Poštovana gospodo narodni poslanici i uvaženi gospodine ministre, narodni poslanici SDP posvetili su predloženom setu zakona naročitu pažnju, zato što smatramo da je reč o fundamentalnim reformskim zakonima čije je donošenje neophodno, kao pretpostavka za ekonomski razvoj naše zemlje.
Smatramo da Srbija ne može ekonomski da se razvija bez otvorenog tržišta i uspostavljenih pravila za tržišno poslovanje.
Osnovno pravilo tržišnog poslovanja jeste konkurencija i sprečavanje monopola, a konkurencija i takmičenje podstiču stvaralački i preduzetnički duh, prave bolje proizvode i uslugu.
Konkurencija jedino pravi zdravu prirodnu selekciju. Monopol, kao što svi znamo, pravi žabokrečinu, osiono ponašanje i korupciju.
Moram da kažem da, kada smo glasali protiv "Zakona o ukidanju Naftne industrije Srbije", Zakona iz 1991. godine, naša intencija nije bila da sprečimo reformu i reorganizaciju NIS.
Upravo, iz razloga što smatramo da je zadržavanje postojećeg stanja doprinos zadržavanju postojećeg stanja – žabokrečine, već zbog toga što nismo imali dovoljno relevantnih informacija o tome kako će taj proces teći, odnosno što smo zaključili da je, onako kako je predloženo, na štetu građana Srbije i zaposlenih u samom NIS.
No, da se vratim predloženim zakonima. Zakon o zaštiti konkurencije jedan je od pravih koraka za uključenje na veliko evropsko tržište. Pravila konkurencije na tom velikom evropskom tržištu propisuje Evropska komisija.
Što se tiče samih pravila o zaštiti konkurencije, vladina Komisija za pridruživanje rekla je da je u tom materijalnom smislu Predlog zakona sasvim dobar. Imali su primedbu, kao što i SDP ima primedbu, na proceduralni deo Predloga zakona.
Tačnije, smatramo da nije dobro da Ministarstvo ili prekršajno veće propisuju kazne za prekršaje, već da bi kazne morale da izriču komisija za zaštitu konkurencije, koja je ustanovljena ovim zakonom, posle čega bi se mogao voditi i upravni spor.
Mislim da je čak neko od poslanika na ovaj predlog vladine Komisije dao kao amandmane, o kojima su se izjasnili naš skupštinski Zakonodavni odbor i nadležni odbori. Ono što sam htela da kažem povodom toga je sledeće: čak i ako taj predlog nije moguće sada usvojiti, jer je u suprotnosti sa našim pozitivnim pravom, nadležna ministarstva i nadležni ministri trebalo bi da razmotre mogućnost i predlože promenu nekih drugih zakona kojima bi bilo omogućeno fleksibilnije regulisanje zaštite konkurencije na način ili približno onako kako to radi EU. To je, po meni, sasvim normalno, ako toj EU zaista težimo.
Da vidimo sada koje su to mere za liberalizaciju državnih monopola. To su, dakle, četiri stvari: privatizacija, liberalizacija, konkurencija i javne nabavke.
Kada je reč o privatizaciji, u Evropi je posle Drugog svetskog rata bilo mnogo firmi u državnom vlasništvu i te firme su postojale u mnogim delatnostima, baš kao što je to slučaj kod nas danas. Privatizacije su sve do kraja 1970. godine u Britaniji bile sporadične, a upravo je Margaret Tačer pokrenula taj veliki talas privatizacije u Britaniji i tada i nastaje termin – privatizacija, do tada regulisan kroz termin – denacionalizacija.
Razlozi za privatizaciju državnih preduzeća su nesporni. Dakle, država nije efikasan investitor i vlasnik. Političari ulažu prema političkim prioritetima, a ne prema zahtevima efikasnosti. Za razliku od poslovnih ljudi, političari i država mogu nekažnjeno da greše. Zato je dobro da država brine samo o opštim pravilima, a da se ne meša u upravljanje firmama.
Politika konkurencije oslanja se na četiri tačke: zabranu poslovnih sporazuma usmerenih na podelu tržišta, dogovaranje cena i sve druge prakse koje narušavaju konkurenciju i funkcionisanje zajedničkog tržišta, zabranu zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu, kontrolu spajanja firmi, uzajamne kupovine firmi i kontrolu državne pomoći.
U EU, to je takođe praksa koja se pokazala kao korisna, zabranjene su vertikalne subvencije koje pogoduju tačno određenim firmama ili granama, a dozvoljene su samo one subvencije od kojih mogu da profitiraju mnoge firme.
Izuzeci su dozvoljeni samo tamo gde je životni standard enormno nizak i gde se sprovode projekti od zajedničkog interesa, kao što je to, recimo, u sferi kulture.
Kada je reč o javnim nabavkama, u EU zabranjena je diskriminacija stranih firmi i favorizovanje domaćih preduzeća, što se kod nas često dešava pod raznoraznim demagoškim parolama.
Stanje u Srbiji danas izgled ovako: oko 60% preostalih javnih preduzeća i komunalnih preduzeća nisu privatizovana; Vlada još uvek utiče na formiranje oko 40% cena; postoje ograničenja vlasništva; zakon o politici i konkurencije nije usvojen; na tržištu dominiraju domaći monopoli. U 2003. godini je usvojen Zakon o javnim nabavkama, koji daje veliku prednost domaćim firmama u odnosu na inostrane.
Međutim, prema usvojenoj Studiji izvodljivosti, čiju smo pozitivnu ocenu nedavno dobili, potrebno je nastaviti proces privatizacije, izvršiti liberalizaciju trgovine sa Unijom, usaglasiti antimonopolsku politiku sa politikom Unije i usaglasiti Zakon o javnim nabavkama sa rešenjima EU.
Dakle, iz mog izlaganja jasno se vidi da je privatizacija jedan od osnovnih procesa koji uslovljava dalje sprovođenje svih zakona, ova četiri zakona o kojima danas raspravljamo.
To, kako danas kod nas teče proces privatizacije, koji je najvažniji proces koji se odvija u ovoj državi kao tranzicionoj državi, ukazuje da postoji mnogo problema.
Jedan svakako jeste činjenica što mi stalno govorimo, a o tome je bilo reči i kada je bila privatizacija "Knjaza Miloša", da nemamo zakonodavstvo koje jasno precizira proces privatizacije do kraja, bez rupa u zakonu, bez mogućnosti da se tim zakonima manipuliše.
Pri tome pred poslanike u Narodnoj skupštini nikako da dođu ispravke takvih zakona, koje bi svakako kvalitetno omogućile da se i ovakvi zakoni bolje sprovode.
Pored toga, jedna veoma važna komisija, koja treba da bude sasvim nezavisna, bez uticaja Vlade ili bilo koga drugog, Komisija za hartije od vrednosti već duže vreme, iako je ona kompromitovana do kraja, čak od onih ljudi koji pre svega treba da je poštuju (i podsetiću na reči ministra finansija, koji je predsednika i članove te Komisije ocenio kao nekvalifikovane i korumpirane), danas funkcioniše u nepotpunom sastavu, jer su određeni članovi dali ostavku na članstvo u toj Komisiji, da je predsednik i dalje onaj čovek koji je po rečima visokih funkcionera ove vlade i nekompetentan i korumpiran.
Pod takvim uslovima, gde ta Komisija vrlo često sprečava da ono što je vlasništvo malih akcionara, privatno vlasništvo, izađe na tržište, izađe na berzu i da se time trguje, teško da možemo da govorimo o primenljivosti ovakvih zakona koji su posledica jednog kvalitetnog procesa privatizacije.
Poslanici SDP na predloženi set zakona dali su dosta amandmana. Neki su usvojeni i ja zahvaljujem ministru što je imao sluha da usvajanjem tih amandmana, potpuno sam uverena, bitno popravi smisao tih zakona. S druge strane, mi ćemo o onim amandmanima koji nisu usvojeni govoriti u nastavku sednice.
Za sve predložene zakone sa ove sednice ćemo glasati, bez obzira što smo opozicija, jer iako sva predložena rešenja ne smatramo do kraja definisanim i savršenim, mi smatramo da oni jesu u interesu naših građana, a svetska kretanja zahtevaće vrlo brze promene svega što u njima nije dobro. Hvala.

