Zahvaljujem kolegi Obradoviću na ovom iscrpnom izlaganju i samo bih nekoliko pojašnjenja želeo da pružim.

Prvo, vi gospodine Obradoviću govorite o tome da postoji nekakva žal za Ustavom iz 1974. godine u delovanju mom i LSV. Ustav iz 1974. godine je bio važeći pre bukvalno četiri države, jer je u međuvremenu, i SFRJ, pa SRJ, pa SCG, pa evo sada Republika Srbija, drugim rečima, on je istorijska kategorija koja apsolutno nema nikakvo pravno niti važenje, niti može biti primenljiv na današnje odnose unutar Republike Srbije.

Ono što me čudi u vašem izlaganju je to što kao da smećete sa uma da upravo vi pripadate političkoj stranci koja baštini tradicije onih koji su taj Ustav donosili. To nije LSV, nego upravo SPS, gde je LSV potpuno svesna da taj Ustav ne da nije bio savršen, nego je bio Ustav koji je u sebi sadržao izuzetno kompleksne i za današnje vreme nerazumljive pojmove, poimence navodeći ko je predsednik Republike i slične stvari, što je potpuno suprotno demokratskim principima.

Samim tim ne govorim o Ustavu iz 1974. godine. Govorim o autonomnosti, autosnomos, znači samostalno donošenje normi, a to je nešto potpuno drugo i ne može se uopšte porediti sa Ustavom iz 1974. godine. Mi ovde treba da razgovaramo o tome kakva bi Vojvodina trebala da bude u 21. veku, čiju smo prvu petinu već potrošili, a ne da se vraćamo u 20. vek.

Drugo, govorite o Ustavu iz 1990. godine. Taj Ustav iz 1990. godine, moram vas podsetiti, jeste donet uz saglasnost pokrajinskih skupština kada je pre toga već urađen jedan tip promene sastava tih skupština, što 1978. godine tzv. antibirokratskom revolucijom u Novom Sadu, što 1989. godine na Kosovu. Dakle, u pitanju je bio pritisak unutar jednopartijskog sistema na delove jedne te iste partije. To su bile frakcijske borbe unutar jedne partije i samim tim je taj Ustav bio jednopartijski Ustav, jer smo se mi tada kao opozicija zalagali 1990. godine – prvo izbori, pa Ustav, a ne Ustav pa izbori. To je bio naš stav. Sa druge strane, taj Ustav u svom poslednjem članu, podsetiću vas, je imao odrednicu koja glasi – u slučaju da su odredbe ovog Ustava u suprotnosti sa odredbama Ustava SFRJ primenjivaće se odredbe ovog Ustava. Time je, gospodine Obradoviću, to bio prvi separatistički Ustav na teritoriji SFRJ, jer je direktno stavio sebe iznad federalnog Ustava donošenjem takve pravne norme.

Kada ste govorili o poremećaju etničkog balansa u Vojvodini, to nisam govorio iz bilo kakvog razloga, nekakve žali za ovim ili onim, jer Vojvodina, ako malo bolje pogledate, svakih pedesetak godina promeni u velikoj meri sastav stanovništva. Sastav stanovništva 1945. godine nije bio ni sličan sastavu stanovništva 1895. godine ili 1995. godine. Dakle, svakih pedeset godina se stanovništvo u Vojvodini u velikoj meri promeni. To sam samo izneo kao okolnost da bih pojasnio vreme u kome su se neki događaji odvijali.

Spominjanje 1918. godine, koliko god mi zamerate za ne spominjanje toga datuma, razlog tome je sledeći. Naime, odlukama međunarodno priznate privremene Narodne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije posebno je naglašeno da između predratne i današnje Jugoslavije, citiram, nema u pogledu njenog unutrašnjeg uređenja nikakvog kontinuiteta, znači, u odnosu na unutrašnje uređenje. Nova Jugoslavija pod vlašću komunista je prihvatala kontinuitet sa Kraljevinom, ali je u unutrašnjem poretku proklamovala revolucionarni pravni diskontinuitet. U tom smislu, zbog toga jeste formalno-pravno, ali je politički bilo nužno obnoviti veze Vojvodine i Srbije, što je i učinjeno 1945. godine, 10. avgusta, i toga dana je Treće zasedanje AVNOJ-a preraslo u privremenu Narodnu skupštinu Demokratske Federativne Jugoslavije, najviše zakonodavno predsedničko telo. Upravo je to razlog zbog ja vezujem vezu današnje AP Vojvodine i današnje Srbije za 1945. godinu, a ne 1918. godinu. To je razlog. Nije drugi razlog.

Nemam nameru da dovodim u pitanje vezu, nego samo da je preciziram, kao što smo govorili o Ustavu iz 1974. godine koji je bio pre nekoliko država, tako je i ovo prisajedinjenje Vojvodine ili kako god hoćete to da nazovete sa svim kontraverzama, koje taj događaj može da izaziva kod istoričara, nešto što pripada drugom vremenu, pošto se u međuvremenu dogodio još jedan rat sa svime što se u njemu dogodilo, revolucijom i, ponavljam, međunarodno priznata privremena Narodna skupština DFJ je onda donela tu odluku. To je jedini razlog zbog koga govorim o 1945. godini, a ne o 1918. godini.

Upravo iz toga proističe još jedna važna stvar, a to je da se vrlo brzo posle toga došlo do pokušaja da se, već 1. septembra 1945. godine, predsedništvo Narodne skupštine Srbije donosi Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu AP Vojvodine, a gde se preko tog akta pokušalo ozakoniti tumačenje prema kome je autonomiju Vojvodine formirala Srbija. Autonomiju Kosova je formirala Srbija na svojoj teritoriji. Autonomija Vojvodine je potpuno drugog karaktera. Međutim, sve ovo o čemu sada razgovaramo nije tema relevantna za zakon o kome sada govorimo. Zakon o kome govorimo je ustavna obaveza o kojoj sam već u više navrata govorio, a za koju smatram i svi mi smatramo u LSV da je neophodno da bude donet zato da bi se izašlo iz stanja pravnog vakuma nastalog ne donošenjem Zakona o finansiranju Vojvodine deset godina od njegovog Ustavom propisanog roka.

Što se tiče uništavanja ekonomije posle 5. oktobra, čiji je sinonim Miroljub Labus i jedna potpuna nekontrolisana liberalizacija, tu se sa vama više nego slažem. To je bio nedopustiv potez na koji, na žalost, LSV nije mogla, obzirom na tadašnje odnose u društvu, da utiče, ali je dizala glas protiv toga iz jednostavnog razloga što se time apsolutno zabio nož u leđa domaćoj privredi, jer umesto da proces transformacije privrede razvuče na dovoljan broj godina, da bi se privreda mogla prilagoditi, to je skraćeno na par meseci, što je potpuno nespremnu privredu bacilo na kolena.

Što se tiče miroljubive spoljne politike, moram reći da me čudi malo vaš stav, jer mi to govori o lošoj redakciji, lošem definisanju unutar samog Predloga zakona koji ste mogli da popravite amandmanom. Niko ne kaže da Srbija ne vodi miroljubivu spoljnu politiku, nego se samo naglašava miroljubivost spoljne politike Srbije. U tom kontekstu mislim da je u pitanju samo nesporazum. Ne govorimo o ničem drugom, ali da bi se ta miroljubiva spoljna politika, naročito prema okruženju, mogla još bolje podcrtati bilo bi više nego uputno da se, recimo, državni organi Srbije odrede prema osudi Radovana Karadžića na doživotnu robiju, prihvatajući činjenicu da je bio umešan u genocid iza koga je u određenom svetlu stajalo i rukovodstvo Srbije u to vreme. Razlog o kome govorim, zašto govorim ovako, je to što je na potpisu Dejtonskog sporazuma, kao jedan od potpisnika, bio tadašnji predsednik Slobodan Milošević, kao vrhovni komandant oružanih snaga SRJ. Sada, ako ste imali Aliju Izetbegovića, kao vrhovnog komandanta armije BiH, dr Franju Tuđmana, kao vrhovnog komandanta armije Republike Hrvatske, i Slobodana Miloševića, kao vrhovnog komandanta armije SRJ, onda je potpuno jasno da njihova tri potpisa govore o onima koji zaključuju neki sporazum kojim se prekida rat. Sporazum kojim se prekida rat potpisuju oni koji su rat vodili, a ne oni koji nisu vodili. To je recimo jedna stvar o kojoj bismo mogli da polemišemo, ali mislim da to u ovom trenutku nije tema, pošto govorimo o Zakonu o finansiranju Vojvodine.

Vaše pitanje – zašto ne sarađivati sa Ruskom Federacijom? Nigde nije napisano da ne treba sarađivati sa Ruskom Federacijom. Šta više, Ruska Federacija je izuzetno značajna, naročito u domenu saradnje na energetskom planu i tu nema nikakvih dilema, nema dalje priče.

Pitanje usaglašavanja spoljne politike o kojoj se ovde radi je pitanje praktično harmonizacije ukupnog sistema funkcionisanja Republike Srbije sa EU ukoliko je, a u to ne sumnjam, dominantna želja u ovom parlamentu da se uđe u EU. Vi i ja smo u krajnjoj liniji zajedno radili na tome toliko puta. To sam samo želeo da kažem.

Hvala uvaženi kolega na ovim opservacijama.

Samo bih par stvari želeo da pojasnim. Prvo, sada ste rekli - čemu pitanje gde su naši novci. Prvo, nije to nikada bilo pitanje, uvek je bilo pitanje čiji su naši novci, to je nešto drugo. Zato što naš nesporazum sa centralnim vlastima je uvek isti, jer mi hoćemo naše pare, oni hoće naše pare, i mi nikako da se dogovorimo čije su naše pare. Tako da je tu u stvari suština tog nesporazuma oko novca.

Drugo, žao mi je što vam smeta, što vam izgleda da potenciram u govoru to oko iseljavanja Vojvođana. Mi sebe tako nazivamo, šta da radim da od kada sam se rodio učen da sam Vojvođanin, Srbin naravno po rođenju, Vojvođanin po mestu gde živim i to je jednostavno to. Nemam ja nikakvu potrebu za nekim izdvajanjem od nekoga drugog, kao što je moj deda iz Dića bio Srbijanac. Ne vidim šta je tu sporno.

Spominjete autoput, spominjete prugu koja ide kroz Vojvodinu. Znate kako, kako bi inače stigli iz Beograda, recimo u Peštu, ako ne bi napravili prugu kroz Vojvodinu. To je državni projekat. Kako bi ste stigli bilo gde na sever ako ne napravite kroz Vojvodinu put, to je takođe državni projekat. S tim što, podsetiću, autoput, recimo, od Hrvatske granice pa do spajanja sa autoputem Beograd-Novi Sad, je podigla AP Vojvodina, podigavši kredit koji je vraćala od sopstvenih sredstava. RTV je formirala AP Vojvodina od sopstvenih sredstava dok ih je imala, i zato u stvari, sada i razgovaramo o finansiraju AP Vojvodine, o zakonu o finansiranju AP Vojvodine. Ne tražimo mi više para, nego tražimo da se iz Vojvodine manje odnosi. Dakle, samo je to poenta, da bismo pojasnili kompletno o čemu se zaista radi.

Dakle, ne pitanje da tražimo da nam se nešto da, nego da nam se manje uzima. Evo, to je cela priča. Hvala lepo.

Uvaženi kolega, hvala vam na vašim intervencijama, pošto su mi dale šansu da pojasnim nekoliko stvari.

Prvo, pitali ste gde nestade Baranja i delovi Srema, ako sam vas dobro razumeo, od 1945. godine. Jesam li dobro shvatio pitanje? Upravo ne želim da se bavim tim pitanjem, jer ako bih krenuo da se bavim tim pitanjem, onda poništavamo legitimni i legalni poredak tog vremena koji je iscrtao granice takve kakve jesu, nepravedne kakve jesu, oduzimajući Vojvodini Baranju, delove Srema itd.

Međutim, podsetiću vas da su se takve stvari događale i posle Drugog svetskog rata, da je, recimo, kompletno područje grada Beograda gde se sada nalazi Novi Beograd, recimo, deo Vojvodine, da je deo Pančevačkog rita takođe postao teritorija grada Beograda i izuzeto je iz teritorijalne autonomije AP Vojvodine.

Dakle, pa bih ja mogao postaviti isto takvo pitanje, gde nestade ovo ili ono. Međutim, kažem ne bih time da se bavim u ovom trenutku. Vaše pitanje oko održivosti Ustava iz 1974. godine, pa naravno da nije bio održiv i zato su bile predviđene ustavne promene, ustavni amandmani.

Ponoviću, to je bilo pre toliko država u prošlost da, prosto je, u nekoliko i anahrono da se time bavimo, ali podsetiću vas, svi ustavni amandmani su već bili dogovoreni da se to izmeni i da se Ustav prilagodi jednoj održivijoj praksi i onda je došlo do čuvene rečenice, Slobodana Miloševića, ustavno ili neustavno, na ulicama ili u forumima, ali mi ćemo svoj cilj ostvariti.

Upravo, je ta strašna rečenica, koja poistovećuje ustavno i neustavno, ulicu i forume, dovela do katastrofe koja je sledila.

Mislim da ste nepravedni, kada kažete da nas baš briga za iseljavanje iz drugih krajeva Srbije i da pričamo samo o Vojvodini. Razlog tome je, samo i isključivo činjenica da je danas na dnevnom redu Rezolucija o Vojvodini i Zakon o finansiranju Vojvodine.

