Hvala, gospodine predsedavajući. Vlada Republike Srbije nije prihvatila amandman mog partijskog druga Miše Petronijevića, što govori da Vladi nije stalo da ovaj zakon ima suštinu, srž, poentu šta je pravo građana na lokalnu samoupravu. Pravo građana na lokalnu samoupravu je da upravljaju javnim poslovima na nivou lokalne samouprave, da mogu da utiču na kvalitet života. Mi ovde imamo situaciju da je u Beogradu, koji ima 1.700.000 stanovnika, uslov za održavanje referenduma 10% - 170.000 potpisa, znači, predlagač je napravio takvo rešenje gde ne želi referendum. Jednostavno, ne želi referendum. Da je želeo referendum, mogao je slobodno da prihvati amandman kolege Petronijevića, jer ova cifra od 100.000 birača i te kako ima svoju težinu. Ovde su u pitanju dva vrlo teška uslova – 10% birača, 170.000, i 50% od upisanih da bi referendum bio pravovaljan. Za nas, a čini mi se i za druge građane koji imalo vode računa o lokalnoj samoupravi, amandman kolege Petronijevića i te kako ima smisla.
Uostalom, zašto Zakon o lokalnoj samoupravi ima odredbe koje se odnose na oblike neposrednog učešća građana u poslovima lokalne samouprave, ako su rešenja tako skrojena da se ona svode na formu? Ako su rešenja tako skrojena da se svode na formu, onda nam takva lokalna samouprava ne treba, nego nam treba samo građanin koji će prilikom izbora glasati za jednu političku opciju, odnosno za jednu političku stranku, stranka posle bira odbornika i odbornici će raditi u skupštini.
Znači, vrlo je prosto, dva su oblika učešća građana u poslovima lokalne samouprave - kroz ovaj način izbora odbornika i kroz ove oblike neposrednog učešća.
Zakonodavac je u zakonu o lokalnoj samoupravi propisao da ovi oblici neposrednog učešća građana u poslovima lokalne samouprave imaju samo karakter jedne forme.
Poštovane kolege narodni poslanici, kolega Milisav Petronijević je pomenuo i druge slučajeve koje i Ustav predviđa, kao pravo građana da utiču na poslove i na nivou lokalne samouprave i na republičkom nivou. Videli ste, tamo se predviđaju daleko blaži uslovi da bi se mogao pokrenuti, održati referendum itd.
Ovo mi liči, bez uvrede, na jednu vrstu nadgornjavanja, kao što smo imali u zakonu, koji je još uvek važeći, kada je za kandidata za gradonačelnika trebalo 3% glasova upisanih birača.
Mi smo govorili da je to nenormalno, da je nenormalno, primera radi, za Beograd, da kandidat treba da ima 45.000 potpisa da bi bio kandidat, a da kandidat za predsednika države treba da ima 10.000 potpisa. To je nenormalno. Koliko god više ubeđujete predlagača, predstavnika Vlade da je to nenormalno, on sve više govori - ne, ne, Vlada to, Vlada to. Onda vidite da udarate u zid nerazumevanja, ako hoćete i neshvatanja suštine lokalne samouprave.
Mi smo taj uslov ispunili, kao i neki drugi kandidati. Posle se pokazalo da je bilo prepisivanja i da su u spisak onih ljudi koji podržavaju nekog kandidata bili upisani ljudi koji nisu živi, a u našem slučaju naš aktuelni predsednik stranke je bio upisan kao neko ko podržava drugog kandidata. Jednostavno, ljudi su se služili falsifikatima.
Da bi se izbegle mogućnosti za ovako nešto, a stvarno dozvolilo građanima da učestvuju u poslovima lokalne samouprave, bilo bi logično da je predlagač u Predlogu zakona spustio ovaj procenat obaveznih potpisa ili da je prihvatio amandman kolege Petronijevića. Jer, on se svodi onda samo na formu. Nije tu samo u pitanju Beograd. Beograd je eklatantan primer, ali ova pravilnost koja postoji kod Beograda postoji i kod drugih opština. Imate različite opštine; za nekoga će možda cifra od pet, deset, petnaest, trideset hiljada izgledati jako velika, ali za građane tog područja i te kako ona ima svoju težinu.
Mislili smo da je dobro da postoji jedan ovakav amandman koji ipak ovo pravo građana na neposredno učešće u poslovima lokalne samouprave može učiniti stvarnim. Ovako je to pravo imaginarno. Jer, ako postoji inicijativa koja se obija, da tako kažem, o odluku skupštine, pazite, za narodnu inicijativu takođe je potrebno deset hiljada potpisa, odbornici mogu jednostavno da kažu - ne prihvatamo ili prihvatamo.
Gospodine ministre, da nije Vlada promenila stav što se tiče ovoga?
(Milan Marković, sa mesta: Nije.)
Dobro, red je da pitam. Pošto Vlada menja stavove o nekim pitanjima, red je da i ja pitam, da možda ne trošim vreme kolegama poslanicima, ionako ga nije mnogo ostalo. Ali, čini mi se nelogičnim da se ne stvore uslovi da se raspiše. Inače, zašto bi građani Beograda imali formalno pravo koje ne mogu da iskoriste? Zašto? Onda treba jednostavno reći – u redu, ljudi, vi ćete izabrati odbornike, odnosno političku listu, politička stranka će izabrati odbornike, a onda će oni u vaše ime vršiti sve, posredno i neposredno, direktno i indirektno i na različite druge načine.
U svakom slučaju, mislimo da je ovaj amandman kolege Petronijevića bio jako smislen. Za lokalnu samoupravu je loše što nije prihvaćen i za građane koji učestvuju u lokalnoj samoupravi, a Vlada se, nažalost, opredelila za takav koncept koji ne vodi računa o suštini lokalne samouprave. To je suštinski razlog zašto ovo nije prihvatila. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi večeras raspravljamo o jednom setu veoma važnih zakona, doduše, malo ubrzano, a razlog tome su obaveze iz Ustavnog zakona da se do kraja ove godine donesu zakoni koji bi stvorili mogućnost za raspisivanje lokalnih izbora.
Lično, mislim, i mi u SPS-u, da ovakva brzina nije bila potrebna, jer je vladajuća koalicija mogla i mesecima pre da ove zakone napravi. Zašto ovo kažem? Mislim da ovaj zakon predstavlja korak napred, gospodine ministre, u odnosu na zakon koji je važeći, ali još uvek nije ono što bi moglo da se obuhvati pod sadržajem, pod pojmom lokalne samouprave.
Mislim da ovaj zakon pati od jednog suštinskog nedostatka, a to je da, objektivno, gura građanina, kao nosioca prava na lokalnu samoupravu, u drugi plan. Kada pogledate rešenja u ovom zakonu, način izbora odbornika, onda ćete videti da proporcionalni izborni sistem, kao važeći, i način izbora odbornika, objektivno, da tako kažem, građanina stavlja u jednu posebnu situaciju – on bira odbornika, a odbornik posle radi taj posao, odnosno glasa za stranku, a stranka bira odbornika, što je druga faza. A, i kada posmatrate ove oblike neposrednog učešća građana u poslovima lokalne samouprave, to ću kasnije obrazložiti detaljnije, videćete da su ti oblici, objektivno, skromni, da su propisani veoma visoki uslovi i, praktično, su dovedeni do faze nemogućeg.
Kada pogledate suštinu lokalne samouprave, prava građana da upravljaju javnim poslovima na nivou lokalne samouprave, a imate već dva ograničavajuća momenta, onda se postavlja pitanje – šta je suština lokalne samouprave?
Znači, da samo izabrani odbornici, u ime i za račun građana, obavljaju te javne poslove, a građanin, kao nosilac prava na lokalnu samoupravu, da ostane u drugom planu. To je suštinska zamerka ovom zakonu. Nažalost, postojeći sistem, koji je predviđen u zakonu, govori u prilog ove teze koju sam izneo u ime SPS-a.
Mislim da su kudikamo bolja neka rešenja iz 1999. godine, kada su socijalisti, zajedno sa poslanicima SRS-a, doneli Zakon o lokalnoj samoupravi, jer tu ima nekoliko dobrih rešenja, uključujući rešenje o KiM, o čemu ću kasnije govoriti.
Inače, kada sam rekao da ovaj zakon predstavlja korak napred u odnosu na postojeći zakon, ova zakasnela priznanja su najslađa, jer se to desilo, juče kada smo govorili o KiM, neke su ocene, koje smo mi socijalisti iznosili i ranijih godina, juče potvrđene od strane vladajuće koalicije, pre svega, od gospodina Tadića i gospodina Koštunice, kao i od strane ostalih poslanika. Isto se to odnosi i na ovaj zakon o lokalnoj samoupravi.
Kada pogledate obrazloženja Vlade Republike Srbije, suštinski, Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, videćete da ima ocena koje su ocene koje smo mi izneli 2002. godine, kada je ovaj zakon usvajan.
I sam predlagač ovog zakona konstatuje da postojeći zakon ima dosta pravnih nedorečenosti i – ''da ima rešenja koja otežavaju ili, čak, onemogućavaju funkcionisanje lokalne samouprave''.
Onemogućavaju, pa je tu naveden primer odnosa predsednika opštine i skupštine opštine.
Mi socijalisti se razlikujemo, primera radi, u delu objašnjenja ovog odnosa od gospodina Palalića. Mi ne mislimo da je glavni uzrok tome u predsedniku, nego obrnuto, zato što su neke skupštine opština imale sve vreme samo jedan posao – kako srušiti predsednika opštine, pogotovo ako je on socijalista.
Pogledajte u Gornjem Milanovcu, pa ćete videti u čemu je problem blokade rada Skupštine opštine. Čak su pokrenuli referendum. Nisu uspeli.
Ili, pogledajte Žabare. Cela koalicija se udružila da sruši predsednika opštine. Organizovali su izjašnjavanje, nije uspelo, a onda se opštinski sud oglasio nenadležnim.
Tu podržavamo ovo vaše rešenje da drugostepeni sud na nivou okruga, okružni sud, bude neko ko će davati konačni stav, jer kada je opštinski sud, onda je stvar potpuno čista, ali se oglasio nenadležnim. Zašto? Zato što neće da se meša u lokalne stvari, jer su onda u pitanju ti lokalni odnosi među ljudima, koji i te kako utiču na sudbinu lokalne samouprave.
Inače, treba reći, kada se govori o zakonu o lokalnoj samoupravi, svi se pozivaju na odredbe Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, da govore ovako ili onako, a čuli smo večeras i o načinu izbora gradonačelnika – u dokumentima Saveta Evrope, kvalifikovano je da može i na jedan i na drugi način.
Ono što je bila suštinska razlika, potpuno odgovorno tvrdim, bilo koje lokalne samouprave i u vreme devedesetih godina, i kada su, 1999. godine, socijalisti, zajedno sa radikalima donosili zakon, i posle 2000. godine, naše lokalne samouprave, bez obzira na to kako ko to doživljava u odnosu na Povelju o lokalnoj samoupravi, samo je pitanje imovine. To je ta suštinska razlika.
Po novom ustavu, lokalna samouprava je dobila pravo da raspolaže imovinom i onda se može reći, ako smo zadovoljili taj elemenat na osnovu ustavnih načela, da je sada i po tom delu naša lokalna samouprava komplementarna sa sadržajem Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Kada sam pomenuo sadržaj ovog zakona i zašto mislim da duh zakona u delu učešća građana u lokalnoj samoupravi, odnosno izvršavanja njihovog prava na lokalnu samoupravu, nije dobro rešen, pre svega, mislim na izborni sistem.
Ne može se poreći, bez obzira na ovoliku količinu pohvala, da je lokalnoj samoupravi imanentan većinski način izbora odbornika.
Iz malih milion razloga je tako, zato što je tom prosečnom biraču lakše razumevanje, zato što se ostvaruje neposrednija veza između građanina i kandidata, a kasnije, kada taj kandidat bude izabran, između građanina i izabranog odbornika.
Pogledajte strukturu lokalne samouprave u Srbiji, pogledajte ogromnu razliku koja postoji između opština, i videćete ogroman broj malih opština. Onda je logično da se u toj lokalnoj samoupravi, pogotovo gde su male opštine, biraju, ili bi se birali najbolji, najpoznatiji, najsposobniji.
Da li su predstavnici političkih stranaka ili ne, to je već jedno drugo pitanje, ali to jeste suština lokalne samouprave – da se biraju oni koji bi na najbolji mogući način izražavali volju biračkog tela i predstavljali tu sredinu.
Kvalitet kandidata u većinskom izbornom sistemu je dominantan u odnosu na druge kriterijume i sada, objektivno, to je praksa pokazala, to nije stvar nas socijalista ili bilo koga u ovoj skupštini. Zna se da većinski izborni sistem dovodi do stabilnog parlamenta. Naravno, on ima i brojne nedostatke, kao što je taj da ne uvažava u pravoj meri činjenicu da se i s relativnom većinom može dobiti apsolutna većina, da je dovoljan glas više, pa da onaj koji je izgubio kao da ništa nije dobio, ili da ne uživa poverenje građana. Iz političkog života se eliminišu manje i srednje stranke, ne uvažava se taj politički pluralizam na nivou lokalne samouprave.
Sve su to neki nedostaci, kao što se može, objektivno, reći da i postojeći izborni sistem, koji je predviđen u zakonu, ima određene nedostatke.
Vidim da je predlagač, kroz izborni cenzus i kroz način utvrđivanja kandidata za odbornike, pokušao da grupiše političku scenu na lokalnom nivou. Objektivno se može desiti da ljudi, što je njihovo pravo, formiraju koalicije i slično, koalicije stranaka, udruženja i da dosegnu tih 5% na lokalnom nivou, što negde neće biti nemoguće, s obzirom na broj glasača u pojedinim jedinicama lokalne samouprave, ali to onda ima za posledicu nešto što smo i do sada viđali – te labave koalicione vlade na lokalnom nivou, objektivno, parališu rad lokalnog parlamenta i sprečavaju da funkcioniše lokalna samouprava na dobrobit građana.
Pomenuo sam jedan, po meni, krunski argument: građani glasaju za stranku, pa stranka bira odbornika, koji onda predstavlja građane u skupštini opštine, a to je, objektivno, oblik posrednih izbora, jer građanin bira političku stranku, a ne odbornika.
Znači, ima tu sijaset prednosti i nedostataka, ali vidimo da je stav većine da bude proporcionalni izborni sistem, iako se ne može poreći činjenica da je većinski izborni sistem imanentan lokalnoj samoupravi, da je jedan od oblika lokalne samouprave.
