I amandman koji sam ja danas podnela u ime poslaničke grupe SRS tiče se nadležnosti navedenog ministarstva kao i mog kolege Igora Bečića, koji je iz opravdanih razloga odsutan, pa koristim priliku da dodam još nekoliko reči obrazloženja zašto smo protiv ovakvog definisanja nadležnosti Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.

Znači, nije višak ponoviti da je ovo ministarstvo definisano kao ministarstvo koje vodi natčovek, jer jedan čovek normalnih sposobnosti, čak iznad prosečnih, nije u mogućnosti da obuhvati ovoliko posla i koordinira ga na pravi način, sem u slučaju gospodina Dinkića, koji je rukovođen ambicijama koje se zaista ne mogu svrstati u primerene onome ko je nameran da vodi jedan organ državne uprave u interesu građana.

Koliko je dokaza za ovu tvrdnju, toliko će, uverena sam, biti i sudskih postupaka u onom trenutku kada pravosuđe ne bude radilo pod pritiskom. Gospodin Dinkić je pretio sudijama koje rade svoj posao, pre svega govoreći da donose čudne odluke, a onda i reizborom koji bi trebalo da rezultira poslušnošću.

O izrazitoj nameri jednog čoveka da se zaista kvalifikuje kao moćniji od najmoćnijeg, što sam i danas rekla, svedoči maj prošle godine kada je gospodin Dinkić, kao jedan od uslova za formiranje vlade, imao nezajažljivu želju da pod svojom kontrolom, preko sebi odanih ljudi, drži apsolutno sve finansijske i privredne tokove u zemlji.

Dokaz da su to ljudi koji se mogu baviti svim poslovima je da je ekipa na čelu sa gospođom Vesnom Džinić putovala od Trezora, danas do Agencije za privatizaciju, stotinu puta ću ponoviti da je to agencija koja raspolaže najvećim novcem, odnosno sredstvima građana koja se slivaju iz procesa privatizacije, gospođe Vesne Arsić, onih koji su izloženi sudu javnosti, ali ekipa koja radi u interesu onih koji se nalaze iza zavese, a samo se povremeno nađu pred sudom javnosti, a ja očekujem da se nađu pred pravosudnim organima.

Dve osobe koje spajaju čitav niz zloupotreba zbog kojih ne treba dozvoliti ovakve nadležnosti su (zbog argumenata i dokaza kojima raspolažemo, potpuno otvoreno ih imenujem po prezimenu i imenu) gospodin Nikola Živanović i Nik Đivanović. Dvojica bliskih saradnika, od kojih je gospodin Nikola Živanović bio viceguverner u Narodnoj banci, za koga je on kasnije izjavljivao da ga ne poznaje, a koji je bio jedan od prvih ljudi koji je pripremao likvidaciju bankarskog sistema na mestu jednog od ključnih ljudi u Beogradskoj banci.

Poštanska štedionica, do zloupotrebe koja se sprovela zaustavljanjem vremena i zloupotrebom prodaje akcija na tržištu, na berzi, izvedena je upravo uz saglasnost gospodina Mlađana Dinkića i Nikole Živanovića, u saradnji i uz pomoć kuće "Sinerdži kapital".

Znači, neko ko nam ovde promoviše nadležnosti vođenja privrede, ukupne ekonomije, do kreditiranja i finansiranja razvojnih projekata, kvalifikovao se jednom od najvećih pljački (Nacionalna štedionica), ali je i neko ko još uvek budžet građana troši za pokriće krađe ostvarene pod veštom palicom stečajne mafije u kojoj je značajno učešće bilo i Poštanske štedionice. Neko ko se ovde kvalifikuje ovakvim opisom posla, da vrši kreditiranje, u drugom navratu troši narodni novac da dokapitalizuje Poštansku štedionicu.

Kada smo prošle godine usvajali budžet, izdvojili smo ogromna budžetska sredstva da pokrivamo gubitke stvorene zloupotrebom položaja u Poštanskoj štedionici. Još jedan deo sredstava je usmeren u Komercijalnu banku, ali taj deo je da pariramo po vrednosti Evropskoj banci za obnovu i razvoj.

Poštovani građani, to se radi u trenutku kada se objavljuje da je novac za subvencionisane stambene kredite potrošen i kada se priznaje da je svega 315 miliona deviznih depozita preostalo od milijarde prilivenog novca od prodaje državnih i društvenih preduzeća i banaka.

U takvom trenutku vrli ekspert gospodin Mlađan Dinkić preliva iz budžeta, odlukama koje su mu omogućene od strane bivših koalicionih partnera, i to više nije razlog za sumnju nego loše iskustvo, da će on nastaviti tako da radi i sa vama.

Znači, dok se pripremaju postupci stečajnoj mafiji, koja je dobar deo posla radila preko Poštanske štedionice, i dok nema sredstava za razvoj i finansiranje domaće proizvodnje, dok nema sredstava da se finansiraju redovni državni poslovi, gospodin ekspert sa svojom stručnom ekipom raspoređenoj u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj i u Narodnoj banci, uglavnom, jer odavde počinje, tu se završava ono što narod vidi, a ono što se danas ne vidi, videće se jednog dana na stranim deviznim računima.

Način na koji to gospodin Dinkić radi jeste da baci malo prašine u oči javnosti i verovatno neko zrno ili neku mrvicu svojim koalicionim partnerima jer je sebe uspeo da izreklamira kao stručnjaka koji ume da ni od čega napravi nešto. Tu mađioničarsku iluziju ne sme da prodaje građanima i ja sam dužna da vam kažem.

Najveći gubitak koji se stvara u Narodnoj banci trgovinom hartijama od vrednosti sa stranim bankama gospodin Dinkić je elaborirao na iskustvu 1991. godine. Valjda je to sad i onaj kamen spajanja na kojem se ranije iskustvo prenosi na novog finansijskog stručnjaka.

On je vrlo vešto u knjizi ispričao priču (počelo se sa Karić bankom, nastavljalo sa Jugoskandikom i Dafiment bankom) kako se ispitivalo da li narod ima deviza sakrivenih u slamaricama. Otišli su sa tri puta većom kamatom. Znači, organi vlasti, država odluči da preko neke izabrane banke (tada Karić, kasnije ove pomenute) ponudi građanima visoke kamate da sondira ili ispita tržište. Dok je redovna kamata u bankama 10%, privatna odabrana banka daje 40%. Narod iznese devize i proda da bi dobio kamatu.

To jeste bio osnov za piramidalne banke, ali u neko teško vreme sankcija i velikih pritisaka izokrenuto u zloupotrebu pojedinaca. Ali, to je istorija iz koje je nauk izvukao gospodin Dinkić i danas ga primenjuje – ne na Karić, Dafiment i Jugoskandik banci, nego na Narodnoj banci Srbije. Znači, Narodna banka Srbije veštački, političkom odlukom kreira vrednost dinara i vrednost kursa i referentnu kamatnu stopu.

Dragi građani, dok se vi zadužujete kod stranih banaka po kamatama 8-16% i za to morate da date garancije, hipoteke na stan koji tek kupujete, za to vreme strane banke iz svojih centrala unose devize na koje im guverner ne naplaćuje obaveznu rezervu. Pušta ih da maksimalan iznos tih sredstava upotrebe za kupovinu državnih hartija od vrednosti.

Zamislite u kakav siguran posao on uvodi strance. Kaže - ne da finansirate građane, ne da vas opterećujemo obaveznom rezervom, nego kupite od države, koja garantuje da ćete u roku od 30 dana (ima rokova od 30, 60 i 90) doći kod države kao najsigurnijeg platiše, da ne primate radnu snagu koja procenjuje koji je bonitet, kakav vam je biznis plan, u koji posao ulažete.

Znači, ta strana banka ne zapošljava naše mlade ljude kao što se priča, da izučavaju kreditnu sposobnost tražioca kredita, nego troje ljudi u odeljenju za repooperacije ode i kupi od Narodne banke zapise, mirno spava mesec dana, dođe posle mesec dana i naplati, pored glavnice, 15,75% kamate. Isplati tri plate devojkama koje sede u staklenim kancelarijama u kratkim i atraktivnim suknjicama, gde moraju da se odreknu porodice, subote i nedelje, da ne mogu ni dugme da zakopčaju ili raskopčaju a da to ne vidi neko sa strane, znači u vrlo nehumanim uslovima. Tri plate se isplate, a zaradi se kamata od 15,75%.

Samo na tri emisije koje su dospele prošlog meseca 110 miliona evra, ponavljam i odgovorno tvrdim, samo na tri takve emisije zapisa Narodna banka je isplatila stranim bankama 110 miliona evra. To je nešto što će morati da se pokriva iz budžeta. To je jedan mesec.

Najzanimljivije je da je na dan dospeća kurs pao na 78,7 dinara. Znači, ne samo da su zaradili na referentnoj kamatnoj stopi, nego će zaraditi kad za dinare koje im sad isplati Narodna banka kupe evre po 78,7 dinara. Poštovani građani, kada vama dospevaju krediti i rate za otplatu, obično krajem meseca, kurs raste.

Ponavljam podatak, analizu u knjizi ''Ekonomija destrukcije'' koju su tada sprovodile odabrane i privatne banke, danas sprovodi finansijska mafija koja se kao hobotnica širi od Narodne banke preko Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, Agenciju za promociju izvoza, Agenciju za privatizaciju i Agenciju za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, a danas se zove Agencija za osiguranje depozita.

To je to ekspertsko znanje i ono mentalno slepilo i mentalna lenjost na koju upozoravam one koji podržavaju ove i ovakve eksperte. Tome ih je naučio i gospodin Nik Đivanović, tehnici koja se zove ''mafija u belim kragnama'', o čemu postoje dokazi.

Ljudi koji su u inostranstvu radili najsitnije operacije tzv. ''kornerovanja'', najmanje složene poslove sa hartijama od vrednosti, ovde izigravaju eksperte zato što su podaci tajni. Koje banke kupuju ne možete da saznate jer je trgovina onlajn, kartica i samo dva računara to znaju, ali su podaci o gubicima i šteti evidentni, materijalni i pašće na naš teret.

To stoji u opisu posla ovog čoveka. To je ta crvena nit DOS plus kojom je gospodin Dinkić (nemojte ga potcenjivati i nemojte ga precenjivati), kao eksponent mafije na svetskom nivou i kao predstavnik elite koja odbija da služi svome narodu nego radi na njegovu štetu, promovisan u čoveka koji raspolaže gotovo celim budžetom Republike Srbije – vama na čast, građanima na štetu.

Građani Srbije, poštovane kolege, predloge zakona o vladi i ministarstvima smo razmatrali u maju prošle godine, kao okvir za sastavljanje jedne koalicije i kao okvir za ponašanje vlade. Ove godine imamo jednu novinu.

Predlog zakona o vladi i o ministarstvima je, u stvari, rezultat iskustva međusobnih odnosa ranijih koalicionih partnera. U prošlom Zakonu o vladi smo imali potrebu da sprečimo sukob interesa, odnosno DSS je pokušavala da obuzda realizaciju onog trougla - politika, biznis i moć, koja je bila oličena u gospodinu Đeliću, koji je kroz ''altis konsalting'', ''altis investment'' kompanije, zaradio milione evra u međuvremenu baveći se poslom i valorizujući svoje vanredno ekonomsko znanje i vlada, deo te koalicije, pokušao je to da spreči.

Ovog puta u Zakonu o vladi imamo zlatni glas premijera, jer ono što ste vi radili Vojislavu Koštunici pokušavate da ne dopustite da neko to sutra uradi vama. To je ono što vam je gospodin Nikolić s pravom rekao. Sve ono što radite, čekajte da vam se desi, a vi pokušavate da se od toga obezbedite. Građani Srbije neka razmisle o tome.

Kada je reč o Zakonu o ministarstvima i Zakonu o vladi, mnogo sam zabrinutija, ne zbog broja ministarstva, nego zbog pristupa kako se taj okvir za dalje ponašanje vlade gradi. Nije ovo samo namirenje i ustupci koalicionim partnerima. Ovo je mnogo teža stvar, jer se iz ovakvog načina formiranja vlade i ministarstva vidi i ekspoze premijera, ma kako se on zvao, vide se i sva buduća ponašanja nadčoveka Dinkića, koji sa svojom hobotnicom G 17 plus nastavlja osvajački pohod u osvajanju moći koja se zove pohlepa, zasnovana na novcu građana, a kroz političku moć koju, vrlo velikim brojem lažnih obećanja i prevara, realizuju na izborima u Srbiji. To je ono što mene zabrinjava.

Ako propustite u ovom trenutku priliku da kroz Ministarstvo finansija stavite ruku kontrole javnosti i ruku kontrole države na dve agencije, Agenciju za privatizaciju i Agenciju za osiguranje depozita, kroz koje prolaze milijarde evra, o kakvom vi javnom interesu govorite, i o kakvoj brizi o građanima govorite i o kakvoj odgovornoj vladi govorite?

Gospodin Dinkić nije uspeo prošle godine da stavi pod kontrolu Agenciju za infrastrukturu, jer je to ostao jedini kanal gde dolaze donacije i gde se kontroliše lokalna samouprava. Gospoda iz DS-a i DSS-a mu to nisu dozvolila. Ove godine je osvajački pohod te hobotnice rezultirao sledećim rešenjem: Ministarstvo za NIP preuzima zaposlene, prava, nadležnosti i sve ostalo iz te Agencije za infrastrukturu.

Znate kako u zakonu piše, poštovani građani Srbije, samo kroz jednu reč koja se zove ''projekti'' su preuzete sve ukupne nadležnosti te Agencije za infrastrukturu.

Ako bi neko očekivao da mu u tri rečenice definišem ova dva zakona i taj ram za mračnu sliku koji čeka Srbiju, mogla bih ga ovako definisati. Ne samo da je reč o tome da postoji nesigurnost zaposlenih čija se ministarstva ukidaju od maja do danas, pa se oni preuzimaju, preseljavaju itd, a ti zaposleni kojima nije sigurno radno mesto su svesni da, uz političku poslušnost, možda mogu da zadrže svoju koru hleba i svoju platu, iz čega proizilazi jedna specifična vrsta pritiska na zaposlene u državnoj upravi i na gubljenje kvaliteta, jer svi oni koji mogu da se snađu i nešto vrede napustiće posao u kojem postoji kontinuirana neizvesnost. Jer onaj koga je moliti, nije ga ljutiti.

To je jedna od posledica ovakvih zakona, a vi znate koliko je potrebna kvalitetna struktura onog što je birokratija u pozitivnom smislu reči.

Ono što je najtragičnija posledica je to što vi građanima i svima nama onemogućujete kontrolu trošenja javnih sredstava, odnosno sredstava građana, time što svake godine budžet drugačije struktuirate u smislu zaposlenih po ministarstvima, troškova za njihove plate i time što nam ne omogućujete da pratimo rast i bujanje administracije kroz politički podobne kadrove.

Vi, u stvari, ne samo da namirujete koalicione partnere, vi sebi omogućujete nezakonito trošenje koje nikakva revizija ne može da dostavi kao precizan izveštaj kroz koji mi možemo da pratimo šta radite.

Da li je u tim preuzimanjima ljudi, prava, obaveza, sredstava i opreme napravljen ijedan validan popis, da li je napravljeno ijedno, na ekonomskim zakonima zasnovano, izveštavanje kako je podvučena crta, koje su obaveze preuzete od strane prethodnog, šta nasleđuje naredni ministar?

