Ponovo govorim o istom članu - članu 157. koji definiše teške povrede službene dužnosti. Povrede službene dužnosti su, takođe, definisane članom 156. Predloga zakona. Definisane su tu lake povrede službene dužnosti.
Naime, Zakon o državnim službenicima, kao opšti zakon, definiše neke opšte stvari u vezi sa ovom temom. Naravno, predlagač ovog zakona se odlučio da detaljno definiše lakše i teže povrede službene dužnosti, kao što sam rekla u članovima 156. i 157.
Ono što je naša primedba, a sigurna sam da je uočen nedostatak ovog predloga zakona u ovim članovima, jeste da nije predviđeno da i lakša povreda u jednom trenutku može da preraste u težu povredu i to u određenim slučajevima, te smo mi predvideli našim amandmanom da se osim 21 tačke, dodaju još dve tačke, gde bi se reklo da u teže povrede službene dužnosti spada i ponavljanje lakših povreda dužnosti utvrđenih konačnim rešenjem kojim je izrečena disciplinska kazna.
Odmah da objasnim. Dakle, ukoliko neko lice, zaposleno u policiji, više puta izvrši neko od navedenih lakših povreda službenih dužnosti, u jednom trenutku posle petog i šestog puta ponavljanja tih lakših povreda, mora neko da konstatuje da je to lice izvršilo težu povredu službene dužnosti. Znači, uzastopno ponavljanje od strane jednog lica izvršenja lakših povreda dužnosti logično prerasta u jednom trenutku u povredu za koju se izriče teža disciplinska mera. To je, dakle, tačka 21a.
Kao tačka 21b predlažemo da teška povreda službene dužnosti mora da bude i kada lakša povreda dužnosti iz člana 156, osim u tački 7) ovog zakona, usled čijeg izvršenja je nastupila štetna posledica većeg značaja, takođe, predstavlja težu povredu službene dužnosti. Šta hoću da kažem?
Član 156. kaže koje su lakše povrede službene dužnosti; imamo 7 tačaka. U 7. tački stoji, recimo, da postupanje protivno nalogu ili uputstvu za obavljanje poslova, sada je ovo važno, koje je izazvalo ili je moglo izazvati štetne posledice manjeg značaja. Znači, tačno se ovde kaže koje je mogao izazvati ili je izazvao posledice manjeg značaja. Ali, od 1-6. tačke određena dela ili nedela mogu da ne izazovu posledice, da izazovu lakše, a i teže posledice. Recimo, kod tačke 6) kaže: "Nenošenje ili neuredno nošenje uniforme i oružja".
To može da znači da ukoliko službeno lice ne nosi oružje, a treba da ga nosi, ne mora da ima nikakve posledice, jer se ništa ne dešava. Može da izazove lakše posledice, ali može i teže.
Recimo, ako je u situaciji da pomogne nekoj osobi tako što će da upotrebi to svoje oružje, a on ga nije poneo ili ga neuredno nosi, onda to izaziva određen prekršaj koji za sobom vuče teške posledice. Samim tim mora da se definiše kao delo za čije sankcije su predviđene restriktivnije mere, kao u članu 150 - teške povrede službene dužnosti.
Smatramo da bi se prihvatanjem ovog amandmana jednostavno zaokružio ovaj deo oko povreda službenih dužnosti i kompletirao. U protivnom, ako se ne usvoji ovaj amandman, u praksi bi moglo doći do saplitanja oko stvari oko kojih sam govorila.
Nijedna od lakših povreda ovde, dobro sam proverila, ako bi nastupile posledice, ne mogu se podvesti u one u članu 157. Kod ovih lakših povreda iz 156, ako bi nastupile teže posledice, one ne mogu da se podvedu ni pod jedan opisani slučaj u članu 157. Postoji i te kakva potreba i prostor da se ovaj amandman prihvati, kako bi se čitavo ovo poglavlje zaokružilo na zaista kvalitetniji način.

Moram da kažem da se ne razumemo. Zakon o državnim službenicima, koji smo ovde doneli, koji je opšti zakon, predviđa takvu mogućnost.

Drugo, malopre ste rekli da je biti policajac, odnosno vršiti dužnost u službi unutrašnjih poslova specifična delatnost i ne može se tretirati kao na primer rad u radnji za obuću ili nekoj drugoj normalnoj delatnosti.

Nije ista sankcija ukoliko neko pogrešno zalepi đon na cipelama pet puta uzastopno ili napravi neko neku povredu svoje službene dužnosti koja može ozbiljne posledice da ima.

Smatram da ukoliko nekome pređe u naviku da bude nerevnostan, da se sa lakoćom odnosi prema dužnostima, od kojih mnogi zavise i na koje mnogi računaju, to mora u jednom trenutku da bude nešto što je neprihvatljivo, da se sankcioniše na teži način, jer u suprotnom slučaju, možete imati radnika MUP-a koji može beskrajno dugo neodgovorno da se ponaša.

Logika sama nameće da bi tako nešto bilo svrsishodno i da bi bilo dobro i za MUP. Mi znamo da kod nas radna disciplina nije nešto što karakteriše generalno nas kao radnike i kao narod, a kamoli kada su neke posebne stvari u pitanju. To olako odnošenje prema određenim dužnostima, a u MUP-u je to specifično teško.

S druge strane, u članu 156. tačka 7) ogradili ste se i rekli "za obavljanje poslova koje je izazvalo ili je moglo izazvati štetne posledice manjeg značaja", što znači da je izazvalo ili je moglo izazvati posledice većeg značaja. Znači, sami ste ovde utvrdili da je moguće da usled ovih lakših povreda službene dužnosti može doći do manjeg ili težeg narušavanja. Čitam tačku 7), ali smatram da je u svakoj tački od 1) do 7), a ne samo u 7), mogla da se nađe ista takva odrednica koja kaže "koje je izazvalo ili je moglo izazvati štetne posledice manjeg značaja", što znači da je mogla izazvati i posledice težeg značaja.