Ne može se poreći ni činjenica da je pravo građana da biraju gradonačelnika bio napredak, sa stanovišta prava građana da učestvuju u izborima i da biraju svog predstavnika, to je tada bio i organ lokalne samouprave, ali je činjenica da je u našem političkom sistemu, u našoj lokalnoj samoupravi, taj mini predsednički sistem na lokalnom nivou, sa skupštinom koja je bila drugačijeg stranačkog sastava, objektivno dovodio do jednog nadgornjavanja, ne da rade u funkciji lokalne samouprave, nego je dovodilo do nadgornjavanja.
Izneo sam dva primera, Gornji Milanovac i Žabare, gde smo imali, par ekselans, da lokalna samouprava, u licu skupštine opštine, nije radila ono što je trebalo, nego je glavni zadatak bio da što pre smeni predsednika opštine.
Kada sam pomenuo oblike učešća građana u lokalnim samoupravama, zakon je predvideo zbor građana, građansku inicijativu i referendum.
Samo da se vratim na izborni sistem. Mi socijalisti smo želeli da bude mešovit izborni sistem, međutim, shvatili smo da većina u Narodnoj skupštini Republike Srbije prihvata rešenje sa proporcionalnim izbornim sistemom i onda takva naša inicijativa, jednostavno, ne bi bila utemeljena.
Kada je reč o oblicima učešća građana u poslovima lokalne samouprave, pomenuću referendum i narodnu inicijativu. Data su dva vrlo teška uslova za referendum i onda se postavlja pitanje njihove suštine.
Da bi se održao referendum u jedinici lokalne samouprave, potrebno je 10% potpisa. Tih 10% potpisa se može činiti malo ili mnogo, ali, ako posmatrate Beograd, sa milion i 700 hiljada birača, onda je tih 10% 170 hiljada, a 30 hiljada potpisa je potrebno za jedan predlog zakona, dok je 43 ili 45 hiljada trebalo za kandidata za gradonačelnika Beograda, a za predsednika države – 10 hiljada overenih potpisa.
To su ti paradoksi koji, objektivno, moraju u nekom budućem periodu biti izmenjeni, ako želimo da referendum, kao oblik učešća građana u poslovima lokalne samouprave, dobije svoj smisao. Ako ne želimo, to je onda druga stvar, onda ne znam za šta će nam u zakonu, a ako želimo, onda treba da stvorimo uslove da stvarno bude referendum. Pogotovo je drugi uslov vrlo težak, da u donošenju odluke učestvuje više od 50% upisanih birača. To je nenormalno visok uslov u vreme kada se ne održavaju izbori.
Pogledajte statističke podatke vezane za sve dopunske izbore ili, čak, za referendume, kada se odlučivalo o tome ko će biti gradonačelnik, odnosno hoće li uspeti inicijativa za smenu gradonačelnika. Nikada nije izašlo više od 30, 40, možda, 45%, retko se dešavalo, u odnosu na inicijative, da je bilo preko 50%.
Kada je reč o narodnoj inicijativi, 10% potpisa birača za pokretanje narodne inicijative je, takođe, veoma visok uslov. Zašto je visok uslov?
Povodom 10% potpisa, gospodine ministre, za pokretanje narodne inicijative, skupština ima obavezu da održi raspravu i da da odgovor. Ispašće da će za inicijativu biti potrebno više potpisa nego što je broj glasova za neke odbornike koji su izabrani, a oni će odlučiti da ta inicijativa nije pravovaljana; ona mora biti u skladu sa zakonom, ali da nije dobra, da nema suštinu i nema obaveze za referendum. Jer, ako skupština opštine ignoriše stav građana, onda bi bilo logično da to bude predmet referendumskog izjašnjavanja. Ovako se cela jedna inicijativa s ogromnim brojem potpisa završava odlukom skupštine opštine. To je jedna stvar koja je, po našem mišljenju, jako loša.
Kada sam rekao da mislim da je zakon iz 1999. godine kudikamo bolji po nekim rešenjima, ne mogu a da ne pomenem tri stava vezana za, primera radi, Kosovo i Metohiju, jer sam video, i u prethodnom zakonu, i u ovom, da se to pitanje, ne znam iz kojih razloga, izbegava. Ne vidim uopšte razlog. Juče ste videli da je Skupština, sa 220 glasova, ubedljivom većinom, dala podršku Pregovaračkom timu i trasirala nešto što se zove državna politika.
Ne razumem zašto predlagač nije našao prostora da u prelaznim i završim odredbama stavi član koji govori o tome da je na KiM privremena međunarodna uprava i da će po završetku te privremene međunarodne uprave biti održani izbori za organe jedinica lokalne samouprave. Drago mi je što ima taj amandman. Ne vidim razloga da tako nešto ne stoji, jer zakon iz 1999. godine je predvideo, primera radi, sastav, organizaciju i način rada organa u određenim jedinicama lokalne samouprave, pa je predvideo i opštine na KiM. Predvideo je dvostepenu lokalnu samoupravu.
Kažem vam, zakon o kojem raspravljamo, kao i postojeći, govori o jednostepenoj lokalnoj samoupravi, a to je, objektivno, vrlo teško sve umetnuti u zakon, uz činjenicu da imate opštinu od 15 hiljada stanovnika i grad Beograd od milion i sedam stotina hiljada stanovnika, i svi imaju ista prava i nadležnosti, što je gotovo nemoguće spojiti jednim zakonom, pogotovu kada uzmete dodatne elemente, veličinu teritorije nekih jedinica lokalne samouprave, ekonomske mogućnosti, koje su fantastično dijametralne, i onda dođete u situaciju da rešavate kvadraturu kruga.
Država mora u jednom trenutku naći snage da napravi korak napred i da pokuša da reši taj Gordijev čvor, da bismo imali lokalnu samoupravu koja će odgovarati potrebama građana, koja će imati jasno precizirana prava, jasno precizirane obaveze, ali da, u onom delu u kojem država može da utiče na lokalnu samoupravu, odnosno da obezbedi sredstva potrebna za funkcionisanje lokalne samouprave, država onda nađe mehanizam da i to pitanje reši.
Namerno sam pomenuo ovaj zakon iz 1999. godine i Kosovo i Metohiju, pošto smo juče razgovarali o toj temi i mislim da je to moglo da bude sastavni deo ovog zakona.
Još jedna stvar. Gospodine ministre, mi smo podneli preko dvadeset amandmana. Mislim da imaju puno smisla. Molim vas da ih pažljivo razmotrite, kao i amandmane ostalih kolega. Jer, ova 4 zakona su važna, a nema mnogo amandmana, što govori o tome da su poslanici išli na suštinu, u želji da se nađe, stvarno, ono rešenje koje će pomoći da zakon bude što bolji.
Ne bih sada pojedinačno da nabrajam koji su to amandmani, ali ima amandmana vezanih za produženje rokova za održavanje izbora. Mislimo da je 30-60 dana jako malo, pogotovo kada uzmete u obzir neke izborne radnje; praktično ćemo doći u situaciju da ne može da se stigne.
Podneli smo amandman da se za manje opštine smanji broj potpisa. Predložili smo brisanje obaveze overavanja potpisa birača koji podržavaju predlog kandidata za odbornike, jer u mnogim opštinama je situacija takva da je nemoguće obezbediti sudske overivače u zakonom predviđenom roku, zbog malog broja sudskih overivača. Što kaže naš kolega Rajko Baralić, od Čačka do Zlatibora, pitanje je koliko ima overivača. Uzmite u obzir da će pojedine stranke želeti da taj posao obave na efikasan način, pa se može desiti da u jednom trenutku ne bude moguće od strane drugih da to urade.
Gospodine ministre, voleo bih da nam objasnite šta će biti sudbina srpskog naroda u opštinama gde su oni manjina. Da li za njih važi da nema praga da bi ušli u lokalnu samoupravu? Pitam svesno.
Statistika, demografska, popisi stanovništva govore o većini i manjini. Nemam ništa protiv toga da pripadnici manjine nemaju prag za ulazak u lokalnu samoupravu, ali imamo situaciju da će u pojedinim opštinama pripadnici srpskog naroda biti ta manjina. Nije mi poenta ko je manjina, ko većina, nego šta je prirodni prag, pa ćete videti da se može desiti da u pojedinim opštinama, iz praktičnih razloga, ne može da se uđe.
Gospodine ministre, pošto se približava kraj mom izlaganju, očekujem da će nakon usvajanja Zakona o lokalnoj samoupravi biti rešeno pitanje sudbine opštinskih veća u jedinicama lokalne samouprave gde je Vlada, pre više od godinu i nešto dana, uvela prinudnu upravu.
Da podsetim, u Užicu, Smederevu, Zrenjaninu, Vlada je uvela prinudnu upravu 16. novembra 2006. godine, Babušnici i Valjevu – decembra 2006. godine, Leskovcu – aprila 2007. godine, Bogatiću – u aprilu 2007. godine, Kuli, takođe, Velikom Gradištu – u maju 2007. godine i Smederevskoj Palanci – u julu 2007. godine. Verovatno ima još opština u kojima je uvedena prinudna uprava.
Ja sam više puta, gospodine ministre, kritikovao način ponašanja Vlade, jer ne primenjuje ustavne norme vezano za sastav veća koje ona formira, koji treba da odražavaju stranačku i nacionalnu pripadnost skupštine.
Pošto sada usvajamo zakon o lokalnoj samoupravi, a znamo, na osnovu odredaba ovog zakona, da će prvi lokalni izbori biti između 30 aprila i 30. juna, znači, najverovatnije u maju iduće godine, Vlada ima sasvim dovoljno vremena da formira nova veća, da poštuje Ustav, da poštuje sebe, da poštuje ovaj zakon i da ta nova veća pripreme, rade posao skupština opština dok se ne održe novi lokalni izbori.
Bilo bi katastrofalno, a objektivno, da ne upotrebim tešku reč, nepošteno od Vlade, da to ne uradi, pošto je imala izgovor da ne može da primeni Ustav, pošto nema zakon, evo, sada ima zakon. Imaćete sasvim dovoljno vremena da formirate veće koje će poštovati sastav SO koje su raspuštene.
Ovo govorim zbog velikog broja opština, pomenuo sam ih desetak. Ogroman broj građana, nekoliko stotina hiljada, ne mogu da ispune svoje pravo da učestvuju u poslovima lokalne samouprave. To radi neko telo koje je Vlada formirala. Ovo je jedan prelazni korak napred, ili prelazni period, da dođemo do mogućnosti da građani neposredno iskažu na izborima svoju volju.
Gospodine ministre, od vas to očekujem. Ja sam rekao da, iz razloga koji su sistemskog karaktera, za nas ovaj zakon nije prihvatljiv, nećemo za njega glasati, ali očekujemo, uprkos tome, da ćete pokazati profesionalno razumevanje za sadržaj ovih amandmana. Ima ih dvadesetak i čini mi se da svi pogađaju bit stvari.
Mislim da ima među njima puno rešenja koja se mogu prihvatiti, ne samo za sadržaj zakona o lokalnoj samoupravi, nego, primera radi, i za gradove, jer povećali ste broj gradova.
Znamo da su neki poslanici imali razgovor u Ministarstvu i da je to urodilo plodom. Ima inicijativa, kao ona našeg kolege Dimitrijevića, vezana za Negotin.
Mislim da sve te amandmane treba ozbiljno razmotriti i, bez obzira na kratkoću vremena, videti šta može biti usvojeno, jer mislim da to može samo poboljšati Predlog zakona.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodo ministri, mi poslanici SPS smatramo da će najveća vrednost ove sednice Narodne skupštine Republike Srbije i rezolucija o kojoj večeras raspravljamo biti ili njen najveći sadržaj, ako bude usvojena jednoglasno ili ako je moguće podrškom svih poslanika Narodne skupštine Republike Srbije.
Jedinstvo političkih snaga, ma kako kome ta reč zvučala, u Srbiji je danas potrebnije nego ikad, zato što se sada, kada je reč o najvažnijem državnom pitanju, a to je teritorija KiM, nalazimo skoro u istoj situaciji kao februara, marta 1999. godine. Pod direktnim smo pritiskom tzv. međunarodne zajednice i zahtev je isti kao 1999. godine, da se odreknemo KiM i da priznamo da ta teritorija pripada nekom drugom.
Šta je isto, a šta je različito u odnosu na 1999. godinu, kada je o KiM reč?
Pod jedan, državna politika o KiM danas je ista kao i 1998, 1999, godine, verovali ili ne, bez obzira na promene političkih snaga u Srbiji, činjenicu, da nekadašnja opozicija sada organizuje vlast u Srbiji. Pod dva, odnos pojedinih zemalja Zapada, predvođenih SAD prema Srbiji i problematici KiM sada je isti kao i krajem devedesetih godina, 1999. godine, bez obzira na promenu političkih snaga u Srbiji.
Pod tri, odnos Albanaca ili pripadnika albanske zajednice na KiM prema Srbiji je sada isti kao 1999. godine, bez obzira na promene političkih snaga.
Pod četiri, pregovori u Beču ili negde drugde, gde su bili ili gde bi trebalo da budu, sada su isti kao što su bili 1999. godine u Rambujeu, bez obzira na promene političkih snaga. Pod pet, ponašanje opozicije je sada drugačije nego 1999. godine, čast izuzecima tada, ali sadašnja opozicija ima taj državotvorni nerv koji drugi nemaju.
Mi socijalisti, mi smo opozicija u ovoj vlasti, ali nismo opozicija državi, narodu, i ne daj bože, nismo opozicija KiM. Tadašnja opozicija je tvrdila da je KiM manjinsko pitanje, pitanje stanja ljudskih prava. Mi smo od početka, od tada i sada tvrdili ono što jeste – da je to teritorijalno pitanje i da je krajnji cilj da KiM dobije nezavisnost.
U izlaganju koje smo čuli večeras od predsednika Vlade, gospodina Koštunice, i gospodina Tadića, mogla se uočiti razlika ili bar, ako je razlika jaka reč, vrlo jasne nijanse u odnosu na ovu zajedničku rezoluciju.
Gospodin Tadić, predsednik Srbije kaže – nismo imali sagovornika u pregovorima. Albanci su izbegavali temu pregovora, ako sam dobro uspeo zapisati.
Gospodin Koštunica kao predsednik Vlade Republike Srbije, kaže – voljom SAD i nekoliko zapadnih zemalja blokiran je rad Saveta bezbednosti UN da bi se našlo kompromisno rešenje ili, citiram: ''SAD su odlučile da ne može dalje da se pregovara''.
