Dame i gospodo narodni poslanici, zaista nemam šta da dodam ovome što je gospodin Todorović već izneo, a pozivam se na član 226. Poslovnika koji kaže: "Narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera, iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika".
Vrlo je važno da dobijemo odgovor, da li MUP Republike Srbije može da štiti narodne poslanike u slučaju da kažu nešto što se ne dopada ministru Ilić magistar Velimiru. Ilić magistar Velimir je u svom nadahnutom izlaganju saopštio da ljudi koji kažu da Kosovo nije u Srbiji ne mogu očekivati zaštitu od MUP.
Postavljam pitanje – da li je Ilić magistar Velimir upoznat sa činjenicom da član 46. Ustava Republike Srbije jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje? "Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva..."
Ovo sa zdravljem, a naročito sa mentalnim, nema nikakve veze. Sa moralom, nema nikakve veze. Upravo zbog toga tražim objašnjenje, da li uopšte narodni poslanici mogu da obavljaju svoju dužnost ili smo svi taoci Ilić magistar Velimira i njegovih ideja o zavođenju demokratije po kratkom postupku?
Podsetiću da je Ilić magistar Velimir bio jedan od istaknutih ljudi koji su se trudili da uklone totalitarizam iz ove zemlje. Svi smo mislili da su u pitanju promene, a ne da se samo zamene mesta. Upravo zbog toga, ne bih više da govorim o tome. Očekujem od gospodina predsednika Narodne skupštine objašnjenje i ostatak diskusije ću priložiti u pisanom obliku.

Dame i gospodo, uvaženo predsedništvo, danas verujem da u Srbiji nema ravnodušnih. Danas verujem da svako ima u sebi bar nekoliko pitanja, a verovatno ono koje nas sve zajedno zaokuplja jeste – šta sada raditi i kojim putem sada krenuti?
Ne mislim da je to neko komplikovano pitanje iz jednostavnog razloga što je dovoljno uzeti u ruke Ustav Republike Srbije, i u njemu jasno piše kojim putem treba poći. Podsetiću vas, ovaj Ustav je donet pre svega godinu i par meseci. Ovde sede ljudi koji su o njemu i odlučivali, tako da, ono što su tada napisali verujem da stoje iza toga i danas, a to je, polazeći od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji, u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima.
Dakle, državni organi imaju ustavnu obavezu da postupe u skladu sa zakonom. Kada se na delu teritorije jedne zemlje nelegitimno i protivpravno proglasi državnost, kada se on ocepi od matične države, potpuno je logično da Vlada treba da uvede vanredno stanje na najmanje tom delu teritorije, gde je problem nastao i potom da vojnom i policijskom silom interveniše i dovede stvar u ustavni okvir. Tu, dakle, nikakve dileme nema šta treba učiniti.
Ne vidim šta je problem u tome da aktuelna Vlada predsednika Koštunice dr Vojislava uhapsi gospodina Tačija, gospodina Sejdiua, izvede ih pred lice pravde i da na taj način pokaže da Srbija ne pristaje na ovo pravno nasilje.
Naravno, sve ovo što govorim je onako kako bi možda trebalo da bude da je ta Vlada ikada imala želju da Srbija bude pravna država, ikada imala želju da bilo šta uradi u povodu Kosova. Argument za ovo što sada govorim nalazi se u članu 182. istoga ovoga Ustava, koji kaže – ''Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija'', ne bih na ovom mestu da otvaram pitanje zašto AP Kosovo i Metohija u Ustavu ima suštinsku, a Vojvodina besuštinsku autonomiju, ''urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenim za promenu Ustava''.
Da li je, gospodine predsedniče Vlade, taj zakon donet? Da li se našao u skupštinskoj proceduri? Ne čujem vaš odgovor, a sa vašeg lica ne mogu ništa da pročitam. U Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava Republike Srbije, u članu 3, jasno se navodi kada će biti izbor i kaže se:
''Izbore za narodne poslanike u Narodnoj skupštini raspisaće predsednik Republike, tako da se održe najranije u roku od 60, a najkasnije u roku od 120 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Izbore za predsednika Republike raspisaće predsednik Narodne skupštine...
Izbore za poslanike u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodina raspisaće predsednik Narodne skupštine, do 31. decembra 2007. godine...
Izbore za odbornike u skupštinama jedinica lokalne samouprave raspisaće predsednik Narodne skupštine, do 31. decembra 2007. godine...''
Gde piše kada će biti izbori u južnoj srpskoj pokrajini? Gde piše kada će biti izbori na Kosovu? Ne piše kada će biti izbori na Kosovu, zato što nisu bili ni predviđeni da se održe po ovom Ustavu, koji je donet na jedan vandalski i divljački način, krađom glasova na referendumu, obmanom građana Srbije o njegovom sadržaju, a sve zbog toga da bi u ovom Ustavu bila izbačena klauzula po kojoj se napuštanje dela teritorije smatra aktom veleizdaje. Toga u ovom Ustavu nema. Ovaj Ustav je pravljen zato da bi do ovoga došlo i upravo zbog toga svo ovo lamentiranje nad sudbinom Kosova čini veoma nečasnima sve one koji su u stvaranju ovakvog Ustava učestvovali.
Neki kažu da mi sada treba da podržimo građane na Kosovu koji poštuju ustavni poredak Republike Srbije i da ne dozvolimo da međunarodna zajednica odlučuje o sudbini Kosova. Ja ću vas, dame i gospodo, podsetiti da je aprila 1998. bio referendum – da li ste za to da međunarodna zajednica učestvuje u rešavanju kosovskog pitanja?
Preko 97% građana Srbije je reklo – ne, mi smo za to da se o Kosovu raspravlja isključivo u Srbiji. Šta se onda dogodilo?
Dogodilo se to da je samo godinu dana kasnije Kosovo napušteno, od strane istih onih koji su se tako zdušno zalagali da se međunarodne snage ne dovode na Kosovo, niti šta tako, i time je Kosovo izvedeno iz Ustavnog poretka Republike Srbije. Na Kosovu nema ni zakonodavne, ni sudske, ni izvršne vlasti Republike Srbije. Nad Kosovom Republika Srbija nema nikakve ingerencije.
Sada postavljam pitanje – čemu onda služi sve ovo? Da li možda zato da bismo još jednom skrenuli pažnju građanima sa nesposobnosti Vlade da rešava osnovne životne probleme građana Srbije? Da li zato da bismo još jednom ponovili tu istu temu na kojoj su obarane vrednosti sticane kroz istoriju na prostorima Srbije? Podsetiću vas, danas je 2008. godina, pre 20 godina (kada najveći broj onih koji na ulicama naših gradova demonstriraju da hoće da daju ako treba i svoj život za zaštitu Kosova i Metohije) imali smo u gradovima Vojvodine mitinge o Kosovu, gde je istina o Kosovu širena tako što su obarana lokalna rukovodstva, da bi to kulminiralo 6. oktobra 1988. godine ''jogurt revolucijom'', kada je oboreno legitimno i legalno rukovodstvo AP Vojvodine. Da li je Vojvodina ikada rehabilitovana? Podsetiću vas, rehabilitovani su čak i četnici, ali Vojvodina ne.