Vi ste citirali član 184, evo hajde da ga pročitamo: „ AP ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti“, ali već sledeći pasus glasi: „vrsta i visina izvornih prihoda autonomnih pokrajina određuje se zakonom“.

O tom zakonu sada pričamo i upravo je taj zakon tema ove sednice, da se to definiše, precizira i da se na taj način okonča, praktično, da se zaokruži ovaj Ustav koji je trebao da bude zaokružen 31. decembra 2008. godine.

Tako da, u tom svetlu ja vam se zahvaljujem, na vašim pitanjima, ali ponavljam 1945. godinu uzimamo samo, isključivo zbog toga što je to bilo posle Drugog svetskog rata i što je međunarodno priznata Skupština demokratske Federativne Jugoslavije donela odluke o kojima sam govorio ranije. Nema drugog razloga.

Što se Jaše Tomića tiče, Novi Sad je jedan od retkih gradova, ako ne i jedinih na svetu koji ima ulicu ubijenoga i bulevar ubice. Ne znam da li znate za to. Pošto je Jaša Tomić zaklao Mišu Dimitrijevića, a u Novom Sadu imate Bulevar Jaše Tomića i ulicu Miša Dimitrijevića.

Tako da, naša istorija je puna kontraverzi, pa ne bih baš tako citirao poetsko nadahnuće Jaše Tomića, a da izgubimo iz vida i određene antisemitske elemente delovanja istog toga Jaše Tomića.

Dakle, ako bi smo krenuli suviše u istoriju, onda bih smo pronašli mnogo različitih stvari koje možda ne bi bile, koje bih nas potpuno opteretila nečim što nije bitno za ovo vreme.

Za ovo vreme je, pretpostavljam najvažnije da se država Srbija uredi, kao moderna evropska država i u tom svetlu predloge, dakle ne mislim ja da je to jedina mogućnost, ali predloge decentralizacije, gospodin Martinović i ja nismo stigli juče da završimo naš razgovor, ali pošto sam video da ste se prijavili za debatu, mislim da ćemo ga onda nastaviti na temu određenih pitanja koje mi je gospodin Martinović postavio, koja su potpuno legitimna i jedva čekam da na njih odgovorim.

Oko toga, da li Srbija treba da bude decentralizovana, da li treba da bude složena država, što ja mislim da treba da bude, da li treba da bude federalna država, ja mislim da treba da bude federalna na način, kao što je to, recimo Austrija, kao što je to Savezna Republika Nemačka, na način koji bi doprineo unutrašnjoj koheziji i široj bazi odgovornosti za celu državu, jer ovako kada država visi okačena o jednog čoveka, kao što je to bio slučaj u Slobodana Miloševića, ili bilo u slučaju Zorana Đinđića, ili Borisa Tadića, ili danas Aleksandra Vučića, ili sutra već ne znam koga, mi praktično imamo stalno jednu te istu malo samo promenjenu strukturu u personalnom smislu, ali suštinskom mi nikako da se odlepimo od jednog te istog načina razmišljanja, i zato kandidujem temu, ponavljam još jednom, ne tvrdim niti da je jedino moguće niti da je najbolja, ali tome skupštine služe, da se ljudi skupe, razmene ideje i učine ono što je najbolje za državu i narod koji predstavljaju.

To je upravo ono što sam želeo time da kažem. Tako da vam se zahvaljujem na šansi da dam ove intervencije. Hvala najlepše.

Uvaženi gospodine Martinoviću, da, ja želim da se promeni ustavni sistem ove zemlje i želim da se promeni njeno ustavno uređenje. To nije uopšte sporno. To i dalje ne znači da ovaj zakon o kome razgovaramo nije u skladu sa ovim Ustavom i ne radi na tome da ovaj Ustav, bude dopunjen na način na koji sam taj Ustav propisuje. Dakle, mi ovde nismo da razgovaramo o tome, pretpostavljam barem, šta je politički program za koji se zalažem i koje su ideje za koje se zalažem, jer potpuno je legalno i legitimno zalagati se za promenu ustavnog sistema.

Ono što je potpuno nelegalno i neligitimno, to je koristiti silu da bi se promenio ustavni sistem, te u tom svetlu ovo i jeste svetlo gde ćemo razgovarati o svemu tome. To je prva stvar.

Druga stvar, vi govorite o tome da Srbija ne treba da bude podeljena. Ja se sa vama više nego slažem. I zato koristiti izraz podeljena, kada se govori o teritorijalnoj organizaciji, daje jednu sliku koja nije po mom mišljenju sasvim tačna.

Zašto ne pokušate umesto „podeljena“ da upotrebite izraz „organizovana“? Organizovana kao federalna država, a ne podeljena kao federalna država. Mala, srednji nivo vlasti u evropskim standardima je dva miliona stanovnika. Dva miliona stanovnika i za to je Srbija idealna da se tako organizuje, jer onda biste sa takvom organizacijom izgubili svaku priču o eksploataciji jednog dela Srbije od strane drugog, izgubili bi ste priču o nekim nečistim računima. Ljudi bi imali potpuno jasnu sliku šta se događa na prostoru u kome živi, mnogo jasniju nego ovako i time biste podsticali proizvodnju, investicije i sve ostalo što direktno utiče na život ljudi na tom prostoru. Ne biste negovali nekakav tip, upotrebiću možda neadekvatan, ali ne i sasvim pogrešan izraz - ulizištvo centralnim vlastima.

Mislim da u tom svetlu, barem razmisliti o ovome što govorim je korisno kao jedan tip suočavanja, ne sukobljavanja, suočavanja i sukobljavanja različitih mišljenja. Ako ne budemo imali različita mišljenja kroz koja ćemo dolaziti do najboljih rezultata onda ćemo doći u poziciju da se jednostavno politički sistem sruši, da ova Skupština, najviše zakonodavno telo, izgubi svoj kredibilitet, kao što je u nekim trenucima već počelo da se skoro događa, iz kojih razloga, uopšte neću u to da ulazim, ali to se ne sme dozvoliti.

Narodna skupština Republike Srbije, najviše zakonodavno telo na predstavnika građana ove zemlje, svih građana. Svi građani moraju biti zastupljeni u njemu. To je moje najdublje uverenje. Totalitarni režimi od Skupština prave mesto gde se ne sme izneti ni jedno drugo mišljenje, nego će se samo tapšati jedni drugima tj. svi zajedno tapšati jednome.

To ova Skupština, po mom dubokom mišljenju, a siguran sam i po vašem ne sme da postane. Hvala.

Jednu stvar, samo da se razumemo. Vlast se ne menja na ulici. Svako ko pozove na menjanje vlasti na ulici poziva na građanski rat. To je potpuno jasno i ja u takvim stvarima neću da učestvujem.

Jedina dva puta kada je u novijoj istoriji u Srbiji ulica imala smisla to je bila kada su građani protestovali zbog krađe izbora i kada su protestvovali u zaštiti izbornih rezultata.

Dakle, posle izbora u zaštiti izbornih rezultata ne može se protestovati umesto izbora. Međutim, ja ne bi da se ovo pretvara u priču o protestima, zbog toga što mislim da je ova tema koju smo otvorili, tema Rezolucije o Vojvodini i tema Zakona o finansiranju APV su teme koje su izuzetno značajne, a koje su stalno bile u senci nekih dnevno političkih nesporazuma.

Otvarati teme koje su suštinske i koje će pokrenuti politički život dalje mislim da je izuzetno važno i mislim da ovakvi, zahvaljujući volji većine mogućnosti da se stavi na dnevni red Skupštine sve ono o čemu razgovaramo, uključujući i pitanje, ako je to potrebno, neke nove rezolucije o Kosovu. Zašto da ne, mada sam lično učestvovao u nizu rasprava toga tipa i moram reći da je tih rezolucija bilo puno, a njihovih rezultata relativno malo.

Nadam se da ova inicijativa o rezoluciji o Vojvodini i zakonu o finansiranju Vojvodine neće doživeti tu sudbinu.

Ima samo jedna stvar o kojoj morate povesti računa. Ovo što ste naveli su sve nacionalne države. U Srbiji federalna organizacija nije poenta organizovanja Srbije po nacionalnim osnovama, nego po istorijsko-geografsko regionalnim.

Znači, nije ideja u tome da se prave nekakve etničke granice, nego, naprotiv, da se prave zaokružene regionalne celine u kojima u svakoj od njih živi isti narod i tu jeste poenta. Na taj način biste imali više i tih fabrika i više odgovornosti za ono što se događa na prostoru koji srednji nivo vlasti može daleko bolje da administrira. To je razlika u našem viđenju Srbije.

Zahvaljujem što ste mi dali šansu da objasnim ovo.

Potpuno ste u pravu, ovo je greška u pisanju, ovo je apsolutno netačno. Mislim da je zabluda, o kojoj sam sada sa koleginicama to prokomentarisao, piše da je kao takva ušla svojom voljom u sastav Federalne Republike Srbije 31. jula 1945. godine. Nije tačno, nego u sastav Demokratske Federativne Jugoslavije i Republike Srbije. U istom trenutku je učinjeno i jedno i drugo zbog onog diskontinuiteta o kome sam govorio. Potpuno ste u pravu. Još jednom se izvinjavam zbog štamparske greške.

Što se tiče proslave Ustava iz 1974. godine, obeležavanja donošenja Ustava iz 1974. godine optuživati nas da je to nekakav komunistički revizionizam bi bilo isto kao kada bi neko rekao da svi oni koji obeležavaju prisajedinjenje Vojvodine Srbiji 1918. godine su rojalisti, obzirom da je ona ušla u Kraljevinu Srbiju. Jednostavno, to nema nikakve veze jedno sa drugim.

Ustav iz 1974. godine je jedini Ustav koji je Vojvodina ikada imala i razlog tog obeležavanja, da tako kažem, je simboličkog tipa, a nema nikakve veze sa ideologijom zbog toga što, podsetiću vas, kao što sam već govorio sa gospodinom u raspravi maločas, taj Ustav je bio neodrživ, on je morao da se menja i tu ništa nije bilo sporno. On je bio Ustav koji je bio duboko suštinski nedemokratski i kao takav nije imao mogućnost da opstane na ne znam koliko dug rok. Previše detaljan, ponoviću, sa zapisanim imenom predsednika u Ustavu. To su stvarno neverovatne stvari.

Nije poenta tu. Poenta je u tome da je taj Ustav omogućio jedan tip razvoja AP Vojvodine koji se smatra ipak u razvojnom smislu zlatnim dobom Vojvodine, pa u tom svetlu samo radi, a ni o kakvoj ideologiji.

Što se tiče štampanja tih pasoša, zanimljivo je da je ta jedna propagandna knjižica napravljena po uzoru na pasoše Srbije koje je štampala DSS u to vreme. Demokratska stranka Srbije je prva napravila pasoš Srbije i onda su unutra bile razne brošure o tome kako treba da Srbija izgleda i onda su neki naši članovi po uzoru na to napravili ovakav jedan tip propagandnog dokumenta.

Tako smo napravili i ovo, možete videti, gde piše – Ustav Vojvodine, a u stvari pun naslov, sitnim slovima – kada je Vojvodina imala, pa piše, Ustav Vojvodine onda se dešavalo to i to. Ako vidite ovu knjižicu, pogledajte šta sve u njoj piše i na njoj šta piše. Dobićete jednu na poklon. Pogledajte unutra. Imate vrlo korisne podatke o vremenu od 1974. do 1988. godine, koji su zanimljivi kao istorijski podaci, gde, ponavljam, u današnje vreme to nema nekakvu veliku upotrebnu vrednost u političkom smislu, ali je zgodno da se podseti koliko jedan tip autonomnosti u donošenju odluka u privrednom smislu može da bude koristan za neki prostor. Toliko.

Zaista se čudim ako neko može da pomisli od propagandne knjižice na kojoj je po uzoru na pasoš Srbije koju je štampala DSS, napravljena, šale radi, knjižica gde piše – pasoš i unutra se nalaze programska dokumenta. Mora se biti vrlo paranoičan da bi se od toga napravilo nešto više nego što jeste.

Sa druge strane, spomenuli ste da se od ovoga pravi nekakav problem Vojvodine, a ja ponavljam još jednom da ne postoji problem Vojvodine, postoji pitanje Vojvodine. To vojvođanske pitanje nije nikakvo pitanje nacionalnog ili etničko ili šta takvo. Pitanje Vojvodine je pitanje demokratskog uređenja Srbije. Ja sam u to duboko uveren i upravo zbog toga smo i ponudili ovu rezoluciju na raspravu u Skupštinu, a gde uostalom da se raspravlja o takvim stvarima ako ne u Skupštini. To je celo pitanje.

Evo, gospodin Šarović neka nastavi, neka govori, pa ću posle pauze odgovoriti na ova pitanja.

Hvala lepo.

Zahvaljujem se na ovom govorenju ljudi koji su se kao narodni poslanici sada osvrnuli na naš Predlog zakona i rezolucije, s tim što imam nekoliko opservacija.

Prvo, Odbor za ustavna pitanja je dao mišljenje da rezolucija nije u skladu sa Ustavom, ali je dao i mišljenje da je sam zakon o finansiranju Vojvodine u skladu sa Ustavom, tj. da tu ne postoji nikakva ustavna prepreka da on bude usvojen. U svakom slučaju, ostalo je nejasno da li ovaj zakon o kojem pričamo je trebalo drugačije postaviti, što je jedna verzija, popraviti amandmanima, što je druga verzija, ili je on potpuno nepotreban, kao što smo čuli da postoje mišljenja, jer je tema koja se u njemu obrađuje već obrađena u drugim zakonima.