Po Poslovniku; ime mi je pomenuo prethodni govornik, vrlo jasno: "koleginica Nestorović". To sam ja i imam pravo da odgovorim. Ja sam Ljiljana Nestorović iz SDP-a i juče sam govorila o ovom zakonu i jasno rekla stvari sa kojima se moj uvaženi kolega koji je pre mene govorio danas svesrdno i neočekivano jako složio. Meni je drago da to čujem.
Moram samo da intervenišem povodom njegove opservacije da je SDP taj stav usvojio odnedavno. Vi bi, kao profesionalac političar, trebalo da pratite rad SDP-a, s obzirom da je jedna od stranaka u vladajućoj koaliciji koju i vi podržavate, tu vladu u kojoj je SDP partner, i to na najodgovornijem mestu ministra za zapošljavanje, socijalna pitanja i rad.
Kada smo ulazili u tu vladu mi smo lepo rekli šta su uslovi da je podržavamo i da u njoj budemo, doduše, manjinski partner. To je politika prema Hagu, to je socijalno-ekonomska politika i to je politika koja će se voditi oko restrukturiranja preduzeća, zato što smatramo da su to politički i ekonomski najznačajnija pitanja za ovu državu, bez obzira koja vlada da je u pitanju.
Dakle, zaista se ne slažemo sa činjenicom da je sve bliži koncept Vlade da se odrekne tako važnog strateškog preduzeća kao što je NIS. Mi smatramo da treba reorganizovati preduzeće, da ga treba restrukturirati, da ga treba privatizovati. Ono što je za nas sporno jeste taj procenat privatizacije i činjenica da se u sve ovo ulazi bez jedne precizne ekonomske analize, bez deobnog bilansa.
Mi pozivamo Vladu, odnosno njen tim koji se time bavi, da uvaže i poslanike i građane i problem i da urade to i da iznesu kompletnu analizu, da iznesu nama uveravanja zašto će NIS reorganizovan drugačije raditi i bolje nego što radi sada. Mi vidimo da je taj proces krenuo u JAT-u. Ne vidimo neke rezultate. Mislim da je dobro i za Vladu da dobro razmotri koncept za koji je prvobitno bila, jer očigledno je da se tu ne slaže sve matematički kako bi trebalo. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, na veoma čudan način počinjemo raspravu o jednoj  od najvažnijih odluka koje je Vlada u ovom svom mandatu treba da donese, a to je odluka o sudbini jednog javnog preduzeća, po svom značaju nemerljivom po ovu državu, prosto, po jednu strategiju države.

Dakle, odmah moram kao poslanik da izrazim svoje neslaganje, pre svega činjenicom da nismo imali ovde ni atmosferu ni priliku da ministra uopšte čujemo. U obrazloženju pisanom za ovaj zakon takođe nismo dobili dovoljno argumenata da bismo mogli na valjan način da diskutujemo o ovako, kao što sam navela, važnoj tački.

Iako ovaj predlog zakona proističe iz Zakona o energetici, gde se Vladi daje mogućnost da u okviru javnih preduzeća vrši različitu organizaciju od dosadašnje, želim da o ovoj temi govorim u kontekstu celokupne sudbine ovog možda najvažnijeg javnog preduzeća, koje je od strateškog i državnog značaja.

Dakle, Vlada je donela odluku da pristupi reorganizaciji NIS-a. Međutim, ostaje utisak da je ta odluka doneta velikom brzinom i bez prethodne detaljne i ozbiljne ekonomske analize, i što je posebno neobično, bez deobnog bilansa, čime su posebno oštećeni, ili se stvara pretpostavka da budu oštećeni, zaposleni u NIS-u po svim svojim osnovama.

Dakle, da budem preciznija, mislim na interese zaposlenih u smislu njihovog radnog odnosa, kao i prava kroz obezbeđivanje akcija. SDP svakako jeste za privatizaciju i jeste za restrukturiranje javnih preduzeća. Smatramo da se to mora raditi kao veoma transparentan, strogo kontrolisani proces u isključivom i maksimalnom interesu čitave države i samih zaposlenih.