Jasno je kada se govori o protivpravnom izglasavanju nezavisnosti, naravno da je protivpravno, to niko ne dovodi u pitanje, a je l' bilo pravno kada je obaran ustavni poredak u Vojvodini 1988. godine, kada je protivustavno ukidana njena autonomija, kao i autonomija Kosova i Metohije, da li je to bilo pravno?
Da li je ova vlada pravno postupala kada je navodila Srbe u južnoj srpskoj pokrajini da ne učestvuju u institucijama te iste srpske pokrajine? Zar to nije ponovljena priča o Srbima iz Hrvatske, kojima je govoreno – nemojte prihvatiti plan Z4, sačekajte egzodus, sačekajte progone, sačekajte izmeštanja, onda će valjda i vaše pitanje biti konačno rešeno. Da li je to poruka koju ova vlada šalje ljudima na Kosovu kada im kaže – nemojte se uključivati u institucije, koje će odlučivati o vašoj sudbini?
Da li neko stvarno može da pomisli da će danas kada su mir i bezbednost ugroženi u Srbiji na ulicama od strane huligana koji razbijaju tuđu imovinu još jednom pod večitim izgovorom patriotizma, još jednom pod srpskom zastavom koju sramote svojom bestijalnošću i još jednom u situaciji da im za to apsolutno niko ništa ne može, jer još jednom je patriotizam važniji od svega?
Imam jedno pitanje, u svom govoru gospodin Koštunica dr Vojislav, premijer Vlade Srbije, rekao je da su za samostalnost Kosova odgovorne SAD i EU.
Usledilo je vandalizovanje objekata SAD, njihove ambasade, i ambasade Slovenije kao predsedavajuće EU. Da li je govor gospodina predsednika Vlade bio njegovo lično mišljenje ili privatan stav i da li je, gospodine predsedniče Vlade, to način na koji se pokaže prstom na neistomišljenike? Šta da radimo ako počnete da prozivate poimence? Sa kog prozora da očekujem metak?
I upravo zbog toga kada se setimo da neki kažu da Srbije nema bez Kosova i Metohije, ja bih vas podsetio da je Srbija nastala bez Kosova i Metohije 1878. godine, a Kosovo i Metohija je vraćeno balkanskim ratovima 1912. godine. To me jako podseća na reči Slobodana Miloševića kada je govorio – Srbija će biti jedinstvena ili je neće biti, pa smo jedva uspeli da spasemo Srbiju od njenih spasilaca, da od nje ostane barem kamen na kamenu.
Na prostorima bivše Jugoslavije, koja je razbijana upravo ovakvom politkom, koju sada kritikujem, dato je već sedam odgovora.
Nezavisnost od Srbije nije dobio samo onaj ko je nije tražio, a kada razmislimo zašto je to tako, onda moramo potražiti odgovor u svima nama u Srbiji i u osmom odgovoru. Taj osmi odgovor nije, kao što bi neki mogli pomisliti Vojvodina. Osmi odgovor je unutrašnje uređenje Srbije, njena demokratizacija i decentralizacija, njeno primeravanje normama civilizovanog sveta. Ako do toga ne dođe, ja sam vrlo zabrinut. Hvala lepo. (Aplauz.)

Pošto sam predstavnik poslaničke grupe koja je jedna od retkih koja nema predsedničkog kandidata, onda nemam potrebe da držim predizborni govor, tako da mogu da govorim ono što mislim. Pre svega, kompletan problem sa kojim se suočavamo u vezi Kosova i Metohije je sada ušao u svoju završnu fazu.
Ovo je, verujem, ako ne poslednja, jedna od poslednjih deklaracija, rezolucija, kako god hoćete da zovete, o Kosovu koja se donosi u ovoj Skupštini. Razlog ne bih sada definisao, reći ću kasnije, ali ako je gospodin Mićunović, ovde prisutan, glasao za do sada devet različitih rezolucija, a nije najstariji u ovom parlamentu, vi onda razmislite koliko se puta o ovoj temi govorilo i koliko se puta iznosio stav i zaklinjalo u to da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, da je Kosovo važnije od svega, pa do poetskih iskaza tipa – Kosovo je najskuplja srpska reč.
Podsetio bih na to da je kompletna pregovaračka, rekao bih čak, farsa, išla, događala se samo zbog dve reči. Sa srpske strane to je bila reč suverenitet, sa kosovske strane to je bila reč nezavisnost. Te dve reči su ono oko čega se delegacije nisu mogle dogovoriti, kako da se istovremeno ili obe izbegnu ili obe upotrebe. Ja bih primetio da je to varanje ljudi i na Kosovu i u ostatku Srbije, iz jasnog razloga što je pričati o nezavisnosti Kosova potpuno smešno, jer se na teritoriji Kosova nalaze strane trupe koje će tamo biti još dugi niz godina, i nijedna zemlja nije nezavisna, kada na svojoj teritoriji ima stranu vojsku i kada je pod međunarodnim protektoratom.
Sa druge strane, kada govorimo o Srbiji i njenom suverenitetu, tek to izaziva smeh kod svakoga ko ozbiljno o tome razmišlja, iz jasnog razloga što Srbija ne upravlja ni svojom teritorijom bez Kosova činjenicom da je kapitulirala u ratu 1999. godine i potpisali kapitulaciju, koju sam poneo za sobom da ne bih improvizovao, a koja se naziva Vojno-tehnički sporazum između međunarodnih bezbednosnih snaga i Vlade SRJ i Republike Srbije. Podsetiću vas šta tu piše. Tu piše:
Uspostavljanjem trajnog prestanka neprijateljstava, ni pod kojim uslovima bilo koje snage SRJ i Republike Srbije neće ući, ponovo ući, niti ostati na teritoriji Kosova ili u Zoni Kopnene bezbednosti, odnosno u Zoni Vazdušne bezbednosti, kako su opisani u tački 3. člana 1, bez prethodne izričite saglasnosti komandanta međunarodnih bezbednosnih snaga KFOR-a – pet kilometara u dubinu teritorije Srbije i 25 kilometara u vazdušni prostor Srbija nije suverena. Dakle, toliko o suverenitetu Srbije o kome mi ovde razgovaramo. Kapitulacija Srbije 1999. godine i gubitak Kosova ratom, to je bio samo nastavak 1912. godine kada je Srbija osvojila Kosovo ratom. O tome istoričari kažu sledeće:
Kosovo je osvojeno Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine. Na mirovnoj konferenciji u Bukureštu velike sile uopšte nisu bile zastupljene, za razliku od Berlinskog kongresa, koga su praktično organizovale samo velike sile. Priznanje pripajanja Kosova Srbiji desilo se u suštini indirektno, jer je Srbija priznata, a kasnije Jugoslavija, tretirana kao suverena država. Eksplicitno priznanje prisajedinjenja Kosova Srbiji nikada nije usledilo.
