Hvala, gospodine potpredsedniče. Moram reći da se za nas, poslanike SPS, povodom rasprave o ovom zakonu, i pogotovo o delu zakona koji govori o radu Saveta za nacionalnu bezbednost, postavlja nekoliko pitanja.
Naime, mi ne sporimo potrebu da postoji Savet za nacionalnu bezbednost. Takođe, mislimo da je logično da predsednik Republike bude na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost, kao neko ko izražava državno jedinstvo Republike Srbije, a naravno ako je funkcija Saveta za nacionalnu bezbednost da vodi računa o nacionalnoj bezbednosti.
Ali za nas u SPS se postavlja pitanje logične utemeljenosti ovog saveta za nacionalnu bezbednost u zakonu, pogotovo u kontekstu činjenice da pitanje bezbednosti nije sastavni deo ovlašćenja predsednika Republike koja su sadržana u Ustavu Republike Srbije. Naime, pre neki dan smo imali i zakon o predsedniku Republike, deo o bezbednosti nije sadržan u zakonu o predsedniku Republike.
Sećate se, poštovane kolege narodni poslanici, kada smo govorili o zakonu o predsedniku Republike, tada je rečeno da predsednik ima onoliko i ona ovlašćenja koja su naznačena u Ustavu, ni više, ni manje, i da se ne može posebnim zakonom, bilo kojim, vršiti proširenje vrste nadležnosti predsednika Republike.
Mi u Ustavu Republike Srbije, u članu koji reguliše prava predsednika Republike, nismo našli deo koji bi se odnosio na bezbednost i koji bi implicirao da se može formirati Savet za nacionalnu bezbednost, gde je predsednik Republike predsednik saveta. Znači, stvar je, po nama, vrlo prosta i logična. Predsednik da, savet da, ali ne na ovaj način.
Nažalost, suočavamo se već četvrti ili peti put za ovih nekoliko meseci otkako primenjujemo Ustav Republike Srbije i donosimo zakone na osnovu Ustava Republike Srbije sa jednom činjenicom da predlagač predlaže zakonske akte, zakone koje tumači na svoj slobodan način i Vlada Republike Srbije ili daje šira ovlašćenja pojedinim institucijama Republike Srbije ili ulazi u zabranjeno polje, sivu zonu, gde sama određuje određene nadležnosti.
Naime, predlagač ovog zakona pozvao se na član 97. tačke 4. i 16. kao ustavnu osnovu za donošenje ovog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije. Tačka 4. govori da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje odbranu i bezbednost Republike Srbije i njenih građana, mere za slučaj vanrednog stanja, a tačka 16. Ustava, koja se takođe odnosi na nadležnost Republike Srbije, govori o organizaciji i nadležnosti, da Republika uređuje i obezbeđuje organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa.
Ako predsednik Republike spada u republički organ, onda nije logično da Vlada prvo uređuje njegove nadležnosti, nije logično da Vlada uređuje nadležnosti predsednika Republike. Vlada može biti servis za obavljanje poslova i onoga što predsednik Republike ima kao nadležnosti utvrđene Ustavom, ali nije logično da mu Vlada određuje nadležnosti, a ispada po ovom zakonu da je Vlada ta koja uređuje rad predsednika Republike, i pogotovu nije logično da mu daje nadležnosti koje nema.
Ako je ova formulacija o formiranju Saveta za nacionalnu bezbednost i sećate se da je u vreme one kohabitacije i neposrednog pre formiranja Vlade, čini mi se u januaru ili februaru mesecu ove godine, bilo reči o tome ko treba da bude na čelu službi bezbednosti, i tada smo imali jednu formulaciju koju je dao gospodin Solana u ime Evropske unije, da predsednik Republike treba da koordinira službe bezbednosti.
Mislim da je trebalo u Ustavu predvideti i deo obaveza predsednika Republike u oblasti bezbednosti, pa da onda sve bude po nama i pravno i logično, ili u Zakonu o predsedniku naglasiti da on može u oblasti bezbednosti imati određene poslove. Ne vidimo, inače, neki drugi logičan smisao za postojanje, govorim logičan ustavno-pravni ili zakonodavno-pravni osnov za postojanje ovakve strukture Saveta za nacionalnu bezbednost.
Imam kod sebe odluku Vlade Republike Srbije iz 2006. godine o obrazovanju Saveta za nacionalnu bezbednost. Ta odluka Vlade o obrazovanju Saveta za nacionalnu bezbednost iz 2006. godine utemeljena je na odredbi Zakona o Vladi, gde se u članu 43. stav 1. Zakona o Vladi govori da Vlada može donositi odluke. Vlada je donela jednu odluku o formiranju Saveta za nacionalnu bezbednost.
Pošto imamo zakon, nesporno je da će ga skupštinska većina usvojiti, ne zbog onoga što piše u njemu, nego kako sama kaže u obrazloženju ovog zakona da bi se stvorili uslovi za izbor predsednika, da li to znači da ćemo imati dva saveta za nacionalnu bezbednost ili je eventualno ovaj savet u međuvremenu ukinut, a mi o tome ne znamo ništa.
Sećate se da je ovaj savet formiran u vreme kohabitacije, pa je trebalo naći neki mehanizam da i predsednik Republike i Vlada, odnosno predsednik Vlade u toj kohabitaciji zajednički rade poslove za koje se ceni da su bili od interesa za državu Srbiju.
Kada pogledamo jednu i drugu odluku, kada ih uporedimo videćete, poštovane kolege poslanici, vrlo zanimljive stvari. Deo o nadležnostima je u ovom zakonu, o kojem sada raspravljamo, samo malo proširen i novi je deo koji se odnosi na poslove Saveta u usmeravanju i usklađivanju rada službi bezbednosti.
Međutim, kada se pogleda struktura Saveta, tada u odluci Vlade Republike Srbije, Savet za nacionalnu bezbednost, u odluci Vlade stoji da su tamo zastupljeni i predsednik Narodne skupštine, koga sada u ovoj odluci nema, a predsednik Narodne skupštine je čovek koji, kada to treba, zamenjuje predsednika Republike Srbije, ne mnogo, tri meseca, ali ga zamenjuje i on je neko ko obavlja dužnost predsednika Republike Srbije.
U ovoj odluci Vlade Republike Srbije je utvrđeno da član Saveta jeste i potpredsednik Vlade. U ovoj odluci Vlade stoji da je član Saveta i ministar spoljnih poslova, ovde ga nema, pominju se direktori, i zanimljivo je, mi ovde govorimo da šef kabineta predsednika ima velika ovlašćenja, jer on je ovde sekretar Saveta, ali je u Birou za koordinaciju član Biroa.
Znači, šef kabineta predsednika ima dvostruku ulogu, on je suštinski taj koji operativno objedinjuje jedno i drugo, i osoba kod koje se slivaju brojne informacije vezane za pitanja bezbednosti, nacionalne bezbednosti, i šef kabineta po tome dobija daleko veći značaj po ovom pitanju nego što bi bilo logično, vezano za poslove šefa kabineta predsednika Republike Srbije.
Ako ovo znamo, onda zvuči logično, naravno mi socijalisti se sa tim ne slažemo, ali onda zvuči logično što se i za šefa kabineta predsednika Republike Srbije određuje onaj obim obezbeđenja koji ima predsednik Republike Srbije. Sećate se da smo mi socijalisti bili protiv toga da i druga lica u Republici Srbiji mogu imati isti nivo obezbeđenja kao predsednik Republike. Rečeno nam je tada od strane predlagača da ima lica koja mogu dobiti takav nivo obezbeđenja i ispada da je šef kabineta takva osoba. Jer, izvinite osoba koja je sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i istovremeno član Biroa za koordinaciju službi bezbednosti i izvršavanje zaključaka Saveta, onda on postaje za poslove bezbednosti izuzetno značajna ličnost.
Kada pogledate Savet, ko radi operativno, u odluci Vlade stoji da sednicama, zanimljivo je, naizmenično predsedavaju predsednik Vlade i predsednik Republike. Jednu sednicu jedan, drugu sednicu drugi, kohabitacija praktično na delu. Jednom sednicom ću predsedavati ja, dnevni red će biti takav i takav, a drugom ćeš ti, pa će dnevni red biti takav i takav.
Ta kohabitacija i ovo zamenjivanje, čas ovako, čas onako, vidi se i u delu onih poslova koji se zovu sekretar i zamenik sekretara Saveta. Mi ovde sada imamo sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, šef kabineta predsednika, a u odluci Vlade sekretar je generalni sekretar Vlade Republike Srbije. Zanimljivo je, njegov zamenik je šef kabineta predsednika Republike.
