Gospodine predsedniče, ja se neću obraćati građanima Srbije, kako je to postao ovde manir iz predizbornih kampanja, jer građani Srbije sada spavaju i bilo bi besmisleno da im se obraćam, a ne daj bože još da imaju uključen televizor i da ih budim.
Mi imamo temu – program Vlade. I verovatno da nema važnije teme u jednom periodu, u jednom mandatu, jednog saziva parlamenta, nego što je rasprava o programu Vlade.
Rečeno je ovde dosta stvari, ali ono što je u ovom trenutku bitno, ja bih se obratio, sa dozvolom predsednika parlamenta, mandataru, predsedniku Vlade, kao čoveku za koga sam primetio da je religiozan a obično i završava neke svoje govore stavljajući bogu u ruke i našu sudbinu i neka rešenja, da je veliki greh varati narodna nadanja. Ono što apelujem da probamo da uradimo, ako se pozivate na to, da treba da da svako ovde doprinos, da zaboravimo predizborne kampanje i da opišemo i prikažemo i iskreno kažemo kakva je naša situacija. Sve drugo nas ne opravdava.
Ovde su pomešani programi i nosioci tih programa. Teško da koji birač danas može da se snađe, šta je to, zašto je on glasao, a šta je sada ostalo u tom programu, ko je tu sa kim bio.
Bili smo na jednoj političkoj pijaci dosta dugo. Mogla je ova vlada izgledati sasvim drugačije i prilično drugačije od ovog sastava, ali se desilo da ima sada ovaj sastav, što samo znači da su to više pitanja koja su personalno mnogi lideri stranaka i pretedent ministarstva trebali da rešavaju, nego stvarni programi. Verovatno će Vlada zbog toga možda imati tek vremena da sačini jedan ozbiljan program i da onda sa punom odgovornošću i iskrenošću izađe i pred Skupštinu i pred javnost i da vidi možemo li mi iz toga izaći.
Naravno da je sastavljen jedan lep sastav u formalnom smislu, jer je bio pun optimizma, rešenja, opštih mesta, opštih nada, međutim, zbog toga što je hteo sve da zadovolji, sve da podmiri, desili su mu se protivrečnosti, različite želje i ciljevi sa kojima će se sretati.
Postoji jedan problem sa kojim se sreće i čovečanstvo, a ne samo mi. On se i ovde i u sastavu ove vlade potkrada. Imamo dva svetska procesa. Sa jedne strane imamo širenje tolerancije, slobode, ljudskih prava, borbe protiv diskriminacije. Postoje ne samo prava manjina ili rasa ili ne znam sa posebnim potrebama ili sa posebnim seksualnim orijentacijama, dečija prava, čak i prava životinja. Dakle, imamo jedno širenje slobode i humanizaciju koja pokušava da se standardizuje, a uporedo sa tim imamo jednu ekonomsku teoriju koja je zasnovana na najgoroj ljudskoj osobini, koja se zove gramzivost. Te dve stvari ne idu zajedno. To će negde eksplodirati. Koliko će ko pokušati, koja zemlja da to rešava ili pojedina stranka politička, to ćemo videti. Taj problem imamo i mi, s tim što smo malo zakasnili, pa po nekoj inerciji zadržavamo neke koncepte koji odavno bivaju i u Americi i u Evropi dovedeni u pitanje i o tome se raspravlja.
U Vladi imate dva koncepta, dva gledišta na ovo pitanje, jedno neoliberalno, koje će nastaviti da zastupa gospodin Dinkić i jedno, recimo, levo ili socijaldemokratsko, koje je do sada u svojoj retorici zastupala socijalistička stranka. Šta će zastupati SNS, to ne znam iz razloga što je mlada stranka, valjda i traži taj svoj projekat, ima tu nekih problema, da je razumemo i to ćemo videti. Šta imamo ovde sada kao problem? Problem je što mi tačno ne znamo šta će prevagnuti u toj Vladi, koje od ove dveju opasnih struja mogu da se pojave.
