Poštovane kolege narodni poslanici, juče sam govorila o amandmanima koje sam podnela na članove 6. i 7. predloženog zakona o budžetu.
Podnela sam amandman u ime Socijaldemokratske partije i tim amandmanom u suštini tražim udvostručavanje sredstava koje je budžet za 2005. godinu predložio za budžet Koordinacionog tela i Koordinacionog centra, odnosno povećavanje sredstava za korisnike na prostoru Kosova i Metohije i na jugu Srbije.
Smatram da sam prilično jakim činjenicama i detaljima uspela da vama otprilike predstavim zbog čega je to bitno i zbog čega su sredstva koja su predložena apsolutno nedovoljna za elementarne potrebe koje naši stanovnici, Srbi na Kosovu i Metohiji i jugu Srbije, imaju, a za šta je država u suštini dužna da im ta sredstva obezbedi.
Međutim, juče se nažalost ministar i ja nismo složili u meri u kojoj bi bilo neophodno, međutim moram da kažem da u dodatnim razgovorima koji su danas obavljeni, pre svega između predsednika Koordinacionog centra, premijera Srbije i ministra finansija, uspeli smo da pronađemo kompromis, odnosno premijer i ministar finansija obavezali su se da će ta preko potrebna sredstva nekako nadomestiti iz posebnog fonda koji će biti obrazovan, kao i iz budžetskih rezervi za 2004. i 2005. godinu. Želeći da verujem u te garancije i to obećanje, povlačim amandmane na čl. 6. i 7. vezano za dupliranje sredstava za Koordinaciono telo i Koordinacioni centar.
Još jednom pozivam premijera i ministra da ispune to obećanje i takođe pozivam ministre, na čijim se razdelima nalaze sredstva za Kosovo i Metohiju i jug Srbije, da zaista učine maksimum da ta sredstva stignu do krajnjih korisnika, jer neophodna su im i da stavite džak para u svako mesto na Kosovu i Metohiji mislim da ne biste pogrešili i da ne biste previše dali.
S druge strane, gospodin Labus je večeras rekao govoreći o dugovima da možda nismo u mogućnosti da ovim budžetom vratimo veliki deo dugova, ali da makar možemo da učinimo sve da te dugove ne učinimo većim. Rukovodeći se istom logikom, pozivam ministra finansija da ako već ne može da obezbedi sva neophodna sredstva za korisnike na Kosovu i Metohiji i jugu Srbije, neka makar učini napor da ta sredstva ne budu manja nego što su bila prethodnih godina.

Poštovane kolege, amandman koji sam podnela na član 7. odnosi se na moju intenciju da se sredstva za rad Koordinacionog centra i tela dvostruko uvećaju. Čuli ste već nekoliko puta objašnjenje.
Ipak, i pored svih nesporazuma koje smo juče imali, uz konsultacije sa predsednikom Vlade i ministrom finansija, pronađen je kompromis da se ta sredstva obezbede iz dodatnih fondova, koji će naknadno biti formirani, kao i iz budžetske rezerve za 2004. i 2005. godinu.
Mi se nadamo da će ministar održati reč i da će uspeti da pronađe ova sredstva, jer su ona zaista neophodna. Svaki dinar je neophodan za ovu namenu. Još jednom bih pozvala ministre da se potrude da sve ono što se nalazi po njihovim razdelima zaista stigne do krajnjih korisnika na Kosovu i Metohiji i jugu Srbije, jer ih na to obavezuje i zaključak Vlade donet u aprilu ove godine. To je najmanje što može da se učini pod ovim uslovima, uvažavajući sve teškoće da se sastavi budžet, koji bi imao sve karakteristike za koje se ministar založio i koje je objasnio. Hvala još jednom.

Uvaženi predsedniče Skupštine, dame i gospodo iz Vlade Srbije, kolege narodni poslanici, poslanici Socijaldemokratske partije, koja je u ovom parlamentu zastupljena sa tri poslanika, imaju dve ozbiljne primedbe na predloženi zakon o budžetu.
Neću govoriti šta su prednosti budžeta, svakako ih ima i one preovlađuju, jer nemam dovoljno vremena, nisam u poslaničkoj grupi i zato ću biti vrlo koncizna.
Prva primedba odnosi se na nešto što smo gromoglasno najavljivali u javnosti u aprilu, kada je ova skupština donela Zakon o sprečavanju sukoba interesa. Tim zakonom, kao što znate, predviđeno je da postoji odbor koji će voditi računa o tome da ne bude sukoba interesa. On je zadužen da vodi računa o tom aspektu, kako u gradovima i opštinama, tako na nivou čitave Republike, a da ne kažem da mora da servisira i sve one rođake, tačno stoji do kog kolena, koji takođe ne mogu da krše taj zakon, na način na koji je to propisano.
Moram sa žaljenjem da konstatujem da ovaj predlog zakona o budžetu ni na jedan način nije predvideo sredstva za funkcionisanje tog vrlo važnog odbora, jer smo mi kao Skupština, odnosno vladajuća većina u Skupštini, ali i kao Vlada, vrlo gromoglasno najavili taj zakon, hvaleći se njime i on je dobio široku podršku javnosti. Sada kada ga treba primeniti u praksi, ne postoji ni jedan jedini dinar za njegovo funkcionisanje. Plašim se ako tako ostane, odnosno ako amandman SDP, koji smo podneli, a koji popravlja tu situaciju, ne bude usvojen, da će i taj odbor i taj zakon ostati mrtvo slovo na papiru, kao i neki drugi odbori.
Takođe, podsećam da je Odbor za lustraciju, koji faktički ne funkcioniše, dobio sredstva budžetom, a Odbor za sprečavanje sukoba interesa nema ni dinara.
Gospodin ministar finansija pokušao je da mi objasni na Odboru za finansije da postoje neka sredstva u razdelu koji se odnosi na Skupštinu.
Međutim, podsećam da taj odbor ne sme da ima nikakve veze sa Skupštinom, da je to republički odbor, da treba da bude nezavisan odbor, jer vodi računa i pre svega je upućen da se spreči konflikt interesa pre svega kod narodnih poslanika, a onda i kod naših drugih imenovanih, biranih i sličnih funkcionera.
Zbog toga, da bismo bili dosledni i da ne bismo bili demagozi i pričali o važnim zakonima u teoriji a ne sprovodili ih u praksi, molim da se amandman SDP, kada dođe na red, prihvati i time očigledan previd, mislim da je to u pitanju, ispravi.
Druga primedba nas iz SDP odnosi se na sredstva koja je ovaj budžet opredelio ukupno za Kosovo i Metohiju i jug Srbije.
Moram da kažem da je ministar nekoliko puta i na Odboru za finansije, a i za ovom govornicom, kazao kako ovaj budžet jeste veći nego bilo koji drugi za Kosovo i Metohiju i izveo je cifru koja, moram da priznam, meni nije jasna, jer računicom nisam uspela do nje da dođem, da je oko 3.800.000.000 dinara predviđeno za taj deo Srbije.