Procena SDP jeste da način na koji je Vlada krenula da radi ovaj najodgovorniji zadatak nije dobar, u stvari nismo jasno mogli da čujemo precizne odrednice kako se misli rešiti taj problem, i idejno i strateški, s obzirom da je reč o jednoj od najozbiljnijih ekonomskih odluka, koja je, kao što sam već rekla, treći put ću ponoviti, i od državnog i od strateškog značaja za ovu zemlju.

Dakle, smatramo da je ovo, iako formalno nema veze i nije tako navedeno, u suštini uvod u privatizaciju NIS, da je to rasparčavanje, a nama ponekad liči na naručeno rasparčavanje NIS-a.

Smatramo da je bilo veoma važno proceniti da li u ovom trenutku i na koji način treba pristupiti privatizaciji NIS-a, da li je možda bilo pametnije da se kroz obezbeđivanje strateškog partnera taj proces prolongira, da se za to vreme u NIS-u izvrše promene koje će tom preduzeću da dignu cenu.

Mislim da bi poslanici trebalo da slušaju, iako je kraj radnog vremena, o čemu se ovde govori ili nikoga nije briga za NIS. Izgleda da nije. Bez obzira na to, smatram, u ime SDP, da je mnogo mudrije videti da li postoji mogućnost koncesija u naftnoj industriji Srbije ili pronalaska strateškog partnera i dobro odlučiti da li obavljati privatizaciju u ovom trenutku ili sačekati pet godina da se, kao što sam rekla, podigne cena samog preduzeća i tada videti šta sa NIS-om.

Uostalom, vi znate da će naftovod od Konstance prolaziti preko ovih prostora. Da li je odgovornije prepustiti da neki privatnik uzima novac od tog naftovoda, jer se plaća svaki litar koji proteče kroz njega na našoj teritoriji ili videti koliki je interes države od toga i na koji način ga zaštititi.

Zbog toga SDP ne može da podrži ovako predloženi zakon dok ne budemo dobili precizne odgovore o strategiji i načinu na koji Vlada misli da privatizuje i rekonstruira ovo javno preduzeće. Hvala.

Naravno da je Vlada po zakonu koji smo ovde usvojili vlasna da donosi odluke ovakve vrste i da ta vlada snosi i najveću odgovornost.

Kao poslanik, moram da kažem da nisam zadovoljna atmosferom koja vlada u ovoj skupštini kada se razgovara o jednoj od najvažnijih strateških stvari u ovoj zemlji. Ne znam čega je posledica ova atmosfera, da li činjenice da nam je ostalo još 10 minuta do kraja današnjeg dana ili činjenice da je to još jedna stavka u ubrzavanju ove priče, jer kako drugačije tumačiti činjenicu da se sam zakon donosi po hitnom postupku.

Dakle, ako već očekujete da poslanici za nešto glasaju, onda to treba da rade uz sasvim razložnu i vrlo preciznu argumentaciju. Činjenica da je ministar ovde govorio nepuna tri, četiri minuta i činjenica da niko ispred Vlade drugi nije nama poslanicima objašnjavao širi značaj i razloge za ovakvu brzinu kada je reč o reorganizaciji NIS idu u prilog onome što sam govorila.

Naravno, ukazala sam da je SDP za privatizaciju i za restrukturiranje preduzeća, ali sam isto tako rekla i naglasila da se to ne može raditi na štetu pre svega zaposlenih, jer nema deobnog bilansa, jer se stvar nije dobro pripremila, jer se ne zna kako će sutra ići privatizacija, a složili smo se ovde da je očigledno reč o pripremi procesa privatizacije.

Pošto nije tajna i uopšte to ne mistifikujem, tražim da mi kao poslanici i da građani i zaposleni u NIS imaju priliku da znaju tačno po fazama kako će taj proces da ide.

Ko nama garantuje da će način na koji je sada predložena stvar da bude funkcionalan i da će NIS da radi bolje nego što sada radi? Ko nama garantuje da nije bolje da uzmemo strateškog partnera koji će da reši stvari u NIS-u u dogovoru sa ljudima iz NIS-a i da se tako digne cena?

Ko nama garantuje da nije bolje da se uzme koncesija, da se da na koncesiju, pa da prolongiramo ovaj proces više godina? Zašto moramo sve danas da prodamo? Može li neko u ovoj Srbiji da ima priliku da nešto proda i za pet godina? Da li je interes države da se u ovom trenutku to prodaje?

Samo sam, kao poslanik, tražila jasne argumente koji su proistekli iz prethodno dobro i precizno urađene ekonomske analize čitavog postupka. Ono što je prevashodno, moja ideja jeste da u ovom trenutku zaista zastupam interese zaposlenih u Naftagasu, jer ne mislim da je na bilo koji način u NIS-u vođeno računa o interesima tih građana. U mojoj komunikaciji sa zaposlenima čula sam sasvim drugačije argumente.