Dakle, to o čemu mi ovde razgovaramo služi isključivo za predizborne svrhe i za nadglasavanje u patriotizmu, i to patriotizmu do poslednje kapi tuđe krvi. Zašto, ako govorimo o tome, niko se ne seti da je Kosovo prvi put priznato od strane aktuelne vlasti tako što u Ustavnom zakonu, koji je donet posle donošenja Ustava, ovog Ustava iz 2006. godine, koji građani Vojvodine referendumom nisu potvrdili, tog Ustava u Ustavnom zakonu, to jest u Zakonu o sprovođenju Ustava jasno piše da se izbori na Kosovu održavaju – kada...Nikada! Ne piše da se održavaju na Kosovu, čak i onda kada se za to steknu uslovi, što bi bila osnovna mera kojom bi se država Srbija odredila prema tom delu svoje teritorije.
S druge strane, profesor doktor Koštunica Vojislav je priznao Kosovo tako što nije ponudio da Srbija garantuje za haškog optuženika Ramuša Haradinaja. Zašto? Zbog toga što mi imamo, sa jedne strane, Ustav Srbije koji govori o tome da je Srbija država Srba, srpskog naroda i svih građana, a u ovoj rezoluciji o kojoj sada mi razgovaramo imamo jasno napisano da je potrebno razgovarati o bezbednosti nealbanskog stanovništva i srpskog naroda na Kosovu. Nealbansko stanovništvo nije ustavna kategorija.
Dakle, mi se ovde bavimo grubim povredama Ustava, bavimo se proizvoljnim tumačenjem najvišeg akta ove zemlje u potrebe predizborne svrhe i jačanja nacionalističkih tenzija.
S druge strane, u Predlogu ove rezolucije jasno piše da, član 1 – glavni razlog opstrukcije nalazi se u stavu nekih zapadnih država da Kosovo treba da dobije nezavisnost. U svetlosti tog stava zapadnih država, ponavljam zapadnih država, nije bilo pravog podsticaja, itd.
Druga stvar, Narodna skupština konstatuje da se neke zapadne države oštro protive nastavku pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, itd.
Podsetiću vas na jednu važnu stvar. Jedna od zemalja koja se najviše zalaže za nezavisnost Kosova je Japan. Japan nije zapadna, nego istočna država ili je jako zapadna država, ali ne spada u zapadne države u užem smislu te reči.
Razlog zbog koga se insistira na zapadnim državama je to što se pokušava ponovo veštački proizvesti blokovska podela sveta u kojoj bi se Srbija gurnula u ruke Rusije, koja trenutno igra izričito imperijalnu ulogu i pokušava da proširi svoje međunarodno polje interesovanja na Srbiju, da ćemo, kao što je rekao jedan od mojih uvaženih prethodnika, biti poligon za hladni rat, koji će biti igralište za velike, a stradalište za male. I to je ono što mi ne smemo da dozvolimo.
Kada se spominje referendum na kome bi se govorilo o bilo čemu, došao sam do zaključka, ne bi bilo loše da vas podsetim na Odluku Prvog redovnog zasedanja ove iste Skupštine 1998. godine, održanog 7. aprila, gde je doneta Odluka o raspisivanju republičkog referenduma pri čemu je pitanje bilo: ''Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji''. To je bilo pre devet godina.
Ovo je ''Službeni glasnik'' Republike Srbije od 24. aprila 1998. godine, sa zaključcima šta se dogodilo na tom referendumu. Dogodilo se sledeće: od ukupno 7.252.304 građana Republike Srbije, koji imaju biračko pravo, glasalo je 5.297.776, odnosno 73,05%. Odgovor da, dala su 180.692 glasača, odnosno 3,41%, a ne, ne želimo prisustvo bilo čije na Kosovu i Metohiji, dalo je 5.017.383 glasača, odnosno 94,73%.
Moje pitanje glasi – treba li ponovo da organizujemo skupi referendum da bismo dobili manje-više iste ovakve podatke? Treba li nam referendum da bi građani ponovo rekli ne? Nećemo. I da to, kao i prošli put, kao u prošlih 10 puta kada se govorilo o Kosovu u istoj ovoj skupštini, u Skupštini SRJ, u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora, da se ponovo potvrdi činjenica da smo mi protiv, ali eto, veliki nam ne daju.
I jednostavno, dolazi se do jednostavnog zaključka. Imam ovde Rezoluciju 1244, ne bih sa tim da vas zamaram.
Prvo i pre svega, sve što je do sada potpisivano sa EU ne odnosi se na Kosovo, iz jednostavnog razloga, što je to deo uvodne klauzule, u svakom slučaju, svakog sporazuma, a glasi, da se sporazum neće primenjivati na Kosovu koje je trenutno pod međunarodnom administracijom po Rezoluciji 1244, od 10. juna 1999. godine, bez prejudiciranja budućeg statusa Kosova.
Drugim rečima, sve ovo što je ova zemlja uradila u svom procesu pridruživanja, stabilizacije, pomaka ka Evropskoj uniji, urađeno je bez Kosova i Metohije. Drugim rečima, sve ovo što imamo u Rezoluciji služi u predizborne svrhe i manje-više drugačije ne treba ni posmatrati. Upravo zbog toga Liga socijaldemokrata Vojvodine dala je svoj Predlog rezolucije, jer je jasno da ovaj tekst ne može da opstane, pa se onda on menja i glasi kao što ste dobili, ali glavna promena je ta, da, ako je problem kako rešiti pitanje manastira na Kosovu, kulturne baštine, kako rešiti problem kontinuiteta državnosti i duhovnosti Srbije, odgovor je veoma jednostavan, hajde da vidimo šta je međunarodni uporedivi model, da li su to Olandska ostrva, da li je to Hong Kong, ne bih rekao. Jedina paralela je Vatikan.
Vatikan je 1929. godine sporazumom sa Italijom postao država, i zbog toga, stvoriti državu na teritoriji Kosova koja bi po uzoru na Vatikan imala sve prerogative državnosti, premestiti sedište Srpske pravoslavne crkve u Pećku patrijaršiju, stvoriti jedan takav međunarodni subjekat mnogo bi olakšalo odnose između Kosova i Srbije. Samo tim putem se može izaći iz ćorsokaka u koji smo dovedeni. Ako se to ne uradi Kosovo će u sledećih nekoliko meseci biti nezavisno, patrioti do poslednje kapi tuđe krvi će pozivati u rat tuđu decu, i doći ćemo u poziciju da opet ne možemo da izađemo iz zamke u koju nas je neko drugi uveo. Liga socijaldemokrata Vojvodine zbog toga neće podržati predloženu rezoluciju.

Gospodine predsedavajući, uvažene kolege i koleginice, biću vrlo kratak. Samo bih hteo tri tačke da osvetlim, zbog kojih mislim da je naša današnja diskusija izuzetno važna.
Prvo, poslanici poslaničkog kluba Vojvođanskih poslanika neće glasati za ovaj budžet, iz razloga što taj budžet ima jednu sistemsku grešku, a nju bih mogao da definišem time što je to opet deficitarni budžet, budžet zasnovan na deficitu, uprkos preporukama predstavnika MMF da se planira suficit budžeta, da bi se na neki način došlo u poziciju da budžet bude zaista restriktivan u domenu javne potrošnje.
Umesto toga da taj budžet smanji troškove za jednu od najskupljih država na planeti zemlji, umesto svega toga, ponovo imamo budžet koji planira deficit, i to, ako me podaci ne varaju, sledeće godine, prema projekciji budžeta će biti potrošeno ukupno 654,4 milijarde dinara iliti oko 10% više nego ove godine. Istovremeno je predviđeno da prihodi nominalno porastu u istom procentu i dostignu 639,6 milijardi dinara, tako da će budžet Srbije opet biti u deficitu.