Koje evidencije se preuzimaju i koliko se to sredstava, novca i vremena zaposlenih u Srbiji troši i zbog čega? Da bi vi mogli kroz tako mutne i zamešane karte da trošite i da nam se priča priča - velika javna potrošnja.

Poštovani građani Srbije, nije problem velike javne potrošnje, problem je struktura javne potrošnje. Ako u jednoj porodici, u istom porodičnom budžetu jedan član porodice gladuje, a drugi ide i kupuje turistički aranžman za Karibe, da li je reč o veličini budžeta ili o strukturi potrošnje?

Oni koji mi se ovde zalažu za Agenciju za promociju izvoza neka izvole da kažu u koje vreme se prave šoping ture u Njujorku, sa navodnom promocijom naših proizvoda. O tome postoje podaci, ne u turističkim agencijama, tamo u toj Agenciji za promociju izvoza. Neka mi neko kaže da li u tom budžetu zdravstvo, školstvo, policajci imaju pristojne plate ili se neko kroz budžetsku stavku posebne usluge razmeće kako se razmeću neodgovorni naslednici.

Poštovani građani, ovo nisu neodgovorni naslednici, ovo su oni kojima ste dali poverenje, oni koji veštinom vođenja države smatraju veštinu ostanka na vlasti. O tome dobro razmislite, a ja ću vam reći da je novouvedeno ministarstvo za ljudska i manjinska prava ukinuto maja 2007. godine, da su određena ministarstva imala agencije koje su se zvale posebni organi uprave, pa se npr. za carinu zna da je poseban organ uprave i ko ima nadzor nad njom, ali zato ne piše šta je poreska uprava i ko nad njom ima nadzor.

Zašto za plovne puteve i jedan ogranak za kontrolu leta niko nema pravo nadzora? Dostavljate nam materijal koji nije dostojan osnovaca.

Sa tako nedoslednim obrazloženjima gde nam nabrajate nadležnosti, pa nam npr. u Ministarstvu finansija nabrojite da su nadležni za monetarno-kreditnu politiku, da su nadležni za kreditiranje, za privatizaciju banaka, ali nam ne kažete da nemate kao Ministarstvo finansija nikakvu nadležnost ni nadzor nad Agencijom za privatizaciju i osiguranje depozita, gde vam je u prošloj godini prošlo, ne nama, vama, nekom od vas, 3,5 milijardi evra, od privatizacije MOBTEL-a milijarda i po, od Panonske banke 122 miliona, od prodaje licence austrijskom Mobilkomu 320 miliona, od DDOR-a 220 miliona itd. Onda izlaze za ista državna uprava, ministri, činovnici, guverner sa tvrdnjom da u državnom budžetu ima samo 315 miliona evra deviznih depozita.

Da li bi se, poštovani građani, kolege, moglo desiti da neko te milijarde drži kao devizne rezerve negde, a ne znamo iz kojih razloga i po kojoj ceni, da postoje međusobna optuživanja na šta su potrošene, a da mi to ne znamo, da su te dve agencije ovde na spisku organizacija nad kojima mi imamo uvid, a ministri kontrolu? Ne, ne bi moglo da se desi. Ali, zato su neke agencije, poput Agencije za infrastrukturu, gde su protočni bojleri novca koska oko koje se glođete kao koalicija i na kraju Mlađan Dinkić kao uvek, od 2000. godine pa do danas, pobeđuje stavljanjem šape nad ono što se zovu finansijski tokovi.

Porazno je za sve nas i za mene kao poslanika ispred SRS koja sedim tu što država nema uvid na trošenje tog novca, a organizacija ministarstva i Vlade je prilika za to, nego uvid i kontrolu nad trošenjem tog novca imaju pojedinci koji su uzdignuti iznad zakona i iznad institucija.

Prevedeno na konkretan primer izgleda ovako. Gospođa Vesna Džinić napiše mejl svim stečajnim upravnicima, koji drže značajna sredstva preduzeća pod stečajem, i napiše im popis osam banaka gde se sme držati novac od stečaja, od Prokredit banke pa nadalje, Rajfazen i sva imena banaka iz Austrije, Mađarske i ostalo, čak ni onih, postoji samo jedna Komercijalna banka koja je na tom spisku i u kojoj postoji domaći kapital.

Tako se ovde brine o državnim parama, o narodnom novcu i tako se zloupotrebljava politički uticaj i kontrolu nad tim novcem nema

ministar finansija i niko oko njega, ali zato imaju pojedinci koji nisu opis te dve agencije stavili kroz svoje ministarstvo koje se zove Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, ali imaju evidentnu i činjeničnu kontrolu nad svakim dinarom i evrom koji tu prolazi.

Novitet u ovoj organizaciji je i to novo ministarstvo za prostorno planiranje i zaštitu životne sredine.

Ono što je najzanimljivije meni, a kroz iskustvo građanina Vojvodine, jeste kako se narodni novac koristi za disciplinovanje lokalnih samouprava upravo onako kako vam je rekao gospodin Nikolić.

Samim tim što je deo dozvola za gradnju, inspekcijski nadzor nad gradnjom i komunalnom infrastrukturom preuzelo to ministarstvo, to će biti vrlo direktan način za ili usporavanje razvoja određene opštine ako je opoziciona ili podsticanje razvoja i pravljenje uspešnih menadžera nekih opština zato što se državni novac koristi po diskrecionom pravu, po onom kako se neko nekom dopadne, a ne po utvrđenim kriterijumima.

Gospodin Dinkić je svoju finansijsku moć zaokružio i verujem da će njemu pripasti ministarstvo za nacionalni investicioni plan jer ta agencija koju je dobio dolazi u njegovu nadležnost i vi, gospodo iz DS-a, na ovom zakonu vežbate svoju političku veštinu građenja neprikosnovenog vladara koji neće imati dostojnog naslednika, a svi građani Srbije će imati štetu koja se zove - ogradili ste zabran da među sobom zloupotrebljavate političku moć i narodni novac.

Ali, zato imate kritirače, srpske radikale, koji će vam od ekspozea, koji vrlo uskoro očekujemo, pa do dana dok G17 ne odluči na ponovo raspiše izbore razgolititi svaki vaš potez, koji rezultira materijalnom štetom i sve gorim standardom stanovništva Srbije. Hvala.

Poštovani građani Srbije, drage kolege, ko nasrće, a otpora nema, nikada se ustaviti neće. Naš je zadatak da pokažemo otpor. Ja sam poslanik SRS, Jorgovanka Tabaković, koja je do 14. juna 1999. godine živela sa svojom porodicom u Prištini. Od 14. juna živim u Novom Sadu. Ja sam samo jedna od preko 250.000 koje danas nazivaju prognanim, izbeglim, interno raseljenim. U Prištini i na Kosovu nemam nijednog ličnog neprijatelja. Ostavila sam dobre komšije tamo.
Ovako se predstavljam kad odlazim kao član skupštinskih organizacija u međunarodne institucije, to dobro znaju moje kolege sa kojima tamo odlazim. Tamo nas pozivaju da pričamo o pridruživanju, o tome kako funkcioniše Savet Evrope, da preuzmemo njihova iskustava u funkcionisanju finansijskih institucija, ali nam kažu – dobar dan, zaboravite prošlost, okrenite se budućnosti i šta ćete kada Kosovo postane nezavisno. Tako to radim ja, kao pripadnik SRS, a tako nas dočekuju oni koji nam obećavaju svetlu budućnost.
Pitam se, dragi građani, da li ste vi svesni, da li je dovoljno napora uloženo da je na svakom mestu u svetu i gde god odemo učinjeno dovoljno da se čuje zašto ja i mnogi slični meni danas ne žive na KiM. Ne živim u Prištini jer tamo više ne živi nijedan Srbin. Imam ličnu hrabrost i lično poštenje da ostanem sa svojim komšijama. U Prizrenu Srba više nema. Mnogi su gradovi takvi. Iz mog stana, drage kolege, Šiptar je odneo sve što sam godinama stvarala, moje stvari, ali i moje uspomene kao ratni plen. Zove li to neko individualno ljudsko pravo za koje se zalaže Amerika i Evropa i oni što postavljaju uslov za ulazak u NATO, ili je individualno pravo Srpkinje, majke troje dece i mnogih meni sličnih, manje važno.
Ako nije postojao zakon i ako država nije imala hrabrosti da one koji su nam palili kuće i selili nas sa zemlje kazni po zakonu i tuži međunarodnim organizacijama, nama je ostalo samo da se pitamo – da li će ih njihov bog kazniti za greh koji su nam naneli.
Molim vas, vi za koje je ovo nauka, poligon dokazivanja, da li poznajete međunarodno pravo, da shvatite da je ovo za nas život. Za vas su to možda stvari i imovina. Za mene to nisu samo uspomene, to je moj život, to su preci koji su ostali u zemlji i čije kosti nemamo nameru da selimo. To nije samo materijalna imovina. To je nada svih nas da ćemo tamo da se vratimo. To je obaveza.
Mogu li mirno da žive oni koji otimaju, a da mi koji smo dužni da im kažemo da se nasrtanju mora stati na put, treba da ćutimo. Da li treba unapred da se predajamo bez svih diplomatskih metoda koje su nužne za preduzimanje u jednoj zemlji, kakva je Srbija u ovom trenutku?
Znam da moj lični gubitak i gubitak mnogih od nas jeste samo jedan od ožiljaka sa kojim ću uspeti da živim.
Ali, hoću da postavim osnovno pitanje, ja sam za otet stan i odnete stvari i uspomene i nadu da ću da se vratim podnela tužbu. Prvotuženi je Iljaz Radrovci, drugotužena je opština Priština, trećetuženi su Privremene institucije Kosova, Kosovska Vlada sa sedištem u Prištini i četvrtotuženi su UN, Privremena misija UN na Kosovu, UNMIK, Međunarodne snage bezbednosti. Verujem da će nekada, jednoga dana, ako se ne sruši ugled i međunarodno pravo kao poslednji bedem zaštite, lične sigurnosti, života i bezbednosti svih, kao i Srba, tako i svakog čoveka na svetu ako se ne sruši nasiljem nad Kosovom.
Pitam se, koga da tuže Markovići, Spasići, Tomanovići, Kovačevići, Jovići, Kurteši, Gorani za ubijene, nestale, nikada pronađene, za zapaljeno, za srušeno, sravnjeno sa zemljom. Ko će mene i njih da uveri da je teritorija i imovina nešto nedefinisano. Ko će nama da objasni da država nije pokušala da zaštiti svoje granice, jer su u tim granicama naše njive, naši voćnjaci i naše srušene kuće?
Država je izgubila priliku, propustila priliku, ćuti, ne želi da optužuje ni one koji su bombardovali, ni one koji su bez pokrića u međunarodnom pravu bombardovali Jugoslaviju. Ali, danas, kada neko pokušava da me uveri da je moć onih koji nasrću dovoljan razlog da mi ne pružimo otpor, pitam vas, drage kolege: moć bez pravde, znate kako se zove? Tiranija. Ne zove se međunarodni svetski poredak, zove se tiranija.
Mi pred tom moći ne smemo da sagnemo glavu. Mi ne tražimo ljubav, mi moramo da zaslužimo poštovanje da bismo kao narod opstali, da bismo kao roditelji mogli da se radujemo budućim pokolenjima. Ne smemo da zatvorimo oči, jer iz svoga, pa gde ću ja iz svoga nego u tuđe, živ u zemlju ne može, na nebo duša ide.
A gde ćemo mi živi što čekamo da se vratimo, ako me neko laže da Rezolucija 1244 ne garantuje teritorijalnu bezbednost? Garantuje. I Aneks 2 garantuje, teritorijalni suverenitet i granice ove države, garantuje.
A Ustav vas, drage kolege, obavezuje da primenite sva Ustavom garantovana prava za zaštitu, ne priče koju vam kažu da pričate, borimo se za ljude, a gde će ljudi da žive? Koliko sigurnih kuća gospodin predsednik treba da obezbedi da se u takve kuće smeste oni koji trpe nasilje. Ne treba nama to.
Nama treba da sačuvati našu zemlju za našu decu. Briga za ljude je isto što i briga za državne granice. I nemojte, molim vas, da u istu ravan stavljate one koji pomažu ovima što nasrću i one koji stoje iza nas ne samo zbog nas, ali i zbog nas. Govorim o EU, govorim o Rusiji. Rusija je velika zemlja.
Rusija ima bogatu istoriju, ima sirovine i bogate izvore, velika je zemlja, to je njen značaj. Na našu sreću, njen istorijski značaj zahteva danas da preuzme i istorijsku ulogu i ne samo zbog Srba, nego zbog toga što ovakav slučaj može da znači da ne postoji ni bezbednosni mir u čitavom svetu.
Nemojte da kažete – taj politički uticaj i ta ekonomska snaga u sirovinama pokušava ovde da zauzme pozicije. Pa, što vam smeta Istok? Što vam smeta Rusija?
Nisu nas okupirali sa austrijskim bankama, stranim kapitalom! To ulaganje kapitala, nikada nisam čula da se neko uplašio da će ovo ovde biti sfera uticaja tih i takvih, ili žmurite da postoji vojna baza na Kosovu, Bondstil, pa oni koji bi da se založe za zaštitu međunarodnog prava kao poslednji bedem odbrane moralnosti čovečanstva i oni koji bi ovde da ulažu jesu oni kojima mi želimo da obezbedimo uticaj?
Ne, samo hoću da kao član SRS, kao majka troje dece, kao rođaka Tabakovića koji žive na ulazu u Prištinu, kao prijateljica, drug, komšija od mnogih koji su izgubili najdraže i kojima to niko ne može da nadoknadi, da svima mogu da pogledam u oči i da kažem reč koju ovde govorim motivisana je odgovornošću majke i učesnika u političkom životu, da onima kojima je ovo poligon dokazivanja kažem – to je naš život i niko nema pravo da nam oduzme brigu za budućnost.
Niko nema pravo, pogotovo oni kod kojih odlazimo u posete, a kažu zaboravite prošlost, pa onda nas vode da obiđemo njihove istorijske znamenitosti, koje upravo govore o takvoj revolucionarnoj prošlosti. Puni su znamenja i dragog sećanja na svoju slavnu istoriju, a nas teraju da tu istoriju zaboravimo. Mi nemamo razloga da se te istorije stidimo.
Molim, drage kolege, da shvate da moramo da budemo odgovorni kao ljudi i da obavezu koju ovde preuzmemo, onako kako je to Tomislav Nikolić od vas tražio, da makar u završnoj reči kažete istinu, da ne bude dvostrukog tumačenja.
Jedan veliki pesnik je rekao – čovek koji govori laž nije čovek nego lažov.
Ne smemo zbog budućih generacija nikoga da prevarimo i da uradimo manje od onog što moramo, a moramo da pružimo otpor diplomatski a ne ratni, jer ako nasrću, a otpora nema, verujte, neće se zaustaviti dok i do Beograda ne dođu. Hvala vam. (Aplauz.)

