Hvala, gospodine predsedavajući. Javljam se po Poslovniku, član 225. stav 1, a predsedavajućeg molim, ako ne zna šta piše u Poslovniku, da pročita, pa da nam objasni malo Poslovnik, ali ne sa mesta predsedavajućeg, nego da uzme reč, pa da izađe da nam kaže ponešto. Naime, poštovane kolege narodni poslanici, danas je 9. novembar, Svetski dan borbe protiv fašizma. Pošto je Narodna skupština Republike Srbije pre nekoliko dana usvojila izmene i dopune Zakona o državnim praznicima i još jednom konstatovala da je 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, državni praznik Republike Srbije, mi u SPS smo želeli da vas podsetimo, i vas prisutne i javnost Republike Srbije, da je danas 9. novembar, Svetski dan borbe protiv fašizma.
Zašto 9. novembar? Deveti novembar jer je to dan koji se obeležava u dan sećanja na nacističko divljanje ulicama nemačkih gradova 1938. godine, na događaj koji je poznat kao "kristalna noć". Tog dana sistematski podupirano nasilje prema Jevrejima dostiglo je kulminaciju, čime je učinjen odlučan korak napred, kako su nacisti tada govorili, ka konačnom rešenju jevrejskog pitanja.
Ključni korak, naravno, prema Aušvicu, Mathauzenu, Bergen Belzenu, Jasenovcu i drugim fašističkim klanicama. Zato je 9. novembar, dan koji stoji kao jasno upozorenje čitavom čovečanstvu, da se "kristalna noć", ali i sve ono što je prethodilo toj noći i sledilo posle te noći, jednostavno ne sme ponoviti.
Ovo pominjem potpuno svestan realnosti u svetu, nažalost i u Srbiji. Moramo da konstatujemo da smo, nažalost, u Srbiji posle 21. decembra 2004. godine, kada je Skupština usvojila izmene Zakona o pravima boraca vojnih invalida i članova njihovih porodica kojim su izjednačena prava pripadnika NOB i nosilaca Ravnogorske spomenice, znači, onih koji su se borili protiv fašizma i onih koji su bili sa njima, i posle usvajanja Zakona o rehabilitaciji mora se reći da je u Srbiji utihnulo obeležavanje svih onih događaja iz Drugog svetskog rata koji su bili obeležje borbe protiv fašizma.
Ovo ne govorim slučajno, nemojte misliti da je ovo što se desilo u Novom Sadu nešto što je izolovano i što će proći nezapaženo. Za one koji ne znaju, želim da ih upozorim da se Savet Evrope oglasio povodom onoga što se desilo u Novom Sadu i da će Monitoring komitet ove organizacije posetiti početkom novembra Srbiju, sa naročitim akcentom na Vojvodinu, kako bi, između ostalog, ispitali porast neonacističkih incidenata.
Nakon svega postaje očigledno da će, nažalost, i naša vlast morati da se pozabavi ovim pitanjem. Ono što se desilo u Novom Sadu, više puta komentarisano ovde, neću ponavljati, ali potpuno sam ubeđen da će te prekršajne prijave završiti u fiokama sudija, da će ih prekriti prašina i da će čitav događaj biti propraćen na način kako je propraćen u medijima, znači, sa puno priče, a bez suštine.
Mi socijalisti mislimo da to ne treba i da država Srbija treba da obeležava i ovaj i druge dane protiv fašizma, i apsolutno da stane na put takvim pojavama, da se ponovo istorija ne ponovi. Hvala.

Hvala vam, kolega narodni poslaniče, za pominjanje toga. Nažalost, moram vam reći, uz svo poštovanje prema političkim stavovima gospodina Šešelja, da to što je on rekao istorija nije potvrdila i da to ostaje jedan pojedinačni pokušaj revizije istorije koji nije uspeo. Nije to stvar SPS, niti stvar građana Republike Srbije, istorija je pokazala nešto drugo. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući. Ne razumem kolege radikale. Izašao sam da upozorim Srbiju na jedan značajan datum iz svetske istorije. Nema potrebe da vi meni objašnjavate šta se desilo u Drugom svetskom ratu i da se pozivate na odluku Skupštine. Istorija je to rešila.