Poštovane kolege narodni poslanici, nisam slučajno ukazao na ova dva saveta, na strukturu koja prati ova dva saveta, pošto nije logično da u jednoj državi postoje dva saveta za nacionalnu bezbednost, mi bar nismo obavešteni, niti nam je ministar rekao koji je od strane Vlade zadužen da prati ovaj zakon u skupštinskoj raspravi, da ovog drugog saveta nema, da je ukinut ili da nam je naznačio da će nakon osnivanja i početka rada ovog saveta za nacionalnu bezbednost, kažem ovog na osnovu ovog zakona, ovaj drugi prestati da postoji. Ali, ovaj drugi savet pokazuje, crno na belo, kako treba jednostavno naći sva formalno-pravna rešenja kako bi se neki odnosi uspostavili ili trajali, ako se mogu kvalifikovati u nivou korektnosti.
Možda je zadatak ovog saveta za nacionalnu bezbednost tada bio, kako oni vole popularno da kažu - hvatanje haških begunaca, pa objedinjavanje svih informacija vezano za stanje nacionalne bezbednosti u državi na jednom mestu, koordinacija tih poslova i možda izdavanje nekih zapovesti koje po njihovom mišljenju mogu doneti neki konkretan cilj, a to je, kako oni vole da kažu, izručenje haških optuženika i predaja Karli del Ponte.
Ovo pominjem zato što ove stvari ne treba prenebregnuti, ne treba ih zapostaviti, ne treba ih staviti u drugi plan. Činjenica je da imamo Savet za nacionalnu bezbednost u Republici Srbiji. Mi socijalisti stvarno mislimo da Savet treba da postoji. Ono o čemu treba diskutovati je nadležnost Saveta, struktura Saveta i da li jedna osoba u Savetu, u ovom slučaju šef kabineta predsednika, stvarno treba da ima operativno toliko obilje podataka. Ispada da je važniji šef kabineta predsednika nego ministar unutrašnjih poslova ili ministar odbrane, ili neka druga osoba u ovom lancu komandovanja.
Napose što mi raspravljamo o ovom zakonu i ne znamo šta je strategija nacionalne bezbednosti. To je jedna stvar koja se retko pominje, ali nažalost govori o stanju u zemlji. Kad smo imali zakon o vojsci, nismo raspravljali ni o strategiji bezbednosti, ni o doktrini odbrane. Nismo raspravljali o onim stvarima koje bi bile normalne za jednu državu, da se prvo strategija nacionalne bezbednosti stavi na dnevni red Narodne skupštine Republike Srbije, da se o tome raspravlja, pa tek posle toga da donosimo neke zakone koji bi pratili raspravu o jednom tako značajnom pitanju kao što je nacionalna bezbednost.
U svakom slučaju, poslanici SPS smatraju da je ovo pitanje trebalo urediti na drugojačiji način. Ne možemo razumeti da se predsedniku daju ovlašćenja koja Ustav ne predviđa, jer kada je reč o predsedniku, oni ima u stavu 2. člana 112. nadležnosti koje su formulisane, da predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.
Nigde se ne pominje, ni u ovim prethodnim odredbama vezanim za nadležnost predsednika Republike, deo obaveza vezano za bezbednost.
Znamo da će ovaj kratkoročni cilj, a to je donošenje zakona da bi se raspisali izbori, da je on jači argument i činjenica, kako voli moj kolega Dušan Bajatović da kaže, glasačka mašina od 126, da je to najjači mogući argument koji Vlada ima kad treba da donese neki zakon.
Dva najjača argumenta za ovaj i slične zakone jeste - ima nas 126, možemo da izglasamo zakon i tako smo se dogovorili. Tu priča počinje i završava se. Mi poslanici opozicije, koliko god se trudili da smisleno, logično obrazložimo naše amandmane, da ukažemo na manjkavosti zakona, da predložimo moguća rešenja, sve se to odbija o zid ćutanja ministra kad ga ima, ili jednostavno skupštinska većina eventualno primi k znanju i te naše reči ostaju da lebde u vazduhu i što građani Republike Srbije mogu da ih čuju. Donosi se rešenje i usvaja zakon koji služi održavanju koalicije. Nažalost, i ovo je jedan od takvih zakona. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Evo, mi Obradovići se razumemo. Javio sam se po istom osnovu kao i kolega Vujadinović da ga obavestim da je lepo što Vlada brine o penzionerima, ali to je kratkoročna mera. Ako Vlada misli na penzionere u meri u kojoj to oni zaslužuju, onda je potrebno promeniti zakon, promeniti sistem obračuna penzija, pa dati penzionerima mogućnost da primaju onolike penzije koje će im omogućiti dostojan život, jer po sadašnjem načinu obračuna i usklađivanja penzija oni nemaju primanja dostojna života penzionera. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući. Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi danas raspravljamo o jednoj jako važnoj temi, ali moram reći, u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, da važnost teme ne prati sadržaj zakona. Treba biti pošten, pa reći da ovo nije zakon o spoljnim poslovima Republike Srbije; ovo je zakon o radnopravnom statusu Ministarstva i zaposlenih. Jer, bez uvrede, da je ovo zakon o spoljnim poslovima Republike Srbije, onda bi se on kretao između ustavnih odredaba o spoljnoj politici, pa bi, po mom mišljenju, trebalo da razradi mnogo toga što ovde nije rečeno.
Naime, u članu 123. Ustava Republike Srbije stoji da Vlada utvrđuje i vodi politiku. U članu 112. Ustava stoji da predsednik predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu.
U članu 124. stoji da je Vlada odgovorna Skupštini za politiku Republike Srbije. U članu 97. stoji da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje međunarodni položaj Srbije i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.
Bilo bi logično da u ogromnom delu ovog zakona bude uređen odnos između ovih institucija, i da vidimo u tom kontekstu i položaj Ministarstva, ali i položaj Skupštine.
Vi ste pomenuli da imate želju, ali niste imali vremena, da nas upoznate sa onim što jeste politika Vlade. Mi ne znamo šta je politika Vlade iz oblasti spoljne politike. Mi imamo ekspoze gospodina Koštunice, evo ga tu, ali to je ekspoze Vlade od 15. maja.
Mnogi poslanici koji ovo slušaju i građani Republike Srbije će se lako složiti, kada budem naveo konkretne primere, da Vlada ne brani ono što je predsednik Vlade izneo kao elemente spoljne politike, ili bar ne svi ministri u Vladi.
Znate kako, imamo retku priliku da vas vidimo ovde, retko nam dolazi na dnevni red tema spoljne politike; dobijemo zakon o spoljnim poslovima, a pričamo o statusu zaposlenih i o tome da li će imati pravo na nadoknadu i ovo. To, po mišljenju nas socijalista, nije zakon o spoljnim poslovima. Sigurno zakon u jednom delu treba da sadrži ove elemente, ali zakon o spoljnim poslovima bi trebalo da sadrži nešto potpuno drugo. Čini mi se da bi bilo logično da u zakonu o spoljnim poslovima, pored obaveze Vlade, ministra da podnosi ekspoze o spoljnoj politici, da eventualno poslanici o tome raspravljaju, da se vidi uloga odbora Skupštine Republike Srbije.
Ako koristimo iskustva drugih, zašto, primera radi, nismo predvideli mogućnost da naš Odbor za inostrane poslove razgovara sa kandidatima za ambasadore. Ne treba možda to da bude uslov za imenovanje, ali da vidimo kakve su nam osobine budućih ambasadora, pored onih psihofizičkih, da li su i u ovom drugom delu obavljanja poslova kompetentni da taj posao zajednički rade.
Potpuno sam ubeđen da većina narodnih poslanika Republike Srbije apsolutno u ovom trenutku stoji iza onoga što se zove spoljna politika ili državna politika Republike Srbije, vezano za Kosovo i Metohiju, ali nisam ubeđen da tako stvari stoje što se tiče ostalog.
Dozvolite mi, gospodine ministre, čitam ekspoze predsednika Vlade gde kaže - temelji i pravci naše spoljne politike ... i tako dalje, i kaže - naporedo s tim, posebna pažnja biće posvećena daljem unapređenju odličnih odnosa sa Rusijom. Od vanevropskih država Srbija ima poseban interes da razvije dobre odnose sa SAD, a među drugim vanevropskim državama spoljnopolitički prioriteti su Kina i Indija.
Znate kako, gospodine ministre, kada čujemo ministre Vlade Republike Srbije, neki mnogo veću pažnju posvećuju odnosima sa NATO-om. Ako mislite da su odnosi sa NATO-om deo, suština odnosa sa Amerikom, okej, i to treba reći, ali to nije deo spoljne politike Vlade Republike Srbije. Čak smo juče kritikovali gospodina Šutanovca što je sebi dozvolio da govori o njegovom odnosu prema NATO-u, partijski da, ali državno ne, dok država ne uredi to pitanje.
To su te stvari gde se razlikuje profesionalizam, državno, partijsko ili lično. Ja mislim da svi mi treba da insistiramo da što više bude profesionalnog i što više državnog.
