Poštovane kolege, na dnevnom redu je i zakon koji je meni posebno zanimljiv, u okviru ove spojene rasprave, a u suženom vremenu da o tome razgovaramo, zakon o Državnoj revizorskoj instituciji. Zašto je zanimljiv?
Od 2000. godine do danas, vladajuća koalicija, u bilo kom vidu DOS-a, nije uspela da obezbedi završni račun eksternog revizora, niti bilo koju vrstu kontrole koja je neophodna u prikupljanju i trošenju narodnih para, a na način kako to država uvek radi, preko njenih izvršnih organa.
U mandatu prošlog Odbora za finansije, čitav posao, na primer, oko izbora eksternog revizora se sveo na galimatijas i vrćenje u krug, u kome mačka juri svoj rep, jer se ne zna ko je nadležan da raspiše javnu nabavku za nabavku te usluge eksterne revizije. U jednom trenutku je to Odbor, odnosno Ministarstvo finansija, pa kad se izgubi dovoljno vremena, onda se posao vrati na početak. Rezultat je sledeći - još uvek ne postoji izabran eksterni revizor za kontrolu završnih računa budžeta Republike.
Da gledaocima približim temu i šta to znači. Od 2001. godine do danas, ni javnost, ni poslanici nisu dobili izveštaj o tome kako su sredstva koja su planirana i obezbeđena u budžetu i potrošena. Da li su to uradili ovlašćeni korisnici, da li su na to imali pravo, da li je bilo zloupotrebe u trošenju tih para, mi nemamo o tome ni izveštaj ni rezultat. Čak je i savetnik, predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda, Harold Hiršhofer, čovek iz struke i onaj koga vi poštujete, rekao da su vam budžetske stavke vrlo nepregledne, i to nije slučajno.
Znači, čak i kad ste dužni da date neki izveštaj poslanicima, narodu preko poslanika, vi to radite na takav način da se tragovi onoga što se srpski zove - ili direktna zloupotreba ili sukob javnog i privatnog interesa, ako je to ikako moguće, sakrije, odnosno ne vidi.
Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji je zakon koji je trebalo da omogući, kao jedan od prvih zakona koji će se primeniti samim izborom ljudi - koji će članovi Saveta da rade taj posao, ozbiljnost u trošenju i kontroli državnih sredstava, i to ne samo kao kontrolu trošenja, nego kao svrsishodnost, kao, uopšte, opravdanost stvaranja nekih troškova.
Zakon usvojen u novembru 2005. godine, trebalo je da stupi na snagu za šest meseci. Znači, u junu prošle godine. Vlast nije imala vremena, imala je prečih poslova, zato što polaganje računa narodu nije interes ove vlasti. Nije ništa urađeno i danas se suočavamo sa potpuno suvišnim poslom. Znači, Zakon je na snazi i trebalo je da izaberemo ljude koji će taj posao raditi.
Mi se suočavamo sa Predlogom izmena koje snižavaju kriterijume. Kako snižavaju kriterijume? Da ljudi koji se bave poslom revizije treba da imaju ne sedam godina iskustva u struci, nego pet.
Naši građani odlično znaju od kad je revizija postala praksa za iole ozbiljnije preduzeće, a kamoli za državu. Znači, nije tačno da nemamo ljude koji se bave tim poslom sedam godina. Očigledno da nemamo odgovarajuće ljude, od kojih očekujemo da budžete države, lokalnih samouprava, završne račune i svu dokumentaciju javnih preduzeća, fondova, javne nabavke, račune političkih stranaka, kontrolišu nepristrasno.
Snižavate kriterijum zato što želite da to rade ljudi koje ste nacrtali i koje ste takvim načinom izbora, znači već im prilagođavamo zakon, predodredili da pristrasno rade svoj posao. Snižavate kriterijum i time što kažete da taj posao, tj. isključuje se deo koji kaže da ga mogu raditi ljudi koji rade u Vladi ili su radili u Savetu ministara, bili na nekoj funkciji dve godine unazad. Znači, treba da postoji prekid od dve godine njihovog direktnog rada, u smislu nespojivosti funkcija.