Poštovani građani, poštovane kolege, pred nama je jedan od zakona koji se kratko može nazvati ''mačka u džaku'' i treba vam rendgenski vid da uočite njegovu pravu suštinu. I nemojte misliti da imam prestroge izraze za ovaj zakon.
Navodno je na dnevnom redu zakon o evidentiranju prava za podelu besplatnih akcija, a u stvari je priprema nove tezge, novih poslova za posrednike i za dalji nastavak vršenja vlasti po sistemu ''provizija kao način vršenja vlasti'', ''novac kao vrhovni ideal'' i ''pohlepa kao vrhovna vrlina''.
Opet su poznati autori i izvođači, i opet su poznati gubitnici i dobitnici u ovom procesu. Opet će se pojaviti deo brokerskih kuća, deo savetničkih, revizorskih, konsultantskih agencija iza kojih će stajati opet isti ljudi – gospodin Dinkić i njegovi prijatelji koji su svoju ulogu osvedočili, od Narodne banke preko Nacionalne štedionice do privatizovanih banaka i ove jedine preostale koju će privatizovati uz pomoć države. I opet će iza svega stajati ljudi poput Nikole Živanovića, Nika Đivanovića i njima sličnih.
Upravo o tome govori amandman koji je gospodin Krasić podneo kao svoju primedbu na ovaj zakon. Generalnih primedbi na ono što je slatko obećanje ili šarena laža mi imamo mnogo.
Osnovna primedba je da je zakon o privatizaciji, koji je podrazumevao privatizaciju za pravi novac, koji je podrazumevao investiranje od strane onog ko zaista kupi preduzeće i koji je podrazumevao pravičnost učešća svih punoletnih građana u postupcima privatizacije, bio je podnet u septembru 2000. godine od strane SRS i taj zakon postoji u arhivama ove skupštine i on je, nažalost, samo delimično korišćen kada je pravljen ovaj zakon.
On je korišćen samo delimično upravo iz razloga što je autora ovog zakonskog projekta motivisala pohlepa, novac i zarada onih koji žele da budu makar i na marginama svetske finansijske oligarhije time što će posrednicima omogućavati da zarade na onom što je obećanje akcionarstva i to, navodno, pravičnog za sve građane Srbije.
Član 12. Predloga zakona u kom se predviđa prodaja akcija koje su se našle u Akcijskom fondu u prethodnom postupku privatizacije to odslikava predzadnjim svojim stavom, gde se kaže da Akcijski fond može (zamislite: može, ne - mora, ne - će, ne - biće tako, nego: može), uz prethodnu saglasnost Agencije, prodaju akcija, odnosno udela, ugovorom poveriti domaćim ili stranim specijalizovanim finansijskim organizacijama ili brokerskim društvima.
To je onaj deo gde se može videti da mačka u džaku u stvari stoji iza provizije. Iza onog što se zove preduzimački posao ministra i ministarstva koje želi da realizuje ovaj zakon. U redu, angažujte posrednike, domaće i strane finansijske savetnike, ali nam recite po kojim kriterijumima, zašto baš te, a ne neke druge.
Vi nama odgovarate, u mišljenju Vlade, kada se pozivamo da taj odabir radite na način kako ste to predvideli i za učešće brokera kada građani akcije koje budu upisivali i koje dođu u njihov posed budu morali da preko brokera stavljaju na berzu, tu ste predvideli da se to radi preko postupka javnih nabavki, da će Vlada tim postupkom izabrati brokersko-dilerska društva koja će građanima pružati te usluge.
Kada mi amandmanom tražimo da finansijske savetnike, domaće ili strane, angažujete po takvom principu, vi se pravite da ne razumete šta je principijelno htelo da se kaže ovim amandmanom.
Znači, ono što se zove dostupnost informacija za dobijanje posla ili, jednostavno rečeno, konkurencija, ili dobijanje najpovoljnije ponude ili najjeftiniji a najkvalitetniji posrednik za neki posao, vi kažete – ne, nije isti postupak kada se prodaju akcije koje su preostale u Akcijskom fondu i kada se trguje akcijama koje su građani dobili kao besplatne.
Nije u pitanju šta je predmet trgovine, u pitanju je način trgovanja i stavljanja u promet. U pitanju je način kako Vlada pristupa angažovanju onih koji će to da rade.
Kada vam savetujemo da svoj princip dosledno izvedete do kraja, kada amandmanom to tražimo, vi se pravite nevešti. Pravite se neuki, jer, kao, drugačija je priroda stvari. A u stvari je jedna jedina suština iza svega ovoga.
Zakon kaže evidentiranje prava do kraja 2008, a pogodnosti vam daje Vlada koja će vam snositi troškove preko Centralnog registra, brokera – što su mehanizmi preko kojih će vas naterati da prodate akcije u roku od tri godine.
Vlada vam toliko misli dobro da će vas ne sentencom - mora, ne - neophodno je, ne - zakon obavezuje, nego - nećete imati troškove ako to uradite u tom najkraćem roku.
To je jedna vrsta, čak ne dovoljno ni perfidnosti, ni licemerja, koliko drskosti Vlade koja se pravi neuka za siromaštvo u kojem se nalaze građani Srbije i koji će sigurno iskoristiti prvu priliku da ne moraju da plate brokere, da ne moraju da plate evidentiranje u Centralnom registru, koji neće u tom prvom prenosu akcija plaćati porez i prodati ih, i to svi 2011. godine.
Hajde da ponovo podsetim na osnovnu zakonitost ekonomije. Kada ponudite sve i odjednom na tržištu, kolika je cena neke robe? Pa, najniža moguća. Znači, ako ponudimo sve akcije kako zakon kaže, do kraja 2011. godine, ko će kupovati te akcije? Ili će velika ponuda usloviti nisku cenu.
Zaista mislim da posle sveg iskustva koje su nam kreatori finansijskih malverzacija, mahinacija i izuma (zovite ih kako god hoćete) ostavili u nasledstvo, govore o tome ne da mi sumnjamo da je ovo u stvari stvaranje tezgi i posla za posredničke brokerske kuće, nego mi za to imamo dokaz koji se zove Predlog zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije.
Ponovo ću da se vratim na jednu principijelnu stvar. Privatizacija kao postupak koji rešava sve probleme, privatizacija kao lek za sve probleme – više nije želja.
To je iskustvo svih nas u kom znamo da privatizacija nije lek za sve probleme i da ne mogu ni ekonomija kao nauka ni pravo kao nauka da se ponašaju kao religija koja ima odgovore na sva pitanja, tipska, nezavisno od toga o kojoj je zemlji reč i o kom nasleđu.
Kad preuzimate tuđa iskustva, kada prepisujete tuđe zakone, kada dobijate naloge stranih investitora, onih kojima treba ovo tržište i onih koji se nose lepim obećanjima ali i svojim interesima na našoj teritoriji, molim vas da im objasnite da je specifičnost ovog područja posebna i da nema mnogo veze sa onim centralnoistočnim zemljama, pa nas, kada odemo negde u svet, pitaju - da li su ti vaši poljoprivredni kombinati u stvari ruski kolhozi?
Toliko ste se potrudili da narodu predstavite, onom spolja, specifičnosti ove privrede, da nas pitaju da li naši poljoprivredni kombinati liče na ruske kolhoze. Ali nam zato, na primer, pričate o irskom čudu koje je nastalo za jednu noć, a ono je trajalo 25 godina. Pa nam ne kažete koju vrstu kontrole tamo ostvaruje njihova finansijska agencija kada brokerske kuće, kada finansijske ustanove kontrolišu kontrolišući visinu kamate, provizije i svih troškova koji idu uz kredite.
Pa nam ne kaže gospodin Dinkić, koji stoji iza ovog zakona, da samo u našoj zemlji monetarna ustanova jeste Narodna banka, koja vodi makropolitiku, ali koja izdaje licence za finansijske institucije, banke, osiguranja, a u isto vreme ih i kontroliše.
Morate da shvatite da globalizacija dolazi i do ovih terena. Globalizacija u smislu da saznamo da prenosite ovde samo delimična iskustva i želite da primenite samo ona koja vam donose zaradu. Kada kažem ''vam'', mislim na učesnike u ovim postupcima i onim autorima koji žele da nam kažu da je privatna ruka, savršena ruka tržišta, idealan regulator naše budućnosti.
Uzeću samo primer jednog brokera. Da li će se taj broker, koji u brokerskoj kući bude trebalo da trguje ovim akcijama i koga, po ovom amandmanu, ne izaberete u nekom konkurentskom postupku nego mu date neposredno, a vi znate čime se rukovodite kada im dodeljujete poslove, rukovoditi interesom da za akciju dobije što veću vrednost za nalogodavca, znači svakog građanina Srbije koji mu je poverio pravo da trguje njegovom akcijom, ili će se rukovoditi svojim ličnim interesom? Sigurno je da će se rukovoditi ličnim interesom, jer je privatni interes neograničen u ovom slučaju.
To znači da će se vrednosti akcija veštački formirati, jer se lepo kaže da savest sedi iza profita. Savest je u ovom slučaju sedela iza profita i kada su autori pisali ovaj zakon. Savesti neće biti nimalo kada im budete određivali, navodnim povlasticama, da akcije prodaju što pre.
Molim vas da shvatite da je za nas kao društvo pogubno da promovišemo špekulaciju kao vrhovnu moć zarađivanja profita. Pogubno je za ovo društvo da nam kockarnice i nagradne igre budu izvor sreće, da to bude izvor za sigurnu budućnost. Zatvaraju se fabrike, otvaraju se kockarnice.
Jedan od autora ovih finansijskih zakona je kupio bioskope. Da li će u njima da otvori ponovo bioskope gde ćemo gledati nešto što promoviše tradicionalne vrednosti ovog društva ili će nešto što samo donosi profit – mislim da više niko nema dilemu.
Umesto da se bavite time da građanima otvarate prostor za novo zapošljavanje, za nova radna mesta, vi idete u bespoštednu privatizaciju zato što strani investitori kažu - velika javna preduzeća privatizujte, a bavite se malim i srednjim preduzećima.
Sve nove ponude banaka, sve pogodnosti koje vam nude strane banke, pa i ove Komercijalne koju će dokapitalizovati Evropska banka za obnovu i razvoj, kažu - baviće se kreditiranjem stanovništva (a zaduženi smo mnogo više nego prošle godine) i baviće se finansiranjem razvoja malih i srednjih preduzeća.
Tu sudbinu nam je namenio neko ko ovde ne živi. Ali, vi koji ovde živite i koji nama polažete račune, morate ovim građanima Srbije da položite odgovornost za budućnost koja znači da od svog rada mogu pošteno da žive. Ne da sisteme predaju strancima, a mi da razvijamo mala i srednja preduzeća i da nam akcije vi poklonite, kao da je to vaše, i da onda budemo obavezni da ih prodamo koliko sutra. A možemo već i slike tih tajkuna koji će ih kupovati ovde da vidimo. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Mrkonjiću. Poštovane kolege, poštovani građani, koristim institut povrede Poslovnika da saopštim stav svoje stranke povodom dalje rasprave o ovom zakonu.
Izneću jednu generalnu sumnju, sa uverenjem da će se ostvariti, nažalost. Priča o evidentiranju prava na besplatne akcije pretvoriće se, dragi građani, u privatizaciju javnih preduzeća, onako kako je to članom 31. i članom 19, nedovoljno vešto za srpske radikale, provučeno kroz ovaj zakon.
U članu 31. se kaže da ako nema drugih zakona koji to regulišu, sprovodiće se privatizacija u skladu sa ovim zakonom.
Član 19. kaže, iako se zove kao poglavlje - podela besplatnih akcija, u stvari je reč o promeni vlasničke strukture, u smislu da preduzeće bude u privatnoj svojini. Ali, ono što je pogubno to je obrazloženje za odbijanje poslednjeg amandmana na ovaj zakon, koji je podneo Martinović, gde Vlada kaže - mi ovo radimo na ovaj način zato što nemamo strategiju privatizacije javnog sektora.
Doslovce kaže, Vlada kao predlagač zakona nema izgrađenu strategiju privatizacije za sva javna preduzeća, pa je potrebno ostaviti mogućnost da se, u zavisnosti od strategije, sprovode, navodno, propisi u kojima će građani da ostvare svoje pravo.
Zašto insistiram na ovom kao zaključku ovog zakona? Ako Vladi treba Skupština kao podrška da određeni zakon razmotri i usvoji, ona to radi tako, poštovani građani, da sate provedemo u pisanju amandmana, u načelnoj raspravi o tome, i kada dođe trenutak da raspravljamo u pojedinostima, Vlada povlači Zakon o budžetskom sistemu i još tri zakona koja su bitna za prihodnu stranu budžeta, o kojem će se sutra glasati.
Ne pitam Vladu, znam da vi pravite račun bez krčmara, da li su zakoni o porezu na dobit, koji se doduše smanjuje, porezu na dohodak građana i ovaj poslednji zakon o republičkim taksama bitni za cifre i za prihode, odnosno trošenja koja smo budžetom već raspravili. Kod vas sve može. Da li će građani to da trpe, to je pitanje.
Za SRS je dalje rasprava o amandmanima po ovom zakonu bespredmetna. Mi ćemo od ovog trenutka završiti rad po ovom zakonu.
Pozivam građane Srbije da u 21 čas okrenu Prvi program RTS i saslušaju šta ima da im saopšti, o malo boljoj budućnosti i ozbiljnijim vremenima, predsednik Srbije Tomislav Nikolić, za koga smo svim srcem.

Onog trenutka kada Vlada bude kontrolisala dve agencije koje upravljaju najvećim kapitalom banaka i preduzeća, Agencijom za osiguranje depozita i Agencijom za privatizaciju, tog trenutka ćemo vam poverovati u iskrenu nameru da obezbedite i građanima mogućnost da kontrolišu javna preduzeća koja vi ne možete da kontrolišete.
Ali, prvo obezbedite kroz budžet, kroz zakone koje ste povukli, da kontrolišete ove dve agencije, a verujem da ćete sve ono što ste u vezi s tim izneli zaista uvažiti i primeniti kada nam nove zakone budete podneli ovde na usvajanje. Hvala.