Dakle, prošla je ponoć i sad stvarno pokušavam koliko mogu da sažmem ono o čemu ćemo uglavnom razgovarati.
Ovde je bilo reči da ne treba razgovarati o prošlosti, ali nas je opet pozvao negde i predsednik, premijer, budući premijer da se osvrnemo na neke decenije koje su iza nas prošle. Kako je nastalo ovo što je nastalo, što se zove tranzicija u našem društvu? Ko su bili ti akteri? Meni je bilo jako zanimljivo da neki akteri velikih naših problema, ekonomskih a i političkih, nisu pomenuti ili su negde malo zaštićeni ili sklonjeni.
U vreme sankcija i velike krize sa kojom se suočila Srbija ili SRJ, kako hoćete, bile su blokade platnog prometa, veliki pritisci na privredu, trebalo je nekako iz toga izlaziti. Ali, jedna od formi pljačke naroda bila je hiperinflacija. Onaj ko je bio blizu ondašnjeg guvernera, ili onoga ko je mogao narediti guverneru, mogao je doneti kamion dinara, baciti to uveče na tržište i oni što zuje – devize, devize, to promene u devize i on sačeka mesec dana i to u obliku kredita koji je imao, onda onih, recimo, dinara u vrednosti od milion maraka, da 100 hiljada maraka i namiri te dinare i vrati, a 900 hiljada stavi u džep. Oni tvrde da su veliki majstori, da su sposobni. Mnogi od tih stručnjaka za bogaćenje tada su nastali. Ono što je zanimljivo, ti najvažniji su bili u i Vladi Srbije, pa je onda bilo lako koristiti tu hiperinflaciju i na taj način se obogatiti.
Kada su se obogatili, da ih ne pitamo za prvi milion, dolazilo je onda obezbeđivanje monopola i ono što je najgore, pokušaj totalnog korumpiranja političke scene. Finansiranje svake političke partije ili uticaja, a onda se to prelilo dalje, na uticaj na donošenje određenih zakona i na taj način smo postali negde društvo u raljama tim.
Zato se ovde ne govori mnogo o progresivnom oporezivanju, o tim poreskim pitanjima, jer to zadire u jedan klub koji ovde postoji i koji poseduje, ne što bi neko rekao malo para ili ih je malo na jednoj ruci, nego što to niko i ne zna, ni gde je taj novac koji je bio sklonjen, ali naravno, ni ko su svi ti ljudi.
To je jedan problem koji građani osećaju, u toj ogromnoj raslojenosti od koje su sreli, da odjedanput se moglo dogoditi da ljudi, lekari, hirurzi, profesori univerziteta postanu poslednji bednici, dok nije međuvremenu počelo sada ovo privatno školovanje, pa su se neki tamo zaposlili, našli i preživeli.
Dakle, nestala je cela srednja klasa. Radnička klasa je prevarena, jer su joj pričali tolike godine o društvenoj svojini, o tome da su vlasnici svega što postoji, a onda su im preko noći rekli – ne, to ide na prodaju. A ko je vlasnik? Vlada. Pa, kako Vlada može postati vlasnik društvenog proizvoda? Dakle, nije bilo društvene svojine, bila je državna svojina ostala je bila samo ideološka fasada. Naravno, došli su ljudi koji su imali para, jer su znali, a velika veština i mudrost je bila, kako sam opisao, da se postane milioner, a kasnije i milijarder.
To je naš problem sa kojim se susrećemo. Vlada u to, iako je njen premijer socijaldemokratske orijentacije i njegova partija u socijalističkoj internacionali. Aplicirala je, ne znam da li su je primili, ali jeste u socijalističkoj grupi, u Savetu Evrope, itd, šta će oni zastupati kao grupacija, kao program? Kako će spojiti ove dve različite stvari o kojima smo donosili zakone, da recimo neke institucije koje štite celu privredu, kao na primer privredne komore, treba da se razviju na veliki broj privrednih komora kako bi svaki od ovih milionera imao svoju privatnu privrednu komoru? Glasao sam suprotno svojoj stranci u ovom parlamentu. Bio sam protiv tog zakona.