Znači, gde je tu poenta? I sam gospodin ministar, ako sam dobro razumeo njegove nastupe, možete me slobodno pogledati, neću vam ništa, rekao je da je predloženi budžet ekonomski neoptimalan, ako sam dobro razumeo vaše izlaganje. Da li sam dobro shvatio? Najlepše zahvaljujem na razumevanju.
Znači, budžet je ekonomski neoptimalan. Čemu je onda optimalan, čemu služi osim za jedan tip propagandne aktivnosti i daljeg života u iluzijama, života u veštačkom tipu društva, veštačkih koordinata, jer bez spremnosti da se državna potrošnja ozbiljnije kreše, jednostavno, nema razvoja.
Mi ne možemo ići dalje sa ovakvim planiranim deficitom budžeta, jer ćemo doći u poziciju da, ako bi Srbija, a ne želi da 2010. godine konstatuje da je sve što je proizvedeno u proteklom vremenu potrošeno, onda bi se moralo 2009. godine smanjiti budžet 4,3%, a naredne godine još 5,3% zato da bi se uopšte došlo na nulu.
Mislim da treba biti veoma jasan u tome da svi mi to vidimo i potpuno nam je jasno o čemu se tu radi, ali to i dalje ne znači da ćemo na to pristati. To je prva stvar koju sam hteo da kažem.
Druga stvar, ne bih da se zadržavam na celom budžetu, ali član 4. kaže, govoriću o AP Vojvodina kao, nemojte zaboraviti, personifikaciji lokalne samouprave, kao personifikaciji odnosa i prema lokalnoj samoupravi, gde sama lokalna samouprava nema od čega više da živi. Ovakve centralizacije kakva je sada u Srbiji teško da je ikada bilo.
Upravo ću vam na članu 4. to i pokazati. Svi vi znate, da ne bih mnogo oko toga trošio vremena, da sredstva za pokriće izdataka budžeta AP Vojvodine za 2008. godinu obezbeđuju se u skladu sa članom 184. Ustava Republike Srbije tako da budžet AP Vojvodina iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine budžeta AP Vojvodina koristi za finansiranje kapitalnih rashoda, i to: iz dela prihoda od poreza na dohodak građana, poreza na zarade u visini od 18% od iznosa ostvarenog na teritoriji AP Vojvodina, dela prihoda od poreza na dobit preduzeća, u visini od 42,7% od iznosa ostvarenog na teritoriji AP Vojvodina, ostalih prihoda ostvarenih na teritoriji AP Vojvodina.
Moje pitanje glasi: kako ćemo mi znati, uvaženi gospodine ministre, koliko je tih 18%? Vojvodina nema svoj zavod za statistiku u kojem bi mogla te podatke niti da proveri, niti da potvrdi, niti da negira. Mi nemamo instrumente kojima uopšte možemo da uvidimo da li Vlada ispunjava svoje obaveze koje je sama sebi dala ili ne.
Dalje, sredstva za rashode za zaposlene u obrazovanju, obratite pažnju, uvažene kolege i koleginice, na teritoriji AP Vojvodina, u skladu sa zakonom, obezbeđuju se u iznosu od 22.659.622.000 dinara. Obratite pažnju da budžet Vojvodine, ako gledamo da bi trebalo da bude minimum 7% budžeta Republike Srbije, ovo čini skoro polovinu predviđenog budžeta koji bi trebalo da bude oko 47 milijardi, ako sam dobro razumeo gospodina ministra.
Ako je to tako, to znači da kada shvatimo da sredstva za plate, evo piše - sredstva za plate za zaposlene u obrazovanju na teritoriji AP Vojvodina iz stava 2. ovog člana isplaćuju se u visini i po dinamici koju utvrđuje Vlada, a budžet AP Vojvodina isplaćuje plate iz stava 2. ovog člana narednog dana od dana prijema sredstava za ove namene na račun.
Drugim rečima, skoro polovina budžeta AP Vojvodina ide na plate prosvetnih radnika, o kojima odlučuje Vlada Republike Srbije, a vojvođanska administracija služi isključivo kao poštar koji će uredno zaprimiti i proslediti novac. U tom slučaju, svaki poštanski službenik u Vojvodini može sebe da smatra vlasnikom ogromnog budžeta, jer kroz njegove ruke prolaze ogromne količine novca, a on o njima ne odlučuje.
Dakle, da li nas kao građane Vojvodine, uostalom i kao građane Srbije, taj deo Srbije interesuje tako da pričamo o formalnoj autonomiji, koja suštinski ne postoji, i da njome mažemo oči svim građanima Srbije, naročito onima kojima je pojam autonomnosti Vojvodine vezan za nekakve izmišljene separatizme ili šta znam šta, ili je u pitanju još jedna prevara ove Vlade dr Vojislava Koštunice, koja služi tome da se pokaže: eto, vidite koliko para tamo ide. A istovremeno o tom novcu se ne odlučuje u Vojvodini nego se odlučuje u Vladi Republike Srbije.
Da ne govorim o tome da je za 2007. godinu predviđeno od ostatka ovoga, o kome smo govorili, znači, setite se, 46,7 milijardi bi trebalo da bude budžet, 22 milijarde, skoro 23 ide na plate prosvetnih radnika, a za kapitalne investicije tri sedmine budžeta bi znači iznosilo negde 22 milijarde dinara. Za 2007. godinu, dame i gospodo, predviđeno je 23 milijarde dinara fonda za kapitalne investicije. U Vojvodinu je stiglo 4,5 milijardi, tj. oko 19 milijardi nije stiglo.
Čuli smo gospodina potpredsednika Đelića da nam je u svom nadahnutom izlaganju objasnio da će te pare doći kad bude trebalo s njima nešto da se plati. Naravno to bi bilo vrlo prihvatljivo rešenje i objašnjenje u slučaju da mi ne znamo šta znači upravljanje novcem i da ne znamo da je tih dvadesetak, 19 milijardi, koliko bi bilo na računima pokrajinske administracije, moglo da se do plaćanja o kojima govori gospodin Đelić već plasira u privredu Vojvodine, plasira u lokalne samouprave u Vojvodini, plasira na hiljadu načina, koji bi doprineli daljem razvoju ovoga nekada najrazvijenijeg dela Srbije.
Sad postavljam jednostavno pitanje. U svim ovim pričama koje smo čuli, nama se stalno nekako stvara utisak da otprilike narodni poslanici ne znaju dovoljno, pa otprilike ne bi smeli ni da se mešaju u posao stručnjaka, eksperata, profesionalaca i tako čega, a same cifre već na prvi pogled jasno pokazuju do koje je mere u pitanju centralizacija koja je štetna za državu, koja je zadužuje preko svake mere za budućnost i koja će nas dovesti u poziciju da, kao što smo imali slučaj u Vojvodini sa fondom za razvoj, gde je bio predviđen budžet od milijardu i 700 miliona dinara, gde su raspisani konkursi na teritoriji Vojvodine, a realizovano je samo 67 miliona dinara.
