Poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, iako je to moj prethodnik. gospodin Petronijević, naglasio, ipak ću reći da će SPS podržati ovaj zakonski projekat, iako smo imali dosta primedbi i iskazali ih u vidu više od tridesetak amandmana, od kojih je jedan značajan deo i prihvaćen.
Time smo shvatili da je ministarstvo, odnosno Vlada, uložila zaista trud da se maksimalno uvaže kompetentne sugestije narodnih poslanika, što inače nije baš bio uvek slučaj.
Kada je u pitanju ovaj zakonski projekat dobro je to što se očigledno pokušava napraviti jedna prava kopča sa evropskim trendovima u oblasti visokog obrazovanja. To je sigurno dobro i tu postoji jedna opasnost, naime da pokušavajući da se integrišete u neke trendove, evropske i svetske, izgubite možda ono što je dobro na lokalu, odnosno ono što je dobro kod nas i u našem dosadašnjem sistemu obrazovanja.
Bez obzira što mi često imamo mišljenje da ono što mi posedujemo nije tako dobro kao kod suseda ili Evrope, koja je u poslednje vreme vrlo aktuelna, lično mogu da kažem da je naš sistem obrazovanja ipak uspevao dati dobre stručnjake, bez obzira što smo čuli na nekim sastancima i na Odboru za prosvetu da neki imaju rezerve prema tome.
U svakom slučaju treba sačuvati ono što je dobro i nadograditi ono što je trend u svetu. Međutim, činjenica da smo mi i u ranijem periodu pravili, još u onom socijalističkom, Titovskom periodu, ne znam kako da ga nazovem, razne pokušaje reformi obrazovanja i da su nam se te reforme uglavnom obijale o glavu, što kažu, to je uvek opasnost kada se nešto menja da može doći da izazove i neke kontraproduktivne posledica.
U ovom slučaju nemam taj strah. Mislim da su stvari dosta dobro izbalansirane, da je vođeno računa o tome da se sačuva ono što je kvalitetno u dosadašnjem sistemu visokog obrazovanja i da se sve to integriše sa evropskim sistemom visokog obrazovanja, iako moram da kažem da, poznavajući sisteme obrazovanja velikih evropskih zemalja, kao što je Nemačka, Engleska, Francuska itd, vrlo sam skeptičan da će oni prihvatiti iskreno i do kraja Bolonjsku konvenciju.
Mislim da je Bolonjska konvencija namenjena ovim mlađim evropskim zemljama, u koje i mi spadamo, i manjim, i da moramo takođe da vodimo računa da ne preteramo u tom procesu uklapanja u Bolonjsku konvenciju. Znači, ne bi trebalo žuriti da pokažemo da smo veći katolici od rimskog pape, ali u svakom slučaju taj deo pozdravljam i glasaćemo u tom smislu za ovaj zakon.
Pored onih primedbi koje smo uspeli da iskažemo u obliku amandmana, ovde imam jednu primedbu koju zbog zauzetosti oko prethodnog zakonskog projekta nisam uspeo da iskažem u obliku amandmana, pa bih sada iskoristio priliku, pošto je tu ministar i njegova saradnica, koja je očigledno zadužena za visoko obrazovanje, da kažem da u članu 27. kada se govori o obrazovanju na naučno-umetničkim poljima, navode se - prirodno-matematičke nauke, društveno-humanističke nauke, medicinske nauke, tehničko-tehnološke nauke i umetnost, a moje je mišljenje da bi tu moralo da bude mesta i za nešto što bih nazvao računarsko-informatičke nauke.
Jer, one se ne mogu podvesti, i ako hoćete Skupština nije mesto za stručnu diskusiju u tom delu, ali one se ne mogu podvesti ni pod tehničko-tehnološke, a ni pod društveno-humanističke, ali ne mogu ni pod matematičke. Znate, informatika u svojoj primeni može biti i deo umetnosti. Vi možete preko računara, kao što vi naravno znate, raditi stvari koje nemaju nikakve veze sa matematikom niti nekom konkretnom tehnikom.
Prema tome, možda je to jedna stvar o kojoj bi trebalo povesti računa. I jedna od primedbi koja se čula u izlaganju dosadašnjih kolega, koju zaista želim da naglasim, iako možda neću reći ništa novo, odnosi se na ovu navalu, bujicu otvaranja privatnih fakulteta.
Dolazeći u Skupštinu, u kolima, na radiju, sam čuo izveštaj programa Radio Beograda, gde navode gospodina Kneževića, bivšeg ministra, kako Srbija najzad počinje da "vari" novine. Žao mi je što gospodin Knežević nije tu, ali mislim da mi ovde u Srbiji često preterujemo sa nekim novinama. Kada je nešto novo, onda mi sa njima idemo do nekih krajnosti koje to sve dovode do potpunog besmisla.
Čini mi se da je tako i sada kada su u pitanju privatni univerziteti, akademije, fakulteti itd. To je jedan veliki problem i ništa novo nisam otkrio. Malopre je i koleginica Vjerica Radeta o tome govorila. To je problem sa kojim će, verujem sadašnje, ali i buduća ministarstva i ministri imati najviše posla.
Naime, privatni fakulteti postoje u svetu i to je poznato. Ali, radi javnosti moram da kažem da nisu svi privatni fakulteti tako dobri i tako poznati kao što se misli. Navodim primer SAD-a, gde ima desetak vrhunskih privatnih fakulteta, gde mogu da odu vrhunski studenti, da studira elita, koja ima uzgred i dosta para.
Zatim, postoje stotinak odličnih državnih univerziteta i na stotine, neko reče i na hiljade raznih privatnih fakulteta koji funkcionišu po principu: na jedan šalter uplatiš, upišeš se i platiš, a na drugi šalter dobiješ diplomu i platiš. Nažalost, kako se stvari kod nas dešavaju, čini mi se da taj trend ne bi trebalo kod nas da se više dozvoli, nego da se uvede mnogo rigorozniji postupak dobijanja akreditacije.
Ono što je važno i što predstavlja generalno problem ne samo kada je ovaj zakon u pitanju, a to je da možemo doneti dobar zakon, ali moramo da kontrolišemo kako se taj zakon primenjuje. Mislim da je ovaj problem rešiv, ali uz odgovarajuću i adekvatnu kontrolu.

Koleginice i kolege poslanici, uvažene kolege iz Ministarstva, dobro je da se javi neko iz Naftne industrije Srbije. Ja sam sticajem okolnosti u dvostrukoj ulozi, kao narodni poslanik i kao neko ko radi u Naftnoj industriji Srbije već 14 godina.
Još jedan detalj koji možda neće biti irelevantan, to je da sam 7,5 godina bio na mestu direktora Centra za razvoj i Sektora za razvoj Naftne industrije Srbije. Sa te pozicije sam dosta dobro upoznao NIS i zaista imamo ozbiljnih primedbi na donošenje zakona o ukidanju NIS-a.
Prvo, ovaj zakon smo počeli da raspravljamo u jeku godišnjih odmora po hitnom postupku, kao da je to neki manje važan zakon, a reč je o jednom od najvažnijih projekata koje ova skupština donosi.
