Hvala lepo.
Pošto je ovaj zakon izazvao toliko kontraverzi u javnosti, dobro je podsetiti se malo šire slike, pre svega da je ovaj zakon pripremalo Ministarstvo za poljoprivredu i ekologiju, što već samo po sebi najzad deluje kao logična veza, ali u određenom smislu hoće to da bude i u suprotnosti jedno sa drugim.
Naročito kada se vodi računa o stočarskoj proizvodnji i kada se vodi računa o zagađivačima kakvih imamo, recimo, okolina Novog Sada, pa imamo probleme sa stalnim zagađivanjem Dunava kod Novog Sada, na šta nisam primetio da je bilo nekih velikih reakcija. Ovo podvlačim zbog toga što mislim da je sagledavajući ovaj zakon veoma značajno podsetiti se šire slike, a šira slika o kojoj hoću da govorim je to da jedan od osnovnih razloga donošenja i ovoga i još niza zakona koji su očigledno u predizbornoj groznici počeli da se donose preko noći po hitnom postupku, da se namakne što je moguće više novca u državnu kasu i da se sa druge strane može pohvaliti što je većim brojem stranih investitora, pa makar koliko oni efikasni ili neefikasni bili.
Ovo govorim zbog sledećeg, naizgled će vam izgledati čudno, ali spomenuću „Srbijagas“.
„Srbijagas“ je preduzeće, javno preduzeće, čiji se dug ponovo pretvara u javni dug, zbog toga što ne može da naplati jedan deo svojih potraživanja, a ta potraživanja uglavnom ne može da naplati od institucija koje spadaju u javne institucije, škola, bolnica, ali i od dela privrede.
Taj deo koji ne može da se naplati od dela privrede, praktično govori da pretvaranjem u javni dug, dugova prema „Srbijagasu“, država vodi jedan tip socijalne politike kojom u stvari subvencioniše gubitaše, zato da bi očuvala radna mesta.
E, sada, ja postavljam jednostavno pitanje – ako se ovakvim tipom skrivenog subvencionisanja pretvaranjem duga javnog preduzeća u javni dug, štite radna mesta i štite zaposleni u, dakle, preduzećima koja su gubitaši.
Kako je onda moguće da ne postoji nekakav tip socijalne brige za male i srednje proizvođače, poljoprivredne proizvođače, govoriću o Vojvodini, samo iz razloga što taj deo malo bolje poznajem od drugih delova Srbije, i kako je moguće da se ovakvim rešenjima, kakva su u ovom zakonu, a vratiću se, specifično svako od njih, dolazi u poziciju da se uništava mogućnost malog gazdinstva i uništava mogućnost funkcionisanja malih gazdinstava koja su do sada funkcionisala uzimajući državnu zemlju u zakup, gde je ova priča o mogućnosti da se kupi državno zemljište, znači, ako neko posluje od 30 hektara da može da kupi još 20, o čemu smo na konsultacijama koje ste vrlo ljubazno organizovali, imali prilike da razgovaramo.
Sami ste se složili da je rok od pet godina prekratak rok da bi se moglo to zemljište isplatiti ukoliko se isplaćuje na rate. Taj rok bi morao biti mnogo duži, da bi se dobila šansa da poljoprivrednici mogu da prežive, jer ovako, u slučaju da ovaj zakon u ovoj formi bude usvojen, doći ćemo u poziciju da desetine hiljada porodica izgubi mogućnost da ostane na zemlji.
Ako ti ljudi ne mogu više da ostanu na zemlji, oni će krenuti u gradove i time ćemo napraviti, ne samo dodatan socijalni problem, nego ćemo potkopati mogućnost opstanka sela kao takvih i sve će se pretvoriti u isključivo veleposedničke anglomeracije poljoprivredne proizvodnje.
Sa druge strane, govoreći o tome da je potrebno napuniti državnu kasu, sa čime se, ja više nego slažem, primetio sam jednu zanimljivu stvar.
Recimo, niko se nije setio da angažuje jednu od velikih četiri kompanija koje se bave oditingom, dakle „Deloit tuš“ , „Tomaco limited“, „Prajs voter haus hopers“, ili KPNG, da se napravi studio o transfer prajsingu, o fer cenama, između vlasništva Republike Srbije, a to su rudna bogatstva i recimo NIS koja je delom privatna kompanija, a delom je u vlasništvu Republike Srbije, 35%.
