Zahvaljujem.

Na član 6. – obim učenja kroz rad iznosi najmanje 20%, a najviše 80% časova od ukupnog broja časova stručnih predmeta. Dakle, ono što je gospodine ministre predloženo, mi smo predložili da se obriše iz prostog razloga što ne smatramo da je dualno obrazovanje, obrazovanje koje će doneti bilo kome, bilo šta dobro u ovoj zemlji. Neće ni tim đacima koji će dobiti najgora radna mesta, ako ih uopšte i dobiju i to uz blagoslov najgorih kapitalista koji će plaćati minimalnu cenu rada, za njih konkretno 70% od minimalne cene. Oni će biti naravno sve bogatiji i bogatiji, a ti budući radnici neće sebi moći da plate ni najosnovnije životne potrebe.

Umesto dualnog obrazovanja, mi smo predlagali obavezno srednje obrazovanje sa reformom srednjih stručnih škola, sa reformom gimnazija kako bi uticali na razvoj intelektualne elite. Dakle, ne za jeftinu radnu snagu, ne za jeftine produžetke mašina u fabrikama već za besplatne udžbenike. A da ste nas poslušali danas bismo razgovarali o besplatnim udžbenicima kako za osnovnom tako i za srednjoškolsko obrazovanje zato što je po Ustavu besplatno i zato što stavlja sve đake u jednu jednaku ravan bez obzira iz kojih porodica dolaze, da li imaju veze, da li neko ima 10.000 evra godišnje da školuje svoje dete ili nema. Jako je važno da svi budu jednaki i da mi kao društvo budemo solidarni prema budućim generacijama. Sve ostalo pada u vodu zato što imate primere sa kojima i komunicirate a koji su to dualno obrazovanje završili. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Ne želim bilo kome da repliciram.

Povredili ste član 108, zato što je trebalo da reagujete kada je vaša koleginica, hajde da kažem i naša, optužila koleginicu Aleksandru Jerkov i DS, za navodnu krađu deci sa posebnim potrebama u „Heterlendu“. Ako smatrate da nije bilo razloga da reagujete, mislim da ste u krivu, a ja ću vam i reći zbog čega.

Lično, zajedno sa gospodinom Bojanom Pajtićem, sam tužio one koji su optuživali i DS, i njega lično.

(Aleksandar Martinović: Ja kao tuženi u tom postupku imam pravo da kažem.)

Samo da završim jednu rečenicu, dakle, imam pravo da vama obrazložim.

Sud još uvek nije uspeo da dostavi tužbeni zahtev pripadnicima SNS, koji beže od suočavanja pred sudom za ovu sramotnu laž, a vi se stidite, ako zaista mislite da ćete neke političke poene na taj način dobiti. Zahvaljujem.

Gospodine Arsiću, samo kratko, molim vas, pažnja.
Dakle, čovek se javio po amandmanu, možda sistem nije radio, pre mene za amandman prethodni broj osam.

Dakle, ono što je član 9. odgovornost učenika škole i poslodavaca. Dakle, ne samo da se ovim amandmanom predviđa da će učenici raditi, da se uvodi dečiji rad, nakon 150 godina se vraća dečiji rad kod nas u zemlji, već će ukoliko ne budu radili revnosno biti isterani iz škola. Član 9. jasno govori o obavezama đaka. Ukoliko oni ne budu radili onako kako im budu poslodavci govorili, ukoliko ne budu radili na poslovima koji im poslodavci budu dali, koji potpuno mogu da nemaju apsolutno nikakve veze sa školovanjem, već da predstavljaju jeftinu snagu koja se izrabljuje. To je vaša politika, izrabljivanje dece, da bi neko stekao profit, ukoliko to ne bude hteo neki đak da radi, ukoliko se bude pobunio, ukoliko bude hteo da se žali ili da štrajkuje, e onda može biti isteran iz škole. Šta vi onda nudite nekome kao alternativu ukoliko ne bude radio sve što mu poslodavac kaže, a više nema apsolutno ni prava da ide u školu? Dakle, apsolutno ga ostavljate na ulici, neobrazovanog, neukog i ubijate mu svaku mogućnost da ima budućnost.

Zahvaljujem.