Međutim, kada pogledamo po stavkama, da je za rad Koordinacionog centra predviđeno budžetom 2.250.000.000 dinara, uključujući i plate za lokalnu administraciju, uključujući socijalna davanja, pa imamo 453 miliona, koliko ide preko svih ministarstava Vlade Republike Srbije, 350 daje Savet ministara odnosno državna zajednica Srbija i Crna Gora i na još 300 miliona se računa preko doplatnih markica, to je ukupno 3.350.000.000 za Kosovo i Metohiju i jug Srbije.
Takođe, moram odmah da kažem, kada tako posmatrate, to jeste povećanje, ali u suštini, reč je o optičkoj varci. Evo zbog čega. Za plate je predviđeno, što je planirano da plaća Koordinacioni centar na Kosovu i Metohiji, 1.200.000.000 dinara. Moram da kažem da je to dovoljno za 10 mesečnih isplata, s obzirom da je mesečni fond za plate do sada bio 120.000.000.
Ukoliko uzmete u obzir da nedostaje još pet plata, odnosno u zakašnjenju je lokalnoj administraciji, da bi sustigli zdravstvo i školstvo, tu sumu za plate značajno uvećava, i ne samo da nije dovoljno ovih 1.200.000.000, već za 840.000.000 treba uvećati to da bi sve te plate i socijalna davanja bila realno pokrivena, odnosno da Koordinacioni centar sutra ne bi bio telo koje neće imati dovoljno sredstava da na osnovu realnih potraživanja ljudi, koji na to imaju pravo, to i isplati.
Takođe, moram da kažem da je u tom razdelu od 2.250.000.000 predviđeno da određena sredstva, tačno stoji u članu 20. ovog zakona, idu za socijalna davanja, program razvoja, program za kulturnu baštinu i ostale projekte. Kada se vidi koliko je potrebno realno za plate i socijalna davanja, apsolutno ne ostaje ni jedan jedini dinar za te projekte, iako to stoji u članu 20. ovog budžeta.
Što se tiče ministarstava, htela bih da napravim jedno prilično upadljivo poređenje. Naime, preko svih ministarstava Republike Srbije predviđeno je da za Kosovo i Metohiju i jug Srbije ide 453 miliona ukupno. Dakle, poređenja radi - za potrebe BIA, samo kod ekonomske klasifikacije 511 pod - građevina i objekti, planirano je za potrebe BIA 400.000.000, preko svih ministarstava 50.000.000 više za Kosovo i Metohiju i jug Srbije nego za BIA-u.
Tu ima nekoliko primera vrlo značajnih. Recimo, kada je reč o Ministarstvu energetike i rudarstva, predviđeno je 4.988.000.000. To je dovoljno samo da se završi zgrada koja je sa Elektrokosmetom, koji je sastavni deo Elektroprivrede Srbije, pravljena, znači zgrada Elektrodistribucije, jer je stara ostala neupotrebljiva za srpsko stanovništvo, jer se nalazi u južnom delu Mitrovice. Dakle, ova predviđena sredstva pokrivaju samo dug.
Međutim, prema podacima Koordinacionog centra, apsolutno je neophodno uraditi još dve trafostanice u centralnom delu Kosova i Metohije i Kosovskom Pomoravlju, kako bi uopšte i ta izgrađena zgrada imala smisla, odnosno kako bi struja mogla da stigne do sela i enklava, a u drugoj fazi Republika da naplaćuje tu struju od naših žitelja na Kosovu i Metohiji. Svaka od tih stanica košta po 30 miliona dinara, što znači da je predviđeno oko 5 miliona, a treba 65 miliona.
Još jedan drastičan primer - u okviru Ministarstva za kapitalne investicije predviđeno je ukupno 800 miliona dinara za celu Srbiju, dakle, od toga 22 miliona za Kosovo i Metohiju, za programe interno raseljenih lica. Moram da vam kažem da je tih 22 miliona dovoljno samo da se otplati dug koji mi kao Republika imamo prema građevinskoj organizaciji nemačke Vlade THV, jer je to aranžman da oni urade temelje, a da država Srbija plati Ivanjici montažne kuće koje će staviti na te temelje za potrebe vraćanja interno raseljenih lica na Kosovu i Metohiji.
Postoji više od 2.000 porodica koje su ovog trenutka spremne da se vrate na Kosovo i Metohiju ukoliko im se obezbedi krov nad glavom. Ako ne verujete, možete da odete u okolinu Beograda, Avalu, Mirijevo, Leštane, pa da pitate ljude koji tu žive u groznim uslovima, da li bi ostali tu ili bi se vratili na Kosovo i Metohiju.
Mi stalno, kao država, i ova vlada, potenciramo Kosovo i Metohiju i povratak izbeglica kao prioritet broj jedan. Međutim, u praksi nema ni jednog jedinog dinara za tu vrstu projekta, za šta je inače trebalo, ako pomnožimo tih 2000 porodica puta milion i 600.000, koliko je potrebno za jednu kuću, to je oko tri milijarde i 200.000 miliona dinara. Mi, naravno, ne kažemo da ovaj budžet može da omogući sve, razumemo intenciju restriktivnosti, ali treba dati pozitivan signal da je država i u praksi spremna to da uradi.
Nisam htela da se javim sa replikom, ostala sam dužna gospodinu Vučiću, mislim da je u redu da objasnim, pošto je pomenuo 300 i nešto hiljada za neki javni VC, što apsolutno ne stoji kao informacija. On je i ranije tu vrstu primedbe stavljao, tako da imam pripremljen odgovor za to. Dakle, reč je o izgradnji školskog dvorišta, igrališta, izgradnji kanalizacione mreže za osnovnu školu kod Štrpca, sa 500 učenika i 12 odeljenja. Nije u pitanju 300 i nešto hiljada, koliko je naveo gospodin Vučić, nego je u pitanju dva miliona i 90.000 dinara, znači mnogo više, a svaki dinar može da se pravda prostim uvidom u računice Koordinacionog centra. Mislim da ne treba tako lako optuživati neke ljude, koji su ipak na jednom teškom prostoru, na svaki način, uradili veoma mnogo.

Moram da se javim po članu 97. stav 1. jer sam pogrešno protumačena.
Nisam uopšte insistirala, to želim posebno da naglasim, jer je predsednik Socijaldemokratske partije i šef Koordinacionog centra, ne želim da ovde ispadne da je intencija da on lično dobija novac. Znači, uopšte nije intencija da Koordinacioni centar ili telo dobiju novac. Novac može Vlada, na to ima pravo, preusmeriti preko ministarstava, bitno je da stigne do krajnjeg korisnika. Uopšte nije bitno da ide telu i centru, čak štaviše – telo i centar ne treba da isplaćuju ni penzije, ni socijalna davanja. Ukoliko ne može da se isplaćuje iz poreza na dobit, kao kod svih lokalnih samouprava, treba da rade resorna ministarstva. To je broj jedan.