Ako se izazovu posledice težeg značaja, onda to prelazi pod odredbu koju definiše član 157. "teške povrede službene dužnosti". Ja sam navela samo jedan primer, primer tačke 6), ali bilo koju da uzmete od ovih tačaka, to može u jednom trenutku da izazove teže posledice. Vi imate obavezu da nosite oružje a ne nosite ga, dođete u situaciju da morate nekome da zaštite život ili imovinu, a vi to ne učinite jer ste bili neodgovorni i niste poneli to oružje, ili ga niste nosili na adekvatan način, tok trenutka vi ste izazvali neku težu posledicu i to nije lakše delo, to je teže delo. Nekome život zbog toga da bude ugrožen.

Da se ne raspravljamo, da ne oduzimamo dragoceno vreme, već smo svi umorni, na vama je da prihvatite ili ne prihvatite. Mislim da je ovaj predlog vrlo konstruktivan.

Pošto je ovde došlo do određenih nesporazuma u vezi s tim kako nastaju amandmani i eventualna podrška, moram da kažem da se SDP slaže sa amandmanima koje je ovde podnela gospođa Kostić u ime SPO i koje su podneli, pa povukli, predstavnici poslaničke grupe G17 plus. Mi ih nismo podnosili, jer već postoje.
Nismo hteli da se identični tekstovi nalaze ovde ispred različitih poslaničkih grupa.
Ako imamo jedan tekst koji je prihvatljiv za sve, svi govorimo o tome.
Elem, govorim o amandmanu koji je podnet na član 177. i upravo se tiče intencije da se briše stav 2. ovog člana. Smatramo da je to neophodno, jer ako je ovim zakonom unutrašnja kontrola ustrojena kao služba u okviru ministarstva, onda nema nikakve dileme da nadzor nad radom ove službe sprovodi sam ministar.
Međutim, posebno je pitanje kakva su ovlašćenja službi unutrašnje kontrole ovim zakonom data.
Šta hoću da kažem? Naime, u stavu 2. polazi se, kao što je to koleginica Kostić objasnila, od jedne retke situacije: da bi sprovođenje unutrašnje kontrole moglo da onemogući ili bitno oteža primenu policijskih ovlašćenja ili da ugrozi život i zdravlje lica koja primenjuju policijska ovlašćenja.
Ne znam kada bi mogla nastati takva situacija, kada sprovođenje unutrašnje kontrole može da ugrozi život i zdravlje policijskog službenika koji je kontrolisan. Smatram da u praktičnom životu, u praktičnoj situaciji to nije moguće.
Da li može da onemogući i oteža rad - može, ali smatram da je i to izuzetno retka situacija.
Postavljam pitanje šta je bolje: da li da se zakonom ostavi mogućnost radniku službe unutrašnje kontrole da sprovede do kraja kontrolu ili da se ostankom ovog stava 2. omogući dezavuisanje vršenja unutrašnje kontrole nad radom policije i njenih službi?
Iako se ostavlja rešenje da ministar ima zadnju reč u spornoj situaciji, nigde ne piše u kom roku ministar arbitrira.
Međutim, i da postoji taj rok i da je on maksimalno kratak, da je taj rok, recimo, 24 sata, postavlja se pitanje koliko je moguće, u kom vremenskom protoku, učiniti koliko zloupotreba, jer koliki god rok da date, on može da bude iskorišćen od određenog lica kome je u interesu da se određeni dokazi prikriju, pa i unište.
Upravo iz tih razloga smatram da mi danas nismo u mogućnosti da kvalitetno rešimo slučajeve ubistava, o kojima smo malopre govorili, slučajeve koji su nam zaostali iz prošlih vremena. Govorimo o nekoj temeljnoj istrazi, ali ona je moguća samo na osnovu kvalitetnih zakonskih rešenja. Ta zakonska rešenja treba da budu kvalitetna u tom smislu da se u budućnosti onemogući ponavljanje takvih situacija, a to je da se dokazi o određenim zločinima uništavaju.
Smatram da, ako ostane ovaj stav 2. u članu 177, daje se mogućnost nekom ko je po hijerarhiji, kao što je to koleginica Kostić rekla, ispod ministra, da zloupotrebi, ne kažem da će to da učini, ali može da zloupotrebi, da sakrije ili uništi dokaze.
Zbog toga, a pogotovo kada imamo jedno opšte mesto, a mislim da će to možda i ministar da potvrdi, koji često to ponavlja, uostalom i gospodin Mirčić ponavlja, da ima dosta korupcije u policiji, da ima dosta zloupotreba u policiji, samim tim je neophodno da mi donosimo pozitivna zakonska rešenja koja će upravo te pojave da saseku, kao što kažete, da ih onemoguće. Naravno, to ne izostavlja ministra ni u kom slučaju.
(Predsednik: Vreme.)
Navodim i primer iz prakse. Slobodan Pažin, koji je bio zamenik načelnika Odeljenja za krvne i seksualne delikte, a jedan je od trojice pritvorenika sa optužnice Specijalnog suda, koji se tereti za zločinačko udruživanje u Zemunski klan, on više nije ni pritvorenik, kao što svi znamo, pre par dana je on pušten na slobodu, u svojoj odbrani se pozivao da mu je Dušan Spasojević, zvani Šiptar, bio samo operativna veza.
Postavljam pitanje, da li će ovakvim ljudima, zaposlenim na visokim mestima u policiji, a eventualno u vezi sa kriminalcima, pogodovati, odnosno ići na ruku ovaj stav 2. člana 177. da onemoguće sprovođenje unutrašnje kontrole nad svojim radom i dati im mogućnost da unište dokaze koji protiv njih postoje.
Zato ovaj stav 2, ukoliko se stvarno želi dekriminalizacija policije, na koju se svi toliko pozivamo i na šta nam zamerke upućuju i evropske institucije, dakle EU kojoj težimo, mi moramo da omogućimo da postoji realna unutrašnja kontrola koja će imati sve mehanizme da ovakve pojave spreči.
Pošto se bližimo kraju ove rasprave, dužna sam da kažem da, bez obzira što sam pripadnik opozicione partije i bez obzira što se ne slažem sa nekim stvarima u ovom zakonu, izrazim zahvalnost ministru, koji je jedan od retkih koji je ovde proveo bukvalno sve vreme sa nama - narodnim poslanicima. Nažalost, mi nemamo često priliku da imamo tu vrstu tretmana od strane naših ministara. Naravno, kao neko ko je konstruktivan poslanik, želim to da naglasim i u ovom slučaju.

Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, predložila sam da se u opštem delu ovog predloga krivičnog zakonika unese potpuno novi član koji bi glasio, stav 1: "Neznanje ili nepravilno shvatanje ovog krivičnog zakonika nikoga ne izvinjava". Stav 2: "S obzirom na prilike pod kojim je krivično delo učinjeno sud može, u skladu sa ovim zakonikom, izreći blažu kaznu, a u naročito lakim slučajevima može osloboditi i od svake kazne".
Ova odredba je stari tradicionalni postulat koji je imao krivični zakon Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine. To je bilo jedno od temeljnih načela na kome je počivalo krivično pravo i nešto što je u narodu postalo opštepoznato, a to je da neznanje zakona nikoga ne opravdava i nikoga ne izvinjava.
Pisci ovog krivičnog zakonika pošli su od toga da je ovakva koncepcija zastarela. Opredelili su se za jedno drugačije rešenje, i to u članovima 28. i 29, gde se tretira stvarna i pravna zabluda i gde se kaže da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi. Stvarna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu i ako je učinilac bio u stvarnoj zabludi usled nehata, postojaće krivično delo učinjeno iz nehata kada zakon takvo krivično delo predviđa.
U članu 29. se kaže da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi. Pravna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno. U stavu 3 – učiniocu koji nije znao da je delo zabranjeno, ali je to bio dužan i mogao da zna, kazna se može ublažiti.
Dakle, ovakav koncept veoma pogoduje pre svega advokatima, jer će uvek u nedostatku jačih argumenata ići na dokazivanje stvarne ili pravne zablude, što će postupak, pretpostavljam, udaljavati od učinjenog krivičnog dela i koncentracije na izvršeno krivično delo. Takva koncepcija meni lično se ne dopada i mislim da u krivičnom zakoniku i dalje mora važiti jasno definisan princip da neznanje ne opravdava i da se sve ne može svoditi na članove 28. i 29, odnosno na stvarnu i pravnu zabludu.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, predlogu novog krivičnog zakona kao poslanik SDP-a posvetila sam naročitu pažnju i bavim se njime od upućivanja predloga u Narodnu skupštinu, dakle još od oktobra meseca prošle godine.
Bila sam znatiželjna šta je u pogledu krivičnih dela i kazni sadržavao Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, pa sam iz biblioteke Savezne skupštine i iz naše skupštinske biblioteke uzela odgovarajuću literaturu, a pre svega knjige našeg istaknutog pravnog teoretičara i akademika Tome Živanovića. Istovremeno, pratila sam u štampi veoma burnu raspravu o tome šta o predlogu novog krivičnog zakona kažu sudije krivičari.
Osnovna dilema, svakako, bila je da li je najbolje rešenje da za najteže oblike teških krivičnih dela kazna bude 40 godina, kako je predviđeno predlogom novog krivičnog zakonika i kako to uostalom definiše ovaj Krivični zakon koji je sada na snazi. Sudije krivičari isticali su da je raspon između opšteg maksimuma, dakle 15, odnosno 20 godina, i 40 godina jako veliki i da taj raspon isključuje nijanse u suđenju.
Odnosno, da se u dilemi da li da izreknu opšti maksimum, kaznu od 15 ili 20 godina ili 40 godina sudije obično opredeljuju za blažu kaznu, što nije uvek pravedno.
Vrlo brzo postalo mi je jasno šta bi moglo da bude u stvari najbolje rešenje. Ako je u našoj zemlji ukinuta smrtna kazna i ako pandan ukinutoj smrtnoj kazni nije doživotni zatvor, već kazna od 40 godina, glavno pitanje bilo je kako prevazići problem između 20 i 40 godina i izaći u susret sudijskoj praksi i zahtevima sudija koji su, uostalom, i najpozvaniji da o tome govore.
U crnogorskom Krivičnom zakoniku maksimalna kazna je 30 godina i mislim da su se za tim rešenjem povele moje kolege poslanici iz nekih drugih poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini koji su putem amandmana predložili da maksimalna kazna bude ne 40, nego 30 godina zatvora.
Međutim, moje razmišljanje išlo je u sasvim drugačijem smeru – da li je, recimo, pravedno da kazna za monstruozna ubistva bude samo 30 godina? Da li to može da bude pandan smrtnoj kazni? Moje duboko uverenje je da ne može.
Monstruozni ubica koji ni zbog čega ubiju čitavu jednu porodicu, kao što smo nažalost imali često slučaj u praksi da vidimo kod nas, ako ima recimo 25 godina, izaći će iz zatvora, ukoliko je maksimalna kazna 30 godina, sa 55 godina i nastaviće naravno svoj život, pretpostavljam na isti onaj način kako ga je i započeo pre odlaska u zatvor. Nažalost, postoje takve greške prirode, odnosno postoje ljudi zveri.
Zato je moj predlog bio da se umesto 40 godina za ovakva krivična dela propiše zatvor od 30 do 40 godina, što ide u susret zahtevima sudija krivičara, a ne ukida mogućnost izricanja kazne od 40 godina. To rešenje je Vlada prihvatila i zaista mislim da je to u suštini i najbolje moguće rešenje.
Nije prihvaćen, međutim, moj amandman da se za nehatno prouzrokovanje smrti donji minimum kazne zatvora pomeri sa šest meseci na jednu godinu, tako da kazna bude, umesto u rasponu od šest meseci do osam godina, po mom predlogu od jedne godine do osam godina.
Intencija ovog krivičnog zakonika jeste bila da se za nehatno izvršenje krivičnih dela smanji kazna zatvora. Sa time se u načelu slažem, ali ne i kada je imalo za posledicu smrtni ishod.
Ljudski život je kod nas veoma jeftin, to ne treba ponavljati, to je već postala i fraza. Nažalost, to je potpuno tačno, a država kao sistem vrvi od neodgovornosti i nehatnog ponašanja.
Podsećam vas i na definiciju nehata u članu 26. Predloga zakona: "Krivično delo je učinjeno iz nehata kada je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kada nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti." Znači, to nije ono što mi u životu nazivamo slučajnošću, to je upravo neodgovornost i nemar.
Do sada kaznena politika svakako da nije bila dobra i oko toga smo se svi ovde u Skupštini složili. Dešavalo se da, recimo, momak ubije devojku i da dobije sedam ili osam godina kazne, a da sudija kao olakšavajuću okolnost navede ljubomoru. U normalnim, ozbiljnim zemljama takva ubistva su u suštini incident, ona gotovo i ne postoje. Kod nas su, međutim, svakodnevna pojava, koja se veoma blago kažnjava.
Kazna za organizovanu pljačku često je, recimo, u tom rasponu sedam ili osam godina, ali priznaćete da je ipak pljačka samo pljačka, a da je ubistvo ubistvo.
Da ne budem pogrešno shvaćena, ne zalažem se da se situacija jednostavno poboljša time što će kazne biti drastično strože, ali nažalost, mi nismo ni Švedska, ni Norveška, u smislu da smo razvijeno građansko društvo, i ako smanjenje kazne ne prati opšta humanizacija i razvijanje svih institucija društva, smatram da će smanjenje kazni biti kontraproduktivno i time se ništa neće postići, dapače, dovešće do gore situacije nego što je to sada.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Prosto je neverovatno da, kako pričamo valjda o jednom od najznačajnijih sistemskih i reformskih zakona o kojima ćemo uopšte pričati u ovoj sali, postoji ta nepodnošljiva literarna lakoća i hvalospevi sa kojima se izjašnjavamo o stvarima; kako god da ih mi definisali i smislili, niti će biti lake, niti će biti podnošljive.
