Što ne kažete da tržište, stvarno mi je neprijatno, još jednu rečenicu da zaključim o velikoj Evropi.

Da je ta ista velika Evropa, na čijem tržištu želimo da se pojavimo i koja radi u interesu naroda i budućnosti, svojom metodom subvencija i suzbijanja konkurencije razvila takve perfidne sistema, ja iznosim samo jedan frustrirajući primer iz Evropske unije i Svetske trgovinske organizacije, a to je sledeće.
Svi američki proizvođači bezalkoholnih pića i konzerviranih proizvoda ignorišu preporuke Svetske zdravstvene organizacije i Svetske trgovinske organizacije da smanje količinu šećera i soli u svojim proizvodima, uprkos dramatičnom i dokazanom rastu gojaznosti na planeti. Ne samo to, to je uzrok povećanja broja bolesti i dijabetskih i koronarnih. Tako nam misle o zdravlju, tako nam misle i o finansijskoj budućnosti i o tome treba da brinemo mi ovde, uvažavajući se i iznoseći isključivo činjenice. Hvala. (Aplauz.)

Poštovane kolege, poštovani građani, zakon o budžetu je osnovna poruka koju nam Vlada šalje, jer nam zakonom o budžetu daje obaveštenje šta namerava da uradi i na koji način namerava da vodi državu u narednom periodu.
Ako nam je ova vlada u petak popodne oko 16 časova dostavila 319 strana (poslanici znaju, a želim da građani vide) gusto kucanog teksta u najsitnijem fontu, koji se i sa naočarima i zavidnom dioptrijom teško može pratiti, ako nam je uz to dala set pratećih poreskih zakona, a ima ih šest, i ako to sadrži 488 strana, mogu da vam kažem da za nas srpske radikale to i nije problem.
Za dva dana uspeli smo sve to da vidimo, uspeli smo i amandmane da podnesemo na ove zakone, ali je pitanje za Vladu da li u ovih 488 strana zaista veruje da ćemo mi i građani progutati da je na prvoj strani budžeta zapisana ta mikrohirurgija ovog društva u kojem se, navodno, preraspodeljuje iznos od nekih 595 milijardi dinara.
Pažljivom oku bilo kog čitaoca neće promaći podatak da država, u stvari, preraspodeljuje 646.466.666.000 dinara. Znači, 646 milijardi dinara, od kojih je samo 581 milijarda prikupljena porezima.
Ostatak novca do 646 milijardi su, u stvari, zaduženja, nerealni izvori prihoda, ono što će sutra rezultirati onim što će neko zvati javni dug. Neko će na račun toga štampati hartije od vrednosti, ministar finansija će optuživati guvernera, a ovaj njega, i kao međusobno konkurentske kuće na istom tržištu hartija od vrednosti će umanjivati svaki dinar prihoda koji imamo, a nama pričati priču da imamo suficit iz kojeg treba da vraćamo ino-kredite.
Dragi građani, da ponovim: preko osam milijardi evra, po kursu od 81 dinar za evro, ova vlada, koja u krnjem sastavu prisustvuje raspravi o budžetu, troši naših zarađenih plata i stvorenog bruto društvenog proizvoda. Nije to sve.
Preko tih 646 milijardi postoji i iznos koji svako od nas opet državi plati mimo poreskih obaveza, kroz ono što država zove sopstveni izvori prihoda. Znači, na osam milijardi evra dodajte još 71 milijardu najzanimljivijeg dela budžeta koji je pred nama, ono što gospoda iz Vlade zovu sopstvenim prihodima.
Pre nego što budem nastavila da vam ilustrujem u ciframa šta ova vlada ima nameru da radi, daću jedan opšti zaključak.
U onom trenutku kada je tehnička vlada donela drugu uredbu u maju mesecu i kada je novoformirana Vlada donela još jednu uredbu da obavi finansiranje do kraja juna, jedna stvar je bila potpuno jasna: između učesnica u toj vladi, u toj koaliciji, tri ili četiri, uopšte nije važno, kada je u pitanju interes i zavlačenje ruke u džep građana, nema ni ideoloških ni političkih razlika, jer ih interes za raspodelom narodnog novca ujedinjava u najčvršću koaliciju.
Zato smo u kratkom vremenu dobili budžet u kojem svi mi treba da pristanemo da ova vlada, mimo Ustava i zakona, bude i poreznik, i razvojna banka, i zelenaš, i onaj koga ćete moliti da dobijete iz Nacionalnog investicionog plana koji dinar da sagradite halu, bolnicu.
Biće neko koga ćete morati da molite, da mu se dodvorite, da se učlanite u stranku onog ministra koji drži to ministarstvo, jer nećete moći na drugačiji način da koristite budžetska sredstva.
Izneću argumente, one koje mi je Vlada dala. Ponavljam, ja tajne podatke nemam.
"Službeni glasnik", broj 50 iz 2007. godine, kojim želim da obrazložim neustavnost budžeta, neustavnost trošenja para, sadrži od strane tri do strane 19 svojevrsne uredbe o podsticaju određenih delatnosti, od poljoprivrede preko Nacionalnog investicionog plana.
Postoje dve osnovne premise na kojima budžet mora da počiva, a to je ustavna kategorija da smo pred zakonom svi jednaki i, druga, da se ne može ustanoviti ni jedan jedini prihod za državu i budžet, a da se on ne ustanovljava zakonom.
Znači, u ovakvom domu, gde su narodni predstavnici, Vlada kao izvršni organ mora da izađe sa predlogom koliko para joj treba, za koje namene, po kojem pravilniku, kriterijumu i programu će te pare trošiti, jer to nije ničija zaostavština, to su pare naroda koje imaju izvor u porezima i ostalim neporeskim prihodima i, naša specifičnost, iz privatizacionih prihoda.
Ova vlada nema vremena da izađe sa takvim zakonom pred Narodnu skupštinu. Ova vlada nema obraza, ova vlada nema argumente da takvi zakoni prođu i zato mi nemamo zakon o subvencijama, zato nemamo zakon o Nacionalnom investicionom planu.
Nemojte, molim vas, da mi neko kaže da je definisanjem u tački 37. definicije Zakona o budžetskom sistemu taj proces, postupak ili velika prevara dobio zakonsko uporište. Nemojte, molim vas. Nemaju kriterijum, jer nemaju obrazloženje, iz sledećeg razloga.
Ako Vlada u "Glasniku" 50/07 objavi Uredbu o korišćenju podsticajnih sredstava za npr. direktne strane investicije, mnogi građani možda i ne znaju da je to nova, druga po redu, koja menja prethodnu. Znate šta je suštinska izmena? Da se gospodin Dinkić opet pita.
Čovek čija su sredstva i trošenja u ovoj knjizi, sitno pisanoj, na najviše strana je i u prethodnoj Vladi, ali u liku ministra finansija, bio taj koji je stimulisao navodno zapošljavanje, tako što je svima onima koji dođu da ulažu pare davao najmanje 2.000 evra po radnom mestu.
Dajte da vas podsetim, poslednji primer je "Kalcedonija" u Somboru, gde je za 400 novozaposlenih (kada, kojih, sa kojom garancijom će stvarno biti zaposleni) ova država odvojila 800.000 evra.
Firma "Kalcedonija" je strana firma, a to mu ne smeta, jer je u uredbi (ne u zakonu, u uredbi) napisano da je dovoljno da ta firma bude registrovana na teritoriji ove države. Šta je sporno?
Svi se mi borimo za zapošljavanje, ali je sporno da kada je ministar finansija bio gospodin Dinkić, svaka vrsta pretnje o poslušnosti "kralju ministru" koji deli pare ide preko njemu pandanske Agencije za podsticaj stranih ulaganja, ali sada, kada on više nije tu i kada njegov bliski saradnik više nije tu, ponovo se pita gospodin Dinkić.
Meni će neko moći da tvrdi da mi nemamo, po Maksu Veberu, zarobljenu državu u kojoj imamo zloupotrebu javnog interesa u sopstvene lične svrhe.
Znači, Vlada misli da mi ne čitamo, misli da ovo nije sramota, misli da je ovo zakonito. Zaista moram da podsetim sve one koji su učesnici u javnom životu, sve one koji iole išta znaju o ekonomiji, a posebno one koji se predstavljaju ekspertima, da je budžet rasporedni zakon. Znači, budžetom se ne mogu ustanovljavati nova prava. Budžetom se samo zakonima već ustanovljena prava definišu po ciframa, brojkama, odnosno sredstvima koja se dodeljuju. Ali se zato zakonima, koji se moraju donositi na bazi Ustava, znači da budemo svi jednaki...
Ne mogu se privilegovati mladi do 45 godina, ili prikriveni članovi vaših stranaka, nego mora postojati zakon pred kojim će svi građani biti jednaki i moći da imaju pristup budžetskim sredstvima od države koja mora da prihvati odgovornost, da razmišlja i o zapošljavanju i o razvoju, jer kada prikuplja porez i kada ume da napuni džepove, ona mora i da brine o građanima sa istom onakvom upornošću sa kojom i prikuplja pare.
U protivnom, postaviće se osnovno pitanje: zašto bi građani plaćali državu koja odbija da brine o njihovim interesima, koja selektivno daje kredite mladima, koja stimuliše zapošljavanje stranih firmi, koja nije spremna da sa svojom Vladom i ministarstvom izađe pred njene izabranike? Kakvi god da smo, iz naroda smo, pa imamo šta i da kažemo, pa i ako glasamo protiv, imate većinu, pa izvolite, realizujte te vaše ciljeve.
Ali, to nije lako. Vama se žuri, žuri vam se da donesete budžet zato što je osnovna koncepcija jedinstvenog računa, onog što narod ne voli da čuje, a stručnjaci zovu KRT, znači konsolidovani jedinstveni račun trezora je potpuno razbijen. Imate ministarstva, male feude; otvorite samo knjigu o budžetu i videćete, u svakom od njih na kraju ima jedan delić, od par stotina hiljada do visokih milionskih suma, znači do 900 miliona u nekim ministarstvima, neutrošenih para iz prethodne godine. Kod miljenika bivšeg ministra finansija, u tim ministarstvima, postoji i raspodeljen deo privatizacionih prihoda, znači svako kraljevstvo ima svoje izvore.
Ono što je najstrašnije, najpogubnije i što se ne usuđuju da iznesu ni analitičari, ni novinari, ni ekonomisti, to je da mi u Upravi za trezor, organu Ministarstva finansija, imamo državu u državi.
Uprava za trezor obavlja poslove platnog prometa za budžetske korisnike (da se građani sete, to je onaj stari SDK) i, navodno, iz tih sredstava (znači, država uzme od sebe da bi dala sebi) ima sopstvene prihode i, ovo je za verovali ili ne, Uprava za trezor (znači, ne Ministarstvo finansija, nego Uprava za trezor) finansira sopstvene troškove u potpunosti. Čak nam je u ovom budžetu rekla da ima iz nekih sredstava i 12 milijardi sopstvenih prihoda kojima će (evo još jedne vrlo važne stvari o kojoj hoću da pričam) vraćati dugove, što strane što domaće. O dugovima ću kasnije.
U toj Upravi za trezor mi dobismo da po zakonu odlučujemo o onome što je pravilnik zemljoradničke zadruge: prebaci u ovaj sektor ljudi koliko hoćeš ili u onaj drugi ljude koje misliš da mogu timski da rade. Ne, mi o tome navodno raspravljamo po zakonu. Ne raspravljamo o uredbama gde se dele milijarde para. Samo Nacionalni investicioni plan je 44 milijarde; koliko je subvencija, koliko je kredita. Znate, ministarstvo regionalnog razvoja i privrede se bavi i kreditiranjem, znači ono što se zove 551 i ono što su 621, krediti i subvencije, vi to imate kod gospodina Dinkića potpuno neprikriveno. Čovek kreditira, kakve poslovne banke.
Gospodo građani, ugašene su četiri velike banke po mafijaškom principu – ubij poverioca i rešio si dug. Po tom mafijaškom principu svi mi građani smo naterani da za puko preživljavanje idemo i zadužujemo se kreditima u stranim bankama. Preduzeća su dobila obavezu da svoj platni promet presele u te strane banke.
Ali, država, Vlada, njena ministarstva, njihov platni promet ne rade te banke, ni poslovne ni bilo koje, za državu platni promet radi njena Uprava za trezor. Mislim da bi se poslovne banke utrkivale da za izuzetno nisku proviziju rade taj posao, sa jednom dobrom preventivnom kontrolom u Ministarstvu. Zašto vi, ljudi, uopšte radite taj posao u Ministarstvu ili što radite samo za vas? Hoćete da izađete na tržište da se borite sa konkurencijom? Ne, nama ste ugasili banke, usmerili nas na kreditiranje kod banaka koje su iz inostranstva, koje vam prave problem kada iz svojih centrala dobijaju novac, pa morate obaveznu rezervu njima da prilagođavate, ali onako kako od nas želite da napravite idealnog dužnika, pa neko uspe ili neko ne uspe, jer znate kako kažu - kriv je onaj, niko ga nije naterao da uzme, šta god da je problem, loše, loš let, bilo koja zavisnost.