Broj dva, moram da kažem još jednom, suma koja je preko ministarstava određena za Kosovo i Metohiju je premala, ona je manja od 500 miliona. Još jednom pominjem, za građevine i objekte BIA-e planirano je 400 miliona. Ni jedan dinar nije predviđen za sanaciju posledica zemljotresa, što je započet projekat, uloženo je 200 miliona, treba 700 da se još da za Kosovsko Pomoravlje.
U istom razdelu, gde bi to trebalo da stoji i kod kapitalnih investicija, stoji za isti projekat u Kolubarskom regionu gde je bio zemljotres 1998. godine, odvojeno je 500 miliona. Zašto pravite razliku između dva dela Srbije i Crne Gore odnosno Srbije? Zašto mogu da se odvoje pare za jedan deo koji se nalazi u centralnoj Srbiji, a ne mogu tamo gde je pogođeno, na jugu Srbije, odnosno na Kosovu i Metohiji. To je loša poruka i za naše građane i za one koji žele da Kosovo i Metohija budu sastavni deo Srbije.
Znači, tražim ne za Koordinacioni centar i telo, nego za građane Kosova i Metohije, od kojih očekujemo, ako su iseljeni, da se vrate, a ako su tamo, da ostanu. Znači, i u praksi, a ne samo u nacionalnoj demagogiji treba primeniti ono što ste proklamovali kao nacionalni prioritet broj jedan.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, uspostavljanje dijaloga i razgovor među ljudima su, kao što znate, civilizacijske tekovine i izvode se iz poznatih tradicionalnih političkih i građanskih prava, naročito utvrđenih tokom građanske revolucije, krajem 18. veka.
U Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka utvrđeno je da, svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da traži, prima, širi i razmenjuje obaveštenja i ideje, bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice. Jedan od najvećih Francuza, Volter, rekao je svom oponentu: "Ja se sa vama ni u čemu ne slažem, ali ću sve učiniti da se vaše mišljenje objavi".
Ovim zakonom stvaraju se, po mom dubokom uverenju i mojih kolega iz SDP-a, pre svega, institucionalni okviri za razgovor između predstavnika različitih interesnih grupa, koji teže da u najvećoj meri ostvare svoje interese i potrebe. U sadašnjim uslovima, to nije moguće postići bez sveobuhvatnog kompromisa. Preduzeća koja već godinama ne rade, polako se gase, a radnici ostaju bez posla. Društvena svojina i samoupravljanje u sistemu u kome su svi bili vlasnici svačega i ničega, uzeli su svoj danak i pokazali da ne možemo mimo sveta.
Današnji razvijeni svet ima tri sveta pravila: privatnu svojinu i tržišno poslovanje; poštovanje ugovora i štednju.
I kada govorimo o uspostavljanju socijalno-ekonomskog dijaloga kod nas, danas i u ovom trenutku, ne bi smelo da bude nikakvih zabluda oko jedne stvari: poslodavac se ne može naterati da radi u korist svoje štete. Poslodavac - vlasnik koji radi i ostvaruje profit neće otpuštati radnike, koji su mu i te kako potrebni. Interes je, dakle, zajednički.
Ali, vlast je ta koja je dužna da stvori normalne političke odnose, bezbednost ljudi, pravnu zaštitu, sigurnost za onoga ko želi da ulaže. Vlast mora državu u rasulu da sredi politički, a onda dolazi i ekonomsko uređenje. Država mora da stekne ugled i da vrati poverenje. Svi veruju u Švedsku, u Srbiju niko ne veruje. Državne institucije moraju da budu ozbiljne i da liče na ono što postoji u svetu.
Ako je to svima danas jasno, a mislim da jeste, onda i donošenje ovog zakona mora imati opštu podršku. Socijalno-ekonomski saveti postaju tako deo naše društvene kulture i demokratije. Ali ponavljam, socijalno-ekonomski savet nije samo mesto na kome će moći da se spreči nastanak štrajka i otpuštanje radnika. Biće to pre svega mesto na kome će vlast ubrzano da uči šta mora da radi, da čuje i ona druga mišljenja.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, veliko mi je zadovoljstvo što danas imam priliku da podržim ovaj zakon, da to kažem odmah na početku i da vas poslanike, kolege zamolim da to isto učinite, jer je reč možda o jednom od najbitnijih zakona o kojima ova skupština raspravlja, iz razloga što će, ukoliko ga ozbiljno shvatimo i ukoliko ga budemo primenjivali, on u budućnosti značajno moći da promeni ambijent društva u kome živimo, radimo i moći će značajno da promeni i nivo ljudskih prava koji je sada zastupljen.
Podsetiću da su mnoge evropske zemlje, dakle, Švedska pre mnogo decenija, a Amerika 1966. godine donele ovakve zakone. Dakle, upravo je taj američki model poslužio kasnije i drugim državama da krenu njenim stopama. Mnoge evropske zemlje donoseći ovaj zakon, za razliku od nas koji to činimo tek sada, stvorile su modernu državu gde vlast mogu kontrolisati ne samo zvanične institucije nego i sami građani.
To da građanin konačno dobije pravo da zna ono što bi trebalo da zna veliki je napredak, da se u Srbiji u svesti ljudi, koja je uglavnom bila podanička, dogodi promena i da građani shvate da su oni jedini suvereni nosioci vlasti, da vlast dobrovoljno biraju i normalno je onda da od te vlasti traže i da im polaže račune.
Mi, nažalost, još nismo građansko društvo, jer se do građanskog društva mora mukotrpno dolaziti, ali uz pomoć ovog zakona bićemo na veoma dobrom putu da to postanemo. Naravno, svaki početak jeste težak i nijedna država se ne odriče lako svojih starih navika, vekovnih navika, a posebno ne da vlada samovoljno i da sama odlučuje šta je za narod dobro, a šta nije.
Pravo na slobodni pristup informacijama izvodi se iz onih poznatih tradicionalnih političkih i građanskih prava, naročito utvrđenih tokom građanske revolucije krajem 18. veka. To pravo proističe, podsećam, iz najvažnijih dokumenata Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope.
U Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka je utvrđeno da svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice.
Ako govorim onako meritornije o samom tekstu zakona, onda bih želela da kažem nekoliko rečenica, ali ne sporeći nijednog trenutka značaj ovog zakona i najbolju nameru predlagača zakona. Moje primedbe odnose se, pre svega, na članove 7, 8, 13. i 14.
Formulacija člana 7. koji govori o zabrani diskriminacije samo je na prvi pogled dobra, ali u praktičnoj primeni mogu nastati teškoće i pošto je član kratak, ja ću vam ga pročitati. On glasi: "Organ vlasti ne sme stavljati u bolji položaj nijednog novinara ili javno glasilo, kada je više njih uputilo zahtev, tako što će samo njemu ili njemu pre nego drugim novinarima ili javnim glasilima omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja".
Dakle, ovakva primedba mogla bi da važi samo ako je više novinara istovremeno podnelo zahtev za određenu informaciju. U protivnom, ova odredba ne može se primeniti, jer će novinari informaciju dobijati onim redosledom kojim se za nju budu obraćali, kako na to obavezuje član 16. ovog predloga zakona.