U ovakvoj Srbiji, kakva je danas, a i da je mnogo bogatija, najteže je biti star, bolestan i siromašan. Najveći deo našeg stanovništva, ne samo penzionera, upravo je u takvoj situaciji.
Većina ovih zakona o kojima mi danas ovde diskutujemo jesu izvorno zakoni koje je SDP predložio još u vreme pravljenja Vlade koja danas vlada Srbijom, a u kojoj mi više nismo. Predložio ih je ministar koji je tada bio ministar SDP-a, a on to danas više nije.
Kada smo predlagali ove zakone imali smo u vidu da će se ispuniti jedan dogovor između koalicionih partnera koji danas sačinjavaju ovu vladu, sada bez SDP-a, da će se formirati jedan mnogo normalniji društveni kontekst, u kome će potpuno biti jasno šta je to što je strategija razvoja Srbije, što je sistem razvoja Srbije, da se neće donositi ad hok rešenja, a ja moram da kažem da je i reforma PIO, kako se to danas ovde predlaže, nažalost, samo još jedno ad hok rešenje.
Zbog čega ovo govorim? Naime, ova vlada se obavezala tada, makar nama, manjinskom partneru, da će poštovati elementarnu solidarnost prema onima koji će, kako god okrenete, biti najveći gubitnici ove tranzicije. To svakako jesu penzioneri. Ova vlada bi trebalo da ima dovoljno hrabrosti da umesto što ih ubeđuje da će sutra, zahvaljujući ovim reformama, živeti bolje, da im kaže da su bili i da će biti najveći gubitnici ove tranzicije.
Svakako, i njima bi bilo mnogo lakše da to podnose da vide da s druge strane postoji jedna strategija društva, za koju svi, i bogati i siromašni, ovde pričaju da ne postoji, dakle da to postoji, pa bi bilo, da ima više pravde, podnošljivije trpeti sve te nedaće koje tranzicija neminovno donosi.
Međutim, mi danas donosimo reformu PIO u situaciji kada se nalazimo u najtežoj, najozbiljnijoj fazi, ne tranzicije, nego tajkunizacije ovog društva. Kako ćete vi da sprovodite PIO sa svim tim stubovima koje on podrazumeva, kada imate situaciju da su tajkuni pokupovali ili se spremaju da pokupuju najmoćnija preduzeća u Srbiji, uključujući i javna preduzeća?
Nije se ovde Socijaldemokratska partija zakačila sa svim svojim partnerima do kraja tražeći jasnu, iscrpnu strategiju oko privatizacije NIS-a; tražili smo to i oko privatizacije EPS-a; pitali smo šta se dogodilo sa "Knjazom Milošem".
Ako vi nemate akcije javnih preduzeća, koje su jedini garant stabilnog tržišta kapitala u ovoj državi, kako mislite da funkcionišu fondovi, koji god bilo, pa i privatni penzioni fondovi? Šta ćete sutra da radite, kada imate te fondove, kada imate novac, ali nemate pijacu, odnosno nemate tržište kapitala?
Koje će akcije sutra da kupuju ti penzioni fondovi da bi oplođavali taj kapital do koga će doći, ako penzioneri budu imali novca da jednostavno štede, kao i zaposleni radnici koji će sutra biti penzioneri, i da u te fondove uplaćuju?
Ako znamo da je takva situacija, dakle, da nije izvršena privatizacija onakva kakvu smo obećavali 2004. godine, kada je formirana ova vlada, ako je situacija takva da je Vlada više protekcionistički nastrojena prema privatnom kapitalu, prema privatnom interesu, nego prema većini građana koji žive na ivici egzistencije, onda je ovo samo prazna priča, jer će ti fondovi ostati da vise kao lampioni, u vazduhu, biće jalovi i biće nemoguće da se ovaj sistem, o kome se ovako lepo u teoriji govori, sprovede, odnosno taj sistem će da krahira.
Ko će onda da bude odgovoran? Da li je moguće da će to da se desi u kratkovidosti, koje ovde, makar mi poslanici, u dovoljnoj meri nismo svesni.
S druge strane, kao socijaldemokrata obavezna sam da kažem da zaista ti privatni fondovi, i način na koji se predlaže dalje uplaćivanje u te buduće privatne fondove, nose duboku klicu socijalnog rastakanja i razdora u ovom društvu.
Danas imate situaciju da imate jedan mali broj uspešnih firmi u kojima rade određeni ljudi, ali isto tako imate situaciju da isto tako sposobni, iskusni i obrazovani ljudi, možda i bolji kadrovi, rade u preduzećima koja apsolutno ne mogu da im omoguće normalne plate. Sada će jedni biti u stanju da štede i uplaćuju u te fondove, a drugi neće biti u stanju da to rade. Doći će u situaciju da, iako su bili bolji, stručniji, iskusniji, bolje radili, imaju mnogo manje penzije ili nemaju penzije uopšte.
Kao socijaldemokrata moram da insistiram na toj elementarnoj solidarnosti koju jedna država, u svakom periodu, posebno u periodu tranzicije, mora da iskaže kao jednu od svojih osnovnih karakteristika. Dakle, ne možete da prepustite sve tržištu. Ne možete sve da prepustite MMF-u. MMF je samo banka. Ne znam koji je interes MMF-a. Da li smo do kraja definisali interes ove države, pa onda išli sa tim prema MMF-u?
Naravno da je neophodna reforma penzijsko-invalidskog sistema. Svi smo svesni da ne može da se opterećuje privreda na način na koji se do sada opterećivala. Ali, morao je taj dogovor da bude mnogo fleksibilniji, nego što je napravljen. Morao je da se napravi fleksibilniji dogovor sa MMF-om, da bismo izgledali iskreni prema onima koji će sutra birati u Srbiji; kažem vam da će oni birati, zato što su očajni, one koji će im nuditi najordinarnije laži i onda ćete videti kako će Srbija izgledati.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završiću. Prosto imam potrebu da dam jedan plastičan primer, jer politika je, nažalost, za neke koji se danas bave politikom, jedna veoma pragmatična delatnost kojom treba rešavati svakodnevne probleme ljudi, nikako nije apstraktna delatnost.
Sećaju se ovde neki poslanici, bili su predmet eksperimenta jednog medija koji ih je stavio u ogled da pokušaju da izdrže u Srbiji sa prosečnom platom. Većina njih nije uspela. Jasno su rekli da nisu u stanju.
Volela bih da vidim ministre, koji nisu ovde, da odgovore na neka pitanja, da kažu da li su oni možda pokušali da žive sa 4.200 dinara, koliko danas prima 98.000 ljudi u Srbiji. Ili, možda, u lakšoj situaciji, sa 7.500 dinara, koliko prima 430.000 ljudi, pa i sa 15.000 dinara, koliko prima preko milion ljudi u Srbiji. Da su uspeli da sastave makar pet dana sa tim parama, možda bih poverovala da je u Srbiji danas moguće živeti pod tim uslovima, plus kupovati lekove, plus plaćati privatne laboratorije, plus plaćati struju da vam je ne isključe. Nažalost, to u praksi nije moguće. Zato je sva priča i prepucavanje oko ove teme potpuno besmislena ukoliko ne možete da obećate da je u realnosti to sprovodljivo.
Slažem se, nikoga ne zanimaju procenti i ukupne brojke, svakoga zanima njegov sopstveni život i da li je u stanju da sastavi kraj sa krajem od prvog do prvog. Ali, to nije moguće, gospodo draga.