Drugim rečima, ovakvo ponašanje prema AP Vojvodini i njenom budžetu je apsolutno dokaz da aktuelna Vlada, koju čine u velikoj meri oni koji su donosili Ustav o kome se ovde radi, krši Ustav, krši zakone, i ovim budžetom jasno pokazuje da neće ispuniti svoju ustavnu obavezu, i da čak i kada bi ispunila nemamo način da dokažemo zbog odsustva vojvođanskih institucija da li se to uopšte desilo ili nije. To je ono što sam hteo da kažem o budžetu.
Rekao bih samo još jednu stvar, a to je da vas molim da obratite pažnju, da su se juče na glavnim ulicama ovoga glavnog grada Republike Srbije opet okupljali neonacisti, opet pozdravljali nacističkim pozdravima, opet su klerofašističke organizacije vršljale ulicama Beograda, glavnog grada Republike Srbije.
Moje pitanje glasi - imamo li pravo da, zbog nesumnjivo važnih problema koje imamo u državi oko naravno budućeg statusa Kosova, budućeg budžeta Republike Srbije i svega ostalog, zaboravimo da su nam na ulicama sve češći i češći incidenti, sve češći i češći izgredi, sve više i više pristalica neonacističkih i klerofašističkih pokreta. I to sasvim sigurno kada se iskombinuje sa sasvim sigurno komplikovanom situacijom u zemlji može sutra dovesti do narušavanja tradicionalno dobrih međunacionalnih odnosa, ne samo u Srbiji nego i u ostatku Srbije. Molim vas da i o tome povedemo računa, sačuvamo vreme koje nam je ovde na raspolaganju i za razgovor o takvim stvarima. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman o kome se ovde radi glasi – u članu 23. stav 2. menja se i glasi: "Predsednik Republike pravilom uređuje postojanje, izgled i korišćenje simbola i obeležja iz stava 1. ovog člana, na predlog ministra odbrane, s tim da mora da vodi računa o regionalnim specifičnostima pripadnika Vojske Srbije".
Dakle, radi se o sledećem. Inspiraciju za ovaj amandman dobili smo istražujući vojnu istoriju ovih prostora i iskustva NOB-a. Jer, podsetiću da, iako su u jednom od prethodnih saziva Skupštine izjednačeni partizani i četnici, tj. četnici su zauzeli mesto partizana, NOB je velika inspiracija u formiranju organizacione strukture oružanih snaga, tj. Vojske Srbije.
Ja ću podsetiti da su u NOB-u, na samom početku antifašističkog delovanja, pojedine jedinice, osim zajedničkih oznaka, znači, crvene zvezde, imale i nacionalne zastave, tako da su imali i srpsku zastavu, u Vojvodini je bila i mađarska, kod mađarskih jedinica, ili nemačka, pošto je postojala nemačka četa.
Međutim, referirao bih na nešto drugo. Iskustva britanske armije govore da vojnici iz Škotske ili Velsa imaju posebne uniforme. Mi ne idemo za tim, nego za oznakama regionalne pripadnosti vojske. Kao što škotski vojnici imaju karakteristične elemente na uniformi, nacionalne karirane tkanine, vojnici Velsa neke druge oznake, mi idemo za tim da bi u Srbiji, za sve njene regionalne različitosti, bilo vrlo značajno pojačati osećaj pripadnosti u Vojsci Srbije, između ostalog, na taj način što bi se u upotrebu jedinice u Banatu stavila banatska zlatna rezervna lala, što bi se u upotrebu vratile oznake šajkaškog bataljona ili sremačkog jelena, ili, u samoj centralnoj Srbiji, nekih drugih oznaka.
Sama ideja ne zadire, kao što je Vlada dala obrazloženje za neprihvatanje ovog amandmana, u organizacionu strukturu same vojske, nego se ide za tim da vojnici, ne u rodovima, vidovima, kao što je ovde navedeno, nego u samom organizovanju budu regionalno koncentrisani, što bi doprinelo većem poverenju u Vojsku i njenoj borbenoj gotovosti, bez obzira na njenu brojnost.
Ovakav jedan amandman bi, naravno, doprineo i omogućavanju izgradnje većeg poverenja građana u Vojsku Srbije, koje je u njene prethodnice, Vojsku Srbije i Crne Gore, pre toga u Vojsku Jugoslavije, a pre toga u JNA, podrivano kroz dugi niz godina, zloupotrebom te vojske, i mora se napraviti striktno razgraničenje sa prošlim vremenima. Ovakav amandman bi vodio u tom pravcu.

Ja moram gospodinu iz SPS-a da skrenem pažnju na jednu stvar. SPS je poslednja koja treba da govori o secesiji u ovoj zemlji, iz jednostavnog razloga, što su njena sredstva sprečavanja secesije do sada dovela do raspada nekoliko država, od SFRJ, SRJ, SCG,  a videćemo kako će se završiti i dosadašnje delovanje.
(Željko Vasiljević, s mesta: ne SCG.)
Izvinjavam se, SCG je bila više ''gras rut'' delovanje, a ovo je bilo organizovano do strane SPS-a.
Dakle, sve je na tom fonu nasilnoga insistiranja na jedinstvu koje je, u stvari, istovetnost. Srbija jeste jedinstvena i to jeste put kojim ćemo svi mi, verujem, koji smo u ovoj sali, da idemo, ali načini kako doći do te jedinstvenosti je ono u čemu se razlikujemo.
Vaš način je da se svaka različitost smatra za opasnost, svako ukazivanje na regionalnu specifičnost se tumači kao nekakav prekriveni separatistički plan, a ja vas moram podsetiti da je u Vojvodini, iz koje dolazim, preko 70% građana Srba, što je manje bitno. Daleko je bitnije da su 100% građana Vojvodine lojalni građani i državljani Republike Srbije, da nikome od njih ne pada na kraj pameti bilo kakvo osamostaljenje Vojvodine u bilo kakvu nezavisnu državu. Manipulacija tom tezom je veoma opasna.
Jer, čime smo mi iz Vojvodine zaslužili takvo permanentno nepoverenje, kada se zna da su se, upravo, Vojvođani u najvećoj meri, najlojalnije moguće, odazivali mobilizacijama, kada je to država od njih tražila?
Čime smo to zaslužili, kada su za vreme NATO intervencije građani Vojvodine, npr. mađarske nacionalnosti, listom ostali u Vojvodini i Srbiji, da dele sudbinu svojih sugrađana od NATO bombi, ne želeći da odu u Mađarsku?
Čime smo zaslužili da ne smemo da ukažemo ni na jedan element regionalne ili nacionalne specifičnosti kada je u pitanju Vojska ili bilo koji državni organ?
Kakva je razlika između ovoga što ja govorim i više jezičnosti – nikakva, iz jednostavnog razloga, što ovakav naš amandman nije promena simbola Vojske, nego samo dodavanje, uz postojeće organizacione simbole, koji će potvrditi svu raznolikost i, kroz raznolikost, ukupnu snagu demokratske Srbije. Vi nas dovodite u poziciju da se pravdamo za nekakve zadnje namere. Verujte da takvih namera nema. Kada budete promenili način razmišljanja, možda ćete uspeti neku državu da sačuvate.