Primedbe se takođe odnose i na terminološke nepreciznosti u članovima 8, 13. i 14. i ja ih neću ponavljati zbog toga što su moje kolege poslanici više puta to ovde ponovili, tako da bi zaista bilo dobro ukoliko bi neka naknadna redaktura mogla da se u tom smislu izvrši.
Dakle, dobri zakoni pišu se dobrim stilom, pismeni su i lišeni birokratskog jezika, u dobrim zakonima nema mnogo mesta za sintagme koje će posle morati da budu naknadno tumačene i samim tim mogu ugroziti sam zakon.
Inače, imam potrebu da odgovorim na određene primedbe koje su stigle od opozicije na Predlog ovog zakona, pre svega kada je reč o institutu poverenika. Smatram da je veoma bitno da postoji upravo taj institut poverenika, a ne da se ovaj posao poveri nekom ministarstvu, resornom ministarstvu informisanja, upravo da bi se obezbedio jednak tretman svih onih institucija, pa i Vlade za koju se pretpostavlja da će biti osnovna adresa gde će građani upućivati svoje zahteve radi ostvarivanja prava da do određenih informacija dođu.
Takođe, poverenika bira, kao što svi ovde znamo, Skupština, ona čak potvrđuje njegovog zamenika, tako da primedbe da se time oduzima pravo poslanika upravo ne stoje, jer neobično je da Skupština potvrđuje i zamenika, čime na neki način vrši dodatnu kontrolu. Sada se govori o tome da poslanik ima neka manja prava od samog poverenika, tako što poslanik ne može da predloži, a poverenik može, ali mislim da nije u tome suština.
Suština je da se mi kao narodni poslanici odreknemo određenih svojih mogućnosti, ukoliko smatramo da je to dobro za društvo u celini.
Dakle, upravo je to poenta. Ako mi ovde dajemo povereniku da sam predlaže zamenika, to nije zato što imamo manja prava, nego zato što smo odlučili da to njemu dopustimo. Znači, mi ćemo glasati za to. Ako tako ne odlučimo, naša prava nama ostaju. Dakle, imamo pravo da delegiramo naša prava onda kada mislimo da je to za sistem, za društvo i za ovaj zakon i njegovu primenu u suštini dobro.
Takođe je dobro što će poverenik svakako imati pravo da, na osnovu iskustava iz prakse, predloži izmene ovakvog zakona, jer je vrlo teško očekivati da će neki zakon koji mi donosimo na osnovu iskustava drugih, a ne na osnovu našeg praktičnog iskustva, biti odmah u cugu odgovarajući, što se kaže od "a" do "š", i ja se nadam da će poverenik biti zaista dovoljno ozbiljna i ličnost od integriteta koja će to svoje pravo i mogućnosti koristiti.
Dakle, poslanici SDP-a će podržati ovaj zakon. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moram da iskažem svoje žaljenje što se ovako bitan zakon donosi po hitnoj proceduri, a ne u redovnom postupku, jer smatram da je, s obzirom na važnost oblasti koju uređuje, a bez čijeg uređivanja mi nikada nećemo moći do kraja da se nazovemo demokratskim društvom, zaslužio redovni postupak. To je načelna primedba.
Međutim, bilo bi mnogo bolje da je i ceo zakon pretrpeo promene, s obzirom da je ideja predlagača u suštini da deblokira upravo rad tog radiodifuznog saveta, ovaj predlog izmena i dopuna Zakona može da bude podržan i podržaću ga, kao poslanik ove skupštine, i kao neko kome je stalo upravo da se ova medijska sfera sredi konačno u ovoj državi.
Podsetiću vas da niko od nas ovde verovatno ni ne pamti vreme kada je rad elektronskih medija bio ovde uređen, posebno je to iskomplikovano, po mom dubokom ubeđenju, donošenjem moratorijuma na dodelu frekvencija još 2001. godine, kada je bukvalno legalizovan rad onih koji su apsolutno monopolski radili do tada i kada je stvorena jedna nelojalna konkurencija odnosno, bukvalno rečeno, oni koji su krali nacionalno blago do tada dobili su legitimitet da to rade i od tada, i mi apsolutno imamo nesređenu medijsku sferu. To je u načelu.
Međutim, bojim se da predlagač nije do kraja proceduru definisao onoliko precizno koliko je neophodno, da ponovo ne dođemo u situaciju da konstituisanje ovog saveta bude blokirano. O čemu se konkretno radi, pošto nemam vremena, kao ostali poslanici, trudiću se da budem kratka i da vam skrenem pažnju upravo na ono za šta smatram da je krucijalno važno.
S obzirom da mi ovde imamo tri predlagača, zakonom predviđena, koja se sastoje od više pravnih subjekata, zakonodavac je predvideo stavom 4. člana 24. da ovlašćeni predlagači utvrđuju svoje predloge samostalno, a ako se jedan ovlašćeni predlagač sastoji od više pravnih subjekata, predlog se utvrđuje sporazumno međusobnim usaglašavanjem. Sada tu dolazimo do krucijalnog pitanja - kako međusobnim usaglašavanjem i ova do kraja nedorečena procedura nas dovodi u situaciju da se to može bukvalno blokirati i da nikada savet ne bude izabran.
Kroz amandmane, koje sam dostavila nadležnom odboru i ovoj skupštini, predložila sam da, kada mi usvojimo, ako usvojimo ovaj zakon, predsednik Skupštine uputi javni poziv svim pravnim subjektima koji se smatraju zakonski ovlašćeni da budu predlagači odnosno da učestvuju u predlaganju, da u roku od 15 dana dostave svoju pisanu saglasnost, dakle, da žele uopšte da učestvuju u izboru članova Radiodifuznog saveta, kao naravno i potvrdu da su registrovani.
I, na primeru, recimo, nevladinih organizacija, kojih ovde ima, čuli smo - nekoliko desetina hiljada, pokušaću plastično da objasnim. Kada u roku od 15 dana zainteresovane nevladine organizacije dostave svoju pisanu saglasnost da žele uopšte da učestvuju u izboru članova Radiodifuznog saveta, tog trenutka vi, u suštini, tačno dobijate broj tih nevladinih organizacija koje će moći da učestvuju u radu oko imenovanja onog predstavnika koji je u njihovoj nadležnosti.
Dakle, tog trenutka oni mogu da organizuju sednicu u kojoj će se znati koliko njih učestvuje, šta je kvorum, šta je većina i nećemo doći u opasnost kao što dolazimo, ako se to ne uvrsti, da nam se pojavi u Skupštini više lista sa predlozima, gde se oni međusobno prepucavaju i da nikada neće da se usaglase.
Ovako imate mogućnost da prosto dobijete u prvom cugu dva člana koja treba ovde da dođu pred nas narodne poslanike da o njima glasamo.
Znači, procedura je tu potpuno jasna i nedvosmislena. Mislim da se tu smanjuje mogućnost i za ono mešetarenje i za raznorazna ispoljavanja interesa, kako su neki izrazili bojazan da bi moglo da se desi.