Ovde kada god govorimo o potrebi da se više žena uključi u parlamenti život u Srbiji, ovoga puta govorimo o potrebi da ih ima više u izvršnoj vlasti, dolazi do ekstremne zamene teza, te sam kao narodni poslanik koji pre svega u svom političkom delovanju i te kako jeste senzibilisan na ovu temu osetila potrebu da se javim i kažem nešto.
Dakle, društvo u kome ima 56% žena u biračkom telu, odnosno 56% stanovništva čine žene, ako se taj procenat u parlamentu odražava sa nešto ispod 10%, u Vladi imamo jednu ministarku, ne može da bude mudro društvo, niti to može da bude mudar parlament, niti može da bude mudra Vlada. Zato što ona ne odražava specifične potrebe i način razmišljanja, jer ima 56% stanovnika ove zemlje. Tu nije pitanje borbe da li su žene i muškarci, tu je pitanje da se što više žena uključi u parlamentarni život, u izvršnu vlast da bi ovo društvo bilo kvalitetno. Moram da kažem da danas u ministarstvima, u većini ministarstava tamo gde se najviše radi nalaze se žene i radnu snagu čine žene. One rade vrlo često i prekovremeno, rade naporno.
Problem nastaje onda kada žena treba da se nađe na poziciji gde se donosi strategija, gde se ustanovljavaju koncepti kako će ovo društvo da se razvija, gde realna moć leži, recimo, kada se određuje kako će novac iz budžeta da ide. Tu nikada nema mesta za žene.Moram da kažem da u parlamentu mora da postoji kritičan broj žena koje su zastupljene da bi ovde bio prikazan princip koji je ženski princip, da ne bismo stalno imali situaciju gde žene prihvataju muški princip. Mi nismo jednaki po rođenju, to niko ne tvrdi, ali moramo imati jednaka prava da svoje talente i ambicije izrazimo na ravnopravan način i u tome jeste suština.
Molim da se prosto prestane sa takvom zamenom teza i da se govori kako žene imaju pravo da učestvuju u politici, kao neko im brani, pa ako postoji dvomilenijumska diskriminacija žena, a dva milenijuma skoro nisu imale pravo ni da nasleđuju, čak ni u tako razvijenim zemljama kao što je Velika Britanija, nisu imale pravo glasa, onda ta civilizacijska nepravda ne može da se nadomesti na taj način što ćete da kažete, evo, ko vam brani.
Žene moraju da se ohrabre da uđu u politiku, da preuzmu odgovornost za razvoj ovog društva i tek onda će ovo društvo biti kvalitetnije. Zbog toga će Socijaldemokratska partija, kao i uvek kada je reč o ovakvim temama, da podrži ovaj amandman gospođe Čomić.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, svakako je dobro da se državna uprava koliko je god to moguće depolitizuje i dobro je da ona iz pukog vršenja vlasti u suštini postepeno postaje javni servis, kako bi svakodnevni život građana pre svega postao podnošljiviji.
U suštinskom smislu poslanici SDP-a podržavaju donošenje novog zakona o državnoj upravi, ali na pojedine odredbe iz predloga zakona stavili smo primedbe. Naravno, o tome ćemo govoriti kada bude reč o amandmanima narodnih poslanika na ovaj zakon.
Kako danas izgleda naša državna uprava? Mislim da izgleda bolje nego što je izgledala ranije. To je zato što se već nekoliko godina sprovodi reforma državne uprave. Državni službenici prolaze, kao što je poznato, stručne obuke, uče iskustva razvijenih zemalja, strane jezike, koriste automatske baze podataka i to zapravo ide svojim jednim prirodnim tokom, kako jedino i može da se dešava.
Međutim, kada govorimo o državnoj upravi, ne može se zaobići tema kao što je uredba o smanjenju zaposlenih u državnoj upravi, osim u MUP-u, za 10 odsto do sredine juna ove godine. Mislim da ovo nije precizan podatak, jer ako uzmemo u obzir da je samo u MUP-u zaposleno više od 50 odsto ljudi, onda možemo da kažemo da će taj nivo smanjenja zaposlenih da bude negde oko 5 odsto.
Vlada ističe da je to zahtev MMF-a i u sklopu zahteva da se smanji javna potrošnja. Ministar Lončar smatra da je smanjenje opravdano usled procesa decentralizacije državne uprave, depolitizacije i informatičke obuke.
Takođe moram da kažem da je i priča o decentralizaciji, onako kako sada stvari stoje, prilično neiskrena. Naime, smatram da zastrašujuće kasnimo sa procesom decentralizacije, jer mogu da podsetim da smo jedina država u Evropi gde lokalne samouprave nemaju imovinu. A takođe priprema se i zakon o javnim preduzećima, gde je intencija Vlade da se čak oduzme pravo upravljanja nad javnim preduzećima koja su osnovana od strane organa lokalne samouprave.
Međutim, ako prihvatimo da je takva odluka doneta iz navedenih razloga, ne možemo a da ne istaknemo da je ona doneta bez stvarne, prave analize i, ono čega se plašim, jeste da će to zapravo da bude samo puka zamena dosadašnjih kadrova. Mislim da će na brzinu, i opet po principu negativne selekcije, biti otpušteni jedni i na njihovo mesto opet po stranačkoj liniji budu dovedeni drugi ljudi. To može biti proces koji kod svake promene vlasti zaista nema kraja.
Pri tom ne mislim da državna uprava treba da bude zaštićena u odnosu na privredu. Znam da u sadašnjem trenutku odluka o smanjenju državne uprave veoma dobro zvuči u narodu, jer je u privredi veliki broj ljudi ostao bez posla i ostaje bez posla svaki dan. Mi ne volimo državnu upravu, jer imamo loše asocijacije na neljubaznost, na krutost, na ograničenost, jednom rečju na birokratiju. Ali, to ne znači da za takvu upravu ili upravu koja više i nije takva rešenja treba tražiti u tehnološkim viškovima.
Naime, tehnološki viškovi jesu najjednostavnije, ali i najgore rešenje. Poslovi državne uprave postaju sve brojniji i veći, jer, kao prvo, domaće zakonodavstvo mora da bude usklađeno sa evropskim zakonodavstvom. Nijedan novi zakon ne može se predati Vladi bez potpisane izjave ministra o usklađenosti, što znači da izrada svakog zakona mora da bude uz prethodnu uporednu analizu evropskog zakonodavstva i drugih brojnih propisa EU.
Druga velika obaveza jeste da se za svaki zakon uradi analiza efekata propisa i da se obrazloži potreba da pojedini važeći zakoni ostanu na snazi bez promena. Vlada je usvojila ovaj proces još u novembru 2004. godine. Kao treće, novi posao za sve državne organe jeste i postupanje po novom zakonu o dostupnosti informacijama od javnog značaja, što zahteva posebnu obuku državnih službenika.
Dakle, realna situacija je takva da u državnoj upravi zapravo viškova i nema. Kao primer navešću vam konkurs od pre nekoliko dana, prema kome Ministarstvo za državnu upravu i Ministarstvo finansija vrše prijem novih ljudi, i to Ministarstvo za državnu upravu je raspisalo oglas za dva radna mesta u Sekretarijatu sa srednjom školom, a Ministarstvo finansija konkurs za oko stotinu mesta u poreskoj upravi, od toga 30 mesta u Beogradu. Juče je i Ministarstvo kulture takođe raspisalo konkurs za tri radna mesta.
Šta mislim: provetravanje i obnavljanje uprave mogu biti jako korisni, ali u jednoj organizaciji rada u kojoj su svi poslovi pravilno i potpuno definisani, i gde se tačno zna ko šta radi i ko je za šta odgovoran. Samo u takvom sistemu može se znati da li ima ili nema viškova i ko zapravo predstavlja realni višak. Ali, u državnoj upravi organizacija rada nije takva.
Državni funkcioneri se smenjuju, to jesu upravo političke funkcije, ali ti ljudi često bez prakse i potrebnog znanja i organizuju rad uprave. Samo mali broj ljudi u dobroj organizaciji rada ne zna i neće da radi. Problem je, ponavljam, u tome što poslove državne uprave često vode ljudi bez iskustva, pa i potrebnog intelekta koji može da zameni taj nedostatak iskustva.
Proizvodnja novih tehnoloških viškova samo je veći broj socijalnih slučajeva. Nije to velika društvena opasnost. Kao što znamo, nije to ni Kolubara, ni Kragujevac, ali to svakako nije dobro. Ti ljudi će ostati bez posla, iako se tvrdi da neće, ali gotovo sam sigurna da im se neće omogućavati da rade u agencijama koje će se osnivati prema zakonu koji smo nedavno usvojili.
Na kraju, opet ću ponoviti, moj utisak je da se i u privredi i u državnoj upravi malo radi na organizaciji rada i na proveri da li rukovodeći kadar zna i ume da organizuje proces rada i da poveća produktivnost tog rada. Ključ svega je u tome, a o tome se ne govori uopšte. Tehnološki viškovi su putanja manjeg otpora. To svako ume i to svako može. Lakše je definisati ne posebno pametne kriterijume i napraviti spisak za tehnološki višak, neko svakodnevno praviti plan rada, organizovati i pratiti taj rad i povećavati produktivnost.
Iz toga može da proizađe potreba da se proglasi višak, ali to je sasvim drugi put u odnosu na ovo kako se uglavnom radi danas. Danas u tom poslu ima puno zloupotreba, zadovoljava se nekakva kvota i to ljudi doživljavaju teže, kao nepravdu, zanemaruje se svakakva individualnost.
Dakle, još jednom, princip negativne selekcije ovim zakonom teško će biti sprečen, pre svega što se i dalje partijski kadrovi postavljaju, mislim na funkcije u ovoj državi koje bi trebalo da budu profesionalne, i onda bismo mogli da kažemo da je iskren pristup ovom zakonu kada bismo sada otpustili sve pomoćnike ministara i na osnovu javnog konkursa zaposlili nove, koje ne možemo tek tako smenjivati. Isto tako, razlog za negativnu selekciju jesu jako niske plate, jer teško da će iole dobar stručnjak, koji ima neku alternativu, ostati da radi u državnoj upravi, ako to radi za 10.000 ili 15.000 dinara. Hvala.