Ljudi, vi znate da je Zakon o privrednim društvima takvu ograničavajuću klauzulu dao za člana nadzornog odbora, gde se njegova nepristrasnost definiše tako da niti, on niti član njegove familije, niti bilo ko drugi po pobočnoj i vertikalnoj liniji može da bude zaposlen ili da je radio u toj firmi gde je on član nadzornog odbora.
Hoćete li vi meni da kažete da je država, da je Republika Srbija manje važno, manje kompleksno preduzeće od bilo kog preduzeća koje mora da poštuje odredbe Zakona o privrednim društvima? To ne možete da kažete, u to ne možete da nas uverite. Zaista želimo da ne postoji nijedan izgovor više da se ne izabere eksterni revizor i da ne postoji zakonska osnova za kontrolu sredstava.
Zašto je to važno? Živimo u državi koja se, po definiciji, zove zarobljena država. Za one koji ne znaju, reći ću vam da je zarobljena država ona u kojoj je privatizovan javni interes od strane određenih dominantnih grupa.
Kad ste nam nedavno predlagali Zakon o Vladi, rekli ste da ćete se boriti, odnosno da je nedozvoljeno da se stvori situacija u kojoj se javni i privatni interes može zloupotrebiti. Ja u vašu nameru nemam razloga da sumnjam, mogu da je podržim, ali šta govori praksa?
Kad u zakonu piše da član Vlade ne može da vrši neku funkciju, pa, evo, i u ovom zakonu o reviziji o kome govorimo, to znači da ne može da vrši nespojivu funkciju. Ako postoje organi koji to utvrđuju, npr. uzmite ovaj odbor za sprečavanje sukoba interesa, ako takav organ može da radi bez pritisaka i dvostrukih standarda, onim što zovemo u narodu protekcijom ili gledanjem kroz prste, i ako postoji kazna s kojom će se prekršilac suočiti, pa makar to bio i novinski tekst, javna objava u "Službenom glasniku" da se taj neko postidi, onda ne bi bilo mesta prigovoru. Zaista ne bismo imali šta prigovoriti.
Šta o tome govori primer gospodina Đelića, kao najsvežiji?
Mene, zaista, personalna rešenja ne zanimaju. Nije mi ni on interesantan, naprotiv. Uzimam ga kao princip zloupotrebe vlasti. O čemu je reč? O tome da se gospodin nije mogao suočiti sa onim što se zove klauzula zabrane konkurencije. Vi ste ovde ljudi koji moraju da znaju šta znači klauzula zabrane konkurencije.
Svako, makar bio prodavac u prodavnici boja, zna da kada potpisuje ugovor o radu ima klauzulu zabrane konkurencije - da ne sme, kada napusti tu prodavnicu, da ponese sa sobom spisak poslovnih partnera i da taj spisak koristi u korist drugog poslodavca, ako njemu ode, ili u sopstvenu korist, ako otvara privatnu firmu, jer će ga za to dočekati sudski postupak i naknada štete.
Klauzula zabrane konkurencije omogućava da čovek koji zloupotrebljava stečene veze ili određene tajne može da odgovara, ali funkcioner, ali bivši ministar, onaj koji je to ponovo postao, to može da radi potpuno nekažnjeno. Evo kako on to može da radi.
Gospodin Đelić je većinski vlasnik lista "Ekonomist", po sopstvenoj izjavi.
Znate, nemam prijatelje u BIA-i, u tajnim organizacijama, ne upotrebljavam poverljive, lične ili tajne podatke. Govorim samo o, kako se to moderno kaže - proverljivim podacima, a kada je gospodin Đelić u pitanju, govorim samo o njegovim ličnim izjavama i onim podacima koje je uneo u registre o osnivanju tih preduzeća.
Znači, većinski vlasnik "Ekonomista", akcionar i, nadam se, donedavni direktor «Kredi agrikol» banke, osnivač dve firme – «Altis kapital», koju on naziva Investicionom bankom, i «Altis konsalting».
Čoveka koji raspolaže bogatstvom vrednim nekoliko miliona evra imenujemo kao gospodina Đelića. Taj čovek, koji je aktuelan i uz ovaj zakon, u stvari, neko ko je bio ministar u Vladi od 2001. do 2004. godine, bio je političar u biznisu. U tom krugu, u tom, bolje reći, trouglu moći, novca, biznisa i politike se kreće sve vreme, a na našu štetu.