Kada pominjem profesionalizam, vi ste pomenuli podmlađivanje diplomatije. Svaka čast mladim kadrovima, ali držite se ovih profesionalaca, jer će vam oni dati dobar savet šta uraditi u određenom trenutku. Mi smo našu diplomatiju devedesetih godina, zbog sankcija, izolovanosti itd., doveli u jedan čudan položaj, kada nije bilo moguće osvežiti na pravi način, ali, nažalost, posle 2000. godine doživeli smo sunovrat, jer je svašta bilo u diplomatiji.
Mi smo ponešto čuli i od naših kolega koji su bili u SMIP-u, pa su imali prilike da nam kažu o šikaniranju koje su doživeli, sve pod firmom da nisu podobni da brane profesiju i interese države Republike Srbije.
Onda smo čuli da je svakojaka vrsta ljudi, da ne pominjem profesionalizam, jer toga nije bilo... Svaka čast većini, ali je bio dobar broj onih koji nisu imali profesionalne uslove da se bave tim diplomatskim poslom - od toga da konobar, kelner dobije da vodi neku diplomatsku misiju. Nažalost, i toga je bilo, to je katastrofa.
A da ne pominjem ljude koji su vodili Ministarstvo inostranih poslova. Za mene su frapantna dva primera. Ministar spoljnih poslova državne zajednice Srbije i Crne Gore gospodin Vuk Drašković je sebi dozvolio da javno kaže neistinu da je Srbija činila etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji. Sada uporedite tu izjavu ministra spoljnih poslova jedne suverene države, u vreme kada se vodi spor pred Međunarodnim sudom u Hagu, a pogotovu u kontekstu onoga što je Haški tribunal tada radio. Ili, izjava ministra spoljnih poslova pre njega, gospodina Svilanovića, koji nam je javno najavljivao ko će biti predmet optužnice Haškog tribunala.
Oni su se bavili više svojom sudbinom u tim vremenima i kako biti, evo sada biram najblaži izraz, dobar sa nekim koga oni verovatno preferiraju ili ko prema njima ima određene obaveze. To nije bila spoljna politika države. Mi još uvek ne znamo šta je spoljna politika i ovaj zakon neće biti zakon o spoljnim poslovima ili o spoljnoj politici Srbije. Mi imamo samo ekspoze predsednika Vlade, imamo vaše izjave.
Mislim da bi Skupština Republike Srbije što pre trebalo da dobije izveštaj, barem u onom delu, gospodine ministre, na koji se odnosi ovaj zakon u onim prvim članovima, sa kojima se ja slažem, sa ovim ostalim ne, bez uvrede, koji govori da Ministarstvo inostranih poslova analizira međunarodne odnose Srbije sa drugim državama, međunarodnim organizacijama, govori o nacionalnoj bezbednosti... Sve nam to treba, a mi to nemamo.
Mi to nemamo, a znate kako, čini mi se da bi Narodna skupština Republike Srbije trebalo da bude sa tim upoznata, ne ovako preko jednog zakona ili jedne tačke, primera radi oko Kosova, nego generalno da znamo.
Ako je Srbija već 17 meseci samostalna država, onda je krajnje vreme, to smo rekli juče gospodinu Šutanovcu, da znamo i šta su nam strategija nacionalne bezbednosti, strategija odbrane, šta je doktrina odbrane i šta je spoljna politika, šta je sadržaj te spoljne politike. Sve to treba da znamo da bismo ličili i mi malo na jednu ozbiljnu državu.
Dok sve to ne znamo, sve su to izrazi pojedinačni, nažalost, ponekad potpuno suprotstavljeni, i zbunjujete i narodne poslanike, a zbunjujete i građane Republike Srbije.
U ime poslaničke grupe spremio sam dosta toga, ali imaju i moje kolege nešto da kažu. Ja ću skrenuti pažnju gospodinu ministru samo na nekoliko nedorečenosti u ovom zakonu o spoljnim poslovima. Mislim da bi to trebalo rešiti. Naime, to je vezano za nadležnosti Ministarstva. Prva formulacija je - predstavlja, uz predsednika Republike... Ustav je vrlo eksplicitan, vezano za nadležnosti predsednika Republike, ne možete mu uzeti nadležnosti. Vlada vodi i utvrđuje politiku. Ministarstvo je organ uprave, a uprava ne može predstavljati Republiku u inostranstvu. Ovaj savet, ako to radite da biste, kako bih rekao, naknadno formalizovali nešto što već postoji, to je jedna stvar, ali mislim da su ove formulacije, ovde iznete, vrlo loše.
Ima još puno toga. Skrenuću samo pažnju na još jedan stav. Molim vas, gospodine ministre, član 15. ovog zakona kaže da Vlada utvrđuje predlog o postavljenju šefa stalne diplomatske misije, o čijem postavljenju, po dobijanju agremana, odlučuje predsednik. Izvinite, "po dobijanju agremana", u Ustavu Republike Srbije, vezano za nadležnosti predsednika Republike, tako ne stoji. Predsednik Republike postavlja i opoziva ambasadore, po dobijanju agremana, pa onda predsednik... Odnosno, valjda bi bilo logično da se pre toga postigne saglasnost između predsednika i Vlade oko kandidata. Jer, može se desiti, gospodine ministre, hipotetički, da dobijemo agreman, a predsednik kaže - neću da ga postavim. Šta smo onda uradili? Izbrukali smo zemlju. To je hipotetički vrlo moguće. Mi sada imamo skupštinsku većinu i predsednika iz iste političke opcije, a imali smo u prethodnom periodu kohabitaciju. Znači, moglo se praktično desiti ili da predsednik odbije ili da ne postavlja ambasadore, kao što je nažalost bilo u jednom dužem vremenskom periodu. O ostalim stvarima, kroz amandmane. Hvala vam.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi poslanici SPS smatramo da Narodna skupština Republike Srbije i generalno javnost Republike Srbije nije poklonila značaj ovim zakonima kakav oni zaslužuju.
Činjenica je da prvi put posle 17 meseci otkako je Srbija samostalna da mi raspravljamo o ovako dva važna zakona. Nažalost, mislim da u javnosti nije pripremljen teren za donošenje ovih zakona na način kako to zaslužuje, jer pitanje vojske i odbrane je od primarnog značaja za Republiku Srbiju, jer nažalost opet ovi zakoni imaju funkciju samo da pripreme zakonski teren za održavanje izbora za predsednika Republike Srbije.
To je činjenica, stvoriti zakonske uslove da predsednik Republike može biti izabran, obrnuto da bi se koalicija održala na vlasti, to je nažalost svrha donošenja ovih zakona.
Nismo čuli danas od strane predstavnika Vlade detaljnije obrazloženje svega ovoga što bi, po mišljenju socijalista, trebalo reći kada se raspravlja o zakonu o vojsci.
Da donošenje zakona ima kratkoročan cilj možda bolje od ove moje reči govori činjenica da mi nismo do sada raspravljali i o pitanjima koja bi, po našem mišljenju, trebalo da idu zajedno sa zakonima o vojsci i zakonima o odbrani, a to je pitanje strategije nacionalne bezbednosti, pitanje strategije odbrane Republike Srbije i pitanje doktrine vojske Republike Srbije, zato što su to pitanja koja su apsolutno komplementarna sa ovim.
Čini nam se da bi bilo bolje i logičnije, zahvalnije da su ta pitanja bila na dnevnom redu, pa da ceo set pitanja ili bar ono što je u domenu Narodne skupštine Republike Srbije bude predmet rasprave Narodne skupštine Republike Srbije. Ovo govorim ne slučajno.
Imamo utisak nažalost da se beži od te teme strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije iz krajnje pragmatičnih razloga.
Em nam je vojska dovedena u situaciju u koju jeste, objektivno ruinirana na različite načine, a možda se izbegava jasno definisati šta je ono što se smatra suštinskim u strategiji nacionalne bezbednosti, u strategiji odbrane zemlje u odnosu na stanje u kome se Srbija nalazi.
A stanje u kome se Srbija nalazi, nažalost, ugrožena je njena teritorijalna celovitost iznutra i spolja i u tom kontekstu mislim da je jako loše što pojedini predstavnici Vlade uzimaju sebi za pravo da govore u ime građana Republike Srbije.
Ministre, moram nažalost u kontekstu toga i vas prozvati. Mislim da nije dobro za vojsku Republike Srbije, za građane Republike Srbije, za državu Republiku Srbiju, da nije dobro da uzimate sebi za pravo da dajete izjave o NATO-u, vi to kao ministar vojni ne bi sebi smeli dozvoliti, kao partijski funkcioner to je u redu, ali kao ministar vojske to ne bi smeli, jer niti se ministarstvo o tome izjašnjavalo, niti je Vlada Republike Srbije o tome zauzela stav, niti Narodna skupština Republike Srbije, kao najznačajnije telo izabranih predstavnika građana Republike Srbije, o tome donelo neki svoj sud.