Ne vidim kako ćete izaći iz ove protivrečnosti koja je suštinska. Najgore će biti ako izađete na način koji izgleda kao jedini mogući. To je – nije važno šta ćemo pričati, i onako ćemo imati velike probleme i teškoće, tražićemo od građana razumevanje.
Kada sam premijeru rekao da je greh jedan naivan narod obmanjivati, znam da će gospođa Dejanović biti vrlo prilježan ministar zdravlja, kao što je bila dobar, čak bih rekao odličan predsednik parlamenta, i bilo bi dobro kada bi naš mladi predsednik malo pogledao kako je to izgledalo, pa bez opasnosti šta će mu reći bilo ko, bilo koji šef, držati se to stvaranja tolerancije.
Sedeo sam na tom mestu. To ovde mnogi znaju, uključujući i one koji će verovatno imati neku repliku sada, i znao sam da opoziciji treba dati popusta, i u vremenu, i u rečima, uz blagu opomenu ili ne. To je negovanje demokratske atmosfere. Mi smo u prošlom parlamentu polako uspeli da je stvorimo, zahvaljujući predsedništvu Skupštine, neku atmosferu, tim pre što smo morali da disciplinujemo naše poslove.
Dva dana koja smo ovde imali, nažalost, ne najavljuju ni dobru atmosferu, ni dobar rad. To se videlo i večeras. Ne znam koji su sve motivi ili razlozi, ali vidim da će to biti problem i u vladi.
Ovde imamo problem, upravo predmet naše rasprave jeste ekspoze mandatara. Potpuno je neprilično i za mene nerazumljivo, javlja se bilo koji ministar na repliku sa poslanicima i sa najvećim strahopoštovanjem, predsednik mu daje reč. To nije dobro ni za budućeg ministra da ima već sada stalni konflikt sa poslanicima, a pogotovo nije dobro za parlament koji sada treba da izigrava nekakvu strepnju. To je loše.
U ovoj skupštini sam pre dva dana ovde isto tako čuo razna čašćavanja, ali nismo nikada polivali nikoga vodom, nismo gađali cipelama, nismo ovde čupali gajtane, nismo vukli za kosu svoje kolege, to nismo radili. Nema niko prava da nam u tom pogledu pokušava da verbalnu aktivnost, i morate to znati, svugde u svetu opozicija je ta koja je agresivna prema vladi, jer ona nju kontroliše, to da je vlada agresivna prema parlamentu, prema poslanicima, to je bilo samo dozvoljeno u totalitarnim režimima i nigde se to više nije događalo.
Ako ovde neko misli da će ići ka evropskim integracijama, ka evropskim standardima, evropskom ponašanju, itd, grdno se vara ukoliko pokušava da svu moć stavi u ruke izvršne vlasti, a da parlament bude jednostavno ućutkan, ili na raznorazne načine sprečavan u debati.
Naravno, ovo je početak. Ne želim iz ovoga da izvedem nikakve trajne zaključke. Pošto nas ovde upozorava budući ministar da ćemo uvek naići na oštar odgovor, mogu samo da mu kažem – nemojte da nas zastrašujete, što sam već i rekao.
Prošao sam od Josipa Broza na dalje sve i niko me nije ućutkao ni u javnosti ni u skupštini, bez obzira što pokupite nekoliko ljudi koji su shvatili da imaju zadatak kada neko progovori da odmah skaču. To je loša slika, evo pogledajte. To je čovek koji će vam predstavljati parlament.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da se utišaju. Izvolite)
Ako hoćete da stvarate sliku jednog demokratskog parlamenta, vi ste za njega odgovorni, a ne opozicija. Vi dajete standarde. Ne znam kuda ste vi krenuli, u šta imate nameru da srljate, ali najelementarniju stvar vam kažem, problem društava u tranziciji je bio u tome što je sva vlast u jednopartijskom sistemu bila u jednoj partiji, a i parlament i sudstvo i monetarna institucija, sve je to zavisilo isključivo od partije i partijskog vrha. Tranzicija ne znači ništa drugo, ona time počinje, što pokušava da podeli vlast, da stvori na jednoj strani zakonodavnu vlast, izvršnu vlast, sudsku vlast, nezavisna regulativna tela, monetarna itd. To je demokratija, a unutar parlamenta da stvori opoziciju.