Nijedna skupština na svetu ne može doneti bilo kakvu odluku koja može promeniti tok istorije. Ta dva antifašistička pokreta su postojala u prvim mesecima 1941. godine, a onda se stvar okrenula, neki su ratovali iz Londona, a neki su ratovali na teritoriji tadašnje Jugoslavije boreći se protiv fašizma.
Stvarno nemam potrebe da s vama o tome diskutujem. Na kraju krajeva, koliko me pamćenje služi, a još uvek me služi, kada je bila rasprava o tom zakonu, vi niste učestvovali u raspravi da nam kažete to što nam sada tvrdite, a trajala je četiri-pet dana. Prema tome, nemojte vi sa tom naknadnom pameću da nam se javljate i da nam pričate šta se desilo.
Vi imate svoje političko uverenje i to poštujem. Ali, istorija ne može biti stvar jednog političkog uverenja. Istorija je to rešila sama po sebi i na nama je to da prihvatimo ili ne prihvatimo. Neka svako to doživljava i obeležava kako hoće. U tome jeste sloboda pojedinca.
Samo hoću da kažem i potpuno sam ubeđen da je, nažalost, na delu u Srbiji jedna velika revizija svega onoga što se dešavalo u toku Drugog svetskog rata. Zašto su samo SPS i Socijaldemokratska partija glasale protiv tog zakona? Iz prostog razloga što cene da ono što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata ne može jedna skupštinska odluka promeniti i izmeniti, a kamoli ukinuti.
Ceo svet slavi dane borbe protiv fašizma, i to kao vrlo značajne datume ne samo u istoriji svetske civilizacije, nego i kao doprinos razvoju demokratije u svetu. Na nama je u Srbiji da se pridružimo ili ne pridružimo. Neka svako proceni kako treba. Mi socijalisti hoćemo da kažemo Srbiji da je danas jedan datum takvog karaktera, svetskog značaja, koga treba obeležiti. Hvala vam.

Moram vam reći, kolega predsedavajući, i ostale poštovane kolege narodni poslanici, da meni ova priča stvarno ne pada teško. Meni ova priča ne pada teško, ali mi je stvarno zanimljivo, neću reći iznenađuje, pošto taj proces već postoji. Zanimljiva mi je upornost kojom se želi, da kažem, jedna partijska politika pretočiti u državnu. Džabe, gospodine Martinoviću.
Vrlo je nekorektna ta priča o Veljku Bulajiću, jer čini mi se u onih 7-8 dana, kada je taj zakon bio ovde na dnevnom redu, vrlo aktivno sam učestvovao i citirao sve moguće izvore, ili bar deo, pošto ih ima jako mnogo, da bih dokazao neke svoje teze. Nisam tada čuo, i od onih koji su glasali za zakon, i od onih koji su imali drugačije mišljenje, da su dokazali neki drugačiji stav. Džabe vam je. Stvarno ne mogu da vas razumem. Povod je bio ...
Koleginice Jovanović, vi ako imate nešto, izađite ovde. Nemojte da zloupotrebljavate funkciju predsedavajućeg. Manite se tog običaja da dobacujete sa strane, izađite ovde pa recite šta imate. Ne možete svojom brojnošću pojačati snagu argumenata. To se radi ovde i činjenicama.
Ako se neko nervira što je danas 9. novembar, Svetski dan borbe protiv fašizma, šta ću mu? To je njegova lična stvar, ali se istorija ne može promeniti. Tu se pravi jedna suštinska greška, odluka Skupštine Srbije, koliko god je mi poštovali, ne može promeniti istoriju.
Znači, nije Žarko Obradović, nisu socijalisti, čak nije ni narod Srbije odredio mesto Jugoslavije u Narodnooslobodilačkom ratu i u događajima koji su bili tokom Drugog svetskog rata, odredila je istorija. A što se nekome sviđa ili ne sviđa, šta ćemo, takav je život. Mnoge se stvari nama ne sviđaju, ali istorija ima svoj sud o tome.