Radi javnosti ću napraviti jedno poređenje: budžet Republike Srbije za ovu godinu iznosi oko 430 milijardi dinara, a prihod NIS-a u prošloj godini je 193 milijarde dinara. Dakle, mi ovde raspravljamo o NIS-u, koji godišnje ima prihod preko dve milijarde evra. To su veliki novci za ovu zemlju i naravno da je bilo potrebno celom ovom projektu prići mnogo ozbiljnije.
Osnovne primedbe koje su ovde date od jednog dela poslanika su tačne. Naime, ne vidi se šta će se dešavati posle donošenja zakona. Donosi se zakon koji je ovde predložen, i šta dalje?
Kada se raspravlja o ovako važnom zakonu mora se znati šta se hoće, kakva je strategija restrukturiranja, odnosno privatizacije. Ministar je u više navrata rekao da donošenje ovog zakona, koji je tehnički zakon, nema nikakve veze sa nekakvom privatizacijom i da će to biti tek u nekom kasnijem periodu.
Ja ću ovde citirati izjavu generalnog direktora NIS-a gospodina Popovića, koji je izjavio (ne za žutu štampu, jer list "Ekonomist" sigurno nije žuta štampa) sledeće: "Rafinerije ulja u Kruševcu i Beogradu su najvećim delom izdvojene iz NIS-a i prešle su u nadležnost Republike Srbije, tako da bi uskoro mogle da budu privatizovane. Oko uljnih rafinerija NIS je završio najveći deo posla, tako da je na potezu Agencija za privatizaciju." Dakle, ne samo da neće doći do privatizacije u narednom periodu, nego je ona već u toku i ubrzo ćemo videti šta se dešava po tom pitanju.
Želim da kažem da je privatizacija, na primer, uljnih rafinerija, Rafinerije nafte u Beogradu i Rafinerije mazuta u Kruševcu, jedan od uslova koji je postavio MMF zarad produženja određenih finansijskih aranžmana. Niko nije uspeo da utvrdi ko je dogovorio takve aranžmane. Kakve veze ima FAM Kruševac sa produžetkom stand by aranžmana sa MMF-om? Mislim da je takva vezana trgovina nešto što je moralo biti objašnjeno pre svega Skupštini, a i široj javnosti, kakve imaju veze te dve stvari?
Što se tiče tih rafinerija, želim da kažem da one pokrivaju kompletnu potrebu za uljima u našoj zemlji. U slučaju njihove privatizacije, kakva će biti dalja njihova sudbina?
Hoće li se zatvoriti i otvoriti tržište, odnosno hoće li se privatizacijom tih rafinerija kupiti tržište od strane drugih velikih kompanija ili će se iskoristiti prodaja tih rafinerija da se upumpaju sredstva u NIS, kako bi se izvršila modernizacija energetskih rafinerija Pančeva i Novog Sada? Naime, da bismo mogli da proizvodimo derivate po evropskim standardima potrebno je uložiti oko 400 miliona dolara u modernizaciju Rafinerije Pančevo i Rafinerije Novi Sad.
Ministar je izjavio više puta da će razlog za donošenje ovog zakona biti taj da se postigne bolja proizvodnja, profitabilnija, da se postigne kvalitetnija proizvodnja itd. Ne vidim da će se samim donošenjem zakona nešto promeniti. Znači, potrebno je stvoriti preduslove da se obezbede ta sredstva. Ne vidim kakav je način da se do tih sredstava dođe, pa bih zamolio gospodina ministra, ako ima odgovor na ovo pitanje, da to malo pojasni.
Malo ko spominje zaposlene u NIS-u. Sigurno da su zaposleni u NIS-u jedna od njegovih najjačih snaga. U poslednjih godinu dana preko 100 vrhunskih stručnjaka i inženjera napustilo je NIS. Narod, zaposleni u NIS-u su zaplašeni, pet godina se non-stop priča o reorganizaciji, privatizaciji, višku zaposlenih itd.
Za pet godina ni ova ni prethodna vlada nisu uspele da imenuju direktora, nego NIS, kao najveća firma u državi, ima pet godina v.d. direktore. Mislim da je ovaj sadašnji direktor četvrti za ovih pet godina. To pokazuje jednu određenu neozbiljnost kada je u pitanju odnos prema ovako važnoj grani industrije.
Želim da podsetim da privatizacija NIS-a može da ima dalekosežne posledice. Navešću samo jedan primer koji do sada niko nije uočio, a to je da bi se moglo desiti da se određena postrojenja, recimo u Rafineriji Novi Sad, koja nisu u funkciji iz određenih razloga, ako neko kupi tu rafineriju i dovede je u funkciju, počnu nenamenski koristiti. Na šta konkretno mislim?
Proteklih nekoliko godina bilo je dosta reči i dosta konkretnih pokušaja da se određena postrojenja Rafinerije u Novom Sadu iskoriste za preradu veoma otrovnog hemijskog otpada. Do toga nije došlo, ali ja se plašim da bi u slučaju da neko kupi Rafineriju Novi Sad mogao da iskoristi jedan deo tih postrojenja za preradu vrlo opasnog hemijskog otrova. Ne želim nikoga da plašim, želim samo da ukažem na to da država mora da ima potpunu kontrolu nad onim šta se dešava u okviru NIS-a.
Veoma je važno istaći da ako se izglasa ovaj zakon kompletni dalji postupak šta će biti sa NIS-om se seli iz Skupštine i prelazi u nadležnost Vlade. Na sve što se kasnije bude dešavalo mi ovde kao direktno izabrani predstavnici naroda nećemo imati nikakav uticaj, odnosno imaćemo nekakav posredan uticaj.
Zašto do sada nije menjan Zakon? Zašto se, u stvari, ovaj zakon menja? Jedan od osnovnih razloga je što po starom zakonu vi niste mogli da izvršite privatizaciju, odnosno da prodate deo NIS-a zato što je NIS bio jedinstveno preduzeće i jedini subjekat u pravnom i platnom prometu.
Prema tome, kako biste mogli da ponudite nekom da kupi deo NIS-a, recimo 10% NIS-a, ili 49% NIS-a. Zašto bi neko kupio 49% NIS-a? Ne, neko ko hoće da kupi NIS će da kupi najprofitabilnije delove – uljne rafinerije i pumpe, koje svakog dana donose zvečeće pare, a neće da kupi jedan deo NIS-a, iako je po ovom zakonu koji sada važi, koji predlažemo da se ukine, to bilo u principu moguće. Znači, jedna od osnovnih funkcija ovog zakona o ukidanju NIS-a jeste da se omogući prodaja uljnih rafinerija i da se kreće u privatizaciju, za koju niko ne vidi kako će se dalje odvijati.
Postoji puno razloga zbog kojih bi trebalo povući ovaj zakon, napraviti jasnu strategiju restrukturiranja NIS-a i tada se pojaviti pred ovom skupštinom.
Što se tiče nekih primedbi npr. da li su letnji odmori uticali na to da li ćemo promeniti svoje stavove, naravno, ja sam izneo svoj stav. Previše dobro poznajem ovu problematiku da bih mogao da glasam za ovaj zakon.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću samo ovde da pročitam osnovne primedbe koje sam čuo u svojim razgovorima sa zaposlenima u NIS-u. U pitanju su uglavnom osobe na stručnim položajima i one dobro poznaju ovu problematiku.