Gospodo iz Vlade, gospodo iz DS, DSS, G 17, NS, sve to što su sada predstavnici ove koalicije, i predsednik države i predsednik Vlade, govorili pojedinačno ili posebno, mi smo govorili 1999. godine; i o politici zapadnih zemalja i o ponašanju albanske strane i zbog toga smo bili kažnjeni. Bili smo kažnjeni jer nismo hteli da se odreknemo dela svoje teritorije kao nadoknadu za možda skidanje sankcija, kao nadoknadu da ne bude bombardovanja ili neke druge ucene.
Zašto ovo kažem? Narodna skupština Republike Srbije, dokumenti od 28. septembra 1998. godine, Narodna skupština je povodom raspravljanja aktuelne situacije o Kosovu i Metohiji usvojila sledeće zaključke (citiram samo jedan član): „Narodna skupština izražava ogorčenje što pojedini značajni činioci u međunarodnoj zajednici namerno previđaju činjenicu, izlažu Srbiju i SRJ stalnim pritiscima, pretnjama i ucenama raznih vrsta, zloupotrebljavajući pri tom i mehanizme Ujedinjenih nacija, a posebno Savet bezbednosti, za ostvarivanje svojih ciljeva, predlažući mere kojima se direktno ugrožava suverenitet i integritet SRJ.“
Da li vam ovo zvuči poznato i zar ovo nije isto ono što piše u rezoluciji koju večeras razmatramo?
Dokument Narodne skupštine Republike Srbije, 4. februar 1999. godine, rasprava Narodne skupštine Republike Srbije o aktuelnoj situaciji na Kosovu i Metohiji i stavovi Narodne skupštine Republike Srbije povodom tog pitanja.
„Deo međunarodne zajednice nijednim svojim činom nije bezrezervno osudio separatizam i terorizam. Nijednim aktom nisu sprečili Republiku Albaniju da bude logistička baza teroristima i separatistima na Kosovu i Metohiji. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju ni tri meseca nije kompletirala 2000 verifikatora na Kosmetu i nije u potpunosti osposobljena za nepristrasno i tačno izveštavanje međunarodne javnosti i međunarodnih organizacija o istini na terenu. Istina je da je od potpisivanja sporazuma do dolaska verifikatora došlo do eskalacije terorizma. Deo međunarodne zajednice sve vreme vodi politiku dvojnih standarda, sprečavajući bilo kakav i najblaži pokušaj osude terorističkih bandi od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Takvo ponašanje dela međunarodne zajednice faktički predstavlja podršku pomoći, ohrabrivanja separatista i terorista.“
Da li vam je poznato, gospodo iz vladajuće koalicije, da li vam ovaj rečnik sliči onome što piše u rezoluciji o kojoj danas raspravljamo?
Dokument Narodne skupštine Republike Srbije, 23. mart 1999. godine, znači dan pred bombardovanje. U Francuskoj, govori se o Rambujeu, pregovorima. (Citiram stav Narodne skupštine Republike Srbije.)
„U Francuskoj umesto direktnih pregovora i istinskog nastojanja za postizanje političkog sporazuma o suštinskoj širokoj autonomiji, umesto mira i političkog rešenja nudio se diktat, falsifikati, pretnje, ucene i NATO trupe. Narodna skupština sa žaljenjem ističe da međunarodni posrednici, kao i kopredsedavajući razgovora u Rambujeu i u Parizu, nisu našli način da ubede delegaciju separatističkog pokreta da sedne za isti sto sa državnom delegacijom. Razgovora dveju delegacija nije bilo''.
Da li vas, gospodo iz vladajuće koalicije, ovo podseća na sadržaj izveštaja koji smo imali u Narodnoj skupštini Republike Srbije prošle godine, 2006. godine?
U istom dokumentu Narodne skupštine se konstatuje da se krivica za neuspeh razgovora u Rambujeu i u Parizu ne može pripisati državnoj delegaciji Srbije, koja je celo vreme insistirala na neposrednom razgovoru i dogovoru, nego je krivica isključivo na strani delegacije separatističkog i terorističkog pokreta i na strani onih koji su im dozvolili takvo ponašanje, i njihov potpis ispod teksta o kojem nisu nijednog minuta želeli da razgovaraju sa državnom delegacijom Srbije i još ga proglasili za celovit sporazum.
''Sporazum nije postignut zato što separatističko-teroristička delegacija Albanaca izbegava direktne razgovore, jer ne odustaje od separatističkih ciljeva, namere da kroz autonomiju ostvari državu u državi, u vidu implementacije političkog sporazuma obezbedi okupaciju u Srbiji, u formi ljudskih prava i demokratije stvori etnički čisto Kosovo, a uz pomoć svojih mentora preko međunarodnog protektorata i referenduma izvrši otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije''.
Kolege narodni poslanici ovome ću dodati još samo jedan stav: ''To je kriminalni akt bez presedana u međunarodnim odnosima i stvaranja alibija za nove pretnje i pritiske na našu zemlju, isforsirano u Parizu, a u američkoj režiji. SAD su se time otvoreno svrstale na jednu stranu, diplomatski, politički i vojno stavljajući NATO pakt u savez sa separatistima i teroristima''.
Kolege narodni poslanici, da li vam to liči na sadržaj teksta koji smo dobili i o kojem večeras raspravljamo? Rezolucija o kojoj večeras raspravljamo, kaže, stav 1: „Narodna skupština Republike Srbije konstatuje da je albanska strana izbegavala da stvarno pregovara na isti način kao što je to činila u prvoj fazi koju je vodio M. Ahtisari. Glavni razlog njene opstrukcije nalazi se u stavu nekih zapadnih država da Kosovo treba da dobije nezavisnost. Usled takvog stava zapadnih država, nije bilo pravog podsticaja da albanska delegacija u pregovaračkom procesu traga za kompromisnim rešenjem...''
Stav 2. kaže, ''...da se neke zapadne države oštro protive nastavku pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, što je onemogućilo Savet bezbednosti da pronađe kompromisno rešenje ovog pitanja''. Ili, tačka 5. kada kaže – Savet bezbednosti za ponašanje kada odbija bilo kakvu inicijativu, da ne pominjem bombardovanje i slično.
Poštovane kolege narodni poslanici, mislim da sam našao nekoliko vrlo verovatnih dokumenata koji govore u prilog tezi koju sam izneo večeras. Situacija je ista i treba postaviti pitanje šta je to što predstavlja razlog da SAD i neke zemlje Zapada vode takvu politiku prema našoj zemlji sa namerom da se otme Kosovo i Metohija.
Da bi eventualno naivne doveo u situaciju da ozbiljnije razmišljaju o ovom pitanju, namerno kažem eventualno naivne, samo ću citirati večeras pismo gospodina Vilija Vimera, potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS-a u periodu 2000. godine, inače poslanika desnice u nemačkom parlamentu, koji je saveznom kancelaru, gospodinu Šrederu, napisao jedno pismo, 5. maja 2000. godine, gde mu je predočio sadržaj razgovora u Bratislavi, u kojem su učestvovali predstavnici Stejt departmenta, Instituta za demokratiju Republikanske stranke, kao i šefovi vlada i šefovi država pojedinih zemalja. On obaveštava gospodina Šredera na faktičko stanje i zaključke te konferencije.
„Organizatori konferencije tražili su da se u krugu saveznika što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisnog Kosova. Organizatori su izjavili da se SRJ nalazi izvan svakog pravnog poretka, a pre svega izvan završnog dokumenta iz Helsinkija, da se, ne umanjujući važnost naknadne legalističke intervencije Evropljana da se kroz širenje zadataka NATO preko granice okupiranog područja protiv Jugoslavije radilo samo o izuzetku, jasno je da se radi o presedanu na koji će se svako pozvati u doba kada će se pozivati. U svakom procesu treba dati prednost pravu na samoopredeljenje na svim drugim odredbama međunarodnog prava.“
I na kraju konstatacija da je prilikom napada na SRJ NATO prekršio sva međunarodna pravila, a posebno sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava i da to niko nije osporio na tom skupu.
Gospodin Vili Vimer zaključuje da je američka strana svesna i spremna da u globalnom kontekstu radi ostvarivanja svojih ciljeva potkopa međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila treba da bude iznad prava, tamo gde međunarodno pravo stoji na putu treba ga ukloniti. To je stav američke administracije.
Ja sam ovo pomenuo zato što sam želeo neke podsetiti šta se sve zbivalo 1999. i 2000. i posle 2000. godine, jer ovaj dokument je napisan maja 2000. godine. Sada je kraj godine 2007, situacija se nije promenila ni za jotu. Agresija na našu zemlju izvršena je 1999. godine pod obrazloženjem da se sprečava kršenje ljudskih prava Albanaca i da se sprečava etničko čišćenje. Sada ljudska prava niko ne pominje.
Podsetiću vas da je tzv. međunarodna zajednica krenula u rešavanje kosovskog pitanja promovišući načelo – standardi pa status. Kada se videlo da od tih standarda nema ništa onda se prešlo na status, a o standardima niko ne progovara. Ko želi da pročita kakva je situacija vezano za standarde neka uzme izveštaje gospodina Marka Novickog, ombudsmana za ljudska prava UN koji je, u šest izveštaja, vrlo jasno i precizno ukazao da je situacija na Kosovu gora nego ikada, a o pravima onih koji nisu Albanci ne može se uopšte govoriti.
Pogledajte izveštaj Kai Aidea, specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN, uzmite podatak za ovih osam godina međunarodnog vojnog i civilnog prisustva, videćete da nije vraćeno više od dva posto. Zašto ovo pominjem? Zato što moramo biti svesni situacije u kojoj se nalazimo i politike Zapada. Ovo govorim ne slučajno. Mislim da se svesno ili nesvesno večeras izbegava ta tema, govori se o integracijama, govori se o Kosovu i Metohiji, a krije se ono suštinsko pitanje – da li stvarno svi mi želimo u EU bez Kosova i Metohije ili ne želimo. Mi socijalisti kažemo da hoćemo u EU, kao što smo to govorili 1990. godine i 1999. godine, ali ne bez Kosova i Metohije.
Onaj ko hoće u Evropsku uniju bez Kosova i Metohije neka izađe za ovu govornicu i neka to kaže. Ali, da se mi ne bi nadgornjavali i da ne bi svako uzimao sebi za pravo da govori u ime većine građana, bilo bi pošteno i ovo pitanje izneti na referendum, kao što hoćemo da iznesemo na referendum i pitanje učlanjenja u NATO, pa neka građani Republike Srbije kažu. Vrlo je prosto pitanje i jasan odgovor, da ili ne, da li želite Evropsku uniju, tu obećanu budućnost koje već godinama nema, sa ili bez Kosova i Metohije, pa ćete dobiti odgovor na to. Onda ćemo da vidimo da li je u pitanju lični komoditet pojedinaca i političkih stranaka ili stvarno državotvorna politika.
I ovo će proći, ali će nas ljudi pamtiti večeras i sutra i prekosutra po onome što smo govorili, po onome što radimo. Svi mi imamo svoje ime i prezime i pripadamo jednoj političkoj opciji. Imamo i obraz i nadam se da će ga većina zadržati vezano za pitanje Kosova i Metohije, odnosno budućnosti Srbije.
I na samom kraju, mislim da je gospodin Koštunica to pomenuo, ali misli da je loše što u ovoj rezoluciji Narodne skupštine Republike Srbije nema jedan stav, ništa ne bi odmoglo ovoj rezoluciji da taj stav stoji, a to je, da se Narodna skupština Republike Srbije zahvaljuje parlamentima prijateljskih zemalja, šefovima i država i vlada, pojedincima, koji razumeju i prihvataju poziciju Srbije i koji poštuju organizaciju Ujedinjenih nacija i traže pregovore na osnovu Rezolucije 1244 i insistiraju na kompromisnom rešenju.
Mislim da je ovaj stav bio potreban zbog svih onih država, onih vlada, pojedinaca i onih ljudi koji su rizikovali mnogo da bi stali u zaštitu Srbije, i '99. godine i sada. Mislim da je to najmanje što im dugujemo, a toga večeras ovde nema. Što se nas socijalista tiče mislimo da bi to trebalo da bude sastavni deo ove deklaracije. Hvala vam. (Aplauz.)

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, za nas poslanike SPS ova tema jeste interesantna i moram reći da ovo što sam čuo od kolege Vujadinovića sada na kraju, s obzirom da je govorio iz svog ugla, izazvalo je dodatno interesovanje, pošto stav gospodina Vujadinovića, kao člana poslaničke grupe DS, jeste vrlo zanimljiv iz razloga što taj stav ne deli rukovodstvo njegove stranke, pa ćemo biti u situaciji da pratimo vrlo zanimljivo i odnose unutar stranke vezano za ovo pitanje.
Ovo govorim ne slučajno, ali pre nego što pomenem stav demokrata, želim da kažem da je stav SPS po pitanju da li država treba ili ne treba da ima većinski paket akcija, da bude vlasnik većinskog dela kapitala u javnim preduzećima odavno poznat. Mi mislimo da država treba da ima većinski paket akcija, da poseduje 51% akcija i mislimo da ima jako mnogo razloga za tako nešto.
Treba da podsetim da smo mi i kada smo podržavali prethodnu manjinsku Vladu gospodina Koštunice to jasno saopštili njemu, a javno ostalima, da ukoliko bi se desilo da Vlada izađe sa drugim konceptom tada da ne bi više podržavali tu Vladu i čini mi se da to možda jeste bio jedan od razloga što to pitanje nije došlo na dnevni red u godinama kada smo podržavali Vladu.
Sada smo u drugoj situaciji, sada smo opozicija, stav smo zadržali, a šta će Vlada uraditi to ćemo videti. U međuvremenu su se očigledno promenile neke druge okolnosti unutar te vladajuće koalicije, pa će biti vrlo zanimljivo ovo pitanje kada dođe na dnevni red.
Svako preduzeće je javno. Ovo govorim ne slučajno. Ovo što govorim nema veze ni sa bilo kim od ministara pojedinačno. Reč je o konceptualnim razlikama koje imamo mi socijalisti u odnosu na ostale.
Mi mislimo da u privatizaciji koja sledi, privatizaciji javnih preduzeća, država treba da bude većinski vlasnik. Mnogo je razloga za to.
Pre svega ta javna preduzeća, EPS, NIS, PTT i slično, i te kako utiču na sadržaj života običnih ljudi.