Uvažene kolege poslanici, pažljivo sam pročitala tekst predložene rezolucije i smatram da je bilo logično da se u tom tekstu, osim opštih mesta, nalaze navedeni konkretni primeri i jasni argumenti o navodnom politički motivisanom progonu od strane nadležnih organa i zloupotrebi sudske i izvršne vlasti u političke svrhe, a protiv članova porodice Milošević.
Predlagač ili predlagači rezolucije nisu naveli niti jedan jedini dokaz o progonu, o kome se veoma uopšteno govori u samoj rezoluciji. Zato verujem da dokaza za takve progone apsolutno nema. Ne samo da dokaza nema u rezoluciji, nego kao građanka smatram da apsolutno nema nikakve reči o progonu i ne znam o čemu se zapravo u ovom tekstu govori. Ono što znam jeste da se protiv određenih članova porodice Milošević vode sudski postupci. Protiv sina gospodina Miloševića vodi se postupak u Požarevcu, protiv gospođe Marković vodi se postupak zbog zloupotrebe u aferi oko dodele stanova. Zatim, protiv Marije Milošević, ćerke Slobodana Miloševića, kao što vam je poznato, vodi se postupak zbog nezakonite upotrebe vatrenog oružja.
Kao što je, takođe, poznato svima, gospođa Marković je ovu zemlju napustila dobrovoljno. Kada je odlazila iz zemlje imala je kod sebe pasoš. Zaista ne znam o kakvom progonu onda ovde govorimo.
Smatram da je dužnost svakog građanina ove zemlje i svake normalne zemlje da, ukoliko je optužen za neko delo, ide na sud i da se tamo redovno pojavljuje, kao što je pravo i svakog građanina da tuži nekoga ukoliko je povređen ili oštećen, a obaveza države da vodi sudske postupke u skladu sa zakonom.
U rezoluciji bi se moralo navesti i šta nije u skladu sa zakonom, o kakvim je zloupotrebama državnih organa reč i da vidimo nabrojane tužbe od strane onih koji se osećaju progonjenim ili njihovih opunomoćenika, da se to zaista i prijavilo nekome, policiji. Nisam upoznata da se to u stvari i desilo. Na kraju, moram da dođem na poentu onoga što sam u suštini u ovom izlaganju htela da kažem , a to je da je sam tekst rezolucije sa svojim zaključcima pravno-formalno nemoguć i neprihvatljiv. Naime, Narodna skupština Republike Srbije apsolutno nema mandat, niti ovlašćenja da bilo šta nalaže državnim organima na način na koji se to traži ovom rezolucijom. Narodna skupština može, kao što je poznato, da postavi pitanje poverenja Vladi, da smeni sudije, ali apsolutno ne može da nalaže sudskoj vlasti šta treba da čini. To apsolutno nije u njenoj nadležnosti.
Takođe smatram da se članovi porodice Milošević mogu slobodno vratiti u Srbiju, ali da se prema sudovima moraju odnositi isto kao što je obaveza svakog drugog građanina u ovoj državi. Smatram da je prosto postao manir da svako ko je nešto politički predstavljao ili predstavlja, ukoliko ga sud pozove na odgovornost, sebe proglasi političkom žrtvom. Dalje smatram, to na kraju moram da kažem, da je ova rezolucija, i činjenica da o njoj ovde raspravljamo, u suštini jedan svojevrstan pritisak i na tužilaštvo i na sud, da se u suštini ovako javno preko parlamenta telefonira javnom tužiocu i istražnom sudiji da obustave postupke. Inače, ako već razgovaramo o progonima, o tome da bi ova država afirmativno trebalo da deluje da se zaštite prava svih građana od progona, onda bi bilo zanimljivo čuti šta o tome imaju da kažu porodice Ćuruvija, Stambolić, 19 porodica žrtava otmice u Štrpcima, žrtava Ibarske magistrale i mnogih drugih.