Ono što je, takođe, problem jeste što je zakonodavac predvideo da je nadležni odbor, čiji sam i sama član, dakle Odbor za kulturu i informisanje, taj koji će da primi na sebe ogroman deo onog administrativno-tehničkog posla koji uopšte nije u njegovom opisu.
Ne možemo mi članovi Odbora da se bavimo pitanjima kao što je: da li su u skladu sa zakonom dostavljena dokumenta koje zakon predviđa? Zbog toga sam, kroz amandmane, predložila da to radi nadležna skupštinska služba, koja inače priprema sednice, kako odbora, tako i same Skupštine.
Dakle, da se deo ovlašćenja prenese i na Radiodifuznu agenciju koja je, po mom dubokom uverenju, dakle postoji, i jedina je i kadrovski, i tehnički osposobljena da bukvalno hiljade prijava i dokumenata obradi u relativno kratkom vremenu.
Svi amandmani koje sam podnela, njih tri, odnose se na to da se precizira procedura, da bi se do kraja izbegla mogućnost da se blokira rad i onemogući izbor članova Radiodifuznog saveta. Ovde apsolutno ničeg nema što bi na politički način bilo asinhrono onom što je Vlada želela, što je predlagač želeo, samo smatram da se mojim amandmanima dodatno obezbeđujemo da izbor članova Saveta Radiodifuzne agencije bude do kraja izvestan.
Toliko u ovom javljanju i hvala vam.

Poštovane kolege, radi se o amandmanu koji sam podnela na član 23. Zakona o radio-difuziji, stav 2. tačka 6.
Predlažem umesto rešenja koje se nudi u Predlogu zakona o izmenama i dopunama, da je jedan od ovlašćenih predlagača crkva i verske zajednice, drugačiju formulaciju. Predlažem da umesto "crkve i verske zajednice" stoji "crkve svih zvaničnih konfesija, pri čemu jedan od dva zvanična kandidata je kandidat Srpske pravoslavne crkve".
Smatram da je ovo mnogo bolje rešenje. Kao što i sami znate, pod imenom crkve i verske zajednice registrovana su raznorazna verska udruženja i veliki broj sekti. Da ostavimo i to po strani. S obzirom na broj, može nam se desiti, recimo, da istu težinu imaju neke verske organizacije koje su manje uticajne, nego što su zvanične crkve: pravoslavna, rimokatolička, muhamedanska, jevrejska i koje već postoje kao velike zvanične crkve. Ima ih sedam.
Smatram da je u redu, s obzirom na to da je većinska crkva ovde Srpska pravoslavna crkva, da jedan od dva kandidata koji nama ovde dolaze poslanicima, da glasamo, da bude predstavnik Srpske pravoslavne crkve, a drugi da bude kandidat ustanovljenom dogovorom. U tome je suština ovog amandmana koji predlažem.

Amandman koji sam predložila odnosi se na član 2. Predloga zakona. U članu 24. stav 1. umesto reči "nadležnom odboru Skupštine", po mom dubokom uverenju, treba da stoji odrednica "Službi Narodne skupštine".
Smatram da je to celishodno što u principu skupštinski odbor, kome pripadam, nije nadležan da utvrđuje administrativne stvari, odnosno tehničke stvari. On je nadležan za sasvim druge stvari.
Smatram da će u ovom slučaju pristići veliki broj raznoraznih prijava, koje će morati da prođu kroz skupštinske službe. Upravo nadležni skupštinski Odbor za informisanje i kulturu nije mesto gde to treba da stiže, nego skupštinska služba, koja je mnogo bolje i na svaki način organizovana da sve to jednostavno obradi.
Dakle, ideja je da skupštinska služba, koja priprema sednice Skupštine i sednice odbora, na sebe preuzme ovaj posao.
Što se tiče člana 4, i tu imam primedbu. Smatram da treba doneti novu rečenicu koja glasi: "Predlog se smatra usaglašenim kada se za njega izjasni većina pravnih subjekata u grupaciji ovlašćenog predlagača, koji su dostavili izjave da će učestvovati u predlaganju kandidata za članove Saveta Republičke radiodifuzne agencije, putem zajedničkog dogovora".
Takođe i u stavu 5. bi to trebalo da se primeni, da pravni subjekti ili lica koja se nalaze u grupaciji ovlašćenih predlagača iz člana 1. Predloga zakona, odnosno stav 2. tačke 3), 4) i 5), znači odnosi se na predlagače koji su rektori univerziteta u Republici Srbiji, zatim udruženja radiodifuznih javnih glasila u Republici Srbiji i udruženja novinara u Republici Srbiji, profesionalna udruženja filmskih i dramskih umetnika. To je taj deo.
Za domaće nevladine organizacije i udruženja građana, koja se prevashodno bave zaštitom slobode govora, zaštitom prava nacionalnih i etničkih manjina i zaštitom prava dece, propisuje se da oni putem zajedničkog dogovora iskristališu dva kandidata kao svoj predlog.
To je ono što sam govorila kada sam govorila u načelu. Smatram da je zakonodavac ovde izostavio preciznije uputstvo za rad ovih predlagača, koji se sastoje iz više pravnih subjekata.
Zato smatram da je vrlo važno da se to promeni, u smislu da se posle javnog poziva predsednika Skupštine odredi rok od 15 dana, da svi ti pravni subjekti dostave svoju pisanu saglasnost da žele da učestvuju u radu. Tako će se, recimo, kod nevladinih organizacija, kojih imate desetine hiljada, dobiti tačno određeni broj nevladinih organizacija koje hoće da učestvuju. Kada imate određeni broj iks, kada se sazove sastanak znate šta je kvorum, znate šta je većina i kada to imate, lako je voditi legitiman sastanak.
Takođe, nećemo doći u situaciju da nam, u nemogućnosti da se dogovore na način na koji je to propisano, dostave 50 lista sa po dva kandidata ili 5 kandidata, već ćete moći da organizujete, ako nema konsenzusa među njima, da se glasanjem dobiju dva kandidata koja imaju najviše glasova, tako da se apsolutno obezbeđujemo da proces mora da uspe i da nema blokade rada u odlučivanju o članovima Radiodifuznog saveta.

Ja sam Ljiljana Nestorović, predstavnik Socijaldemokratske partije.
Uvaženi predsedniče Vlade, gospodo ministri, uvažene kolege poslanici, neću kao neki moji prethodnici da počnem svoje izlaganje analizom vekovne i decenijske politike koja je uspešno ili neuspešno, zavisno od toga kako ko govori, vođenja prema Kosovu i od strane raznih vlasti u Srbiji i u skladu sa raznim, odnosno očigledno jedinstvenim vekovnim interesom Albanije, i od strane međunarodne zajednice ili onih koji su je predstavljali.
Želim da dam svoj skromni doprinos ovoj diskusiji i da prosto podvučem svoj utisak, a to je da ovaj predlog Vlade, u vidu plana za političko rešenje situacije na Kosovu, predstavlja zaista dokument oko koga se mi ovde možemo složiti i mislim da će, ukoliko to uradimo, to u suštini biti najznačajniji kvalitet ovog razgovora danas i onoga što će u tom slučaju biti početak sprovođenja zajedničke političke strategije u vezi sa kosovsko-metohijskim problemom.