Sve u svemu, to su stvari koje su veoma značajne, ali sa druge strane ja ne razumem kakve veze sa tim, o čemu govorim, imaju poslanici, kolege i koleginice poslanice, koji nisu trenutno u sali, jer oni su sami sebe isključili iz mogućnosti rasprave o ovom pitanju, koje je, ponoviću, pitanje poštovanja Ustava Srbije, što je pitanje kompletiranja Ustava koje bi trebalo da bude završeno, još pre više od 10 godina i pitanje, dakle koje nema nikakve veze sa političkim programom bilo koje stranke, nema nikakve veze sa bilo čim takvim.

Ponoviću još jednom, priča o nekakvom falsifikatu, ne falsifikatu, ili čemu takvom, je potpuno deplasirana, pošto što sam već u nekoliko navrata, u zadnja dva dana, objasnio o čemu se tu radi. Priča o tome da to ima veze sa nekakvom zadnjom namerom LSV ili čime takvim, takođe ne stoji, obzirom da su koautori ovoga teksta, tj. taj tekst je usaglašen još pre pet godina, četiri godine, sa predstavnicima SVM, koji su i sami rekli da će glasati za ovaj predlog zakona, a deo su vladajuće većine u ovom parlamentu.

Dakle, ovde postoji jedna ozbiljna konfuzija oko samog zakona, oko ove sednice koja se, od strane pojedinih naših kolega naziva, ne znam farsom ili nečim takvim, što je apsolutno ne doživljavam kao tako iz jasnog razloga, što smo ovde imali priliku da razgovaramo o nečemu što je ustavna obaveza, ovoga parlamenta i svakoga ko je na vlasti, o nečemu što je vezano za problematiku koja je trebala da bude razrešena još pre mnogo godina.

Upravo zato, ne razumem zašto je potrebno u ovom trenutku u opšte uvoditi u priču poslanike koji su odustali od toga da urade svoju poslaničku dužnost, a to je da debatuju o problemima nečega što je deo ustavne obaveze, ponoviću i to Ustava za koji su glasali i to ako ne oni lično, a ono stranke čiji su predstavnici.

Dakle, to je ono što zaista čudi i u tom svetlu da budem vrlo konkretan, naši bivši koalicioni partneri iz DS nisu tu da bi mogli da odgovore na niz pitanja, koja su potpuno legitimna i tu ničeg spornog nema, ali o tim stvarima bi trebalo da se, pretpostavljam izjasne neki drugi organi koji su za to zaduženi, gde i LSV naravno ima niz pitanja na temu svih dosadašnjih vlasti, uključujući i dosovsku vlast, vezane za određene poslovne i ovakve i onakve postupke.

Naravno, ponoviću, to je posao nadležnih istražnih organa, a ne nas u LSV i zaista ne bih voleo da se na bilo koji način doživi ova naša inicijativa, da se ispravi ova nepravda prema Vojvodini, u smislu odsustva zakona o finansiranju pretvori u nekakav obračun sa našim bivšim koalicionim partnerima ili sa bilo kim ko ovde nije.

Političke razlike, naravno postoje, meni je strašno žao što je parlament doveden u situaciju da bude ne predmet konstruktivne diskusije, kakvu smo imali ova dva dana, nego izliva netrpeljivosti koje toliko duboko prosto se gubi osnovna svrha parlamenta, a to je uzajamna razmena ideja, mišljenja i argumenta.

Pa, u tom svetlu bih zamolio uvažene kolege da se držimo teme i da se držimo Zakona o finansiranju AP Vojvodine, da se držimo njegove ustavne osnove, da se držimo naše Predloga rezolucije. Razumem u potpunosti zašto je on nekome prihvatljiv, nije prihvatljiv. Razumem kolege koji smatraju da možda nije dobro nešto definisano, da se, ne znam srpska nacionalna zajednica u Vojvodini mora definisati kao srpski narod ili građani srpske etničke pripadnosti.

To su sve stvari o kojima treba da razgovaramo, ali to zaista nije tema, odnosno nisu teme u ovom trenutku ljudi koji nisu ovde, koji po mom ličnom mišljenju time samo gube, a njihovi birači mogu samo da se zapitaju šta se događa sa glasovima koji su im dali. Da li su zaista ispravno upotrebljeni i da li je to konstruktivan pristup.

Lično mislim da nije, jer da ne mislim ne bih bio ovde i da ne mislim ne bih sa mojim koleginicama se zamajavao, predlažući ovaj zakon. Dosta sam siguran sudeći po reakcijama parlamentarne većine da ovaj zakon teško može da dobije dovoljan broj glasova, da bude usvojen, naročito zbog toga što nisam video da je bilo dovoljno volje i želje da se u njega investira, pa barem pokušaj da se amandmanima prilagodi, hajde da kažem, viđenju problema od strane parlamentarne većine.

Ali, sa druge strane je izuzetno važno to što smo detektovali u ovoj debati i to da kolegi, recimo poslaniku koji je iz drugog dela Srbije, nije iz Vojvodine, smeta što mi sebe, recimo, definišemo kao Vojvođani. Ja sam tako naučen da sam Vojvođanin i ne znam drugačije sebe da definišem. Kada bi ste pitali u sred noći ministra Nedimovića oko toga kako on sebe definiše. Prva definicija bi bila – Sremac. Mislim, tačnije – Srijemac.

Dakle, to je stvar ličnog definisanja i ne vidim šta je tu pogrešno, ali upravo to, ta spoznaja koliko je Srbija jedna kompleksna država sa koliko različitih regionalnih specifičnosti, što se ovde osetilo u ovoj debati koju smo imali u proteklih dva dana. Mislim da je to već smo po sebi izuzetno dragoceno i pomaže promeni ukupne atmosfere u ovom visokom domu, što je beskonačno značajno, jer parlament Srbije je poslednja brana Srbije pred diktaturom izvršne vlasti.

Nemojte zaboraviti da je čuvanje parlamenta i njegovog digniteta obaveza svakoga, bez obzira da li je na vlasti ili u opoziciji, ukoliko se želi očuvati elementarna parlamentarna demokratija. To je moje najdublje ubeđenje i zato kažem, hajde da se držimo ove teme. Zahvaljujem još jednom parlamentarnoj većini što je stavila ovaj naš predlog na dnevni red, bez obzira što striktno gledano nemam na čemu da zahvaljujem obzirom da je to obaveza svakog ko je preuzeo odgovornost za rad parlamenta da učini. Hvala lepo.

Hvala lepo.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, u ovom parlamentu se poslednji put govorilo o pitanju AP Vojvodine 2002. godine, kada je glasano o omnibus zakonu kojim je oko 200 odredbi iz 24 oblasti vraćeno AP Vojvodini pošto su bili protivustavno uzurpirani od strane centralističkih vlasti režima Slobodana Miloševića.

Od tada je dolazilo do nekoliko promena i ta centralizacija umesto da napušta praksu političku u Srbiji, ona je nastavila da opstojava i to je dovelo do niza problema ne samo u Vojvodini nego i širom Srbije, tako da smo imali možda i najupečatljiviji primer da Novi Sad i Niš, dva najveća grada u Srbiji, osim Beograda nisu u jednom periodu po četiri godine imali načelnika policije, jer nije moglo da dođe do političkog dogovora u tadašnjoj vladajućoj većini oko tako jednog jednostavnog pitanja.

Sve u svemu, obzirom da je pitanje Vojvodine demokratsko pitanje, a pitanje poštovanja identiteta Vojvodine i pitanje donošenja zakona o finansiranju AP Vojvodine su pitanja od prvoklasnog političkog značaja za Republiku Srbiju, ja ću one koji nemaju strpljenja da saslušaju ono što imam da kažem sada zamoliti jednim istorijskim pregledom, kako smo došli u ovu situaciju, koji počinje pre dva veka.

Dakle, ideja Vojvodine i njene autonomije je starija čak od ta dva veka koja spominjem. Ona je imala različite ideološke predznake. Realizovala se u različitim držanim okvirima, ali je borba za njenu samobitnost nadvladavala sve njih. Kada su se ratne aktivnosti umirile u ovom delu Evrope sredinom XVIII veka i stanje stabilizovalo, srpsko stanovništvo u južnim delovima austrijske carevine Habzburške monarhije počelo je da zahteva proširenje svojih privilegija i prava.

Najznačajniji politički skup pre 1848. godine, na kome oni traže svoju zasebnu teritorijalnu jedinicu bio je Temišvarski sabor 1790. godine. Time su u političkom smislu postavljeni temelji autonomnih zahteva i težnji za formiranjem srpskog vojvodstva.

Pojam Vojvodina u teritorijalnom smislu kroz istoriju će se, kao i u slučaju ostalih istorijskih teritorijalnih subjekata, menjati i varirati. Ipak, pod vojvođanskim prostorom od XVIII do XX veka u različitim državnim i istorijskim kontekstima spadali su Banat, Bačka, Baranja i veći deo Srema.

Politički modernije konzistencije formulisanja ideje Vojvodine odigralo se na Majskoj skupštini održanoj od 13. do 15. maja 1848. godine u Sremskim Karlovcima.

Pobunjeni Srbi u velikoj Evropskoj revoluciji 1848/1849 godine traže srpsku Vojvodinu sa teritorijama Srema, Banata sa Kikindskim distriktom, Bačke sa Šajkaškim distriktom, Baranje i vojne granice. Bio je to konceptualno prvi put precizno zaokružen program teritorijalne autonomije kao nacionalno omeđenog srpskog prostora.

Revolucionari 1848. su tražili svoju jasno determinisanu teritorijalnu jedinicu i definisali njene granice i ime unutar Habzburške monarhije. Odluke inspirisane revolucionarnim idejama nacionalnih i liberalnih pokreta u Evropi tokom 1848. bile su utemeljene i na pravima i na privilegijama koje Srbima kao etno-konfesionalnoj grupi dodelio austrijski car Leopold I 1691. i 1695. godine, što su oni smatrali pravnom i istorijskom osnovom svoje autonomije.

Ovakvi srpski zahtevi dovodiće u pitanje teritorijalni integritet monarhija, posebno koncepciju mađarskog revolucionarnog i nacionalističkog pokreta. Zbog toga su zahtevi majske skupštine naišli na odlučne političke otpore kod vođa mađarske revolucije koji će ih oceniti nelegitimnim, buntovničkim, separatističkim i suprotni mađarskim istorijskim pravima i težnjama za uspostavom mađarske političke nacije.

Vojvodina i ideja njene autonomije se u već u XIX veku mađarskom, koliko i u veku XX srpskom nacionalizmu, predstavljala je prepreku za konstituisanje homogene i unitarne nacionalne države.

Narednih decenija do početka Prvog svetskog rata srpske autonomističke težnje biće svedene ne crkveno školske okvire i politički u velikoj meri marginalizovane. Ipak, od Majske skupštine 1848. godine istrajavala je svest o istorijskom imenu Vojvodine, potrebi njene samobitnosti, teritorijalnoj omeđenosti i specifičnim identitetskim karakteristikama.

Sve to će biti osnov za stremljenje vojvođanskog liberalnog građanstva u Jugoslovenskoj fazi odbrane prava na samoupravu, više ne kao srpsku, nego nadnacionalnu autonomiju Vojvodine.

Nova ideja afirmisanja tokom Prvog svetskog rata, kao i njihov ishod suštinski su izmenile državno-pravni položaj i status Vojvodine. Bio je to presudan trenutak u konstituisanju zajedničke države južnih Slovena 1918. godine, te su različite ideološke grupacije i politički subjekti iz Vojvodine participirali ovim istorijskim procesima, najintenzivnije u poslednjoj ratnoj godini, kada se jasno postavilo i pitanje statusa vojvođanskog prostora.

Među njima postoji konsenzus o neophodnosti državno-pravnog raskida Vojvodine sa Ugarskom, ali se duboko razlikuje u pitanjima njenog budućeg statusa. Postavljalo se pitanje – hoće li se Vojvodina tretirati kao istorijska pokrajina sa vlastitim subjektivitetom, pa se kao takva politički realizovati i afirmisati u jugoslovenskom državnom okviru ili će prethodnim priključenjem Srbiji izgubiti istorijski identitet i utopiti se u jedinstvenu srpsku državu u nastajanju?

Time su se izrazile dve tendencije u političkom životu Vojvodine po kojima će biti karakteristična naredna decenija, šira projugoslovenska i uža srpska i nacionalistička koncepcija o budućem statusu i ustavnom položaju Vojvodine.

Jugoslovensku ideju i širi okvir rešenja njenog položaja zastupali su političari demokratske orjentacije pojedini intelektualci, pre svih Vasa Stajić, Tihomir Ostojić, Petar Konjović itd. Njima suprotstavljena je bila koncepcija nacionalistički radikalne stranke pod predvodništvom Jaše Tomića, koji propagira bezuslovno utapanje Vojvodine u Kraljevinu Srbiju kao svoj primarni politički nacionalni cilj.

I radikali prihvataju jugoslovensko državno uređenje i ujedinjenje, ali tek nakon što se jasno zaokruži srpski etnički prostor, dakle nakon realizacije ideje svesrpskog ujedinjenja.