Ali, to što vi pokušavate i da od države napravite idealnog dužnika, e to, gospodo, ne može bez ove skupštine, to više ne može bez ove skupštine. Obaveštavam javnost da ste u 2005. godini u junu mesecu doneli Zakon o javnom dugu gde će se navodno voditi evidencija o tome i briga, ne evidencija, briga o javnom dugu države.
Do dana današnjeg vi niste tu upravu formirali, do dana današnjeg niste postavili ni direktora, postavili ste samo na sajt Ministarstva za finansije organizacionu šemu, strukturu, u kojoj stoji kockica - uprava za javni dug, a u ovom budžetu pišete da će Uprava za trezor brinuti o javnom dugu do formiranja uprave za javni dug. Ništa čudno, imate vi preča posla, imate vi uredbe kojima treba da subvencionišete, da delite, da vas mole, da vas kume i da budete u ime države veliki i dobri, milostivi vladari.
Draga gospodo, da li vi zaista mislite da građani ne umeju da saberu dva i dva? Da li vi zaista mislite da može da prođe neprimećeno da je od prethodne uredbe o privremenom finansiranju, koju je Vlada u istom sastavu donela, do ovog zakona o budžetu, kako se to kaže, na potpuno neobičan način iz prihoda nestalo kamate u vrednosti od milijardu 875 miliona i 800 hiljada.
(Predsednik: Vreme. Izvinjavam se, vi imate 20 minuta, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Nije problem, završite.)
Nestala je kamata u vrednosti od 23 miliona evra. Znači, 23 miliona evra je nestalo iz izveštaja o budžetu.
(Predsednik: Izvinjavam se, upozoren sam, imate duplo vreme, nastavite slobodno do kraja.)
Zahvaljujem, biće uputno da u celini govorim. Znači, 23 miliona evra je nestalo sa prihodne strane. Gospodine ministre, ne znam zašto ste promenili dobru praksu da navedete i koji je to prihod tamo u nekoj klasi sedam. Zaista je besmisleno da ne unesete ... Gospodine Vlahoviću, hoćete malo o vama da pričam? Doći ćete i vi na red.
Znači, nisu stavljene klasifikacije prihoda. Nije nikakav problem, postoji "Službeni glasnik" gde je pravilnik o kontnom planu i klasifikacionom okviru za budžetska sredstva i sve se lepo vidi, pa ja imam da postavim dva zanimljiva pitanja. Gde su se izgubile kamate od 23 miliona evra? I još važnije pitanje: a od čega su prihodovane kamate od 23 miliona evra?
Zašto vam se u neporeskim prihodima nalaze mešoviti i neodređeni prihodi, 15 milijardi evra? Ljudi, 15 milijardi evra mešovitih i neodređenih prihoda.
Kad sam pokušala da utvrdim preko klasifikacionog okvira šta je poreklo tih para, ispostavilo se da to može biti zakupnina za stanove u državnoj svojini, što sigurno nije taj novac, deo dobiti javnih preduzeća, što verovatno nije, i ostaje mogućnost da to budu neki "ostali prihodi".
Zaista ne mogu da shvatim da mi u predlogu budžeta, kao poslaniku, dostavite pregled u kojem se u stavci "ostali prihodi" iznosi 15.354.827.000 dinara nedefinisanog iznosa sredstava.
Zanima me, gospodine Cvetkoviću, vi ste ovde predstavnik Vlade, zašto ste izašli pred poslanike a da nijednom rečju niste obrazložili potrebu da se, pre svega, podnese ovoj skupštini završni račun, makar za prethodnu godinu? Poslednji takve vrste bio je u 2001. godini i mislim da bi bilo vrlo korisno da uporedimo koliko je novozaposlenih službenika u državnoj upravi sada u organima u odnosu na taj poslednji podatak.
Bilo bi zanimljivo da vidimo koliko smo, kao država, odnosno vi u naše ime, uložili u Nacionalnu štedionicu, koliko smo od toga, kao država, prihodovali, kako su to gospodin Dinkić i njegovi prijatelji prodali svoj ulog u Nacionalnoj štedionici i koliko smo, to pitam zbog budžeta, kao država na tome zaradili. Završni račun po prirodi stvari bi sadržao i tokove novca. Znači, znali bismo koliko nam je to deviznih rezervi npr. u Euroaksis banci, po kojoj kamati nam se tamo čuvaju devizne rezerve, zašto je gospodin Jelašić, guverner, napravio, po sopstvenom priznanju, ne po tajnim podacima, deset milijardi dinara gubitka, navodno regulišući monetarnu politiku.
Imam jedno posebno zanimljivo pitanje u okviru tokova novca – kako bi nam gospodin Đelić objasnio ono što je list kojem je on većinski vlasnik objavio, kako je u danima izbora gospodina Tomislava Nikolića na berzi izvedena pokazna vežba. To je naslov iz lista "Ekonomist", u kojem je gospodin Đelić većinski vlasnik. Muški koji su vojsku služili, kolege poslanici, to znaju, da je pokazna vežba simulacija nečega. Znači, uz investicione fondove, kojima sada pokušavate da stvorite lakše uslove za rad tako što ćete ih osloboditi poreskih obaveza, sa tim investicionim fondovima i u aprilu novodobijenim dozvolama (sad je zanimljivo, gospodine, jer ste vi u redu onih koji lako dobijaju dozvole za nove, finansijski atraktivne poslove) pojavili su se na tržištu novca sa velikom količinom para (jedan od njih je iz Zagreba, jedan je odavde, sa domaćeg terena) i napravili su nam tu pokaznu vežbu, simulaciju, kako se može napraviti haos na berzi ako radikali dođu na vlast.
Koji su mali akcionari tada ostali kratkih rukava, a koji su investicioni fondovi pokupili kajmak, pitanje je na koje vi morate da odgovorite javnosti, ne zato da konačno razbijemo dilemu da narod jedva čeka radikale na vlasti, nego da nam kažete ko je simulirao tu pokaznu vežbu da od malih akcionara pokupi kajmak, a da nama pričate priču o razvoju finansijskog tržišta i o potrebi poreskih oslobađanja tih delatnosti. Kad smo kod tih tokova novca, bilo bi vrlo zanimljivo da priču o blagajničkim zapisima i uopšte o hartijama od vrednosti raščistimo jednom do kraja.
To je jedino moguće ako nam dostavite završni račun. Neki mali kupci blagajničkih zapisa kažu – pa, zaradio sam i ja.
Ja ću jednu nepopularnu priču, kratku, da vam kažem – da li se građani sećaju kad je u vreme velike inflacije 1993. godine bilo moguće kupiti patike za 300 evra, a dok vam ček stigne na naplatu, vi za te patike date tri evra, pa ste srećni što ste dobro prošli. U to vreme je neko uzimao kredite od milion evra, a vraćao ih sa 10.000.
Priča se ponavlja. Pitanje je da li su akteri drugačiji i ko im sada stvara ambijent i uslove. Vi koji ste kupili blagajnički zapis pa zaradili 5.000, u stvari, za vas priča nije režirana ni zamišljena. Zamišljena je za velike igrače koji su devet banaka u on line, direktnoj trgovini sa Narodnom bankom kupovali blagajničke zapise na kojima je država, po izjavi gospodina Đelića, ja njemu slabo verujem ali ovde imam podatke, 155 miliona evra samo za kamate. To nije tuđa priča, to nije priča van budžeta, to je priča ovog budžeta. Te kamate tim velikim igračima u toj on line trgovini plaćaćemo mi. Zašto on line trgovini?
Kada je završavana prevara sa Nacionalnom štedionicom, u trgovini na berzi, što je javno pravilo trgovanja, kada je softverskom aplikacijom zaustavljeno vreme da bi mogao jedan jedini kupac da održi cenu akcija i onda proda grčkoj banci, odgovarala je Ana Lukić broker, kazna je bila godinu dana zabrane bavljenja poslom. To je u ovoj državi moguće, u kojoj je pohlepa glavna ideja vodilja i u kojoj jednom prodate takav štos koji je Dinkić prodao sa Nacionalnom štedionicom.
On i njegov prijatelj Jelašić to više ne rade na berzi, oni to rade u on line trgovini gde se tačno zna koji broker, koji diler, koji ovlašćeni iz poslovne banke ima pristup tom trgovanju. To nije priča za crnu hroniku, to nije priča za tabloidne novine, to je priča za budžet i zato nedostaje na mnogim mestima, gde je neophodno, para, ali zato ima za one koji kažu – sve može biti predmet trgovanja, ali Jelašića ne damo.
Da li još nekome treba objašnjenje zašto se Jelašić čuva kao suvo zlato, kao neko ko je zaista prihvatio na sebe veliku odgovornost da jednog dana, zajedno sa vrsnom ekipom finansijskih aktera u liku Nikole Živanovića, stručnjaka Nika Đivanovića, pred nama podnese račune. Jer, građani dobro znaju, savršena pljačka ne postoji, a mi građani Srbije, mi iz SRS nemamo razloga da o ovome ne govorimo na način kako to dokazuju podaci, kako to govore iskustva i onako kako smo svi zajedno oštećeni da nemamo za elementarne stvari, da jedni druge prevare u uredbi o privremenom finansiranju, da se zaustavi to neustavno finansiranje gradnje stanova, odnosno dodele stambenih kredita, jer mi ne želimo da budemo ni taoci njihovih zajedničkih interesa, ni da budemo kolateralna šteta njihovih neizvršenih dogovora ili neslaganja u ministarstvima koja funkcionišu po principu duplog ključa – gde dvoje odgovaraju, nijedan nije odgovoran – i da se najviše otimačine i dan-danas vrši oko raspodele novca.
Pravo da bude pored kase dobija onaj koji je uvek znao da da onom iznad njega.
Gospodin Đilas je opet dobio ključeve od jedne zanimljive kase koja se zove Kancelarija i Nacionalni investicioni plan. Boža Đelić, koji je "Altis kapital" i "Altis konsalting" koristio uglavnom za sebe, potpuno nezakonito, koji je kroz firmu "Sopar sas" sa učešćem u "Kredi agrikol banci" od svega 9,99%, da ga ne bi otkrili, zaradio milionske sume, nije dobio od gospodina Tadića pravo da bude pored kase. Samo onaj ko da onome ko ga dovede da finansira zanimljive stvari, taj može da ima pristup.
Taj drugi je dobio pristup Nacionalnom investicionom fondu koji se, po principu o kojem govorim sve vreme, potpuno neustavno finansira, takođe uredbom po kojoj se kaže da će se osnovati savet. Đilas će predlagati savetu način raspodele i oni će možda i znati ko će kome i za koje namene dati pare, ali mi ovde i građani Srbije verovatno samo kada pukne neka afera.
Ove godine ste to uradili na način da su u jednom od članova zakona o budžetu, evo ga, lepo se šareni, podelili svojim miljenicima sredstva po ministarstvima koliko će biti podeljeno Nacionalnim investicionim planom. Niko ne zna ni namene ni projekte, ni one koji su predati, ni one za koje su pokrenuti postupci javnih nabavki. Kakva je njihova sudbina? O tome će odlučivati oni koji se sa našim novcem ponašaju kao da su vlasnici i naših života, a ne samo naših para.
Samo još dva zakona koji prate budžet moram da pomenem. Budžet je slika i namera Vlade i onoga što čini i šta će da čini. Ova vlada je Zakonom o akcizama rekla šta čini. Ono što se zove potpuna liberalizacija od 2000. godine naovamo, evo, nastavlja se i ovim zakonom. Uvoznici bezalkoholnih pića se izjednačavaju sa domaćim proizvođačima. Onima koji će se voziti u avionima ćemo kerozin osloboditi, to je predlog raznih poreskih obveznika u ovim slučajevima, akciza. Oni koji voze na auto-gas, taksiraju da prehrane porodicu, njima ćemo šest, deset dinara dodati na postojeću cenu.
Ono što je najstrašnije, ovim zakonom se gubi pravo na refakciju akcize za proizvođače, odnosno preduzetnike i pravna lica koja se bave građevinskom proizvodnjom; kada kupe dizel za građevinsku mašinu, to više neće moći da bude predmet refakcije.
Oslobodite kerozin, da se privatnim i ostalim avionima ljudi voze jeftinije i dodajte porez na auto-gas, da sirotinja ne može da se prehrani, svim uvoznicima otvorite sve što nije liberalizovano do kraja, ali vas jedno molim – nemojte da pišete u obrazloženju da ste to mogli i bez zakona, ali vi ste, eto, fini pa to radite na zakonit način. Ovo je zaista uvredljivo.
I, da na strani 8. tog zakona napišete da su svi zainteresovani imali priliku da se izjasne o zakonu, a mi smo ovo dobili u petak u 16,00 časova i danas o tome raspravljamo i nemojte da pišete da ste to mogli i bez zakona, jer bez zakona to ne možete da uradite.
Povodom pojedinačnih amandmana dobićete obrazloženja srpskih radikala za mnoge stavke. Imajte na umu da mi ovaj posao radimo zato što su nas građani izabrali da otvorimo četvoro očiju u njihovo ime i ukoliko je to moguće, ako ne možemo da sprečimo, makar da učinimo da oni saznaju koliko ste odgovorni i šta pričate, a šta u stvari radite. Novac i način raspolaganja njim je najbolja vaša slika i razmislite o tome.