Nas u SPS bi zanimalo, jer smo očekivali da to danas čujemo iskreno od predstavnika Vlade Republike Srbije, pogotovu ministra odbrane, da čujemo šta vojska Republike Srbije danas jeste, koliko pripadnika vojske Republike Srbije ima, koliko je u toj strukturi civila, koliko je regruta, koliko oficira, koliko podoficira, šta i koliko imamo i kakvo oružje imamo, šta od toga, da li imamo, koji su rodovi vojske organizaciono, da li imamo ili nemamo avione, kako stoje stvari sa tenkovima, topovima, sa osnovnom vrstom oružja.
Jer čini mi se ako danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije razgovarajući o ovim dvema temama koje imaju smisao sa onim što govorim ne čujemo te podatke, onda ipak ostajemo uskraćeni jednim delom za odgovore šta je vojska Republike Srbije danas i šta je suština zakona o vojsci i zakona o odbrani.
Ne treba zaboraviti, Vojska Republike Srbije je objektivno kažnjena posle 2000. godine zbog onoga što je 1999. godine radila. Nažalost, vođena je jedna jako velika kampanja protiv vojske Republike Srbije, protiv vojske SRJ, ali u strukturi te vojske najveći broj, naravno, činili su ljudi iz Republike Srbije.
Vođena je jedna kampanja i od strane zemalja zapada koje su izvršile agresiju na našu zemlju, vođena je nažalost i kampanja od domaćih političkih predstavnika, u prvom redu od one strukture koja se zvala nekadašnji DOS, i u tome su zdušno pomagale nevladine organizacije. Vojska je ruinirana na različite načine i došla je na grane na koje je došla.
Mislim da bi u tom kontekstu bilo dobro da od ministra odbrane čujemo kakav je položaj vojske drugih zemalja u okruženju u odnosu na broj stanovnika, jer ima neki podatak da, primera radi, zemlja Grčka, zemlja članica NATO, ima daleko veći broj nego što se preporučuje nama. Pogotovo je posebno pitanje po kojim je kriterijumima Vojska Republike Srbije svedena na ovaj kvantitativan broj.
Očekujem da to vi kažete i po kojim kriterijumima je jednostavno u međuvremenu izvršena redukcija brojnog sastava armije proteklih nekoliko godina.
S obzirom da nemam još mnogo vremena, a ima puno toga što bi se moglo reći o ovim pitanjima, podneli smo u ime SPS trideset i nešto amandmana i ima puno toga što valja reći, ali ću, dozvolite, vašu pažnju samo zadržati na jednom pitanju, pošto ćemo o ovim stručnim pitanjima razgovarati po amandmanima.
Ministre, mislim da bi bilo dobro da nam kažete šta će biti sudbina vojnih pojedinih penzionera, zato što mi mislimo da se njihova stečena prava ne mogu umanjivati, da oni ne bi trebalo da dožive sudbinu ljudi koji su bili u vojsci ceo svoj život, obavili jedan za državu strašno važan posao i da onda dođu u situaciju da objektivno njihova sudbina bude teška.
Naravno, pretpostavljam da intencija države treba da bude da se ukupno poboljša položaj penzionera. Postavlja se jedno pravno i logično pitanje - da li vojni penzioneri mogu da, u odnosu na prava koja su imali, budu dovedeni u jednu drugu i pravnu i faktičku situaciju.
Što se tiče nas iz SPS, mi ćemo sačekati izjašnjavanje Vlade o ovim amandmanima, kažem, ima ih tridesetak.
Mislimo da bi ovu raspravu, generalno i oko amandmana i oko zakona u načelu, trebalo svi zajedno iskoristiti da građane Republike Srbije upoznamo ne samo o stanju vojske, nego da vidimo šta je to što Srbiji treba u odnosu na ovo što čine elemente strategije, a pošto, koliko shvatam, u ovom trenutku još uvek ne možemo razgovarati niti o nacionalnoj strategiji, niti o strategiji odbrane, niti o drugim relevantnim dokumentima od značaja za Vojsku Republike Srbije, a pogotovo za bezbednost Republike Srbije.

Javio sam se u ime poslaničke grupe SPS da odgovorim na jedno od ovih pitanja koje je postavio kolega Maraš.
Kolega Maraš, ako ste bili u Srbiji devedesetih godina, onda ste živeli kao i svi ostali građani Republike Srbije. Ako ste živeli negde drugde, onda nam malo ispričajte o tim svojim iskustvima, zato što je život ogromnog broja građana Republike Srbije bio uslovljen stanjem u Republici Srbiji.
Za to stanje su bili odgovorni oni koji finansiraju stranke slične vašoj i koji imaju eksponent u ovoj zemlji, koji govore politiku zapadnih zemalja. Setite se, gospodine Maraš, ako već ne znate, da vas ja podsetim, da su sankcije Srbiji bile uvedene 31. maja 1992. godine zbog podrške srpskom narodu preko Drine, zbog izmišljenog zločina, koji je posle par godina i dokazan.
Setite se, gospodine Maraš, da su one zemlje koje podržavaju vašu stranku i pojedince u vašoj stranci koji sigurno, i logistički i finansijski, na loš način pružaju podršku, da su vodili kampanju i protiv Srbije i protiv srpskog naroda i da su one zločine u kojima je nažalost stradao nevin narod na drugim mestima pripisale Srbima, da su vodili akciju bombardovanja srpskog naroda u Republici Srpskoj, da su vodili logistički i na svaki drugi način one akcije koje su 1994. i 1995. godine dovele do etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske.
Setite se, gospodine Maraš, da su postigli zacrtani cilj, koji im je Tuđman postavio, da broj Srba u Hrvatskoj smanje sa 12,4 na 3,8%, da ih učine, nažalost, beznačajnim faktorom u strukturi stanovništva Hrvatske i, po njima, da ne mogu više biti remetilački faktor za državu Hrvatsku. Setite se, gospodine Maraš, da su one zemlje koje podržavaju vašu stranku i pojedince u vašoj stranci izazvale Račak i stvorile povod za bombardovanje naše zemlje 1998. godine.
Onda se setite, gospodine Maraš, da su te stranke i te zemlje i finansijski pomagale Peti oktobar. I jeste, najveće zlo u istoriji srpskog naroda je Peti oktobar, zato što to nije bio spontani izraz naroda zbog nekog navodnog nezadovoljstva, nego dobro organizovana akcija koja je planirana mesecima unapred u Skupštini grada Beograda i nju je vodio pokojni premijer gospodin Đinđić.
Ako meni ne verujete, pročitajte knjigu i ono što je on napisao o 5. oktobru, pa ćete videti da je sedeo u Belom dvoru i dogovarao se kako izbore pretvoriti u spontani izraz naroda protiv navodno pokradenih izbora. Ko je dobijao zadatke da kontroliše vojsku, ko je išao sa policijom, ko je zaprečavao Beograd sa juga, ko je sa severa, ko je sa zapada? Dobićete mnoge, mnoge zanimljive odgovore. Evo ga, gospodin Milivojević priznaje da je sa juga. Šta je Otpor radio u Budimpešti, kako su dobijali pare za tu navodno svoju političku aktivnost? Kako su se vraćali sa vrećama punim novca? Pa nam onda pričajte o godinama.
Na kraju krajeva (gospodine predsedavajući, još jednu rečenicu), za nekoliko dana ulazimo u 2008. godinu. Mi smo živeli u jednoj jako teškoj deceniji zato što smo bili kažnjeni od međunarodne zajednice za politiku koju smo vodili. Od 5. oktobra smo slobodna, samostalna, nezavisna, demokratska, transparentna, otvorena na svaki način, država, pa pogledajte gde smo stigli, pogledajte kakvi su rezultati.
Ali, nemojte da upoređujete ekonomske rezultate sa devedesetom i sa sankcijama, nego nam pokažite šta je to urađeno. Srbija je opljačkana, ponižena i otima joj se zemlja. Hvala vam.

 Ovu priču o amandmanu bih počeo na drugojačiji način u odnosu na ono što je rekla moja koleginica Vjerica Radeta.
Neću reći ko nije, ali ću reći ko jeste, jer bi građanima Republike Srbije bilo zanimljivo da čuju ko jeste u sali Narodne skupštine, kada raspravljamo o zakonu o predsedniku. Očigledno one stranke koje su zainteresovane za izbor predsednika Republike i koje su zainteresovane da ceo posao izbora predsednika Republike protekne na najbolji mogući način. To su, nesporno, kolege iz SRS, kolege iz DS i, naravno, mi iz SPS.
Izašao sam da, u ime poslaničke grupe SPS, obrazložim amandman kolege Milisava Petronijevića na član 15. Kolega Petronijević je predložio svojim amandmanom da se član 15. proširi time što će se, pored postojeće formulacije, dodati i stav: "Ako je na glasačkom listiću zaokruženo lično ime kandidata ili je istovremeno zaokružen redni broj i lično ime kandidata, takav listić smatraće se važećim".