Reklamiram član 107. Povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine, iz prostog razloga što kada sam ušao u salu, više nije bilo resornog ministra. Ja znam da ste vi poslali obaveštenje u skladu sa Poslovnikom, ali ono što nije u skladu sa Poslovnikom jeste da mi danas raspravljamo ne u načelu, nego o pojedinostima.

Kako gospodin Nedimović, ministar poljoprivrede, može da zna da li neki amandman treba ili ne treba da se usvoji, s obzirom da apsolutno nikakve veze sa temom dnevnog reda nema njegov resor? I, kako može da odgovara na postavljena pitanja narodnih poslanika u skladu sa amandmanima kada apsolutno se njegov resor ne bavi onim što je tema dnevnog reda, a to je kako će Srbija izgledati u narednih 30, 40 i 50 godina i kako ćemo i na koji način mlade generacije pripremiti da odrastaju u ovoj zemlji?

Dakle, iz prostog razloga što je jako škakljiva tema, jako definisana i veoma važna, smatram da je preko potrebno ili da prekinemo rad dok ne dođe ministar Šarčević ili da odredite neku vrstu pauze, pa da sačekamo resornog ministra da se vrati u salu i onda da nastavimo da razgovaramo o amandmanima.

Ovako se rugamo svima onima koji smatraju da je ovo za njih važno, a vi im na ovaj način govorite da je ovo potpuno nebitna tema i za Vladu i za vas i za nas kao narodne poslanike time što ministra poljoprivrede šaljete da brani amandmane, odnosno zakon o dualnom obrazovanju. To je potpuno van svake pameti. Zahvaljujem.

A Nedimović ima dodirnih tačaka sa dualnim obrazovanjem?

Jesam. Dostojanstvo je ugroženo.

Zahvaljujem.

Amandman na član 10. govori o tome da će učenici biti zaštićeni od psihičkog, socijalnog, fizičkog, seksualnog i drugog nasilja, diskriminacije i svega ostalog. Dakle, ono što je ovde činjenica, gospodine Nedimoviću, jeste da i sami znate – neće niko voditi računa o učenicima koji budu radili na najtežim poslovima, u fabrikama koje često neće imati apsolutno nikakve veze sa onim zašta se oni školuju ili će imati poput savijanja kablova, to nije neki zanat, priznaćete, ili će raditi na stvarima za koje danas Vlada Republike Srbije nudi otvorena radna mesta, a to je da stoje 10 sati za trakom, kada neće moći da idu u toalet, pa će morati da kupe sebi pelene ili kao u „Liru“, gospodine Nedimoviću, kada su zaključili ugovor sa jednom taksi stanicom, odnosno taksi udruženjem da ih po povoljnijoj ceni vozi u Urgentni centar u slučaju da padnu u nesvest. O tome je, dakle, reč.

Na takva radna mesta ne možete da garantujete, i dalje se obraćam naravno vama, ne možete da garantujete ni gospodin Šarčević ni vi, da će neki učenik biti zaštićen, apsolutno ne. Niti se time bavi inspekcija rada, niti se bave ostale nadležne službe.

Mislio sam da ću vas moći da uverim, za razliku od gospodina Šarčevića, da prihvatite makar jedan od ovih amandmana i da tako padne ceo zakon, jer, verujte mi na reč, ovaj zakon nije dobar za budućnost Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Dakle, pričamo o dualnom obrazovanju i šta se sve građani, odnosno oni koji su pohađali škole imali u nekom ranijem periodu i u nekom ranijem komunističkom sistemu, a šta imaju danas. Dakle, nema to mnogo veze do sistema, socijalistički sistem je bio duboko u jednu ruku nepravedan zato što nije priznavao građanska prava i slobode, često ni vladavinu prava. U neku ruku je bio i dobar zato što su građani bili u mnogo čemu jednaki.

U tom sistemu, draga gospođo Rakonjac i kolege iz SNS udžbenici nisu koštali pola nečije plate iako su koštali. Nakon 2000. godine DS kao jedna od vodećih je menjala socijalistički tzv. socijalistički ili kleptomanski, ratno-huškački režim SRS i SPS Slobodana Miloševića. Zalagala se za to da ipak đaci dobiju priliku da u skladu sa Ustavom besplatno i osnovno i srednje obrazovanje.