Poštovane kolege, poštovani građani, moram da se osvrnem sa rečenicom-dve na pitanja koja su ovde otvarana. Prva je vezana za Zakon o radu.
Gospođo Vjerice, vi ste potpuno u pravu, gospodin Tadić se za nepotpisivanje Zakona o radu izgovarao brigom za radnike, a u stvari zakone u ovoj zemlji prevode i pišu oni koji slušaju strane investitore, koji ne brinu o našim radnicima, koji ne brinu o državnom interesu i koji ne brinu o budućnosti Srbije. Borisa Tadića i DS zanima isključivo šta strani investitori misle o uslovima poslovanja u Srbiji.
Njihov zahtev se svodi na sledeće, privatizacija svega što je god moguće i što manja opterećenja za poslodavce. Kada kažu što manja opterećenja za poslodavce, misle na najniži mogući porez na dobit i na najniže moguće obaveze prema zaposlenima. O tome najrečitije govori Zakon o radu. Ne treba, gospodine Albijaniću, vi nijednu reč da kažete, o tome govori Zakon o radu.
Zaista ne znam kome pada na pamet da se brani da predmet privatizacije nije državni kapital, odnosno da se ovo neće odnositi na javna preduzeća. Član 1. izmena i dopuna zakona, pa vi potcenjujete pismenost, a ne inteligenciju, kaže, čitam vaš predlog, posle dosadašnjeg stava dodaje se sledeći koji kaže, "u skladu sa odredbama ovog zakona privatizuje se kapital i imovina i u društvenim preduzećima", da li vi mislite da mi samo to čitamo.
Prethodni stav kaže: "Predmet privatizacije je i državni kapital, iskazan u akcijama i udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim zakonom". Ako nisu, znači, dovoljno je da ovde stoji mogućnost da se državni kapital, koji u stvari predstavlja kapital javnih preduzeća, mislim da studenti prve godine znaju šta određuje javno preduzeće, priroda kapitala i obavljanje delatnosti od javnog interesa.
Ali je priroda kapitala ono što nešto kvalifikuje za javno preduzeće. Znači, to što vi niste napisali da će se po ovom zakonu privatizovati javna, ne znači da nećete zakon i na njih primenjivati, jer ste ostvarili ovde zakonski osnov.
Znači, kada usvojimo ove izmene i dopune, vi potpuno zakonito možete primenjivati ovaj zakon na javna preduzeća. Nemojte da se igramo primene zakona.
Nemojte da mislite da ćete SRS umanjiti entuzijazam da se bori protiv vašeg zakona, protiv vaših predloga i protiv vaše drskosti u odbijanju svih konstruktivnih primedbi.
Posle jutrošnjeg Odbora za finansije, gde je Vlada listom odbila i većina koja podržava Vladu, za koju ne mogu da tvrdim da je većina, jer je od osam prisutnih predstavnika te vladajuće većine, pet glasalo redovno protiv naših predloga, a troje je bilo uzdržanih; znači, problematična većina se izjašnjava protiv svakog amandmana, nezavisno od toga što ti amandmani preciziraju u stvari Vladino rešenje.
Nije nevezano od svega ovoga što radimo, usvajanje budžeta koje je došlo u problem zbog nedostatka dogovora unutar koalicije, vezano je i za Zakon o budžetskom sistemu, gde sam, između ostalog, predložila jedan amandman da se prihodi koje je Vlada nabrojala u članovima zakona 23, 24. i 25. tako i prikažu u budžetu.
Poštovani građani, Vlada je članovima 23, 24. i 25. nabrojala prihode koje po zakonu ima. Amandmanom sam tražila da se oni samo tako i iskažu u budžetu. Vlada odbija taj amandman. Prosto neverovatno. Zašto? Kaže - biće to neadekvatno, jer ne možemo da planiramo pojedinačne prihode, pa zbog realnosti iskazivanja budžeta.
Nema građanina u ovoj Srbiji koji ne zna, kada uzme uplatnicu da popuni, pa kaže - porez na nošenje oružja, pa napiše - sudska taksa, pa napiše konzularna taksa, da ne zna da uplaćuje na posebni uplatni račun. Znači, svaki prihod države se uplaćuje na poseban uplatni račun, što je dovoljno elemenata da se prihodi prate, planiraju i, kao takvi, iskazuju.
Morate imati elementarno ljudsko i profesionalno poštenje da kažete da vama smeta bilo kakva kontrola i istinitost prikaza elemenata u budžetu.
Sada, posle takvog iskustva sa jutrošnjeg Odbora za finansije, gde se odbija ono što je sama Vlada u stvari predložila, jer ne želi kontrolu, očekujem da vi ipak prihvatite moj amandman na član 41b osnovnog zakona, odnosno član 18. izmena, gde tražim da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala imovine uplaćuju na račun budžeta.
Sada će se građani iznenaditi mojim zahtevom. Zar nije logično da se sredstva od prodaje preduzeća upravo uplate na račun budžeta. Ali, ne. Sredstva od prodaje se uplaćuju na račun one Agencije za privatizaciju, koje u budžetu nema, koja nam ne polaže račune, ne polaže račune ni Vladi koja je osnovala, koja samovoljno, ne znam u kom postupku, bira savetnike, finansijske i pravne, ne znamo po kom kriterijumu objavljuje oglase i prospekte i sve to naplati od troškova prilikom prodaje preduzeća.
Pa kada sve to namiri, ko zna kome i ko zna po kom ključu, odabranim ljudima, agencijama i firmama, ona zadrži sebi i 5% onog bakšiša, kao naknade za uspeh u procesu privatizacije, koji iznosi samo od 2002. godine do septembra 2007 - 126 miliona evra.
Ovim amandmanom tražim da se ta provizija ukine kao prihod agenciji, jer 126 miliona evra treba da podmiri mnogo preče i bitnije troškove, a ne one koje ne znamo čiji su, koji su i za šta ih dajemo i kome odlaze.
Ovim amandmanom tražim da budžet Republike Srbije prihoduje sredstva od privatizacije, a da ministar finansija, koji je odgovoran za republičku kasu, da saglasnost na troškove koje pravi Agencija za privatizaciju i koji jesu neophodni.
Znači, u stavu 2. reči "i posebne naknade ostvarene zaključenjem ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine (provizija)", brišu se. U stavu 3, na kraju teksta, tačka se zamenjuje zapetom i dodaje se tekst "koje je ministar finansija odobrio".
Neka ministar finansija posle kaže, ne, oni sami zaključuju ugovore o kreditu, ne mogu da odgovaram, jer se ne pitam, kada mu ovim amandmanom dajemo normalno, prirodno pravo da se, kao ključar državne kase, pita za prihode koji u državnu kasu ulaze i da se pita za troškove koji se na račun budžeta stvaraju i preko Trezora, čiji je on glavni šef, isplaćuju.
Nemam iluziju da ćete vi glasati za ovaj amandman, ali hoću da građani Srbije da vide da je gospodin Tadić za poštenje i za dobro građana samo na rečima, da je DS, čiji je on kandidat, za poštenje, javnost rada i javne finansije koje građani razumeju, samo na rečima i u predizbornoj kampanji, eventualno u televizijskim emisijama, ali ovde, gde je mesto, u zakonima, od te namere nema ni slova ''D'' od dobra za narod. Želim da se to vidi, zato ovako jasno i bez ikakvog uvijanja obrazlažem sadržinu ovog amandmana.
Znači, dragi građani Srbije, poštovane kolege, ako postoji i jedan jedini razlog koji neko može da kaže da ovaj amandman treba odbiti ili da je nemoguć, neka izađe i neka kaže to građanima Srbije u lice. Nemojte da mi kažete - Agencija treba da se finansira iz nekih sredstava. Treba.
Državna agencija koja radi posao u interesu države treba da bude na budžetskom finansiranju, a ne iza tamne i neprozirne zavese. Neka bude na budžetu, zakonski osnov za finansiranje te agencije postoji, jer je prilikom formiranja rečeno da joj je izvor finansiranja u budžetu.
Nemojte mi reći da ne možemo da ukidamo stečena prava. Sve ono što se zakonom uvede, zakonom se može i ukinuti.
Kako je bilo moguće u jednom danu ostaviti 8,5 hiljada radnika iz četiri najveće banke na ulici? To je bilo moguće. Ali, znate zašto?
Zato što je u sporazumu o starateljskom fondu, koji je usvojen septembra 2001. godine, pisalo da se država Jugoslavija, Srbija i Crna Gora obavezuje da će državne banke likvidirati metodom isecanja i po principu od slučaja do slučaja.
Da li su strani investitori, da li su ti nazovidonatori toliko jaki i važni da mogu da rade ono što se zove - uništavanje, pod firmom ulaska u bogat i šareni svet, a da snaga građana koji su nas birali i koji predstavljamo značajnu snagu ovde, bude beznačajna.
Da li mislite da vaš predsednički kandidat dobija na ovim izborima mandat i glasove od stranih ambasadora, ili od tajkuna ili onih zbog kojih smo menjali prve poreske zakone kada smo oslobađali, ako se sećate, kafu od poreza, a uvodili porez na autogas kojim se najbedniji voze? Ili se glasovi traže od naroda u čijem interesu treba da donosimo zakone?
Samo želim da narod to vidi, da čuje i da proceni, da napravi razliku, i nije reč nijednog trenutka o nekoj političkoj priči, reč je o činjenicama koje su sadržane u zakonskim projektima koji određuju našu budućnost.
Molim vas, drage kolege, znam šta je partijska poslušnost, znam šta je nužda, ali vas molim, vi treba da odete u svoje sredine i da svojim prijateljima i komšijama, i onima koji su zbog privatizacije ostali bez posla, pogledate u oči i kažete - nije moglo drugačije. Može drugačije, ali vi to ne želite. Hvala.

Baš me zanima čime se rukovodila Vlada kada je odbila ovaj amandman.
U članu 13. piše da Agencija, član 13. dopuna, obustavlja postupak privatizacije u slučaju saznanja za okolnosti za koje se nije znalo u vreme pokretanja postupka, a koje u potpunosti onemogućavaju prodaju kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije. Za koje se nije znalo.
Agencija za privatizaciju je povlašćeni prodavac i potpisnik ugovora o kupoprodaji. Nema tu nije se znalo. Onaj ko je povlašćeni prodavac, potpisnik ugovora i ko je javna ustanova, koji je Zakonom o privatizaciji ovlašćen da zna mora da odgovara i da snosi štetu za podatke za koje može da se zna, pa ih nije poznavala.
Znači, ono da se šoljica slomi sama od sebe nije moguće ni u postupku postupanja Agencije za privatizaciju.
Kako Vlada obrazlaže odbijanje? Ne prihvata se amandman iz razloga što odgovornost za štetu koju bi Agencija za privatizaciju mogla da snosi nije moguća jer imajući u vidu uopšte načela Zakona o obligacijama, o osnovama odgovornosti, to je nemoguće. Zaista ne razumem ko piše Vladi ova obrazloženja i ko se usuđuje da ovo ostavlja u arhivama Skupštine.
Zakon o javnim nabavkama je specifičan leks specijalis koji derogira zakone druge nadležnosti kao poseban i specifičan. To što sam ekonomista ne znači da deo prava koji se tiče ovakvih zakona ne moram da proučim i da znam, vi najmanje. Znači, Zakon o privatizaciji koji je propisao izgled ugovora, sve posebne klauzule koje taj ugovor tretira, a i na to imam kasnije jedan amandman, takođe je jedan zakon leks specialis koji je derogirao Zakon o obligacionim odnosima. Vi to odlično znate.
Vi se u odbijanju mog amandmana upravo pozivate na Zakon o obligacijama. Zaboravljate da postoji vrlo mnogo naučnih radova, praktičnih tekstova koji derogiraju ovo što vi kažete i bukvalno dovode u pitanje poznavanje prava onih koji su radili ovaj predlog izmena i dopuna, i to u smislu odgovornosti Agencije za znanje činjenica, jer ona prodaje, potpisuje i kontroliše postupak Zakonom o privatizaciji kao posebnim zakonom.
Znači, prodaje, potpisuje ugovor, ovlašćena je da radi kontrolu i ona mora da odgovara, u smislu Zakona o obligacijama, na koji se vi pozivate, i za štetu koju svojim neznanjem, posebno je pitanje grubom nepažnjom ili čak namerom, nanese ili kupcu, ili subjektu privatizacije.
U trenutku podnošenja amandmana, koji je bio čista logika stvari jednog ekonomiste koji podrazumeva, jednog građanina Srbije, da svako pravo nosi neku obavezu. Znači, ako vas neko istakne po posebnom pravu u prodaji društvene i državne imovine, sledstveno tome imate i neke obaveze. Znate, u životu je samo majčinska ljubav bezuslovna. Sve drugo su prava i obaveze.
U trenutku kad sam taj amandman podnosila rukovodila sam se obavezom onog ko radi odgovoran posao da ne može da pere ruke upotrebljavanjem jedne povratne zamenice "se". Da kasnije, pripremajući se za ove amandmane, jer ste nam dali mnogo bitnih finansijskih zakona kao pratećih uz budžet, pa i ove o kojima treba da raspravljamo, nađem svojom ozbiljnošću, koliko god to vama delovalo neskromno, jedan naučni tekst koji je uradio čovek koga ste nedavno izabrali za sudiju Ustavnog suda, kome se mnogo šta ima prigovoriti u nekom drugom smislu, ali u stručnom smislu sam bila prosto iznenađena na koji način je on obrazložio ono što je bila zdrava logika ekonomiste koji dobro poznaje vaše propuste u procesu privatizacije.
Ono što novinari obrade kao npr. tekst, za vas je to žuta štampa, gde kažu - Jugoinspekt se sprema za privatizaciju, ali je prikrio da gradi stanove, da je tolika i tolika imovina, pa poziva Agenciju za privatizaciju da to ne promakne kao imovina koja će se prijaviti.
Kad vi uradite ovu privatizaciju, vi ćete reći - ali se nije znalo za tu činjenicu da nije prijavljena sva imovina. Za vas novinski tekst i pismo koje dobijete nije dovoljno upozoravajuće. Za vas nije bilo dovoljno upozoravajuće ni kad su vam za Robne kuće "Beograd" rekli da prodajete tuđu imovinu.
Objavili ste prospekt i pravite ludim, izvinjavam se građanima ali nema lepše reči, i građane i bivše vlasnike, državu Srbiju, vi kao Agencija prodajete imovinu države Srbije kao vlasništvo društvenog preduzeća, a kažete prodajemo akcije, a ne nepokretnosti, i to potpiše vaš direktor Agencije za privatizaciju, a u pozivu za prodaju stečajnog dužnika piše - prodaju se nepokretnosti te i te, i ne negde daleko, nego u Knez Mihajlovoj. Nešto što se golim oko vidi i vlasništvo je države Srbije. Mora neko da odgovara za to.
Ovaj amandman traži da se ustanovi šteta koju nanese Agencija za privatizaciju, jer je ona morala znati za te činjenice, kako se to kaže jezikom sudije Ustavnog suda.
Agencija za privatizaciju mora da odgovara, po Zakonu o obligacionim odnosima, za štetu koju nanese, iako je reč o posebnom zakonu, Zakonu o privatizaciji.
Ta činjenica proizilazi iz člana 265. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na koji ste se pozvali kad ste meni, ne na član ali na zakon, odbili amandman koji sam u ime SRS podnela, jer Agencija za privatizaciju potpisuje ugovor o prodaji društvenog i državnog kapitala. To je ugovorna strana koja odgovara za štetu zato što ona ima status povlašćene ugovorne strane.
Vi odlično znate šta u pravnom smislu znači povlašćena. Ona piše ugovor koji podnosi učesniku na aukciji ili tenderu na potpis pre učešća na samoj aukciji ili tenderu. Tražite od budućeg kupca da se saglasi svojom izjavom da je upoznat sa svim činjenicama.
Da li vi mislite da smo mi zaboravili kako su šećerane prodate?
Je l' vi mislite da niko ne zna da se vodi sudski postupak protiv „MK Komerca“ i ovlašćenog lica koje je staru i zarđalu opremu platilo dva puta skuplje nego što ona zaista vredi, iako je reč o privatnim sredstvima, a ovo je još i teže jer je reč o upravljanju i prodaji u ime države.
Znači, lažno prikazana, neobuhvaćena imovina, zalihe, zemljište, mašine, da bi politički prijatelji po nižoj ceni kupili preduzeća kod Agencije za privatizaciju.
Zašto i ne bi kada je Agencija, koja je ovlašćena da prodaje, potpisuje i kontroliše postupak, spremna da se brani jednom izjavom budućeg kupca i kaže – ako preduzeće koje ste kupili ima dugova toliko mnogo, nismo mi krivi, nisu oni prikazali, potpisali su izjavu da su rekli istinu.
Nismo mi krivi što su neke zarđale mašine prikazane kao ne znam kakva oprema i plaćene dva puta, a tako oprane i iznete pare napolje. Pisali su izjavu da garantuju.
Dragi građani, onaj ko je od 2002. godine do septembra 2007. godine uzeo 126 miliona evra kao čist bakšiš po odbitku svih troškova za privatizaciju preduzeća, ono što ministar u Memorandumu naziva realni sektor, mora da odgovara za proveru navoda kojima se prikazuje imovina, zalihe, zemljište, mašine i dugovi preduzeća.
Kada kažem zalihe, opet mislim na „MK Komerc“. Kupili su tri šećerane za po tri evra, navodno preuzeli dug od 20 miliona prema NIS-u, koji su opet političkim prijateljstvima, zloupotrebom, u ekonomskoj nauci se to kaže rentiranjem političkih prijateljstava, zaobišli, ali ne kažete nam koliko su zaliha zatekli, iz čega su i mogli, a ipak nisu izmirili te dugove.
Da Agencija odgovara, da niko ne pere ruke, da ministar ne kaže – ne znam da li je Kalcedonia zaista počela nešto da radi, raspitaću se, a potpisao sam ugovor da ću im dati 800 hiljada evra za 400 radnih mesta puta 2.000, što je najniže što se obećava stranim direktnim investitorima, neko mora da snosi odgovornost.
Tekst koji pominjem je tekst sudije Ustavnog suda u kome nema nijednog elementa prava, nijednog argumenta za odbijanje te odgovornosti. Naprotiv, za štetu koju usled propusta pretrpi subjekt privatizacije, znači preduzeće ili kupac, Agencija mora da odgovara, jer zakonom je konstituisana obaveza Agencije da vrši kontrolu i proveru tačnosti i potpunosti svih podataka sadržanih u privatizacionoj dokumentaciji koja je od značaja za sprovođenje postupka privatizacije.
Vi odlično znate da je Agencija dužna da, kada joj se podnese ta prijava, proveri sve ovo što sam nabrojala, pa ako utvrdi da nešto nije uneto, vraća se rešenje na ispravku i vremenski rok za doradu. Znači, imate mehanizme, javna ste ustanova. Nije Agencija za privatizaciju neko ko je uzeo, poput posrednika, da to za neku proviziju radi. Vi imate status povlašćenog ugovarača i izvršitelja ovog posla u ime države i ne možete bez odgovornosti da radite ovaj posao.
Iznenađena sam, zaista ne vidim nijedan razlog, ovde neko nije u pravu, ili vi koji mislite da ljudi koje birate za sudije Ustavnog suda nemaju znanja, privredna je tematika u pitanju, ili je jednostavno dovoljno da 128 ruku pokrije smišljenu, grubu nepažnju i lopovluk, nema nežnije reči.
Takođe sam iznenađena činjenicom da „Galeniku“ stavite na popis preduzeća čija će imovina biti predmet podele besplatnih akcija, a pokazujete elementarno nepoznavanje.
Sad ću da vam kažem ovako, 24. marta 1998. godine formirana je Vlada u kojoj je SRS imala učešće. Na poverenje moje stranke i uz podršku svog šefa, odsutnog čoveka Vojislava Šešelja, čiji bedž sa ponosom nosim, vodila sam resor, sprovodeći nasleđeni Zakon o privatizaciji, koji je radio Milan Beko i njegova ekipa.
„Galenika“ je tada prodata Milanu Paniću, političkom prijatelju koji je dolazio iz Amerike, za 50 miliona dolara i obećanja da će uneti jedinjenja za neke lekove koji nikada nisu priznati. Kada sam kao ministar došla u posed dokumenta, žalbe kojom se Panić žali da mu „Fitofarmacija“ ne da prolaz, put do njegovog pogona, našla sam u tekstu i priznanje da je čovek uložio 50 miliona, a da će generički lek koji je on obećao uneti kada mu to u Americi odobre.
Uz podršku svog šefa, potpredsednika Vlade Vojislava Šešelja, predsednika Vlade pokojnog Mirka Marjanovića, pokrenula sam postupak preispitivanja vrednosti i uloga. Gospodin Tešić iz Loznice bio je direktor Direkcije, potpisao novo rešenje, jer mi nismo mogli nameru o ulogu nekome priznati kao ulog.
Za 50 miliona tih uloženih para, koje su arbitražom povraćene, država je sačuvala „Galeniku“, čija se vrednost procenjuje između 800 miliona i više evra. Tako je to radila SRS u bivšoj koalicionoj vladi sa socijalistima. Kada se samo setim koliko je novinskih tekstova pisalo o tome kako smo hteli sa svetom da se svađamo; ne, ko plati može da dobije, pa i Panić. Ko ne plati, ne može da položi pravo na tuđu imovinu. Ko prodaje kao Agencija za privatizaciju i ima pravo da kontroliše, taj mora i da odgovara.
Molim vas, gospodine potpredsedniče, vrlo vas uvažavam, za vreme govora mog kolege Vlade Sekulića, koji je govorio o „Galenici“ i načinu osnivanja „Hemofarma“ i mnogih drugih farmaceutskih kuća, pouzdano znam da je uredno ton izašao iz tehničkih uređaja iz ove sale. Gde i ko sluša i kontroliše i cenzuriše ono što će građani čuti, vi ste dužni da ispitate. Za vreme njegovog govora o „Galenici“ ton je bio ometan i građani apsolutno ništa nisu čuli. To je nedopustivo.

