Pre nego što kažem par reči o ovom zakonu koji se nalazi pred nama, treba da skrenem pažnju Vladi Republike Srbije, da Vlada Republike Srbije koja je okupljena posle prošlih izbora, okupljena oko nekoliko ciljeva. Oni su bili vrlo jasni i vrlo definisani, završetak saradnje sa Haškim tribunalom, otvaranje granica zemlje dobijanjem belog šengena, usvajanje zakona evropske agende, te približavanje EU i socijalna odgovornost.
Najveći deo ovih stvari je urađen.
Ono što nije urađeno i ono o čemu se nije dogovaralo, to su upravo ovakvi zakoni.
Zaista mislim da je izuzetno značajno, da se razumemo, da naša podrška Vladi Republike Srbije, govorim u ime Lige socijaldemokrata Vojvodine, je bila oslonjena na dogovoreno, a ne na to da se na blanko da poverenje Vladi, naročito kada su u pitanju ovako ozbiljne stvari i ozbiljna pitanja, iz jednostavnog razloga, što je potpuno jasno da ovde nije u pitanju nikakav zakon o imovini, naročito ne o imovini lokalnih samouprava, jer nisam primetio da je taj deo ovog zakona bio sporan, nego upravo i jedino, da tako kažem, deo zakona koji se odnosi na imovinu AP Vojvodine. U tom smislu, mi ćemo morati još obaviti konsultacije sa Vladom Republike Srbije, ona mora tu korigovati još svoja razmišljanja na ovu temu, jer je ovo nešto na šta LSV ne može da pristane.
Da bi dao svoj doprinos tom razmišljanju, moram da se malo pozabavim istorijom, odnosno da podsetim zbog čega ta imovina AP Vojvodine je toliko značajna u zalaganjima, ne samo LSV, nego mnogih drugih delova stranaka koji funkcionišu na teritoriji Vojvodine.
Ministar Đelić je rekao vrlo tačno, da istorijski uslovi definišu pojedine stvari u današnjoj politici i to je zaista nesporno. Samo za razliku od nekih drugih država, Srbija kao složena država, iz jednostavnog razloga što njeni delovi imaju različite predistorije ima na svojoj teritoriji različitosti koje bi trebalo, po našem mišljenju, rešavati autonomijama, a ne nasilno unifikacijom zakonskih rešenja, jer ne treba zaboraviti vrlo bitnu stvar, da glavni grad Vojvodine, Novi Sad, ove godine je proslavio 100 godina najlepšeg i najvećeg kupališta Štrand na Dunavu, 100 godina javnog saobraćaja, a grad Niš treći po veličini grad ili drugi, videćemo na popisu, iduće godine će proslaviti 100 godina od odlaska Turaka.
Vrlo je bitno imati svest da te razlike koje postoje nisu ništa na šta treba biti ponosan ili se stideti, ali ja moram da podvučem da, primer iz grada Novog Sada, da je pre 85 godina u gradu Novom Sadu, sa poslovnim prostorom grada Novog Sada, firma "Foto Glišić" potpisala ugovor o zakupu poslovnog prostora. Potpisao je Radovan Glišić, pa produžio njegov potomak Nenad Glišić, pa produžio dalje Filip Glišić, u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu, i taj zakup je posle kroz mnogo država trajao 80 godina. Dakle, 80 godina je u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu stajala firma "Foto Glišić", zbog toga što je grad Novi Sad imao svoju imovinu i imao svoju odgovornu vlast.
Sada se odjednom nešto ne veruje Vojvodini da će umeti da raspolaže tom nekom imovinom koja se, Bože moj, daje.
Da vidimo ko kroz istoriju nije mogao da ima imovinu? Nije mogao da ima rob u Staroj Grčkoj ili Starom Rimu, nisu mogli da imaju Jevreji i niža rasa i nije mogla da ima Vojvodina u Miloševićevoj Srbiji.
Ja ću zbog toga pročitati par stvari za vaše podsećanje. Od kada je Vojvodina ušla u sastav, Kraljevstva Slovenaca, Hrvata i Srba, pa potom Srba, Hrvata i Slovenaca, pa Kraljevina Jugoslavija, ona je do 1937. godine tretirana kao okupirano područje, dobijeno ratom i bila je zadužena da, iako je imala 11,5% stanovništva, puni 37% budžeta zemlje. Šta je donela u miraz, dajte da vam pročitam i to.
Ukupno obradivo zemljište koje je Vojvodina posedovala pre presjedinjenja, iznosilo je 2.757.273 hektara, što je činilo 11% države. Mereno po produktivnosti, taj procenat je imao značaj od blizu 20%.