Navedena rasprava bila je jedna od ključnih na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918. na kojoj su uz prisustvo predstavnika slovenskih naroda prevladale radikalske pristalice Jaše Tomića, zbog čega Skupština donosi Rezoluciju da Vojvodina direktno uđe u sastav Kraljevine Srbije, kao i da se učini sve da se realizuje i jedinstvena južnoslovenska država.

Alternativna koncepcija je zastupala tezu o očuvanju političkog subjektiviteta Vojvodine, zbog čega bi se ona kao istorijska pokrajina priključila provizornoj državi Slovenaca, Hrvata i Srba.

Vojvođanski radikali koji su u međuvremenu se spojili sa srbijanskim radikalima Nikole Pašića u martu 1919. godine, predstavljali su ustavnim raspravama najekstremnije političko krilo centralističkih snaga.

Žestoko su se protivili primeni i bilo kakvih istorijskih ili plemenskih kriterijuma u predlozima federalnog uređenja Kraljevine. Isticali su, neretko, da se Vojvodina bezuslovno priključila Srbiji, kao i da se odrekla sebičnog autonomnog separatizma u cilju homogenizacije srpstva.

Radikalski strah od federalističih ustavnih koncepcija bio je motivisan kako ideološkim tako i demografskim razlozima. Naime, Srbi su u tom trenutku na teritoriji Vojvodine imali tek oko trećinu stanovnika, 33,7% pa bi svako konstituisanje Vojvodine kao jedinice unutar decentralizovane Jugoslavije ovu nacionalnu zajednicu vodilo u majorizaciju, kako su to tada smatrali.

U ustavnoj raspravi o nacrtima za najviši konstitutivni akt nove južnoslovenske zajednice koji su predviđali izgradnju složene države na istorijskim osnovama, radikali su videli recidive neprijateljskih uticaja prevaziđenog državnog pravnog okvira i nasleđene tzv. „austrijanštine“ i „nagodbenjavštva“.

Čvrsto suprotstavljanje istorizmu i težnja za nestankom svake naznake autonomnosti je ipak bila potvrda opstajanja ideje o Vojvodini kao samosvojnom istorijskom subjektu.

Vojvodina ipak nije iščezla činom bezuslovnog priključenja Srbiji. Na tim će osnovama vojvođansko liberalno građanstvo zasnivati svoje političke težnje i zahtevati autonomna prava u narednim godinama. Centralizacija koja se u Vojvodini uvek zaklanjala iza srpske patriotske retorike, donela je ubrzano siromašenje izazvano poreskim opterećenjima koja su bila najveća u Jugoslaviji.

Tako je prema podacima Ministarstva finansija iz 1925. godine koja je prva godina za koju postoje egzaktne računice u Vojvodini naplaćeno 131 milion 336 hiljada 108 dinara poreza, dok je u čitavom tzv. „srbijanskom bloku“ Srbija, Crna Gora, Kosovo i Makedonija, koji je imao preko četiri puta više stanovnika od Vojvodine naplaćeno gotovo upola manje 60 miliona 212 hiljada 689 dinara. U Hrvatskoj i Slavoniji 66 miliona 889 hiljada dinara, a u Bosni i Hercegovini 30 miliona 66 hiljada 204 dinara, u Sloveniji 56 miliona 570 hiljada 775 dinara i u Dalmaciji 10 miliona 777 hiljada 467 dinara.

Činjenica da je svaki stanovnik Vojvodine platio deset puta veće neposredno opterećenje od građanina Srbije, dala je osnovu istoričarima da to nazovu poreskom pljačkom.

Prema izračunavanjima istoričara za dekadu 1919. do 1928. godine svaki građanin Vojvodine je godišnje u proseku plaćao 939 dinara poreza, dok je stanovnik tzv. „srbijanskog bloka“ plaćao samo 180 dinara, Slovenije 507, Hrvatske i Slavonije 406, Dalmacije 230 i Bosne i Hercegovine 267 dinara.

Čak i nakon ujednačavanja poreza i unifikacije države nakon zavođenja šestojanuarske diktature 1929. godine i podele zemlje na banovine, zadržane su velike razlike u poreskom opterećivanju različitih delova kraljevine.

Dunavska banovina, čiju je osnovu činila teritorija nekadašnje Vojvodine bila je tri i po puta više opterećena porezima od etnički srpskih delova Kraljevine Jugoslavije. Navedene proporcije, kada je reč o punjenju budžeta, potpuno bi se obrtale kada je reč o rashodnoj strani državnih investicija.

Prema prvim raspoloživim zvaničnim podacima iz 1925. godine Ministarstvo građevine je u Vojvodinu investiralo 16 miliona, dok je u tzv. „srbijanski blok“ uloženo čak 220 miliona dinara. Procentualno prema podacima samog Ministarstva građevine, u deceniji 1925. do 1934. godine u Srbiju je uloženo 63% a u Vojvodinu samo 4% budžeta tog ministarstva.

Slične proporcije su i u drugim ministarstvima koja su bila investiciono aktivna, pa je tako Ministarstvo saobraćaja u Srbiju, sve zajedno sa Makedonijom, uložilo 84% svog budžeta u periodu 920-935, a u Vojvodinu tek dva i po posto.

Ako je navedena proporcija i imala opravdanje u prvim posleratnim godinama, zbog ratne devastacije Srbije, produžavanje tretiranja Vojvodine, ali i ostalih zauzetih krajeva, kao pokorenih teritorija, gubilo je opravdanje jer je trajanje tog statusa podignuto na čitav međuratni period, znači od 1918. godine do 1941. godine.

Tokom dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka pod represivnim merama diktature je izložena besprimernoj ekonomskoj eksploataciji u Vojvodini se stvorio širok autonomistički front sa ciljem promene statusa i ustavnog položaja ove istorijske pokrajine.

Većina političkih subjekata u Vojvodini su stav o neophodnosti državno-pravnog statusa ove oblasti, definisali na Somborskoj konferenciji, održanoj poluilegalno u julu 1932. godine u stanu političara, Jovana Laloševića.

Domaćin skupa i prvak somborskih radikala, Lalošević, mračno je predstavio decenijski bilans Vojvodine u Jugoslaviji rekavši: „Da je u vreme ulaska u novu državu, ona je bila bogata, sređena, krcato puna i napredna i privredno i kulturno i društveno. Aktuelnu situaciju u Vojvodini opisao je kao isceđeni limun jer je bila upropašćena, razrivena, privredno dovedena do prosjačkog štapa“, citat završen.

Ključne uzroke siromašenja i devastacije Vojvodine, on je identifikovao u poreskoj nejednakosti i opterećenosti Vojvodine, uništenju opštinskih samouprava, administrativnoj neuređenosti, korumpiranom i nekompetentnom činovništvu koje je dovedeno sa strane, a na ovom skupu je doneta i poznata Somborska revolucija koja je zahtevala da se neodložno, citiram…

(Vojislav Šešelj: Rezolucija.)

Rezolucija sam i rekao.

(Vojislav Šešelj: Rekao si revolucija. Evo, neka ti kažu tvoje koleginice. Ti si rekao revolucija. Mani se revolucije.)

Ima suviše slova „R“ da bi smo raspravljali o tome.

(Vojislav Šešelj: Okani se revolucije.)

Dakle, u pitanju je Somborska Rezolucija, koja je zahtevala da se neodložno sprovede u život načelo Vojvodina Vojvođanima, s istim onakvim pravima kakva će uživati i druge pokrajine i sa istim onakvim upravnim sistemom kakav će biti uveden u druge pokrajine.

Dalje je traženo da se na položaj u državnoj upravi na teritoriji Vojvodine, budu popunjeni Vojvođanima, kao i da građani Vojvodine imaju svoje reprezentativne predstavnike u Vladi i svim državnim institucijama u Beogradu.

Somborska konferencija i na njoj doneta Rezolucija faktički su početak delovanja Vojvođanskog fronta nadnacionalne i anticentralističke grupacije političkih stranaka, koja je delovala sa ciljem preuređenja države i ostvarenja cilja vojvođanske autonomije.

Somborska Rezolucija vratila je u političku nomenklaturu retoriku, istorijski pojam i ime Vojvodine u granicama Banata, Bačke, Baranje i dela Srema. Nakon somborske, sledila je Novosadska konferencija 1932. godine, na kojoj su raznorodni politički akteri tragali za državno pravnim rešenjem vojvođanskog pitanja.

Politička agenda vojvođanskog fronta, kao politički pluralne asocijacije, koja će demokratskim putem artikulisati vojvođansko pitanje kao ustavno, težila je federalizaciji Jugoslavije, u kojoj bi Vojvodina bila federalna jedinica, ravnopravna sa drugima. Federalni status je, smatrali su, bio nužan, kao vid samoodbrane Vojvodine od zloupotreba i ekonomske eksploatacije.

Prema interpretaciji Samostalne demokratske stranke, vojvođansko pitanje se pojavilo zbog ekonomskih problema, navodi se – „to tamo Srbi vode, to nije separatizam, to je samoodbrana vojvođanska, u Vojvodini je ekonomski motiv glavni“. Zatvoreni navodnici.

Na taj način je liberalno pretežno srpsko građanstvo nametnulo vojvođansko pitanje kao ustavno, ali i demokratsko pitanje, odbacivši koncepcije nacionalističkih krugova koji su se protivili svakoj njenoj autonomnosti.

Uprkos protivljenjima iz Beograda, Novosadska i Somborska rezolucija afirmisale su ideju vojvođanske autonomije i jačale njenu samosvest, kao i opozicione i demokratske pokrete u njoj. Platformu liberalno vojvođanskog fronta podržala je ilegalna KPJ, koja je zagovarala federativno preuređenje države sa Vojvodinom kao zasebnom jedinicom.

Navedeni stav eksplicitnije od drugih izrazio je Žarko Zrenjanin, prvi čovek komunističke partije u Vojvodini, koji je formulisao platformu federalne pozicije Vojvodine u Jugoslaviji. Navodeći specifičnosti Vojvodine u ekonomskoj i nacionalnoj sferi, on je pisao da se ova samostalna istorijska jedinica sa svojom tradicijom ne može bez posledica po njene narode uključiti ni u jednu pokrajinu, zbog čega, smatrao je, Vojvodina treba da bude ravnopravna jedinica u budućem državnom preuređenju sa ostalim pokrajinama. I zbog toga se ne treba čuditi uspehu narodnooslobodilačkog pokreta u Vojvodini.

Nakon napada nacističke Nemačke na Jugoslaviju 1941. godine, kapitulacije vojske i okupatorske podele države, Vojvodina je potpala pod tri represivna okupaciona režima. Srem je uključen u sastav kvislinške nezavisne države Hrvatske, Bačku i Baranju anektirala je Hortijeva Mađarska, dok je Banat bio pod specijalno nemačkom upravom.

Antifašistički pokret u Vojvodini se organizovao i solidno razvio već 1941. godine u Bačkoj i Banatu, a i u Sremu. Partizanski antifašistički pokret pod vođstvom KPJ od početka otvara i pitanje u Vojvodini u budućem federalnom uređenju, koja će nastajati tokom rata i posle oslobođenja zemlje.

U pitanju je jasno političko opredeljenje za autonomiju Vojvodine u procesima federalizacije jugoslovenske države.

O uspesima vojvođanskih partizanskih jedinica na frontu, ali i konstituisanje političkih i vojnih institucija vojvođanskog karaktera, glavnog štaba za Vojvodinu, glavnog narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine, pokrajinskog Komiteta KPJ za Vojvodinu, obezbeđivala se osnova za drugačije rešenje statusa Vojvodine i nesumnjivo anticipirao njen ravnopravni status u novoj federaciji koja se kreirala.

U tom smislu, politička i vojna institucionalizacija narodnooslobodilačkog pokreta Vojvodine i veoma razvijen antifašistički pokret, istorijski su odredili njen autonomni status i to kao jugoslovenske jedinice, jer su u ratu formirane pokrajinske institucije bile u neposrednoj vezi sa jugoslovenskim rukovodstvom i njegovim direktnim političkim i vojnim ingerencijama.

Ipak, odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a 1943. godine konstituišu jugoslovensku federaciju na nacionalnim, a ne na istorijskim osnovama, sa izuzetkom BiH. Zbog toga Vojvodina na Drugom zasedanju AVNOJ-a nije pomenuta, verovatno i kao rezultat činjenice da je nakon pogibije Žarka Zrenjanina novembra 1942. godine bila politički slabo reprezentovana i bez svog uticajnog čoveka u partijskom vrhu.

Konstituisanje autonomije Vojvodine i njeno vezivanje za Srbiju okončano je nakon konačnog oslobođenja Jugoslavije od fašizma 30, 31. jula 1945. godine na Skupštini izaslanika naroda Vojvodine Srba, Mađara, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina i Jevreja. Ona je donela na osnovama istorijskih, nacionalnih i drugih specifičnosti odluku o konstituisanju Vojvodine u autonomnu pokrajinu. Istovremeno je na Skupštini odlučeno da se autonomna pokrajina prisajedini Srbiji kao federalnoj jedinici nove Jugoslavije.

Važno je istaći da je iz redova svih nabrojenih naroda govorio po jedan predstavnik koji je podržao stav o autonomnoj Vojvodini koja pristupa Srbiji. Njihove izjave su bile zvanične i štampane uz odluku Skupštine u Službenom listu Vojvodine, čime su dobile pravnu snagu, ali je i naglašeno da su narodi Vojvodine bili u temelju njene autonomije kao konstituensi.