Mi iz SPS smatramo da se amandmanom precizira da se važećim glasačkim listićem smatra i listić na kome je jasno zaokruženo samo ime, odnosno ime i redni broj kandidata. Predlogom zakona nije ova mogućnost precizirana, te može u izbornom procesu, odnosno u postupku utvrđivanja rezultata izbora, biti proizvoljno tumačeno rešenje koje je dao predlagač zakona.
Mi smatramo da se amandmanom takva mogućnost eliminiše. Dozvolite mi da pročitam odgovor Vlade na ovaj amandman druga Milisava Petronijevića. Obrazloženje Vlade glasi: "Amandman se ne prihvata. Dovoljno je odrediti šta je nevažeći listić, pa da se istovremeno otkrije i pojam (znači treba da otkrivamo) važećeg listića. Ne mogu uporedo da u istom zakonu postoje i definicija važećeg i definicija nevažećeg glasačkog listića, pošto uvek postoji neki slučaj važenja ili nevaženja glasačkog listića koji tim dvostrukim definicijama nije obuhvaćen.
Recimo, amandman ne odgovara na pitanje da li je važeći glasački listić onaj u kome je zaokružen samo naziv predlagača, ili je zaokružen i naziv predlagača i lično ime kandidata ili je zaokružen redni broj i naziv predlagača itd. Sve su to slučajevi iz prakse u kojima se smatra da je glasački listić važeći, a nisu navedeni u amandmanu".
Ovo obrazloženje Vlade Republike Srbije je bolje nego ijedan argument koji bi se mogao izgovoriti u prilog ovom amandmanu, a u stvari govori o potrebi da se amandman prihvati. Bez uvrede, kolege narodni poslanici, mislim da nije zadatak biračkog odbora koji treba da utvrdi rezultate izbora na određenom biračkom mestu, da otkriva istine, da otkriva pojam važećeg listića, odnosno da praksa pokaže koji je listić važeći ili ne važeći.
Mislim da su kolega Milisav Petronijević i SPS apsolutno u pravu i pravo za tu tvrdnju mi daje i član 17. ovog predloga zakona koji govori šta se smatra nevažećim listićem.
Nevažeći glasački listić je glasački listić koji nije popunjen ili glasački listić koji je tako popunjen da se ne može pouzdano utvrditi za kog kandidata je birač glasao.
Suština je da je važeći glasački listić onaj glasački listić iz koga se apsolutno može utvrditi pouzdano za koga je neko glasao. Izvinite, kolege narodni poslanici građani Republike Srbije, koji možda gledaju ovaj prenos, amandman kolege Milisava Petronijevića upravo i ima taj smisao da se njim apsolutno može utvrditi za koga je glasao. Ako neko zaokruži redni broj ispred imena i prezimena kandidata, ili zaokruži ime i prezime kandidata ili i jedno i drugo, to je dokaz da se apsolutno može utvrditi za koga glasa.
Prema ovom zakonu, glasa se samo za jednog kandidata tako što se zaokruži redni broj ispred imena i prezimena. Zaokruži se redni broj i onda se taj listić smatra važećim. Sve ostalo je nevažeće. Ukoliko se desi, kako kaže zakonodavac, u praksi, da neko zaokruži i ime i prezime kandidata, ili redni broj i ime prezime kandidata, onda će birački odbor reći, izvinite, zakon to ne predviđa, iako se zaokruživanjem i rednog broja i imena i prezimena kandidata apsolutno može utvrditi izborna volja građana, onda predlagač može da kaže, izvinite, u članu 15. stav 2. stoji samo redni broj ispred imena kandidata i to se ne može prihvatiti.
U ime SPS ukazujem i mi mislimo da je ovo ozbiljan problem i da bi bilo apsolutno potrebno ovaj amandman prihvatiti. Ne možemo da shvatimo predlagača da odbija ovako smislen amandman, sem ako to odbija iz razloga što je to predložila opozicija.
U situaciji kada sve manje građana Republike Srbije izlazi na izbore, iako smo 2003. godine izmenama Zakona o izboru predsednika ukinuli onaj za mnoge ogroman uslov važenja izbora, da mora glasati 50 plus 1 posto upisanih birača, činjenica je da kao reakcija na postojeće ekonomsko i političko stanje u Srbiji, ono što radi tzv. demokratska vlast u ovim godinama posle 2000. godine, sve manje i manje ljudi izlazi na izbore.
Mi ovim stvaramo uslove da i to neposredno izražavanje građana i neposredno izražena volja može biti dezavuisana. Problem uopšte nije tako sitan i tako banalan kao što bi se moglo shvatiti. Imamo u praksi različitu situaciju, da nažalost ni sve stranke ne mogu biti zastupljene u biračkim odborima, iako zakon to drugojačije kaže.
Verujte mi na reč, u ovih proteklih nekoliko godina smo se uverili da zakon ima svoj smisao u toku postupka, ali se u praksi i na terenu dešava nešto potpuno drugačije. Nije nevažno šta će biti važeći glasački listić i šta će biti nevažeći glasački listić. Stavite se u kožu bilo kog kandidata, gde će birački odbor reći da listić nije važeći.
Ovo govorim i sa stanovišta činjenice kakvo je biračko telo Srbije, da ima dosta starijih ljudi, da ima dosta ljudi sa određenim stepenom obrazovanja. Uzmite situaciju da se prijavi sedam-osam kandidata, što je realno očekivati, jer biće i stranaka i pojedinaca koji će učestvovati u izborima za predsednika Republike. Da li je moguće da svako od ljudi koji budu učestvovali na izborima, a kažem struktura biračkog tela Srbije je da su dominantni u biračkom telu uglavnom stari ljudi, da li će oni baš onako, da kažem hirurški precizno, moći da zaokruže samo redni broj ispred imena kandidata, kao neophodan uslov po ovom zakon da bi mogao listić biti prihvaćen.
Ako je suština glasanja da se pouzdano može utvrditi za koga je neko od građana glasao, onda je sasvim logično da se prihvati ovaj amandman kolege Milisava Petronijevića, jer zaokruživanjem i rednog broja i imena i prezimena kandidata, pa apsolutno se može utvrditi izborna volja.
Ne treba da stvorimo nijedan zakonski uslov da bude proizvoljnog tumačenja, jer kažem još jedanput, situacija ima raznih. Može se desiti da se proglasi ogroman broj glasačkih listića, gde je nesporno da je iskazana biračka volja u korist jednog kandidata, da je birački odbor koji je u sastavu drugačijem, da to proglasi nevažećim.
Ovo govorim ne slučajno. Mi socijalisti smo imali vrlo loše iskustvo. Primera radi, kada je bio referendum o gradonačelniku Gornjeg Milanovca, s obzirom da su sve stranke bile na jednoj strani, a on na drugoj, verovali ili ne, nismo imali predstavnika u biračkim odborima kada je sprovođen referendum. Čak ni preporuka Ministarstva da bi logično SPS trebalo da ima svog predstavnika u biračkim odborima, nije bila ispoštovana, a čime je stvoren formalno-pravni osnov za voluntarizam neviđenog nivoa.
Imali smo situaciju, primera radi, kada je bio referendum u Žabarima, gde je objektivno mali broj glasova odlučivao o sudbini predsednika opštine, koji je inače bio socijalista i koji je, hvala bogu, izdržao pritisak izjašnjavanja građana i građani su se većinom izjasnili protiv njegovog smenjivanja.
Suština je bila što su birački odbori i izborna komisija opštine proglasili ogroman broj listića nevažećim, pa onda te nevažeće listiće izvukli i nisu ih računali u broju onih ukupnih glasačkih listića. Ovo pominjem, poštovane kolege, zato što neki drugi članovi ovog zakona govore da se broj birača koji su glasali utvrđuje na osnovu broja glasačkih listića. Ne kaže se važećih i nevažećih, nego glasačkih listića koji budu u kutiji, pa će se onda izvršiti razvrstavanje na jedne ili druge.

Hvala, gospodine predsedavajući. Možda je trebalo da pričam o nekoj drugoj temi, da vidimo ko prati, a ko ne prati. Oni kojima nije interesantno, slobodno neka izađu, ionako nas ima malo, kome se ne sluša, slobodno; gospodine Milivojeviću, nemate vi obavezu da budete ovde. Trebalo bi, pošto imate predsednika i kandidata za izbore. Valjda vas interesuje. Budućeg predsednika će izabrati građani Republike Srbije, a kako gospodin Tadić radi, nažalost, veoma je diskutabilno to pitanje budućeg predsednika. Potpuno sam ubeđen da on predsednik biti neće, ali to je vaš problem.