Ono što je takođe jedan vrlo važan kvalitet ovog ponuđenog političkog rešenja jeste činjenica da se njime nekako uvažava sveukupna konstelacija, i to kako u međunarodnoj zajednici, mislim na političku konstelaciju, tako i ovde kod nas u Srbiji, a i na Kosovu i Metohiji. Smatram da je ta konstelacija veoma komplikovana, da bez uvažavanja tih komplikovanih odnosa ovaj dokument i ovaj plan nemaju šansu na uspeh.
Ono što je vrlo važno reći jeste da ne možemo očekivati da će međunarodna zajednica, pre svega Evropska unija, povlačiti neke radikalne i ishitrene poteze u smislu menjanja svoje dosadašnje politike prema Kosovu i Metohiji. Smatram da, iako postoje jasni pokazatelji da je ta politika, petogodišnja politika koju Evropa sprovodi na Kosovu i Metohiji, doživela krah, pre svega događajima od marta, da je bezbednosni sistem potpuno krahirao, Evropa nema snage, niti mi možemo očekivati da će ona taj poraz eksplicitno priznati, da definiše svoju potpuno novu politiku prema Kosovu i Metohiji, odnosno prema kosovsko-metohijskom pitanju.
To je nešto što traži vreme i to je nešto što nama ovde sugeriše da mi u definisanju ovakvih stvari, kao što to danas radimo, moramo osim svojih interesa uzimati duboko u obzir i ono što je interes Evrope, odnosno ono što su njene mogućnosti danas.
Smatram da i sa dovoljno zvaničnih i visokih mesta evropskih, sve češće i sve ubedljivije stižu, kako sa diplomatskih, tako i sa ekspertskih nivoa, prosto spoznaje da se radi o pogrešnoj politici ili bar pogrešnoj politici u velikom njenom delu, onako kako je ona tokom prethodnih pet godina, od 1999. godine do danas, sprovođena na Kosovu i Metohiji.
Jasno se pokazalo da prelazne institucije nisu dobar okvir koje Srbima kao manjini danas na Kosovu i Metohiji garantuju elementarnu bezbednost.
Ono što mi moramo Evropu da pitamo u prvim sledećim komunikacijama, dakle, sa onima koji je predstavljaju, jeste kako je uopšte moguće da iko u toj Evropi, ko poštuje i makar deklarativno se zalaže za određene standarde koje preporučuje za Kosovo, kako može da zamisli sitauciju u kojoj će u oktobru biti na Kosovu, kako je planirano, sprovedeni opšti izbori.
Kako će recimo neko ko predstavlja neku srpsku partiju ili srpsku manjinu voditi politiku i elementarne demokratske radnje koje se tiču izbora, ako nema uslova za elementarni život da zaštiti svoju imovinu, da sačuva živu glavu na ramenima.
Verujem da smo posle martovskih događaja, cena jeste ogromna, plaćena je, ali ne sme biti uzaludna, dobili priliku da tu međunarodnu vizuru, to što se dešava, promenimo. Dobili smo jake argumente i mislim da je sva šansa da to iskoristimo. Ono od čega će to zavisiti jeste koliko smo mi ovde spremni da oko toga postignemo konsenzus i koliko smo iskreno spremni da svoje unutarstranačke i međustranačke polemike zamrznemo, u cilju zaista unisonog predstavljanja pred svim mogućim međunarodnim forumima, gde nam bude moguće da svoje interese iskazujemo.
Zbog toga smatram da ovakav pristup donosi kvalitet, smatram da predstavlja, još jednom ponavljam, dobru osnovu za formulisanje jasne strategije i za dostizanje nekih interesa koji jesu naši na Kosovu i Metohiji.
Smatram da o konačnom statusu Kosova ne može biti reči u skorijoj budućnosti, smatram da Srbija treba da insistira da o konačnom statusu Kosova govorimo u okviru nekih integrativnih procesa kojima težimo, dakle, u smislu integrisanja u Evropu, kako Srbije, tako i Kosova i čitavog ovog regiona. Smatram da ćemo tada imati mnogo bolju poziciju, dobiti na vremenu, ojačati državu na druge načine.
Dakle, to je sve nešto što ovaj dokument pruža i, u ime poslanika Socijaldemokratske partije, malog, ali verujem, odabranog broja, želim da dam podršku za ovakav jedan dokument. Hvala vam.

Uvažene kolege poslanici, iako nisam pravnik poznato mi je da su u većini zemalja pitanja koja se odnose na delokrug organizacije i rada ministarstava pitanja koja su u direktnoj nadležnosti vlade. Dakle, ta pitanja vlada reguliše sopstvenim uredbama ili pak drugim organizacionim propisima i ona se, po pravilu, nikada ne postavljaju pred parlamentom.
Sa jedne strane, kada se tako postave stvari, to vladi daje odrešenije ruke, a sa druge strane povećava njenu odgovornost, te u načelu ne možemo da imamo ništa protiv takve organizacije stvari. Kod nas, međutim, kao što vam je poznato, to nije slučaj, te se i pitanjima delokruga organizacije organa uprave bavi ovaj parlament. Znači, ta pitanja su u našoj nadležnosti, a ne u nadležnosti Vlade, te sam sebi dala za pravo da u ime poslanika Socijaldemokratske partije podnesem nekoliko amandmana na rešenja predlagača za koja smatramo da su kontroverzna i da se mogu popraviti.
Amandman koji smo podneli na član 6. je u korelaciji sa amandmanom koji smo podneli na član 22, te ću ovom prilikom da obrazložim oba amandmana, da ne bih trošila vaše vreme i da bismo što pre završili ovu tačku dnevnog reda.
Amandmani na član 6. i član 22. tiču se odnosa između Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo. Kao što smo ovde prepoznali, predlagač u suštini hoće da deo nadležnosti, koje su do sada bile u okviru Republičkog ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, prebaci na Republički sekretarijat za zakonodavstvo, i to ona pitanja koja se tiču uređivanja organizacije i rada ministarstava i drugih posebnih organizacija.
Moram da napomenem da je priprema ovih propisa uvek bila u nadležnosti ministarstva koje se bavilo državnom upravom, bez obzira kako se ono zvalo, i zaista ne vidimo nijedan vidljivi argument koji bi išao u prilog tome da Republički sekretarijat za zakonodavstvo raspolaže kako kadrovskim i stručnim potencijalima, tako i iskustvenim potencijalima koji ga čine kompetentnim, odnosno kompetentnijim u odnosu na nadležno ministarstvo. Iz tog razloga se zalažemo da ti poslovi određivanja organizacije i rada ministarstava i drugih organa uprave ostanu u nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a ne da pređu u nadležnost Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.

Uvažene kolege, vrlo kratko. Kao i u prethodnom slučaju, iako sam pozvana da obrazložim razlog zbog koga smo podneli amandman na član 11, ja ću pokušati da sublimiram objašnjenja vezana i za amandmane koji su podneti na članove 21. i 28, jer se sva tri amandmana odnose, u suštini, na poziciju i ulogu Republičke direkcije za robne rezerve.