Takođe, u formalno-pravnom smislu je važno afirmisati prisajedinjenje iz 1945. godine. Naime, odlukama međunarodno priznate privremene Narodne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije, koja je ovde zasedala tom prilikom, odlučeno je da se Autonomna Pokrajina Vojvodina prisajedini Srbiji kao federalnoj jedinici nove Jugoslavije.

Posebno je naglašeno da između predratne i današnje Jugoslavije nema u pogledu njenog unutrašnjeg uređenja nikakvog kontinuiteta. Međunarodno, nova Jugoslavija pod vlašću komunista je prihvatila kontinuitet sa kraljevinom, ali u unutrašnjem poretku proklamovan je potpuni pravni, revolucionarni diskontinuitet. Zbog toga je i formalno-pravno, ali i politički bilo nužno obnoviti vezu Vojvodine sa Srbijom 1945. godine.

Odluke Skupštine izaslanika kao nacionalno i politički pluralne institucije verifikovao je AVNOJ na svom Trećem zasedanju 10. avgusta 1945. godine, istoga dana kada prerasta u privremenu Narodnu skupštinu DF Jugoslavije, najviše zakonodavno i predstavničko telo nove Jugoslavije, koje je imalo i puno međunarodno priznanje svih članica antifašističke koalicije.

Međutim, već 1. septembra 1945. godine predsedništvo nove Narodne skupštine Srbije donosi Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne Pokrajine Vojvodine. Rukovodstvo Srbije preko navedenog akta je pokušalo da ozakoni tumačenje prema kome je autonomiju Vojvodine formirala Srbija. Zakon je otvorio pitanje ko je ustanovio autonomiju Vojvodine i da li se njime pravno obesmišljava odluka Skupštine izaslanika naroda Vojvodine i potvrda jugoslovenske skupštine od 10. avgusta 1945. godine.

Posle rata, u merama konfiskacije, kolonizacije, kao i prisilnim otkupom i nacionalizacijom, Vojvodina u velikoj meri je izmenila ne samo etničku, već i socijalnu strukturu, izgubivši dotadašnji i međuetnički balans i ekonomsku osnovu svoje autonomije, a to je bila razvijena srednja klasa.

Kada se navedenim procesima u ekonomiji doda i selidba privrednih subjekata na zapad Jugoslavije zbog izgledne Staljinove agresije na Jugoslaviju, posle 1948. godine, za koju se verovalo da bi trebalo da ide preko vojvođanske ravnice, kao i još uvek rigidan centralistički sistem i formalni karakter autonomije, bilo je potpuno očekivano privredno zaostajanje Vojvodine krajem 40-ih i 50-ih godina.

Ipak, Vojvodina je najviše bila pogođena prinudnom akumulacijom kapitala u cilju industrijskog razvoja na račun poljoprivredne proizvodnje. Prema izračunima ekonomista, preko dispariteta cena poljoprivrednih industrijskih proizvoda Jugoslavije, je iz poljoprivrede u industriju, između 1952. i 1966. godine, preliveno oko pet milijardi dolara. Uzimajući u obzir strukturu vojvođanske privrede, procena je da je iz Vojvodine na ovaj način oduzeto i upumpano u industrijalizaciju više od dve milijarde dolara.

Poseban problem predstavlja činjenica da je podizanje industrijskih postrojenja u tom periodu zaobilazilo Vojvodinu, ali je posebno poguban bio upravo obrnut proces, izmeštanje već postojećih industrijskih postrojenja iz Vojvodine. U periodu 1945-1951. godina, iz Vojvodine je bez naknade oduzeto i izmešteno u druge krajeve Jugoslavije 59 industrijskih preduzeća, među kojima i električne centrale, livnice, hemijske fabrike, fabrike drvne industrije, štamparije, ciglane, kudeljare, šećerane, uljare, mlinovi itd.

Uza sve to, ni jedna od 66 fabrika, koje je Jugoslavija dobila iz Nemačke na ime ratne štete, nije smeštena u Vojvodinu. Doda li se tome dramatičan disparitet cena između industrije i poljoprivrede, ne čudu stav ekonomista da je Vojvodina dala ogromni doprinos formiranju akumulacije Jugoslaviji gubeći ogromna sredstva na sopstveni razvoj.

Do kraja 60-ih ekonomski razvoj Vojvodine je bio usporen i ona je zaostajala u odnosu na druge delove zemlje. U okolnostima velikih ekonomskih nedaća u kojima se Pokrajina našla 50-ih godina, već početkom 60-ih se činilo da se stvaraju uslovi da se ona i politički degradira. Zbog permanentnih pokušaja rukovodstva Srbije da promeni i preinači istorijski smisao konstituisanja vojvođanske autonomije nakon 1945. godine, rasprave u jugoslovenskom vrhu početkom 60-ih godina 20. veka stavile su u prvi plan vojvođansko pitanje koje je ponovo otvoreno.

Cilj je bio pokušaj političkog vođstva Srbije da se, pre donošenja novog Ustava 1963. godine, pitanje autonomije Vojvodine reši na drugačiji način, a u krajnjoj konsekvenci ona i konačno ukine. Zahtevi srbijanskog državnog partijskog rukovodstva su išli prevashodno za osporavanje samih osnova autonomije, pokušajima da se ona izrazi isključivo kao pokrajina Srbije koju je Republika svojom jednostranom voljom konstituisala i čiji status može da promeni u svakom trenutku. Nerazumevanje i neprihvatanje ideje složene države izrazilo se u srpskom partijskom vrhu i ovom prilikom napadima na same temelje pokrajinske autonomije i ugrožavanje njenog identiteta i daljeg razvoja.

U to vreme istraživačima je bila uočljiva težnja da se legalizuje stav kako se Srbija na može konstituisati u nacionalnu državu zbog svog složenog karaktera, odnosno postojanja pokrajine. Srbijanski državni partijski vrh, koji je u tom periodu delovao pod snažnim uticajima jugoslovenskog potpredsednika Aleksandra Rankovića, relativizovao je istorijske koncepte i kontinuitet autonomije Vojvodine, marginalizovao istorijski značaj njene višenacionalne strukture u procesu konstituisanja autonomije i opravdanost autonomije kao kategorije jugoslovenskog federalizma.

Međutim, u izmenjenim okolnostima Jugoslavije, u drugoj polovini 60-ih godina, zbog privremene prevlasti reformske orijentacije u društvu, nakon smene Aleksandra Rankovića, dubokim promenama bila je podrvrgnuta i Federacija od 1967. do 1971. godine. Od ukupno tri grupe, drugi set amandmana na Ustav jugoslovenska Skupština je proglasila 26. decembra 1968. godine i on je dominantno uređivao položaj autonomnih pokrajina. Od 13 amandman većina amandmana je išla za tim da ojača subjektivitet Republike i pokrajina. U 18. amandmanu stoji izričito da Jugoslovenska federacija štiti Ustavom utvrđena prava i dužnosti autonomnih pokrajina, što je Srbija doživela kao uplitanje u svoja suverena prava.

Amandmani iz 1968. godine su dalje predviđali da se teritorija autonomnih pokrajina nije mogla menjati bez saglasnosti pokrajinskih skupština.

Pravosudni sistem pokrajina izjednačen je sa onim u republikama, a Vojvodina je dobila i svoj Vrhovni sud.

Treća grupa amandmana na Ustav, proglašen u Skupštini SFRJ 30. juna 1971. godine, donevši najsuštinskije promene jugoslovenskom federalizmu, dodatno proširivši ingerencije pokrajine. Republike i pokrajine su imale pravo veta kada bi procenile da su im ugroženi vitalni interesi. Takođe, Ustav je mogao biti promenjen odlukom Savezne skupštine uz saglasnost skupština svih Republika i autonomnih pokrajina, dakle, koncensuzom.

Ustavne reforme i prekompozicije jugoslovenskog federalizma, koje je išlo u pravcu dalje decentralizacije, osnaživanja republičke državnosti i značajnog povećavanja nadležnosti pokrajina, nisu prošli bez snažnog otpora u Srbiji. Deo republičkog rukovodstva Srbije i uticajni delovi nacionalističke inteligencije, nezadovoljni predloženim rešenjima, organizovali su raspravu na Pravnom fakultetu 1971. godine na kome je oštro napadnuto, pre svega, dalje širenje pokrajinske autonomije.

Uprkos tome, usvojene ustavne promene išle su u smeru dalje demokratizacije društva i decentralizacije zemlje, a pre svega je izmenjen položaj pokrajina koje su dobile znatno širu autonomiju. Završetak te ustavne reforme bio je označen donošenjem Ustava iz 1974. godine.

Položaj Vojvodine u Jugoslovenskoj federaciji garantovao je zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, pravo na imovinu i raspolaganje vlastitim prihodima. Vojvođanska autonomija bila je garantovana Saveznim Ustavom i pravom veta koji je posedovala. Ovi preduslovi stvorili su period istorijski neuporedivog ekonomskog razvoja Vojvodine. Iste 1974. godine, kada je usvojen i poslednji jugoslovenski Ustav, i Vojvodina je dobijanje pune i suštinske autonomije krunisala donošenjem svog Ustava.

U to vreme se dešava, kao rezultat pune autonomije, najveći i najintenzivniji ekonomski uspon Vojvodine. Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika, koji je najbolji merilac stvarnog života ljudi, u Vojvodini se već 1975. godine izjednačio sa Hrvatskom, ispred je bila samo Slovenija. Hrvatska sa 17.500 dinara po glavi stanovnika, Slovenija i Vojvodina sa preko 16.000 su spadale, prema međunarodnim merilima, u razvijene delove sveta. Srbija je tada bila na nivou Federacije, srednje razvijena sa tendencijom pada, a svi ostali – Kosovo, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora bili su ispod 10.000 dinara po glavi i računali su se u nerazvijena područja.

Vojvodina je do sredine 60-ih godina, kao nerazvijeni deo Jugoslavije, 1968. godine, dobila prva suštinska autonomna prava, već 1971. srednje je razvijena na nivou Federacije, 1971. godine se proširila autonomija, pa se utvrđuje 1974. godine i već 1975. godine Vojvodina je najrazvijeniji deo prema ekonomskim računima. To se sve dešava dok Jugoslavija i Evropa 70-ih i 80-oh godina stagniraju usled ekonomske recesije.

Prema podacima u tom periodu izrađeno je i rekonstruisano preko 250 fabrika u Vojvodini, među kojima su: „Naftagas“, Azotara u Pančevu, „Jugoremedija“ u Zrenjaninu, „Hemofarm“ u Vršcu, „Banini“ u Kikindi, „Jafa“ u Crvenki, „Karneks“ u Vrbasu, „Neoplanta“ u Novom Sadu, „Matros“ u Sremskoj Mitrovici itd. Formirane su: „Panonska banka“, „Novosadska banka“, „Vojvođanska banka“. Izgrađeni su Somborsko pozorište i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Izgrađena je banja u Kanjiži i mnoštvo bolnica i domova zdravlja, između ostalog, u Sremskoj Kamenici, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Vršcu, Senti i mnogim drugim gradovima. Građeni su mostovi preko Tise i Tamiša, ali i Save kod Sremske Mitrovice, a samo preko Dunava je u tom periodu podignuto šest novih mostova, i to kod Bezdana, Bogojeva, Bačke Palanke, Beške, Novog Sada i Kovina.

Međutim, ni tada neće prestati pritisak za smanjenjem i ukidanjem autonomije pokrajine. Tako je grupa političkih čelnika Srbije samo dve godine posle donošenja Ustava 1976. godine napisala „Plavu knjigu“ kojom se otvoreno napadao položaj i status autonomnih pokrajina. Čvrst stav jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita u zaštiti autonomije Vojvodine i Kosova sprečio je dalje pritiske, ali nakon njegove smrti 1980. godine, sredinom 80-ih godina 20. veka, Memorandum SANU, kao uvod u krvavo razbijanje Jugoslavije, žestoko se obrušio i na vojvođansku autonomiju.

Novo centralistički orijentisano rukovodstvo Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem krenulo je u leto 1988. godine u medijsku kampanju protiv pokrajinskih autonomija Vojvodine i Kosova, a u Vojvodini su počele i režirane demonstracije i ulično iskazivanje nezadovoljstva njenim statusom. Vrhunac nasilnih protesta koje je novi nacionalistički politički vrh Srbije organizovao u Novom Sadu, kao glavnom gradu Vojvodine, desio se 6. oktobra 1988. godine kada je pokrajinsko rukovodstvo, pod žestokim pritiskom uličnih okupljanja, podnelo ostavke. Prethodno ih je novi lider Srbije Slobodan Milošević optužio sa separatizam.

Medijska kampanja protiv smenjenog rukovodstva nastavljena je i u mesecima koji su sledili i bila je usmerena na pripremu javnosti za konačno ukidanje autonomnih prava Vojvodine. Radikalne kadrovske promene, kako su se nazivale, kao i raskid sa autonomaškom politikom, dovele su na ključne pozicije u Vojvodini najkonzervativnije zagovornike centralističke politike. Novi pokrajinski kadrovi, kao i do tada kosmopolitski vojvođanski mediji, preko noći su postali najgorljiviji promoteri nacionalističke politike i svakodnevnog govora mržnje. Na ulici proizvedenu realnost trebalo je usaditi u najšire slojeve stanovništva. Nakon oktobarske nasilne smene pokrajinskog rukovodstva, ustavne promene i faktičkog ukidanja autonomije Vojvodine, sve je to dalje bila samo formalnost.