Zašto se to preduzeće NIS ne bavi onim što su kupili, a to su rafinerije i promet nafte i naftnih derivata, a umesto toga se bavi bukvalno pljačkom rudnih bogatstava ove zemlje.
Prema mojim informacijama, a prema knjigovodstvenim međunarodnim standardima, gde sam ja primetio da se dosta pozivaju na međunarodne standarde, pa evo i ja da se pozovem, cene bi morale biti tržišne, jer ako privatne kompanije koje imaju u svom sastavu niz privrednih subjekata, moraju između njih da imaju promet po tržišnim osnovama i kako je onda moguće da NIS preuzima naftu i gas, daleko ispod tržišnih cena, a koje važe čak i u Rusiji, i time građani Srbije gube stotine miliona evra.
Po mojim informacijama, kod gasa, cena raste između dva ventila po pet puta. Cena gasa iz bušotina u Banatu košta četiri dinara po kubnom metru, domaćinstvima se fakturiše više od 10 puta skuplje. Zašto se gas kupuje preko posrednika „Gasprom njefta“, a ne direktno od proizvođača?
Ovo sve pitam iz jednostavnog razloga, što ovim jednostavnim pitanjem bi došli u poziciju da daleko više napunite kasu, nego što je sve u ovom zakonu nabrojano, jer vi niste samo ministar poljoprivrede i ekologije, nego ste i član Vlade. U tom svetlu, očekuje od vas da imate širu sliku, a u tu širu sliku spada i ovo o čemu sada govorim, količina socijalnih penzija koje će ovo izazvati je tolika da će to proizvesti društvenu nestabilnost, nesagledivih posledica.
Na to sam vas već upozorio i upozoravam vas ponovo, da ovaj zakon, ako bude bez izmena, usvojen ovako kako će biti po svemu sudeći usvojen, to će značiti, sa jedne strane uništenje sela u Vojvodini, u velikoj meri iseljavanje iz sela zbog nemogućnosti opstanka na zemlji, dokidanje malih i srednjih gazdinstava, znači će propast mogućnosti opstanka na selu mlađih generacija, jači pritisak na gradove i barem par stotina hiljada novih nezaposlenih ljudi. To će biti posledica ovog zakona.
Sve ovo govorim zbog sledećeg dana jednu stranu imate ovaj problem o kome sam već govorio, a sa druge strane imate problem u kome se vrlo jasno u članu 7. koji govori o članovima 64a kaže da – pravo prvenstva zakupa na period do 30 godina ima pravno lice. Zašto pravno lice? Dakle – koja je upisana u registar poljoprivrednih gazdinstava i nalazi se u aktivnom statusu i koje dostavi investicioni plan.
Plan je, kao što svi znamo, spisak lepih želja, a to je ono što se može napisati kako kome padne na pamet, ali je ono što je meni tu zanimljivije, odluka o pravu prvenstva zakupa, da tu odluku donosi jedinica lokalne samouprave u roku od 30 dana od dana prijema dokaza iz stava 2. ovog člana.
A, ako jedinice lokalne samouprave ne donesu tu odluku o pravu prvenstva zakupa, odluku donosi ministarstvo. Praktično, na delu je dalja centralizacija, jer vi ovde sami dajete da predlog mera za realizaciju zakupa, daje komisija koju obrazuje ministar nadležan za poslove poljoprivrede.
Vi sada koncentrišete kompletnu vlast na poljoprivrednom zemljištu, nad onim što predstavlja život ili smrt stotina hiljada ljudi u ovoj zemlji, u ruke vašeg ministarstva, gde jedino ne piše ko kontroliše to što ministarstvo radi.
Zato što smo došli u poziciju da koliko je interesovanja za ovaj zakon, evo može posvedočiti broj poslanika koji se trenutno nalaze u sali. Može posvedočiti broj poslanika zainteresovanih uopšte za diskusiju, jer se smatra da je ovo već završena stvar, da je ovo zakon koji će proći, pa proći, pa ni ne vredi o njemu razgovarati.