Amandmanom na član 16. Predloga izmena i dopuna Zakona o privatizaciji na postojeći član dodaje se sledeća rečenica: ''Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine obavezno sadrži odredbe o garancijama za investiranje i odredbe o naknadama za korišćenje prirodnih bogatstava.''
Vladu sam upozorila šta će biti u obrazloženju ovog amandmana, ali to izgleda nije bilo dovoljno. U obrazloženje sam stavila jednu prostoproširenu rečenicu koju nisu uvažili i zato će sada da slušaju svoj završni račun iz 2006. godine i da čuju težinu argumentacije kojom branim ovaj amandman.
Napisala sam da dosadašnje iskustvo govori o neophodnom definisanju elemenata navedenih u amandmanu, jer nedostatak garancija za investiranje značio je izostanak investiranja, pa često i raskid ugovora, a korišćenje prirodnih bogatstava bez ikakve naknade oštetilo je budžet i građane Srbije.
Dragi građani, meni Vlada odgovara: Amandman se ne prihvata iz razloga što predlozi sadržani u amandmanu ne treba da predstavljaju bitan element ugovora. Nije bitno da dobijemo garancije za investiranja.
Šta je bitno? Da im ne ostavimo obavezu da nastave tu delatnost, da ne brinu o radnicima, da im produže radno vreme sa 12 na 18 sati, kao u "Jumku", gde su nedavno dobijali otkaze, da ostavimo da u Babušnici "Prvi maj standard", nemački vlasnik firme "Lego", otpusti 290 radnika, bila je to potpuno uspešna firma. Znači, bez ikakvih obrazloženja, posle privatizacije 290 ljudi se nađe na tržištu rada.
Šta je bitno? Ko ne veruje, ja ću da ponovim. Predlozi sadržani u amandmanu ne treba da prestavljaju bitan element ugovora, već se radi o odredbama, kaže, koji se preciziraju ugovorom o prodaji kapitala, sada je ona komična strana obrazloženja, a svi dosadašnji ugovori o prodaji kapitala, bez obzira na metod, sadrže odredbe o garancijama. Pa, zašto su onda raskidani ugovori o privatizaciji? Ako su tako definisane garancije za investiranje bile stroge i bitne, i obavezivale ulagače.
Nema gospodina Novakovića da nam kaže koliko je ugovora o privatizaciji raskinuto baš iz ovog razloga. Vlada se boji da prihvati zakonom propisanu obavezu garantovanja investicija, jer onda neko može da pokrene odgovornost za kršenje zakona, jer ste u prethodnom amandmanu, koji sam podnela, videli da Vlada beži da Agenciji stavi bilo koju vrstu obaveze za štetu koju nanese ili subjektu privatizacije ili kupcu. Time što neće, po ovlašćenju koje ima kao javna služba, po ovlašćenju koje ima kao prioritetan ugovorna i povlašćena ugovorna strana, da kontroliše ono što je obaveza te i takve agencije.
Ali, hoće da uzme 5% bakšiša od prodajne cene kao nagradu za uspeh. Ponoviću sto puta, 126 miliona evra do sada, po priznanju Vlade, bez 2001. godine, a to je ona godina kada se nije smela raditi privatizacija dok nije donet zakon, dok nisu ustanovljeni agenti prodaje i dok nisu ustanovljene službe, organi i agencije, onako kako je to propisivao sporazum sa starateljskim fondom, koji je na brzinu i nevešto preveden u septembru 2001. godine.
To je ono što onaj bugarski analitičar kaže, učestvuju na izborima političke stranke, neke od njih dobiju većinu, formiraju vladu, a onda dođe neko iz Svetske banke i kaže im koji je njihov ekonomski program. Evo, ovo je dokaz. Vi kažete da investiranje nije bitan element i da ne treba da stoji u zakonom obaveznom delu ugovora, i još kažete da je to do sada primenjivano. Čekajte, u kojoj državi živimo? Mi u jednoj, vi u drugoj. Mi jednu stvarnost, a vi drugu.
Još zanimljiva odredba, kažete da, takođe, ugovori sadrže naknadu za korišćenje prirodnih bogatstava.
Dragi građani, poštovane kolege, koliko je preduzeća do sada privatizovano u kojima je neko od prirodnih bogatstava Srbije predato bez ikakve naknade, uz prodaju akcija ili onog što se ovde zove predmet privatizacije, vi procenite, jer mi ne možemo, bez obzira na zakonom ustanovljenu obavezu, Agenciji da nam dostavi te podatke i da ih dobijem, jer više puta postavljam pitanja na koja ostaje nema i Vlada i potpredsednik i ministar.
U prihodnoj strani budžeta, na kontu EK 7.4.1. - prihodi, zakup neproizvedene imovine, tako se zove rogobatno, a u stvari, u našem srpskom jeziku se to zove - naknada za korišćenje prirodnih dobara.
Stoje stavke - naknada za mineralne sirovine, isečenu šumu, drvo, šumsko zemljište, izvađeni materijal iz vodotoka, oni slučajevi zloupotrebe peska, šumskog i poljoprivrednog zemljišta, na primer naknada za korišćenje šumskog zemljišta u zakupu, naknada za korišćenje rečnih obala, turističkih pogodnosti, banja, lekovitog faktora, vode itd.
Na tom kontu, koji ima preko 25 stavki, u 2006. godini završni račun budžeta Republike Srbije, po svim tim osnovama Vlada je planirala 458 miliona, a prihodovala je 417 miliona dinara. U 2006. godini je važilo ovo ovako ugovoreno, ugovorom obavezani, a ne zakonom, pravite razliku, da plate naknadu – 417 miliona za celu 2006. godinu.
Pred bombardovanje, 1999. godine, parafirani ugovor o kupoprodaji za deo kapitala Beočinske fabrike cementa je podrazumevao godišnju naknadu za korišćenje mineralne sirovine u vrednosti od 10 miliona dolara. Godišnju, samo za Beočinsku fabriku cementa, ali sa precizno utvrđenim parcelama sa kojih se odnosi laporac i sa precizno utvrđenom količinom laporca koji će se eksploatisati pri određenoj ceni cementa i kapacitetu proizvodnje Beočinske fabrike cementa.
Znači, samo po tom osnovu, samo za Beočinsku fabriku cementa da je naplaćen po tim cenama, da je naplaćen prihod za naknadu mineralnih sirovina, znate koliko bi to iznosilo - 800 miliona samo za naknadu mineralne sirovine u Beočinskoj fabrici cementa.
Te godine je taj ugovor podrazumevao i garanciju za investiranje, pa je taj kupac mogao da računa na akcije samo ako unese iz zemlje iz koje dolazi novac da investira, a ne da iz ovog gladnog tržišta, iz zatečenih zaliha i iz rezervi koje zatekne u fabrici, koju navodno plaća realno, da odatle izvlači profit i investira naše pare od naših građana, od ovog profita u naše fabrike, ali da se zovu tuđi, i da neko drugi određuje radno vreme, socijalno osiguranje, penzije itd.
Znači, Vlada nas, građani dragi, potkrada na nenaplaćivanju naknada za korišćenje prirodnih bogatstava. To nije njen resurs. Mi Vladi dajemo pravo da u naše ime očuva tu blagodet koja se zove prirodno bogatstvo.
Zavaravali su određene opštine da se na račun ovoga, nenaplaćivanja naknade za mineralne sirovine, uzima taksa za zaštitu životne sredine. Otvoreno i jasno kažem - Vlada ne naplaćuje, nego koristi ono što se zovu rent seeking u teoriji, traženje posrednih ažija i provizija, nagađajući se i dogovarajući se sa stranim ulagačima po ovo osnovu. Nije dovoljno da kažete - nismo im prodali ono što je prirodno bogatstvo jer to zakon kaže, nije dozvoljeno privatizovati ono što se zove prirodno bogatstvo, ali vi morate da obezbedite zakonski mehanizam za naplatu naknade za korišćenje prirodnih bogatstava.
Ovim amandmanom tražim da taj deo ugovora bude zakonski obavezan, a ne da ostaje na volju Agenciji, koja nas je, praksa govori, više puta uverila da ne da o tome ne vodi računa, nego čak i imovinu upisanu u katastarskim knjigama na njeno ime dozvoljava da neko drugi prodaje kao tuđu. Ima valjda među vama pravnika, pa znate da je prvi sudski spor bio u vreme Cicerona kada je prodavan tuđi šećer, kada je ta stvar presuđena na način kako treba.
Mi se u 21. veku susrećemo sa situacijom da Vlada, koju predstavlja ova većina, ne vodi računa o prirodnim bogatstvima, i kada je upozorite da je prirodno bogatstvo ove zemlje i investiranje, očuvanje proizvodnih kapaciteta, da sutra imaju deca gde da nam rade, kada je očuvanje prirodnog bogatstva i ono što je to po definiciji i onako kako kaže zakon o budžetu, njegova prihodna strana, i kada ih upozorite i date mehanizam, neće da čuju.
Čak neću da se pozivam na podatke koji su svojevremeno objavljivani u Enerdži obzerveru koliko država gubi kada NIS-u, EPS-u ne naplaćuje naknadu za mineralnu sirovinu. Dok je preduzeće u vlasništvu države, dok mu je cena kontrolisana, mi imamo pravo da tu naknadu ne naplaćujemo od svojih preduzeća, ali u trenutku kada se takva preduzeća privatizuju i kada prirodna bogatstva postaju osnov za zarađivanje ekstraprofita, a kako se zove država koja to ne želi da naplati - neodgovorna, rasipnička.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, zakon o budžetu, kao jednogodišnji zakon koji određuje vrednost male nabavke, u jednom malom delu reguliše postupak sprečavanja
zloupotrebe javnih fondova u privatne svrhe, time što definiše vrednost male nabavke.
Međutim, ovaj vrlo važan posao za državu i građane trenutno se nalazi u jednoj vrlo interesantnoj fazi, u kojoj Vlada u memorandumu iznosi jedan stav, a preko Ministarstva finansija, donoseći nam jedan prateći dokument prilikom podnošenja Predloga zakona o budžetu, gde se predviđa da se Komisija za zaštitu prava ponuđača, kao neko ko će kontrolisati regularnost postupka, prebaci, na svojevrstan način, u nadležnost Narodne skupštine. Znači, da to bude telo, verujem da su kolege imale priliku da to vide u svojim dokumentima koja su nam podneta u memorandumu, koje će, kao potpuno nezavisno, odvojeno od izvršne vlasti i bez one glume nezavisnosti, poput Narodne banke i slično, moći da kontroliše ove postupke.
S druge strane, imamo u javnosti priču, a i stav Zakonodavnog odbora da se Uprava za javne nabavke, kao takva, ukine i da se njene nadležnosti prenesu u nadležnost Ministarstva finansija. U više navrata sam objašnjavala zašto Ministarstvo finansija želi to da uradi.
Znači, građani, preduzeća, prilikom privatizacije, prilikom rešavanja mnogobrojnih poslova koji su u nadležnosti agencija, mogu da se susreću s birokratskim procedurama, s raznovrsnim ''nadzemnim'' i ''podzemnim'' ucenama, i to nikome ne smeta. To mogu godinama da osporavaju srpski radikali, da prozivaju, da iznose argumente, praksa traje. Ali, u trenutku kada se Vlada našla pred zidom zakonskih zabrana i ovlašćenja u sprovođenju nekih njenih javnih nabavki, odmah je donela odluku da se sama pita i da sama sebi propisuje pravila. Zašto to Vladi treba?
Iskoristila sam priliku da povodom ovog amandmana iznesem jedan vrlo indikativan primer. Reč je o javnoj nabavci koja se dešava u oblasti odbrane.
Znači, u ministarstvu gospodina Šutanovca sprovodi se postupak nabavke određenih sredstava, koji se, iz razumljivih razloga, neće ovde navoditi, ali način na koji se zloupotrebljava specifičnost posla i sam zakon, kako se on direktno krši, prava je prilika da to ovde iznesem, a povodom ovog amandmana.
Znači, raspisanu javnu nabavku neko, mimo zakona, potpuno zloupotrebljava, time što ne omogućuje ljudima koji su konkurisali uvid u dokumentaciju.
Osnovna intencija ovog zakona je bila da se omogući što veća konkurentnost, da svi mogu da pristupe i da ponude pod najpovoljnijim uslovima, da bi država uštedela pare.
Kako se to radi? Onako kako je to kolega Daja malopre u svom amandmanu rekao i onako kako je Komisija, koju ovde potpisuje izvesni gospodin Slobodan Marković, odgovorila firmi koja je konkurisala i ponudila opremu za Vojsku. Kaže – dostavite svi ponude, ali se otvaranje ponuda obavlja u zatvorenom krugu, bez prisustva ponuđača.
Recimo da je i to moguće, mada niko ne traži da vidi koji su to tajni elementi koje narod ne sme da sazna. Ako je uslov za javnu nabavku, za izbor, najniža cena, ko pametan i pošten, u ime države, može da zatraži da ponuđači ne prisustvuju otvaranju ponuda?
To je, upravo, zahtev u ovoj nabavci, u kojoj firma koja se zove "Patrimos" traži zaštitu od SRS-a, u smislu uvida u dokumentaciju, odnosno u uslove, zašto je baš izabrana firma koja se ne bavi tim poslom, do koje je teško bilo doći i na internetu, i u raspitivanju kod ljudi u grani koji se bave tim poslom. Posao je dobila izvesna firma ''GIM'' iz Beograda, koja se uopšte ne bavi proizvodnjom te opreme, koja se ne bavi servisiranjem te opreme kao prvim poslom. Razlog za izbor je najniža cena, a ko može da zna da ta cena nije montirana, kad niko nije prisustvovao otvaranju.
Neću da govorim o vrednostima, neću da govorim ni o nabavci koja je predmet, hoću da govorim samo o onome što je očigledno. Ko zna koju je cenu ponudila ta firma koja se time ne bavi, koja nema nikakve reference da to radi, a ne ona koja pošteno, javno traži zaštitu od onog koji je jedini spreman da tu zaštitu omogući?
Da li vi stvarno očekujete da vam zakonom o budžetu i Zakonom o javnim nabavkama damo pravo da trošite narodne pare, brukajući narod? U ime čega Ministarstvo za odbranu ne omogućuje ono što Zakon traži, uvid u dokumentaciju?
Neću vas opterećivati članovima Zakona, svi koji iole znaju Zakon o javnim nabavkama dobro znaju da je neophodno omogućiti uvid u dokumentaciju.
Šta se sad radi?
Planira se da Komisija za zaštitu prava, koja bi u jednom ovakvom postupku trebalo da odlučuje i kojom niste zadovoljni, bude formirana od Narodne skupštine, na isti način kao Državna revizorska institucija, sa dve godine čekanja, s izgovorom da Ustav traži da se ona formira, i da joj onda finansijski plan skrešete na pola, da ne bi mogla da uradi ni reviziju prvog završnog računa za 2007. godinu.
Zakon o javnim nabavkama, koji zakon o budžetu tretira u smislu visine male nabavke, ovde je samo još jedan element i povod da ukažemo kako nedomaćinski gazdujete sredstvima, kako ne omogućavate kontrolu i kako zakoni postoje za vas samo da biste ih kršili i da ih se ne pridržavate. Ovo nije prejaka reč.
Ne tražim da mi verujete na reč, ovo su dokumenta i dokazi. Zakoni služe samo da građane možete da prinudite, klasičnim mehanizmom prinude državnog aparata, da plaćaju poreze, a kako se troše, ovo je samo jedan od načina na koji sam htela građane da upozorim. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, omiljena tema, i ne propuštam priliku da to istaknem u ovakvim trenucima, u stvari je naplata provizije, kao nagrada za uspeh koju ostvaruje onaj agent prodaje koji realizuje privatizaciju kao uspešnu.
To što član 25, inače, reguliše da se sredstva ostvarena u postupku privatizacije, koja se uplaćuju na uplatni račun Republike Srbije, u visini od 5% izdvajaju za naknade licima čija je imovina nacionalizovana i da će se isplata tih sredstava i kriterijumi za isplatu urediti posebnim zakonom, govori najmanje o dve stvari. Jedna je da je narod na izborima razmazio Vladu, jer je spreman da evidentiranje prava i upisivanje tog prava tretira samim delom povraćaja imovine.
Znači, ustanovljavanje imovinskih prava, prava na restituciju, kroz prijavljivanje i evidentiranje tog prava, nekome može da se dopadne, neko može da u to veruje, ali to još uvek nije stvarnost.
Potpuno nezavisno od toga što SRS ima poseban stav o restituciji, jer nije moguće ostvariti apsolutnu pravdu povraćajem imovine i nije moguće reći da je ona baš od tog trenutka koji ste vi ustanovili sticana na moralan, prihvatljiv, zakonit i još neki način, i to što smo mi protiv takvog načina ustanovljavanja prava na restituciju, meni daje za pravo da vas povodom člana 25. podsetim na aktuelnost potkradanja budžeta i njegovog nejasnog iskazivanja na prihodnoj strani i da podnesem amandman.
Amandman koji sam podnela glasi: ''Izveštaj o sredstvima ostvarenim od prodaje kapitala u postupku privatizacije, a pre isplate provizije u visini od 5% od ugovorene cene, određene Pravilnikom o visini posebne naknade'', a koju je gospodin Bubalo ozakonio, ''dostavlja se Ministarstvu finansija i nadležnim skupštinskim odborima u roku od sedam dana od zaključenja prodaje''.
Verovali ili ne, poštovani građani, ministar finansija, koji je nadležan za republički budžet, nema uvid u to šta su troškovi obavljenog procesa privatizacije koju sprovodi Agencija za privatizaciju. Agencije za privatizaciju nema u ovom budžetu, ni koliko troši, ni koliko ima zaposlenih, a raspolaže najvećom imovinom i najznačajnijim procesima u ovom društvu, ostavlja ljude bez posla, rasprodaje ogromnu imovinu, teško sticanu, a za to ne daje nikome izveštaj.
Ovim amandmanom tražim od Agencije za privatizaciju, koju je osnovala Vlada i koja nikome ne podnosi račune, da prekine tu praksu i da znamo koji su finansijski i pravni savetnici angažovani, koliko košta objavljivanje oglasa u stranoj i domaćoj štampi, koliko onoga što ne plati samo preduzeće u postupku privatizacije oduzme Agencija, pre nego uplati na račun budžeta Srbije, deo pripadajuće cene. Znači, po isplati svih troškova, Agencija zadrži sebi 5% i tek onda uplati budžetu.
Da ne izgledam dosadna i da ne bude da insistiram na nečemu što je nevažno, ja ću samo da vas podsetim o kojim je ciframa reč.
U zakonu o budžetu, čiji je prilog memorandum, ministar i Vlada su nam dali podatke da je od 2002. godine, zaključno sa devetim mesecom 2007. godine, prodajna cena ostvarena u milionima evra, od 2.521.000.000 evra, i to u realnom sektoru, bez preduzeća i finansijskih institucija, i to je već ona famozna, druga agencija.
Znači, od prodatih preduzeća, Vlada dostavlja izveštaj, vrednost je 2.521.000.000 evra. Dakle, 5% provizije, kao naknadu za uspeh, na tu cifru, govorim o Pravilniku o visini naknade koju je odredio ministar, Agencija za privatizaciju je do sada zadržala sebi. Jer, ovde piše, prodajna cena, nikakve kalkulacije i izmišljotine, konstrukcije, nego, kao i uvek, "Službeni glasnik" i jezik brojki, kako neki kažu – 126 miliona evra je Agencija za privatizaciju sebi zadržala para.
Da sada vidite odnos brojki. Jedna druga agencija, koju možemo da gledamo kroz budžet, a zove se Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza, to je ona famozna "SIEPA", nad kojom gospođa Jasna Matić ima vlast, preko stranke G17 plus, ima 30 zaposlenih i ima budžetirana sredstva od 200 miliona dinara u ovoj godini. Dakle, 200 miliona dinara, na kurs evra od 80, i kada zaokružimo – jeste 2,5 miliona evra. Znači, Agencija koju vidimo u budžetu troši 2,5 miliona evra za godinu dana.
Znate li na koje poslove? Na usluge po ugovoru, izradu brošura i kvalitetnog promotivnog materijala, organizaciju visokokvalitetnih promotivnih događaja, prezentaciju privrednog potencijala Srbije na sajmovima i u inostranstvu.
Znači, ova agencija angažuje neke druge marketinške agencije, štamparske i slične usluge, da napravi promotivan materijal, da bi strane direktne investicije, ono što zovemo direktna ulaganja, grinfild i izvoz, došli u zemlju.
Gotovo svi znaju da su ovo idealni poslovi za ono što se zove – pranje para i politička podrška stranke, marketinške usluge, usluge štampanja i sve one stručne usluge za koje je teško dobiti materijalni dokaz za realizaciju tog posla. Čime ta agencija opravdava svoj učinak, odnosno ovaj trošak?
Mi imamo, takođe iz memoranduma, brojku o ostvarenim stranim direktnim investicijama od 3,5 milijardi evra, ali, od toga je 90% prihoda, u stvari, privatizacija i prodaja, a ne strane direktne investicije, grinfild i one za koje plaćamo ovu agenciju. Znači, svaki trošak mora da ima svoje opravdanje.
Šta je Agencija "SIEPA" radila? Plaćala je dve do 10 hiljada evra po jednom radnom mestu, dok Dinkić nije uzeo da se i on o tome pita, preko Ministarstva na čijem je sada čelu.
Moje insistiranje na preglednosti troškova i na dostavljanju računa za ovaj posao nije motivisano nikakvim drugim razlozima, sem principijelnim razlozima odgovorne političke stranke, koja je dužna da utiče na ovu politiku.
Znači, savremene kapitalističke države, koje više ne insistiraju na isključivosti jednog sistema koji se zove liberalni i državni kapitalizam, ovakav ili onakav, u svojim državnim sistemima i u svojim ekonomskim sistemima ustanovljavaju institucije koje se zovu razvojne banke, spoljnotrgovinske banke za izvoz-uvoz i određene institucije koje se bave tehnološkim poslovima. To radi Japan, to radi Kina, to rade sve privrede koje računaju dugoročno na razvoj. Znate zašto? Zato što je davno shvaćeno da tržište, za koje je Adam Smit mislio da je savršeno i da njegova ruka vodi sve, ima nesavršenosti koje mora država, svojim činjenjem, da ispravi. Znači, tehnološki razvoj, izvoz jedne privrede i razvoj jednog društva.
Mi od toga bežimo. Mi formiramo paradržavne institucije koje troše mnogo, nad kojima, mahom, nemamo uvid, ili krišom podržavamo izvoz, kroz neke paradržavne organe. Znate zašto? Jedan bugarski ekonomista i teoretičar je izneo jednu poraznu tvrdnju – zemlje u tranziciji organizuju izbore, imaju višepartijske sisteme, glasaju za neke stranke, a onda stranka koja dobije najveći broj glasova formira vladu.
Onda se pojavi Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i finansijeri, koji kažu koji ekonomski program ima ta vlada.
Na jedan vrlo vidljiv način, mi smo poligon za realizaciju ovakve tvrdnje, jer ispada da se realizacija naše ekonomske politike svodi na privatizaciju, bezrezervnu, nekritičku, a ne znamo ni iz kojih razloga to imamo, kao krupan sistemski problem, nego imamo i problem trošenja budžetskih para, za koje niko ne želi, a uporno tražimo, da nam dostavi račune.
Mislim da je moja priča o 5% provizije kao naknade za uspeh, koju Agencija, koju ne vidimo u budžetu, zadržava, nedopustiva praksa. Jer, ako neko od 2002. godine, a 2001. nije sadržana u ovom izveštaju, potroši 126 miliona evra, to je dve i po Beočinske fabrike cementa, koje su prve prodate u privatizaciji. Samo da se zna redosled veličina. Znači, 126 miliona evra je potrošio neko za koga ne znamo koliko zapošljava ljudi, koga angažuje za usluge koje im posebno plaćamo.
Mislim da je ovo i vreme i mesto da mi to tražimo, pogotovo što u ovoj državi sledi vreme kada će krediti, uzeti sa periodom mirovanja dok je na vlasti DOS, vrlo brzo početi da stižu na naplatu, ne samo kao otplata kamate, nego i kao otplata glavnice.
Znači, krediti koju su počeli da pristižu 2001, 2002. godine i dalje, nemaju više onaj period koji će nekoj novoj vlasti otežati posao vršenja vlasti.
Razlog da je svaki dinar koji u budžet treba da uđe, po prirodi stvari, državni prihod, između ostalog je i sledeći.
Zar mi treba da brinemo o obavezama koje vi namećete? Zar se, zaista, ova vlast rukovodi onim – posle mene, makar i potop. Valjda postoji neko, ako niste vi i vaši direktni potomci dužni da živite posle vašeg odlaska sa vlasti, valjda imate neke daleke rođake, ili malo obraza, da biste mogli sutra da kažete – uradili smo sve, a efekti su takvi kakvi su. Ali, vi nećete da uradite ono što je minimum odgovornosti prema jednoj funkciji koja se zove: vršenje državne vlasti. Vi nećete da uradite minimum toga.
Prozivaju nas javno, dajte da o tome pružimo podatke.
Agencija za privatizaciju potrošila je 126 miliona za prodaju preduzeća. Koliko je iz stečajnog postupka za prodate slike, zgrade, izdate, prodate, prihodovala Agencija za sanaciju i stečaj banaka?
Vi znate da su najveće cifre, na stotine miliona, prihodovane u oblasti finansijskog sektora. Rekla bih vam i te podatke, ali ih u memorandumu Vlada ne iznosi i samo se opisno, doduše, ne visokoliterarnim stilom, dotiče ove teme. Ali, nadam se da će biti prilike da težinu i tih podataka, u koje uopšte nemamo uvid, jednoga dana iznesemo pred javnost. Hvala.