Konačni čin odigrao se u martu 1989. godine kada su usvojeni amandmani na Ustav Srbije kojima je autonomija dveju pokrajina svedena na minimum i suštinski prestala da postoji. Ubrzo nakon smene pokrajinskog rukovodstva i ustavnih promena usledila je jedna od najtemeljnijih čistki u istoriji Vojvodini.

Ne postoje egzaktni podaci, ali se procenjuje da je tokom i nakon tzv. antibirokratske revolucije u Pokrajini smenjeno oko 40 hiljada političkih funkcionera, visokih državnih činovnika, šefova policije, sudija, direktora zdravstvenih, kulturnih, prosvetnih, naučnih i informativnih centara.

U privredi je smeno oko 80% rukovodećeg kadra. Samo u dotadašnjoj vojvođanskoj prestonici Novom Sadu su smenjeni čelni ljudi svih pet banaka, kao i direktori Pošte, Železnice i Naftagasa. Ni jedan urednik informativnih kuća nije ostao na svojoj poziciji, menjane su čitave redakcije i to na svim do tada službenim jezicima u Pokrajini. Ukinuti su vojvođanski investicioni penzioni fondovi a sredstva su prebačena u republički centar.

U ekonomskom smislu, bilans Vojvodine u jugoslovenskoj državi je bio negativan. Ona je postala sastavni deo Kraljevine SHS 1918. godine kao najrazvijenija južno-slovenska oblast. Po stepenu razvijenosti, Vojvodina je bila izjednačena sa Slovenijom, iznad Hrvatske i daleko razvijenija od svih ostalih. Pred raspad Jugoslavije 1986. godine razvijenost Vojvodine i Slovenije je bio 1:1,4. Slovenija je posle sedam decenija jugoslovenskog razvoja pretekla Vojvodinu po veličini društvenog proizvoda za 40%, ali ove računice deluju odlično kada se uporede sa bilansima Vojvodine u centralističkoj Srbiji, nakon raspada Jugoslavije 1991. godine. Dakle, ako se uzme 2000. kao poredbena godina tada svaka komparacija Slovenije i Vojvodine mora biti po Pokrajinu okarakterisana kao potpuna istorijska katastrofa, jer je odnos 8:1. Samo decenija 1990-2000. provedena u unitarnoj i centralističkoj Srbiji kao rezultat tzv. antibirokratske revolucije 1988. podigla je razvijenost, razliku razvijenosti između Slovenije i Vojvodine čak osam puta na štetu Pokrajine.

Naposletku, nakon raspada Jugoslavije i početka ratova 1991. godine pristupilo se i etničkom inženjeringu u Vojvodini, odnosno izmeni nacionalne strukture stanovništva. Etničko čišćenje Vojvodine najviše je bilo izraženo u Sremu, a umesto dela njenih dotadašnjih stanovnika, uglavnom nesprske nacionalnosti koji su se iseljavali, često podstaknuti nasiljem, batinjanjem i pretnjama, naseljeno je srpsko stanovništvo izbeglo iz Hrvatske ili BiH.

Stroga centralizacija tokom devedesetih godina 20 veka dovela je do brze i temeljne pauperizacije Vojvodine koja je od jednog od razvijenih političko teritorijalnih subjekata srednje razvije socijalističke Jugoslavije postala nerazvijeni region Srbije.

Nakon demokratskih promena u Srbiji i pada autoritarnog režima 2000. godine položaj Vojvodine u izvesnoj meri je popravljen. Prema Statutu iz 2009. godine dobila je pravo na svoje simbole, grb i zastavu i uvećana su joj dotadašnja ovlašćenja. Ipak, sve je to veoma daleko od zakonodavne, izvršne i sudske vlasti i prava na raspolaganje svojom imovinom i ubiranja prihoda na svojoj teritoriji koju je imala u drugoj Jugoslaviji, ali i takav minimalni iskorak Srbija je osporila odlukom Ustavnog suda 2012. godine kada su ključne odredbe Statuta Vojvodine stavljene van snage.

Možda najbolje nominalne, autonomni simbol Vojvodine kao viševekovne istorijske pokrajine koja je svoju autonomiju izvorno konstituisala izražen voljom njenih naroda 1945. godine prezentuje član 182. Ustava Srbije iz 2006. godine u kome stoji da AP Vojvodina je nastala 2006. godine i tim Ustavom i da se njima prema važećoj proceduri može i ukinuti.

Autonomna pokrajina Vojvodina je 2002. godine dobila svoj grb i 2004. godine zastavu. Prema novom Statutu AP Vojvodine iz 2014. godine, za koji LSV jedina nije glasala, uvodi se termin – tradicionalni simboli. Reč je o podvali i pokušaju da se AP Vojvodini nametnu dupli simboli. Najpre je neophodno istaći da se sam izraz – tradicionalni simboli, da je sam izraz – tradicionalni simboli nepoznat u svetskoj teoriji, ali i praksi. Podrazumeva se da simboli nekog entiteta, države, grada, regije uključuju i istorijska obeležja, kao što i sadašnji simboli AP Vojvodine imaju u sebi istorijska svojstva.

Posebno je sporna i neodrživa dihotomija, paralelizam simbola koji drugi nemaju. Nije slučajno da se to dešava samo u Vojvodini. Namera je da se tzv. tradicionalnim simbolima potisnu ili relativizuju njena postojeća i legalna obeležja. Sporno je zbog toga i sve ostalo.

Zašto se kao tzv. tradicionalni simboli nameću baš oni simboli koji nisu bili institucionalno prihvaćeni, jer predloženo rešenje je samo jedan od nekoliko ad hok simbola koji su korišćeni tokom revolucionarnog srpskog pokreta 1848.-1849. godine, a koji nikada ni od koga nisu ni formalno usvojeni, niti prihvaćeni. Razlog zbog koga se insistira upravo na ovakvom tzv. tradicionalnom grb, a ne na nekom drugom prisutnom 1848.-1849. godine, jeste činjenica da on nije ništa drugo do grb Kneževine Srbije korišćen između 1839. i 1882. godine. Jedina razlika je u tome što se u opisu grba navode vojvodska porfira i vojvodska kruna, a u opisu grba Kneževine Srbije kneževska porfira i kneževska kruna.

Dakle, simboli Kneževine Srbije iz 19. veka postali su simboli današnje Vojvodine, dok se oni istovremeno ne koriste kao tradicionalni simboli Republike Srbije sa kojom imaju neosporni istorijski kontinuitet.

Nema sumnje da se iza ovoga krije namera da se navedenim istorijskim falsifikatom poništi svaka autentičnosti i samosvojnost Vojvodine, kao i njen istorijski identitet.

Sa druge strane, legitimno je postaviti pitanje - zašto kao tradicionalni simboli nisu izabrani zastava i grb Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata koja je kao krunovina austrijske carevine postojala 11 godina, od 1849. do 1860. godine. Ti simboli za razliku od ovih revolucionarnih su bili legalni, usvojeni i čitavu deceniju u upotrebi, ali ti stvarni simboli vojvodstva su odražavali državu u kojoj su nastali, pa su predlagačima ovih tzv. tradicionalnih simbola bili nesimpatični, te su ih prećutali, rečju – kreatori ove farsične predstave su se ponašali kao svaki kupac u supermarketu, odabrali su ono što njihovom izmišljanju tradicije najviše odgovara, a to je falsifikovanje i izrugivanje prošlosti.

Ipak suštinu nametanja tzv. tradicionalnih simbola sa namerom da se njima potisnu i relativizuju njena sadašnja obeležja čini ideja o promeni koncepcije Vojvodine. Takozvana tradicionalna zastava i grb odražavaju devetnaestovekovni koncept srpske Vojvodine kao etnički, kulturno definisanog srpskog prostora, autonomne jedinice u okviru Habzburške monarhije. Reč je o ideji koja se istorijski posmatrano iscrpela i nestala iz jasnog razloga jer je 1918. godine postigla osnovni cilj – nacionalno ujedinjenje Srba.

Sa druge strane, savremena današnja AP Vojvodina rezultat je delovanja različitih političkih snaga okupljenih u vojvođanskom frontu. Početkom tridesetih godina 20 veka javlja se Vojvođanski autonomistički pokret uobličen u ideološki politički heterogenu koaliciju – Vojvođanski front sa ključnom parolom – Vojvodina Vojvođanima i sa idejom o autonomnoj Vojvodini koja pripada svim njenim građanima bez obzira na nacionalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost.

Iako je ovaj pokret bio višenacionalan, nosilac ovog koncepta autonomne Vojvodine kao suštinski različitog od etničkog devetnaesto-vekovnog koncepta srpske Vojvodine bilo je pre svega liberalno srpsko građanstvo.

Navedena ideja postavila je okvir iz koga je posle Drugog svetskog rata kao rezultat antifašističke pobede i konstituisana AP Vojvodina. Sve navedeno jasno pokazuje koliko pitanja tzv. grba i zastave ima suštinski, a ne samo simbolički značaj, zbog čega i pokušaj oktroisanja tzv. i tradicionalnih simbola pa još i nepriznatih iz 19. veka, ne samo anahrona i bespotrebno nego iznad svega istorijski i teoretski neutemeljeno.

Sve ovo sam pročitao zbog toga da bih objasnio razloge zbog kojih smo predložili rezoluciju o Vojvodini. Obzirom da se ide u susret donošenju novog ustava Republike Srbije mislimo da taj ustav mora u sebi sadržati vrlo jasno i precizno definisanu poziciju AP Vojvodine koja je, kao što ste čuli u ovom izlaganju, istorijska pokrajina koja sa svojom teritorijom, svojim stanovništvom, sa svojom privredom, kulturom, tradicijom ušla u sastav Srbije 1918. godine i to je obeleženo prošle godine.

Međutim, već 1919. godine se razmatralo pitanje toga šta se zaista dogodilo i zbog čega najedanput umesto da predstavljaju građane ljudi koje bi oni birali im se iz Beograda šalju oni koji će biti namesnici, praktično, za upravu nad Vojvodinom.

Pitanje rezolucije o kojoj govorimo je pitanje opredeljivanja ove Skupštine oko toga da li ova Skupština želi ili ne želi da se Srbija uredi u budućem periodu kao moderna, složena država gde niko ne poriče niti mu pada na pamet da poriče neodvojivost Vojvodine od Srbije. U tom smislu, pokazaću vam jedan dokument koji je možda malo zaboravljen, ali koji volim da pokažem jer ga nisam neko vreme pokazivao, mada mislim da je dosta važan.

Dokument je od 18. oktobra 2007. godine i u ovu dokumentu Vlada daje odgovor na poslaničko pitanje u skladu sa članom 198. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, gde je pitanje poslanika Nikole Žutića …

(Vojislav Šešelj: Nikola Žutić, veliki srpski istoričar?)

Tako je, Nikola Žutić. Postavio je pitanje – šta Vlada Republike Srbije misli preduzeti protiv antisrpskih akata otvorenog separatizma vojvođanskih ligaša? To je bilo pitanje.

Odgovor je glasio – MUP na osnovu dosadašnjih saznanja ne raspolaže podacima u vezi sa navedenim poslaničkim pitanjem, MUP preduzima potrebne aktivnosti iz svoje nadležnosti koje se odnose na zaštitu života, prava, slobode i drugih vrednosti, saglasno članu 5. Zakona o ministarstvima i članom 10. Zakona o policiji, kao i drugim pozitivno-pravnim normama, predsednik Vojislav Koštunica.

Drugim rečima, potpuno je jasno da nikakvog separatizma od strane LSV ili bilo koje druge organizacije u Vojvodini nema. Vojvodina ne može biti nezavisna država, ne može biti iz sledećih razloga. Pre svega, Vojvodina se graniči sa nacionalno zasnovanim državama čiji delovi etničkog korpusa žive u Vojvodini. Trenutno većina, i to velika većina stanovnika Vojvodina su etnički srpske nacionalnosti i jednostavno bilo kakvo osamostaljenje Vojvodine u nezavisnu državu bi značilo stalne konflikte i stalne pokušaje da se ona ili raskomada ili preuzme od neke od okolnih država. Obzirom na aktuelno stanje i na ono kako sada Vojvodina izgleda, sve ovo što sam vam čitao služi samo tome da se razume da ideja ukidanja vojvođanske autonomije postoji već 150 godina, a da ta ideja 150 godina ne uspeva zato što je vojvođanska autonomija utemeljena upravo u one slojeve stanovništva koji se u Vojvodini stalno obnavljaju.

Sve u svemu, pitanje autonomije Vojvodine je suštinski pitanje demokratije u Srbiji. Nezavisna država Vojvodina ne može, ponavljam, da postoji. Vojvodina može postojati samo kao politička zajednica u složenoj Republici Srbiji. Međutim, ukoliko se bude izbegavala ova činjenica o kojoj govorimo i ukoliko se bude stalno išlo za tim da se autonomija Vojvodina dokine, ukine, zabrani, obesmisli itd, Vojvodina će prestati da postoji, ali ne tako što će se nekim čudom izmutirati u nešto što na nije. Ne, nego tako što ćete imati situaciju da jedan ogroman broj stanovnika Vojvodine iz nje ode.

Ako se želi zaustaviti iseljavanja ljudi iz Vojvodine, sada govorim samo o Vojvodini, onda ona mora dobiti mogućnost odlučivanja u okviru svojih nadležnosti na svojoj teritoriji. To sada nije slučaj.