Javljam se po Poslovniku, član 100. i član 104. Poslovnika. Tražila sam da dobijem reč zato što se gospodin Vlahović bez dovoljno uvažavanja obratio jednom od poslanika, zaboravljajući da ovde ima ekonomista koji poznaju Zakon o budžetskom sistemu. Da u najkraćem objasnim. Pošto ste spomenuli "cash flow" i budžet, nemojte da dovodite građane u zabludu. Pročitaću zakonsku definiciju – Zakon o budžetu je zakon kojim Narodna skupština za svaku godinu odobrava rashode i prihode i druga primanja za kalendarsku godinu, a samo je Nacionalni investicioni plan predviđen da se iskazuje i realizuje u više godina.
Gospođa Vjerica Radeta je bila u pravu, budžet je od godine do godine; Zakon o budžetskom sistemu, jasno piše, ali ima još jedna sporna stvar. Nemojte nas uveravati, metodologija prikazivanja spoljnjeg duga je sporna. Tačno je da je javni državni garantovani dug preko 50% ukupnog duga.
Da vas ja pitam – ima li država odgovornost za ono što naziva privatnim zaduživanjem banaka, preduzeća i fizičkih lica? Ko je slistio domaći bankarski sektor i raščistio prostor za strane banke i ko je formirao Agenciju za sanaciju i stečaj banaka, pa nemamo pojma gde su zatečena sredstva, imovina i ko time raspolaže?
Da li je ova država savetnik kome se neko po nahođenju obraća ili je dužna da građane upozori da se može desiti kao u Vojvodini, molim vas za pažnju, u Vojvodini je po privatnom zaduživanju gotovo polovina zemljišta i nekretnina pod hipotekom austrijskih banaka, za one kredite koji počinju kao kratkoročni, pa se u revolvingu i ponovnom zaduživanju pretvaraju u dugoročne.
Ko će snositi odgovornost kada ljudi u daljem talasu privatizacija ostanu bez posla, pa izađu na ulicu kada se hipoteke realizuju, pa dođu ispred zgrade Vlade? Da li ćete i tada reći da metodologija nije dobra?
Samo još jedno. Za mene je još jedna stvar vrlo sporna. Najveći poverilac u Londonskom klubu ove države bila je "Kredi agrikol banka", ona u kojoj je akcionar Božidar Đelić.
Drugi po veličini poverilac Londonskog kluba – pogađajte, gospodin Pitić radi u toj banci – Societe generale. To je sporno, gospodo ministri.

Članovi Poslovnika 100. i 104, a koristim i pravo da na najkraći mogući način odgovorim na repliku gospodina Vlahovića.
Nemojte ispitivati granice moje izdržljivosti. Biću uporna i redovno ću izlaziti da vas demantujem držeći Ustav i držeći Predlog budžeta. Ono što vi tvrdite da nije sadržano u budžetu, jeste, po članu 92, da svi prihodi i rashodi moraju biti prikazani, a to o čemu pričate - neutrošeni viškovi, "keš flou" iz prošle godine, pozicija 13, to sam i komentarisala, da svaki ministar ima pravo onih 5% da okreće gde hoće i to su neutrošeni viškovi, kao što su prikazani i na ekonomskoj klasifikaciji 15 sve neutrošene donacije. Ako idemo dalje, spremna sam.
Kolegi koji me je prozvao da mu pomognem svojim ekonomskim znanjem i iskustvom sa zadovoljstvom ću pripomoći i objasniti slučaj "kralja šećera". Prodate šećerane za po tri evra – tri. Osnovna ekonomska logika kaže da tržište određuje cenu neke robe, ali samo pod uslovom da postoji slobodan pristup tržištu i konkurencija. A kad vi ponudite sva preduzeća i odjednom na tržište, pri istoj ponudi novca, jasno je da će cena biti mala.
Za mene jeste sporno, i to sud istražuje, kako je gospodin Kostić prikazao nepotpuno deo imovine, mašina i opreme kojom raspolaže npr. šećerana u okolini Vrbasa; što je Agencija prihvatila takav, znajući, netačan bilans, nije važno, ispitaće se jednog dana; zašto njegov direktor odgovara za višestruko uvećanu vrednost opreme, starih, zarđalih ogromnih skladišta i silosa koje su poslužile za iznošenje novca, što bi naš narod rekao - pranje, i to sud radi.
Hoću zbog javnosti i zbog vas da kažem da je "kralj šećera" primer političkog rentiranja prijateljstva sa tadašnjim predsednikom Skupštine Vojvodine. Gospodin Kostić se pojavljivao na svim zvaničnim mestima i u svim zvaničnim posetama sa gospodinom Čankom. Nemam dilemu da je on plaćao svoje putne karte, da je plaćao sok koji popije, nije varao na dnevnicama, ali je imao za tržišnu ekonomiju nepodnošljivu prednost - saznavanje ekskluzivnih informacija, pa nas je obrukao pred EU oko porekla šećera. Njega se boje i bojali su se i u sudu, banke su se utrkivale da mu daju članstvo u upravnom odboru, a time i kredite, i velika i važna preduzeća su ga rado viđala za člana upravnog odbora.
(Predsedavajući: Vreme.)
Taj princip rentiranja politike neki i ovde danas višestruko koriste i protiv tog principa ću se boriti, a pojedinci me, verujte, ne zanimaju nimalo. I to je ekonomija, to nije lični odnos, to je tržišna ekonomija za koju ste me prozvali. Zahvaljujem se.