Prvo, nije urađena analiza stanja u oblasti gde bi se podsetilo koji su to razlozi za donošenje zakona o Javnom preduzeću NIS, dakle, kakvo je stanje u toj oblasti, kritička ocena; zatim, nema celovitog objašnjenja kako će funkcionisati ovaj sektor uređen na jedan nov način, dakle, ukidanjem postojećeg zakona.
Zatim, ne postoji ili nije dovoljno objašnjen socijalni program, ne postoji ili nije poznato da postoji deobni bilans između subjekata koji nastaju ukidanjem Javnog preduzeća NIS. Izostalo je regulisanje prava zaposlenih, ne postoji projekcija poslovanja za nove oblike nastale iz NIS-a, a one nastavljaju delatnost.
Nejasna je strategija restrukturiranja. Nema modela privatizacije, neadekvatna je procena imovine. Nejasna je relacija između dizela i benzina kada je reč o energetskom bilansu. Ima to veze, gospodine ministre, vi to možda ne znate, ali ja znam, a i gospodin Sokolović to sigurno zna. Nedefinisana je relacija između proizvodnje i prometa gasa.
Zatim, vrlo bitna pitanja: koji procenat akcijskog kapitala pripada zaposlenima u NIS-u i šta je sa kapitalom koji bi pripadao zaposlenima u javnom sektoru (prosveta, zdravstvo, uprava, sudstvo, vojska itd.) i da li udeo zaposlenih treba izdvojiti odmah ili to ostaviti za naredne korake.
Zatim, nejasno je koliko će biti radnika u budućim delovima, kako će se rasporediti stručna služba i operativni radnici, kakav je odnos prema eventualnom višku zaposlenih, koliko će se novih radnika primiti i šta sve ovo ukupno košta. Ovo su primedbe koje sam ja notirao u razgovoru sa zaposlenima iz NIS-a. Voleo bih da čujem šta ministar kaže na ovo.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, šteta što je gospodin ministar otišao. Rekao je da će se vratiti. Hteo sam njemu da se obratim. Mi smo zemljaci, Banaćani, a on je juče u onom njegovom uvodnom izlaganju govorio vrlo tiho i vrlo sporo, a to nije odlika nas Banaćana, mi govorimo glasno i polagano. Ministar je svega nekih pet minuta obrazlagao razloge za donošenje ovog zakona i niko ga nije čuo od poslanika.
Pre par dana je njegov kolega, ministar finansija, obrazlažući Zakon o rebalansu budžeta Republike Srbije, izlagao više od dva sata, možda zato što je on asistent magistar, a ministar doktor, pa je imao potrebu da se više ističe, ali u svakom slučaju trebalo je biti obrnuto. Zašto? Zato što je zakon o kome mi danas govorimo važniji od Zakona o rebalansu budžeta Republike Srbije. Zakon o rebalansu budžeta Republike Srbije govori kako se troše pare iz državne blagajne, a ovaj zakon o kome danas govorimo treba da kaže kako se puni parama državna blagajna.
Evo pogledajte, ovo je zakon o rebalansu budžeta, znači kako se troše novci kojima neko treba da napuni državnu blagajnu. Ima 192 strane, a ovo je zakon o kojem sada govorim, o kojem raspravljamo, koji ima jednu stranicu i to je zakon o tome kako treba da se reorganizuje Naftna industrija Srbije, koja je zadužena upravo za punjenje ove blagajne. Nije zaista lako u državi gde imamo ovakve disproporcije u punjenju budžeta i u trošenju budžeta.
Argumenti koje je izneo gospodin ministar u jučerašnjem ekspozeu veoma su mlaki, neubedljivi i nedorečeni, a naročito za one koji se u problematiku razvoja naftne industrije razumeju. Neobično je da u ceo proces transformacije naftne industrije nisu uključeni ljudi koji su najstručniji za taj posao. Zbog toga nije ni čudo da se oni koji poznaju ovu problematiku, a takođe i velika većina zaposlenih u Naftnoj industriji Srbije, ne slažu sa predloženim rešenjima.
Stiče se utisak da su ceo posao oko transformacije i reorganizacije NIS-a radili ljudi koji ne poznaju dovoljno Naftnu industriju Srbije i kojima je unapred rečeno šta mora biti krajnji rezultat njihovog rada. Da bih ilustrovao ovo o čemu govorim samo ću da vam pročitam naziv prvog javnog preduzeća. On je prilično dugačak i nije ga lako zapamtiti. Kaže – javno preduzeće za transport nafte naftovodom (a ne znam čime bi se nafta mogla transportovati ako ne naftovodom) i transport derivata nafte produktovodima. Moglo bi se mnogo elegantnije kazati – javno preduzeće za cevni transport nafte i naftnih derivata.
To je samo mala ilustracija da već u naslovu zakona imamo jasne dokaze da ovo baš nisu radili ljudi koji poznaju ovu problematiku najbolje.
Šta je cilj ovog zakona? Cilj ovog zakona je rasturanje srpske naftne kompanije i njena privatizacija, i to privatizacija koja, kako stvari izgledaju, treba da bude u duhu dosadašnjih privatizacija, koje su već nazvali burazerske, kumovske itd.
Kada je reč o privatizaciji dozvolite da napravim kratku digresiju kako bih ukazao na jednu političku demagogiju koja se veoma često čuje u javnosti, pa i za ovom skupštinskom govornicom. Stalno se govori kako privatizacija mora biti završena do 2008. godine. To je ne samo demagogija, politička i ekonomska, nego vrlo opasna obmana i manipulacija javnošću i građanima Srbije. Privatizacija je proces koji teče i koji se ne završava u nekom zadanom roku.
Kako u protivnom da objasnimo da se, recimo, u jednoj Francuskoj 56% kapitala i materijalnih dobara zemlje nalazi u rukama države. Kada bi neki ekonomista ili političar u Francuskoj, u bilo kojoj zemlji rekao da privatizacija mora da se završi do tog i tog roka, za njega i za njegovu partiju ne da niko ne bi glasao, nego bi verovatno bio poslat na nekakva posmatranja.
No, za nas u Srbiji se misli da ništa ne znamo i da ćemo svaku udicu progutati ili da nemamo izbora pa, bogu grešni, moramo da prihvatimo ili da kusamo sve ono što nam se servira. Kod nas se dešava tzv. argentinski scenario. Radi informisanja, da tačno znamo šta se misli kada kažemo argentinski scenario, to je da u Argentini 2% stanovništva poseduje 98% kapitala i prirodnih i materijalnih resursa cele države. Ako se ovaj zakon o ukidanju NIS-a primeni, i kod nas se može očekivati da se dese slične stvari.
Dozvolite mi da objasnim šta je suština i namera ovog zakona. Od NIS-a se formiraju tri kompanije. Dve kompanije su javna preduzeća, što će reći da su u vlasništvu države, a treća je akcionarsko društvo, koja će uskoro postati predmet privatizacije. Vlada je tvrdila da neće dozvoliti da upravljanje državnim preduzećima, kao što su NIS, EPS itd., preuzme neko drugi. Mi socijalisti se upravo zalažemo za takvu koncepciju i to je jedan od osnovnih razloga zašto smo podržali svojevremeno ovu vladu.