Amandman koji smo podneli na član 34, koji govori o saradnji zaštitnika građana sa drugim organima, podneli smo jer smatramo da je u tom članu napravljen jedan, po nama, priličan propust.
Naime, član 34. govori o obaveznosti saradnje zaštitnika građana sa nadležnim službama predsednika Republike i Skupštine, dakle sa Narodnom kancelarijom i Odborom za predstavke i žalbe u Skupštini Srbije, koji nemaju jasno utvrđenu nadležnost niti uporište u zakonu i pretpostavljam da je intencija zakonodavca da jednog trenutka ove službe, kako Narodna kancelarija tako i nadležna skupštinska služba prerastu, odnosno spoje se sa službom zaštitnika građana, jer sve ostalo ne bi bilo primereno, jer sada te službe vise i posebno će visiti onog trenutka kada zaista stupi na snagu ovaj zakon o zaštitniku građana.
Međutim, ovde se ne definiše zakonska obaveza da zaštitnik građana treba da sarađuje i sa poverenikom za dostupnost informacija od javnog značaja. Napisali smo amandman - posle stava 2. dodaje se stav 3. koji glasi: "Zaštitnik građana sarađuje sa poverenikom za informacije od javnog značaja radi ostvarivanja svih onih ciljeva koji su navedeni u stavu 2. ovog člana".
Poverenik po prirodi posla raspolaže velikim brojem informacija o radu organa državne uprave, pre svega o zloupotrebama kada su ti organi državne uprave u pitanju.
Logično je da te informacije budu razmenjivane sa zaštitnikom građana i da to bude zakonska obaveza. Na primer, zakonom koji reguliše rad poverenika kao obaveza poverenika, utvrđeno je da mora da izveštava Skupštinu koja ga je izabrala i da izdaje informativno uputstvo o radu državnih organa.
Takođe, članom 43. tog zakona utvrđeno je da se kod poverenika slivaju svi podaci iz državnih organa o radu tih organa, što znači da on poseduje veoma značajne informacije.
Samim tim možemo doći do zaključka da apsolutno nije logično da sve te informacije, kojima već poverenik raspolaže, nisu dostupne i zaštitniku građana.
Zbog toga predlažemo da se zakonski definiše obaveznost saradnje ta dva instituta, odnosno te dve institucije, jer jedino se one stavljaju zakonski direktno u zaštitu samih građana.
U odgovoru koji smo dobili od predlagača zakona kaže se da se ovaj amandman odbija iz razloga što je predloženo, a to navodno ne mora da bude u zakonu, da zaštitnik građana sarađuje sa drugim organima, kao što su recimo Komisija za sprečavanje sukoba interesa ili razna druga tela koja se bore protiv korupcije.
Mislim da predlagač ovog puta nije u pravu iz razloga što Komisija za sprečavanje sukoba interesa samo definiše šta nosilac javne funkcije ne sme da radi, šta ne sme da poseduje.
Jedino se ombudsman, odnosno zaštitnik građana i Poverenik bave direktno zakonski propisanom zaštitom građana od zloupotreba državnih organa.
Zbog toga smatramo da bi bilo dobro, zbog efikasnosti upravo zaštite građana, da se zakonski definiše obaveznost saradnje zaštitnika građana i poverenika za informacije. Hvala.