Mi smo često uspevali u tome, ali smo zajedno sa svojim partnerima mnogo toga i uradili. Nikada se ovakve razlike između najsiromašnijih i najbogatijih nisu videle kao u poslednjoj deceniji, poslednjih pet godina vlasti SNS. Kada je novi set udžbenika pola nečije plate, kada roditelji uzimaju najskuplje kredite da bi platili školarine da bi školovali svoju decu, da bi oblačili svoju decu, da bi ih na bilo kakav način bilo moguće edukovati ili obezbediti im ono što u svim naprednim zapadno evropskim državama je potpuno normalno i podrazumeva se.

Ako je toliko baš bio dobar socijalistički sistem ne znam zašto su ga, na čelu sa Vojislavom Šešeljem ovi radikali koji sada sede preko puta nas, razbijali tu državu…

Odgovaram takođe na optužbe, pošto smo mi optuženi da smo učestvovali u razbijanju nekog sistema koji je bio savršen.

Dakle, i gospodin Martinović je učestvovao u zabijanju glogovog kolca na grobu Josipa Broza Tita.

Kada pričamo o ugovorima koji će biti prekarni ugovori za one koji nisu zaštićeni, za one koji i po zakonu neće imati apsolutno nikakvu zaštitu, za one koji će biti izrabljivani, za klince i klinceze koji neće više moći da se doškoluju, koji više neće moći da se obrazuju, koji će izgubiti svu svoju životnu energiju radeći najteže i najsurovije poslove, vi ovde kada su u pitanju ugovori o dualnom obrazovanju kažete da će poslodavac i škola raditi u najboljem interesu deteta.
A šta ako sutra jedan „Lir“ iz Novog Sada ili „Meita“ iz Obrenovca gde se deset sati stoji na traci, to je sav posao koji tamo postoji, budu zaključivali iste takve ugovore sa školama koje će nuditi jeftinu radnu snagu da za 10.000 dinara neko dete deset sati stoji za trakom, da neće smeti da ode u toalet, nego će morati da nosi pelene, da ga vi ne bi isterali iz škole, zato što Privredna komora Srbije, koja se bavi u 21. veku, jedino ona se bavi obrazovanjem u Srbiji, Američka privredna komora, Švajcarska privredna komora, Italijanska privredna komora određuju našoj deci u Srbiji kako i na koji način će se obrazovati i da li je za njih dobro da stoje deset sati za trakom ili ne. To je sve što vi nudite nekim mlađim generacijama.
Da ste se pitali u neko ranije vreme, verovatno bi Nikola Tesla zavrtao neke šrafove umesto radio svoj posao u nauci. Vi ćete neki talenat da upropastite samo zato što su mu roditelji siromašni, samo zato što nemaju novca da kupe udžbenike, samo zato što nemaju novca da plate smeštaj svom detetu da one negde da studira ili da završi neku stručnu srednju školu. Dakle, ne radi se ovde o npr. srednjoj stručnoj školi „Boris Kidrič“ koja se nalazi u Šapcu. To treba reformisati, takvu školu treba unaprediti, jer su đaci iz tih škola znali da popravljaju i kola i mašine, ali su imali i priliku da se obrazuju, a vi im sada dajete priliku ne da nauče čak da čitaju i pišu, nego isključivo da rade najsurovije i poslove koje od njih neće praviti građane, nego isključivo robove i jeftino biračko telo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajući.

Reklamiram član 157. i 158. Molim vas, da bez obzira što ste trenutno predsedavajući, da nam date odgovor koji će da važi i onda kada predsednica Skupštine Maja Gojković uđe u ovu salu, da taj odgovor važi i u slučaju njenog predsedavanja - koje tačno i na koji način merite vreme kada je u pitanju rasprava u pojedinostima? Jedno je propisano Poslovnikom o radu i jedno je na e-parlamentu, što svi poslanici u ovoj sali mogu da prate, a drugo je merenje od strane predsednice Skupštine Maje Gojković, koja je na prošloj sednici skratila vreme za 255 minuta, kada je u pitanju rasprava u pojedinostima.