Ja se zaista izvinjavam ako me niste dobro razumeli. Ja nisam ni rekao da Srbi u Vojvodini ili ostali podržavaju listom politiku Lige socijaldemokrata Vojvodine. Ja sam samo govorio o statističkim podacima koji nedvosmisleno govore o besmislenosti bilo kakvog razmatranja bilo kakve separatističke misli u Vojvodini.
Dalje, nisam govorio o tome da pripadnici Vojske Srbije treba da nose partijske oznake, nego regionalne. U Vojvodini ima, dakle, osim LSV-a, i drugih partija, i to mnogo jačih od LSV-a, ali nisam o tome govorio.
Ja sam govorio o tome da ako hoćemo modernizaciju i demokratizaciju Srbije, ona se ne može večito samo šminkati, jedan te isti centralistički koncept, koji ne priznaje nikakvu različitost.
Što se tiče odbrane, za koju vi kažete da SPS nema čega da se stidi, ja ću vas podsetiti da što god je Socijalistička partija Srbije, sa pozicije državne vlasti, branila, to je propalo, što god je pokušavala da zaštiti, to je izgorelo, u koji god se narod zaklinjala, preko svojih državnih rukovodilaca, taj je narod posle bio žrtva egzodusa.
Stoga bih toplo preporučio onima koji su dobronamerni prema Srbiji i srpskom narodu da ne koriste iskustva SPS-a, jer će to samo značiti da će se Srbija nastaviti smanjivati i da će se, ne znam, Studio B, recimo, onda zvati Studio V, Studio Voždovac. Imaće nacionalnu frekvenciju. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Zaista sam impresioniran gospodinom Bajatovićem, jer je on čovek koji na najbolji način reprezentuje stranku kojoj pripada i njene ideje.
Prvo, zato što je rekao da nije čuo šta sam rekao, ali ima na to ozbiljne primedbe. Pošto nije čuo jedan deo, onda ima primedbu na sve.
Podsetio bih vas, gospodine Bajatoviću, pola istine – čitava laž, tj. pola mog izlaganja vam sigurno nije moglo dati punu sliku o onome što sam govorio.
Vi govorite o tome da LSV ima nekakav separatistički program ili tako šta, a ja ću vam reći odmah da ste vi time počeli da podrivate poverenje u institucije ove zemlje, s obzirom na to da je Vlada Republike Srbije jasno, napismeno dala LSV-u da o tome MUP Srbije nema nikakvih saznanja.
Da li hoćete da kažete da naša policija ne zna, da naša policija laže, da naša policija nedovoljno dobro radi svoj posao, pa ne može da otkrije neprijatelje, pa čak ni kada sede u skupštinskoj sali?
U to, prosto, ne mogu da poverujem, pošto je to i dalje ona policija koju ste vi pravili, sa svojim komandantom Slobodanom Miloševićem, koji se, uzgred budi rečeno, po svojim komandama najviše proslavio time što je učinio nepojaman čin u srpskoj istoriji – potpisao je kapitulaciju i napuštanje Kosova, pod eufemističkim nazivom – Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji.
Poslovno-tehnička saradnja je bila da se bez ikakvog pogovora pobegne sa dela teritorije Srbije, da se sve institucije Srbije povuku sa dela suverene Republike Srbije. Dakle, to je poslovno-tehnička saradnja. Šta je tu posao, a šta je tehnika? Sada, više, ne bih o tome da govorim. O tome će mnogo toga reći pravosudni organi, pred čijim ćete se licem, sasvim sigurno, naći.
Što se tiče institucionalizovanog separatizma Bojana Kostreša, podsetiću vas da predsednik Skupštine AP Vojvodine Bojan Kostreš, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, predstavlja AP Vojvodinu i da su, recimo, na nizu skupova, uvek bili prisutni i državni funkcioneri Republike Srbije, uključujući, na poslednjem skupu u Parizu, i gospodina Vuka Jeremića, ministra inostranih poslova.
Dakle, zašto bi državna administracija trpela da neko pljuje državu ili je izdaje, ili je vređa pred njihovim očima, u njihovom prisustvu? U to duboko ne verujem. Mislim, gospodine Bajatoviću, da se vi, kao mlad čovek, možete promeniti, vama se može pomoći, ali morate početi da sarađujete.

Drago mi je što je gospodin Bajatović ovde, jer bi mi zaista bilo žao da ne čuje ono što imam da mu kažem.
Pre svega, gospodine Bajatoviću, zahvaljujem vam što ste najzad u punom svetlu osvetlili politiku SPS-a, koja je, verovatno, najveće zlo koje je zadesilo Srbiju u proteklih 200 godina, zbog toga što će vaš nivo deinstitucionalizacije zemlje, reči koje ste izgovorili za ovom govornicom, ostati najtamnijim mogućim slovima zapisani, jer ste rekli da je to što smo mi iz LSV-a na slobodi, otprilike, slučajnost.
Samo jednu rečenicu kasnije ste rekli da se ono što mi radimo ne suprotstavlja niti zakonima, niti bilo čemu. Kako onda treba da se nađemo u zatvorima, gospodine Bajatoviću, ako to nije povratak u vremena kada ste vi određivali, u svojim partijskim forumima, ko treba da se nađe u zatvoru, ko treba da se protera iz zemlje, ko treba da se na bilo koji način diskriminiše i dezavuiše u vašim medijima, ko treba da bude privezan za stub srama samo zbog toga što ne pristaje na vašu štetnu i od naroda odbačenu politiku?
Vi meni spočitavate prijateljstvo sa Milom Đukanovićem, sa Milom Đukanovićem sa kojim ste vi bili partijski drug, a ne ja. Milo Đukanović i ja nikad nismo bili u istoj partiji, a vi jeste. Vi ste ti kojima je on bio najbliži saradnik i saborac godinama, dok nije shvatio u kakvo zlo vodite zemlju i u kakvo zlo ste uvalili Srbiju, srpski narod i celu zajedničku državu u kojoj ste imali nesreću da dobijete vlast. Mislim da su građani imali tu nesreću.
Upravo zbog toga, bilo kakve priče o separatizmu, bilo kakve priče o tome da je zemlja uz, navodno, moju saglasnost bombardovana, besmislene su.
Gospodine Bajatoviću, nisam se ja kao krtica krio po bunkerima, nego sam sedeo u svom stanu u Novom Sadu, pod bombama, više od 70 dana, pod bombama onih koje ste vi doveli na nebo Srbije, zato što ste vodili politiku koja je bila protivna zdravom razumu i celoj planeti. Upravo zbog toga, gospodine Bajatoviću, moram reći s punom odgovornošću, SPS je, verovatno, nešto najštetnije što postoji u ovoj zemlji.
Za vas je SRS, prosto, da se u apoteci prepisuje na recept kao bebi-puder, pošto ste vi taj stepen štetočine.
Završiću ovo moje izlaganje sledećom rečenicom. Jadna je ova zemlja ako vi treba, gospodine Bajatoviću, i SPS da od mene, Nenada Čanka i LSV-a, branite tekovine i namere 5. oktobra, jer jedina namera 5. oktobra je da vas stigne zaslužena kazna, a zaslužena kazna je to da živite kao ostali građani ove zemlje, u raju koji ste im obezbedili.