Poštovane kolege, na dnevnom redu je i zakon koji je meni posebno zanimljiv, u okviru ove spojene rasprave, a u suženom vremenu da o tome razgovaramo, zakon o Državnoj revizorskoj instituciji. Zašto je zanimljiv?
Od 2000. godine do danas, vladajuća koalicija, u bilo kom vidu DOS-a, nije uspela da obezbedi završni račun eksternog revizora, niti bilo koju vrstu kontrole koja je neophodna u prikupljanju i trošenju narodnih para, a na način kako to država uvek radi, preko njenih izvršnih organa.
U mandatu prošlog Odbora za finansije, čitav posao, na primer, oko izbora eksternog revizora se sveo na galimatijas i vrćenje u krug, u kome mačka juri svoj rep, jer se ne zna ko je nadležan da raspiše javnu nabavku za nabavku te usluge eksterne revizije. U jednom trenutku je to Odbor, odnosno Ministarstvo finansija, pa kad se izgubi dovoljno vremena, onda se posao vrati na početak. Rezultat je sledeći - još uvek ne postoji izabran eksterni revizor za kontrolu završnih računa budžeta Republike.
Da gledaocima približim temu i šta to znači. Od 2001. godine do danas, ni javnost, ni poslanici nisu dobili izveštaj o tome kako su sredstva koja su planirana i obezbeđena u budžetu i potrošena. Da li su to uradili ovlašćeni korisnici, da li su na to imali pravo, da li je bilo zloupotrebe u trošenju tih para, mi nemamo o tome ni izveštaj ni rezultat. Čak je i savetnik, predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda, Harold Hiršhofer, čovek iz struke i onaj koga vi poštujete, rekao da su vam budžetske stavke vrlo nepregledne, i to nije slučajno.
Znači, čak i kad ste dužni da date neki izveštaj poslanicima, narodu preko poslanika, vi to radite na takav način da se tragovi onoga što se srpski zove - ili direktna zloupotreba ili sukob javnog i privatnog interesa, ako je to ikako moguće, sakrije, odnosno ne vidi.
Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji je zakon koji je trebalo da omogući, kao jedan od prvih zakona koji će se primeniti samim izborom ljudi - koji će članovi Saveta da rade taj posao, ozbiljnost u trošenju i kontroli državnih sredstava, i to ne samo kao kontrolu trošenja, nego kao svrsishodnost, kao, uopšte, opravdanost stvaranja nekih troškova.
Zakon usvojen u novembru 2005. godine, trebalo je da stupi na snagu za šest meseci. Znači, u junu prošle godine. Vlast nije imala vremena, imala je prečih poslova, zato što polaganje računa narodu nije interes ove vlasti. Nije ništa urađeno i danas se suočavamo sa potpuno suvišnim poslom. Znači, Zakon je na snazi i trebalo je da izaberemo ljude koji će taj posao raditi.
Mi se suočavamo sa Predlogom izmena koje snižavaju kriterijume. Kako snižavaju kriterijume? Da ljudi koji se bave poslom revizije treba da imaju ne sedam godina iskustva u struci, nego pet.
Naši građani odlično znaju od kad je revizija postala praksa za iole ozbiljnije preduzeće, a kamoli za državu. Znači, nije tačno da nemamo ljude koji se bave tim poslom sedam godina. Očigledno da nemamo odgovarajuće ljude, od kojih očekujemo da budžete države, lokalnih samouprava, završne račune i svu dokumentaciju javnih preduzeća, fondova, javne nabavke, račune političkih stranaka, kontrolišu nepristrasno.
Snižavate kriterijum zato što želite da to rade ljudi koje ste nacrtali i koje ste takvim načinom izbora, znači već im prilagođavamo zakon, predodredili da pristrasno rade svoj posao. Snižavate kriterijum i time što kažete da taj posao, tj. isključuje se deo koji kaže da ga mogu raditi ljudi koji rade u Vladi ili su radili u Savetu ministara, bili na nekoj funkciji dve godine unazad. Znači, treba da postoji prekid od dve godine njihovog direktnog rada, u smislu nespojivosti funkcija.
Ljudi, vi znate da je Zakon o privrednim društvima takvu ograničavajuću klauzulu dao za člana nadzornog odbora, gde se njegova nepristrasnost definiše tako da niti, on niti član njegove familije, niti bilo ko drugi po pobočnoj i vertikalnoj liniji može da bude zaposlen ili da je radio u toj firmi gde je on član nadzornog odbora.
Hoćete li vi meni da kažete da je država, da je Republika Srbija manje važno, manje kompleksno preduzeće od bilo kog preduzeća koje mora da poštuje odredbe Zakona o privrednim društvima? To ne možete da kažete, u to ne možete da nas uverite. Zaista želimo da ne postoji nijedan izgovor više da se ne izabere eksterni revizor i da ne postoji zakonska osnova za kontrolu sredstava.
Zašto je to važno? Živimo u državi koja se, po definiciji, zove zarobljena država. Za one koji ne znaju, reći ću vam da je zarobljena država ona u kojoj je privatizovan javni interes od strane određenih dominantnih grupa.
Kad ste nam nedavno predlagali Zakon o Vladi, rekli ste da ćete se boriti, odnosno da je nedozvoljeno da se stvori situacija u kojoj se javni i privatni interes može zloupotrebiti. Ja u vašu nameru nemam razloga da sumnjam, mogu da je podržim, ali šta govori praksa?
Kad u zakonu piše da član Vlade ne može da vrši neku funkciju, pa, evo, i u ovom zakonu o reviziji o kome govorimo, to znači da ne može da vrši nespojivu funkciju. Ako postoje organi koji to utvrđuju, npr. uzmite ovaj odbor za sprečavanje sukoba interesa, ako takav organ može da radi bez pritisaka i dvostrukih standarda, onim što zovemo u narodu protekcijom ili gledanjem kroz prste, i ako postoji kazna s kojom će se prekršilac suočiti, pa makar to bio i novinski tekst, javna objava u "Službenom glasniku" da se taj neko postidi, onda ne bi bilo mesta prigovoru. Zaista ne bismo imali šta prigovoriti.
Šta o tome govori primer gospodina Đelića, kao najsvežiji?
Mene, zaista, personalna rešenja ne zanimaju. Nije mi ni on interesantan, naprotiv. Uzimam ga kao princip zloupotrebe vlasti. O čemu je reč? O tome da se gospodin nije mogao suočiti sa onim što se zove klauzula zabrane konkurencije. Vi ste ovde ljudi koji moraju da znaju šta znači klauzula zabrane konkurencije.
Svako, makar bio prodavac u prodavnici boja, zna da kada potpisuje ugovor o radu ima klauzulu zabrane konkurencije - da ne sme, kada napusti tu prodavnicu, da ponese sa sobom spisak poslovnih partnera i da taj spisak koristi u korist drugog poslodavca, ako njemu ode, ili u sopstvenu korist, ako otvara privatnu firmu, jer će ga za to dočekati sudski postupak i naknada štete.
Klauzula zabrane konkurencije omogućava da čovek koji zloupotrebljava stečene veze ili određene tajne može da odgovara, ali funkcioner, ali bivši ministar, onaj koji je to ponovo postao, to može da radi potpuno nekažnjeno. Evo kako on to može da radi.
Gospodin Đelić je većinski vlasnik lista "Ekonomist", po sopstvenoj izjavi.
Znate, nemam prijatelje u BIA-i, u tajnim organizacijama, ne upotrebljavam poverljive, lične ili tajne podatke. Govorim samo o, kako se to moderno kaže - proverljivim podacima, a kada je gospodin Đelić u pitanju, govorim samo o njegovim ličnim izjavama i onim podacima koje je uneo u registre o osnivanju tih preduzeća.
Znači, većinski vlasnik "Ekonomista", akcionar i, nadam se, donedavni direktor «Kredi agrikol» banke, osnivač dve firme – «Altis kapital», koju on naziva Investicionom bankom, i «Altis konsalting».
Čoveka koji raspolaže bogatstvom vrednim nekoliko miliona evra imenujemo kao gospodina Đelića. Taj čovek, koji je aktuelan i uz ovaj zakon, u stvari, neko ko je bio ministar u Vladi od 2001. do 2004. godine, bio je političar u biznisu. U tom krugu, u tom, bolje reći, trouglu moći, novca, biznisa i politike se kreće sve vreme, a na našu štetu.
Ono što povezuje to njegovo kretanje, novac, moć, biznis, politiku, jeste izuzetna ambicija da se zaradi ogroman novac, ne pitajući na koji način i dovodeći sve nas diplomirane ekonomiste, ili magistre ekonomije, ili one koji su redovno završavali škole, dotle da ne umemo da radimo svoj posao, odnosno nameće nam jedan osnovni model, koji se zove pohlepa.
Bestidni nameću pohlepu i nama i mladima kao osnovni model i to je najveći razlog zašto gospodina Đelića uzimam kao primer u sva tri ova zakona.
Da li znate o čemu je, u stvari, reč kada govorimo o "Ekonomistu", «Kredi agrikol» banci i «Altis» kompanijama? Govorim o tome da je, u stvari, reč o klasičnoj definiciji korupcije, i u administrativnom, i u ekonomskom, i u javno interesnom smislu, a što teoretičari najbolje znaju.
Zašto je važno što kažem - bio je ministar? Ni uz jednu njegovu fotografiju, izjavu ili ime nije propušteno da se napiše - bivši ministar finansija, do onog trenutka kada je ponovo postao ministar.
To je činjenica koja govori da je taj čovek, do 2004. godine, do marta, kada više nije bio u Vladi, imao pristup važnim informacijama, tajnama, odnosno stekao je širok krug poslovnih partnera. Svako ko je bio na takvom mestu zna dobro o čemu govorim.
To što sam navela je klasičan tip klauzule zabrane konkurencije, za koju će svaki običan čovek, prodavac u fabrici boja ili šefica radnje, da odgovara. Gospodin Đelić je nagrađen ponovo mestom u Vladi. Da li znate šta još očekuje? Da mu vičemo - bravo.
To nije za bravo, to nije za - ua, to nije za - dosta, to je za - primenite, gospodo, zakone koji sprečavaju sukob javnog i privatnog interesa, jer ovako ismevate mene, sve moje kolege, sve fakultetski obrazovane ljude, svu našu decu, koju učimo da se pošteno zarađuje hleb, svojim znanjem, a ne zloupotrebama.
Moraću još neki detalj da vam dodam, ima tu još zloupotreba.
«Altis» je osnovan 2004. godine, ali je registrovan u junu 2005. Sve vreme, od 2004, od kada je osnovan, čovek se predstavljao vlasnikom tih kompanija za konsultovanje i tim investicionim bankama. Znači, nije otvoren žiro račun, tekući račun, sve usluge su išle nekim drugim putevima. Po njegovom priznanju, u toj firmi je okupio sve bivše viđenije ljude i funkcionere Vlade, od gospodina Slobodana Milosavljevića, bivšeg viceguvernera Velje Tatića, Siniše Malija iz Vlahovićevog kabineta itd. Posredovao je u sklapanju biznisa između srpskih i stranih banaka i kažu, i Đelić i Vlahović, da nisu zloupotrebljavali stečene veze.
Molim za punu koncentraciju. Na sajtu gospodina Đelića, po njegovoj izjavi, ne znam u kom periodu, verovatno od kada je otvorio račun, hvali se da je savetovao sve najuspešnije firme i da su učestvovali u transakcijama vrednim preko 500 miliona evra. Ako je provizija za ove transakcije u visini od 5%, koju, inače, regularno propisuje pravilnikom ministar za privredu i privatizaciju, pa kada se obavi privatizacija, prvo, zadrži 5% kao nagrada za uspeh u privatizaciji, prostom računicom se dolazi do podatka da je Đelićeva firma na tim poslovima zaradila, samo na tim, po sopstvenoj izjavi, priznatim poslovima, 25 miliona evra.
Da li su «Altis kapital» i «Altis konsalting» zaradile, odnosno isplatile porez na tih 25 miliona evra?
Pitanje je i kako je «Altis» dobijao poslove, zašto baš taj konsultant, da li se kvalitet podrazumevao, da li su informacije bile najznačajnije da baš on dobije taj posao, ali o tome ćemo kada budem imala vremena. Sada dopuštam svojim kolegama da još ponešto o ovome kažu.
Hvala.