U Ustavu Republike Srbije, protiv koga je LSV zajedno sa LDP demonstrirala prilikom njegovog donošenja, jasno piše u članu 184. – finansijska autonomija autonomnih pokrajina, jer Ustav predviđa mogućnost pravljenja drugih autonomnih pokrajina, te bi bilo potpuno logično da se Srbija konstituiše kao država koja ima i srednje nivoe vlasti. Taj srednji nivo vlasti je nivo, jedinica veličine dva miliona stanovnika koje bi teoretski bile Vojvodina, Šumadija, Niška oblast, kako bih se već izrazio …

(Vojislav Šešelj: Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Crna Gora …)

Da li biste upozorili gospodina da obnovi gradivo iz geografije? To su prostori u drugim državama.

(Vojislav Šešelj: To je samo privremeno.)

Ja govorim o Srbiji. Znači, pošto bi bilo u pitanju praktično jedan oblik decentralizacije u srednjem nivou vlasti, time bi se i odgovornost i odlučivanje spustili na niži nivo, čime bi bili bliži građanima i omogućavali i bolju kontrolu i veću stabilnost države kao takve.

Sve u svemu, upravo zbog toga, član Ustava 184. glasi – Finansijska autonomija autonomnih pokrajina, alineja 3 - zakonom se određuje učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije, budžet AP Vojvodine, znači taksativno nabrojan, pošto se AP Kosovo spominje samo u preambuli, iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta AP Vojvodine koristi finansiranje kapitalnih rashoda.

Ovo je trebalo da bude uređeno zakonom. Ponoviću, zakonom se određuje učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije. Ovo je ustavni zakon za sprovođenje Ustava Srbije „Službeni glasnik“ broj 98 od 10. novembra 2006. godine. Dakle, u članu 15. – opšti rok za usklađivanje zakona sa Ustavom do 31. decembra 2008. godine, to je bilo pre deset godina, uskladiće se svi ostali zakoni koji nisu u skladu sa Ustavom. To znači da će se napraviti i zakon o finansiranju AP Vojvodine da bi mogao da se primenjuje, da bi Ustav bio u potpunosti primenjiv i sproveden.

Pošto to do sada nije učinjeno, a bilo je pokušaja u više navrata da se to uradi, bilo je recimo situacija da je 2012. godine Mlađan Dinkić, ako se sećate tog ministra, obećao, pošto je imao u nadležnosti i decentralizaciju, da će se te godine doneti taj zakon.

Sledeće godine, ministar finansija Lazar Krstić donosi istu takvu odluku i to najavljuje, da će se 2013. godine doneti taj zakon. Ministar finansija Dušan Vujović u istoj ovo j sali, neki od vas su bili i prisutni, je rekao da nije nikakav problem doneti zakon o finansiranju Vojvodine, ali da je to pitanje koherentne političke volje, koje tada nije bilo.

Sada postavljam jedno pitanje – ako već pokrajinska administracija smatra, ova današnja aktuelna, smatra da nije vreme za donošenje ovog zakona, jer se nisu stekli uslovi, onda dolazimo u poziciju da s time od strane i pokrajinske administracije i ove skupštine duboko narušava ustavni poredak Republike Srbije. Narušava se time, na isti način kao što je narušena svaka priča o pravnoj državi Republike Srbije, donošenjem Zakona o lustraciji koji je bio oročen na deset godina i nikada nije primenjen.

Isto tako, nedonošenjem zakona o finansiranju Vojvodine, na kome je pokrajinska administracija radila još tamo 2014, 2015. godine, nedonošenjem ovoga zakona se preskače činjenica da ko ne poštuje taj deo ustavne obaveze i Ustava kao najvišeg pravnog akta, može da ne poštuje i bilo koji drugi član Ustava. Recimo, ne znam, član 58. - jemči se mirno uživanje svojina i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, itd. Sve to piše, međutim, sve to ne mora tako da bude. Sve to može da se pretvori, kao što je vojvođanska imovina potezom birokratskog pera, pretvorena u državnu imovinu Republike Srbije, iako je Vojvodina bila kao društveno-politička zajednica, pravni subjekat koji je mogao da bukvalno podiže kredite od kojih su zidani autoputevi i da ih vraća iz svojih izvornih sredstava.

Dakle, ovde ne govorimo samo o AP Vojvodini ili o Zakonu o finansiranju, govorimo o budućem uređenju države, govorimo o budućem Ustavu države, govorimo o tome da li Srbija zaista želi, žao mi je što gospodin Orlić nije tu, jer sam upravo sad njemu hteo da postavim pitanje, šta on misli o tome kao predsednik nadležnog odbora, kako se gleda, ja znam kako pošto sam u Odboru za Evropske integracije, kako nas gledaju kada sopstveni Ustav ne poštujemo deset godina? Kako možemo Poglavlje 23. i 24. koja su vezana za pravnu državu da branimo kad nam se stalno stavlja pod nos sopstveni Ustav, protiv koga, ponoviću, jer sam lično bio protiv, lično organizovali kampanju da na referendumu ne prođe i u Vojvodini nije prošao.

Dakle, ovaj Zakon o finansiranju je usklađen sa ovim Ustavom, mada Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo je smatrao u svom izveštaju od 19. marta 2019. godine, da Predlog rezolucije nije u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije. Predlog rezolucije nije u vezi. Kada smo postavili pitanje – zašto? Koleginica Lazić je tražila da se to razjasni šta je tu protivustavno, onda je za izvestioca Odbora na sednici Narodne skupštine određen predsednik Odbora Đorđe Komlenski, poslanik. Ni on, ni njegova zamenica Gordana Čomić nisu prisutni na ovoj sednici, čime se jasno vidi odnos prema ovom pitanju. Ako ćemo se svesti na to da samo razgovaramo o stvarima koje su dnevno političkog karaktera, onda je ovaj visoki dom izgubio svoju osnovnu namenu, a to je da ljudi razgovaraju, razmenjuju ideje i da učine ono što je najbolje za zemlju i za generacije koje dolaze.

Za ovaj Zakon o finansiranju AP Vojvodine, ja ću vam samo par obrazloženja dati, pošto je objedinjena rasprava u vezi sa tim. Onda bih molio predstavnika Vlade da mi objasni zbog čega nije podržan ovaj predlog zakona ili zašto nije amandmanima intervenisano na ovaj Predlog zakona ili zašto nije odbijen pa donet drugi predlog zakona kada je to Ustavna obaveza koja ističe već deset godina? Hajde, prethodne vlasti nisu valjale, prethodne vlade su bile neodgovorne, ali onda ja to sa punim pravom mogu da ustvrdim i za ovu Vladu da je neodgovorna, da ne radi dovoljno na tome da uskladi svoje ponašanje sa Ustavom.

Sve u svemu, u Predlogu zakona o finansiranju član, hajde da vas ne mučim previše, Ustavom Republike Srbije utvrđeno da tri sedmine budžeta APV ili 42,8% mora da se usmeri u kapitalne rashode. Problem je u tome što da bi se usmerile tri sedmine budžeta Vojvodine u kapitalne rashode, prvo one moraju da postoje, a kada se zna da od recimo, 74 milijarde dinara budžeta za ovu godinu, 44 su transferna sredstva, transferna sredstva koja samo prolaze kroz budžet i moraju se u roku od jednog dana isplatiti krajnjim korisnicima, ostaje samo 30 milijardi. Kad kažem samo 30 milijardi nije dovoljno za sve ovo. To je na nivou ove godine oko 160 miliona evra.

Budžet Grada Beograda je za ovu godinu milijardu evra. Ja vam samo skrećem pažnju da ljudi žive i van Beograda, i da ako ovako nastavi da se ponaša Republika Srbija, njena Vlada i njeni najviši predstavnici građana, a to ste vi koji ovde sedite, onda ćemo doći u poziciju da svi budemo saodgovorni za to što će Srbija da se raseli i da ne ostane na dve šljive, nego na novom i starom Beogradu i da se tu završi čitava priča.

Ima ovde kolega iz Niša, ima ovde kolega iz drugih gradova i ima ljudi koji razumeju o čemu govorim koliko je centralizacija i odsustvo odlučivanja doprinelo tome da se jednostavno ubija svaka inicijativa i da se radi samo na tome kako da se što više približi nekakvom budžetskom finansiranju tj. ruci iz Beograda koja baca mrvice po Srbiji.

Mi smo došli u situaciju, da recimo, imamo SRS koja je veliki protivnik autonomije Vojvodine i smatra da Vojvodinu kao autonomiju treba apsolutno ukinuti. Ali, i dalje i ništa ne smetaju vojvođanske institucije i oni izlaze na vojvođanske izbore, sede u vojvođanskoj Skupštini…

(Vojislav Šešelj, dobacuje.)

Nemoj da lažeš.

Sve u svemu, kako god bilo, poenta je ta da ako se ne dođe do decentralizacije u zemlji, a pokazao sam vam da ako istorijska pokrajina, kao što je Vojvodina, može ovako da bude srozana i uništena, ako može istorijski prostor koji je pokazao da uz malo slobode ekonomske i političke može da prosperira, onda dolazimo u pitanje zašto to ne mogu i drugi prostori, zašto to ne može Šumadija, zašto to ne može Niš, zašto ne možemo da živimo u zemlji gde ćemo preuzeti svako svoju odgovornost za onaj deo prostora Republike Srbije na kome živimo i delujemo, a srednji nivo vlasti omogućava politički uticaj.

Lokalne vlasti, oni koji kažu da to može preko lokalnih institucija da se uradi u smislu opština, gradova itd, ne znaju ili neće da znaju ili lažu da je to moguće. Ne može zbog toga što se lokalna vlast bavi komunalnim problemima, politika se na komunalnom nivou ne može voditi. Ali, politika se na srednjem nivou vlasti može i treba da vodi u smislu zaštite interesa upravo tog regiona, te pokrajine, pokrajine Šumadije, pokrajine čiji bi administrativni centar bio Niš, glavnog grada Beograda, autonomne oblasti Sandžak, Raška oblast, kako god hoćete da zovete, kada bi svako odgovarao za ono što se događa na prostoru na kome živi, onda bi računi bili mnogo čistiji, a ljubav mnogo duža.

Upravo zbog toga i time ću završiti ovo. Samo još jedan član zakona da pročitam. Prihodi budžeta AP Vojvodine, to je član 6, jesu svi prihodi koji se naplate na teritoriji AP Vojvodine ostvareni obaveznim plaćanjima poreskih obveznika, pravnih i fizičkih lica koja koriste određeno javno dobro ili javnu uslugu, kao i drugi prihodi koje ostvaruju korisnici budžetskih sredstava.

„Izuzetno od stava 1. ovog člana, ne smatraju se prihodom budžeta AP Vojvodine: 70% prihoda ostvarenih od poreza na dodatu vrednost, 70% prihoda ostvarenih od akciza, sredstva doprinosa i drugi prihodi organizacija za obavezno socijalno osiguranje, prihodi koji su u skladu sa zakonom prihod budžeta lokalne samouprave, porez na međunarodnu trgovinu, transakcije, takse, kazne i drugi prihodi koje nad ovom delatnošću ostvare državni organi ili organizacije pri vršenju javne usluge i pri upotrebi javnih sredstava, naknade za upotrebu državnog puta.“

Znači, ovo vam čitam zbog sledećeg – da je ovo spisak želja Lige socijaldemokrata Vojvodine, ovde bi pisalo da sve pripada građanima Vojvodine. Ne, ovo je jedan izbalansirani, dugi niz godina od strane raznih ljudi pisan, dopisivan i promišljan predlog, umeren, razborit, a koji apsolutno daje šansu da Srbija izađe iz nepravnog i protivustavnog položaja u kome se ovog trenutka nalazi u odnosu na AP Vojvodinu i da kao uređena država počne da razvija po najvišim evropskim standardima srednji nivo vlasti koji bi omogućio da i Kragujevac i Niš i Novi Pazar počnu da funkcionišu…

(Vojislav Šešelj: Knin.)

Knin?

(Vojislav Šešelj: Knin, da.)

Jel to u Holandiji, gde?

(Vojislav Šešelj: Ne, to je zapadna Srbija.)

Izvinjavam se.

U svakom slučaju, da počnu da funkcionišu kako treba. Da bi se to desilo, potrebno je od nečega početi. Taj početak može biti, ako budete na to spremni, onog trenutka kada se uskladi sa Ustavom stanje u ovoj zemlji i ovaj zakon bude izglasan. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem na ovom pojašnjenju, ali bih želeo samo da vas podsetim na par činjenica.

Prvo, vi ste spomenuli decentralizaciju, spomenuli ste Šumadiju, ako sam dobro čuo, okruge itd. Ni Šumadija, na moju veliku žalost, nije spomenuta, a ni okruzi u Ustavu. Autonomna pokrajina Vojvodina jeste, i to taksativno je navedeno kada mora biti donet Zakon o finansiranju AP Vojvodine. Znači, vi meni spominjete Zakon o budžetu, a pravdate time kršenje Ustava, koji je iznad svakog zakona i samim tim me ubeđujete da ono što mi radimo, što bi trebalo da je vaš posao, da napravite sve to, jer ako meni govorite koliko je bila loša Vlada Bojana Pajtića, verujte mi da, uz sve poštovanje, unekoliko to znam bolje od vas.