Potpuno se slažem s gospodinom ministrom da je pitanje donošenja ovog zakona od izuzetno velikog značaja, ali je, takođe, izuzetno važno znati i okruženje u kome se ti zakoni donose, da bismo imali svest o mogućnosti ili o nemogućnosti njihove primene.
Amandman Lige socijaldemokrata Vojvodine, s intervencijama u označavanju pojedinih jedinica Vojske Srbije, zasnovan je na autoritetu predsednika Republike Srbije.
Znači, to ne bi radili nikakvi pokrajinski organi, nego bi to radio predsednik države. Samim tim, bilo kakva priča o separatizmu je potpuno besmislena.
Ne bih više da polemišem sa gospodinom Bajatovićem, jedino oko ove internacionalizacije vojvođanskog pitanja moram reći nešto.
Jedina internacionalizacija koja je urađena na teritoriji Srbije, urađena je kada je partija čiji ste vi član, gospodine Bajatoviću, izgubila rat sa celom planetom, pa potpisala kapitulaciju na delu teritorije Srbije, što je potpuno protivustavno, i time ste načinili akt veleizdaje. Ali, šta da radim, istorija će o tome suditi, ako nema ko drugi.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo glasi – na predlog ministra odbrane, Vlade Republike Srbije utvrđuje program vojnog turizma.
Ovim amandmanom sam želeo da, u ime LSV-a, ponudim jedno novo rešenje dodatnog finansiranja Vojske u Srbiji, iz jednostavnog razloga, što je očigledno da se problemi sa kojima se suočava aktivni oficirski kadar, kao i svi zaposleni u toj vrlo važnoj oblasti našeg života ne može rešiti konvencionalnim načinom. Pojasniću ideje koje su nas vodile.
Na osnovu iskustava razvijenih zemalja, postalo je jasno da vojska ne može biti isključivo služba koja troši. Ona mora na neki način da oprihoduje neki novac, pa i u daleko bogatijim zemljama od Srbije postoje institucije za vojni turizam.
To nije ono što se mis
li da je vojni turizam, pravljenje odmarališta vojnih, pa da sada mogu da rade kao obični hoteli, nego je to davanje usluga iz profesionalne sfere delovanja vojske. Tu, pre svega, mislim na mogućnost iznajmljivanja vojne opreme, vojnih objekata ili, konkretno, upotrebu naoružanja za potrebe vežbe, za potrebe, u krajnjoj liniji, zabave. Ako je neko spreman da plati da puca iz topa, onda mu to treba omogućiti.
Jedna ''maljutka'' košta oko 5.000 evra. Kada se ispali u ratnim dejstvima, ona je ispaljena i odradila je svoj posao. Jedna topovska granata je, otprilike, u rangu oko 700 evra, govorim o prosečnoj vrednosti.
Dakle, ako su to, otprilike, cifre, ako vi možete dovesti ljude da iz sporta i iz razonode pucaju iz topa, ili da voze tenk, a ja znam takve slučajeve, evo, gospodin ministar ima predlog da se iznajmljuje topovska baterija za veselja na svadbama, za slave ili šta, mislim da bismo na taj način postigli veoma značajan finansijski efekat.
Ta granata je već plaćena od strane poreskih obveznika.
Dakle, ona predstavlja neki novac koji je od tih poreskih obveznika oduzet, i biće tako ukoliko bude služila isključivo u vojne svrhe, a mi raspolažemo većom količinom zaliha, o tome gospodin ministar može reći nekoliko reči u ovoj skupštini. Znači, dolazimo u poziciju da te granate, u najboljem slučaju, služe da nikoga ne povrede kada odleti skladište u vazduh, kao što smo imali nekoliko takvih prilika u poslednje vreme.
U slučaju da se one troše na ovaj način, mi bismo novac, koji je već uzet iz budžeta, vraćali u budžet, dodatno ga oplođavali i dobili značajan set finansijskih sredstava, od kojih bi mogao da se rešava jedan od najvažnijih problema u ovom društvu, ili barem najakutniji, a to je stambeno pitanje aktivnih i profesionalnih vojnih lica.
Ovo treba shvatiti s punom ozbiljnošću, a vidim da moj predlog ne nailazi kod vas na dovoljnu pažnju, što me čudi, jer je ovo prvi put da čujem s ove govornice predlog da Vojska uradi nešto što će doneti neki nov novac, a ne kačiti se i dalje na budžet.
Znači, na taj način bismo mogli da, s jedne strane, zastarelu opremu, municiju kojoj ističe rok upotrebe, upotrebimo u komercijalne svrhe, kao što to rade neke druge države. Recimo, vojska SAD-a ima normalnu praksu iznajmljivanja svojih postrojenja na ovaj način, kao i opreme, ljudstva. Prilagođeno našim potrebama, mi bismo mogli upotrebiti niz vojnih poligona, koji sada ne služe ničemu, kao turističke destinacije, mogli bismo upotrebiti sve to za promociju Srbije i njenog brenda na najprepoznatljiviji mogući način i od svega toga napraviti ozbiljan izvor prihoda za rešavanje gorućih problema u društvu.
To je bila osnova ideje da se ovakav amandman predloži. Recimo, ako neki građanin, čak, znam jednog, želi da vozi tenk, kako to može uraditi u ovoj zemlji, ako je prestario da bi bio u aktivnoj vojnoj službi, koju sam ja, kao artiljerac, nekada služio? Kako da vozi tenk? Ne može da vozi tenk, iz jednostavnog razloga. Zašto? Da ga kupi, skupo je, a i udarac je na kućni budžet, to ne treba raditi i ne koristi se tenk svaki dan, pa da vam treba.
Gospodin Todorović, korektno, primećuje da je u pitanju i parkiranje, o čemu treba voditi računa. Dolazimo u poziciju da čovek koji hoće da vozi tenk, ne zna šta će, da ga kupuje - preskupo je, da ga održava - naša postrojenja nemaju gde. Jednostavno, najbolje je da se taj tenk iznajmi.
Naravno, tu sada dolazi pitanje da li čovek može uopšte da uđe u tenk, pa onda, da li treba promeniti veličinu otvora ili da se čoveku uradi liposukcija, bilo je i takvih predloga. Ali, činjenica je da se, kada se ozbiljno pristupi ovom problemu, otvara veliki set mogućnosti promene namene Vojske i korišćenja njenih resursa koji se trenutno ne koriste.
Time bismo počeli da rešavamo pitanje stambenog smeštaja i pitanje aktivne koalicije profesionalaca. U Vojsci bismo time mogli otvoriti brendiranje Srbije na jedan veoma prepoznatljiv način. Mogli bismo time na puno načina unaprediti odnose u društvu. Jer, ako se ne prestane s fetišizacijom Vojske i njenom ključnom ulogom u nacionalnom identitetu, mi ćemo doći u poziciju da država bude servis Vojske, a ne Vojska servis države.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je, očigledno, neki nesporazum u pitanju. Prvo i pre svega, u ovoj zemlji nije zabranjen tenk, nego top. Vodite računa o tome. Pravite razliku kada govorite o tim stvarima.
Govorite o sprdnji, a ja vas pitam da li je sprdnja ovo što ja govorim ili je sprdnja ovo što vi radite? To što ste ostavili stotine hiljada ljudi bez krova nad glavom, što ste ostavili Vojsku ove zemlje u sramoti i poniženju ratova koje je vodila i izgubila, zbog toga što je radila u korist stranke čiji ste vi član?