Večerašnje zasedanje Narodne skupštine pokazuje kakvu će imati podršku na terenu. Primetite ko je od koalicije tu da podrži ovaj zakon o izboru predsednika. E, ako je ovo pokazatelj kako će izgledati podrška na terenu, crno mu se piše.
Prema tome, ozbiljno razmislite o onome što se zbiva večeras jer je to pokazatelj šta će se zbivati. Ako je gospodin Albijanić jedan u ime onih ostalih, uz svo poštovanje prema gospodinu Albijaniću, to je tanko.

Rekao sam sa stanovišta broja, kvantitet. Možda kvalitet postoji, ali je kvantitet minoran. Pošto u izborima za predsednika Republike neće kvalitet odlučivati nego kvantitet, veoma je važno da obratite pažnju na ovaj amandman, jer ćete se možda sutra češati po glavi i reći: trebalo je da prihvatimo amandman socijalista jer on daje mogućnost da se apsolutno jasno utvrdi biračka volja građana.
Gospodin Petronijević nije slučajno predložio ovaj amandman. Želimo da izbegnemo razne negativne pojave koje su se dešavale u prošlosti – da birački odbor bude taj koji će ceniti situaciju, biti izvor prakse i izvor tumačenja zakona. Bolje je napisati šta je važeći, šta je nevažeći, jer ovde je suština da se može apsolutno utvrditi šta je biračka volja.
Mislimo da je ovaj amandman izuzetno dobar, da bi njegovo prihvatanje bilo samo pomoć predlagaču, u ovom slučaju Vladi Srbije, i građanima koji budu učestvovali na izborima za predsednika Republike, pošto ćemo izbore imati očigledno u januaru, da se time da mogućnost da ne bude bilo kakvih marifetluka, da ne bude loših stvari, da ne bude mnogo nevažećih glasačkih listića, da ne bude krivotvorenja biračke volje građana, da jednostavno prava...

Hvala, gospodine Albijaniću. Mi smatramo da je ovaj amandman dobar, jer suštinski pravno daje osnov da se u toku izbora može neposredno utvrditi izborna volja.
Možda po vama ovaj amandman neće imati smisao. Mi mislimo da hoće, i u prvom i u drugom krugu, ali kada se to svede na vrlo konkretnu situaciju, onda je i te kako važna formulacija rešenja u zakonu koja daje osnov da se apsolutno tačno može utvrditi biračka volja građana.
Mi mislimo da se amandman kolege Milisava Petronijevića podnet u ime SPS, gde on traži da se zaokruživanje i rednog broja, i imena i prezimena, ili i jedno i drugo, prihvati, jer to jeste dokaz da je čovek glasao za tog kandidata i to je njegova izborna volja. A, naravno, nek pobedi onaj za koga građani budu najviše glasali. Hvala vam.

Naš kolega Milisav Petronijević je podneo amandman na član 17. zakona o izboru predsednika republike, kojim predlaže da se u članu 17. posle stava 2. doda novi stav 3. koji glasi: ''U vremenu od otvaranja do zatvaranja biračkih mesta Republička izborna komisija objavljuje podatke o toku izbora koje dobija od republičke organizacije nadležne za poslove statistike, odnosno od drugih organa za sprovođenje izbora.''
Mi u SPS smatramo da se ovim amandmanom dopunjuje član 17. Predloga zakona, tako što se utvrđuje obaveza RIK-a da objavljuje podatke o toku izbora u o toku izbornog dana, odnosno u vremenu od otvaranja do zatvaranja biračkih mesta, koje daju Republički zavod za statistiku i ostali izborni organi, birački odbori i opštinske izborne komisije.
Predlagač zakona, Vlada, povodom ovog amandmana dala je negativan odgovor. Pročitaću i u čemu se sastoji negativan odgovor na ovaj amandman. Naime, Vlada ne prihvata amandman zato što smatra da je ''posredi bitno pitanje koje treba da se uredi zakonom kojim se uređuje izbor narodnih poslanika. Dok se ono ne uredi, na izbore za predsednika Republike supsidijarno će se primenjivati zakon kojim se uređuje izbor narodnih poslanika. Isto tako i kad se to pitanje uredi, na izbore za predsednika Republike supsidijarno će se primeniti zakon kojim se uređuje izbor narodnih poslanika.''
Znači, i u jednom i u drugom, i kad se ne uredi i kad se uredi.
''Ako bi se prihvatio amandman, eventualno drukčije uređivanje objavljivanja podataka o toku izbora na dan glasanja u zakonu kojim se uređuje izbor narodnih poslanika od onog koji se predlaže ovim amandmanom, nalagalo bi izmenu Zakona o izborima za predsednika Republike.''
Oprostite, ali ovo je nesuvislo objašnjenje, jer ovo jeste zakon o izboru predsednika republike. Vlada kaže da ne može ovo da prihvati jer bi podrazumevalo izmenu zakona o izboru predsednika Republike. Pa, mi sad diskutujemo o zakonu o izboru predsednika republike i Vlada nama socijalistima i gospodinu Petronijeviću kaže da ne može zbog toga što bi to podrazumevalo izmenu ovog zakona. Ne menja se neki zakon koji nije u proceduri. Upravo razgovaramo o zakonu kojim se uređuje ovo pitanje.
Vlada je, po ko zna koji put, napravila grešku. Mislim da je ovo, što je gospodin Petronijević u ime SPS predložio, vrlo smisleno. Mislim da je jedan od dokaza da je to tako i činjenica da je ovo rešenje koje je gospodin Petronijević predložio sadržano i u delu zakona koji je bio važeći i jeste važeći dok se ovaj ne usvoji. To je da RIK treba da dobija podatke i izveštaje od organizacije nadležne za poslove statistike.
Zašto ovo pričam? Ako se stvarno želi od strane Vlade da se donese zakon kojim će se u potpunosti urediti sva pitanja izbora predsednika Republike i ako se želi stvoriti takav zakonski osnov da neće sutra pasti nijedna senka sumnje na izbor građana Republike Srbije, odnosno na to kome su oni dali poverenje, onda bi bilo logično da se ovaj amandman prihvati.
Ovo ne govorim u vetar. Sve ono što se dešavalo u godinama pre, potvrđuje osnovanost ovog amandmana. Mislim da, jednostavno, predlagač ili nije shvatio ili ne želi da shvati značaj ovog amandmana. Ovo govorim vrlo svesno, odgovorno, jer ako je shvatio onda je trebalo da prihvati amandman, a ako nije shvatio onda ima vremena da prihvati amandman.
Ako se predlagaču žurilo da postigne jedan dogovor unutar koalicije o zajedničkom kandidatu i da se što pre donese zakon kojim bi se uredio izbor predsednika Republike, pa je napravio ovu manjkavost, ona može da se ispravi prihvatanjem ovog amandmana.
Znate, poštovane kolege narodni poslanici, mnogo toga se dešava od četvrtka naveče do u nedelju naveče u osam. Od onog zakonom utvrđenog roka, kada kao počinje izborna ćutnja, 48 sati pre vremena određenog za glasanje, pa do onog zatvaranja biračkih mesta u nedelju u osam. Zar ne bi bilo logično da, ako razgovaramo o izboru predsednika Republike, da se samo državni organi, pa to je najznačajnija državna funkcija, pa izražava državno jedinstvo, to je član 1. Predloga zakona o predsedniku, zar ne bi bilo logično da izbor najznačajnije funkcije u državi bude tako uređeno da ne stavlja ni traga sumnje da se nešto može desiti što taj izbor može kompromitovati?
Zašto se predlagač poziva na Zakon o izboru narodnih poslanika ili kaže da se ovo nije moglo prihvatiti? Izvinite, koliko znam, ovo su prvi izbori posle donošenja novog Ustava. Pa, zar nije bilo logično da predlagač, Vlada, napravi kvalitetno ovaj zakon? Vlada je formirana 15. maja 2007. godine. Sutra je 1. decembar 2007. godine. Pet i po meseci je prošlo, pa Vlada je imala dovoljno vremena da napravi zakon.
Izvinite, pozivanje na Zakon o narodnim poslanicima stvarno nema smisla. Ako Vlada nema vremena da uredi, da napravi kvalitetan zakon, onda nam to treba reći, ali pozivanje na ili davanje ovakvog objašnjenja stvarno nema smisla i mislim da je nekorektno prema nama. Znate, ako pet i po meseci Vlada ne pripremi kvalitetan zakon, pa nam se onda kaže - e, poziva se na onaj drugi zakon, onda i sami vidite o kakvoj je žurbi ovde reč.
Nisam slučajno pomenuo dešavanja od početka vremena ćutnje, a pogotovo dešavanju u vreme izbornog dana. Poštovane kolege narodni poslanici, proteklih godina se dešavalo svašta u toku izbornog procesa.