Proizvodi koje oni nude su takvog karaktera da tangiraju život običnih ljudi, pogotovu u situaciji u kojoj se Srbija nalazi, u jednoj jako teškoj situaciji, sa ogromnim brojem, preko milion i nešto nezaposlenih ljudi, sa privredom koja nije dala očekivane rezultate, sa privatizacijom koja je bila nažalost loša, a po našem mišljenju katastrofalna, i nije, da tako kažem, bila podsticaj ekonomskom razvoju Srbije.
Znači, u takvim uslovima i te kako je važno da ono što država preko javnih preduzeća nudi kao svoj proizvod, kao svoju uslugu, bude građanima dostupno i bude na tom nivou da građani mogu to platiti. Objektivno država može, kada je stanje u društvu izuzetno teško kao što je kod nas, kažem, milion i nešto nezaposlenih, nekoliko miliona ljudi na ivici egzistencije, nekoliko stotina hiljada koji žive ispod onog praga normalnog života običnih ljudi, znači, država može tada preko javnih preduzeća da vodi i socijalnu politiku.
Vi ćete reći sada, ovi ekonomisti, pristalice liberalnog tržišta, reći će, jeste, ali onda je i to druga ekonomija, odnosno to su kontraargumenti, ali se postavlja jedno obično pitanje, dakle, šta je funkcija države, da li treba da vodi računa o svojim ljudima ili većini građana na svojoj teritoriji, ili treba da bude podređena interesu malog broja ljudi i onom što njih interesuje, a to je profit. Onda objektivno mora se takođe videti, odnosno to se i vidi, da proizvodi koje ova javna preduzeća servisiraju, a koja nude građanima, imaju svoj značaj za opštu ekonomsku situaciju.
Evo vidite, čim dođe do promene cena, recimo, benzina ili promena cene struje, odmah se javlja jedan lanac proizvođača, koji kažu, moramo da povećamo cene, tamo vam poveća, ovamo vam poveća cenu grejanja, a ovo vam dalje povećava cenu transporta, pa cenu ovoga i cenu onoga, i onda dobijemo kao zaključak cele priče da cena mora biti povećana, odnosno da se inflacija povećala na nekoliko stepeni ili slično.
Da javna preduzeća imaju još jednu vrlo važnu funkciju, svojim značajem, svojim potencijalom, svim onim što znače u životu jednog društva, u ovom slučaju Srbije, ona i te kako mogu biti podsticaj ekonomskog razvoja, pre svega mislim na ova velika javna preduzeća, EPS i NIS, ali ni ostala nisu za potcenjivanje.
Znači, suština priče je, i te kako je važno da država bude većinski vlasnik.
Uostalom, ne treba mi da budemo pametniji od drugih ili da stavljamo kao noj glavu u pesak, pa da prenebregnemo iskustva drugih, već treba videti kako su ta pitanja rešena u drugim zemljama i onda, voditi računa o ekonomskom stanju Republike Srbije i interesu Republike Srbije, a naravno, podrazumeva se i u interesu građana Republike Srbije, primeniti model privatizacije javnih preduzeća koji za Srbiju optimalan.
Ovo govorim zato što i u zapadnim zemljama, nezavisno da li je na vlasti bila levica ili desnica, dešavalo se da se u jednom vremenskom periodu javna preduzeća privatizuju, pa prođe nekoliko godina, pa se utvrdi da rezultati nisu očekivani ili obrnuto, da to ima negativan značaj po život građana te države, pa onda država donese odluku da racionalizuje ponovo, odnosno da kupi većinski paket akcija.
Znači, država i te kako vodi računa o tom javnom sektoru i javnim preduzećima, o njihovim ponudama.
Mislim da je ovo pitanje izuzetno važno za obične građane i čini mi se da za njih nema važnijeg pitanja, jer mora se reći da je država ovim javnim preduzećima, baš zbog karaktera tih preduzeća, obezbedila monopolsku ulogu, ulogu na tržištu i samim tim je trasirala sve one pravce koji su interesantni za buduće kupce.
Budući kupac neće doći tek tako, ući na ovo tržište, pa početi jedan posao ispočetka, nego u velikoj meri dolazi već na gotovu stvar.
Ovo govorim ne slučajno, potpuno sam ubeđen da jedan broj velikih kapitalista, tajkuna, razmišljam koji izraz mogu da upotrebim, ili ogromnih preduzeća, multinacionalnih kompanija, merka ova preduzeća i pravi strategiju kako da postane većinski vlasnik. Ovo govorim ne slučajno.
Za one kolege narodne poslanike koji su u ovoj skupštini malo duže, podsetiću ih samo na atmosferu koja je vladala pre dve i po godine, proleća 2005. godine, kada smo ovde u skupštinskoj raspravi imali jedan zakon, čini mi se zakon o organizaciji NIS-a, pazite bio je zakon o organizaciji NIS-a a ne zakon o privatizaciji NIS-a, ali tih nedelja koje su prethodile zakonu, nekoliko dana posle donošenja tog zakona, atmosfera u štampi je bila toliko usijana da se mislilo, stvarno, ako se to usvoji, katastrofa, a ako se ne usvoji, katastrofa.
Bio je to jedan običan zakon o organizaciji NIS-a, za poslanike koji su glasali i za većinu običnih ljudi uopšte nije bitno da li je NIS organizovan u tri ili četiri celine, poslovne jedinice. Za one koji su imali i imaju strategiju šta da rade sa NIS-om, to je bilo važno, jer jedan deo tog lobija koji planira šta da uradi sutra sa NIS-om je imao već spremljenu strategiju, šemu, podelu kako do toga da dođe.
Znam da je bio tako žestok pritisak, čak se lobiralo unutar vladajuće koalicije od strane nekih tajkuna, maltene od čoveka do čoveka, od poslanika do poslanika, da se taj zakon ne izglasa, da ne bude deo skupštinske procedure i jednostavno da se izazove kriza i pad Vlade po tom pitanju, što govori da uopšte nije reč bila o beznačajnom zakonu.
Znači, neko se već tada 2005. godine pripremao za ono što mi pričamo sada, kraj 2007. i početak 2008. godine.
Naime, bilo bi logično da država Srbija u celoj ovoj priči oko javnih preduzeća vidi šta je njen ekonomski interes i da se rukovodi tim interesom. Uopšte stvar nije beznačajna. Ovde je suština da javna preduzeća imaju svoj kvalitet, svoje proizvode koji su građanima potrebni i bilo bi logično da država, kao neko ko je vlasnik tih javnih preduzeća, da vidi kako preko svog menadžmenta, kako ta javna preduzeća posluju, da li stvarno opravdavaju celo investiranje koje je učinjeno godinama i decenijama pre, da li je optimalan broj zaposlenih, da li ima višak zaposlenih, da li svi dobijaju nagradu u odnosu na rad koji ulažu u ta preduzeća.
Ovo govorim ne slučajno, to je jedno od pitanja koje može biti dominantno. Inače, tvrdnja da neće postojati interesovanje za kupovinu, odnosno za akcije ovih preduzeća, ako paket bude manjinski, nije objektivno tačna.
Bilo je i drugih preduzeća koja su imala manjinski i većinski, pa ih niko nije kupovao, zato što onaj ko kupuje nije imao očekivanu dobit.
Sada se postavlja pitanje, onaj ko hoće da ostvari tu očekivanu dobit, on ima možda potpuno drugačije interese od Republike Srbije.
Ovo govorim zato što, sećate se devedesetih godina, socijalisti su žestoko kritikovani od tadašnje opozicije, a neki su sada u vlasti, a neki su bili, da je privatizacija, odnosno prodaja 49% Telekoma užasan potez, loš poslovni potez za Srbiju, a pokazalo je da je tih 49% Telekoma tada prodato za 1.536.000.000 maraka, i čini mi se da ni Grcima ni Italijanima, koji su kupili delove tog javnog preduzeća, tada nije smetala ta proporcija, jer su očigledno videli kupovinom tog dela da postoje ekonomski interesi i da postoje ekonomski razlozi, i naravno da će ostvariti profit. Nisu oni to kupovali tek tako.
Ovo pominjem kao jedan slučaj koji je tada kritikovan, a kasnije kada smo ušli u privatizaciju, posle 2000. godine, pokazalo se da tih 1.536.000.000 maraka imaju daleko veću težinu nego što se to činilo devedesetih godina.
Zašto imaju veću težinu? Zato što je privatizacija u Srbiji obavljena na način da je 2000 najboljih preduzeća prodato za oko dve milijarde evra.
Znači, imate 49% jednog javnog preduzeća sa 1.536.000.000 maraka i dve hiljade najboljih preduzeća, to je bila tvrdnja Vlade, sa oko dve milijarde evra, a da ne pričam taj odnos između marke i evra, i onda dođete u situaciju da privatizacija koja je urađena da je bila objektivno urađena na taj način da nije bila ni ekonomski pravedna, tu su bila potcenjivanja vrednosti preduzeća.
Sećate se koliko puta je bilo reči i sa ove govornice od ministara posle 2000. godine da neće niko da kupi neka preduzeća, pa moraju da se prodaju za dva-tri evra ili nešto jače, a onda se desi da ovi kupci posle šest meseci, posle godinu dana, prodaju ta preduzeća ne za 15 evra, nego za nekoliko miliona evra i, naravno, izvuku ogromnu dobit.
Kupovina atraktivnih preduzeća u centru grada, sa ogromnom imovinom, koja je negde rasuta po rubovima velikih gradova, i samo prodajom ovih delova tih preduzeća oni su vraćali ono što je uloženo. Znači, privatizacija koja je tada bila urađena ne samo da nije bila ekonomski pravedna, nije bila ni ekonomski razvojna, objektivno je služila za pranje novca i za prelivanje tog novca u džepove jednog malog broja ljudi i, nažalost, bila je loša i - bilo, ne ponovilo se.
Ovo govorim, sada se vraćam na početak one priče sa kolegom Vujadinovićem, mi poslanici iz SPS imali smo još januara ove godine, kada je bilo reči o formiranju vlade, razgovore sa rukovodstvom DS po drugim pitanjima, ali smo govorili i o budućnosti javnih preduzeća u Srbiji.
Tada nam je bilo rečeno javno, a čujem da su neki od članova DS to i potvrdili, možda svi ne znaju, pa kolega Vujadinović tu ima razlog za opravdanje što istupa na ovaj način, ali dobro, saznaće i on na vreme, pa će u odnosu na tu informaciju imati priliku da koriguje svoj stav, da i oni dele naše mišljenje koje mi godinama zastupamo unatrag - da država treba da bude vlasnik većinskog paketa akcija kada je o javnim preduzećima reč iz svih ovih razloga.
Mislim da, bez obzira kako koja stranka obrazlagala taj svoj stav, najvažnije je da ima onoliko poslanika u parlamentu koji će izglasati zakon da javna preduzeća budu u većinskom vlasništvu države, jer tek tada će moći da se pokaže na pravi način i ta briga o građanima Republike Srbije. Ne treba se plašiti da neće imati partnera ekonomski zainteresovanih da kupe deo akcija javnih preduzeća.
Ne bojte se, imaće oni, naći će oni tu i te kako interes, samo je pitanje u visini profita koji će ostvariti. Ako pretenduju da imaju većinski paket akcija, očekuje enorman profit. Ako kupuju deo akcija manjinskih, očekuju manji profit. Ne delim mišljenje sa kolegom Sekulićem kada kaže - neće prodavati struju ovde, nego će je prodati drugome.
Ne, kada bi se desilo da većinski paket akcija bude u rukama privatnika, prodavao bi taj struju ovde i te kako, ali ne po ceni od pet centi, nego po ceni od 12 centi, zato što bi onda profit bio daleko veći. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, moj kolega Miša Petronijević je podneo amandman da se u članu 16. Predloga zakona, kojim se menja član 41. važećeg zakona, početna rečenica menja i glasi, i onda se dodaje stav 7. koji glasi: "Sadržaj socijalnog programa o rešavanju pitanja zaposlenih utvrđuje se sporazumom između reprezentativnih sindikata grana na nivou Republike i Agencije za privatizaciju".
Naime, kolega Petronijević je smatrao da postoji potreba da se definiše sadržaj socijalnog programa, odnosno rešavanje pitanja zaposlenih nekom vrstom sporazuma između reprezentativnih sindikata grana i delatnosti na nivou Srbije i Agencije za privatizaciju, i da ta potreba proističe iz činjenice da je to socijalni program koji treba da definišu i utvrde socijalni partneri, a ne samo i isključivo Agencija za privatizaciju.
Naravno, ne treba da podsećam da je kolega Miša Petronijević ovaj amandman podneo u ime SPS, ali moram reći da smo deo ovih amandmana podneli u dogovoru i sa Savezom samostalnih sindikata Srbije, zato što postoji obostrani interes da odredbe ovog zakona, koji je danas predmet skupštinske rasprave i predmet amandmanskog izjašnjavanja, budu što bolje i u interesu onih kategorija ljudi na koje se ovaj zakon odnosi, u ovom slučaju ovih zaposlenih.
Da bih mogao što bolje da obrazložim i deo razloga za podnošenje ovog amandmana, dozvolite mi da citiram i odgovor Vlade na ovaj amandman. Naime, Vlada Republike Srbije nije prihvatila amandman iz razloga što, po mišljenju Vlade, socijalni programi kojima se rešava pitanje zaposlenih su sastavni deo programa privatizacije, odnosno tenderske dokumentacije.
Vlada kaže ''kako se zaposleni u različitim privrednim granama i različitim subjektima privatizacije u pogledu rešavanja pitanja položaja zaposlenih ne bi dovodilo u neravnopravni položaj, sačinjeni su socijalni programi prilagođeni potrebama postupka privatizacije. Imajući u vidu da su društvena preduzeća kojima predstoji privatizacija, u određenom broju slučajeva, neatraktivna (bilo zbog delatnosti koju obavljaju ili zbog dužničko-poverilačkih odnosa) za dalji tok privatizacije i rok u kojem privatizacija treba da se okonča, smatramo da bi vođenje pregovora sa sindikatima i dodatna socijalna opterećenja za kupce bila neracionalna i da bi, u još većoj meri, eliminisala broj potencijalnih kupaca i konsekventno dovela do stečaja takvih preduzeća.''
Mislim da ovaj odgovor Vlade Republike Srbije govori o konceptu koji zastupa Vlada u postupku privatizacije, potrebno je prodati sve po bilo koju cenu. Uopšte nije poenta interes Republike Srbije, bar ne u meri u kojoj mi primera radi socijalisti procenjujemo da to može biti interes Republike Srbije. Ovde je poenta da se što pre preduzeća privatizuju, da se završi ovaj proces, kako oni vole da kažu, pretvaranje društvene svojine u privatnu svojinu i to je postupak na kojem oni rade godinama unazad.