Gospodinu Batiću, samo u prilog verodostojnosti ili u prilog nečije namere da svesno ulazi kao akcionar u «Meridijan banku», odnosno da bude član Vlade, pa da posle kaže da je kasno prodao akcije.
Kada je gospodin Đelić bio najavljen za direktora «Kredi agrikol banke», u maju 2005. godine, uslov poslovodstva «Kredi agrikol banke» je bio da se povuče iz politike. U tom trenutku je gospodin Đelić već bio savetnik, navodno neplaćeni, gospodina Pajtića i dolazio je u Novi Sad i nastupao kao besplatni savetnik, ali je otkazao i to savetovanje i gospodinu Tadiću poslao poruku da neće nastupati na stranačkim skupovima, jer je to nespojivo sa učešćem u toj banci.
Kako je nastupio prema nama - građanima? Registrovao je svoje akcije u «Meridijan Kredi agrikol banci», to je zvaničan podatak iz Narodne banke i možete na sajtu doći do njega, preko firme "Soparsas", koja ima 9,99% učešća u vlasništvu «Meridijan banke».
Znate zašto ta lepa cifra 9,99%? Da je 10%, struktura akcionara bi morala biti prikazana do poslednjeg fizičkog lica. Imao je nameru da sakrije svoje učešće, kao fizičkog lica, u toj firmi, što samo dokazuje da neko ovaj narod, loše zakone u ovom narodu i njihovo neprimenjivanje koristi za lično bogaćenje.

Zahvaljujem se predsedavajućem. Drage kolege, molim koji minut vaše pažnje.

Svedoci smo da je prilikom podnošenja Predloga zakona o ministarstvima utvrđeno nekoliko nelogičnosti, a mnogo površnosti u radu vlade od koje ova država i narod mnogo očekuju.

Ono na šta sam podnela amandman tiče se potpune prekompozicije i spajanja u jednom ministarstvu poslova koji su bili sadržani u Ministarstvu za privredu i privatizaciju, poslova koji su bili sadržani u Ministarstvu za trgovinu i turizam.

Površnost na koju odmah skrećem pažnju, a koju je pokušao G17 plus da ispravi svojim amandmanom, jeste da su nadležnosti vezane za turizam ostale u nadležnosti oba ministarstva.

Iako ćemo biti svedoci sukoba oko nadležnosti, ovo je ipak suviše i za narod i za nas, da vi po principu kopiranja nadležnosti ostavite to i u jednom i u drugom ministarstvu.

Ono što nijedan od mojih prethodnika nije primetio, a lepo i jasno piše, da je, pored zapošljavanja, što su primetili mnogi, koje je izuzeto iz Ministarstva rada, i vrlo značajan deo nadležnosti iz Ministarstva za nauku pridodat ovom ministarstvu; ne samo jedna posebna organizacija koja se zove Direkcija za mere i dragocene metale, već i jedan širi deo nadležnosti iz tog Ministarstva za nauku.

Ako se postavlja pitanje otimanja nadležnosti onog ko želi da se predstavlja ministarstvom za sve najvažnije u ovoj državi, pitam, ako mu u koalicionoj raspodeli pripada i ministarstvo za nauku, čime je motivisan ovaj postupak?

Ponudiću objašnjenje koje će razumeti svi građani. Međustranački sukobi, unutarstranački sukobi oko formiranja vlade i podele nadležnosti zasnovani su na jednoj jedinoj stvari koja se zove zloupotreba vlasti kroz sistem provizija.

Taj sistem provizija je legalizovan, drage moje kolege, 2001. godine usvajanjem zakona u Saveznoj skupštini koji je objavljen u "Službenom listu SRJ" – međunarodni ugovori, a donet je u septembru mesecu na jednoj ekspresnoj sednici.

Odštampan je i objavljen tek u oktobru i to je jedini tip ovakvih sporazuma i ugovora koji nam je nametnuo vazalski odnos, koji je javno objavljen i koji smo mogli da pratimo po štetnim posledicama.

Ukaz o ovom zakonu potpisao je gospodin Vojislav Koštunica, gospodin Mićunović je vodio Skupštinu, kako ga je naš prof. dr Vojislav Šešelj nazvao - "veteran opozicije" tada je predsedavao, a mnogi od vas su tada sedeli u Saveznoj skupštini.

Ono na šta želim da ukažem je da je donacijom od šest miliona dolara starateljskog fonda propisano da ćete za svega milion dolara koji ostaju u zemlji za konsultantske i stručne usluge prepustiti administratorima, Svetskoj banci, onima koji se nazivaju finansijska oligarhija, da odlučuju koja će preduzeća privatizovati, pod kojim uslovima i za to ćemo im plaćati parama iz našeg budžeta.

Dali su šest miliona dolara 2001. godine, 2003. godine su za ove namene dali vlasti DOS-a 4,5 miliona, u 2005. godini su dali još šest miliona dolara nazovidonacije. Reč je o specifičnom vidu korupcije, gde je od šest miliona 4.730.000 vraćeno za konsultantske usluge.

Šta je najvažnije?

Samo ono što je ovde bila usluga ili nabavka robe koja se mogla platiti do 50.000 dolara moglo je da bude nabavljeno u zemlji i plaćeno domaćem konsultantu. Sve van 50.000 dolara bilo je obavezno, i dan-danas je, priznajte to građanima, kao što se zakon o ministarstvima donosi po nalogu i u njihovom interesu, da vam odobre i da se saglase.

Valjda će jednog dana izaći na svetlo dana spisak tih konsultanata, pravnih i finansijskih savetnika, prema kojima ste se ovim ugovorom obavezali o strogo namenskom trošenju, a to se srpski kaže o povraćaju para njihovim kućama, koje im dajete kroz konsultantske usluge.

Pitanje koje postavljam ovim amandmanom je sledeće: ako ste se njima za šest miliona dolara obavezali i uveli praksu da dajete izveštaj o trošenju novca, da li građani Srbije imaju pravo da milijardama evra pune budžet Srbije, a da se ovakvim zakonom jednom čoveku daje pravo da o svemu odlučuje, i kroz privatizaciju, kroz stečaj, kroz licenciranje upravnika, kroz izbor predstavnika u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, i za standardizaciju, za licence, za zapošljavanje i za mnogo toga.

Mislim da je ovo trenutak da praksu koju vam je uvela Svetska banka, zato što su pomogli da dođete na vlast, vrlo šteti za srpski narod, i to se ne može nazvati drugačije nego vlada, po zakonu o ministarstvu, koja neće biti u interesu građana Srbije.

Poštovane kolege, moram da vam se obratim u vezi s jednom tvrdnjom koja se ovde iznosi ponovo, nakon izbora gospodina Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine Srbije, i koja može biti opasna. Reč je o širenju potpuno neosnovane dezinformacije, koja se naziva i naslućuje kao krah berze i pad akcija u svim onim organizacijama koje vode računa o hartijama od vrednosti.
One noći kada je izabran gospodin Tomislav Nikolić, u tom istorijskom trenutku, gospodin Čanak je izašao sa jednom internet informacijom, govoreći kako su počele da padaju cene akcija. Ne želeći da reagujem, jer kao srpski radikal nikad ne iznosim neproverenu informaciju, ostavila sam sebi vremena da proverim da li se zaista nešto desilo, a nije neuobičajeno da razne vrste političkih događaja utiču na kretanje akcija.
Proverila sam. Čula sam u hodniku kako koleginica iz redova onih koji sebe nazivaju demokratskim blokom, telefonom, nekome saopštava skori krah berze, a nisam se osetila prozvanom i dužnom da reagujem kada neko u hodniku to govori. Ali, kada se za ovom govornicom ponovi informacija da se obezvređuje privreda i da propada, zato što je za predsednika Skupštine izabran Tomislav Nikolić, ja moram, kao ekonomista koji je upućen, da reagujem.
Da li se zaista usuđujete da iznosite takvu vest, verujući da u ovoj zemlji ne postoji dovoljan broj pismenih ekonomista i poslovnih ljudi, koji prate svakodnevno kretanje indeksa na berzi? Mislim da je sramota što se građanima predstavljate kao zaštitnici njihovih interesa, a obmanjujete ih iznoseći takve podatke. Ako niste znali, u prošloj nedelji je promenjen način prikazivanja vrednosti akcija i indeks praćenja njihovog kretanja. Način kako se to odražava na vrlo male skokove i padove u vrednosti akcija još nije ni objašnjen, ni definisan, ni istražen, niti je mogao biti, jer je nov.
Zašto ne kažete građanima da su se mnoge od tih akcija našle nedavno na berzi po prvi put i da su doživele višestruko povećanje vrednosti - do mogućih 300%, počev od akcija Novosadskog sajma, «Politike» ili slično. To je uobičajena pojava, a stabilizacija tih akcija i mali padovi, koji su se potpuno slučajno poklopili vremenski sa onim što se dešava u Parlamentu, ne sme vam poslužiti kao izgovor za tvrdnje da se u ovoj zemlji dešava nešto naopako. Naprotiv, očekujemo poboljšanje ovakvim načinom vođenja države.
Dodaću samo jedan bitan podatak. Usvajanjem Međunarodnog ugovora o starateljskom fondu, kojim ste prihvatili da za 6 miliona evra donacije realizujete privatizaciju, 2001. godine, u novembru, u Saveznoj skupštini, onda kada ste kao DOS bili u prilici da to usvojite, zacrtane su sve trase i putevi kojima se privatizacija obavlja do danas, i to takva da vam agente prodaje biraju inostrani donatori, da vam oni određuju koji će konsultanti, pravni i finansijski savetnici, donositi odluke o privatizaciji. Tada je krenuo sunovrat privrede.
Nemojte, molim vas, obmanjivati građane u ovom smislu, jer ću zaista biti u prilici da malo duže izlažem i vama više vremena oduzmem i obrazložim vaše neistine za ovom govornicom.