Takođe, Vojvodina je, molio bih vas da slušate pažljivo, imala 4.700 kilometara izgrađene putne mreže i 2.200 kilometara železničkih pruga, 105.328 putničkih i teretnih vagona, 902 kilometra plovnih puteva, reke i kanala, 12 fabrika čokolade, 27 fabrika pića, pet fabrika konzervi, osam pivara, 11 mlekara, 90 radionica i fabrika, sedam fabrika nameštaja, 80 livnica gvožđa i čelika, 30 prerađivačkih pogona kože, 44 hemijske industrije, a što se tiče mlinova, broj se kretao oko tri hiljade.
Krajem 19. veka, Vojvodina je bila jedna od najznačajnijih mlinskih regiona u svetu, a posle Pešte i Mineapolisa, mlinska industrija u Bačkoj bila je najproduktivnija. U tim mlinovima nalazio se veliki evropski kapital, isto kao u železnici, u kojoj, da bi se stvorila u to vreme, bila jedna od najrazuđenijih železničkih infrastruktura u Evropi i u njoj je uloženo oko 150 miliona tadašnjih švajcarskih franaka.
Poslednjih 80 godina, nije izgrađena ni jedna pruga na teritoriji AP Vojvodina, koriste se tek 1.000 kilometara pruga, mnogi koloseci su prekriveni korovom, a vozovi voze 30 kilometara na sat, drugim rečima, Franc Jozef se vozio 10 kilometara na sat brže od Milutina Mrkonjića.
Moram vas podsetiti na to da državna imovina, definisana Ustavom Republike Srbije u članu 87. kaže – da imovina AP jedinice lokalne samouprave i način njenog korišćenja i raspolaganja se uređuju zakonom i to je ovaj zakon o kojem sada razgovaramo, a kaže takođe, u članu 183 AP u skladu sa zakonom uređuju pitanja od pokrajinskog značaja oblasti 1) prostornog planiranja i razvoja, 2) poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanje puteva, privređivanje sajmova i drugih privrednih manifestacija.
Moje pitanje, kako će to AP da uređuje drumski, rečni i železnički saobraćaj, ako nema drumove, reke i železničke pruge. Kako će to da uradi, kako će da se izvede, ako mi ne možemo da dobijemo ono železničkih pruga što je bilo na teritoriji Vojvodine pre sto godina, jer bi trebalo izgraditi još 1.000 kilometara da se samo vrati ono što je bilo, pre nego što je Vojvodina ušla u zajedničku državu južnih Slovena.
Imam jedno jednostavno pitanje, da li neko misli da bilo šta može da se učini ozbiljno ako Vojvodina ne dobije autonomiju. Mi smo jedino ustavno ovlaštenje iz istog tog člana 183. koji kaže – AP utvrđuju simbole i način njihovog korišćenja, pokušali da iskoristimo, stvaranjem vojvođanske zastave i vojvođanskog grba. Upotreba je propisana kao što Ustav nalaže, odlukom pokrajinske skupštine, polovina opština na teritoriji Vojvodine neće da postupi po odlukama vojvođanske skupštine. Ko će to da sprovede?
Policija, neće da sprovede. Hoće li sudovi suditi o tome, neće sudovi, jer to do sada nisu činili.
Moje pitanje glasi, čemu sve ovo služi, ako neće imati ko da sprovede odluke o kojima mi ovde sada govorimo. Mi imamo situaciju u kojoj se neki delovi, zbog državnog razloga ne vraćaju, jer Bože moj, taj državni razlog je toliko važan da ne treba vratiti imovinu koju su pradedovi Vojvođana njima ostavili da sa njome upravljaju i da od nje žive.
Veoma me čudi to kako postoje ti državni interesi koji se odnose na Vojvodinu i Vojvođane, a ne postoje državni interesi koji se odnose na nevladinu organizaciju koja se zove SPC, pa se SPC, vraća bezmalo polovina nacionalnog parka Fruška Gora u naturi, vraća se konkretno, šuma u nacionalnom parku, a Vojvodina ne može da dobije svoju rođenu infrastrukturu i sa druge strane te priče, da će tu ne znam kako to voditi raspadu zemlje ili čemu takvom.
Moram da vam skrenem pažnju, na žalost, imamo dovoljno problema sa tim da se i ono što se uradilo na vojvođanskoj administraciji uopšte očuva iz jednostavnog razloga što odjedanput ispada, kako su nam pokazali poslednji događaji, da je dovoljan jedan sastanak dva predsednika vlade, Vlade Vojvodine i Vlade Republike Srbije i to sastanak za koji niko ne zna kada se dogodio, pa čak ni da li se dogodio, da bude otkazana sednica parlamenta Vojvodine.