Ono što povezuje to njegovo kretanje, novac, moć, biznis, politiku, jeste izuzetna ambicija da se zaradi ogroman novac, ne pitajući na koji način i dovodeći sve nas diplomirane ekonomiste, ili magistre ekonomije, ili one koji su redovno završavali škole, dotle da ne umemo da radimo svoj posao, odnosno nameće nam jedan osnovni model, koji se zove pohlepa.
Bestidni nameću pohlepu i nama i mladima kao osnovni model i to je najveći razlog zašto gospodina Đelića uzimam kao primer u sva tri ova zakona.
Da li znate o čemu je, u stvari, reč kada govorimo o "Ekonomistu", «Kredi agrikol» banci i «Altis» kompanijama? Govorim o tome da je, u stvari, reč o klasičnoj definiciji korupcije, i u administrativnom, i u ekonomskom, i u javno interesnom smislu, a što teoretičari najbolje znaju.
Zašto je važno što kažem - bio je ministar? Ni uz jednu njegovu fotografiju, izjavu ili ime nije propušteno da se napiše - bivši ministar finansija, do onog trenutka kada je ponovo postao ministar.
To je činjenica koja govori da je taj čovek, do 2004. godine, do marta, kada više nije bio u Vladi, imao pristup važnim informacijama, tajnama, odnosno stekao je širok krug poslovnih partnera. Svako ko je bio na takvom mestu zna dobro o čemu govorim.
To što sam navela je klasičan tip klauzule zabrane konkurencije, za koju će svaki običan čovek, prodavac u fabrici boja ili šefica radnje, da odgovara. Gospodin Đelić je nagrađen ponovo mestom u Vladi. Da li znate šta još očekuje? Da mu vičemo - bravo.
To nije za bravo, to nije za - ua, to nije za - dosta, to je za - primenite, gospodo, zakone koji sprečavaju sukob javnog i privatnog interesa, jer ovako ismevate mene, sve moje kolege, sve fakultetski obrazovane ljude, svu našu decu, koju učimo da se pošteno zarađuje hleb, svojim znanjem, a ne zloupotrebama.
Moraću još neki detalj da vam dodam, ima tu još zloupotreba.
«Altis» je osnovan 2004. godine, ali je registrovan u junu 2005. Sve vreme, od 2004, od kada je osnovan, čovek se predstavljao vlasnikom tih kompanija za konsultovanje i tim investicionim bankama. Znači, nije otvoren žiro račun, tekući račun, sve usluge su išle nekim drugim putevima. Po njegovom priznanju, u toj firmi je okupio sve bivše viđenije ljude i funkcionere Vlade, od gospodina Slobodana Milosavljevića, bivšeg viceguvernera Velje Tatića, Siniše Malija iz Vlahovićevog kabineta itd. Posredovao je u sklapanju biznisa između srpskih i stranih banaka i kažu, i Đelić i Vlahović, da nisu zloupotrebljavali stečene veze.
Molim za punu koncentraciju. Na sajtu gospodina Đelića, po njegovoj izjavi, ne znam u kom periodu, verovatno od kada je otvorio račun, hvali se da je savetovao sve najuspešnije firme i da su učestvovali u transakcijama vrednim preko 500 miliona evra. Ako je provizija za ove transakcije u visini od 5%, koju, inače, regularno propisuje pravilnikom ministar za privredu i privatizaciju, pa kada se obavi privatizacija, prvo, zadrži 5% kao nagrada za uspeh u privatizaciji, prostom računicom se dolazi do podatka da je Đelićeva firma na tim poslovima zaradila, samo na tim, po sopstvenoj izjavi, priznatim poslovima, 25 miliona evra.
Da li su «Altis kapital» i «Altis konsalting» zaradile, odnosno isplatile porez na tih 25 miliona evra?
Pitanje je i kako je «Altis» dobijao poslove, zašto baš taj konsultant, da li se kvalitet podrazumevao, da li su informacije bile najznačajnije da baš on dobije taj posao, ali o tome ćemo kada budem imala vremena. Sada dopuštam svojim kolegama da još ponešto o ovome kažu.
Hvala.