Poštovani građani, poštovane kolege, podnela sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, a tiče se predmeta privatizacije.
Znači, članom 1. je predlagač, Vlada Republike Srbije, predložio da se pod predmetom privatizacije smatraju i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu uređeni posebnim propisom, kao i da se predmetom privatizacije smatra i kapital i imovina u društvenim preduzećima onih preduzeća koja su iz bivših republika SFRJ.
Posle tog stava 4, svojim amandmanom, predlažem dodavanje stava 5, koji kaže: "U skladu sa odredbama ovog zakona, privatizuje se i kapital i imovina u predstavništvima, poslovnim jedinicama i poslovnicama u inostranstvu koja su društvena preduzeća osnovala u skladu sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju ("Službeni list SFRJ", br. 63/89), a na osnovu evidencije saveznog organa uprave nadležnog za poslove ekonomskih odnosa sa inostranstvom, odnosno republičkog organa u čijoj su nadležnosti ti poslovi.
Ministar nadležan za poslove privatizacije propisaće bliže uslove za utvrđivanje predstavništava, poslovnih jedinica i poslovnica u inostranstvu koji su, na osnovu fiktivne dokumentacije, preneti u vlasništvo pojedinaca posle 1. januara 1992. godine, a zbog izbegavanja sankcija međunarodne zajednice".
Možda tek iz ove poslednje rečenice shvatate zašto sam podnela ovaj amandman.
Devedesetih godina je, na osnovu Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji sam navela u predlogu amandmana, bilo moguće osnivati predstavništva i poslovne jedinice postojećih društvenih preduzeća. Činila su to ne samo spoljnotrgovinska preduzeća, radi širenja i osvajanja tržišta i bolje promocije svojih poslova, nego je bila i moda i praksa da sva ozbiljnija preduzeća čine tako nešto. Bez obzira na to što ti delovi preduzeća nisu imali svojstvo pravnih lica u našem zakonodavstvu, u smislu našeg zakonodavstva, oni su tamo morali da budu osnivani u skladu s važećim propisima u zemlji u kojoj su osnivani i, kao takvi, zadržavali su vezu s osnovnim kapitalom u državi, tada Jugoslaviji, odnosno, danas Srbiji.
Kada su nastupile sankcije zbog građanskog rata u Jugoslaviji, mnoga od dovitljivih preduzeća, direktori dovitljivih preduzeća, izazvani nuždom, fiktivnim ugovorima su prenosili vlasništvo društvenih preduzeća na svoje rođake, prijatelje, ili ljude koji su radili u tim predstavništvima. Dobar deo imovine, nečega što se zove brend, pravo, poslovne veze, znate, one ekskluzivne informacije, zbog kojih sam ovde gospodina Đelića prozivala na osnovu klauzule o zabrani konkurencije, kada je poverljive informacije koristio u lične svrhe, tada su gotovo zakonito iskorišćeni, tako da se mnogi pojedinci iz tih i takvih firmi danas pojavljuju kao moćnici, veliki vlasnici kapitala, imovine, pa i naše budućnosti. Svi su, kao namerno, zaboravili da smo jedan deo društvene i državne imovine, bukvalno, prepustili u tom trenutku, iz nužde, a kasnije to više niko nije hteo da preispituje.
Amandman nema potrebu da izrazi neku vrstu političkog stava. Ovo je amandman koji je realna potreba ovog trenutka, a mislim da je ovo krajnji trenutak, pošto se vremenski ograničava završetak procesa privatizacije, da se ovaj deo utvrdi.
Ono čime sam se posebno rukovodila, a obradovala sam se prilikom da predložim ovakav amandman, jeste to što je na čelu Ministarstva privrede i privatizacije, upravo, gospodin Mlađan Dinkić, koji je bio u Narodnoj banci i koji sada objedinjava poslove ekonomskih odnosa s inostranstvom, koji su svojevremeno, a po ovom prvom zakonu, kada su ta predstavništva osnivana, bili u nadležnosti tog ministarstva. Znači, evidencije, podaci, sva rekonstrukcija koja je neophodna da se utvrdi koja su to pravna lica imala takva predstavništva, nalazi se u nadležnosti jednog čoveka.
Svojevremeno je Narodna banka imala evidenciju o tome, jer je zakon podrazumevao da se, kada preduzeća osnuju ovakav deo, upišu u registar kod Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ne bih želela da budem maliciozna i da me tako shvatite, ali se nadam da je vršenje vlasti u periodu od sedam godina bilo dovoljno da se ono što se ne zna nauči.
Svojevremeno je poklonjeni libijski ček, posle petooktobarskih promena 2000. godine, realizovan kod Vlade Srbije umesto kod Narodne banke, što je bio plod neznanja ljudi koji su preuzeli da vrše vlast, o čemu je Dragan Todorović, kao član Saveznog parlamenta, tada postavio poslaničko pitanje, i dobio odgovor. Znači, ako niste znali tada kada ste preuzimali vršenje vlasti, pa je ček, koji se, po prirodi stvari i po osnovnoj teoriji, realizuje u Narodnoj banci, realizovan u Vladi, i tu ste ga i prikazali, za vreme vršenja ove vlasti imali ste dovoljno iskustva i znanja da ovaj deo zahteva koji iznosim i sprovedete.
Ono što me malo brine je to što vas optužuju da, uz jednu takvu vašu potragu za novcem, koji je neopravdano, čudnim kanalima, ali nikada bez tragova, izašao iz zemlje, niste uspeli da ga povratite.
Verujem u vašu ambicioznost, u istrajnost i dobru nameru da ovaj amandman sprovedete. Samo bih vas molila, gospodine ministre, da kada budete ovaj podzakonski akt donosili, jer sam uverena da ćete ovo prihvatiti, savete ne tražite od Vesne Džinić, jer ono što bruka državu Srbiju, Vladu, proces privatizacije, Agenciju, jeste poslednji slučaj sa Robnim kućama "Beograd".
Ovaj papir, ovako urolan, s kojim sam izašla, govori o tome da kada vas ljudi upozoravaju da prodajete imovinu koja nije imovina Društvenog preduzeća ''Robne kuće'', nego je delom privatna, a delom vlasništvo države Srbije, gospođa Džinić potpiše odgovor u kome kaže – ne prodaje se nepokretna imovina stečajnog dužnika, nego akcije.
Gospođa Vesna Džinić je potpisala i papir na koji se nastavlja, koji izlazi iz kuće na čijem je ona čelu, gde se kaže – predmet prodaje je stečajni dužnik kao pravno lice, a najznačajniju imovinu predmeta prodaje čine nepokretnosti, upravo one za koje je rečeno da se ne prodaju.
Znači, ako gospodin Cvetković misli da prikaže uspešnim svoje ministrovanje time što metodološki koristi da se u rashode, odnosno potrošnju, ne računaju otplate dugova, što je promenjeno početkom 2005. godine, nemojte nas metodološkim, terminološkim ili bilo kakvim drugim obrazloženjima, da ne kažem smicalicama, uveravati da stvari ne stoje ovako kako stoje.
Znači, ekonomska logika, zdrava logika ljudi koji misle o svojoj državi, nalaže da se u poslednjem trenutku pokuša realizovati povraćaj imovine koja jeste društvena i državna i za koju vi, nesporno, imate podatke u organima uprave i Ministarstvu na čijem ste čelu.