Pojedinci i neke organizacije, koje sebe nazivaju nezavisnim, samostalnim, pogotovo nevladine organizacije koje se bave izborima, upravo su u to vreme radile prljave stvari, vezano za tok i sadržaj izbora, i televizije, i mediji, odmah da vam kažem.
Postoji zvaničan izveštaj OEBS-a, primera radi, da je u ovim parlamentarnim izborima protiv SPS, kroz emisije koje su bile na nacionalnoj televiziji i na televiziji B92, vođena negativna kampanja.
Setite se, poštovane kolege narodni poslanici, da je ista ta televizija B92, kada je prošli put bilo pitanje predsednika Srbije na dnevnom redu, tokom celog dana pozivala birače da izađu da glasaju.
Loše je da to radi televizija na osnovu nezvaničnih podataka. To nisu podaci države, jer je reč o izboru predsednika Republike, a radila je to zato što je podatke dobila od Cesida, a Cesid je nevladina organizacija. Cesid je organizacija koja uporno pomaže DS. Cesid je organizacija koja pomaže DS i radila je to 90-ih godina.
Molim vas, bez uvrede, nismo kratke pameti, da ne možemo reći građanina Republike Srbije. Cesid je 90-ih godina imao zadatak da sve što se dešavalo u izbornom procesu, a što nije bio interes DS-a ili demokratskih stranaka, okvalifikuje na krajnje negativan način. Obrnuto, posle 5. oktobra nastupio je raj, med i mleko, sve je idealno, nema uopšte problema u izbornom procesu, nema problema na biračkim mestima. Od 8.350 biračkih mesta, eto, desilo se na jednom biračkom mestu, dole negde u Babušnici, ali to nema veze. Sve je inače super.
Zar nije logično da u izborima za predsednika Republike jedino državni organ može davati podatke o izlaznosti u toku izbora? Zar stvarno mislite da je logično da Cesid bude taj prvi koji obaveštava javnost, sem ukoliko nema zadatak da on javno mnjenje usmerava u drugom pravcu? Setite se uloge Cesida u referendumu u Crnoj Gori – pogrešio je samo 3 posto i to na onu stranu koja je dovela do nezavisne Crne Gore.
Volja građana Crne Gore je njihova volja, to uopšte ne sporim, ali 3% baš na tu stranu, slučajno? Setite se dešavanja u nekim godinama pre. Setite se 5. oktobra, setite se podataka koji su išli tog dana, i oko izlaznosti a pogotovo onih prvih rezultata - 52, 54, 58, koliko je dobijao gospodin Koštunica.
Setite se panoa koji su bili po ulicama, da je gotovo 52 posto. Mislite da su imali obraza posle da kažu da su lagali građane Republike Srbije? Gospodin Koštunica jeste imao više glasova, ali nije pobedio. Ali su mediji uporno govorili o broju glasova u procentima.
Ako želite da izbori stvarno budu regularni, pa zar nije logično da samo državni organ bude taj koji će izveštavati građane Republike Srbije o izlaznosti?
Pa onda neka građani sami procene, ako cene da žele da imaju predsednika Republike, ako žele da se izjasne za nekog, neka izađu tokom dana i neka glasaju; ako ne žele, neka ostanu kod kuće.
Sećate se analiza - te izlazi ova populacija, te ne izlazi ova populacija, te ovi bi trebalo da izađu, te ovi ne bi trebalo da izađu - a sve da bi pobedio jedan takozvani demokratski kandidat. Pobeda bilo kog takvog kandidata u takvim izborima nije regularna pobeda.
Zar ne bi bilo logično da se zakonom urede sve te situacije koje smo u prošlosti imali i koje smo kvalifikovali, nadam se, većinski kao loše, pa da se onda može reći - izbori su stvarno pošteni i fer, neka izađe ko hoće i neka glasa ko hoće.
Čekajte, zar nije skinut uslov o 50 plus jedan posto izlaznosti kao uslov validnosti izbora? Pa, ako se videlo da nijedan tzv. demokratski kandidat posle 5. oktobra ne može to da preskoči, pa kuda ćete više, i to je malo, nego se hoće očigledno da se vodi kampanja i na ovaj način. Nisam slučajno pomenuo Cesid, zato što su neki ljudi iz Cesida posle postali ...
Šta ste rekli, gospodine? Ovo su vrlo zanimljiva pitanja, a voleo bih da kolege izađu za ovu govornicu, pa da kažu građanima Republike Srbije o toj i o sličnim pojavama.

Hvala, gospodine predsedniče.
Primećujem izvestan stepen nervoze u redovima DS-a.
(Boško Ristić, sa mesta: Dosadno je.)
Ako vam je dosadno, nemojte da sedite tu, idite kući. Ako vam je dosadno da obavljate posao narodnog poslanika, vi idite kući. Ako ne možete da slušate ovo, izvinite, gospodine Ristiću, onda...
Ja pokušavam...

Hvala, gospodine predsedniče. Vidim da je ova priča o Cesidu kod nekih izazvala opravdanu nervozu, zato što pričamo o stvarima koje su bile deo života, koje su bile deo izbora, a Cesid  je odigrao jednu profesionalno vrlo nekorektnu ulogu u izborima, zato što je one stvari koje su išle u prilog tzv. demokratskim strankama prećutkivao ili edukovao građane, direktno ili indirektno, na način da se izazove njihov izlazak na izbore i da glasaju za svog kandidata.
Mi imamo časne namere. Pogledajte sadržaj ovog amandmana, pogledajte ove odredbe koje su sadržane u zakonu koji je do sada bio važeći ili će biti važeći još neki dan. Šta ima tu loše i u ovom zakonu i u ovom amandmanu kolege Petronijevića da državni organi daju podatke u toku dana održavanja izbora? Šta tu ima loše?
Ako verujete državi, pa valjda verujete tom organu koji izdaje odgovarajuće brojke. Šta je loše u tome što će se reći da je stepen izlaznosti 32%, pa će se videti sramota da građani Republike Srbije neće da izađu iz razloga koji su vrlo jasni? Ako imate probleme neke druge vrste, onda je to nešto drugo.
U svakom slučaju, smatramo da je amandman kolege Petronijevića vrlo smislen i da sve ono loše iskustvo i ponašanje pojedinaca i medija, ako hoćete, pogotovo ono animiranje javnog mnjenja i pozivanje birača da glasaju ili određena populacija unutar biračkog tela ili sa pozivima, direktnim i indirektnim, samo za određenog kandidata, to stvarno nema smisla i to treba ostaviti iza nas.
Pa, vi ste govorili o transparentnosti, govorili ste o regularnosti. U čemu je problem da se prihvati jedan logičan amandman i da izbore učinimo još regularnijim? Tu ne vidim nikakav problem. A vi ako vidite problem onda, izvinite, molim vas, vi nam dajete osnov da možemo izvući neke druge zaključke, da vama ne treba zakon koji će stvoriti uslove za regularne izbore, nego treba zakon kojim će se stvoriti uslov za manipulaciju.
Zašto državni organ ne može da saopšti, samo državni organ? Ako treba neko drugi, onda recite: treba nam Cesid do daljnjeg. Slušajte, nije slučajno ni Cesid bio u RIK-u. Otkud odjedanput tolika ljubav prema jednoj nevladinoj organizaciji koja radi samo za jednu stranu?
U svakom slučaju, ovaj amandman apsolutno treba prihvatiti. Hvala vam.

Gospodine Duliću, javio sam se povodom odredbi Poslovnika koje vode računa o dostojanstvu Narodne skupštine. Da budem iskren, očekivao sam da ćete vi reći koju reč o onome što ste danas govorili šefovima poslaničkih grupa ili onim ljudima koji su bili na sastanku kod vas. Gospođa Vjerica Radeta je pitala određene stvari, postavila pitanja, bio je red da vi o tome nešto kažete.
Vi ste nam danas izložili plan rada Narodne skupštine koji je napravila skupštinska većina. Nema razloga da ne kažete da je planirana i sednica o Kosovu i Metohiji, da je planirana, ovo govorim iz razloga što smo mi poslanici SPS i predsednik SPS Ivica Dačić i mi nekoliko poslanika pojedinačno više puta tražili da se o tome razgovara. Ovo pominjem iz razloga što, ako ste nama rekli da će biti, nema razloga da ne kažete i prisutnim poslanicima i javnosti Srbije, da je napravljen jedan plan rada od strane vladajuće koalicije koji uključuje i raspravu o KiM.
Mislim da nema razloga da se to prećutkuje i da je to dobro reći, jednostavno da se zna da je Skupština o tome planirala da radi i da tu temu više, bar sa naše strane, prisutnih poslanika SPS-a, za večeras ne pominjemo, ali da se zna da će Skupština o tome raspravljati. Da li smo zadovoljni što će biti tada ili pre ili kasnije, to je već neka druga priča. Ali, čini mi se da je bio red da kažete da je to planirano.