Sudeći po ovom odgovoru moglo bi se zaključiti da je do sada sve bilo odlično, a ono što je bilo loše menja se putem izmene i dopune zakona da bi se stvorili uslovi da privatizacija bude još efikasnija.
Pošto sam rekao da smo deo amandmana, kolega Petronijević i mi ostali poslanici SPS podneli zajedno sa Savezom samostalnih sindikata, moram reći da smo od njih dobili odgovarajuću dokumentaciju koja govori o procesu privatizacije iz ugla na koji to vidi sindikat, a moram reći da se taj ugao ne razlikuje od ugla koji mi imamo u SPS i koji daje drugačiju sliku procesa privatizacije u Srbiji.
Naime, ne malo puta mi socijalisti smo rekli da je privatizacija bila pljačkaška, jer ako 2.000 najboljih preduzeća prodate za dve milijarde dolara, to samo po sebi govori da je ogromno društveno bogatstvo prodato ispod cene. Pomenuo sam danas povodom drugog amandmanu da je 49% Telekoma prodato devedesetih godina prodato za milijardu i 536 miliona maraka, znači 49% jednog dela jednog javnog preduzeća, a dve hiljade najboljih preduzeća za dve milijarde, što govori da je DOS posle 2000. godine imao koncept kako opljačkati privredu Srbije kroz proces privatizacije.
Ako postoji neki drugi izraz za proces privatizacije koji je urađen, onda bih voleo da ga neko ovde izloži i da kaže da je privatizacija bila pravedna, ekonomski razvojna, ekonomski pravedna, socijalno pravedna i transparentna. Zašto? Zato što ništa od toga nije bilo, naprotiv, privatizacija je bila sve samo ne to.
Sindikat nam je dao brojne podatke koji govore šta se zbivalo u postupku privatizacije, na način na koji to naravno sindikat posmatra, i to su bili motivi koji su rukovodili sindikat da se obrati nama da i u njihovo ime podnesemo neke amandmane. Očigledno je, odbijanjem ovog amandmana se vidi da jednostavno Vlada Republike Srbije ne želi bilo kakav sindikat kao partnera koji bi se pojavio u postupku privatizacije, ne samo sindikat nego bilo koga.
Ona želi jednostavno da bude prvi i zadnji činilac celog postupka privatizacije i da određuje ceo postupak privatizacije, da se privatizacija izvrši na što plastičniji , odnosno što jednostavniji način i naravno da se po njenom mišljenju zadovolji krajnji kupac.
Naime, sijaset puta u proteklih nekoliko godina čuli smo obrazloženje tipa - niko se neće javiti ako se eventualno zaštite prava zaposlenih i ako se eventualno pojavi sindikat u bilo kom delu sa stanovišta postupka privatizacije.
Da ne pominjem ovu priču o najboljim preduzećima koja su prodata budzašto. To moram, jednostavno mislim da je to obaveza i nas poslanika koji se ne slažemo sa konceptom privatizacije koju je DOS promovisao 2001. godine pa nadalje. Ne samo da su umanjili prava zaposlenih, nego i ono što je bio deo bogatstva tih preduzeća prodata su budzašto. Setite se, poštovane kolege, da su ovde u centru Beograda prodavana preduzeća za smešne pare, a da su kasnije prodajom delova tih preduzeća otplaćivane obaveze prema državi.
Sindikat, primera radi, u ovom materijalu koji nam je dostavio konstatuje da je za većinu privatizovanih preduzeća zajedničko nepoštovanje kupoprodajnih ugovora u delu koji se odnosi na socijalni program. Namerno pominjem socijalni program, investicije i obaveze koje se odnose na zbrinjavanje viška zaposlenih.
Pominju se "Lateks" iz Čačka, pa se pominje "Sloga" iz Vladičinog Hana, Mitrovačka industrija, "Župa" iz Kruševca, ''Ukras'' iz Bele Palanke, "Džervin" iz Knjaževca, "Putnik" iz Beograda, "Srbijaturs" iz Niša, Fabrika hartije iz Beograda itd, pominju se kao slučajevi koji su poznati, a možete tek misliti koliko je ovih drugih slučajeva koji nisu poznati, a koji su se dešavali, koji su objektivno bili vrlo loši.
Naime, jasno se videlo u celom postupku privatizacije da je privatizacija vršena na način da se jednostavno nije želelo dozvoliti da se na bilo koji način prava zaposlenih poštuju. Vi sami znate da je sadržaj socijalnog programa vezan i za dužinu isplate onih koji su ostali u preduzeću, nekog nivoa zarade, pa onda obaveza novog vlasnika da neće biti otpuštanja ili se predviđa otpuštanje jednog malog broja, pa se govorilo o mogućoj prekvalifikaciji, stimulaciji za povećanje broja zaposlenih itd.
Nažalost, moram reći, bar iz onog što smo mi videli, da to u praksi nije bilo tako, da su novi vlasnici radili bukvalno šta su hteli, da je privatizacija imala za posledicu ne samo drastično kršenje prava zaposlenih, ne u delu koji se odnosi na prava zaposlenih, visinu ličnog dohotka, način isplate ličnog dohotka, nego su jednostavno dovedeni u stanje da više nisu bili zaposleni. I to je jedna od retkih privatizacija koja je imala za posledicu da se broj nezaposlenih ljudi u Srbiji povećao za preko 290.000, kako sindikat konstatuje, što govori kakav je bio koncept privatizacije.
Smatrali smo da apsolutno postoji potreba da se reprezentativni sindikati uključe i da utvrde jednostavno osnovne elemente od značaja za pitanja zaposlenih.
Znam da drugi koncept ima drugi sadržaj, ali smo mislili da ovaj naš amandman apsolutno ima smisla.
Ako je nešto bilo loše, valjda je logika sada krajem 2007. godine da se donese zakon koji će to popraviti. Ako se i dalje nastavlja sa lošom praksom, a ipak je samostalni sindikat reprezentativni sindikat i on ima sijaset vrlo logičnih, tačnih i ubedljivih činjeničnih tvrdnji za ono što kaže, odnosno dokaza, onda bi bilo logično i njih nešto poslušati.
Ako je suština celog procesa privatizacije da se ogromno društveno bogatstvo proda, da se država jednostavno tu pojavi kao serviser, da nema svoju strategiju.
Pitao sam pre neki dan jednog drugog ministra da li ima jedno preduzeće u Srbiji koje je bilo predmet privatizacije, a da država je iskazala za njega interes, da kaže ovo je naš strateški partner i da bih to voleo da čujem, i naveo sam primer fabrike iz Aleksandrovca za prečišćavanje sirovina za proizvodnju vode koja je privatizovana, a bila je jedina u Srbiji, i da nije došlo do onoga do čega je došlo, desilo bi se da bi mi te sirovine kupovali od naših komšija iz Bugarske.
Znači, ili je koncept da se sve privatizuje, pa kada privatnik postane vlasnik tog preduzeća, onda će država da kaže, ovo je naš strateški partner. U toj privatizaciji, nažalost, bilo je toliko mutnih stvari. Zbog onoga što se dešavalo godinama pre, nisam ubeđen i mi socijalisti da će brojne zloupotrebe koje su se dešavale tokom privatizacije ugledati u skorije doba svetlo dana, ali će ugledati sigurno pre ili kasnije.
Krivična dela koja su počinjena tokom privatizacije ne mogu zastareti i pojedina lica će pre ili kasnije odgovarati. Čini mi se da moje kolege iz SPS-a i ja sticajem okolnosti već nekoliko godina pričamo o privatizaciji „Sartida“, najvećem slučaju korupcije u Republici Srbiji, i svi ćute i zatvaraju oči.
Kako je moguće da preduzeće, čija je vrednost od strane Ekonomskog instituta procenjena na 56 miliona dolara, bude prodato za 23 miliona dolara, a da naš ambasador u Americi objavi da je 33 miliona dolara i da nikada sebe ne demantuje, da se ne zna gde je nestalo 10 miliona dolara samo u tom slučaju.
Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije govori da je u to direktno umešana Vlada do vrha, na čelu sa predsednikom Vlade, resornim ministrom i ljudima koji su tehnički opsluživali, politički ili ekonomski, to ćemo videti kada sve to izađe na svetlo dana, opsluživali te ljude.
Kako je moguće da se taj predmet izuzme iz nadležnosti Privrednog suda i da se prebaci u Privredni sud u Beograd preko noći?
Kako je moguće da se privatizacije izvrše bez mogućnosti javnog nadmetanja, da još neko da svoju ponudu, kako je moguće da država preuzme na sebe obaveze „Sartida“ koje su bile?
Sva ta priča da se to radi da bi se postigao neki konačni cilj, nažalost, nije tačna. U stvari, ne, tačno je, ali za nekog, neko je postigao vrlo konkretan cilj, neko se napunio para i otvorio neke nove račune na Sejšelskim i drugim ostrvima i postao bogat, i neko je tačno postigao cilj. Ali, sa stanovišta ljudi koji su u Smederevu, a pošto sam pomenuo Smederevo, ljudi su pitali, gde je onaj deo novca koji treba da bude, odnosno koji ide lokalnoj samoupravi.
Pomenuo sam jedan primer, a da ne pominjem sve ostalo. Sećate se da su Nemci reagovali na jedan način, pa su pretili pokretanjem sudskog spora, pa su očigledno u tišini namireni na drugi način, pošto je javna tajna da je tržište Srbije u različitim oblastima izdefinisano, pa kažu u bankarstvu Grci su dobili svoj deo, Nemci su dobili svoj deo, Austrijanci su dobili svoj deo, i onda banke rastu kao pečurke posle kiše, a građani, naravno, moraju zbog ekonomske situacije koja postoji u Srbiji da uzimaju kredite sa ogromnim kamatnim stopama.
Inače, takve kamatne stope ne možete zateći na zapadu. Znači, da privatizacija nije bila onakva kakva je bila, ne bi sigurno bilo razloga ni za ovakvo reagovanje nas poslanika SPS i ne bi bilo razloga za stavove Samostalnog sindikata, niti za podnošenjem ovog amandmana.
Na lošim iskustvima mi pokušavamo ionako loš zakon da učinimo nešto boljim, da se makar u jednom delu zaštite prava zaposlenih, jer nam je to cilj, prava zaposlenih. Drugom je cilj da se preduzeće proda ili da neko od privatnika, nažalost, od unapred određenih kupaca dobije to preduzeće za male pare, nama su interes zaposleni, jer oni imaju svoje članove porodica i njima taj posao i te kako znači i, naravno, nama je stalo da njihov interes bude i naš interes. Hvala.

Javljam se po Poslovniku, povodom odredbe Poslovnika koja se odnosi na to da poslanik treba da govori o onome što je na dnevnom redu, a podrazumevalo bi se da poslanik govori ono što je tačno.
Prethodni kolega je, verovatno u nameri da što više afirmiše politiku stranke kojoj pripada, govorio o odnosu Republike Srbije prema Kosovu i Metohiji na način koji nije apsolutno tačan. Očigledno ova tema budžeta kod dobrog broja poslanika koji su ovde prisutni izaziva takvo osećanje da možda jedan broj poslanika ne sluša pažljivo šta se priča, a nažalost, sada sam bio u situaciji da čujem, priča se svašta.
Znači, za one neupućene, pošto se o politici države Srbije u čitavom prethodnom periodu priča na jedan krajnje negativan način, molio bih kolegu da malo pogleda šta se zbivalo u godinama pre. Ne govorim o devedesetim, nego govorim i o osamdesetim i o devedesetim, ne preskačem nijedan period ili ono što država čini sada. Sve su to napori da se reši jedno pitanje na način na koji to rade sve civilizovane zemlje i da manjine dobiju prava koja im pripadaju, sem onog koje im ne pripada, a koje bi želeli – da stvore državu na teritoriji koju naseljavaju.
Ovo ne govorim slučajno. Osamdesetih godina, za one neupućene ili one koji se ne sećaju, pripadnici albanske manjinske zajednice imali su svog predstavnika u kolektivnom šefu države, čuvenom Predsedništvu SFRJ. Imali su sedamdesetih godina školovanje na svom jeziku na univerzitetu, što je tada bio jedinstven slučaj u svetu. Devedesetih godina očigledno su se opredelili za jednu drugu strategiju. Nije država njima uskratila mogućnost da imaju prava ni u oblasti kulture, ni u oblasti zdravstva, ni u oblasti penzijskog osiguranja ili bilo kojoj drugoj oblasti života u ovoj državi, nego su se oni opredelili da stvore paralelan sistem. Treba podsetiti da su koristili ono što im je država omogućavala, putne isprave itd, ali nisu hteli da plaćaju porez, nisu hteli da idu u vojsku.
I to im je bilo malo pa su krajem devedesetih počeli terorističke aktivnosti; država je reagovala, a oni koji su podržavali teroriste opredelili su se za jednu drugu politiku itd. Napravljen je Račak, povod za bombardovanje, agresiju i, nažalost, tu smo gde smo, sa pokušajem države da nešto učini.
Ovo govorim zato što se sa ove govornice može mnogo toga čuti.
Bio bi red da poslanici koji žele da afirmišu svoju politiku, politiku stranke kojoj pripadaju, to rade na način da afirmišu, a ne da ruše državu, jer to uopšte nije korektno ni sa stanovišta uloge narodnog poslanika, a kamoli državljanina Republike Srbije.

Gospodine ministre, mogu reći meni ovaj amandman služi samo kao povod za jednu priču koja je za Srbiju, čini mi se, jako važna, a odnosi se na deo sredstava kojima raspolažu lokalne samouprave da bi mogle obavljati svoje svakodnevne poslove. Ovo ne govorim slučajno, zato što se u budžetu koji se odnosi na 2008. godinu nalaze i sredstva koja su predviđena za jedinice lokalne samouprave.
Javio sam se, konkretno, da bih progovorio nekoliko reči o Skupštini opštine Bor, o opštini Bor, veoma važnoj opštini u istočnoj Srbiji, i o činjenici da su toj opštini umanjena transferna sredstva za 24 miliona dinara, što jako čudi, jer je veliki broj opština kojima su povećana sredstva. Pogotovo se čudim da je to učinjeno, odnosno da je smanjeno Boru.