U članu 42. kaže se da zaštitnik građana neće postupati po slučajevima nastalim pre stupanja na snagu ovog zakona, odnosno da građani mogu da počnu da podnose svoje žalbe zaštitniku građana tek onda kada on i zvanično stupi na svoju dužnost.
Mi predlažemo da ovaj član 42. potpuno drugačije glasi, odnosno da njegov sadržaj bude sledeći: "Zaštitnik građana postupaće po pritužbama građana kada se osnuje stručna služba zaštitnika građana".
Član 42. Predloga zakona nije logičan, s obzirom na član 26. stav 2. Predloga zakona, kojim je ustanovljeno da se pritužba može podneti najkasnije u roku od jedne godine o izvršene povrede prava građanina.
Nije jasno kakva je smetnja da zaštitnik građana postupa po pritužbama građana povodom slučaja koji je nastao pre stupanja na snagu ovog zakona, s tim da rok od jedne godine nije istekao.
Amandmanom je predloženo da se član 42. Predloga zakona izmeni tako što će se uneti druga sasvim realna odredba, da zaštitnik građana ne može postupati po pritužbama dok ne dobije stručnu službu koja prikuplja dokaze, ispituje stanje, primenjuje materijalno pravo i na kraju završava administrativni deo posla.
I ovaj zaključak izveli smo iz prakse koju imamo na osnovu primene Zakona o dostupnosti javnim informacijama, odnosno desilo se jedno loše iskustvo sa Poverenikom za dostupnost javnih informacija.
Ono što se desilo jeste, čim je bio izabran, građani su krenuli da ga obasipaju raznim pritužbama i zahtevima da reši određene slučajeve.
Međutim čitavih osam meseci Poverenik ne samo da nije imao svoju stručnu službu, nije imao ni prostor u kome bi radio, niti elementarna sredstva da bi bilo šta radio.
Dakle, stekao se utisak, iako sam sigurna da to nije bila intencija niti Vlade, niti ove skupštine kada smo birali Poverenika, prosto da smo to radili a da nam je želja bila da nikada ne zaživi ta služba.
U tom nekom vakuumu, dok se nisu stvorili uslovi za rad jedne takve službe, koja je veoma slična ovoj službi koja će biti neophodna zaštitniku građana, bilo je nemoguće da Poverenik reši bilo koji slučaj, a u javnosti su se stvarale razne kontraverze po tom pitanju.
Takođe, moram da kažem da je propisani zakonski rok veoma dugačak od trenutka kada mi donesemo ovaj zakon do trenutka kada će zaštitnik građana biti uopšte u prilici da radi.
Evo kako to izgleda predloženim zakonom. Dakle, propisano je da zakon stupi na snagu, naravno, kao i svaki drugi, osam dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", da se u roku od šest meseci od stupanja na snagu zakona bira zaštitnik građana. Dakle, tek šest meseci po stupanju ovog zakona na snagu.
Da će zaštitnik građana u roku od tri meseca od stupanja na dužnost predložiti svog zamenika, a koga će izabrati Skupština u narednom roku od dva meseca i da će zaštitnik građana u roku od 60 dana od stupanja na dužnost doneti opšti akt o organizaciji službe, a da će u narednih sada 60 dana od donošenja akta izvršiti prijem zaposlenih.
Sve ukupno kada se to sabere, čak i ako zanemarimo odredbe oko predlaganja zamenika, potrebno je čak 10 meseci da se stvore realni uslovi da zaštitnik građana bude u mogućnosti da rešava ma koju pritužbu od strane građana.
Zato smatramo da se ne može ništa podrazumevati kada je u pitanju neki zakon koji reguliše određene stvari i da mora biti sve precizno, jer nam je praksa pokazala da ukoliko se neke stvari podrazumevaju, onda se obično desi da se one teško ostvaruju, a to je problem i za građane, koji verovatno očekuju, mnogi od njih, dakle da ova služba što pre zaživi.
Problem je i za nas koji biramo zaštitnika građana i za Vladu koja predlaže čitavu instituciju kao novinu u ovom društvu, zbog toga što će se ukoliko ne budemo precizirali određene stvari ovim zakonom stvoriti utisak u stvari da je sve mrtvo slovo na papiru i da ustvari i ne želimo da ovakva jedna institucija realno i zaživi.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Drago mi je što se konačno vraćamo na suštinu onoga što čini posao poslanika da kroz amandmane pokušamo da preciziramo određene stvari u ovom, po mom mišljenju, inače dobrom Predlogu zakona.
Podneli smo amandman na član 37. kojim se u određenoj meri definiše procedura osnivanja saveta komisije.
Smatramo da bi bilo dobro da se postupak predviđen u ovom zakonu dodatno precizira, kako bi se izbegle sve moguće sporne situacije koje su do sada postojale kod ovakvih izbora.
Lično, kao poslanik i član skupštinskog Odbora za informisanje, imam veliko iskustvo prilikom formiranja Saveta za radio-difuziju, gde smo imali sličnu proceduru i gde smo nailazili na slične probleme, pa na osnovu tog iskustva smatram da imam određeni legitimitet da vam prosto sa svom dobronamernošću predložim da određene stvari u ovom članu zakona ispravite.
Naime, zakon definiše da svaki predlagač ima obavezu da predloži dva kandidata, sa njihovim biografskim podacima, što je sasvim u redu. Međutim, s obzirom da član 38, između ostalog, kaže da je kandidat dužan da ovlašćenom predlagaču dostavi pismenu izjavu da ne postoje smetnje za izbor utvrđene ovim zakonom, a to su, recimo, da kandidat ne sme da bude poslanik, da ne sme da bude postavljeno lice, kao i da je dužan da predlagaču dostavi dokaze da nije lice starije od 65 godina i da nije osuđivan, mi ovim amandmanom predlažemo da te iste stvari, osim predlagaču, kandidat ili sam predlagač u ime kandidata je dužan da prosledi i Narodnoj skupštini na proveru, zato što smatramo da je veliki interes u vezi sa ovim zakonom, i svaki i najmanji proceduralni propust, a mi ne možemo da garantujemo da predlagač neće napraviti takvu vrstu propusta, može da ospori formiranje komisije i izbor članova saveta, pa samim tim i da dovede u pitanje sprovođenje samog zakona.
Sve što dodatno precizira postupak, po mom mišljenju, jeste dobro. Dakle, imali smo iskustva kod Radiodifuznog saveta, kod Nacionalno-prosvetnog saveta, i zato smatram da bi bilo bolje da procedura bude krajnje precizna, iz navedenih razloga. Zbog toga, predlažemo da u stavu 1, posle rečenice kojom se i inače po ovom predlogu stav završava, doda rečenica: "Sa listom predloženih kandidata ovlašćeni predlagači prilažu i pismene izjave predloženih kandidata sa dokazima iz člana 38. stav 2. i stav 3."
Takođe predlažemo u okviru člana 37. da se u stavu 3. posle tačke unese rečenica sa tekstom koji glasi: "Primedbe u vezi sa predloženim kandidatima mogu se dostaviti u roku od deset dana od dana stavljanja liste na uvid javnosti."
Dakle, stav 3. člana 37. glasi: "Predsednik skupštine, najmanje 20 dana pre odlučivanja o izboru člana Saveta, na pogodan način, javno objavljuje sve važeće liste kandidata koje su podneli ovlašćeni predlagači, sa osnovnim biografskim podacima o kandidatima. Primedbe u vezi sa predloženim kandidatima mogu se dostaviti u roku od deset dana od dana stavljanja liste na uvid javnosti."
Pa, upravo zato predsednik Skupštine i stavlja na uvid javnosti tu listu, da bi se dala mogućnost svima koji su zainteresovani da podnesu određene primedbe, i smatram da taj rok za te zainteresovane treba da bude određen, jer je oročen i rok u kome Skupština mora da izabere članove saveta. On je, kako sam videla na osnovu prihvaćenog amandmana koleginice Kostić, 60 dana sada. Dakle, ne može biti veći rok za onoga ko stavlja primedbu od roka koji Skupština ima da izabere sam savet.
Poslednja primedba u vezi sa članom 37. je naša intencija da se posle stava 4. unese novi stav koji bi glasio - nadležni skupštinski odbor utvrđuje objedinjenu listu kandidata i dostavlja je skupštini. Evo zbog čega. To je prosto proceduralna stvar, jer pred poslanike treba da dođe jedna sređena, objedinjena lista, a ne pojedinačne liste koje će svaki predlagač da dostavi.
To smo radili i kada je bio u pitanju Radiodifuzni savet. Znači, da se svi ti predlozi objedinjeno ovde dostave u Skupštinu i time bi se definisalo ko bi to radio. Imali smo razne primedbe u vezi sa Zakonom o radio-difuziji i da li to radi skupštinska služba ili nadležni odbor.
Smatramo da je celishodnije, s obzirom da sve poslove obavlja nadležni skupštinski odbor, da i tu stvar, sastavljanje objedinjene liste, uradi odbor koji je nadležan za sve ove poslove koji prethode svemu ovome. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
U članu 48. konstatuje se da predsednik i članovi saveta imaju pravo na novčanu naknadu za svoj rad u savetu. U drugom stavu se kaže: "Kriterijumi za određivanje visine naknade uređuju se statutom u visini plate predsednika, odnosno sudija Vrhovnog suda Srbije". Amandman, koji je Socijaldemokratska partija podnela na ovaj član 48. Predloga zakona, predlaže da se menja stav 2. i da glasi: "Odluku o visini naknade za rad predsednika i članova saveta donosi Skupština, na predlog skupštinskog odbora nadležnog za poslove finansija".
Šta smo želeli u suštini da postignemo? Naime, u zakonima, u kojima Skupština bira nezavisne komisije, odbore i druga tela, postoji velika šarolikost kada je u pitanju određivanje visine naknade za rad u takvim telima. Smatramo da bi bilo sasvim opravdano da ubuduće skupštinski odbor, nadležan za poslove finansija, a na osnovu komparativne analize, utvrđuje predlog odluke za Narodnu skupštinu.
Znači, nama nije bila ideja da ni na koji način dovedemo u pitanje visinu naknade za članove ovog saveta, o kome sada govorimo, niti bilo kog drugog, nego da se uvede neki red. S obzirom da Skupština bira članove ovog saveta i ostalih nezavisnih tela kojih je bilo, a biće ih još kroz različite zakonske projekte ovde u Skupštini, predlažemo da se uvede jedna sistematizacija i red.
Kao primer, navešću vam kako je to do sada bio slučaj. Članovi Saveta Radiodifuzne agencije dobijaju naknadu u visini plate sudija Vrhovnog suda. Članovi Upravnog odbora Agencije za telekomunikacije po istom principu, kao i Poverenik za dostupnost javnih informacija.
Kod ombudsmana, odnosno zaštitnika građana, plata se formira na osnovu plate predsednika Ustavnog suda, a zamenici ombudsmana na osnovu plate sudija Ustavnog suda.
Kod članova Republičkog odbora za sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija plata je formirana u visini plate narodnog poslanika, sada potpuno drugačije. Kod člana Nacionalno-prosvetnog saveta, platu određuje Narodna skupština, mada u zakonu nije sasvim definisano ko u Narodnoj skupštini to čini.
Dakle, postoji velika šarolikost, kao što sam rekla. Još jednom, s obzirom da Skupština bira ove ljude, mislim da bi odbor nadležan za poslove finansija trebalo da definiše platu članova i predsednika, bilo o kom odboru da je reč, ili savetu, pa tako i u ovom slučaju. Hvala.