Poštovane kolege, poštovani građani, evo, i na ovom članu 13, koji je u vezi sa članom 22, oslikava se sva ozbiljnost rada Vlade i resornih odbora koji su nadležni da daju svoje mišljenje u vezi sa prihvatanjem nekog amandmana.
Član 13. u Predlogu zakona o budžetu glasi: "Izdaci organa i organizacija Republike Srbije izvršavaće se preko trezora Republike Srbije, koji će obavljati kontrolu tih izdataka, a koja obuhvata upravljanje procesima odobravanja preuzimanja obaveza i odobravanja plaćanja na teret budžetskih sredstava." Dragi građani, ovo što deluje ovako suvoparno može se, prevedeno na narodni jezik, ovako razumeti – u trezoru neko odgovorno lice proverava da li nalozi za plaćanje na teret budžeta poseduju pravu knjigovodstvenu dokumentaciju i da li imaju pokriće u zakonu i u novcu na toj budžetskoj klasifikaciji.
U svom obrazloženju za odbijanje ovog amandmana Vlada iznosi najnesrećnije moguće obrazloženje koje se svodi na sledeće: ovo se podrazumeva. Da se ovo podrazumevalo ne bi novinski stupci bili puni priča o tome da je političim strankama preneto više sredstava nego što im je to Zakonom o finansiranju stranaka i Zakonom o budžetu pripadalo. Znači, iako se podrazumeva, to u praksi ne znači da onaj ko je nadležan i odgovoran, a to je trezor, tu kontrolu i obavlja. Tvrdim, ta kontrola se ne obavlja i to se ne podrazumeva, iz dva razloga. Jedan je što Vlada i Ministarstvo ne dozvoljavaju kontrolu budžeta ni podnošenjem završnih računa; prvi je dat za 2006. i još o njemu nismo pričali, od 2001. nema završnih računa, pa Skupština, koja je nadležna za kontrolu, ne vrši kontrolu.
Kontrola samog Ministarstva finansija i Vlade, koja podnosi Republičkoj skupštini budžet, nije zakonom definisana, uređena i ne postoji kaznena mera kad Vlada zakasni sa podnošenjem Predloga zakona o budžetu, kao što je slučaj ove godine, i za nju ne postoji bilo koja vrsta mere sem novinskih tekstova i prozivanja u štampi.
Znači, ministar finansija i Vlada Zakonom o budžetskom sistemu, koji je sistemski zakon i jedan je od sledećih u raspravi, propisuju kazne za lokalne samouprave i sve svoje korisnike i fondove ako na vreme ne dostave predlog, ako isplate nešto iz budžeta a to nije bilo osnovano ili za to ne postoji knjigovodstvena dokumentacija kao podloga. Ali, za samog ministra, Vladu i Upravu za trezor ta odgovornost ne postoji.
Upravo amandmanom na ovaj član zakona tražim da se precizno utvrdi odgovornost trezora i tražim da taj član 13. sadrži prvi stav koji postoji i da se doda stav 2. u kojem piše: "Dotacije političkim strankama izvršavaće se preko trezora Republike Srbije koji će obavljati kontrolu iznosa dotacija u smislu njihove usklađenosti sa Zakonom o finansiranju političkih stranaka i sredstvima opredeljenim Zakonom o budžetu."
Ako glasate protiv stava 2, odnosno ovog amandmana, vi glasate protiv parlamentarizma i protiv elementarnog poštenja koje moramo da ustanovimo u ovoj državi.
Znači, ovim amandmanom tražimo samo da onaj ko pare isplaćuje dobije rešenje od vas, gospodine ministre, koja je to knjigovodstvena isprava na osnovu koje strankama prebacujete novac. One ga ne trebuju same. Ne pišu vam ni pisma. Da bi neko popunio nalog i elektronski ga dao u obradu i preneo na račun strankama, koji je to dokumenat koji neko od vas u trezoru mora da ima kao podlogu? Šta mi to tražimo? Da takav knjigovodstveni dokument postoji i da neko ko za to prima platu pogleda - ima na budžetskoj stavci para, u skladu je sa Zakonom o finansiranju. Zar je to mnogo, ili je to elementarni odnos prema trošenju budžetskih para?
Znači, političke stranke koje primaju taj novac, Srpska radikalna stranka, ja u njeno ime tražim od vas da pre nego što prenesete novac vidite da li je to u skladu sa Zakonom o finansiranju stranaka i Zakonom o budžetu. Šta vi kažete – nadležnosti nekih drugih organa bi bile dovedene u pitanje ako vi ovo prihvatite. Dragi građani, poštovani građani, čista laž. Postoji neka navodna nadležnost Odbora za finansije, koji kontroliše finansiranje političkih stranaka u ovom smislu. Znate kakva je ta nadležnost? Kad se, na primer, ustanovi da je Demokratska stranka, što je ustanovljeno, dobila 13 priloga više nego što Zakon o finansiranju političkih stranaka dozvoljava po pojedinačnom fizičkom licu, Odbor za finansije može da podnese prijavu preko nadležnog suda za prekršaje koji to treba da stavi u postupak. Pa vi sad vidite koliko je moguće da po prijavi Jorgovanke Tabaković ispred SRS i Odbora za finansije neki sud za prekršaje, iako ima dokaze za to, stavi u sudsku proceduru taj prekršaj po kojem bi, doduše, po slovu zakona Demokratska stranka mogla da izgubi redovno finansiranje iz budžeta za celu ovu godinu. Da li mi pišemo zakone da se građani zamajavaju i da veruju da ćemo ih primenjivati ili da ih zaista primenjujemo?
Znači, taj ugled Odbora za finansije koji čuvate navodno, jer je on za to nadležan, u stvari je virtuelan, nije stvaran uticaj. Odbor za finansije nema pravo da direktno utiče bilo kojom vrstom kaznene mere za prekršaj Zakona o finansiranju, i ne treba da ima uticaj. Ministar za finansije, kao ključar državne kase, treba da obezbedi ovu kontrolu. Za to ima mehanizme, za to ima stručne ljude, za to ima pravo koje mi narodni poslanici od njega tražimo.
Ovo je jedan toliko realan, normalan zahtev koji podnosimo kao amandman, a vi dajete obrazloženje koje u jednom delu nije istinito. I, vrlo mi je drago da je moj mladi kolega Aleksandar Martinović pravnički obrazložio neosnovanost pozivanja na zakon istog ranga.
Ne ulazim u pravničku proceduru koju je on dovoljno obrazložio, samo ću ući u osnovanost vašeg navoda.
Član 26. Zakona o budžetskom sistemu na neki način obesmišljava podnošenje amandmana, ali se mi njega držimo. Znači, kalkulator, cifre, brojke i papiri zaista stoje iza svakog amandmana koji je Srpska radikalna stranka podnela. Nijedno pravo nismo ustanovili a da na drugoj strani nismo oduzeli tamo gde smatramo da treba. To smo radili tako što smo oduzimali onu dokapitalizaciju Komercijalnoj banci i Poštanskoj štedionici koju ste već jednom dokapitalizovali prošle godine u 11. mesecu, kao tehnička vlada, sa 16,5 miliona evra dok je Dinkić bio ministar finansija. Gubitak Poštanske štedionice je iznosio milijardu i 150 miliona, a vi ste im dali milijardu i 320 miliona dinara.
Znači, vi krađu pokrivate iz ovog budžeta i to možete da radite, a mi ne možemo da te pare skinemo sa te pozicije i da ih namenimo poljoprivredi, da namenimo za bolji rad države, za one slojeve stanovništva koji zaista teško žive. I još dajete obrazloženje koje ostaje dokumenat. Vi laž i neistinu stavljate u stenografske beleške, nešto što je istorija ove skupštine.
Znači, ravnoteža pozicija u budžetu, prihodne i rashodne strane, sve vreme je poštovana, kod svih ostalih amandmana koji zadiru u iznose novca koji se namenjuju po određenim pozicijama.
Kad je u pitanju ovaj amandman tražila sam da se vaša odgovornost ustanovi, da ne bi bilo moguće da vi članom 22, povodom koga ću verovatno opet morati da se javim i da govorim o tome, stavljate rešenje po kojem ... Pa, ovo je nešto najbesmislenije, posle ove dokapitalizacije, što sam pročitala. Vi u članu 22, koji je u vezi sa ovim o kojem govorim, pišete da političke stranke koje su u 2007. i u ranijim godinama utrošile sredstva opredeljena zakonom... Tu je ona sama došla političkim strankama, one utrošile opredeljena ... Znate, ''se'', ta povratna zamenica ''se'' ukazuje da ne postoji počinilac. Ne, ništa se ne dešava samo od sebe. Neki ljudi rade, greše, pišu namerno ili nenamerno, ali ovde ne postoji ni krivica ni greška stranaka. Vi kažete da one koje su to utrošile, opredeljena sredstva u toj i ranijim godinama, a nisu vratile, treba da vrate.
Retroaktivnost, Ustavom zagarantovana, sa posebnim obrazloženjem kad se zadire u ranije godine, gospodine ministre, vrlo je ozbiljna stvar. Vi uvodite budžet trogodišnje jer je to svetska moda i praksa za unapred. Pa, vi ste unapredili tu modu da vraćate budžet tri godine unazad, da stranke vrate ono što nisu tražile, a što ste vi, i to je sad šlag na torti, budžetom, završnim računom za 2006. godinu, niste rekli da je prekoračeno.
Pozicija na strani 128. završnog računa, piše - dotacije nevladinim organizacijama, ekonomska klasifikacija 481, izvršenje 99,99%. Ko sada ovde laže i koji od ova dva papira nije istinit? Završni račun ili ono što predlažete članom 22. u vezi sa članom 13. koji tražim da se promeni? Samo jedno znam, stranke ne trebuju sredstva, vi im prenosite. Kada imate pravo da raspolažete novcem vi morate da preuzmete i obavezu za to. Ova obaveza je toliko podrazumevajuća, toliko minimalna da zaista apelujem na sve kolege u Skupštini da, u ime parlamentarizma, izglasaju stav 2. člana 13. ovog zakona.