Zahvaljujem, predsedniče, što ste mi dali reč.
Mislim da bi bilo zanimljivo da javnost razmisli o tome da li su u ovoj zemlji najvažnije one institucije poput BIA ili bivše državne bezbednosti ili su najvažnije institucije, u stvari, Ministarstvo finansija, Uprava trezora, Narodna banka i poreska policija.
Tvrdim pred svima i pred javnošću da su ove finansijske važnije, ali ne na način kako to pokušavaju da nam predstave u podacima ovakvog, nazovi, drastičnog pada vrednosti akcija. Ne da sumnjam, dragi kolega, u iznet podatak, nego za to imam mnogo razloga.
Od 2001. godine do danas, samo pojedini stručnjaci, samo podobni novinari i samo neke novine mogli su da pišu o finansijskim problemima. Samo su pojedini ljudi, i to probrani, oni koji su popularisali politiku čije posledice svi danas trpimo, mogli da nađu pravo i mesto za svoj glas.
Jedna od vrsnih novinarki, koju sam svojevremeno vrlo uvažavala, izvesna Tanja Jakobi iz opozicionog vremena, nemojte me pitati gde danas radi - portparol gospodina Jelašića u Narodnoj banci. Zato, kad gospodin Jelašić objavi na konferenciji za štampu da je napravio, nije se napravio sam, nego je on napravio gubitak, od 10 milijardi dinara, zbog, navodno, skupe monetarne politike kojom je on morao da radi, ono što vi kažete, da povlači dinare iz opticaja, nijedne novine to ne objave, sem jednih, koje neću popularisati.
Svi su plaćeni, autocenzurom ili direktno plaćeni, da o tome ćute. Kad on kaže da ćemo mi, svi građani, svi poreski obveznici, morati da dokapitalizujemo Narodnu banku, jer je napravljen gubitak od, on kaže 10 milijardi, a koliko je tek, utvrdićemo kad o budžetu budemo pričali!
Zašto ovo hoću da kažem? Ta narodna banka je napravila gubitak trgujući on line, u direktnoj vezi sa probranim bankama, prodajući blagajničke zapise onda kada je proklamovala kao državni cilj jednocifrenu inflaciju od 9%, a prodavala ih je po ceni od 24%. Kada je na 18% snizila referentnu kamatnu stopu, omogućila je probranima da zarade na teret svih nas ogroman novac.
Znate li zašto je Narodna banka uradila tu trgovinu on line? Zato što je gospodin Dinkić, sa svojim prijateljima iz malog kolektiva i onima koji su režirali energetsku mafiju, u jednoj takvoj trgovini prodao akcije Nacionalne štedionice po trostruko većoj ceni od one koju su one imale na berzi.
Molim vas, dozvolite da javnosti prvi put kažem kako je to bilo moguće. Softverskom prevarom, koja se zove zaustavljanje vremena, blokirani su nalozi kupovine po preovlađujućoj ceni i bilo je moguće napraviti takvu prevaru.
Ko je odgovarao za to? Jedan jedini broker, čijom je karticom urađena ta softverska prevara.
Iz ovakvog iskustva, ko meni garantuje da vama međunarodna zajednica ne pomaže da osporite rad u interesu Srbije, prikazujući potpuno namerno i iskrivljeno stanje na Beogradskoj berzi?

Poštovane kolege poslanici, pravni položaj javnih preduzeća u našem pravnom sistemu predstavlja jedno od pitanja koje do donošenja ovog zakona nije bilo uređeno ni celovito ni konzistentno.
Savezni zakon o preduzećima iz 1996. godine odredio je javno preduzeće na osnovu i svojinskog i kriterijuma javnog, odnosno opšteg interesa, a republički zakon o javnim preduzećima, koji će od danas biti nevažeći, to je učinio samo na osnovu kriterijuma delatnosti kao osnovnog i jedinog.
Upravo zato je i bila neophodna dogradnja zakonodavstva, kako bi se uredio pravni položaj i status javnih preduzeća, bar u onoj meri u kojoj je to uređeno i za druge oblike preduzeća - privredna društva. Razlog što se Republička vlada danas bavi ovim pitanjem nije samo u njihovoj koncepciji i ukupnom položaju.
Javna preduzeća imaju u našem privrednom sistemu izuzetan značaj. Zbog njihovog broja, a ima ih oko 600, zbog obima sredstava koja koriste, odnosno sa kojima raspolažu, delatnosti koje obavljaju, opšteg ili javnog interesa, učešća u društvenom proizvodu, broju zaposlenih u njima itd.
U savremenom svetu javna preduzeća su se pokazala kao jedan od osnovnih oblika privredno-pravnih subjekata u ostvarivanju sve brojnijih ciljeva koje savremena država želi da ostvari u ekonomskoj, socijalnoj i drugim oblastima javnog života.
To su one oblasti u kojima je neophodno obezbediti kontinuirano obavljanje delatnosti od opšteg, odnosno javnog interesa i u kojima se mora osigurati određeni kvalitet u obavljanju tih delatnosti. Pored toga, to su i one oblasti u kojima treba voditi računa o interesima korisnika pojedinih usluga, odnosno proizvoda ili ostvarivanju drugih principa značajnih za obavljanje određenih delatnosti, kao što su visok stepen bezbednosti, tajnosti itd.
Iz tih razloga bilo je potrebno doneti ovaj zakon koji bi jasno definisao javna preduzeća, cilj njihovog osnivanja, osnivače, organe upravljanja, specifičnost postupka osnivanja, participaciju zaposlenih, povezivanja javnih preduzeća putem ulaganja kapitala, ovlašćenje osnivača i raspodelu dobiti.
U savremenim sistemima srećemo različita određenja javnih preduzeća, različite tipove, ali je svuda bitan element njihovog pojma, cilj koji se želi postići osnivanjem tih preduzeća. Osnovni cilj osnivanja preduzeća svakako je sticanje dobiti, ali kod ove grupe preduzeća prvenstveno je to cilj ostvarivanja opšteg interesa.
Međutim, naša stvarnost pokazuje, i na to želim posebno da skrenem pažnju, da je nedovoljna zakonska regulisanost u ovoj oblasti dovela do prakse da veliki broj javnih preduzeća pod izgovorom ostvarivanja opštih ciljeva i obavljanja javnog interesa potpuno zanemaruje cilj ostvarivanja dobiti, odnosno da su javna preduzeća izgubila obavezu, ako ne sticanja ono prikazivanja dobiti i njene raspodele uz učešće osnivača - države.
Naravno, potpuno svesno previđajući činjenicu da se dobit u velikoj meri ostvaruje na monopolu, bilo da je reč o monopolskom položaju na tržištu ili o prirodnom monopolu, i šireći svoju delatnost na oblasti za koje se sasvim pouzdano može reći da nemaju dodirnih tačaka sa delatnošću zbog kojih su ova preduzeća osnovana.
Činjenica da ova preduzeća vrše javnu funkciju služila je monopolizaciji.
Međutim, po ovom zakonu vršenje takve funkcije biće dostupno svima koji su osposobljeni da taj posao obave, a javnost vršenja te funkcije proizilazi iz njenog karaktera i ona se urđeuje ugovornim odnosima. Na ovaj način javni poslovi koji se obavljaju u uslovima slobodnog tržišta, sa šansom da se takav posao izgubi, ako se ne izvršava na zadovoljavajući način. Tako se pojam - javni, sa terena monopolizacije, prenosi na teren tržišne ekonomije.
Nepostojanje, sa druge strane, pravnih normi, koje bi uređivale prava i dužnosti javnih preduzeća u pogledu korišćenja, upravljanja i raspolaganja sredstvima, koja su u državnoj svojini, bila je krupna pravna praznina u našem zakonodavstvu. Ovim zakonom se ta praznina u punoj meri eliminiše. Naime, po ovom zakonskom rešenju, imovinu javnog preduzeća i svih drugih preduzeća koja obavljaju delatnost od opšteg interesa, čine pravo svojine nad pokretnim i nepokretnim stvarima, novčana sredstva, hartije od vrednosti i druga imovinska prava, uključujući i pravo korišćenja dobara u državnoj svojini, odnosno, dobara od opšteg interesa.
Ova preduzeća mogu koristiti i sredstva u državnoj svojini, ali samo u skladu sa zakonom kojim se uređuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa, osnivačkim aktom i ugovorom. Javna preduzeća i preduzeća sa većinskim učešćem državnog kapitala imaju, znači, svoju imovinu i njome raspolažu u skladu sa saveznim zakonom o preduzećima.
Krupna i vrlo značajna novina, koju ne treba da zamagli dnevno-politička priča da se ovaj zakon svodi na potpisivanje računa za reprezentaciju u Vladi, a ne u javnim preduzećima, je sledeća - državni kapital u javnim preduzećima je podeljen na akcije i udele i upisuje se u registar. Na taj akt o proceni vrednosti državnog kapitala i njegovog iskazivanja u akcijama, kao i na program i odluku o eventualnoj svojinskoj transformaciji, Vlada Republike Srbije daje saglasnost.
Saglašavanje osnivača sa rešenjem o vlasničkoj strukturi, što nije slučaj ni u jednom drugom obliku preduzeća, je potrebno iz najmanje dva razloga - prvo, razgraničenje između društvenog i državnog kapitala vršiće se na ivici koja čini granicu susretanja infrastrukture i sredstava kojima se obavljaju poslovi koji imaju karakter javnih funkcija, i drugo, sama reč - procena vrednosti kapitala - u sebi sadrži moguću arbitrarnost, bez obzira na preciznost metodologije, koja se koristi pri određivanju vrednosti kapitala.
To je garancija da će infrastrukturni objekti ostati u vlasništvu države i biti izuzeti od privatizacije. Ovim su otklonjene sve nedoumice u pogledu obaveze javnih preduzeća da vrše procenu vrednosti kapitala, a država će istovremeno dobiti na uvid - kojim to vrednostima raspolaže.
Ovo je takođe prilika za jasno međusobno razgraničenje imovine, koju koriste pojedina javna preduzeća, i u isto vreme, velika obaveza za Direkciju za imovinu da izvrši svoje obaveze po osnovu Zakona o sredstvima u svojini Republike. Zakon sadrži i pojedine mere, odnosno ovlašćenja, prema javnim preduzećima kojima raspolaže, ali naglašavam, ne kao vlasnik tih preduzeća, već kao nosilac javno-pravnih ovlašćenja, kojima treba da obezbedi ostvarivanje opštih interesa.
Ta ovlašćenja su u obliku tzv. prethodne kontrole, koja se ogleda u tome da Vlada Republike Srbije daje saglasnost na statut, statutne promene, ulaganje kapitala, raspolaganje imovinom veće vrednosti, a ne samo otuđivanje, nego i pribavljanje itd.
Novinu predstavlja obaveza javnih preduzeća da godišnjim programom poslovanja predvide precizno stavke prihoda i rashoda, posebno za namene sredstava za pomoć, sportskih aktivnosti, propagandu i reprezentaciju, kao i kriterijume za određivanje zarada organa upravljanja i nadzora.
Vlada takođe daje saglasnost i na odluku o raspodeli dobiti, čime se javna preduzeća i u praksi stavljaju u funkciju ostvarivanja ciljeva države, ne samo u ekonomskoj, već i u socijalnoj, kulturnoj i sportskoj sferi, npr. Uprava preduzeća mora deliti sudbinu zaposlenih. Javna preduzeća jednostavno moraju deliti sudbinu države, deliti sa njom sve teškoće, ali deliti i uspeh i dobit. Do danas je važilo shvatanje da je država škrta, a da su njena javna preduzeća široke ruke, ponekad i rasipnička.
Danas ova vlada ovim zakonom pokazuje da je njen osnovni princip domaćinsko ponašanje i da će umeti i sama sa javnim preduzećima da odredi prioritete kada daje, ali na principu čistih računa i u opštem interesu. Hvala. (Aplauz.)