Međutim, dva javna preduzeća koja će ostati u vlasništvu države predstavljaju manje od 10% sadašnje vrednosti NIS-a. Preko 90% sadašnjeg materijalno-ekonomskog potencijala NIS-a nalazi se u sastavu trećeg preduzeća, koje će se nesumnjivo privatizovati. Znači, vrlo je bitno da se kaže da se 10% nalazi u ta dva javna preduzeća. Tu se nalaze, ono što mi naftaši kažemo, cevke i nešto oko proizvodnje gasa.
Sve ono drugo, istraživanje, proizvodnja, prerada, promet itd., preko 90% sadašnjeg NIS-a, nalazi se u ovom trećem preduzeću koje će biti predmet privatizacije, ko zna kakve. O tome se ništa ne zna i znamo zašto se ništa ne zna.
Da se nešto razumemo, mi socijalisti nemamo ništa protiv da se izvrši privatizacija ovog akcionarskog društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju nafte, naftnih derivata i prirodnog gasa. Ako bi se za to našao strateški partner, neka svetska naftna kompanija koja bi dokapitalizacijom pomogla tehnološkom osavremenjavanju i time stekla vlasnički udeo, onda bismo svi to prihvatili. To je nešto što bi bilo neophodno. Naime, naše dve energetske rafinerije u Pančevu i Novom Sadu ne mogu da proizvode benzin i derivate koji su evropskog kvaliteta. Da bi to mogli da postignu potrebno je uložiti preko 400 miliona dolara. Takav vid privatizacije sigurno bi pomogao NIS-u, s tim što bi većinski paket kontrolisala Vlada, odnosno država.
Što se tiče Naftne industrije Srbije, prilika je da podsetim da je ona potpuno iscrpljena dugogodišnjim sankcijama koje je iznela na svojim plećima trošeći svoju supstanciju, a zatim je teško razorena tokom divljačke NATO agresije. Jedan egzaktan podatak će ovo nedvosmisleno ilustrovati: šteta od NATO bombardovanja Naftne industrije Srbije iznosi 1,7 milijardi dolara. To je previše za celu našu zemlju, jer naš bruto nacionalni dohodak iznosi 14 milijardi dolara, a kamoli za jednu kompaniju, odnosno za Naftnu industriju Srbije.
Radnici NIS-a su uspeli da u rekordnom roku saniraju posledice NATO bombardovanja. Plate u NIS-u zbog toga su manje nego što su ikada bile. Već nekoliko godina plate zaposlenih u Naftnoj industriji se ne povećavaju. Zaposleni u NIS-u sada strepe od predstojeće privatizacije. Zašto strepe? Zato što dosadašnja iskustva u Srbiji vezana za privatizaciju i tranziciju pokazuju da se ovi procesi vrlo nepovoljno odražavaju na zaposlene, odnosno na radnike. Veliki procenat radnika ostaje bez posla i nađe se na tržištu rada i na teretu socijale. To nikako ne bi smelo da se desi sa Naftnom industrijom Srbije, jer troškovi plata zaposlenih u NIS-u retko kada prelaze 6% od prihoda naftne industrije.
Međutim, aktuelna Vlada je, u liku ministra za rad, više puta isticala da u javnim preduzećima ima preko 40% viška zaposlenih. Zato teško možemo da poverujemo SDP-u i koleginici Nestorović da se oni protive privatizaciji NIS-a. Očigledno nisu tako govorili donedavno. Od kada je na njihovo čelo došao Čović, koga smo mi socijalisti izbacili iz naših redova, promenili su priču, jer Čović shvata da ova vlada polako ali sigurno ide u sunovrat, pa traži novi politički manevarski prostor.
Nažalost, sve što se dešava u poslednje vreme u NIS-u i oko NIS-a ukazuje da se može očekivati isti scenario privatizacije kao i do sada. To znači da će par tajkuna za jeftine pare razgrabiti NIS, uz pomoć svog špekulativnog kapitala, i osloboditi se znatnog dela zaposlenih. Umesto da razvijaju proizvodnju, oni će se orijentisati na uvoz nafte, pre svega derivata, potpuno marginalizujući domaću proizvodnju i preradu. Epilog je sledeći: naša zemlja postaje još zavisnija od uvoza energenata, njen spoljnotrgovinski deficit se povećava i velikom broju već sada nezaposlenih se pridružuje i znatan broj otpuštenih iz NIS-a. Mislim da ne treba dalje da nabrajam.
Na desetine najkvalitetnijih stručnjaka je već napustilo NIS, našli su zaposlenje u inostranstvu i imaju platu, recimo, jedan inženjer, geolog, rudar, ima platu u inostranstvu, u naftnim kompanijama, sedam do osam hiljada evra mesečno. To su visoke plate i za standarde zapadne Evrope.
Proizvodnja domaće nafte i gasa u zadnjih par godina je pala za više od 30%. Tendencija daljeg pada je još izraženija, tako da je već sada učinjena velika šteta NIS-u pogrešnom politikom. Ovim zakonom se može desiti da se stvore uslovi da se NIS dokrajči, kako bi postao lak plen tranzicionih profitera. Nažalost, ovaj zakon, koji otvara put privatizaciji NIS-a, otvara i dalji put devastaciji privrednih resursa Vojvodine i Srbije.
Sve banke u Vojvodini su privatizovane ili su na putu da se to desi. Njihovi vlasnici su banke iz inostranstva koje će se još više bogatiti našim parama. Privatizovane su mnoge firme od vitalnog značaja za pokrajinu i Srbiju, a mahom su ti novi vlasnici iz zemalja bivše Austrougarske. Trenutno se u Vojvodini budzašto kupuje obradiva zemlja, ponovo su kupci strane firme i domaći tajkuni. Tajkuni će sutra tu zemlju preprodati za veće pare, tako da će vrlo brzo gruntovni vlasnici najvećeg prirodnog resursa Vojvodine i Srbije postati strane kompanije i stranci.
Naftna industrija Srbije, čiji se kapaciteti sa 95% nalaze na teritoriji Vojvodine, ovim zakonom će doći na doboš, a centrala se seli iz Novog Sada.
Zbog svega ovoga, poverenje Vladi je na veoma niskom nivou. Mi socijalisti iz Vojvodine smo obećali radnicima NIS-a i našim biračima da nećemo podržati ovakvu privatizaciju NIS-a. Mi ćemo naše obećanje ispuniti. Podržavamo opravdano negodovanje i protest radnika NIS-a i upozoravamo Vladu da je "dara prevršila meru". Svi realni pokazatelji ukazuju da ova vlada ništa nije bolja od prethodne, zarad čijeg rušenja smo mi socijalisti i podržali sadašnju vladu. Među socijalistima, među građanima je sve više onih koji traže da se obustavi podrška SPS-a Vladi.
Mogu da izjavim da ćemo tražiti da se zakaže sednica glavnog odbora SPS-a, sa zahtevom da se preispita odnos SPS-a prema Vladi.