Zaista sam se trudila da ovde govorim principijelno i da ne unosim višak političke strasti, niti ideologije. Naravno da imam potpuno drugačije mišljenje od predlagača, to je moje legitimno pravo, kao što je vaše legitimno pravo da predlažete ovo i, kao što vidite, nalazi se na dnevnom redu Skupštine.
Samo sam stavila primedbu. Nisam, niti zaista bilo ko ako čita ovu rezoluciju može da vidi konkretno navedene primere progona. Kažete da ti sudski procesi traju neprimereno dugo. Možda bi trajali kraće da su se pojavljivali oni koji je trebalo da se pojave, da sebe brane na tim postupcima. Takođe moram da kažem da veoma dobro znam šta znači proći kroz sudski maltretman u državi u kojoj sudstvo ne funkcioniše najbolje. Ružno je od vas što me prozivate na ličnoj osnovi, posebno ako znate da je sud posle tri godine mog pojavljivanja i dokazivanja u aferi Obradović, protiv čoveka za koga kažete da je čestit i nepravedno ovde smenjen, sud je presudio da je on bio kriv.
To što je on bio smenjen nije bila moja volja, nego je bila volja mandatara, koji nije želeo da Vlada bude opterećena takvom aferom. To je ono što je istina.
Kada pričamo o ovim stvarima, molim vas budite minimalno politički korektni, ne treba mi da budemo politički neprijatelji, nego politički neistomišljenici. Još jednom smatram da ako govorimo ovde o principu borbe protiv progona, ne možemo navesti ime i prezime jednog čoveka i njegove porodice, a pri tom prenebregnuti činjenicu da su ovde i dan-danas, kao i za vreme Miloševića, članovi mnogih porodica u situaciji da se osećaju progonjenim. I to treba da bude predmet borbe ove skupštine.
A Milošević je, kao predstavnik vrhovne vlasti tada, najodgovorniji čovek, ako nije lično naredio te stvari, objektivno je odgovoran za ono što se dešavalo, a dešavalo se mnogo toga, a i zato što ništa nije učinjeno da bi se rasvetlila pozadina tih događaja, nego je zemlja uvučena u mržnju i strahove koji su rezultirali svim onim čime jesu.
Hajde da pričamo principijelno, a ne da se iza principa sakrivamo, samo da bismo uputili poruku državnim organima da obustave procese protiv jedne porodice i njenih članova.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Kolege narodni poslanici, gospodine ministre, predlažemo da se posle člana 24, kao što je predsedavajući već kazao, ime glave promeni – to ime sada glasi: "Dejstva braka", a mi predlažemo da se zove: "Prava i dužnosti supružnika" – zbog toga što se iz svih članova koji potom slede, a pripadaju toj glavi, jasno vidi da je u suštini reč o pravima i dužnostima.
Na primer, član 25: "Supružnici su dužni da vode zajednički život..."; član 28: "Supružnici su dužni da se uzajamno izdržavaju..."; član 29: "Imovina supružnika može biti..." – sve su to dužnosti i prava.
Zbog toga mislimo da je taj naslov glave mnogo prihvatljiviji odnosno adekvatniji, nego ovaj koji sada stoji u vašem predlogu. Hvala.

Kao i gospođa Radeta, javljam se povodom člana 99, odnosno amandmana koji sam podnela, i to na isti stav koji kaže, još jednom ću da ponovim: "Izuzetno, ministar nadležan za porodičnu zaštitu može dozvoliti usvojenje licu koje je starije od usvojenika manje od 18 godina ili licu koje je starije od usvojenika više od 45 godina, ako za to postoje" – pa u predloženom zakonu kaže – "naročito opravdani razlozi."
Slažem se da to nije u dovoljnoj meri određeno, ali mislim da je "u najboljem interesu deteta" nešto što ipak na bolji način definiše situaciju. Ne slažem se sa vama da treba brisati ovaj član. Mislim da treba da ostane pod ovim okolnostima koje predlažem.
Navešću vam konkretan primer kada je, recimo, to dobro u interesu deteta. Uzmimo neko dete koje, recimo, boluje od Daunovog sindroma. Većina ljudi ne prihvata rado da se stara o tako teškom bolesniku. To mogu da rade ljudi, recimo, koji su stariji, koji imaju dovoljno vremena, dovoljno finansijskih sredstava i dovoljno humanosti da to rade.
Mislim da je taj slučaj dovoljan primer da opravda postojanje ovog stava, pa da ministar u tom slučaju, naravno uz konsultaciju sa svojim savetnicima koji su iz tih specifičnih oblasti, donese odluku da se takvom usvojitelju dozvoli da se stara o tako bolesnom detetu.
Primera ima još. Mislim da upravo taj koji sam navela možda najslikovitije objašnjava potrebu da ovaj stav ostane, ali mislim da je Vlada donela pravu odluku kada je dozvolila da se usvoji naš amandman, a to je da umesto naročito opravdanih razloga stoji – u najboljem interesu deteta. Hvala.