Dakle, istorija je izrekla svoju ocenu i samo sam pokušao danas, i ovo je zanimljivo što sam izazvao ovakve reakcije, da upozorim građane Republike Srbije da vredi poštovati ono što se desilo tokom Drugog svetskog rata na ovim prostorima i ceniti ljude koji su učestvovali u borbi protiv fašizma, kao najvećeg zla 20. veka, i koji su dali svoj doprinos i razvoju civilizacije i demokratskim vrednostima. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući. Ja ću se sada zvanično, formalno, pozvati na član 225. Poslovnika Narodne skupštine RS, ali da ima neki drugi član kojim bi se mogao zahvaliti kolegi narodnom poslaniku na informacijama koje je dao u prilog raspravi o Predlogu zakona, onda bih koristio taj član Poslovnika.
Pošto toga još nema, koristim ovo postojeće da kažem, da je bilo dobro što smo imali prilike da čujemo od kolege Mamule, ove reči vezane za stanje u EU u pojedinim zemljama EU. Jer, to treba da bude deo priče o Predlogu zakona o readmisiji, deo priče koju niko nije pomenuo, deo priče koji se odnosi na tu lepu, bogatu, ugodnu, transparentnu Evropu koja poštuje ljudska prava, koja ima idealan život i gde je sve med i mleko i samo, eto, čekaju da dobiju još ponekog člana i da ga utope u tu lepotu života i u tu idealnost koja postoji na Zapadu.
Kolega Mamula je malopre pomenuo neke primere. Ja sam sasvim slučajno bio u situaciji da pročitam pre neki dan u nekim nedeljnim novinama, ne bih pominjao naziv iz razloga nepotrebnog reklamiranja, gde je kandidat ekstremne desnice u Švajcarskoj, koji predstavlja stranku koja je dobila najveći broj glasova i, verovali ili ne, najjača je politička stranka u Švajcarskoj, ministar pravde, koji primera radi, kaže da, u njegovoj fabrici neće raditi nijedan od radnika sa prostora bivše Jugoslavije.
Za vaše informisanje, reč je o 350 hiljada ljudi, od toga 200 hiljada su Albanci sa KiM, oni vole popularno da kažu da je 10% populacije KiM u Švajcarskoj, tu je i oko 100 hiljada Srba, a da ne pričam o ostalim preprekama koje se postavljaju za integraciju tih ljudi u život Švajcarske. Pominjem ovog ministra pravde, svesno pominjem, jer on misli da je najbolji način njihove integracije u švajcarsko društvo – da ih dezintegriše.
Navešću primer romske porodice, od pre dva meseca, u Sloveniji. Ne znam da li ste imali priliku to da vidite i čujete. Isto je reč o readmisiji. Kada slovenačko društvo nije bilo spremno da prihvati tu porodicu, čak, mislim da su intervenisali predsednik Vlade i predsednik države, našli im određeno mesto u određenom naselju, bile su demonstracije i barikade da bi se sprečilo da oni budu smešteni na prostor koji im je bio namenjen.
Takođe, i primer aktuelnog potpredsednika iz Švedske, u stvari nije aktuelni, jer je podneo ostavku, odnosno utvrdilo se, inače je bio poznat po tome da je tvrdio – da Romi, Turci, Crnci i Jevreji treba da stanuju na posebnim mestima u zemlji. Desilo se da je čovek propagirao jedne vrednosti, vidite i sami kakve, a druge moralne koje su se pokazale lažnim, utvrđeno je da je četiri godine protivzakonito primao neku socijalnu pomoć.
Ovo pominjem ne slučajno. Potrebno je da ovaj problem osvetlimo sa svih aspekata da bismo građanima Republike Srbije stavili do znanja ili makar pokušali da im stavimo do znanja šta nas čeka. Zato bi bilo dobro da u daljoj raspravi ipak dobijemo odgovore na neka pitanja koja su većina narodnih poslanika Republike Srbije postavila. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi danas na dnevnom redu imamo tri predloga zakona, koje je Vlada predložila po hitnom postupku da budu predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije.