Takođe, treba naglasiti da pojedinici u Vladi već dugo vremena ne uživaju ama baš nikakvo poverenje ogromne većine građana. Pre svega, tu se misli na Labusa, Dinkića, Vuka Draškovića i njima slične. Niko više ne prihvata obrazloženje da SPS podržava Koštunicu i DSS, a ne Labusa, Dinkića i G17 plus. Jasno je da politiku u ovoj zemlji ne vodi Koštunica i DSS, već Dinkić i Labus.
Dinkić je prigrabio svu vlast i igra ulogu stečajnog upravnika Srbije; Labus, bivši predsednik Udruženja za ekonomiku samoupravljanja i autor knjige "Samoupravljanje i društvena svojina" i knjige "Ravnotežne cene u samoupravnoj privredi", a da ne pominjemo afere reeksporta šećera, "Knjaz Miloš", "Erikson" itd. Do te mere su kompromitovani da treba da idu iz Vlade. O Vuku Draškoviću ne vredi ni govoriti. Danas za njega ne bi glasao, da mu se kojim slučajem pruži prilika, ni pokojni đeneral Draža Mihailović.
Taktika vladanja gospodina Koštunice se bazira na jednoj osnovnoj pretpostavci, a to je da novi problemi potiskuju stare. Naš narod to naziva odugovlačenjem. Međutim, prošlo je vreme i u Srbiji se moraju rešavati neki problemi.
Na kraju ću iskoristiti priliku da upozorim da je zadnji voz da se nešto promeni nabolje. U protivnom, ne računajte na nas.

Neko namerno odvede ministra kada uzmem reč. Javio sam se zbog povrede Poslovnika. Naime, predstavnik Vlade, a u ovom slučaju ministar, dužan je da govori i iznosi tačne podatke za ovom govornicom, kao što smo i mi poslanici dužni to da činimo. To je onaj član 100, ne znam sada po novom da li je ostao 100. ili je sada 104.
Ovo što je ministar pričao, to je jedna lepa opšta priča koju smo mi čuli u raznim varijantama od različitih ministara, predsednika itd. To je stvarno jedna ovako, ne znam da upotrebim neki izraz, jedna sapunica, kao one serije, onako priča za nas koji smo ovde izabrani ispred naroda da vodimo računa o tome kako će se, između ostalog, urediti odnosi u sektoru nafte i gasa i energetike, jer je to ipak jedna priča koja je upravo ta.
Želim da kažem sledeće. Ministar je rekao kako u ovom zakonu nema politike. Naravno, svi mi znamo da to nije tačno. To je još gore nego kada je neko rekao – pa, Amerikanci, odnosno NATO je napao Irak zbog Sadama. Oni su zbog nafte to. Irak ima najveće rezerve nafte i gasa na svetu. To je jasno i osnovnoškolcima. Prema tome, ovaj zakon je 100% politični zakon. To je jedna stvar.
Druga stvar, nešto sam o tome i pre podne govorio u onom svom delu, ali želim ponovo da kažem, vrlo kratko. Ministar je rekao – ovo je reorganizacija sektora nafte i gasa koja prati reforme te oblasti u svetu. Zato smo ovako organizovani kako bismo povećali efikasnost itd.
Molim vas, neka mi ministar ili neko od njegovih pomoćnika odgovori na sledeće pitanje – gde to u svetu postoji kompanija, kao što je AD NIS, koja u sebi objedinjuje istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju nafte, promet naftnih derivata itd?
Tu se nalazi istraživanje. U svetu postoje posebne kompanije koje se bave istraživanjem nafte. Zatim, postoje posebne kompanije koje se bave proizvodnjom nafte, zatim postoje rafinerije koje prerađuju naftu, koje nikakve veze nemaju, koje kupuju od ovih koje proizvode naftu. Prema tome, ne postoji nijedna kompanija na svetu u kojoj se nalaze sve ove delatnosti. Ovo bi se otprilike reklo, ovim nekim modernim jezikom, kompanija u kojoj se nalazi apstrim, menstrim i daunstrim delatnost. Toga nema. Upravo je zato trebalo reorganizovati Naftnu industriju Srbije, zato što se u njoj nalazi i ono što ne bi trebalo da bude u jednoj celini.
Prema tome, ako malo bolje pogledate, ništa drugo nije reorganizovano, osim što više nije javno preduzeće, nego je AD NIS. Znači, ovo je otvaranje privatizacije. Zašto nije ostalo javno preduzeće, a onda smo izvukli iz NIS-a cevke od granice sa Hrvatskom do pančevačke rafinerije i izvučeni su "Energogas", sve drugo, rafinerije FAM, uljne i energetske rafinerije, "Naftagas", a "Naftagas" sa 900 bušotina... Da li vi znate kolika je vrednost "Naftagasa", kolike su geološke rezerve na teritoriji Srbije, odnosno Vojvodine?
(Predsedavajući: Vreme.)
Naravno, taj podatak ne smem da kažem, jer je to državna tajna, ali vrednost rezervi nafte koja je u zemlji dostiže desetine milijardi evra ili dolara. Prema tome, onaj ko bude privatizovao "Naftagas" će za male pare dobiti stostruko veću zaradu.
Prema tome, zaista me čudi da ministar za ovako važnu stvar izađe sa jednom naivnom pričom; razumem da je ministar, recimo, lekar, ali on je ipak čovek iz opšte energetike i trebalo bi sa malo više poštovanja da se odnosi prema nama poslanicima i da nam ne priča ovako lepe pričice kako ovaj zakon nema veze sa politikom.

Gospodine potpredsedniče, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, želim da kažem da je svrha ovog amandmana, a i svih drugih amandmana koje je podnela SPS na ovaj zakon, da se dovede u vezu ovaj zakon sa istorijskim činjenicama.
Čuli ste u prethodna dva dana veliki broj argumenata, fakata, činjenica, koje jasno govore da ovaj zakon vrši reviziju istorije. Vrlo je opasno za Narodnu skupštinu Republike Srbije ukoliko donese zakon koji je u koliziji sa opšteprihvaćenom istorijom. Ako neko ne veruje istoriji koja je pisana posle Drugog svetskog rata u Srbiji, onda treba da pogleda istorije Drugog svetskog rata koje su pisane u drugim zemljama. Treba da pogleda svetsku istoriju Drugog svetskog rata, gde će tačno videti kako je definisan Ravnogorski pokret i kakva je bila njegova uloga u toku Drugog svetskog rata.
Ponavljam, opasno je da Narodna skupština donosi zakon koji je u koliziji sa opšteprihvaćenom svetskom istorijom. Kakav će biti naš kredibilitet kao Skupštine, vezano za zakone koje smo doneli i za zakone koje ćemo doneti, ako se sada nedvosmisleno i jasno vidi da će biti izglasan zakon koji je u koliziji sa istorijom.
Mislim da nije pravo vreme da se uopšte ovakav zakon donosi. Podseća me sve ovo što se dešava na onu narodnu izreku "kuća gori a baba češlja kosu". Mi nismo doneli ni zakon o Vladi, ni zakon o Narodnoj skupštini, nismo doneli ni masu važnih zakona, a bavimo se jednim zakonom koji navodno, kako je bilo u obrazloženju, treba da pomogne nacionalnom pomirenju.