Čovek bi mogao pomisliti da sad Bor, po nekim drugim parametrima koji služe kao osnov za određivanje sredstava, ima dobre rezultate, a svi, nažalost, znamo da nije tako, naprotiv. Utoliko više čudi što je Bor dobio manje sredstava, jer se smanjenjem ovih sredstava od 24 miliona dinara objektivno smanjuju mogućnosti ulaganja u socijalni program, da ne pričam koliko će tek biti, ili ostati, ili koliko će biti sredstava za održavanje škola, koliko će biti manje sredstava za infrastrukturu.
Ovo ne pominjem slučajno. Većina vas zna kakva je situacija u istočnoj Srbiji. Istočna Srbija je, da kažem, gotovo pred propašću. Da nema Zaječara i jednog broja objekata koji tamo rade i nešto, eventualno, u Negotinu, o čemu će moj kolega Ninoslav Dimitrijević govoriti, istočna Srbija bi, nažalost, mogla biti sahranjena.
U Boru ne samo da živi 50-60.000 ljudi, nego se nalazi i RTB Bor. Sami znate da sredstva koja dobija lokalna samouprava, vezano za porez od zarade, kad je reč o Boru, ne važe, jer RTB Bor ne radi.
Što se tiče ovih drugih izvora prihoda, vrlo su skromni. Onda se postavlja pitanje, ako je sve to tako loše, a jeste loše, koji su to razlozi koji su rukovodili Vladu, koji su to argumenti, koji su kriterijumi koji su vodili Vladu da učini ovo što je učinila?
Inače, RTB Bor ne uplaćuje Skupštini opštine izvorne prihode, tu informaciju sam dobio od svog partijskog kolege, zamenika predsednika opštine Bor, i ima velika dugovanja od 360 miliona dinara prema Opštini. Ako je situacija takva, onda utoliko čudi da su sredstva za Bor smanjena.
U Boru se jako teško živi, gotovo ništa ne radi. Taj ogroman gigant, koji je bio Bor, radi, ako se može reći da radi, ali u odnosu na ono što je bio, ili što bi mogao da radi, praktično, kao da ne radi.
Vidimo da Vlada već duže vremena pokušava da taj Bor privatizuje i da postigne jedan marketinški cilj, da može da kaže – e, mi smo privatizaciju izvršili, uplatili smo 400 miliona dolara, ili evra, ili bilo koje strane valute, u budžet Republike Srbije. Ali, šta je ovde suština?
Nije suština samo, bar po nama, socijalistima, privatizovati RTB Bor da bi se napunio budžet, a onda da se konstatuje da nekih para u budžetu ima isuviše i da država, praktično, ne zna šta će s njima. Onda utoliko više čudi što u delu transfernih sredstava neke opštine nisu dobile više.
Da nije, možda, kriterijum raspodele sredstava partijski, da koalicija koja formira većinu, odnosno čini Vladu Republike Srbije, obezbeđuje veći izvor transfernih sredstava onim opštinama gde se njihovi partijski drugovi nalaze na vlasti?! Što da ne, ako mogu, suprotno Ustavu Republike Srbije, uvoditi prinudnu upravu i formirati opštinska veća na kriterijumu partijske podele u Vladi, onda mogu i raspodeljivati sredstva, formalno-pravni osnov će se uvek naći.
Voleo bih da čujem od gospodina ministra, ali možda on i nije nadležan za tu priču, nego od drugih ministara u Vladi Republike Srbije, primera radi, da čujemo podatak da li postoji ijedno preduzeće u Srbiji koje je bilo kvalifikovano kao društveno preduzeće, ili koje je akcionarsko društvo, ako je ušlo u proces svojinske transformacije, da li ima ijedno preduzeće a da koristi, recimo, prirodne resurse, kao što su rude, voda i slično, da li je država kazala da je strateški interes za državu da to preduzeće postoji, da se razvija, razvija proizvodnju i sl.
Ovo ne govorim slučajno, cena bakra na svetskom tržištu u ovom trenutku je izuzetno velika. Naravno da Bor ima velika dugovanja, ali, uz pametnu državnu politiku, država bi mogla sa Borom učiniti mnoge stvari, naravno, ukoliko postoji zajednički i interes i procena da je to od strateške važnosti za državu. To je suštinsko pitanje.
Videli smo kako je išla privatizacija u Republici Srbiji. Privatizovano je sve i, nažalost, privatizovano je samo na način da se što pre ta društvena svojina uništi, da se to što pre prelije u neke privatne džepove.
Moram reći iskreno da sam se zaprepastio, primera radi, kada sam čuo za privatizaciju fabrike u Aleksandrovcu koja je proizvodila sirovine za preradu vode, vode koju mi pijemo, imali smo jedinu fabriku u zemlji koja proizvodi, da kažem, te sirovine za pročišćavanje vode, a to smo onda prodali i, naravno, trebalo je to da posle kupujemo od tog novog vlasnika iz druge zemlje.
Možda je tajna priče u sledećem: daj, prvo, da se sve privatizuje, pa će posle država da odredi šta je to strateški interes. Ako je to tako, onda je to jedna dimenzija priče, a ako je ovo prvo, onda Vlada još uvek ne zna, ili nema strategiju o tome šta je važno.
U nekim državama koje su manje od Srbije, možda i bogatije, zato što, možda, racionalnije upravljaju onim što im je priroda dala, a oni imaju u svojim rukama, pa znaju kako da upravljaju, država tačno odredi šta je strateški interes države, šta su strateška preduzeća, proizvodi, pa iza toga stane.
Nema države sa potpuno otvorenim tržištem u svetu. Ko to priča, taj ne govori istinu.
One države koje se busaju u grudi i govore da čine sve da tržište bude slobodno, odnosno da su primer takvog tržišta, imaju razne druge načine, i to čine, da spreče uvoz nekih proizvoda ili, ako uvoze, onda su cene izuzetno visoke, da se ne ugrožava domaće tržište, naravno, ukoliko je proizvod kvalitetan.
Mi sad možemo govoriti da društvo u tranziciji, kao što je naše, ovde još uvek nije stvorilo sve uslove za takvo delovanje na tržištu, ali se moramo složiti da je u prethodnoj, u onoj velikoj Jugoslaviji, ili u Srbiji, ipak, bilo i fabrika i proizvoda koji su imali svetsku vrednost, ili evropsku vrednost, ako neko smatra da je, kad se kaže svetska vrednost, to predimenzionirano.
Iz toga bi stvarno bilo zanimljivo čuti koji su to kriterijumi koji su državu opredelili da transferna sredstva za Bor umanji, pogotovo bi bilo dobro da čujemo, ne večeras od ministra, ovo nema veze s njim, nego mi je amandman povod, koji su to strateški razlozi koji će privoleti državu da za male pare proda Bor?
Koliko se god neko iz vladajuće koalicije trudio da objasni da je to najbolje rešenje, ljudi koji tamo žive, rade, misle da to nije najbolje rešenje, nego da država želi da ih se što pre otarasi i da pojedincima da to ogromno društveno bogatstvo.
Primera radi, pošto je i Majdanpek deo RTB-a Bor, od akademika Grujića sam čuo da Majdanpek, recimo, ima pet metala koji su retki u svetu i izuzetno značajni kao sirovina za određene proizvode, te da imaju fantastičnu cenu na tržištu. Toga ima, ali je pitanje da li se o tome zna i da li o tome Vlada želi da priča.
Kad sam pomenuo izvore prihoda lokalne samouprave i činjenicu da je porez smanjen sa 14 na 12%, a da je porez na prenos apsolutnih prava i nepokretnosti smanjen sa 5 na 2,5%, jer to je bilo jedno od izbornih obećanja DS-a, pomenuo sam da, objektivno, lokalna samouprava dobija daleko manje para, ili manje para. Znate li kolike su joj obaveze u odnosu na sve one poslove koje Zakon o lokalnoj samoupravi predviđa kao autentične poslove lokalne samouprave?
Primera radi, kolega Bojan Milovanović će sutra govoriti o tome, pa će vam pomenuti kako to izgleda na primeru Raške, gde su formalno, u stvari, matematički, sredstva, čak, i povećana. Međutim, zbog ova dva poreza, pogotovo smanjenja poreza na prenos apsolutnih prava i nepokretnosti sa 5 na 2,5%, opština Raška, u jednoj transakciji, umesto da dobije 350. 000 evra, treba da dobije 150. 000 evra, a to dođe, čini mi se, 12 miliona dinara, što su izuzetno značajna sredstva za opštinu.
Mi imamo situaciju da je u znatnom broju opština povećan obim transfernih sredstava, ali, prema rečima ljudi koji rade u lokalnoj samoupravi, ta transferna sredstva nisu dovoljna da bi se mogli uraditi svi oni poslovi koje lokalna samouprava ima.
Pomenuo sam opštinu Bor, možda ima i nekih drugih u kojima je situacija, nažalost, potpuno drugačija, uprkos svim problemima koje Bor ima. Da ne pominjem onu lakrdiju koja se dešavala s Borom godinama pre i savete koje su dobijali šta da urade sa Borom i šta da urade sa samim sobom građani Bora, ili zaposleni u Boru. To je neka sramota na koju se ne treba osvrtati, a kamoli javno pominjati. To je bio deo politike koja je vođena posle 2000. godine.
Znači, samo treba uništiti sve što postoji, da bi se sutra moglo reći – mi smo napravili jednu kapiju, ili neki manji objekat. Ali, zanimljivo bi bilo čuti kako stvari stoje, s obzirom na to da su ljudi u Boru vrlo kompetentni.
Pošto je naš kolega Rankić, koji je bio u Poslaničkoj grupi SRS-a, sada predsednik Opštine, znam da i on bije veliku bitku oko Bora, a i moj partnerski drug Dragan Žikić, Dragan me je zamolio da javno postavim pitanje, što sa zadovoljstvom činim, jer je zanimljivo čuti objašnjenje kako se u jednoj tako lošoj ekonomskoj situaciji u kakvoj se nalazi Bor može naći osnov za smanjenje transfernih sredstava? Hvala.

Pošto moj kolega Dragan Vujadinović neguje princip CIP-a – cifre ispred politike, kolega Vujadinoviću, ja bih bio zadovoljan, a nadam se i građani Republike Srbije, pogotovo građani Bora, da izađete, pa da nam kažete koliko je RTB Bor imao zaposlenih  '70. godine, '80, '90, 2000. i koliko je proizvodio '70, '80,... pa onda uporedite sa 2001, 2002, 2003. i narednim godinama.
Komparacijom tih podataka bi se tek shvatilo na koje grane je Bor spao i zašto hoće da ga... To naravno nema veze, što vi kažete, sa bilo kojom firmom. Jednostavno, mislim da bi država trebalo da bude strateški zainteresovana za jedan takav kombinat kao što je RT Bor, da ga ne prepusti bilo kom pojedincu, bez obzira na to kako se zove i koliko novca ima, nego da to bude nešto što se zove strateški državni interes. Hvala

Gospodine predsedavajući, nemojte se vi nervirati. Ministre, vi radite svoj posao, mi radimo svoj posao. Ako je vama dosadno slušati mene i kolege, slobodno nađite drugo zanimanje. Ovo je Narodna skupština i vi ste u Narodnoj skupštini. Kad smo mi u Vladi, drugi je tretman. Prema tome, akomodujte se, što kažu ovi ljudi, ako vam se ne dopada, nađite drugi posao.
Gospodine Vujadinoviću, rekli ste – cifre ispred politike, malopre ste pomenuli 500 miliona pasive, sad 600 miliona. Šta je tačno?

Hvala, gospodine predsedavajući. Javio sam se po Poslovniku zato što je pomenuto ime SPS u potpuno za nas nerazumnom kontekstu. U jednoj priči kolega poslanika o Zakonu o amnestiji i puštanju albanskih terorista, a uzgred, mi socijalisti smo bili i protiv tog Zakona o amnestiji i protiv puštanja albanskih terorista, poslanik Ivan Andrić je našao za shodno da pomene SPS i Radeta Markovića.
Zamolio bih kolegu i ostale koji imaju sličnu nameru, da se okanu tog posla. Pustite gospodina Radeta Markovića na miru. Već desetak godina nesmanjenom žestinom se vodi kampanja protiv njega. I pre 2000. godine, a da ne pominjem posle 2000. godine. Vi, pripadnici nekadašnjeg DOS, ostavite čoveka na miru.
Malo vam je što ste ga pritvorili, izvodili mimo zakona, ucenjivali, terali ga da daje lažne iskaze, ucenjivale položajem supruge i deteta, izlagali ga nečovečnim postupcima, da bi potpisao nešto što ste vi želeli da bude istina. Ostavite čoveka na miru, pustite da država radi svoj posao. Nemojte stvarati atmosferu već izrečene presude, samo se čeka jedan potpis.
Pogotovo što je ova priča spomenuta u kontekstu koji stvarno nema blage veze sa temom dnevnog reda ili onim što je bio povod neke replike ili javljanja po Poslovniku. Ako neko ima nešto protiv SPS-a, mi smo tu, stojimo na raspolaganju. Ako imate nešto između sebe, onda to rešite između sebe. Hvala.

Gospodine predsedavajući, očigledno u ovom parlamentu svako sluša ono što želi da čuje.
Pitao sam glasno i jasno, i nisam dobio odgovor, šta u raspravi o Zakonu o amnestiji i o puštanju albanskih terorista, kakve to veze ima sa Radetom Markovićem i SPS-om. Kakve veze ima sa Zakonom o amnestiji i puštanju albanskih terorista, sem onako usput?
Rekao sam glasno i jasno, neka država radi svoj poso. Problem je što ste vi već izvukli presude za sve. Za sve ste vi nekadašnji DOS-ovci izrekli presude. I sadašnji, hvala vam, kolega Markoviću. Vi sudite unapred, a sudija samo treba da potpiše presudu.
Govorim o tome da se 10 godina vodi kampanja nesmanjenom žestinom, a to što je gospodin Marković u Hagu, na suđenju pred drugim tužilaštvom, institucijom koju vi smatrate apsolutno primarnom u odnosu na ovo nacionalno zakonodavstvo, dao potpuno druge izjave, to vama ništa ne znači. To što ste ga izlagali nečovečnim postupcima, ucenjivali ga položajem supruge i sina, to ne treba govoriti, to je deo miljea posle 2000. godine.
Kvalifikacija da nije čovek, pa slušajte, vi DOS-ovci ste se družili sa pripadnicima zemunske mafije, onima koji su ubili premijera Đinđića, a nama pričate o tome ko treba da bude kvalifikovan kao čovek, a ko ne. Družili ste se s njima, to je bila velika ljubav i veliko prijateljstvo. Setite se šta je bilo posle 2000. godine ili ste naprasno izgubili pamćenje za sve. Što odgovara - to može, što ne odgovara - to ne može.