Kolege poslanici, uvaženi gospodine ministre, delim mišljenje onih poslanika koji su ovde izneli  sve razloge zbog kojih je potrebno doneti jedan sistemski zakon o javnim agencijama. Međutim, smatram da ovaj predlog zakona ipak zahteva jednu ozbiljnu analizu i komentar, jer koncepcija ovog zakona po mom mišljenju jeste, u neku ruku, čudna.
U obrazloženju su navedeni razlozi za donošenje ovog zakona: razvoj uprave i širenje njenih poslova, rasterećenje državne uprave, stvaranje neposrednog odnosa sa korisnicima usluga i, kao najvažnije, potreba da se donesu ujednačeni propisi zbog već osnovanih agencija na osnovu posebnih zakona, što stvara, kako je navedeno, nepregledno zakonodavstvo.
Kada smo pomislili da smo dobili jedan potpuno čvrst sistemski zakon sa jasnim pravilima za osnivanje i rad agencija, susrećemo se u samom tekstu zakona sa jednim novim stilom pisanja, sa velikim brojem odredaba koje su na duplom koloseku.
Da li su takve odredbe u zakonu dobre, to jeste pitanje o kojem treba porazmisliti i izvršiti analizu. Možda one jesu i bile bi dobre u jednom društvu u kome pravna država do kraja funkcioniše i u kojoj nema u tolikom procentu pojave korumpiranosti i siromaštva. Možda bi do kraja liberalni zakon bio prihvatljiviji u takvim okolnostima.
U uslovima u kojima danas funkcioniše ovo društvo i sa karakteristika sa kojima se još uvek suočavamo, mislim da bi trebalo smanjiti donekle taj liberalni koncept samog zakona.
U članu 1. Predloga zakona data je definicija javne agencije i kaže se da je javna agencija organizacija koja se osniva za razvojne, stručne ili regulatorne poslove od opšteg interesa.
U stavu 2. najavljuje se ono što dalje sledi, a to je da se posebnim zakonom mogu, shodno svrsi javne agencije, pojedina pitanja položaja javne agencije urediti drugačije nego ovim zakonom.
Moram da kažem da slična odredba sledi u mnogim članovima ovog zakona koji dolaze posle ovog prvog člana, pa u članu 7. stoji: "U pogledu zakonitosti, stručnosti, političke neutralnosti, nepristrasnosti, upotrebe službenog jezika i pisma, stručne spreme i osposobljenosti zaposlenih koji rade na poverenim poslovima državne uprave i u pogledu kancelarijskog poslovanja, na rad javne agencije primenjuju se propisi vezani za državnu upravu", da bi se potom u stavu 2. kazalo da se "na prava, obaveze, odgovornosti i zarade direktora i zaposlenih u javnoj agenciji primenjuju opšti propisi o radu, ako ovim ili posebnim zakonim nije nešto drugo određeno".
Zatim, kaže se u članu 8: "Pravo osnivača u ime Republike Srbije vrši Vlada ako posebnim zakonom nije što drugo određeno. Ako su poslovi javne agencije u delokrugu više ministarstava, ona odluke Vladi predlaže sporazumno, ako ovim ili posebnim zakonom nije što drugo određeno."
U članu 13: "Organi javne agencije jesu upravni odbor i direktor. Posebnim zakonom može se odrediti da javna agencija ima još neke organe, sasvim druge organe ili da upravni odbor i direktor imaju drugačiji delokrug od delokruga određenog ovim zakonom."
Navešću još jedan primer, mada ima toga još u članovima koji slede, u članu 14, posebno mi je to zasmetalo: "Članovi upravnog odbora i direktor jesu funkcioneri", a to ste vi govorili u vašem uvodnom izlaganju, "u smislu zakona kojim se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija." U drugom stavu kaže: "Zabrane i obaveze kojima podležu članovi upravnog odbora i direktor mogu se posebnim zakonom ili aktom o osnivanju javne agencije proširiti mimo zakona kojim se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija."
Ne znam na šta ste ovde konkretno mislili, jer smatram da se ovde dezavuiše zakon koji je inače opšti zakon, Zakon o sukobu interesa, koji je donela ova skupština i koji bi trebalo da važi, bez izuzetka, apsolutno za sve zakone koje budemo dalje donosili, pa i za ovaj zakon o javnim agencijama.
Kao što vidite, iz velikog broja pravnih normi sledi odredba - ako posebnim zakonom nije drugačije utvrđeno. Šta se zbog svega navedenog može očekivati u primeni ovog zakona kao krajnji rezultat? Smatram da opet donekle dobijamo nepregledno zakonodavstvo, koje je navedeno kao jedan od razloga za donošenje ovog zakona. Predlog ovog zakona se zbog toga ne može smatrati do kraja sistemskim zakonom.
Ono što sam kazala, mislim da Srbija nema, iako se o tome mnogo govori u poslednje vreme, veliki činovnički aparat, ali je činjenica da će ovim zakonom taj aparat biti povećan, kao što je činjenica da će biti povećana i sredstva iz budžeta za rad agencija, jer u zakonu se pominju dva načina finansiranja. Vi ste ih ovde naveli, da ih ne citiram.
Još jednom ponavljam da je zbog svega ovoga bilo bolje, po mom mišljenju, da se donese zaista sistemski zakon, sa sasvim jasnim pravilima, jer je naša država još uvek sa visokim stepenom korupcije, prilično siromašna, a da se tek kasnije, sa uporednim jačanjem pravnih institucija i ekonomskim oporavkom zemlje, liberalizuju odnosi u oblasti osnivanja i rada javnih agencija.

Zahvaljujem, predsedavajući. I, da obradujem moje kolege poslanike, kojima je očigledno, kao i meni, problem što radimo ovoliko kasno, od jutros – očigledno je da na nas ne može da se primeni upravo izdiskutovan zakon o radu.
Govoriću o ovom amandmanu a obrazloženje koje ću dati odnosiće se i na niz amandmana koje sam podnela, a koji se svi u suštini tiču iste argumentacije i iste teme. Dakle, amandmanom na član 1. tražim da se stav 2. ovog člana briše. Stav 1. definiše agenciju i kaže da je javna agencija organizacija koja se osniva za razvojne, stručne ili regulatorne poslove od opšteg interesa, a stav 2, koji predlažem da se briše, glasi: "Posebnim zakonom mogu se, shodno svrsi javne agencije, pojedina pitanja položaja javne agencije urediti drugačije nego ovim zakonom."
Upravo je to jedna od osnovnih primedaba koje sam iznela kada smo govorili u načelu o zakonu. Na tako utvrđenom pravilu, koje se nalazi već na početku ovog zakona, zasnovana je celokupna koncepcija ovog zakona.
I sva druga pitanja u daljem tekstu ovog zakona, kao što su vršenje osnivačkih prava, organi agencije, prestanak rada agencije, regulisana su na istom principu i za normu kojom se utvrđuje neko pravilo sledi nastavak – da se navedeno pitanje može i drugačije urediti posebnim zakonom ili osnivačkim aktom.
Sasvim se opravdano može postaviti pitanje zašto se ovaj zakon uopšte donosi. Ne može se kao argumentacija prihvatiti floskula iz obrazloženja Predloga zakona da je ovaj zakon potrebno doneti kako bi se statusna pitanja javnih agencija jedinstveno regulisala, uz maksimalnu fleksibilnost, shodno svrsi zbog koje se javna agencija i osniva.
Javne agencije, bar na početku svog osnivanja, u uslovima kada pravna država do kraja ne funkcioniše, po mom ubeđenju zahtevaju čvrstu regulativu i sasvim jasna pravila, a ne izuzetke, koji su u ovom zakonu vrlo česti.