Uvaženi kolega Šaroviću, prosto moram da reagujem i da vas posavetujem - sada smo opozicija i moramo da sarađujemo. Ako je neki predlog dovoljno pametan, po vašem mišljenju, a ja bih iz vaše diskusije rekla da jeste pametno ono što smo predložili, prosto se složite i pohvalite, ne morate da budete maliciozni.
Nije reč o naknadnoj pameti. Mi smo u svakom zakonu koji je podrazumevao obrazovanje ovakvih tela i komisija predlagali da visinu naknade određuje upravo Odbor za finansije, odnosno Skupština, jer Skupština i bira te članove.
Međutim, to svakako nije bio dovoljan razlog da, iako se ne prihvati, rušite jedan koncept, zakonski projekat, ukoliko smatrate da je on većim svojim delom u redu. Znači ne možete rušiti jedan zakon samo zbog toga što se niste dogovorili oko toga kako ćete definisati plate za članove saveta koji taj zakon podrazumeva, tako da nije reč o naknadnoj pameti nego je reč o konstruktivnosti. Hvala.

Nemam običaj da vređam nikoga nego govorim o činjenicama i uvek ću stajati iza svega za šta sam digla ruku. Moram da vas podsetim, gospodine Šaroviću, ja sam iz Socijaldemokratske partije i vi bi to kao poslanik trebalo da znate. Znate vi to veoma dobro i nemojte da mi držite politička predavanja ovde o poziciji, opoziciji i sličnim definicijama, to veoma dobro znam i ne krivim nikoga od vas što to ne zna.
Što se tiče svega što smo glasali, iza toga stojimo. Mi smo jedna od retkih stranaka, dok je i pripadala vladajućem korpusu, ulagala veliki deo amandmana jer smo smatrali da sve može da se popravi i smatramo gde svi isto misle, u stvari niko ništa ne misli.
To je sasvim novi pristup vlasti u odnosu na možda neka vremena kada ste vi bili vlast.
Vremena se menjaju, pa se menjaju i vremena kada ste vi imali jednog poslanika, a sada imate 84. Socijaldemokratska partija ima sada dva, pa će jednog trenutka imati proporcionalno više, kao što ste vi nekada imali jednoga, a sada imate 84. Biće tako i to je takođe neminovnost.
Što se tiče onih ljudi koji su ostali u vlasti i nisu pratili politiku SDP, pa i to je legitimno - svako bira između fotelje i principa. Političko polje je široko, kao što je bilo široko i političko polje kada je gospodin Glamočanin napuštao SRS, ali mi smo imali priliku da vidimo neke snimke tamo kako je za to dobijao neki novac. Tako da nemojte da prozivate ljude koji su se odlučili da ostanu uz vladajuću koaliciju. SDP je prešao u opoziciju, ali takvih aranžmana nije bilo.