To, u svakom slučaju, govori da su ti zakoni po Vladi nešto što apsolutno treba da bude predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije i da budu usvojeni.
Naime, u objašnjenju ovih zakona, a ko je čitao obrazloženje ovih zakona videće, pošto ih je Vlada usvojila 4. oktobra tekuće godine, pominju se i rokovi do kada bi ovi zakoni trebalo da budu usvojeni, pa se pominje i 15. oktobar 2007. godine, a danas je 5. novembar. Pominje se i 1. novembar 2007. godine, a danas je 5. novembar, pa se postavlja jedno logično pitanje, šta je razlog što mi ove zakone nismo usvojili u roku koji je po Vladi bio optimalan da bi bili primenjeni, jer su oni imali očigledno dalekosežne posledice ili na neke od tih posledica ukazuje gospodin ministar u svom uvodnom izlaganju.
Mora se reći, i to apsolutno stoji kao greh vladajuće koalicije, da smo mi proteklih dana bili praktično blokirani, od srede, kada Narodna skupština Republike Srbije nije radila, jer nije postojala većina, u ovoj skupštini, za usvajanje zakona koje smo razmatrali nekoliko nedelja pre. Bili smo bombardovani različitim izjavama o datumima održavanja predsedničkih izbora. Pokazalo se da je pojedinim članicama vladajuće koalicije daleko važnije priča o predsedničkim izborima, nego ono što je predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije, a da ne pominjem pitanje Kosova i Metohije.
Ovo govorim ne slučajno. Ako se izglasaju zakoni po hitnom postupku, pa se kaže da su važni, onda ima i nešto što je važnije od tih zakona, a to je pitanje Kosova i Metohije i mi u SPS-u možemo reći da je dobro što je postignut dogovor da predsedničkih izbora ne bude u decembru ove godine zbog Kosova i Metohije, ali je loše što su samo članice vladajuće koalicije učestvovale u tom razgovoru, jer pitanje nekih izbora nije samo pitanje članica vladajuće koalicije. To je pitanje svih stranaka zastupljenih u ovom parlamentu, a pogotovo to nije pitanje sprovođenja Ustavnog zakona, jer Ustavni zakon se sprovodi ili ne sprovodi i ne mogu se samo jedni izbori uzimati kao relevantni, a ostali gurati pod tepih, a naravno, računati na podršku svih ostalih stranaka kada je o državnim pitanjima reč. Nije dobro za Srbiju da samo članice vladajuće koalicije govore o sprovođenju Ustavnog zakona, treba podsetiti da je dve trećine poslanika, svih poslanika Narodne skupštine Republike Srbije, uslov bio i tada za usvajanje zakona o sprovođenju Ustava, a bogami, kako stoje stvari, biće potreban uslov i za njegovu promenu, pa ćemo i te kako videti kako stoje stvari, odnosno, videće se da vladajuća koalicija sama po sebi ne može donositi odluke o ovim bitnim pitanjima.
Znači, može se konstatovati večeras, crno na belo, da vladajuća koalicija, ne Narodna skupština Republike Srbije, jer o tome nismo ni konsultovani do pre neki dan, nego vladajuća koalicija kasni sa predlaganjem i usvajanjem ovog zakona o viznim olakšicama i readmisiji, odnosno o rešavanju lica u neadekvatnoj situaciji. Kada je već reč o značaju zakona koji su večeras na sednici Narodne skupštine Republike Srbije, moram sa žaljenjem da konstatujem da Narodna skupština Republike Srbije, odnosno skupštinska većina nije usvojila predloge, odnosno nije htela da prihvati da se, takođe, po hitnom postupku na ovoj sednici Narodne skupštine razmatra, eventualno i usvoje, izmene i dopune, za građane Republike Srbije i te kako važnih zakona.