Da li je sprdnja što dajem predlog da se zaradi neki dinar na vojnoj mašineriji koja je ostala kao spomenik režimu čiji ste vi bili eksponent ili je sprdnja truditi se i dalje da se živi u zabludi o toj i takvoj vojsci, koja je mogla samo da širi sramotu, zato što je ratovala za račun i u ime onih koji su je vodili u osramoćenje, kao što je stranka kojoj vi pripadate?
Da li hoćete da mi kažete da je sprdnja to kada se potrudim, u ime Lige socijaldemokrata Vojvodine i svoje lično, da pronađem način da se još neki dinar iscedi kako bi se tim ljudima rešila elementarna pitanja?
Hoćete li još ozbiljnije da govorim? Da li vam smeta moj stil, moj način ili ono što govorim? Najviše vam smeta ono što govorim. Udaram u temelje vašeg pseudo-ozbiljnog načina razmišljanja.
Vi kažete da je ovaj amandman gadost. Cela istorija onoga što ste uradili proteklih 20 godina nema drugu reč da se objasni nego gadošću, ali je vaša gadost koštala glave stotine hiljada ljudi, a doma i krova nad glavom - milione. Koštala je časti i obraza cele ove zemlje za koju su generacije ginule ne pitajući zašto, verujući da ginu za nešto dobro, plemenito, pametno i korisno, a vi ste od svega toga napravili dnevnu politiku.
Vi ste od svega toga napravili nešto gde pokušavate da praznim rečima ljude ubedite da je to što nemaju krov nad glavom patriotizam, da je to što nemaju gde da odu iz ove zemlje oznaka vernosti i lojalnosti, a to što je vojska ove zemlje, njen, nekada, ponos, postala njen najveći balast, da je to cena DOS-ovske vlasti, kao da niste bili na vlasti decenijama.
Neću nastaviti, da ne bih bio opomenut zbog vređanja poslanika.

Dame i gospodo narodni poslanici, u nadahnutom izlaganju prethodnika smo čuli da u Srbiji nema Boga, ali nadam se da ima zakona.
U tom smislu, Liga socijaldemokrata Vojvodine i podnosi ovaj zahtev da se u članu 4. Predloga zakona promeni tekst zakletve, tako da se zakletva, koja glasi: ''Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon'' i tako dalje, menja, iza reči: "čašću", dodaje se reč: "i imovinom".
Pošto ima jedna diskrepanca, da budem precizan, u količini časti i imovine u Vladi, mislili smo da bi bilo vrlo zgodno ovo izmeniti, jer smo, na osnovu pozitivne zakonske prakse koja se pokazivala u procesima koji su vođeni i protiv mene, kao predstavnika Lige socijaldemokrata Vojvodine, videli da je svaki put kada bi se neko, recimo, iz DSS-a osetio povređenim i imao duševni bol, ili bi mu bila ugrožena čast, kao nadoknadu tražio novac. Dakle, novcem se lečio problem duševnog bola ili odsustva časti.
Upravo zbog toga je važno da se uvede to pitanje imovine jer je, kao što smo već videli, u pitanju jedna sistemska stvar, čijim bismo rešenjem mogli i da uozbiljimo delovanje ministara. Kada kažem - uozbiljimo, mislim na vrlo bitnu komponentu njihovog rada, a to je odgovornost, savesnost prema obavezama koje su, uzimajući ministarski portfelj, preuzeli.
Ta odgovornost nije na onom nivou na kojem bi bila kada bi iza toga stajala i ovakva garancija. Mislim da bi ovom promenom Zakona mogli da dobijemo zakonsku osnovu za, da tako kažem, novčanu nadoknadu koju bi građani mogli da traže od ministara ukoliko ne bi radili svoj posao u skladu sa zakonom i savešću.
Pošto je to osnovni zakon, sa koga bi se išlo dalje, to bi se moralo razrađivati i u Krivičnom zakoniku itd, ali bismo ovim dali osnov koji sada ne postoji. Ta osnova bi, znači, od zakletve, koja je u ovom slučaju isključivo deklarativna, napravila obavezujuću stvar i time je učinila daleko značajnijom nego što je to sad.
U tom smislu, pozivam vas da glasate za ovaj amandman, da time uozbiljimo zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi. Hvala.

Pretpostavljam, gospodine Tomiću, da ste mislili na dugotrajnu ustavnu raspravu koja je prethodila donošenju Ustava, pa da se u tome onda nešto preduzme.
Nije narod video ništa od tog vašeg Ustava, a što se tiče Ustava koji je napisan za vreme kada sam ja bio potpredsednik Ustavne komisije, on je napisan i u njega je uneto apsolutno sve što je bilo potrebno za jedan demokratski ustav, a ne kao ovaj, čak bih mogao reći, neozbiljni improvizorij, koji vi nazivate Ustavom.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine Nikoliću, pitali ste me šta ću juče u Kragujevcu. Ja sam u Kragujevcu bio na poziv đačkog parlamenta Prve kragujevačke gimnazije. Taj đački parlament je institucija koja postoji i funkcioniše već duže vreme. Oni su bili u poseti Skupštini AP Vojvodine, ovo je bila uzvratna poseta na njihov poziv. Oni su tražili od mene da održim predavanje na času koji se zove Ustav i pravo građana i ja sam govorio samo i isključivo o Ustavu Republike Srbije.
Dakle, ne razumem otkud ta vaša neobaveštenost kada je u pitanju Kragujevac, grad u kome ste vi. Pošto ste vi tamo prisutni, bilo bi zgodno da znate šta se događa u Kragujevcu. Bilo bi zgodno da znate da su pre mene bili i gospodin Tadić, i gospodin Mićunović, i gospodin Dinkić, i gospodin Jelašić, i Čeda Jovanović i mnogi drugi ljudi koje je taj isti đački parlament zvao. Morate pitati đake kragujevačke gimnazije zašto vas nisu zvali. Morate njih pitati, jer oni su ti koji su me pozvali, nikakav direktor i nikakvi profesori. Znači, u pitanju je nešto više od neobaveštenosti, gospodine Nikoliću.
Kažete da sam ja zlo za decu. Već više od 2000 godina traju optužbe na račun ljudi koji, eto, kvare omladinu, ne poštuju bogove i treba da završe time što će sami da popiju sok od kukute. Gospodine Nikoliću, kako ja jedan da pokvarim tu decu kada ih svi vi popravljate; kako ja jedan da budem taj koji će biti toliko opasan za zdravlje naše omladine, pa pogledajte koliko je ovde vas koji tačno znate šta je za tu omladinu dobro. Vaše dobro za tu omladinu je da ostane izolovana od ostatka sveta. Vaše dobro je da ostane zatucana u vaše koordinate koje se ne kreću dalje od najsramnijih stranica istorije Srbije i srpskog naroda.
Otkud vam pravo da me uopšte oslovite na ovaj način kada nemate elementarnu svest šta se događa oko vas, pa čak ni u vašem gradu? Nemojte tako, gospodine Nikoliću, stidećete se pred unucima. Nemojte to da radite.