Kad tako poštujete institucije i sudsku vlast, kao jednu granu vlasti, znate li šta je kapa sudskoj vlasti - Ustav. Da li poštujete Ustav? Ne poštujete. Da li ste izručili Miloševića? Jeste. Da li je to suprotno Ustavu? Jeste. Šta hoćete, da niko ne sme sa ove govornice reći ni reč o onome što vi radite ili što ste uradili. E pa, može, a ako vam se ne sviđa, podnesite prijavu, pa izvolite, neka država radi svoj posao.
Hoćete da amnestirate sve. Što niste otvorili dosijee, da vidimo ko, šta, kako i za koga radi? Jedino smo mi socijalisti podržali predlog SPO-a pre tri godine da se donese zakon o otvaranju dosijea, i kolega Omerović. Jedino je pre neki dan na odboru naš poslanik Ivica Dačić to predložio i nije odbor većinom prihvatio. Mi nemamo čega da se plašimo, ali nećemo da stojimo i da trpimo neke optužbe i neke priče koje ste vi već ispričali i već ste sve presudili. E, pa ne može.
Znate kako, za neku godinu, ne sada, priča o 2000. i 2001. biće potpuno drugačija nego što je sada, jer još je odmeravanje snaga, međusobno optuživanje. Otprilike, merkaju kako ko, samo da se ne zamere, a da dobiju poen među građanima. Kada se otvore cele priče, pa ćemo videti ko je, kako i na koji način ojadio ovu Srbiju.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, moram da iskoristim ovu priliku da dam komentar onoga što je govorio kolega Vujadinović.
Kolega Vujadinović bi trebalo da zna, jer to cela Srbija zna, kada pomene CIP, sinonim za CIP je gospodin Milutin Mrkonjić, a ne ono što ste vi pomenuli.
Sve ono što ste rekli, moram vam reći, bar mene asocira na jedan čuveni aforizam Vlade Bulatovića - pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli nam sve. Tako ste vi pre Cvetkovića ništa, a onda Cvetković, i sve med i mleko. Da li je baš tako? Nije.
Uz svo poštovanje prema gospodinu Cvetkoviću, jer ono što govorim nema veze sa njim, naravno u meri u kojoj gospodin Cvetković ne smatra to lično ili ako ja ne kažem nešto lično, ali ću vam na vrlo prostom primeru reći da ni Ministarstvo finansija, ni Vlada ne rade onako kako pričaju u javnosti da rade. Znači, vrlo prosto, kada kažete da drži reč, ne, ne drži reč. Vlada drži reč. Ne, ne drži reč.
Da li je pre šest meseci u raspravi o Zakonu o budžetu bilo reči o tome javno da će biti ukinut PDV na opremu, uvoz za hranu, odeću i obuću za bebe? Da. Da li je urađeno? Ne. Vrlo prosto. Manite se ovih visokih stvari, visoke politike. PDV za bebe, jeste li obećali građanima - jeste. Jeste li ispunili - niste. Tačka na to kako se Vlada ophodi prema tome.
Namerno sam odlučio, u dogovoru sa svojim kolegama iz poslaničke grupe SPS, da ovo izlaganje posvetim samo tom pitanju - PDV za bebe, i da pokažem koliko je Vlada dosledna u svojoj nedoslednosti prema ovom pitanju. Da bi svi shvatili o čemu je reč, pošto neki očigledno ne shvataju, držim jedan zvaničan dokument države Srbije koji se odnosi na projekciju stanovništva Srbije.
Citiram, pa ćete shvatiti značaj ovoga o čemu pričam: "Prema projekcijama stanovništva Srbije u narednih pola veka biće nastavljen proces depopulacije. Prema svakoj od šest analiziranih varijanti projekcije, rađenih posle popisa 2002. godine, broj stanovnika Srbije u 2052. godini biće manji nego 2002. godine. Depopulacioni tokovi bili bi zaustavljeni jedino ukoliko bi bila ostvarena varijanta visokog fertiliteta, ali tek u drugoj polovini projekcionog perioda. Rezultati analiziranih projekcija stanovništva ukazuju da je u dogledno vreme teško očekivati poboljšanje demografske slike Srbije, koja će biti obeležena smanjenjem stanovništva i njegovim vrlo intenzivnim starenjem."
To je nam je sudbina. Biće nas sve manje i kao narod bićemo sve stariji. Ipak, uspešno sprovođenje mera za podsticaj rađanja i ubrzanje ekonomske tranzicije mogu usporiti nepovoljne trendove. To bi, eventualno, do sredine 21. veka promenilo nešto. Zašto ovo govorim? Zato što smo pre pet meseci, kada smo imali raspravu o budžetu za 2005. godinu, imali obećanje ministra da će biti smanjen porez na PDV i to obećanje nije urađeno.
Naime, pre sednice Skupštine Srbije kada se raspravljalo o porezu na PDV, gospodine Cvetković je zajedno sa gospodinom Dulićem, da ne mislite da izostavljam njega iz ove priče, jer su zajednički organizovali sastanak sa roditeljima, to je jedno udruženje roditelja koji su tada skupili 30.000 potpisa, i gospodin Cvetković i gospodin Dulić su njima obećali da će smanjiti PDV. Javno su rekli da će smanjiti PDV za opremu, odeću i hranu za bebe.
Ministarstvo finansija je tada zvanično podržalo inicijativu 16 nevladinih organizacija da se smanji PDV pri kupovini hrane, odeće i opreme za bebe, ali i primeni niz drugih mera, kako su oni rekli, kako bi se snizile cene ovih proizvoda. Šta biva?
Pošto su poslanici SPS podneli dva amandmana ovde prilikom rasprave tog zakona, dva amandmana, jedan koji je predviđao ukidanje PDV, drugi je smanjenje PDV, Vlada se našla u jednoj nezgodnoj situaciji. Obećali su građanima, a trebalo bi ovde to da pokažu. Pribegli su najjednostavnijem rešenju, ignorisali su građane i nisu hteli da prihvate amandmane SPS.
Moram reći da je tada gospodin ministar, u ime Vlade Republike Srbije, dao sledeća objašnjenja zašto ne može prihvatiti amandmane. Podsećam, bila su dva amandmana, ukidanje i smanjenje, a javno su rekli da će smanjiti PDV. Nisu prihvatili amandmane, pod obrazloženjem da je amandman nejasan. Kada smo moje kolege i ja, čini mi se da je gospodin Paja Momčilov bio u tome najaktivniji, podsetili ih da postoji poslovnička mogućnost da Vlada interveniše svojim amandmanom, pa taj nejasni amandman da učini smislenim, jasnim, naravno da to nisu prihvatili.
Drugo objašnjenje Vlade je bilo da ne precizira proizvode za koje bi bio ukinut PDV. Rekli smo im, to nije predmet amandman, to je predmet nižeg podzakonskog akta. Rekli su - u redu, ni ovo nam nije logično, prelazimo na treće objašnjenje.
Treće objašnjenje bilo je da se ne precizira društveni sloj na koji bi se olakšice odnosile. Ljudi su ekonomisti, ne razumeju da Ustav Republike Srbije garantuje ravnopravnost građana i uživanje svima istog nivoa ljudskih prava. Onda su i to pitanje napustili brzo.
Onda su dali četvrto, da direktive i standardi EU ne predviđaju ukidanje PDV-a za promet i uvoz hrane, odeće i opreme za bebe. Ovo oko direktiva EU, to je tek posebna priča. Pričamo o direktivi EU 2008. godine, kada i sama EU pravi jednu projekciju svog razvoja, pa kaže - do 2011. će biti ovo, do 2014. ćemo videti kako ćemo implementirati naš dogovor, a do 2017. ćemo videti da li će se EU proširivati ili ne.
Naravno, i u samoj EU, to sam govorio na nizu konkretnih primera, situacija je takva da same pojedine članice EU imaju mogućnost da odlučuju o tome da li će prihvatiti neke obaveze ili neće.
Primera radi, Velika Britanija i Irska ne primenjuju određene delove vezane za ljudska prava i osnovne slobode, zato što smatra da oni imaju posebnu situaciju koja im može koristiti, ili neke druge zemlje ne poštuju sve one kriterijume ili merila vezano za EU.
Šta biva? Mi smo ovde u Skupštini Srbije imali situaciju da su sve opozicione poslaničke grupe glasale za ta dva amandmana, vladajuća koalicija nije glasala ni za jedan. Suština je rečena tek naknadno, da država uopšte nije razmišljala o tome i da nema uopšte projekciju da li bi i koliko bi to izazvalo efekata u budžetu Republike Srbije.
Šta biva? Pošto su suštinski dezavuisali sami sebe, građane sa inicijativom ostavili na cedilu, amandmane nisu prihvatili, desilo se da je posle gospodine patrijarh Pavle uputio jedno otvoreno pismo Vladi Republike Srbije, gde je tražio da se ukine PDV za odeću, opremu i hranu za bebe.
Gospodin Pavle tada kaže - ako se pak ukidaju i smanjuju isti ti porezi za kupovinu prvog stana... to sam zaboravio reći, na istoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije je ukinut PDV za kupovinu prvog stana, a znate da stan mogu kupiti samo bogati ljudi u situaciji koja postoji sad u Srbiji, ukinut je PDV za računare i komponente, a napose što se sve te komponente dovoze sa Dalekog istoka i prodaju se ovde po daleko većoj ceni, a da ne pričam o obrazovnoj strukturi građana Republike Srbije, o činjenici da vrlo mali broj građana Republike Srbije, to je činjenica, može koristiti isti taj kompjuter sa komponentama koje su predviđene za oslobađanje.
Znači, gospodin Pavle moli Vladu, javnim otvorenim pismom, da se učini sve da se konačno ukine i plaćanje poreza na hranu, odeću i opremu za bebe, uz ocenu da je većina sela u Srbiji opustila, da se škole i po gradovima zatvaraju i rade smanjenim kapacitetom i da nas bela kuga svake godine opominje. Patrijarh smatra da bi ukidanje poreza bio konkretan doprinos da se to zaustavi. Šta se dešava, naravno, kada je u pitanju patrijarh Pavle, Vlada odmah reaguje.
Gospodin ministar Lončar je rekao da je Vlada prihvatila taj predlog, evo crno na belo. Vlada je prihvatila taj predlog, ali ne svi, pošto, kad se kaže Vlada, ne računa se na sve. Održana je javna konferencija za štampu i rečeno je - Vlada Republike Srbije prihvata apel gospodina patrijarha Pavla da se ukine PDV za odeću, obuću i hranu za bebe.
Onda su svi, sa izuzetkom članova DS, moram da budem pošten pa da kažem, rekli - ne, formiraće se savet, pa će se videti da li to treba ili ne treba, pa će se napraviti jedna projekcija, pa ćemo tek onda da vidimo. Ovo pominjem da bi građani Republike Srbije videli kakvu mi imamo Vladu.
Vlada Republike Srbije, u liku predsednika Vlade, kaže - da, prihvatićemo i ministar iz DSS kaže - da, prihvatićemo, a drugi ministri smatraju da ih to ne obavezuje.
Taj stav Vlade da će prihvatiti, nažalost, nije zaživeo u praksi. Ostaje u javnosti utisak da je Vlada prihvatila inicijativu gospodina patrijarha Pavla da se ukine PDV za odeću, opremu i hranu za bebe. Međutim, suštinski se ništa nije desilo. Građani možda ne znaju, da bi bila neka inicijativa prihvaćena, mora da ima oblik neke zakonske inicijative i ovde poslanici Narodne skupštine Republike Srbije da to izglasaju.
Ovo se dešavalo krajem juna, početkom jula, a početkom novembra SPS je ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije predložila četiri zakona.
Jedan vezano za penzije, gde smo tražili da 60% prosečnog ličnog dohotka ostane kao visina penzije, da se to ne smanjuje, jer penzioneri su u pravu kada kažu da im je u protekloj godini u značajnoj meri smanjena penzija i ova priča o korekcijama, o nadoknadi jeste samo ispravljanje nepravde koja je prema njima učinjena.
Drugi je zakon bio našeg kolege Rajka Baralića, da se deca roditelja koji su sa sela i koji su ostali bez roditelja, da postanu briga, odnosno socijalno staranje države.
Treći je bio da se produži vreme privatizacije medija na lokalnom nivou.
Četvrti je bio zakon o izmenama i dopunama Zakona o PDV na bebe. Opet smo predlagali ukidanje ovog člana.
Opet, gospodine Vujadinoviću, Vlada, a i vi, moram reći, kolege narodni poslanici, u potpunosti ste ignorisali ovaj naš stav i niko nije želeo da za to glasa.
Onda imamo inicijativu nevladinih organizacija, 10-tak dana kasnije, sada 40.000 potpisa - Predlog zakona o ukidanju PDV-a. Verovali ili ne, imamo ovde taj odgovor, pošto je to dostavljeno uz taj materijal, ne uz zahtev SPS-a, nego je uz taj materijal dostavljen odgovor Vlade i kaže: "Vlada ne prihvata predlog ovog zakona iz formalno-pravnih razloga".
Znači, kada su u pitanju socijalisti, amandman je nejasan, nema spiska proizvoda, ne precizira socijalni sloj na koji se odnosi, a ovde iz formalno-pravnih razloga. Moram reći da ovo objašnjenje ima i jedan deo objašnjenja koji je dat i nama, a to je da te čuvene direktive EU, eto, sprečavaju Vladu, ona bi uradila to, ali ne može mimo direktiva, jer te direktive EU joj vežu ruke, a ova vlada je tako tim integracijama ka EU obuzeta da ona ne može ni pomisliti da, ne daj bože, učini nešto korisno za Srbiju, a što može biti protivno interesima EU.
Ponavlja se jedna klasična priča. Evo i sada neki ministri više pažnje poklanjaju kako će EU reagovati povodom Kosova i Metohije nego kako građani Republike Srbije reaguju povodom Kosova i Metohije. Važnije im je da im se tamo na Zapadu kaže da su dobri i korektni i da imaju iste vrednosti kao oni, nego da im se kaže - branićemo svoju zemlju ili nećemo dozvoliti da se uzme deo teritorije.
Naravno, tu su opet navedeni oni isti razlozi. Da budem iskren, pomenuti su i određeni statistički podaci, gde se navodi da već godinama pada stopa fertiliteta i da se ne može ovaj amandman prihvatiti iz sledećih razloga.