Drage kolege poslanici, ja jesam najavljena kao ministar i jesam ministar, ali ću govoriti, pre svega, kao poslanik Srpske radikalne stranke u ovoj skupštinskoj sali. Od 1993. godine imala sam zadovoljstvo da razgovaram o budžetu koji je usvajan u ovoj zgradi i među sličnim sastavom. To zadovoljstvo da govorim o budžetu vrlo često je bilo sadržano u prilici da mogu potpuno argumentovano da kritikujem, pre svega, rashodnu stranu budžeta, gde je uvek bilo mesta da se uštedi, prikažu prihodi na jedan sasvim drugačiji način, koji bi omogućavao potpuni uvid u način trošenja, a i da se sa druge strane mogu ispoštovati i uvažiti sve ustavne norme o reviziji javnih prihoda i rashoda.
Danas, i kao poslanik i kao ministar, imam zadovoljstvo da primetim jednu štedljivu ruku domaćina, koji u teško vreme, na drugačijim osnovama gradi republički budžet. To moje zadovoljstvo pre svega se ogleda u činjenici da budžet ove godine predstavlja realno smanjeni iznos, gotovo očigledno. Rast troškova života do kraja godine će preći cifru od verovatno 50%. Rast cena na malo do oktobra meseca bio je 44%, a nominalni iznos povećanja ovog budžeta za 2000. godinu, u odnosu na 1999. godinu je svega 34,8%. Sasvim je jasno da je reč o faktički manjem iznosu sredstava namenjenom za preraspodelu kroz institut budžeta.
Nešto što me posebno raduje i jeste polako uvođeno u praksu zadnjih godina, ali ovog puta potpuno definisano, je izbegavanje budžetskog deficita i izbegavanje da se predvidi namena da se država finansira iz emisije. Na sasvim realnim osnovama imamo jedan vrlo moderan budžet, u kojem su stavke prihoda formirane ne onako kako je nevešt i nedobronameran poslanik rekao, da je 40% predviđeno iz sredstava poreza na imovinu, reč je svega o 3,8% predviđenih prihoda, koje bi država potrošila za svoje budžetske rashode.
Kad kažem jedan svetski koncipiran budžet, mislim na podatak da je 43% prihoda, koji će se u budžet sliti, predviđen iz izvora akciza i poreza na promet. Svaka moderna država računa da najveći deo poreskih prihoda prikupi iz oporezivanja potrošnje. S druge strane, 40% poreza na dohodak građana, iz čega je najveći deo porez na lična primanja, takođe jeste jedna sasvim pozitivna stavka u formiranju izvora za državnu potrošnju, što znači, računamo na primanja i prihode koje ćemo moći da realizujemo u proizvodnji i iz čega bi država mogla da ima jedan realan izvor za finansiranje.
Porez na dobit preduzeća jeste jedna činjenica koju možemo komentarisati i ne koristiti se izgovorom da nam preduzeća ne posluju sa nekom značajnom dobiti zbog agresije, već jednostavno, činjenica je da radimo od 1992. godine pod sankcijama, u raznim vidovima i oblicima, i da stopa od 5,6% prihoda, po ovom osnovu, jeste nešto što ukazuje na činjenicu da računamo na povećanje ovog izvora prihoda, ali u datim okolnostima ona ne može biti veća. Ja se vrlo često služim primerima za ugledanje. Uvek smo se trudili da govorimo kako pozitivne primere treba slediti, a ne druge učiti kako da rade. Država to ovoga puta čini na najdirektniji način. Svako ko je imao u rukama ovaj materijal, ako krene od člana 32. Zakona o budžetu, u kome piše da - "korisnici budžetskih sredstava, ako ne izivrše obaveze utvrđene članom 14, 28, 29. i 30. ovog zakona, neće dobijati sredstva koja su im namenjena ovim budžetom." Ti članovi glase - "prenos sredstava za plate, koji se finansiraju iz budžeta, vršiće se isključivo prema zahtevu i na obrascima koji se podnose na propisani način za svaku isplatu." Član 28. kaže - "Budžetski korisnici mogu koristi sredstva samo za one namene, za koje su ta sredstva i preneta". Član 29. kaže - "Samo oni, koji ostvare uštede 10% od materijalnih troškova za 1/12, idealnu, kako se po budžetu predviđa, mogu tu ušteđenu razliku koristiti za stimulisanje svojih zaposlenih". Član 30. kaže - "Da izveštaj o izvršnju godišnjeg finansijskog plana svi korisnici moraju da podnesu organu na reviziju javnih rashoda". Moraju iskazati svaki svoj prihod, inače neće dobiti ni dinar budžetskih sredstava.
Da li postoji ovakav primer budžetske discipline? Kad kažem budžetske discipline, mislim na disciplinu svih onih koji ostvaruju prihode, imaju rashode, a za to nekom treba da polažu račune, kao što država, na ovom primeru i ovim budžetom ukazuje. Pored ovoga, način investiranja u idućoj godini i način nabavke onoga što se zove statusni simbol funkcionera, govori posebno o domaćinskom odnosu ove države.
Nabavka prevoznih sredstava isključivo ide preko Direkcije za imovinu Republike Srbije. Niko čak ne može ni registrovati prevozno sredstvo ili taj funkcionerski automobil, a da za to ne dobije saglasnost ove direkcije. Niko ne može imati višak automobila, već Direkcija za imovinu može vršiti preraspodelu, u okviru ovih budžetskih korisnika. Ovo je zaista primer koji treba slediti, a onaj koji će dati svoje pozitivne rezultate, će pretpostavljam, biti primer koji će nedobronamerni prećutkivati. Način investiranja, isključivo preko Direkcije za imovinu, koja u isto vreme omogućuje maksimalnu kontrolu i domaćinsku upotrebu sredstava, nadam se, biće stvar koju neće moći niko da prećuti.
Uz sve pohvale ovom budžetu, koliko je on mogao biti dobar u ovom trenutku, a pri tome mislim na visinu sredstava, kao poslanik Srpske radikalne stranke dajem i glasaću, ne iz razloga učestvovanja u vlasti, ne iz obaveze, nego iz ličnog ubeđenja da je ovo zaista jedan izuzetno realan i vrlo dobro urađen budžet. Hvala.