Imam jedno malo pitanje – ako će vrhovno predstavničko telo 2.150.000 ljudi služiti tome, da se njime pripreti, pa se onda sve završi sastankom za koji nismo sigurni da li se desio, onda dolazimo u pitanje da li Vojvodini treba takva skupština. Skupština - da, ali ne takva. Administracija – apsolutno, ali ne takva.
Zašto Vojvodina mora imati imovinu? Zbog toga što je to jedini način da problemi na njenom području počnu da se rešavaju. Neću se vraćati na ovih 80 godina bez i jedne izgrađene pruge, neću govoriti o Kliničnom centru u Novom Sadu koji tek zadnjih nekoliko godina je počeo da dobija zgrade koje nisu iz Austrougarske, neću govoriti o tome da Televizija Novi Sad, razorena u NATO bombardovanju nikada nije dobila svoju imovinu nazad, neću da pričamo o tome da je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti varvarski izbačena iz svojih prostorija, ukinuta i pretvorena u anonimno odeljenje SANU, neću da govorim o svemu tome zato što su to opšta mesta. Glavno pitanje svih pitanja sada je da li Vojvodina treba ili ne treba da postoji.
Znam da ovi "đulići uveoci" iz stranke ruskih službi misle da bi bilo najjednostavnije da Vojvodine nema i onda nećemo imati tu asimetriju, nećemo imati problem sa tim što u Vojvodini postoji vojvođanska administracija, a van Vojvodine ne postoji, ali postavljam drugo pitanje – kako je do toga došlo? Pa, došlo je do toga tako što je jedna federalna jedinica bivše SFRJ ušla, Miloševićevim protivustavnim pučem, u poziciju anonimnog dela koji je ušao u svetlo Srbije, koji je ušao u sve to sa svojom teritorijom i svojim novcem, a to je bilo jedinio bitno, sa svojim resursima o kojima niko danas ozbiljnije ne vodi računa, osim onih koji bi da ih ukradu.
Sa druge strane, kada govorimo o tome da se nije dovoljno radilo na zaštiti vojvođanskih interesa, pa pogledajte proteklih 10 godina. Lično sam bio na čelu ustavne podkomisije za pravljenje Ustava Srbije, gde je posle odobrenja Venecijanske komisije da se nastavi na radu sa tim Ustavom hitno napravljena kriza Vlade i oborena je 30 dana pre nego što je trebalo da se pristupi prionizaciji tog ustava. Zašto? Da slučajno ne bi Srbija dobila neki civilizovan ustav.
Kada je donošenje ovaj Ustav 2006. godine, koji je pravljen tako gde je svako malo ugradio neku svoju malu želju, pa su se radikali, od kojih je jedino što je gore u ovoj zemlji SNS, pošto su oni takvi kakve su, a ovi su još njihovi izdajnici, hvalili time da je najveći uspeh u tom Ustavu što se uspelo da Vojvodina ne dobije ništa. To što oni rade, to i razumemo, ali smo imali situaciju u kojoj su predstavnici administracije vojvođanske govorili da neće pristati ni na šta što nije zakonodavna, izvršna, delimična sudska vlast itd, da bi preko noći se sve to promenilo i ujutru od svega toga nije bilo ništa, nego virtuelnih 7% od kojih tri i dalje treba da bude pod nadzorom Beograda, a četiri da budu transferna sredstva.
Kada je donošen statut opet je bilo 1000 problema tog tipa, pa se Pančevo zaboravilo da treba da bude u Vojvodini, pa kada je bio Zakon o nadležnostima, pa kada je bila prodaja NIS koja je ništa drugo nego vojvođanski Naftagas, preimenovan za potrebe Miloševićeve pljačke i otimačine. Taj isti Naftagas kada je prodavan niko nije dozvolio da se u pokrajinskom parlamentu raspravlja uopšte o tome. Liga socijal- demokrata Vojvodine je 20 puta tražila da se raspravlja o tome, a ove godine, godinu dana unazad je iz vojvođanske zemlje izvađene nafte u vrednosti koliko je plaćen ceo Naftagas, cela NIS. To je urađeno pod pritiskom ruskih službi, čije glavne stranke sede u ovoj skupštini.
Nikada neću razumeti kako je moguće dozvoliti da ova zemlja zatvara oči pred činjenicom da nije tačno da je decentralizacija po Ustavu 1974. godine dovela do rata. Rat je počeo onda kada je Milošević tu decentralizaciju silom zaustavio, kada je pregažena tenkovima autonomija Vojvodine i autonomija Kosova. Tada je prestala da funkcioniše dobra zemlja u kojoj smo živeli do tada.
To što imate nesebičnu ljubav prema tuđem novcu, gospodo iz stranke ruskih službi, to što treba ruski ambasador da vas uči patriotizmu jer niste dovoljno razorili ovu zemlju, o tome ćemo neki drugi put.