada predsednica objavi glasanje, govori o tome da zaista nije besmisleno što je moj kolega rekao nedavno maločas, da je moguće da idete i putem ukidanja rasprave.
Poslovnik ne može da dobije prelaznu ocenu.