Zahvaljujem, vrlo kratko ću reći: u članu 21. Predloga zakona, u stavu 3. posle reči "imenuje" unosi se reč "najduže". Inače, ovaj član se odnosi na trajanje mandata direktora agencije, koji može biti i produžen.
Dakle, mi predlažemo da stoji: "imenuje se najduže na pet godina", s obzirom da smo predvideli realnu situaciju, u kojoj, recimo, postojanje neke agencije može da bude i kraće od pet godina. Samim tim, ako se kaže "najduže na pet godina", onda se podrazumeva da to može biti dve, tri ili četiri godine, jer nema potrebe da ako agencija ne postoji toliko, što je realna situacija, imenovanje ide na ovaj način.

Gospodine predsedavajući, kolege poslanici, u članu 153. u stavu 1. rečeno je da poslodavac donosi program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u periodu od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih.
Mi smo predložili da se posle ovog člana unese novi član, koji glasi:
"Poslodavac je dužan da pre donošenja programa utvrdi u skladu sa poslovnim planom, strategijom i razvojnim ciljevima program tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, kao i da u pravilniku utvrdi sve promene organizacionih delova, poslova i potrebnog broja zaposlenih na poslovima".
Šta je bila naša ideja? Pošto prema Zakonu o privrednim društvima postoji obaveza poslodavca da donese godišnji plan poslovanja, koji sadrži strategiju i razvojne ciljeve, onda je nama bilo prirodno i svrsishodno da se program organizacionih, tehnoloških i ekonomskih promena veže za poslovni plan i strategiju preduzeća.
Znači, mi smo praktično predložili sledeći redosled poteza kod poslodavca:
1. donošenje godišnjeg plana poslovanja, koji sadrži strategiju i ciljeve;
2. utvrđivanje organizacionih, tehnoloških i ekonomskih promena koje proizilaze iz poslovnog plana;
3. donošenje programa rešavanja viška zaposlenih na osnovu prethodna dva dokumenta.
Dakle, pošto je zaista u članu 155. Predloga zakona propisano da program viškova mora sadržati razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, a to su, kako je navedeno u članu 153, organizacione i tehničke promene. Ali, plašimo se koliko će taj dokument o organizacionim i tehničkim promenama biti ozbiljan dokument. Bojimo se toga da ovaj dokument ne bude samo puka formalnost iz koga će proizaći jedan spisak ljudi koji su tehnološki višak. Zato smo želeli da osiguramo ozbiljnost ovog dokumenta, tako što će se on vezivati i proizilaziti iz godišnjeg plana poslovanja, strategije i ciljeva poslodavca.
Vlada je amandman odbila sa obrazloženjem da je to što smo mi predložili suvišno jer je propisana obaveza da se u programu rešavanja viškova zaposlenih navedu razlozi za prestanak rada pojedinih zaposlenih. Nadamo se da to jeste dovoljno.
Kada bi svi postojeći poslodavci bili i vlasnici, mi se ne bismo plašili zloupotreba. Ali, međutim, kod nas u ovom sistemu, koji je još uvek do kraja nedefinisan pri prelasku iz socijalističkog u kapitalistički, imamo tri vrste vlasništva nad imovinom. Imamo društvena, državna i javna preduzeća, kao i privatna. Naravno da privatnik neće praviti negativnu selekciju, otpuštati one radnike koji su mu dobri, i samim tim je za njega to tržišni imperativ jer od njih može da očekuje neki prosperitet.
Stvar je komplikovana u onom delu kada govorimo o društvenom vlasništvu, odnosno javnim preduzećima, gde taj broj planiranih ljudi za otpuštanje, odnosno njihov spisak može da bude proizvod ličnog afiniteta direktora, po ko zna kojim kriterijumima, na osnovu sasvim nekih ličnih opservacija, tako da smo mi na ovaj način u suštini želeli da preciziramo stvari, da ne bi došlo do zloupotreba i negativnih selekcija. A svi znamo da je negativna selekcija, koja je posledica ličnog ćefa rukovodilaca u našim javnim preduzećima i u društvenim firmama, u suštini glavni kriterijumi za pravljenje spiskova ljudi koji se otpuštaju, i obično su to ljudi koji su sposobni, imaju svoj stav, svoje mišljenje, neko ko nije klimoglavac i poslušan. Hvala.
Zbog toga molim i ministra i Vladu da još jednom razmotre ovaj amandman i da ga ugrade u sam zakon. Hvala još jednom.

Dame i gospodo, hvala gospodine predsedavajući, uvažene kolege, u članu 182. predloženog zakona stoji: - ako otkaže ugovor o radu zaposlenom u slučaju kako je to predviđeno ovim zakonom, a to je u članu 179. tačka 9), poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od šest meseci od dana prestanka radnog odnosa. Ako pre isteka roka iz stava 1. ovog člana, dakle pre isteka roka od šest meseci, nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost pri zaključivanju ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos.
Amandman koji sam predložila odnosi se na povećanje ovog roka koji je ovim članom zakona dat da bude šest meseci. Mi iz Socijaldemokratske partije predlažemo da to bude rok od godinu dana, zbog toga što je nelogično otpustiti čoveka ukoliko se situacija menja na šest meseci, a svako planiranje, uzimajući u obzir recimo biznis plan, ili bilo koju vrstu plana o funkcionisanju preduzeća, radi se na godinu dana. Nikada se ne radi na šest meseci.
I sada, ako imate čoveka koji ima 30 godina radnog staža i zbog šest meseci, tih meseci gde će biti nepotreban, treba mu dati otkaz, a može, kako to zakon dozvoljava, recimo da mu se smanji radno vreme na dva sata dnevno u tom periodu dok nema potrebe za njegovim radom, na tom mestu na kome je prethodno radio. Dakle, još jednom, predlažemo da se iz ovih razloga šest meseci menja u rok od godinu dana.