Kao što je poznato, ta Republička direkcija za robne rezerve je organ uprave u okviru jednog ministarstva, Ministarstva trgovine, a mi smatramo da je potrebno da joj se obezbedi primereniji status i predlažemo da ona bude organizovana kao posebna organizacija, jer smatramo da za to postoji više razloga, od kojih su neki aktuelni i akutni, a drugi se tiču perspektive, odnosno ideje da transformacija organa uprave treba da prati i tranziciju celokupnog društva.
Dakle, kada govorim o razlozima koje sam navela kao aktuelne ili akutne, ukazaću na sledeće. Pre svega, Direkcija za robne rezerve posluje sa vrlo raznovrsnom robom, koja je u osnovi od strateškog značaja i tiče se više oblasti života, za koje je nadležan veći broj ministarstava. Tako, samo ilustracije radi, direkcija radi sa robom koja je bitna za različita ministarstva, tipa ministarstva energetike, telekomunikacija, industrije, privrede, dakle, radi sa prehrambenom robom, industrijskim proizvodima, naftom, ali i sa robom posebne namene, za potrebe elektroprivrede, zdravstva, elektronskih medija itd.
Znači, ta raznovrsnost i složenost poslova i potreba za specijalizacijom, a često i hitnim reagovanjem na tržištu, uverava nas da je potrebno direkciju definisati kao posebnu organizaciju, a ne kao organ uprave u sastavu ministarstva za trgovinu. A kada govorim o razlozima perspektive, vrlo ukratko, mislim da direkciju u čijoj se organizaciji, postupanju, nalaze brojne karakteristike koje su karakteristike zaostalosti još iz starih vremena, treba transformisati. Ali kažem, neću sa time da dužim, pošto će ta tema verovatno biti predmet izmene ne samo ovog nego i ostalih zakona, tako da želim da završim sa tim da je pozicija Direkcije za robne rezerve kao posebne organizacije daleko primerenija, nego ona koja je do sada bila namenjena, a koju predlagač zadržava. Pozivam da ove amandmane usvojite i to promenite. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman odnosi se na rešavanje problema rodne ravnopravnosti ili bolje rečeno rodne neravnopravnosti, koja je u našem društvu, a pre svega u ovom parlamentu, izrazito zastupljena.
Dakle, mi predlažemo da se na izbornoj listi mora naći najmanje 30 posto kandidata manje zastupljenog pola i da se redosled kandidata utvrđuje tako što se po jedan kandidat manje zastupljenog pola ističe na jednom od prva četiri mesta, druga četiri mesta i tako sve do kraja liste.
Izborna lista koja ne ispunjava uslov smatraće se neurednom, a predlagač liste biće pozvan da otkloni nedostatak. Juče sam u svom obraćanju ovom cenjenom skupu, tokom rasprave u načelu o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, diskutovala o razlozima zbog kojih smatramo da je rešavanje ovog problema neophodno. Ponoviću neke teze i danas.
Dakle, iako žene čine 52 posto biračkog tela Srbije, u ovom parlamentu zastupljene su sa svega 10 posto. To je nivo nerazvijenih afričkih zemalja. U razvijenim demokratijama, poput Švedske, one su zastupljene sa 47 posto, u Italiji sa 35, a u Kini sa 26 posto. Znači, drastično više nego u ovom parlamentu.
Ako zaista težimo da budemo demokratsko društvo, onda ova skupština mora da preuzme svoju prosvetiteljsku ulogu i ulogu u emancipaciji. Dakle, interesi ovog društva jesu da 52 posto žena preuzme odlučivanje kada je reč o njihovoj sopstvenoj sudbini, sudbini naše dece i sudbini države. Mi smatramo da će, ukoliko predlagač prihvati da ovo uđe kao sastavni deo Predloga zakona, napraviti jedan drastičan civilizacijski problem, ohrabriti naše sugrađanke da učestvuju u politici i prosto ispraviti jednu istorijsku nepravdu koja je oličena u činjenici da su žene vlast dobile sa vekovnim zaostatkom.
Apelujem još jednom na predlagača da uvrsti ovaj naš amandman u svoj zakon, zbog toga što, još jednom ću da podsetim, to jesu i evropski standardi, to jeste interes ovog društva. Podsetiću vas, takođe, da je i Rezolucijom Ujedinjenih nacija 3513, koja je obavezujuća na isti način kao i Rezolucija 1244, predviđeno da postkonfliktne zemlje razviju mehanizme kojima će se unaprediti položaj žene u društvu i povećati njeno učešće u parlamentima.
Još jednom apelujem da ovaj amandman uđe u Zakon o izboru narodnih poslanika. Hvala.

Javljam se još jednom, pre svega da izrazim zadovoljstvo zato što gospodin Nikolić nema suštinske primedbe na činjenicu da treba popraviti tu stvar oko prisustva žena u parlamentu, već ima primedbe na tehničke detalje i slažem se da je možda ovo moglo na drugi način, preciznije da se napiše.

Ulazim u priču o sledećem amandmanu koji ste ovde pomenuli. Prosto ne vidim čemu služi redosled na listi koju vi biračima reprezentujete kada izlazite na izbore. Meni je problem to što većina stranaka posle taj sastav izmeni. Znači, na neki način vi svoje birače obmanjujete, jer kada vide deset prvih ljudi onda se oni opredeljuju prema listi tih ljudi, a posle vi tu listu izmenite i na neki način vi ste svoje birače obmanuli.

Ako se neko predomisli, pa neće da uđe u parlament, onda prosto tog nekog zamenite prvim sledećim. Ako je muško onda muškim poslanikom, a ako je mesto obezbeđeno za ženu onda ženskim poslanikom.

Mislim da ako ima dobre volje možemo to da rešimo ili ukoliko niste spremni da podržite sledeći amandman, koji to uslovljava, iako vi kažete da je to neka vrsta licemerja ili nije potrebno da idemo nekim koracima, ipak mislim da ćemo naše sugrađanke ohrabriti ako makar usvojite ovaj amandman i napravimo jedan korak dobre volje da zaista ohrabrimo žene da bavljenje politikom ovde nije odluka da se bavite nečim prljavim i ružnim, što je isključivo rezervisano za muškarce. Mislim da to u velikoj meri onda i muškarce oslobađa te vrste tereta i predrasuda, koja inače postoji u ovom društvu.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zakon o kome danas raspravljamo, Zakon o izboru narodnih poslanika je loš zakon. U njemu postoji niz krupnih nedostataka i svesna te činjenice SDP je pokušavala da tokom prethodnog saziva parlamenta izdejstvuje njegovu promenu, poslednji put u samo predvečerje raspisivanja novih izbora.
Podsetiću vas da je predlog SDP-a ovog zakona o izboru narodnih poslanika bio jedna od tačaka dnevnog reda poslednjeg zasedanja prethodnog saziva parlamenta, ali da zbog brzopletog raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora o tom predlogu nije raspravljano i o njemu nije glasano.