Ne sporim da je zakon o viznim olakšicama nešto što je potrebno građanima Republike Srbije, ali me niko ne može ubediti da građanima Republike Srbije, i to većini građana Republike Srbije, nije važniji zakon o dopunama Zakona o PIO. Naime, socijalisti su predložili da se vremenski rok trajanja jednog amandmana, koji smo inače mi bili podneli kada smo podržavali prethodnu Vladu, da prosečne penzije ne mogu pasti ispod 60 posto prosečnog ličnog dohotka, mi smo predložili kroz ovaj zakon, i danas se o tome Skupština izjašnjavala, da se produži važenje ovog dela Zakona, odnosno da nema vremenskog ograničenja, jer smo smatrali da je sasvim logično za penzionere, pogotovo je važno da ovaj deo zakona o PIO dobije tu novu dimenziju, da nema vremenskog ograničenja, da penzije ne mogu pasti ispod 60 posto prosečnog ličnog dohotka. Već sada te penzije su na 53 posto od prosečnog ličnog dohotka.
Mislili smo da je to u ovom trenutku važnije od zakona o readmisiji i zakona o viznom režimu, jer se zakon o viznom režimu, a videćete, to je govorio i gospodin ministar, odnosi samo na jedan broj građana Republike Srbije. Priznaćete, na onaj broj građana Srbije koji je po pravilu i do sada putovao, samo je pitanje što je do traženih putnih isprava, viza, dolazio možda sa mnogo više napora.
Mi smo, takođe, predložili Narodnoj skupštini Republike Srbije, smatrali smo da po hitnom postupku treba usvojiti i predlog izmene i dopune Zakona o PDV, kojim smo tražili da se ukine, a ovo je zanimljivo da čuje skupštinska većina, PDV na opremu za promet hrane, odeće, obuće i kompletne opreme za bebe: pelene, kolica, nosiljke, krevete i slično. To bi zaštitilo porodični budžet porodica sa više dece, a motivisalo mlade da formiraju porodice i planiraju potomstvo. Ovo govorim ne slučajno. Mi socijalisti smo i pre nekoliko meseci, kada smo razgovarali o budžetu, predložili dve opcije da se ukine PDV za bebe. Tada nas je skupštinska većina ignorisala. Čuli smo šest različitih odgovora zašto to ne može. Onda je gospodin patrijarh Pavle, u ime Srpske pravoslavne crkve, uputio jedno pismo Vladi Republike Srbije i Vlada se izjasnila da to prihvata.
Kolege narodni poslanici, Vlada se izjasnila da to prihvata, ali to u praksi nije primenjeno. Naime, to što Vlada prihvata ne može biti primenjeno dok se ne donese zakon o Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mi smo predložili donošenje tog zakona i, nažalost, skupštinska većina je svojim neizglasavanjem pokazala nespremnost da se izađe u susret ovakvom jednom zahtevu koji je, verujte mi, za mnoge građane Republike Srbije daleko važniji nego što je zakon o viznim olakšicama, a pogotovo važniji nego što su ova dva zakona, o readmisiji i rešavanju pitanja u nelegalnoj situaciji. Takođe je, poslanička grupa SPS predložila izmene i dopune Zakona o radiodifuziji. Nekoliko kolega narodnih poslanika je danas izašlo ovde i govorilo o tome da treba prolongirati privatizaciju lokalnih medija, medija na lokalnom nivou.
Mi socijalisti smo predložili zakon kojim predlažemo produženje tog roka za još tri godine. Nažalost, nismo naišli na podršku skupštinske većine koja je inače deklarativno više puta govorila da će i te kako izaći u susret tom zahtevu.
Vidite, u praksi neki drugi interesi dobijaju prednost u odnosu na ono što je interes lokalne samouprave. Videli smo i, primera radi, jedan od kolega je danas ovde pomenuo Sombor, ali i neke druge sredine, ko je slušao vesti i informativne emisije u petak, mogao je videti, primera radi, od pet lokalnih medija koji su u petak prodati na privatizaciji da su tri kupili ljudi koji nemaju nikakve veze sa lokalnim medijima, ni na koji način, to je to zanimljivo, znači ili kupuju u ime drugih ili imaju neke druge planove sa tim lokalnim medijima.