Gospodine predsedavajući, iskreno se nadam da svojim dosadašnjim ponašanjem nisam zaslužila da mi, ni insinuacijom, ukazujete na to da bih mogla drugačije da se ponašam. Ne bih da produžavam dalje ovu raspravu.
Što se mene tiče, potpuno sam svesna da se i vremena i kapaciteti menjaju. To što je SDP u Skupštini je posledica činjenice da imamo koalicioni potencijal, za razliku od vas iz SRS. Vi do sada taj koalicioni potencijal niste imali. Mi smo izlazili u koalicijama, uglavnom u širokim koalicijama i te su koalicije većinski dobijale podršku građana Srbije. Vi ste ostajali opozicija. Iskreno mislim da će to tako da bude i ubuduće.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovane kolege poslanici, predložili smo amandman na član 3. Predloga zakona. Predložili smo da se on menja i da glasi: "Vlada vrši nadzor nad radom organa državne uprave".
Inače, na osnovu ovog predloga zakona član 3. glasi: "Rad organa državne uprave podleže nadzoru Vlade, a Narodna skupština nadzire rad organa državne uprave preko nadzora nad radom Vlade i članova Vlade. Preko upravnog spora sudovi nadziru zakonitost pojedinačnih akata organa državne uprave donesenih u upravnim sporovima".
Smatramo da član 3. Predloga zakona izlazi iz ustavnih okvira prema kojima Narodna skupština obavlja kontrolu nad radom Vlade, to je član 73. tačka 11. Ustava, a Vlada vrši nadzor nad radom ministarstava i posebnih organizacija, u članu 90. stav 7. Ustava to je regulisano.
Predlog zakona, st. 2. i 3. – izvodi se zaključak da Narodna skupština nadzira rad organa državne uprave preko nadzora nad radom Vlade i njenih članova, odnosno da, preko upravnog spora rad organa državne uprave podleže i nadzoru sudova. To, naravno, nije moguće.
Svi znamo da Vlada može da poništi neko rešenje organa državne uprave. Skupština to nije u mogućnosti. Skupština može samo politički rad Vlade da nadzire, te predloženim amandmanom smatramo da se definicija nadzora vraća u okvire Ustava i zakona. Hvala.
PREDSEDAVAJUĆI: Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, vi ste kao i predstavnici poslaničkih grupa govorili o osnovnim ciljevima zbog kojih je potrebno doneti zakon o ombudsmanu i o pravilima za rad zaštitnika građana.
Zamolila bih ministra da razjasni jednu, za menu možda spornu situaciju, odnosno volela bih da ministar objasni sledeće – u odeljku kojim se reguliše postupak, rečeno je da zaštitnik građana postupa po pritužbi građana ili po sopstvenoj inicijativi, a da je pre podnošenja pritužbe građanin dužan da zaštiti svoja prava u odgovarajućem pravnom postupku, što znači tek posle završenog rada drugostepenog organa uprave i organa koji vrše kontrolu po pravu nadzora, odnosno sudova u upravnom sporu.
Kao nadležnost zaštitnika građana propisano je da on kontroliše prava građana, kontroliše zakonitost rada organa uprave, podnosi Vladi inicijativu za promenu zakona, daje mišljenje na zakon u pripremi, može da podnese krivičnu prijavu, sarađuje sa drugim državnim organima, i ono što će biti moje pitanje, on ima pravo da javno preporuči razrešenje funkcionera koji je odgovoran za povredu prava građana, odnosno da inicira pokretanje disciplinskog postupka protiv zaposlenog u organu uprave koji je neposredno odgovoran za učinjenu povredu, i to ako iz ponovljenog ponašanja funkcionera ili zaposlenog proizilazi namera da odbije saradnju ili da se utvrdi da je učinjenom povredom pričinjena veća šteta.
Dakle, jasno je propisano da zaštitnik građana može javno da preporuči razrešenje funkcionera koji je odgovoran za povredu prava građana. Mislim da sam dobro razumela da zaštitnik građana u tom slučaju mora imati pred sobom odluku nadležnog organa, kojim je utvrđeno da je funkcioner odgovoran.
Jasna je dakle situacija kada zaštitnik građana, postupajući po pritužbi građana ili po sopstvenoj inicijativi, preporuči utvrđivanje odgovornosti funkcionera koji odbije da sarađuje.
Međutim, molim vas ministre da na primeru objasnite slučaj – kada zaštitnik građana ima pravo da javno preporuči razrešenje funkcionera koji je odgovoran za povredu prava građana?
Da li je moguće da on to učini i pre prethodne odluke nadležnog organa, samo po sopstvenoj inicijativi i u kojim slučajevima, ukoliko je to tako? Hvala.