Dakle, znam koliko to nije valjalo i upravo zbog toga smo se toliko i bunili protiv toga, ali je to jedna druga tema. Mi sada pričamo o tome da se ustavna kategorija Vojvodina i njen zakon o finansiranju tretiraju kao nešto što ometa Zakon o budžetu. Umesto da se posmatra obrnuto, da se prvo mora uskladiti sve sa Ustavom, a onda razgovarati o budžetu.

Naravno da se ovde spominje Poreska uprava u Vojvodini, Vojvodina je imala svoju Poresku upravu i onda biste imali mnogo jednostavniji obračun, ukoliko bi se na teritoriji Vojvodine prikupljala sredstva, a onda isplaćivala u zajedničku kasu. Umesto da imamo situaciju gde ste vi, možda i nehotice, a uveren sam nehotice, rekli sledeće – da će se onda vratiti iz budžeta, da će se vratiti iz centralnog nivoa mnogo više od 7%. Jesam li vas dobro razumeo? Možda nisam.

Hoću da kažem sledeće, nije poenta da se nešto vrati, nego da se ne odnese. To je suštinska stvar. Nije poenta vraćanja, poenta je da ostaje tamo gde se zaradilo, jer ako ne ostaje tamo gde se zaradilo, nego se vraća, onda dolazimo u poziciju da se u tom vraćanju postavlja pitanje gde se vraća. I, time se destimuliše preduzetništvo na lokalnom nivou i na pokrajinskom nivou, a favorizuje ulizištvo prema centralnim vlastima.

Dakle, vi bukvalno takvom politikom negujete ulizice, a kažnjavate one koji ostvaruju dohodak, i to dovodi upravo do niza problema, kao što je, iseljavanje stanovništva, kao što je bukvalno, pražnjenje čitavih delova Srbije, koji ne mogu da se oslone ni na šta drugo, osim na nadu da će negde drugde pronaći sistem, u kojem mogu da se snađu.

Ovako, će se Srbija svesti bukvalno, pazite, pogledajte, ja sam jutros dolazio iz Novog Sada, od Novog Sada do Narodne skupštine, vi sada imate gde god pogledate i bilo kom trenutku auto-put, levo ili desno, vi ćete videti da se nešto gradi. Zato što je to Koridor 10, saobraćajnica prometna, tu će biti života.

Ali, šta će da se radi van toga? Šta će se desiti sa svim ostalim mestima? Šta će se desiti sa onima koji nisu tu? A, Srbija nije samo niz benzinskih stanica i fast fud restorana uz auto-put. Srbija je mnogo šira od toga.

Šta ćemo da radimo sa Kikindom, sa Zrenjaninom, sa Somborom, šta ćemo da radimo sa Kragujevcem, sa Valjevom? Šta ćemo da radimo sa svim tim mestima u kojima ljudi ne mogu da dođu ni do kakvog odgovora šta će sa njima biti, ni do kakvog rezultata koji će njihov rad valorizovati poboljšanim opštim standardom.

Kako vi mislite da od 160 miliona evra se u Vojvodini, gde trećina ljudi pije vodu koja nije za ljudsku upotrebu od arsena i svega ostaloga, gde u Pančevu, ne treba dalje da idete, idite u Pančevo, koje je imalo dok je bilo autonomije tri puta veći BDP od kompletne privrede Crne Gore. Vi, odite tamo, videćete čim skrenete sa glavne ulice, svaka je druga ulica ili kaldrma ili nema uopšte poljski put. U Pančevu koje je bilo srpski Kuvajt, a da ne spominjem sa druge strane, da u međuvremenu, je prodajom vojvođanske imovine su ogromna sredstva, ne govorim o ovoj vladi sada, ali govorim o tome da je prodajom vojvođanskog „Naftagasa“, koji je pravljen 70-ih godina, jer Naftna industrija Srbije, nije ništa drugo nego vojvođanski „Naftagas“ plus Fabrika maziva Kruševac, to je NIS. I, to je onda prodato.

Dakle, izvlačenje kompletne infrastrukture, ne dozvoljavanje da i ono malo što se zaradi ostane, da se s time raspolaže, vi ćete doći u poziciju da nekada bogata Vojvodina, praktično, osim Novog Sada, gde se gradi zbog toga što tu, koliko ja vidim, postoji veliko interesovanje ljudi iz Republike Srpske, da tu kupe neku nekretninu, obzirom da nisu sa svim srećni razvojem situacije u BiH, što se tiče funkcionisanja te nama susedne države. Jednostavno to je sve što je ostalo.

Dok je bilo autonomije svaki policajac je u Vojvodini imao 40% veću platu nego njegov kolega ispod Save i Dunava. To naravno nije moguće, ali zašto ne bismo mogli da barem povećamo broj ljudi koji će brinuti o bezbednosti, obzirom na rast stope kriminala, time što ćemo omogućiti, da recimo Autonomna pokrajina Vojvodina, može da doplati za povećan broj policajaca, ako joj trebaju, recimo.

Šta ćemo sa zdravstvom? Zašto vojvođansko zdravstvo, koje je, ili vojvođanski PIO Fond, koji je uvek bio mnogo bolje organizovan ili bolje funkcionisao nego Fond u Republici Srbiji, zašto ne treba pustiti da nešto funkcioniše bolje, ukoliko se deluje lokalno, u smislu na teritoriji Autonomne pokrajine, nego sve centralizovati?

Mi smo jedine dve stvari koje smo uspeli da napravimo i da još uvek opstoje su „Vojvodina šume“, i „Vode Vojvodine“.

„Vojvodina šume“ gazduju sa osam puta manje površine pod šumama od „Srbija šuma“, sa osam puta manje, a istovremeno su, samo pre par godina ostvarile duplo veći prihod uz održivi razvoj. Zašto se ne raspitate kako je to moguće? Upravo su to stvari zbog koji mislim da postoji ozbiljan nesporazum u prioritetima.

Ustav je najviši pravni akti. Ovo, Skupština je najviše zakonodavno telo, i to pomešati sa tim da je komplikovano, da će se nešto desiti, ili ovo ili ono. Pa, već se dešava, jer mi nećemo moći da otvorimo Poglavlja 23,24, i da ih posle zatvorimo u slučaju da nemamo pravnu državu gde će se barem država držati sopstvenog Ustava. Neću uopšte da idem na niže nivoe.

Zbog toga je važno da ovaj zakon, ako treba, ponavljam, ako ovaj zakon ne valja, nemam ja ništa protiv, neka ga donese Vlada, neka ga predloži Vlada, neka predloži vladajuća većina, neka vladajuća većina interveniše amandmanima, nek se uradi bilo šta, ali se više od 10 godina nije desilo ništa. Toliko.

Ja ću u samo par reči da vas zamolim da mi objasnite, zašto spominjete prugu kada je to državni posao? Zašto spominjete sve ostale stvari koje su državni posao? Zašto govorite o investicijama kada se tu zadužuju lokalne samouprave?

Drugo, ja ovde i nisam govorio o transferima, ako ste pogledali pažljivo, nije poenta transfera, nas interesuje nešto potpuno drugo mogućnost da ono što se zaradi, u dovoljnoj meri ostaje tamo gde se zaradi, da se porez naplaćuje recimo, ne po mestu gde je firma registrovana, nego gde ostvaruje prihod, jer u takvom slučaju, onda je svejedno, ali u uslovima gde se sve firme registruju, tamo gde su najmanji porezi ili gde imaju najbolje političke veze, onda od toga trpi, sve što nije Beograd. To je notorna činjenica.

Ponavljam, ako mislite da ste me ubedili time što ste rekli da bi to narušilo druge ustavne kategorije, pa, ja sam bio prvi koji je bio protiv ovog Ustava, zato što je nakaradan, a ljudi sa kojima vi sedite su glasali za njega.

Molim vas, dajte reč gospodinu Bajatoviću, pa da odgovorim odmah obojici.

Zaista mi je neverovatno da smo od ozbiljne rasprave došli ponovo u zamku ovakvih nesporazuma. Činjenica je ako je toliko značajno ko je autor teksta ovog predloga, da prvo i pre svega plagijat se odnosi na neko naučno delo ili umetničko delo ili šta tako. Ovo sasvim sigurno nije ni jedno ni drugo.

Ovaj tekst konkretan je prvi put promovisan 20. februara 2015. godine na konferenciji za štampu u Pokrajinskoj vladi, gde je pokrajinski sekretar za finansije gospodin Zoran Radoman tadašnji govorio o ovom tekstu razmatrajući ideju o formiranju pokrajinske poreske uprave.

Taj tekst je dakle tada promovisan kao koaliciono usaglašeni tekst SVM, LSV i DS koji su tada činili većinu u Pokrajinskom parlamentu. Znači, to je taj tekst. Posle toga je taj tekst, obzirom da je tadašnji predsednik Izvršnog veća Bojan Pajtić povukao taj tekst zbog svojih nesporazuma unutar stranačke strukture DS tog vremena.

I došli smo toga da taj vrlo upotrebljiv, usaglašen i, uzgred, budi rečeno, ja sam u samom uvodu govorio da je taj tekst prošao kroz mnogo ruku i da je balansiran i da nije ono što je spisak želja LSV, nego jedan izbalansiran tekst usaglašen sa drugim političkim subjektima. Taj isti tekst je onda poslanica Jerkov dr Aleksandra predlagala nije prihvaćen. Nisam video nijedan razlog zašto ga ne bi LSV koja je bila članica te iste koalicije koja je usaglašavala sa DS i SVM, uradila ono što je inače trebao da uradi predsednik Izvršnog veća, u tom trenutku Pajtić dr Bojan, jer je to uradila pokrajinska administracija i postigla saglasnost svih članova vladajuće koalicije.

Dakle, zbog samovolje tadašnjeg predsednika Izvršnog veća smo došli, tj. pokrajinske vlade, ne znam šta je bilo u tom trenutku, smo došli u poziciju da jedan vrlo upotrebljiv zakonski predlog bude povučen. Zbog toga, nemam nikakvu nameru da se raspravljam o bilo kakvom plagijatu, jer ovaj predlog pripada isto onoliko DS koliko i SVM i LSV. Predlaže ga ko god hoće, a mi smo, uzgred budi rečeno, koleginica Olena Papuga je razgovarala sa Aleksandrom Jerkov na tu temu i dobila njenu saglasnost.

Dakle, to su sve apsolutno priče koje služe samo o tome da se skrene pažnja sa suštine priče, a priča nije o Vojvodini, nego je priča o poštovanju Ustava i ustavnog zakona koji insistira na tome da se ovaj zakon, dakle zakon o finansiranju Vojvodine donese do 31. decembra 2008. godine, a sada je 20. mart 2019. godine. O tome se trenutno radi u ovom delu. O ovome, o rezoluciji o Vojvodini, to je nešto drugo.

Iskoristio bih priliku kad sam već uzeo reč, da kažem par reči gospodinu Bajatoviću obzirom da je izneo nekoliko stvari koje bih morao da ga podsetim.

Prvo, pitanje teritorija koja ste spominjali, stanovništva, itd. i ustavnog okvira, gospodine Bajatoviću, je definisano članom 12. Ustava Republike Srbije - državna vlast ograničena je pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. Dakle, ponoviću, državna vlast ograničena je pravom građana na pokrajinsku samoupravu. Pravo građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu podleže samo nadzoru ustavnosti i zakonitosti. To je prva stvar.

Druga stvar, član 182. - autonomne pokrajine su autonomne, teritorijalne zajednice osnovane Ustavom u kome građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju. Dakle, teritorijalne zajednice. Pošto je u pitanju teritorijalna zajednica, a Vojvodina to jeste, jer je taksativno nabrojana u Ustavu, vaše primedbe o tome da teritorija kada je spominjemo u ovome, u rezoluciji i u zakonu, nije protivustavna ili neustavna kategorija, nego baš naprotiv.

Cela priča ovde je o tome da govorimo o onome što treba učiniti da bi se usaglasio položaj Vojvodine sa Ustavom, a ne da bi se sa njega izlazilo. Dakle, ne treba braniti Ustav od nas koji smo ga napadali dok je bilo za vremena od vas koji ste ga usvojili u tom trenutku, smatrajući da će on ne znam šta postići. U krajnjoj liniji, ako se ja dobro sećam, u tom trenutku je glavna prednost ovoga Ustava bila ta što će se lakše menjati. Nažalost, pokazalo se da to nije do kraja tako.

Drugo, vi ste Vojvodinu vezali, njen prosperitet sedamdesetih godina za tržište od 22 miliona ljudi, ako sam dobro razumeo vaše izlaganje. Međutim, nemojmo zaboraviti da EU ima 800 miliona ljudi i kao tržište je naravno daleko moćnija. Ali, da bi se uopšte išlo prema EU mora se imati u pameti da je pitanje pravne države jedno od najosnovnijih pitanja koja EU postavlja. Tu kolega Orlić može da potvrdi, da na svakom razgovoru o pristupanju EU se spominje pitanje pravne države. Dakle, države koja se zasniva na poštovanju prava.

Država koja deset godina ne ispoštuje sopstveni Ustav u domenu donošenja Zakona o finansiranju Vojvodine, stalno ima kamen u cipeli koji je dovodi poziciju da ima problem. Ja u tom smislu govorim da je za Vojvodinu i celu Srbiju izuzetno značajno da ovaj zakon bude donesen ili da se promeni Ustav, pa da onda to ne važi, ali nešto se mora uraditi.

Još jedna stvar. Spomenuli ste da Novi Sad ima poresku upravu. To je samo poreska jedinica u Novom Sadu. Nema poresku upravu. To je vrlo bitna razlika. Hvala lepo.