Jednostavno, osećam potrebu da kao poslanik Narodne skupštine kažem koju reč u prilog zakonskih predloga koje je danas Vlada iznela pred nas, pre svega ne želeći da oni imaju bilo koju vrstu umanjenog značaja, s obzirom na ukupne okolnosti i na predugo vreme izgubljeno, na primer, u utvrđivanju dnevnog reda.
O kvalitetu ovih zakona želim, pre svega, da govorim sa jednog aspekta, sa kojeg ne očekujem da bilo ko od mojih kolega danas govori. Pre svega, reč je o značaju razrešenja dužničko-poverilačke krize, do koje je dovela finansijska nedisciplina, koju vrlo neopravdano nazivamo tako blagim terminom, gotovo je nazivajući finansijskim nestašlukom, što je prosto neoprostivo.
Mislim da dogradnja sistemskih rešenja koje je predsednik Vlade naglasio, pre svega, u oblasti Zakona o stečaju, prinudnom poravnanju i likvidaciji, mora da razreši postojeće stanje u kojem je moguće da se neko prikazuje kao uspešna firma, a da u stvari na uštrb tuđe imovine, bukvalno tuđe imovine i kapitala, predstavlja sebe uspešnim. Jednostavno rečeno, mnoge firme koje čak i dobijaju nagrade na određenim konkursima, koje plaćaju reklame po novinama, u stvari su ogromni dužnici po osnovu poreskih obaveza prema državi i iskazuju vrlo visoke dugove prema svojim dobavljačima i poveriocima uopšte.
Mislim da o dužničko-poverilačkoj krizi ne bismo mogli govoriti danas u ciframa od oko sto milijardi dinara da se nije tolerisalo takvo stanje, da se neko predstavlja uspešnim time što radi tuđim sredstvima. Ono što mi kao tradicionalno domaćinski narod, srpski narod, kažemo da se niko ne može prostreti duže od svog gubera, to znači da ne možete da radite tako da su vam rashodi veći od prihoda. Nažalost, dužničko poverilačka kriza pokazuje da se mnogo firme danas tako ponašaju. Osnovni kvalitet ovih zakona o kojima danas razgovaramo je upravo to diskontovanje poreskih obaveza prema državi i ja se zaista nadam da će prioritet ekonomske politike i zadataka republičke Vlade, koje je premijer istakao, naći dovoljno sluha na nivou Savezne vlade, da priča o primeni zakona o stečaju, kao osnovnoj kazni za nepreduzetničko ili nedomaćinsko ponašanje bude pretočeno u stvarnost, uz poštovanje Zakona o obligacionom odnosu, koji je vrlo kvalitetan zakon, samo što se u nedovoljnoj meri primenjuje.
I da, s druge strane, upozorim na važnost Zakona o izvršnom postupku, koji zaista ne nalazi dovoljno primene u stvarnom životu, i da s druge strane pronađemo dovoljno ozbiljnosti da kada govorimo o finansijskoj nedisciplini praktično i sami radimo na njenom sprovođenju.
Mislim da bi za primerom Vlade, diskontovanja svojih očekivanja od dužnika, morale krenuti banke, koje se jednostavno ne mogu ponašati kao da žive van okruženja.
Još jedno bih posebno želela da istaknem, a to je da bi praksa privrednih sudova morala ići u korak sa ovim vladinim rešenjima i da se odugovlačenjem određenih privrednih sporova jednostavno ne može ići na ruku zaštite dužnika. Da je došlo vreme da se mi ponašamo kao država koja radi u korist poverilaca, odnosno u korist domaćinskog ponašanja svakog privrednog subjekta.
Koliko se sama Vlada ponaša kao domaćinski privredni subjekt govore i rezultati obnove, o kojima je danas izuzetno mnogo govoreno, bez obzira na vrlo usporene i vrlo smanjene prilive u budžetu.
Još nešto što bih želela da kažem jeste činjenica da će se ovim zakonskim rešenjima umanjiti poreske obaveze, odnosno osloboditi svih vrsta poreza donatori obnove zemlje.
Ja još na ovom mestu želim da izrazim ono što u razgovoru sa privrednicima često ističem. Na različit način mnogi od nas podnose teret obnove. Neki to čine manje ili više dobrovoljno, uključivanjem u određene konzorcijume, a neki i samim tim što prihvataju kontrolu cena, shvatajući da ovaj trenutak traži žrtvu od svih nas, na sebi svojstven način, zato što se bave određenom proizvodnjom, učestvuju u obnovi zemlje.
Ja tu moram da istaknem primer, reč je pre svega o cementnoj industriji, gde moram reći da se ni jednog trenutka nije vršio dodatni pritisak da se cene cementa povećaju. Znamo da je za dve godine unazad svega 9,5% cena cementa povećana. Upravo iz razloga da teret obnove moramo svi podneti na način kako je to moguće.
Želeći da pohvalim, i da time zaključim svoju raspravu o ovim zakonima, inicijativu Vlade da se ona prva svojim primerom, po sistemu ugledanja, u stvari obrati svim privrednicima, ne želeći da po onoj popovskoj govorimo, slušajte me šta radim, a ne gledajte kako se ja ponašam, upravo svojim dobrim i domaćinskim primerom, želim da privreda pođe logici suprotnoj popovskoj, i upravo ovim Vladinim primerom jednostavno da krene u razrešavanje dužničko-poverilačkih odnosa.

Kosovo i Metohija neće biti van Srbije, obećavaju nam svi. Ne smemo da dozvolimo da Srbije ne bude na Kosovu i Metohiji. Balkan je za SAD definisan kao područje nedovršenog mira. Pokušavaju da dovrše posao. Jugoslaviju još uvek tretiraju kao simbol neuspeha svog nastojanja da izgrade novi svetski poredak, zbog čega se i događa da stanje u Jugoslaviji i njenu politiku označavaju kao pretnju nacionalnim interesima SAD. Sasvim su nam jasni glavni američki interesi u ovom trenutku, a to je obezbeđenje sirovina, a to pre svega energije u Persijskom zalivu, sve do Crnog mora, jer treba da čuvaju svoje rezerve. U funkciji tog cilja je i kontrola nad teritorijalnim pristupom u toj oblasti, dakle kontrola nad Balkanom.
Znamo i to da spoljne politike svih zemalja ne motivišu osećanja, prošla prijateljstva ili ratna savezništva, već isključivo interesi. Međutim, opet na sceni NATO, jedan navodni masakr i Kontakt grupa.
Sredinom 1993. godine u SAD se ponovo povela reč o novoj ulozi Severno-atlantskog pakta, koji je morao da napusti svoj okvir delovanja ili da napusti istorijsku scenu. U jesen 1993. kada se ta namera suočila sa odlučnim otporom Moskve, našlo se neko kompromisno rešenje, neka čekaonica za NATO koju su i nazvali partnerstvo za mir. U tim okolnostima kriza u Bosni postala je važan test na kojem je NATO savez trebao da pokaže svoju potrebu da postoji kao takav ili da se pokaže kao neuspešan, kao pre njega KEBS, Zapadna evropska unija i Evropska zajednica.
Februara 1994. godine, kakve li slučajnosti stvoren je slučaj Markale. Iako nije utvrđeno ko je bio odgovoran za ovaj napad, Zapad je odmah optužio Srbe i 6. februara NATO je izveo prvu operaciju u svojoj istoriji, tzv. operaciju van okvira upućujući ultimatum vojsci Republike Srpske. Dva meseca kasnije stvorena je međunarodna Kontakt grupa koja je obuhvatila SAD, Rusiju, Veliku Britaniju, Francusku i Nemačku.
Prvi put posle 1991. godine Rusija je prihvaćena u ovoj grupi kao ravnopravan partner SAD i zapadno-evropskih zemalja, ali je u njenom radu uglavnom prepustila inicijativu SAD. Kontakt grupa do danas nažalost ostaje glavni oblik usklađivanja interesa spoljašnjeg aktera krize u Jugoslaviji i ujedno cele međunarodne zajednice. Sva dalja događanja u 1995. godini, uključujući i hrvatsku operaciju "Oluja" protiv Krajine, uz, ako ne ono zeleno, onda žuto svetlo koje je Hrvatskoj dato. To samo govori u prilog planiranim aktivnostima NATO saveza, koji je tada morao da dokaže svoju ulogu, a ja danas ukazujem na sličnost.
Bombardovanje NATO-a u Republici Srpskoj imalo je za formalni povod opet eksploziju na pijaci Markale. Ispaljeno je 10 krstarećih raketa "Tomahavk", koje su imale više političku, nego vojnu poruku.
U medijima je ostalo neprimećeno da je posledica operacije koja se nazivala nametanjem mira, bila u stvari etničko čišćenje i izbeglištvo nekoliko stotina hiljada Srba iz Krajine i iz Zapadne Bosne. Ne ponovilo se. Zanemarivanje ovih iskustava predstavljalo bi pravo političko slepilo.
Danas opet pokušavaju da nam nametnu mir i zato razgovaramo. Ja hoću da podsetim da je od potpisivanja sporazuma Holbruk-Milošević, od 13. oktobra prošle godine do 1. februara na Kosovu i Metohiji, pedantno i jezikom statistike zabeleženo - 677 terorističkih napada, 65 ubijenih, od čega 48 civila, 17 policajaca, 50 otetih, a broj povređenih se i ne zna. Tridesetak napada na vojsku, dva ubijena i otmica vojnika. Napadi na granicu sa Albanijom, u čiju nepovredivost se zaklinju svi koji su navodno neupućeni i slepi na ulogu Albanije u stvaranju krize na Kosovu i Metohiji.
Uloga verifikatora svela se na stvaranje linije razdvajanja dve strane, upravo onako kako se u zaključcima Kontakt grupe i pominje. Nametali su se kao posrednici u razmeni otetih od strane terorista. Sa njima kontaktirali kao sa drugom stranom, zaboravljajući da je osnovna uloga verifikatorske misije, u stvari, nadgledanje realizacije sporazuma i izveštavanje OEBS-a, te tzv. međunarodne zajednice.
Gospodin Voker je sebi dao za pravo da u okviru te misije u istom trenutku predstavi sebe i istražnim sudijom, patologom i tužiocem. Onda je u iznenađujuće kratkom roku "uspešno" okončao akciju oslobađanja otetih Srba iz sela Nevoljane. Verujte da mi je vrlo teško da se izdignem i da govorim o ovome kao političar, jer imena ljudi koje poznajem, vreme koje grabim petkom da pre mraka stignem kući, nije lako zaboraviti.
Sve ovo izražava sumnju u dobre namere Kontakt grupe, jer je jednu krajnje zlonamernu, tendencioznu izjavu gospodina Vokera, vezanu za događaje u selu Račak, unela u svoje zaključke i bez ikakvih valjanih argumenata saopštila da je aktuelna vlast kriva za navodni masakr i čak zahteva suspenziju pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a, a bojim se da su i finski patolozi u ulozi pripreme scenarija koji smo već videli.
Na to navodi činjenica da zvanični izveštaj nisu dostavili, odložili su ga za mesec dana i otputovali nazad. Neće li se, evo opet sličnosti, prava istina o obdukciji saznati kasno, poput istine o Markalama, kad je na osnovu tajnog izveštaja UNPROFOR-a Dejvid Bajner napisao članak "Anatomija masakra", a postojanje tog izveštaja potvrdio i Jasuši Akaši, specijalni savetnik generalnog sekretara, jednoj nemačkoj televiziji.
O masakrima u Peći, bombaškim napadima na kafiće u Prištini, gotovo ništa, ili tek po koja vest u svetskim medijima. Prelazni sporazum liči na ugovor lakovernih, unutar kojeg će onaj ko je širih pogleda, objektivno služiti osvajačkim ciljevima drugog, ali sumnjam u srdačno i ravnopravno slaganje. Pol Valeri, mnogima od vas poznat, danas bi puno prava imao da kaže da su i civilizacije smrtne, kao i ljudska bića, ako ih ne branimo.
Nama danas pobornici religije ljudskih prava omalovažavaju ne samo pravo na odbranu Kosova i Metohije, već i svaku patriotsku misao i osećanje da su nacija i otadžbina već pretvorene u fašistoidne vrednosti. Ne bez razloga, jer patriotizam je postao danas poslednja prepreka napredovanju novog planetarnog američkog carstva, sa njegovim tiranskim slobodama i pravima čoveka, koja su svedena samo na politička prava.
Danas Amerika ne bira sredstva, spremna je da koristi vojnu agresiju, bez legitimiteta koji daju Ujedinjene nacije, ekonomske pritiske, sa ili bez podrške svetske trgovinske organizacije, trgovačke ratove i neprestanu upotrebu ideološko-moralnog arsenala o ljudskim pravima.
To zalaganje za ljudska prava odavno je jasno, donosi korist samo njima, a nama nude zaštitu, zaštitu koja nikada nije ni nevina, ni besplatna, i uglavnom se plaća zavisnošću i gubljenjem suvereniteta. Tom cenom ne smemo platiti NATO-ovu akciju nametanja mira. Kosovo i Metohija neće biti van Srbije, obećavaju svi, a ja vas molim da ne dozvolimo da Srbija ne bude na Kosovu i Metohiji. Hvala.