Ja ću vrlo kratko da iznesem tri primedbe koje zaista ne bi bilo u redu da ostavim za sutra. Znači, još ćemo mi o ovome pričati, ali osnovno je - ko je i iz kojih razloga doneo odluku da se dokapitalizuju Komercijalna banka i Poštanska štedionica, a svojevremeno je odustao od održavanja učešća u Nacionalnoj štedionici? Vlada u istom sastavu, mislim na politički sastav, svojevremeno je odlučila da izađe iz Nacionalne štedionice da bi gospodin Dinkić i ekipa koja je to formirala na lažnom imenu i zloupotrebom državnih para izvukli enormne profite.
Šta mene danas brine? Šapu nad Komercijalnom bankom ima ponovo Dinkić. Vi kažete - organ upravljanja je doneo odluku o dokapitalizaciji. Ko čini organ upravljanja Komercijalne banke, ako država Srbija ima učešće od 24 - 25%? Znači, vaši delegirani predstavnici, a u nadležnosti Agencije za osiguranje depozita, moraju imati uticaja na tu odluku.
S pravom sumnjam, zbog štete u budžetu i zbog para svih građana, da je gospodin Dinkić ponovo osmislio varijantu da što bolje proda državnim parama udešenu mladu, a kako će se sutra trošiti pare, mi opet o tome nećemo imati jasne račune.
Zašto sumnjam? Ko je doneo odluku da se tri šećerane prodaju za po tri evra? Ali se dug od 20 miliona evra prema NIS-u, kao preuzeta obaveza kupca, političkog prijatelja tadašnjeg predstavnika Izvršnog veća Vojvodine, gospodina Kostića i Čanka, našao kao sporan, i dan-danas se o tome vode ne rasprave, nego sporovi. Znači, Javno preduzeće NIS, koje koristi beneficije od ove države, a na štetu budžeta, oprašta dug, a onaj ko je kupio šećeranu za tri evra i preuzeo dug nije izmirio dug prema državi.
Ne generalno i principijelno, i pojedinačno me brine što uvek država trpi štetu i uvek budžet ostane kratak za iznos tih i takvih dokapitalizacija. Znači, organ banke nije nezavisan od države. Ili se ponaša isto kao organ uprave u Mobtelu, gde niko od tih članova Upravnog odbora nije štitio imovinu Javnog preduzeća PTT Srbije i države.
Drugo, kažete - nabavka finansijske imovine i subvencije. Gospodine ministre, teška je ona moja tašna koju nosim; pozicija 621 kaže - nabavka finansijske imovine, u istoj korpi su i krediti i akcije. Vi kažete - nisu subvencije, ne dajemo na poklon. Mi namerno tražimo da poljoprivredi bude poklon, da penzije za poljoprivrednike budu poklon. Iz vaše pozicije ne znam da li je to kupovina akcija ili je kredit, kao što iz pozicije - pokriće deficita ne znam šta je donacija, šta je kredit, a šta je u stvari pokriće tih troškova iz budžeta. To je ona primedba koja se iznosi od prvog dana. Ne možete reći - imam 100 dinara, ako je od tih 100 dinara 50 kredit, 20 poklon, a samo 30 je ono što građani prihoduju.
Imam primedbu i na ono što kažete da je programski deo budžeta. Ne možete da nam predlažete programski deo budžeta, a niste strategije, koje vam predviđa i Zakon o budžetskom sistemu, a i ovako koncipiran budžet. Da li da se usvoje? Koliko znam, samo energetika ima strategiju za razvoj. Znači, vi morate pred ovu skupštinu, i na to imam amandman, kao Vlada da predložite, mi da usvojimo, pa onda da proizađe trošenje programskog budžeta. Ali, da ne dužim, nastavićemo sutra.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, ovo je, možda, jedna od najinteresantnijih, ili najindikativnijih stranica u ovom predlogu prihoda i rashoda Vlade, koji na nedovoljno transparentan način odslikava namere i ponašanje Vlade kad prikuplja i kad troši pare.
Pošto nije dovoljno transparentan, kako kažu u njihovom prikazu, potrudiću se da vam objasnim zašto je ovo najinteresantniji deo budžeta.
Ova vlada prikuplja najveći deo prihoda od onih koji ne mogu i ne umeju da sakriju svoje prihode i da izbegnu porez, kako se to u teoriji naziva - nisu u prilici da učine evaziju poreza. To su građani koji najvećim delom pune budžetsku kasu plaćanjem poreza na dodatnu vrednost, onda kada se od njihovih plata isplaćuju porezi na primanja, pa onda, kao građani, u nemogućnosti da izbegnu porez na dohodak građana, pune državnu kasu.
Istovremeno, do ove godine, najmanji porez je bio na prihode od dobiti preduzeća, upravo zato što je najraznovrsnijim inovacijama revizije međunarodnih računovodstvenih standarda, raznovrsnim načinima i propuštanjem zakona, gledanjem kroz prste velikima, bilo moguće da sakriju svoje prihode. Znači, država koja prikuplja prihode od onih koji ne mogu i ne umeju da ih sakriju, znate gde je predložila da ih uloži? Iznos od 14.285.000.000, što je predmet ovog zakona, predviđeno je da se uloži za dokapitalizaciju Komercijalne banke.
Ja ću odmah da dam objašnjenja ovim korisnicima. Komercijalna banka je ona u kojoj Evropska banka za obnovu i razvoj već ima deo kapitala.
Komercijalna banka je ona na koju prstom ukazuju da je jedan od inicijatora i učesnika monetarnog udara krajem novembra, iz dva razloga. Jedan je, tvrde novine, kojima mnogo ne verujem, ali kada su finansijski podaci u pitanju imam mogućnosti da to pomalo i proverim, što je htela da ispegla svoj negativni bilans pred kraj godine, pa je dogovorenim naduvavanjem kursa, u sprezi sa Narodnom bankom, peglala svoj završni račun.
Komercijalna banka je ona banka koju je jedino hteo da zadrži gospodin Mlađan Dinkić pod svojom šapom, i to nije ružna reč, jer njegova kontrola neke institucije zaista to i znači. To je čovek koji je likvidirao četiri najveće banke, koje će, verujem, jednog dana, kao i Ugovor o sukcesiji, biti predmet proučavanja i utvrđivanja odgovornosti onih koji su to učinili.
Znači, toj i takvoj Komercijalnoj banci, od koje, govorio je to moj kolega Amdžad Migati, ova vlada planira da uzme kredit da kupi ambasadu u Briselu, Vlada traži da odobrimo njenu dokapitalizaciju. Ne piše sa koliko novca.
Suma je data zbirno i iznosi 14 milijardi i 285 miliona, a znamo samo da je deo od 2 milijarde i 334 miliona namenjen otpisu u radiodifuznoj ustanovi, televiziji Srbije i Vojvodine. Od ovih 14 milijardi, čuli smo u nekim od emisija u kojima je učestvovao potpredsednik Božidar Đelić, planira se još dokapitalizacija Agencije za osiguranje izvoza i Poštanske štedionice.
Ja, dragi građani, zaista nemam reči. Ne postoji u srpskom jeziku reč koja može da opiše drskost Vlade prilikom predlaganja ovog dela budžeta. Znači, ne postoji u srpskom jeziku reč koja objedinjava siromaštvo građana i drskost Vlade da traži pare za dokapitalizaciju Poštanske štedionice, čije je kompletno rukovodstvo provelo više od godinu dana u pritvoru zbog istražnih radnji i sprezi sa ''stečajnom mafijom''.
To nije prvi put. Niste vi, ministre, novi. Prošla vlada u stanju tehničke, mnogi od sadašnjih ministara bili su i tada članovi. Prosto, nisam mogla da verujem da se neko usuđuje to da radi, za vrednost iznosa za koji su optuženi čelni ljudi Poštanske štedionice izvršila je 2006. godine dokapitalizaciju Poštanske štedionice.
Ljudi, kojom logikom pokrivate lopovluk, krađu i prelivanje para iz nečega gde država ima učešće, a to je Poštanska štedionica, nekim fizičkim, privatnim ili pravnim licima u džepove, i onda tražite da se iz budžeta Republike Srbije to pokrije, od prihoda za koje sam rekla ko ih puni, ko ih plaća najvećim delom - oni koji to ne mogu da izbegnu.
Ja jesam za poštovanje zakona, ali ova država mora da zasluži da joj građani rado plate ono na šta su zakonom obavezni.
Zaista nemam nameru da pozovem na bilo koju vrstu neplaćanja poreza, ali imam nameru da vas pozovem na zdravu logiku, na ozbiljnost, na uvažavanje poslanika, građana, kada tražite da vam odobrimo trošenje iz budžeta.
Znači, Komercijalna banka, za koju se tvrdi, a ja nemam dokaza. Zašto ih nemam? Ja sam predsednik Odbora za finansije ispred SRS-a. Ni na jedno moje poslaničko pitanje nisam do sada dobila odgovor i nijedan građanin, nijedna institucija još uvek, iako je traženo, nije mogla da dobije odgovor na pitanje kojih je devet banaka učestvovalo u operacijama sa Narodnom bankom u direktnoj trgovini.
Nemojte da mi se pravdate da niste nadležni za Narodnu banku. Čija je to Narodna banka? Nemačke države? Sa Marsa Narodna banka ili je to Narodna banka Republike Srbije?
Zašto se krije, dragi građani, ko je prihodovao 376 miliona gubitka Narodne banke u prošloj godini? Tvrdim, ponavljam ono što se zna. Novac ne može da ispari. Ministar kaže da novac menja agregatni oblik, pa iz kredita prelazi u materijalnu stvar. Da, u jednom delu, ali novac ne može da se izgubi. Novac koji je Narodna banka izgubila, otišao je u nečije džepove, a u čije, ne možemo da saznamo. Ako to ne mogu da saznam
ja sa mesta na kojem sam, kako će da saznaju građani, kako ću njima da objasnim koliko vi uredno gazdujete državnim parama.
Zašto se danas krije koje su banke učestvovale u monetarnom udaru u danu kada je Narodna banka, u želji da stabilizuje kurs, izašla sa četiri miliona evra po ceni od 85 dinara za evro? Kakva je to stabilizacija ako ponudim tako malo evra po tako visokoj ceni?
Vi se usuđujete da u vreme kada to ne puni novinske stupce, nego prazni džepove građana, kada plaćaju rate za kredite, predlažete dokapitalizaciju Komercijalne banke, predlažete dokapitalizaciju Poštanske štedionice i dokapitalizaciju Agencije za osiguranje izvoza! To je još jedan doprinos izmišljanju onog paradržavnog aparata u raznim agencijama, uprkos upornom insistiranju na prenošenju naše tradicije i svetskog iskustva u privredu Republike Srbije, da imamo domaću banku za razvoj, banku koja će se baviti kreditiranjem poljoprivrede i izvoza, jer to radi svaka ozbiljna država koja računa dugoročno na opstanak.
Vi nama ovde preporučujete dokapitalizaciju, i to, po izjavi gospodina Đelića u nekoj od emisija, sa 50 miliona evra, ali od ovog iznosa, kao Agencija koja će se sada baviti osiguranjem tih nekih naših izvoznih poslova.
Da li vi stvarno mislite da je ovaj narod zaboravio da se izvozom bave banke? Zašto tuđe, pa i da mi osiguravamo kredite, kada može naša banka? U ime čega se naše banke ne bave kreditiranjem stanovništva, male privrede i realnog sektora, nego to rade razne agencije i ministarstva, preko nekih posrednih institucija?
U ime čega se gospodin Dinkić bavi start ap kreditima, kreditima za razvoj turizma i ne znam čega sve?
Ljudi, vi ste okrenuli naglavačke ekonomsku logiku. Da li vi mislite da nismo završili neke škole, da ne pamtimo, da ne postoji literatura ili da svet počinje od vas?
Mislim da je ovo zaista, koliko god da ste dali uvijeno, zbirno, s jednom malom napomenom u okviru toga kako će budžetska sredstva sa pozicije 621 biti potrošena, dovoljno drsko i dovoljan razlog da vam ceo budžet ne prođe.
Zaista, ne znam da li ćete mi objasniti. Vi ne znate ko vam je to rekao, to je neko tražio, to je bilo bitno za opstanak Vlade. Ne postoji razlog zbog kojeg ćemo plaćati kriminalce koji leže u zatvoru, da njihova imovina ostane bezbedna i još da nam sipate prašinu u oči time što ćete nam predlagati neke zakone o oduzimanju imovine stečene nezakonitim radnjama.
Ljudi moji, građani znaju da vi donosite zakone kojima se evidentiraju samo prava, s nadom da će to nekada biti primenjeno, kao što radite povodom restitucije i evidentiranja imovine.
Ućutaste juče kad vam rekoh da je sud doneo privremenu meru da je vaša državna agencija, Vladina, prodala vašu, našu, imovinu svih građana Republike Srbije, kao i imovinu Robnih kuća. Imam presudu suda, pošalju građani da se vidi. Nema veze što vi ćutite, ali zna se. Šta ćete onda, izvršićete pritisak, ucenu da se ta privremena mera ukine? Ne možete da ukinete istinu. Ne možete tako da razgovarate sa građanima Srbije.
Nisu oni u prilici da iznose argumente kao deo onoga što smo u prilici mi da iznesemo. Nije dovoljno da nam ovde preporučujete anesteziju za amputaciju Kosova, koja se zove ''pristup Evropskoj uniji''. Ponavljam, priča o pristupnim fondovima, priča o svetloj budućnosti i Evropskoj uniji, jeste anestezija za ono što se zove amputacija, planirana i nameravana, a ja se iskreno nadam da se to neće desiti, amputiranje dela teritorije.
Ja na to ne mogu da utičem. Šta će oni koji van nas odlučuju o delu teritorije sa koje dolazim? Nažalost, ne može mnogo da učini ni onaj ko u ovoj situaciji predstavlja državu, ali može dovoljno. U ovom delu možemo mnogo da učinimo, i to svi mi zajedno, a to je da se ne pokazujemo građanima kao njihovi nedostojni predstavnici, ne nedostojni u smislu grubosti rečnika koji koristimo, nego nedostojni u onom najvažnijem delu - kako raspolažemo parama koje nam oni prilikom poreza nude da o njima odgovorno odlučujemo.
Hvala.