Ne bih se začudio, obzirom kako smo krenuli, da uskoro predložimo zakon koji će promeniti neke od zakona, recimo Njutnov zakon gravitacije, ili Ajnštajnovu teoriju relativiteta itd. Molim vas, istorija je vrlo egzaktna. Poznate su istorijske činjenice. Kolege su vam u prethodna dva dana sve to dokumentovali. Na momente nam se čini da se nalazimo na nekom simpozijumu istoričara, iako među nama ima istoričara, ali nismo svi istoričari. Međutim, neke stvari su veoma jasne.
Možda mogu da sumnjam u istoriju koju pišu pobednici, koju sam učio u školi, jer sam rođen posle rata i učio sam istoriju u kojoj su stvari predstavljene kako su predstavljene. Ali, ne mogu da sumnjam u ono što mi je pričala moja majka Koviljka, seljančica iz Bosanske krajine, koja je bila svedok događanja za vreme Drugog svetskog rata.
Ne bih sada nabrajao pojedinačne primere o tome, iz kojih se jasno vidi ko je bio i kakva je bila čija uloga za vreme rata. Mislim da nije mesto za ovom govornicom, ali još jednom upozoravam da ovo o čemu mi socijalisti ovde govorimo je veoma važno, jer postoji opasnost da Skupština donese zakon koji je u koliziji sa opšteprihvaćenom svetskom istorijom.
Molim vas, igramo se sa svojim kredibilitetom. U vreme kada se na naše oči ruše sve institucije ove zemlje, kada se razbijaju na najbrutalniji način, kada se razbija Vojska i druge institucije, mi ne smemo da dozvolimo da donošenjem ovakvih zakona mi sami potkopavamo kredibilitet Narodne skupštine Republike Srbije.

Gospodine potpredsedniče, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, u Predlogu zakona ima puno stvari koje su u koliziji sa opšteprihvaćenom istorijom, kao što smo već i konstatovali. Naročito je simptomatično obrazloženje koje predlagač daje i koje ima puno diskutabilnih stvari, u najmanju ruku, odnosno stvari koje iskrivljuju zvaničnu istoriju. Ima čak i nekih stvari koje su smešne.
Samo ću jedan deo da vam pročitam iz obrazloženja na strani pet: "Istorijska je istina da su zapadni saveznici, po naređenju Tita i njegove komande, a sa ciljem uništenja nacionalnih snaga i pripreme za trijumf u otadžbinskom ratu, tokom 1944. masovno bombardovali Beograd i sve veće gradove u Srbiji i Crnoj Gori".
Ispada da su Tito i vrhovna komanda partizanske vojske imala takvu vlast da su mogli da komanduju američkim ratnim vazduhoplovstvom itd. U ovom kontekstu i naši zapadni saveznici u toku Drugog svetskog rata vrlo loše konotiraju. Mislim da nije dobro da na ovaj način komentarišemo činjenice koje su istorijski definisane.
U ovom zakonu je rečeno da mu je cilj da se izvrši nacionalno pomirenje. Molim vas, ne vrši se nacionalno pomirenje tako što se donese zakon o penzijama i pravima, odnosno o pravima boraca, invalida itd. – nacionalno pomirenje se vrši na nekakav drugačiji način.
Inače, moram da kažem da izgleda da je u ovoj zemlji nacionalno pomirenje potrebno samo političkim oligarhijama. Narod je davno međusobno nacionalno pomiren. Mislim da danas običan narod, a to znači 99,9% građana, ne vodi računa o tome čiji je deda bio partizan ili čiji deda je bio četnik. Imaju mnogo važnije probleme i teže životne probleme od bavljenja takvim stvarima. Zato je utoliko i nelogičnije da se pokušava na ovaj način neke od stranih podela ponovo aktuelizirati.
Podele postoje i kod drugih naroda. Uzmimo npr. Francuze, svi znamo da je za vreme Drugog svetskog rata u Francuskoj bilo pripadnika odnosno Francuza koji su bili na strani maršala Petena, odnosno okupatora i onih koji su bili na strani pokreta otpora odnosno generala De Gola. Naravno da tu nije bilo nikakvih problema. Rat je završen i stvari su nastavile nekim svojim normalnim tokom.
Mi stalno insistiramo na tim podelama. Umesto, kada se nalazimo kao zemlja i kao narod u vrlo teškim istorijskim trenucima, da zaboravimo te ranije podele i da se usmerimo zajedničkim snagama kako bismo spasili ono što se spasiti može, mi kao po nekom pravilu insistiramo još na tim podelama.
U Srbiji su podele na karađorđevićevce, obrenovićevce, na partizane i četnike, sada se delimo na demokrate i nedemokrate, pa one koji su za Evropu, koji nisu za Evropu itd. Sve te podele idu na ruku onima koje možemo slobodno nazvati svojim neprijateljima. Na našem narodu se, nažalost, vrlo lako vidi dejstvo one latinske poslovice "divide et impera", što znači "podeli pa vladaj".
Mislim da se ovakvim zakonima postiže kontraefekat. Ne doprinosi se nikakvim nacionalnim pomirenjima nego se samo osvežavaju stare podele. Ono što želimo da zaboravimo, da prevaziđemo, to se na ovaj način ponovo aktuelizuje i mislim da ovakvi zakoni i ovakve stvari upravo pogoduju onima koji žele da ovu zemlju još jače bace na kolena, kao da već dovoljno nismo u teškim materijalnim, ekonomskim, političkim i drugim prilikama nego je sada potrebno da ponovo neke stvari, koje je istorija već zaboravila, aktueliziramo. Hvala.

Gospodine predsedniče, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, želim da kažem da je suština ovog zakona, kao što moje kolege socijalisti već treći dan ukazuju, jeste da se stave u istu ravan pripadnici Narodnooslobodilačkog partizanskog pokreta i Ravnogorskog četničkog pokreta. Konstatovali smo da je to revizija istorije i to zvanične istorije koja je priznata u celom svetu.
Kakav problem mi danas imamo sa međunarodnom zajednicom? Naš problem vezan za Kosovo jeste taj da ljudi koji su radili svoj posao službeno, vojska, policija, branili našu zemlju, naš narod od terorista, albanskih terorista, da se oni optužuju i odvode u Hag, a istovremeno klasični teroristi UČK se prikazuju kao borci za slobodu i to je jedan od osnovnih problema naše današnje situacije.
Šta mi sada kao skupština radimo? Mi sada radimo to isto ili nešto vrlo slično za period od pre 60 godina, za period Drugog svetskog rata. To je vrlo opasno. Ova skupština će, ako izglasa ovaj zakon, otvoriti Pandorinu kutiju, jer po istom principu će vrlo brzo i drugi učesnici Drugog svetskog rata na ovim prostorima takođe tražiti da poput četnika i njima bude priznat neki borački staž i da se za njih uvede neka spomenica.
Dolazim iz Vojvodine i želim da vas podsetim da je pre sedam meseci bila prva posleratna smotra honveda u Novom Sadu, u centru Novog Sada. Honvedi su mađarski fašisti, pripadnici Hortijeve mađarske fašističke vojske. Nedavno je takav skup bio u Malom Iđošu, mestu na severu Bačke.