Hvala što ste ovo rekli. Vrlo svesno sam izbegao da pomenem datum i ostale stvari, upravo iz razloga koje ste pomenuli, ali sama činjenica da ste rekli da će biti, mislim da sama po sebi ima svoj smisao i to je jednostavno trebalo reći, zato sam i reagovao.

Hvala, gospodine predsedavajući. Gospodine Markoviću, srećan put. Gospodin Marković ima druga posla, ali to nas poslanike neće sprečiti da kažemo o zakonu što treba.
Želeo sam reći da, ako gospodin Marković i malo drži do svoje profesije i do posla koji obavlja, onda bi bilo sasvim logično da prihvati ovaj amandman. Znam da on iz partijskih razloga to ne sme, jer bi ga to verovatno stajalo funkcije ministra u Vladi Republike Srbije.
Prihvatiti amandman Čede Jovanovića je jeres za vas iz DS-a ili bilo koga od stranaka opozicije zato što to za vas ima neke druge, partijske implikacije. Dobro znate da imate probleme po Srbiji sa stanovišta strukture partije, odnosa, kolebanja i slično, ali to mediji prećutkuju, a vi se trudite da ne pominjete. Zamislite šta bi tek bilo kada bi se čulo da je prihvaćen amandman Čedomira Jovanovića.
Međutim, ako ministar i Vlada ne mogu da prihvate amandman gospodina Jovanovića, onda je tu amandman gospodina Miletića Mihajlovića, koji je nešto kraći, ali je smisao isti. On, kao i ovaj amandman o kome govorimo, predviđa da predsednik države ne može biti predsednik stranke.
Bez obzira na ovu dilemu, koja se otvorila tokom prepodneva, da li je to stranačka ili privatna funkcija, moram reći da se, čak i kada bismo prihvatili ovu pretpostavku da je to neka privatna funkcija, nažalost, mora konstatovati da je dosadašnji predsednik Republike Srbije tu funkciju učinio javnom. Čak i da je ovo drugo, on ju je učinio javnom i dodatno je dao za pravo svima onima koji kažu da bi predsednik stranke, onog trenutka kad bude izabran za predsednika države, morao da podnese ostavku na tu funkciju i da taj posao obavlja u interesu Srbije.
Ovo govorim ne slučajno. U načelnoj raspravi o izboru predsednika Republike pomenuo sam nekoliko slučajeva kada je predsednik Republike vrlo svesno svoju državnu funkciju stavio u funkciju političke stranke na čijem je čelu. Išao je na partijsku slavu. I neka je išao na partijsku slavu, to je njegova partijska stvar, ali je problem što je o toj partijskoj slavi izveštavano u funkciji državnih poslova predsednika Republike. Sednice glavnog odbora, kojima je predsedavao, uvek su bile u funkciji državne funkcije koju je obavljao. Time nam je gospodin Tadić javno poručio da on svoju funkciju, pre svega, shvata kao vršenje partijske funkcije.
Nažalost, ali istinito, pokazalo se i prilikom javnih istupanja, da gospodin Tadić nije zastupao i iskazivao državno jedinstvo, kako to stoji u članu Ustava Republike Srbije koji se odnosi na ono što jeste institucija predsednika Republike. U članu 111. Ustava se kaže: "Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije".
U protekle dve-tri godine videli smo da to državno jedinstvo nije državno jedinstvo, da je to ponašanje koje je uslovljeno potrebama DS-a. Treba se setiti više puta ponovljenih izjava gospodina Tadića da postoje dve Srbije, navodno jedna demokratska i druga nedemokratska, da postoje dve Srbije o različitim pitanjima. Time je gospodin Tadić u praksi pokazao da, kao predsednik stranke, ne izražava državno jedinstvo.
Predsednik stranke nije privatna funkcija, predsednik stranke je javna funkcija. Ona je učinjena javnom funkcijom, i to na više različitih načina.
Nas, članove SPS-a, prosto čudi smelost predlagača ovog zakona da javno kaže ono što cela Srbija zna, a što on ne bi trebalo reći. Jer, kada predlagač govori o zakonima, zakoni se tiču svih građana Republike Srbije i odnose se na sve građane Republike Srbije i frapantno je, ali istinito, to je pomenuo i moj kolega Rajko Baralić, da ministar u Vladi Republike Srbije javno kaže da je logično da zastupa interese DS-a. Čak i ako je logično, on to ne sme reći jer ti interesi DS-a moraju da budu utopljeni u interese ostalih građana Republike Srbije.
Ako predsednik Republike Srbije izražava državno jedinstvo, onda on izražava stavove građana Republike Srbije. Ako izražava interese DS-a, šta će mu onda Narodna kancelarija, da mu inicira predloge, sublimira mišljenja, uobličava ono što građani misle, da bude u kontaktu s građanima – šta će mu? Onda mu je dovoljan Glavni odbor DS-a, pa neka mu kažu šta treba i onda znamo da imamo predsednika DS-a koji je izabran za predsednika države i da na taj način shvata i obavlja ovu funkciju.
Ako je zakonodavac želeo da bude konsekventan, vezano za ovu temu, onda je trebalo da tu konsekventnost dokaže i u ovom predlogu zakona.
Podsetiću vas da smo mi skoro, pre nekoliko dana, imali raspravu o Ustavnom sudu. Tamo se kaže da sudije Ustavnog suda ne mogu obavljati javnu i profesionalnu delatnost. Onda je u jednom članu Zakona o Ustavnom sudu rečeno da se sudija Ustavnog suda razrešava ako postane član političke stranke. Znači, razrešava se, ne može obavljati tu dužnost.
Pazite, sudija Ustavnog suda je jedan od 15 pa ne može obavljati tu dužnost ako je član političke stranke, a predsednik je prvi u Srbiji, izabran od strane građana Republike Srbije, i za predlagača je logično da bude predsednik političke stranke. Što je mnogo, mnogo je.
Stvarno je mnogo, ali nažalost to pokazuje nešto drugo. To pokazuje jedan manir, koji je prethodnih godina bio uočljiv, da predstavnici tzv. demokratskih vrednosti jedno pričaju kada su u opoziciji, a drugo rade kada su na vlasti. Cela ona priča o transparentnosti, o demokratskim vrednostima, o tome šta će biti ''kada mi dođemo na vlast'', pokazala se potpuno drugačijom. Da ne širim temu jer, kada bi čovek ušao u ovu priču šta su sve radili, šta su pričali, a šta sad drugo rade, tu bismo ostali danima.
Pomenuli smo juče i te lokalne samouprave i to pozivanje na Ustav, ali samo u delu kada odgovara interesima vladajuće koalicije. Pozvali smo juče ministra da, primera radi, u ovih 11 opština, u kojima je uvedena prinudna uprava, formira opštinska veća u skladu sa Ustavom. Kada to uradi, onda ćemo mu verovati da poštuje Ustav. U suprotnom, mi vidimo da se Ustav krši.
Ovo je tek početak rasprave o zakonu o predsedniku Republike i juče smo u raspravi pokazali, u više primera, da se, u stvari, prave formulacije kojim će se Ustav suštinski kršiti.
Nama, poslanicima SPS-a, činilo se da oko ovog amandmana uopšte ne bi trebalo da bude neke velike diskusije. Logično je da predsednik Republike ne može biti šef političke stranke, ali je dobro što smo čuli ovo drugačije mišljenje, od strane predstavnika jedne stranke unutar te vladajuće koalicije, one stranke koja ima svog predsednika koji je sada trenutno šef države, jer oni pokazuju da im, u stvari, ništa nije sveto, samo da bi se partijski interesi ostvarili preko državnog aparata.
Ovo govorim ne slučajno. Videćete kada budemo govorili o Sekretarijatu, pa u tom kontekstu i o Narodnoj kancelariji, šta se sve preko Narodne kancelarije radilo da bi se obezbedili neki partijski interesi i ostvarili partijski ciljevi.
Predlog zakona je takav da pokazuje da predlagač zakona, u stvari, ni sam sebe ne poštuje, a kamoli ono što je izraz demokratske vrednosti u drugim državama na koje se tako često poziva.
Ako se ovaj amandman gospodina Jovanovića ne može prihvatiti iz partijskih razloga, mi ćemo vrlo brzo razgovarati o amandmanu gospodina Miletića Mihajlovića, mog partijskog druga, i onda ćemo dati priliku predlagaču da prihvati taj amandman i da jedno pitanje koje stvarno, da nije ovakve tvrdoglavosti predlagača, ne bi iziskivalo ni ovoliku raspravu, skinemo s dnevnog reda i da kažemo Srbiji: da, predsednik partije, onog trenutka kada je izabran za predsednika države, ne može više obavljati partijsku funkciju jer je to jedan od načina da izražava državno jedinstvo i da ispoštuje Ustav Republike Srbije, odnosno značaj i sadržaj institucije koju predstavlja. Hvala vam.