Kolege narodni poslanici, pomenuo sam ovo ne slučajno, čuli smo priču da je to tek jedna od mera, možda je dobra, ali je tek jedna od mera. Ali je ovde problem sledeći: 1) Vlada je rekla, a nije uradila; 2) ceo spisak mera, ništa nije uradila, sem što se sastao Savet i što je Savet zauzeo određene stavove. A prema pisanju medija, čak i ima stav tog saveta da treba, kao jednu od mera, smanjiti porez na odeću, opremu i hranu za bebe.
Suština je što mi ovde ne vidimo uopšte spisak mera. Nije to toliko komplikovano kao što izgleda. Evo, imam ovde dve vrste računa. Da bi naši ljudi shvatili, jedno je iz jedne zapadne zemlje, a ovde je naš domaći. Kad kod nas kupite proizvod za bebe, PDV je 18%, a na Zapadu piše - porez 0% za odeću za decu, ne samo za bebe, nego i za decu uzrasta, dve, tri, četiri godine.
Ministar možda ne zna, a trebalo bi da zna, primera radi, te čuvene pampers pelene se prodaju po različitim cenama, od 1.154, do 1.254, do 1.454. Svi objašnjavaju - eto, mora se. Postavlja se pitanje šta država mora ili šta hoće da učini.
Ono što je loše po Vladu i po ministra, objektivno, jeste i stav firmi koje se bave uvozom ovih proizvoda. Piše čovek, crno na belo. Ime nije važno, ali direktor firme koja se bavi uvozom i distribucijom bebi i dečije opreme, smatra da država treba da ukine ili bar da smanji PDV. Znači on, čovek koji se bavi time, to misli. Onda se kaže: "Računice trgovaca ukazuju na konstantno smanjenje prometa robe iz asortimana za bebe". Znači, narod ionako više nema para.
Ne znam da li ste vi svesni, ali obični ljudi kupuju po jednu, dve ili pet komada pampers pelena, primera radi, za svoje dete, ne kupuju paket zato što nemaju para, jer je Srbija u ovo demokratsko vreme naglo osiromašila i kupovna moć stanovništva je takva da ne mogu da kupe, kakav paket, ne mogu da kupe 10 pelena odjedanput.
''Računica trgovaca ukazuje na konstantno smanjenje prometa robe iz asortimana, a manji PDV bi doprineo pojeftinjenju tih artikala.''
Znači, ljudi koji se time bave, inače ima primera iz nekih drugih zemalja, da ona firma koja je uvoznik tih stvari, da prodaje to po najnižoj mogućoj ceni, a onda kod države refundira deo troškova vezan za uvoz tih proizvoda.
U stvari, šta je ovde suština? Vlada u ovom trenutku, decembra 2007. godine, nije imala snage da ispuni svoje obećanje, jer da je ukinula PDV za bebe, onda bi morala pronaći neki drugi izvor za popunu budžeta. Mi nismo čuli od ministra koliko je taj iznos u strukturi budžeta. Bilo bi dobro da čujemo. Možda sve ovo što sam naveo kao neke primere zašto treba, možda imaju neki razlozi zašto ne treba, ali stvar je vrlo jasna i prosta, čini mi se. Pođite u prodavnicu, pa ćete videti kolike su cene, pa ćete se suočiti sa situacijom da su cene dečijih proizvoda daleko veće nego cene nekih proizvoda za odrasle.
Demografska situacija u Srbiji je katastrofalna. Od 161 opštine, u 155 je negativan prirodni priraštaj. Četvrti smo narod u Evropi među 10 najstarijih u svetu. Ovo istraživanje koje sam vam pročitao na početku govori, prema šest različitih varijanti tih statističkih pokazatelja, 2052. godine Srbija će imati manje stanovnika nego sada. To nije stvar ove, buduće vlade ili prethodne, to je stvar državne politike.
Ali je, nažalost, situacija da mi nemamo državnu politiku vezano za demografsku situaciju u Srbiji i kako je poboljšati. Neće ni ova mera Vlade, da budemo pošteni jedni prema drugima i prema građanima Srbije, ni ova mera Vlade ne bi imala tolikog efekta, ako nije deo drugih, ali od nečega se mora početi.
Ovde je najgora situacija što svi ćute i svi se prave ludi, a činjenica je da su cene velike i da građani nemaju mogućnosti. Mogao bih razumeti da je rečeno - u redu, dali smo mogućnost mladim ljudima da dobiju stanove, da dobiju kredite, trudnice su dobile pravo na produženo bolovanje, povećan im je iznos novčanih sredstava koji primaju sa šest ili devet na 12 meseci, neće primati 50, 60 ili 70%, primaće 100% ili 120% od prosečnog ličnog dohotka u firmi u kojoj rade, da se vidi da postoji spisak mera koje imaju tu dimenziju kako poboljšati demografsku situaciju. Ali, toga nema.
Zato ovo pitanje jeste za neke od nas važno, a bogami je važno i za Srbiju, smatrali vi to ili ne, jer džabe i kompjuteri, džabe i nevladine organizacije, džabe i servisiranje svih nekih drugih stvari, ako ne bude dece, ako ne bude beba, ako ne bude novog priraštaja, neće biti Srbije, gospodo poslanici.
Zato ne mogu da razumem zašto Vlada ne izađe pošteno i kaže - nismo planirali, uradićemo to iduće godine. Pokušavati nas praviti ludima i pričati jedno a raditi drugo, to ne može.
Zato sam i smatrao potrebnim da celo ovo izlaganje o budžetu posvetim samo jednoj temi, da bih pokazao, praktično, da Vlada radi vrlo nekorektno, ignoriše stavove npr. najmanje 40.000 ljudi koji su inicijatori ovog predloga zakona, ignoriše stav jedne poslaničke grupe, kojoj su se posle pridružile sve poslaničke grupe opozicije, ali nažalost ignoriše buduću Srbiju, jer buduća Srbija treba mlade naraštaje. A bez tih mera, koje uključuju i ovu meru, mladih neće biti.

Hvala, gospodine predsedavajuće, poštovane kolege narodni poslanici, javio sam se kao i predsednik SPS Ivica Dačić i kolega Zvonko Stević da ukažem na jednu pojavu koja je za naše uslove potpuno nenormalna, a nama se dešava.
Već danima radimo do devet, deset sati uveče. Iscrpljujemo se u jednoj priči o brojnim amandmanima na predloge zakona. Sve vreme govorimo o stvarima koje imaju samo jedan cilj, a to je da se organizuju izbori za predsednika Republike.
Sem pojedinačnih istupa kolega poslanika, i to uglavnom iz redova opozicije, ovih dana se u našem parlamentu, nažalost, uopšte ne čuje reč Kosova i Metohija. Kao da su neki naprasno zaboravili tu reč. Ovo govorim vrlo otvoreno, jasno i odgovorno.
Pre neko veče sam izazvao gospodina Dulića da nam da odgovor na pitanje kada će biti sednica o Kosovu i Metohiji. Mi smo u nekom planu, programu rada Narodne skupštine Republike Srbije za decembar imali dva termina za sednice o Kosovu i Metohiji, pa tako smo bili obavešteni na sastanku kod gospodina Dulića. Sada se od jedne sednice odustalo, a pitanje je da li će biti i druge.
Čovek mora normalno da pita šta se ovde dešava. Da li stvarno predsednik države i predsednik Vlade misle da parlament ne treba da zauzme nikakav stav o aktuelnom trenutku rešavanja statusa Kosova i Metohije.
Da li smo mi, kao parlament, suvišni u toj priči? Da li nekome smetamo? Da li ćemo možda da postavimo neka neprijatna pitanja? Da li ćemo da postavimo pitanja zašto neki daju jedne, a drugi druge izjave. Mi smo u situaciji da bukvalno kao jedan pacijent smo na operacionom stolu i vade nam srce, a mi kažemo, sve je u redu. Sve je u redu, odloženo je to do sutra, prekosutra, sve je u redu. Oni su nam obećali.
Jedan ministar kaže, poštovaćemo Ustav. Drugi kaže, nama ne pada na pamet da upotrebljavamo, ili da pretimo ili da pominjemo reč vojska. Svi su se zakleli ovde pred nama i pred građanima Republike Srbije da će štiti teritorijalnu celovitost Republike Srbije. Da li stvarno ima nekoga u ovoj sali koji misli da je Narodna skupština višak u onom što se zove državna politika Republike Srbije, vezano za status Kosova i Metohije.
Mi govorimo, nisu se dogovorili danas; jeste, tačno, nisu se dogovorili danas, ali hoće u petak. Svi mediji govore da je EU gotova u tome da, mimo Saveta bezbednosti i protivno međunarodnom pravu, prizna Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu, ili kako oni kažu, nadzirana nezavisnost.
Šta ćemo mi uraditi? Mi ne znamo šta ćemo uraditi. Mi poslanici Narodne skupštine Republike Srbije ne znamo kakav će biti odgovor države. Ako postoje neke stvari koje se ne mogu javno reći, zašto ne održimo nejavnu sednicu. To nije nepoznato u istoriji parlamentarizma. Valjda možemo i mi poslanici znati nešto više od onoga što možemo pročitati u novinama. Zašto se sa inicijativama prvo izlazi u medije, pa tek onda mi a posteriori saznamo o tome.
Kolege narodni poslanici, sticajem okolnosti sam u subotu bio u Ranilugu sa kolegom Stevićem. Imali smo neke naše partijske obaveze.
Ono što smo mi čuli od svojih partijskih istomišljenika, a pretpostavljam da tako misli ogromna većina građana Kosova i Metohije, jeste da bi voleli da vide da postoji jedinstvo u Republici Srbiji i da vide da država stoji iza građana na Kosovu i Metohiji. Voleli bi da ne čuju različite izjave.
Voleli bi da se osete sigurnim, makar to bilo verbalno, makar i verbalno. Ali, mi imamo potpuno drugu situaciju, da se nijedan naš ministar ne usuđuje da kaže, poštovaću Ustavu i ono što sam izjavio, a to je teritorijalna celovitost Republike Srbije.
Da li je toliko teško reći, vojska će braniti zemlju, pa čak i oružjem. Pa šta ako je gospodin Simić rekao tako? To je logično da kaže. Neki se više ubiše da demantuju gospodina Simića, nego da kažu, država treba da reaguje vojno. Zar ne primećujete ovaj paradoks u kome živimo, da nam je sve preče mimo Kosova i Metohije.
Mi danas raspravljamo o budžetu. Da je sreće budžet je trebalo da bude 1. novembra u ovom domu i trebalo je da bude davno na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije. Tempirano je, prvo zakoni o predsedniku, da bi se mogli raspisati izbori, a sada kada se usvoji budžet...

Još jednu rečenicu, gospodine Mrkonjiću. Stvarno bi trebalo, gospodin Dulić je obećao da će jedna sednica biti u subotu, a druga posle 19-tog. Nema razloga da čekamo. Makar rekli, sve se slažemo, Narodna skupština ima jedinstven stav ili nema, nije važno. Ako postoji sistem podele vlasti, pa onda Narodna skupština ima svoje mesto. Ako nekom smetamo, onda i protiv toga treba da dignemo glas.
Mi smo predstavnici građana izabrani na izborima i logično je da preko nas jedino građani mogu iskazati tu svoju misao, a to je da javno i jasno kažemo svima da će Republika Srbija preduzeti te i te mere u slučaju da neko jednostrano prizna Kosovo i Metohiju. Nije dovoljna, bez uvrede, samo izjava predsednika i nije dovoljna izjava samo predsednika Vlade. Potrebno je da i Skupština stane iza jednog takvog stava. Hvala.

 Hvala, gospodine predsedavajući. Gospodin Mirko Cvetković, ministar u Vladi Republike Srbije je, po mišljenju nas poslanika SPS, povredio član 104. Poslovnika Narodne skupštine, koji se zove dostojanstvo.
Gospodine Cvetkoviću, sa zanimanjem ću pročitati ono što ste rekli. Ono što sam čuo nije mi se dopalo, ni meni, ni našim poslanicima. Ako vi mislite da neki od poslanika koji su nosioci ideje da treba ukinuti PDV, da su motivisani materijalnim razlozima, onda ste vi promašili mesto, a pogotovo da ne govorim o načinu komuniciranja. Ako ne cenite nas poslanike, onda bi trebalo da cenite sebe, gospodine ministre. Gospodine ministre, obratite pažnju na ono što govorim, vama se obraćam.
Citiram, ovo je jun kada smo vodili raspravu o budžetu, kad ministar finansije, ovde prisutni gospodin Cvetković, kaže, a posle ću i njega citirati: ''Ministarstvo finansija podržalo je u četvrtak inicijativu 16 nevladinih organizacija da se smanji iznos PDV-a pri kupovini hrane, odeće i opreme za bebe, ali i primeni niz drugih mera kako bi se snizile cene''. Sad vas citiraju: ''Podržavam ovu ideju za koju je za svega 12 sati skupljeno 40 hiljada potpisa. Ne smatram, međutim, da je jedino rešenje u smanjenju PDV-a''. Znači, vi ne dovodite u pitanje smanjenje PDV-a, a sada sve one druge koji se zalažu za tu ideju kvalifikujete na jedan vrlo nedostojan način.
Da ne pominjem, to ću sutra kada budem govorio o ovoj temi, pet različitih izjava koje ste dali u junu povodom te teme.
Pomenut je gospodin patrijarh Pavle, njemu je predsednik Vlade obećao javno da će se ukinuti PDV. Da li je gospodin patrijar Pavle motivisan materijalnim razlozima? Da li je materijalna dobit i kod njega prisutna, ako su poslanici takvi kakvim nas smatra gospodin Mirko Cvetković? Da li je i gospodin patrijarh Pavle neko ko je motivisan materijalnim razlozima kad traži ukidanje PDV-a?
Verovatno, bar po mišljenju vas, drugova levičara iz DS. Kod vas je sve materijalno. Ne može čovek da pokrene nešto drugo, da predloži, da ima inicijativu, ako neko nema materijalno, jer ste naučili na materijalno. Ako neko može za tri godine da stekne imovinu od 11 miliona evra, onda potpuno razumem motive, načine, korene razmišljanja o ovome.
Mi smo imali jednu plemenitu ideju na umu i niko nas nije ubedio da to nije ispravno, a pogotovo što i sam ministar priznaje da je to jedan od načina na koji bi se moglo rešiti ovo pitanje. Sad što je on to rekao u četvrtak, zajedno sa gospodinom Dulićem, a u subotu promenio mišljenje, a ovde nam ispričao potpuno desetu priču, pa onda rekao da će to biti u budžetu za 2008, a sada nema ni reči o tome, to govori o Vladi i o resornom ministru, a o tome ćemo sutra još više.