Neki ljudi prosto me zapanjuju nerazumevanjem, šta je to upravo vlast. Vlast pripada narodu, a ne nekome ko osvoji ovoliko i ovoliko poslanika sa milion glasova. To zapamtite, narodu. Pošto ceo narod ne može da stane u ovu salu, on ima nas kao predstavnike, ali su odavno ljudi znali da je opasan ne samo teror manjine, nego i teror većine i zbog toga postoji opozicija koja Vladu, koji su najamnici, službenici naroda, ima prava ova ustanova u ime naroda da ih kontroliše i ne da mi se prave važni da me ućutkuju čim progovorim neku rečenicu. Šta oni zamišljaju, gde oni žive? Postoje standardni evropski, svetski itd. Ako bi se to tako nastavilo i da ide u društvo gde bi sada ministri mogli da izjavljuju, istoga trenutka kao kandidati, ovog ću smeniti, ovo ću sad uraditi, ovo ću ukinuti, pa dokle oni misle sa tim voluntarizmom da se slikaju?
Zapamtite, ne dobijaju se nikada izbori jednom za svagda i ne zna se koliko će koja vlast trajati. Uzmite to u pamet i dajte da stvorimo standardne pristojnosti, ravnopravnosti ovde i ne pokušavajte, jer nećete uspeti nikog ućutkati, ako želite da stvaramo nešto dobro za državu.
Nema razloga da se vraćam na mnoge stvari koje su lepo rečeno, dobro zamišljeno itd, ali malo ostvarivo. Neko je već pomenuo problem zdravstva. Kako izgleda bolnica u koju čovek uđe, gde ljudi bauljaju, nema lekova u apotekama itd. Šta je bilo sa tim preduzećima od Galenike na dalje, Hemofarma i ne znam ko sve ne? To su krupna pitanja i vi ćete se sa njima sresti da ih rešavate.
Šta je sa školstvom našim, nesretnim? Kaže nam mandatar - mi ćemo postati društvo znanja. Kojeg znanja? Imamo 6% svega fakultetsko obrazovanih ljudi. Nama od tri doktora, odmah dvojica odu, tek što su doktorirali. Nemamo nauku, nema sa čim da krenemo. Nemamo kadrove neophodne za prosvećivanje. Dajte da napravimo…
(Predsedavajuća: Samo ću vas podsetiti na vreme.)
… jedan realni posao, a ne da time što će se nakupiti jedan određen broj poslanika i onda smatrati - sad imamo prava da radimo šta hoćemo. Nemate prava i ne damo vam da radite šta hoćete u ime naroda i u ime građana, bez obzira kako vi sad mislili da ste sva vlast.
Zato, ako hoćete da vas bilo ko ceni, dajte da uredimo prvo ovu ustanovu ovde. Dajte da pomognemo ovom mladom svetu koji se nalazi.
(Predsedavajuća: Izvinjavam se, isteklo vam je vreme, samo da vam kažem, ako možete da završite.)
Ne razumem o čemu vi pričate, kakvo vreme? Imamo sat vremena.
(Predsedavajuća: 20 minuta.)
Sasvim je sve jedno, da sam govorio i dva minuta i dvadeset, ostavlja isti efekat u ovo vreme. Prema tome, moje je bilo samo da vam iskreno kažem, budućem predsedniku sa kojim sam dobro sarađivao, kao i sa mnogima iz te vlade koje znam, a neki su novi, moji prijatelji. To se ništa neće promeniti, ali ono što se bojim da će se promeniti, to je atmosfera ili osećanje nekakve bahatosti, sile. To jeste neki zadatak, da to promenimo koliko možemo.