Iza kulisa u Skupštini Vojvodine već nekoliko godina gospodin Čanak, koji je došao na vlast zahvaljujući DOS-u, formirao je komisiju čiji je zadatak da utvrdi činjenično stanje o Drugom svetskom ratu. Ta komisija, uz pomoć kvazieksperata, politički obojenih eksperata, pokušava da uradi nešto slično što danas ovde pokušava da uradi Narodna skupština, a to je da izjednači i žrtve i one koji su bili počinioci zločina.
Donošenjem ovakvog zakona otvorićemo mogućnost da se sve takve aktivnosti na štetu Srba i srpskog naroda u Vojvodini i u celoj našoj zemlji aktiviraju i imaćemo, da bismo zadovoljili pojedince, u ovom slučaju mislim da se radi o pojedincima, velikih problema i to ne samo Skupština. Juče i danas je veliki broj reakcija, zovu nas ljudi, ljudi koji su članovi SPS-a i oni koji to nisu, vrlo su ogorčeni na ovo što mi radimo ovde u Skupštini. Ovo može da izazove krizu Skupštine i Vlade.
Prema tome, molio bih vladajuću koaliciju da ima na umu kada bude glasala oko ovog zakona da će sigurno biti problema i da problemi koje stvori ovaj zakon neće biti završeni njegovim izglasavanjem, nego će u stvari biti početak vrlo ozbiljnih problema u našoj zemlji.

Uvaženi kolega, znam šta znači honved. Znam da znači vojnik, ali znam da su to vojnici koji su pripadali Hortijevoj armiji, koja je zvaničnom istorijom definisana kao fašistička armija. Toliko dobro znam istoriju, verujte, iako sam po obrazovanju prirodnjak, ali sam u gimnaziji imao peticu iz istorije.

Uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, javljam se treći-četvrti put istim povodom, a to je upotreba nesrpskih reči u Narodnoj skupštini. Prethodni govornik je upotrebila, nije ona jedina, samo sam to iskoristio kao povod, upotrebila izraz – set zakona.
To su i drugi primetili. Ja sam zato sada reagovao. Koji set, prvi set, drugi set? Molim vas, apelujem da govorimo našim srpskim jezikom, koji razumeju građani Srbije. Reč "set" ima neko značenje. Ako govorimo o setu zakona, treba da govorimo o grupi zakona ili da upotrebimo neki adekvatan izraz. Mislim da je jasno da bi pri Skupštini trebalo da se formira određeno telo koje će da vodi računa o tome šta može da uđe u akta i da se vodi računa o zaštiti srpskog jezika. Najveća brana i zaštita jednog naroda jeste njegova kultura, odnosno njegov jezik.

Zahvaljujem. Uvaženi narodni poslanici, gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, javio sam se zbog početka govora uvažene predsednice Odbora, kome i sam pripadam, koleginice Donke, koja je rekla na početku svog, inače veoma zapaženog, izlaganja da se reč "sertifikat" ne može prevesti na srpski jezik.
Nisam lingvista, vi ste lingvista, postoji opasnost da me sa stručne tačke gledišta ne proglasite za nekompetentnog. Međutim, reč "sertifikat" se može prevesti na srpski jezik. Ja bih je preveo kao potvrda, kao kvalifikovana potvrda. Ako reč kvalifikovana ne odgovara, ali ona nije srpska kao pravovaljana potvrda, kao uverenje, kao dokaz itd. Nešto malo znam engleski, ne tako dobro kao vi, ali sam primetio jednu pojavu na koju sam u samom početku našeg mandata ukazao i tada sam dao amandman na jedan član, mislim da je bio u pitanju Zakon o ministarstvima, gde se govori o harmonizaciji odnosa sa EU.
Postoji srpski izraz. Po našem Ustavu, zvaničan jezik u ovoj zemlji i zvaničan jezik ove Narodne skupštine jeste srpski jezik. Prema tome, mi treba da se trudimo da sve ono što imamo u srpskom jeziku iskoristimo. Drugo je ako mi nemamo reč, ako ne postoji reč u srpskom jeziku. Ne tražim da radimo ono što rade Hrvati, da izmišljaju neke reči koje ne postoje u jeziku. To je njihov problem, a i naš jezik je dovoljno bogat i sadržajan da se mogu te reči, odnosno da se sve može sasvim jasno i precizno iskazati na našem jeziku.
Znači, da me ne shvatite pogrešno, morao sam da reagujem da nije tačno da se reč sertifikat ne može na drugi način izraziti na srpskom jeziku.

Uvaženi gospodine predsedniče, uvaženi članovi Vlade, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, u pitanju je veoma važan zakon o elektronskom poslovanju i dobro je što ga donosimo. Šteta je što to nismo učinili ranije, nego smo jedna od zadnjih zemalja koja donosi jedan ovakav zakon. Mislim da je u pitanju osnovni zakon bez koga ne možemo govoriti ozbiljnije o elektronskom poslovanju. Zbog toga će SPS podržati usvajanje ovog zakona.
Donošenje zakona će omogućiti uklapanje u međunarodne tokove elektronskog poslovanja. Malopre smo čuli uvaženog gospodina ministra koji je rekao da negde oko 700.000 korisnika imamo u Srbiji, a po nekim podacima kojima raspolažem broj korisnika interneta, kao jedan od ključnih podataka koji može biti merilo, u Srbiji je negde oko 900.000.
Dame i gospodo narodni poslanici, po procentu smo mi oko svetskog proseka, a što nije loše, ali mi bismo hteli da budemo evropski prosek. Želim da kažem da je prošle godine preko interneta obavljen poslovni promet u iznosu od dve hiljade milijardi dolara i beleži stalnu tendenciju rasta. Takođe, kada je u pitanju sklapanje poslova preko interneta, postoji tendencija rasta u našoj zemlji.
Informatizacija svih poslovnih tokova je velika razvojna šansa naše Republike. Razvoj podrazumeva tri stvari: prva stvar je kapital, druga su kadrovi, a treća informacije. Kapitala nemamo, a ono što imamo nije baš najbolje investiran. Kadrove imamo, ali imamo nezadovoljavajuću strukturu i motivisanost kadrova. Što se informacija tiče, informacija je najcenjenija roba. Proizvodi se, transformiše, prenosi, prerađuje, kupuje, prodaje itd. Ako sada uzmemo sve ovo u obzir, očigledno je da će donošenje ovakvih zakona omogućiti i uticati na razvoj u našoj zemlji.
Želim da istaknem neke od prednosti poslovanja na internetu. Ako imate firmu koja posluje na internetu ili koristi internet za poslovanje, tada se nalazite u poziciji kao da imate firmu u celom svetu.
Ne morate imati firmu u centru Pariza i plaćati milionski zakup ili predstavništvo u Tokiju, kako bi vam firma u svetu bila poznata, ne morate imati razne predstavnike itd. koji puno koštaju. Dovoljno je da se na internetu pojavite i da vaša firma nađe svoje mesto.