Da jeste, Skupština bi danas izgledala potpuno drugačije i bila bi mnogo legitimnija, odraz prave političke volje građana Srbije. Ovako, desilo se da imamo dve krupne negativne posledice primene važećeg zakona o izboru narodnih poslanika. Prva se ogleda u činjenici da je pola miliona ljudi, građana Srbije, koji su izašli na izbore, ostalo bez svojih autentičnih predstavnika u ovom parlamentu i druga posledica je što su drastično uskraćena politička prava stranaka nacionalnih manjina.
Mi smatramo da bi bilo najbolje da se ovaj Zakon o izboru narodnih poslanika potpuno promeni i razumemo da je predlagač ovakav predlog Skupštini uputio u trenutku kada nije bilo jasno da li će Vlada moći da bude konstituisana i da li ćemo ići na vanredne parlamentarne izbore, odnosno da li će oni biti ponovljeni. Međutim, u novim okolnostima, kada je potpuno izvesno da će vlade biti, očekivali smo da će predlagač povući ovaj predlog zakona i odlučiti se za nešto duži ali svakako kvalitetniji put, put izrade novog zakona.
No, mi sada pred sobom imamo ovaj predlog i u načelu SDP mora da ga podrži, makar zbog činjenice da on markira tri krupna problema i da za te probleme nudi i određena rešenja.
Počeću pre svega od onog rešenja kojim smo kao stranka najzadovoljniji, za šta smo se dugo zalagali, a to je da se konačno reši problem 700.000 ljudi koji u ovoj zemlji predstavljaju osobe sa invaliditetom, a čije je osnovno ljudsko pravo, Ustavom zagarantovano - pravo glasa - dovođeno godinama u pitanje. Dakle, to je jedna višegodišnja nepravda koja je činjena, posebno prema 75.000 ljudi koji su teški invalidi i kojima je pravo da glasaju bilo potpuno uskraćeno.
Ovo rešenje koje sada predlagač nudi je prilično dobro, mada je mogao da se učini i dodatni napor i da se recimo obaveže da se na svakom biračkom mestu jedan broj glasačkih listića štampa tzv. Brajovom azbukom, kako bi i slepi ljudi do kraja mogli da ostvare svoje biračko pravo.
Drugi problem koji je u žiži interesovanja i delovanja SDP-a je problem realizacije političkih prava stranaka nacionalnih manjina. Mi smatramo da je predlog o uvođenju tzv. prirodnog praga mnogo bolje rešenje nego dosadašnje. Ali, SDP se zalaže za jedno drugačije rešenje ovog problema. To rešenje se svodi na smanjenje visokog opšteg cenzusa sa 5 na 2%.
Smatramo da bi sa jedne strane tim smanjenjem cenzusa bilo omogućeno i strankama nacionalnih manjina da uđu u parlament, a sa druge strane bi se izbegle brojne kontroverze koje se s pravom javljaju u vezi sa tim prirodnim pragom, jer je činjenica da on proizvodi različiti tretman političkih stranaka, što mislim da nije ni u skladu sa Ustavom.
Najznačajniji propust i nedostatak ovakvog predloga zakona je u suštini to da je RIK ta koja određuje ko je zaista autentični predstavnik, ko je stranka nacionalne manjine, bez toga da postoje formalni kriterijumi u vidu nekih pravnih standarda, pa se postavlja pitanje kako će neko ko je zainteresovan da realizuje to svoje političko pravo, odnosno ako RIK odbije da tu stranku proglasi za stranku nacionalne manjine kome će se žaliti.
To može da se nadomesti, ako se ostane pri ovom predlogu zakona o izmenama i dopunama, kroz jedan drugi zakon, da se ti kriterijumi unesu u Zakon o političkim strankama i onda bi donekle bilo moguće popraviti ovaj nedostatak koji se trenutno javlja u ovom predlogu koji sada imamo.
Ono što je takođe dobar inicijalni korak jeste nastojanje da se našim ljudima koji imaju državljanstvo Srbije i Crne Gore, a žive u inostranstvu, omogući da glasaju. To je pre svega dobro zbog stotine hiljada ljudi koji su 90-tih izbegli ili proterani, otišli iz raznoraznih razloga iz zemlje; i slažem se sa svima onima koji u tom smislu iznose argumente da je dobro njih vezati za otadžbinu, dodatno ih motivisati da se vrate. Ja o tome neću posebno govoriti, osim što se u načelu slažemo, ali što takođe SDP vidi određene probleme, odnosno nesprovodljivost što se tiče tehničkih uslova i tu stoji sve ono što su moji prethodnici u vezi sa tim, kao probleme, izneli.
Pitanje koje je predlagač na moju veliku žalost i razočaranje SDP-a uopšte ovde ne potencira i ne nudi rešenje, jeste problem rodne ravnopravnosti, tj. rodne neravnopravnosti, jer činjenica da u Srbiji 52%....
(Predsednik: Vreme.)
... biračkog tela čine žene, a da su one u ovom parlamentu zastupljene sa svega 10%, jeste činjenica koja ne ide u prilog jednom demokratskom društvu, odnosno društvu koje pretenduje da se tako nazove. Podsetiću vas da je to na nivou slabo razvijenih afričkih zemalja i daleko ispod demokratija kao što su Švedska, u kojoj su žene u parlamentu zastupljene sa 47%, zatim Italija u kojoj ih je 35%, ili Kina u kojoj ih ima 26%.
Takvo prisustvo žena u parlamentu posledica je generalno lošeg položaja žene u društvu i ja ću samo kratko, zbog vremena koje imam, da iznesem par podataka. Na primer, u strukturi vlasništva u Srbiji žene participiraju sa svega 20% u vlasništvu na nekretninama ili nad privatnim preduzećima. Još jedan flagrantni podatak je da je svaka treća žena, po zvaničnim podacima koje iznosi Viktimološko društvo Srbije, žrtva zlostavljanja.
Uostalom, da li iko može da ponudi bolja politička rešenja .... Molim vas, predsedavajući, da opomenete skup.
(Predsednik: Molim poslanike da se malo umire, a vas molim da privedete kraju.)
Dakle, niko ne može bolje predloge da podnosi ovde, koji se tiču socijalne politike, politike planiranja porodice ili zdravstvene politike, od žena kojih se to najviše tiče.
Na kraju, samo da vas podsetim, Savet bezbednosti UN 2000. godine doneo je Rezoluciju 3513 koja ima istu obavezujuću notu kao i Rezolucija 1244 UN o Kosovu i Metohiji, a ona glasi – svaka zemlja, postkonlfiktna zemlja, kao što je Srbija, ima obavezu da ugradi mehanizme u svoje zakone koji će omogućiti veće prisustvo žena u parlamentu. Dakle, zbog ovih i brojnih razloga koje zbog vremena koje je kratko nisam uspela da iznesem, apelujem na predlagača da ovo ugradi u svoj predlog izmene i dopune Zakona o narodnim poslanicima. Hvala.