Nas sada zanima, da li ono što piše na e-parlamentu važi za nas ili je neki novi metod upotrebljen od strane predsednice Skupštine, o kojem narodni poslanici ne znaju apsolutno ništa? Veoma je važno da nam kaže kako i na koji način, kako je ona rekla, ručno meri svaki amandman, svaku sekundu, svaki minut i kako to da narodni poslanici to ne znaju? Ako je e-parlament nešto što je dostupuno narodnim poslanicima kako bi mogli na vreme da se informišemo o tome koliko je još minuta ostalo za raspravu u pojedinostima, onda vas molim da nam sada kažete kako i na koji način se meri to vreme i da li mi možemo da dobijemo taj novi metod, ako ne važi već e-parlament? U suprotnom, po sili Maja Gojković može da nam skrati vreme, kako to ona misli da treba.

Molim vas da svakom narodnom poslaniku bude omogućeno da zna tačno koliko minuta, sati imati na raspolaganju kada je u pitanju rasprava u pojedinostima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dakle, prva stvar, kada pominjemo reformu obrazovanja pre 14 godina, onda treba sa poštovanjem pričati ljudima poput profesora Gaše Kneževića, koji je bio ministar prosvete u Vladi Zorana Đinđića. Isto tako, kada je u pitanju i Srbijanka Turajlić, koja je tada bila u Vladi Republike Srbije pomoćnik i mnogi drugi profesori sa Beogradskog univerziteta, kasnije i Tinde Kovač, koja je takođe doprinela u velikoj meri reformi obrazovanja i na neki način pokušavali da upristoje celu onu scenu devedesetih, koju je gospodin Atlagić zajedno sa Vojislavom Šešeljem doveo do apsolutnog rugla, kada su profesori bili izbacivani sa univerziteta, kada im se sudilo, kada su mnogi novinari strahovali za svoj život, a mnogi taj život, nažalost, i izgubili. Dakle, u tom periodu Vlade Zorana Đinđića ispravljale su se sve one greške koje su tokom devedesetih godina bivši, sadašnji ili neki drugi radikali zajedno stvarali u našem društvu.

Ono što je takođe jedna velika boljka ovog današnjeg režima, jeste što ne mogu da se oslobode balasta devedesetih godina. Taj „Bulevar Ratka Mladića“ je i dalje ostao u srži politike Srpske napredne stranke. Sve vrednosti su preneli iz jedne u drugu partiju, sve one stvari za koje su se zalagali tokom devedesetih godina, „sto za jednog“, pa da ne nabrajam dalje, ostalo je u kulturi izražavanja i ponašanja i današnjih poslanika, nažalost, vladajuće većine. Mislim da je potpuno bespredmetno pokojnog profesora Gašu Kneževića upoređivati sa ovakvim stručnjacima poput doktora Atlagića, koji se zalagao da mladi ljudi idu na front i da gube svoje živote za njegove propale ideje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Iako je koleginica Tepić tražila povredu Poslovnika, mislim da je imala prednost u odnosu na moj amandman, tako da bih vas molio nakon završetka od dva minuta da joj date reč.

Ono što je suština amandmana ovog člana zakona, gde se određuju novi pojmovi koji propisuju ovaj zakon, šta je zapravo definicija dualnog obrazovanja, šta je poslodavac u smislu ovog zakona, šta je učenje kroz rad, šta je instruktor, koordinator, takođe, učenja kroz rad. Mi smo već rekli da je ovaj zakon poguban po budućnost Srbije. Umesto što smo imali priliku da slušamo ministra o tome šta je zapravo cilj ovog zakona, mi nismo čuli ni reč o tome. Čuli smo da je važno da u naredne dve do tri godine neko nauči nešto da radi i da bude spreman za poslove koji se najniže plaćaju u Srbiji, da bude onemogućen da dalje nastavi svoje školovanje, da kao mlad čovek jednom zauvek ostavi knjigu iza sebe i 80% svog školovanja provede u nekoj fabrici i na taj način se uvodi dečiji rad koji je ukinut pre 150 godina. Na taj način se vraća robovski rad u Srbiju, a takođe je ukinut stotinama godina iza nas.

Ono što je važno, nismo čuli kako i na koji način Ministarstvo prosvete, vladajuća većina, na kraju Vlada Republike Srbije, vidi naše društvo u narednih 50 godina - da li ih vide kao građane koji su gospodari svoje sudbine ili ih vide kao robove pognute glave, koji će isključivo služiti kao glasačka mašina tadašnje stranke na vlasti? Zahvaljujem.