Ja vam skrećem pažnju da ovde se poigrava sa desetinama hiljada ljudi koji nemaju drugi izvor prihoda. Ovde se poigrava sa stotinama hiljada sudbina ljudi koji nemaju drugi izvor prihoda. Već ovoga trenutka u selima u Banatu kuće koštaju po 5.000 evra sve sa okućnicom.
Ljudi beže, nemaju od čega da žive, a dovešćete ih u poziciju da oni sada, kada im kompletna imovina koju imaju ne vredi više od 10.000 evra, vi hoćete da oni kupe još 20 hektara za pet godina. Kako vi mislite da se to desi? Kojim putem, na koji način? Kako ćete zaštiti ljude u tranzicionom periodu koji nam predstoji a ne dozvoliti da se sve pretvori u spekulativnu prodaju zemlje ili davanju u dugoročni zakup, koja će se pretvoriti u prodaju, onih koji će to uraditi na osnovu investicionog plana. Zar ništa niste naučili od dosadašnjih privatizacija? Naravno, vi možete reći te privatizacije je radio neko drugi, ali pravdajući svoje greške tuđim greškama znači umivati se blatom i to ne preporučujem da radite.
Predlažem vam nešto mnogo jednostavnije, da povučete ovaj zakon iz procedure. Ja sam u ime LSV podneo predsednici Narodne skupštine Republike Srbije zahtev za povlačenje ovoga zakona iz procedure, gde sam od nje dobio vrlo precizan odgovor zbog čega predsednik Narodne skupštine nije u poziciji da to uradi, jer to ne spada u domen njegovoga rada. Zato govorim vama, kao predlagaču, imate sada priliku da povučete ovaj zakon, da promislite o svim njegovim socijalnim konsekvencama.
Ponavljam, svaki argument, vezan za to da će se time odbiti strani investitori, da će se time umanjiti priliv novca u državnu kasu, da će se time šta tako uraditi, dao sam vam barem tri rešenja u mom prethodnom izlaganju, kako ćete to, ne samo nadomestiti, nego i dovesti u poziciju da se mnogo više novca slije u državnu kasu, da ne spominjem rudnu rentu od 3%, koja je u ovoj zemlji, a trebalo bi da bude sedam, a mogla bi da bude deset, koja bi u mnogome donela više novca državnoj kasi, nego što je kompletan efekat ovoga zakona. Jer, vi kao član Vlade, imate obavezu šireg sagledavanja, i upravo zbog toga i time ću završiti moje izlaganje, vas molim, zbog građana Srbije, zbog ljudi koji žive od te zemlje, zbog ljudi kojima će biti uništena egzistencija ako ovaj zakon bude bio usvojen, zbog mladih ljudi koji žele da ostanu na selu i da se bave poljoprivredom, jer u gradovima manje-više mesta više nema. Nema radnih mesta i jedino što može da se radi je da se štrajkuje, prave neredi i prave problemi da bi se nešto iskamčilo iz onako prazne državne kase, umesto da se da šansa da ljudi ostanu na zemlji, daje se šanse da se pod netačnim argumentom, nekakvim privlačenjem investicija, ponoviću, gde je cela priča o dostavi investicionog plana, a ne referenci, ne bilo čega takvoga, ne boniteta firme, kako se to zvalo pre 40 godina, ali se tada barem znalo šta se događa. Sada više to niko ne zna.
Upravo zbog toga, veoma sam zabrinut da u Srbiji, kojoj ne treba ni jedna podela i ni jedna tačka razdora više, jer ih i ovako ima previše, da u ovoj sali, bude jedva četvrtina poslanika, a da se raspravlja o Kosovu, gde ne može da se uradi apsolutno ništa iz ove sale, onda bi bilo prepuno, jer je to akteraktivno političko pitanje, a od ovoga se živi.
Još jednom vas molim, u ime desetina hiljada građana Vojvodine, povucite ovaj zakon, napravite drugi, promislite dobro o svim njegovim i socijalnim i ekonomskim konsekvencama i onda će, većina, siguran sam da će poslanici u ovoj Skupštini glasati za njega. Hvala lepo.