U Jugoslaviji postoji puno ljudi i puno firmi koji koriste internet za poslovanje. Želim da istaknem jednu veoma interesantnu pojavu koja ima velike posledice na celokupno dešavanje u našoj Republici. Sve je veći broj mladih ljudi koji rade kod kuće putem interneta za neke međunarodne firme. U Novom Sadu znam najmanje deset mladih ljudi, stručnjaka, koji rade za neke firme čija su sedišta u Australiji, Americi itd. i ostvaruju veoma pristojne zarade na taj način.
Ovo može da deluje ohrabrujuće, obzirom da je očigledno da uskoro neće biti potrebno da se kod nas dešava ono što zovemo odliv mozgova. Neće morati mladi ljudi da odlaze i da budu fizički prisutni u razvijenim zemljama, neće morati da čekaju vize i dozvole za rad itd, moći će da rade za firme tako što će sedeti kući i to se sada već dešava. O tome moramo da vodimo računa i tu je naša velika razvojna šansa.
Želim da istaknem da sve velike firme u svetu imaju otvoren konkurs za zapošljavanje ljudi koji znaju da rade na računarima. Što se tiče situacije u našoj zemlji, kada je u pitanju primena računara ima nekoliko ograničenja. Jedno od osnovnih ograničenja je komunikaciona infrastruktura. Imao sam prilike da pre godinu i po dana razgovaram sa bivšim direktorom Microsofta za Srbiju, gospodinom Franjom Riđijem i pitao sam ga šta je problem u Srbiji, da li su problem kadrovi, oprema. Rekao mi je da je problem komunikaciona infrastruktura.
Opreme imamo, može biti bolja, savremenija, može biti više, imamo kadrove. To je jedan od velikih ograničenja komunikacione infrastrukture. Što se tiče ograničenja, želim da kažem da je u našem obrazovanju, u sistemu obrazovanja, informatičko obrazovanje nedovoljno zastupljeno. Mislim da veliki broj direktora škola gotovo da ne znaju da rade na računaru. Mislim da na taj način želim da istaknem simbolično da je potrebno preduzeti odgovarajuće mere kako bi se našoj deci omogućilo da u što ranijem uzrastu dođu u dodir sa računarom jer još uvek je za privatnu nabavku naših građana skup.
Kada je u pitanju funkcionisanje infromacionih sistema, iskoristio bih priliku da se oslonim i na informacioni sistem Narodne skupštine, obzirom da je Narodna skupština jedna od najvažnijih ustanova u zemlji, koristim priliku da ukažem na jednu anomaliju koja može da bude i veoma opasna za bezbednost zemlje, a tiče se informacionog sistema Narodne skupštine.
Nakon informacije, kada smo postali poslanici, izabrani za poslanike i došli u Skupštinu, u Skupštini postoji informatički centar i poslanici se pozivaju da se pojave i da koriste to.
I otišao sam želeći da u pauzama koristim računare, i da bi neke svoje poslove možda mogao i ovde u Skupštini da uradim. Ljubazno sam dočekan, seo sam za računar i pokušao da otvorim korisnički nalog. Tada se desilo ono što sam očekivao, administrator sistema je rekao da nemam ovlašćenja i da ne mogu da otvorim korisnički nalog, nego mogu da koristim računar kao gost.
Znajući da je to uobičajeno, kada neko dolazi i počinje da koristi neki sistem, obratio sam se zaposlenoj gospođi u informatičkom centru i zamolio da mi se od strane administratora omogući da otvorim korisnički nalog i da počnem da koristim računarski sistem koji je instalisan ovde u Skupštini, a između ostalog, pa da bismo ga i mi poslanici koristili.
Nakon dva-tri dana dobio sam odgovor, ona mi je prenela odgovor, administrator je odgovorio, pa zar sada mi treba da otvorimo 250 naloga za poslanike, za sve poslanike, a pomislio sam, kamo sreće da svim kolegama poslanicima treba korisnički nalog. Tada sam pitao, recite mi kakva je procedura da se omogući korišćenje računara, a rečeno mi je neka se poslanička grupa SPS obrati sekretaru Skupštine, a on nažalost nije tu, sa molbom da vam se otvori korisnički nalog. Administrator to očigledno nije hteo da uradi na moju molbu.
Poslali smo kratak zahtev, molimo da se našem poslaniku omogući otvaranje korisničkog naloga, kako bi mogao da koristi računar u informatičkom centru Narodne skupštine, dr Žarko Obradović. Taj zahtev smo poslali 19. aprila, pre sedam i po meseci.
Stručna služba, na čelu sa sekretarom, nije se udostojila da poslaničkoj grupi i meni, kao poslaniku, da odgovor na jednu ovako uobičajenu molbu.

Da, naravno.
Tada sam rešio da istražim o čemu se tu radi. Kako je moguće da neko ne dozvoljava meni, kao narodnom poslaniku, da koristim računar, odnosno informacioni sistem Skupštine. Postojale su samo dve mogućnosti: ili je služba, na čelu sa sekretarom Skupštine, katastrofalno neažurna, to je jedno, ili drugo – neko ne želi da dozvoli poslanicima da koriste računare i imaju pristup računarskom sistemu Skupštine, što bi bilo sasvim razumljivo i uobičajeno.
Pošto smo mi socijalisti po prirodi znatiželjni, a i poznajemo računare, rešio sam da vidim o čemu se tu radi. Raspitao sam se ko je administrator informatičkog sistema u Skupštini Srbije. To je firma koja se zove "Medijavorks". Ta firma je počela kao nevladina organizacija i transformisala se u privatno preduzeće.
Naravno, nemam ništa niti protiv nevladinih organizacija, nemamo mi socijalisti ništa ni protiv privatnih preduzeća, pobogu, međutim, krajnje je neuobičajeno da se jedan tako važan posao, sa stanovišta bezbednosti Narodne skupštine, poveravam nekoj privatnoj, drugoj firmi, da ona to radi za potrebe Skupštine.
To treba da radi odgovarajuća stručna služba Skupštine ili Vlade. U skupštinama se ne koriste spoljašnje firme ni za čišćenje hodnika, a kamoli za administriranje informacionim sistemom.
Još sam se dalje zainteresovao, pa sam proučio kakav softver koriste administratori. Naime, da bi se upravljalo jednim informacionim sistemom postoji odgovarajući softver, i tada sam došao do vrlo interesantnih zaključaka, a to je da se koristi softver koji omogućuje prisluškivanje svih elektronskih tokova.

Gospodine predsedniče, ovo o čemu govorim su vrlo esencijalne stvari, principijelne i tiču se bezbednosti Narodne skupštine i bezbednosti Republike Srbije. Dozvolite mi da iskoristim svoje pravo kao predstavnik, a uskoro ću završiti.

Molim vas, zna se kakav se softver koristi za administriranje informacionim sistemom. Želim samo da ukažem na jednu anomaliju i da ukažem da naša poslanička grupa zahteva da se administriranje informacionim sistemom Narodne skupštine poveri osposobljenim službama Skupštine ili Vlade, da se za to ne koriste privatne firme. Uzgred budi rečeno, firma "Medijavorks" ovaj posao administriranja obavlja i za američku ambasadu i za ambasadu Velike Britanije. Hvala lepo.