Moram reći da, nažalost, Narodna skupština Republike Srbije nije prihvatila još jedan predlog SPS, koji je naš kolega Rajko Baralić predložio, izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju socijalne sigurnosti građana. Reč je o tome da se omogući deci iz poljoprivrednih domaćinstava koja su ostala bez jednog ili oba roditelja i nemaju prava ni na kakav oblik socijalne zaštite, radi se o maloletnoj deci bez bližih srodnika i ikakvih prihoda. Predložili smo da se izmenama ta situacija eliminiše i omogući i deci iz poljoprivrednih domaćinstava koja ostanu bez jednog ili oba roditelja, a maloletna su, a pohađaju školu, da ostvare pravo na materijalno obezbeđenje kao stalni vid socijalne zaštite.
Kolege, narodni poslanici, u ime SPS sam pomenuo četiri zakona koja Narodna skupština nije prihvatila, da budu predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije. Potpuno sam ubeđen da je svaki od ovih zakona važniji od zakona o kojima mi raspravljamo. Potpuno sam ubeđen, jer zakoni o kojima mi raspravljamo, zakoni koji imaju ograničen domet, a drugi i treći pitanje je kakve će imati posledice na našu zemlju. Kada je reč o ovom zakonu o viznim olakšicama, potrebno je reći zašto samo ove kategorije građana Republike Srbije, a ne svi građani Republike Srbije.
Gospodo narodni poslanici, danas je 5. novembar 2007. godine. Skoro sedam, osam godina je prošlo od petooktobarskih promena, a ja pitam sve one koje su bile vladajuće članice tada vladajuće koalicije, šta se desilo sa onim obećanjima DOS iz 2000. godine i kasnije da će građani Republike Srbije moći da putuju u zemlje EU bez ograničenja? Šta se desilo sa onim obećanjem da neće biti redova pred stranim ambasadama? Šta se desilo sa onim obećanjima da će se režim izdavanja tih putnih isprava i dobijanja viza pojednostaviti?
Šta se desilo sa onim obećanjima da će, samo što nije to pitanje, biti rešeno i šta se desilo sa obećanjima da će Srbija biti i moći da bude članica ove bele šengen liste.
Ovo moram pomenuti iz prostog razloga što ovaj prvi zakon o viznim olakšicama sa šengen listom nema dodirnih tačaka. To su dva potpuno nezavisna procesa, koji se odbijaju jedan od drugog i dobro je što se ovaj zakon donosi, to bez daljnjeg, ali je činjenica da se odnosi samo na određene kategorije građana. Poslovni ljudi, advokati, lekari, arhitekte, novinari, naučnici, umetnici, sportski učesnici, profesionalni vozači, državni službenici, oprostite, pa oni su i do sada putovali i, nažalost, nije povećan broj lica, uz sve poštovanje, to se eventualno može desiti sa studentima i učenicima pod uslovom da imaju novca za putovanje.
Pomenuo sam vam pre neki dan, kada smo imali mišljenje Zakonodavnog odbora, kakva je situacija sa brojem mladih ljudi koji su siromašni u Srbiji i da je, nažalost, njihova perspektiva vrlo sumorna.
Ne samo da neće biti predmet i briga države da mogu da studiraju, nego pitanje je da li će uopšte imati novca za bilo koji drugi vid koji bi njihovu ličnost, da kažem, zbunio i učinio ih ljudima u pravom smislu te reči. Džaba onda olakšice kada neće imati ko olakšice da koristi. To je, nažalost, jedna činjenica koja postoji, jer mi smo imali jednu praktičnu situaciju, devedesetih godina se broj ljudi koji su putovali u inostranstvo smanjio zbog sankcija, izolacije, građanskih ratova, zbog svega onoga što je činilo stvarnost Srbije tih godina, naravno, zbog promene režima i izdavanja viza koje su u zemljama EU.
To je jedna činjenica, ali je zanimljivo i po ovim novim olakšicama, i pitanje je, koliko će se povećati broj lica koja će koristiti ovaj zakon. U svakom slučaju, mi mislimo da je dobro da ovaj zakon jeste predmet razmatranja sednice Narodne skupštine Republike Srbije. Mi ćemo ga i podržati, ali je pitanje objektivno, koliko lica će biti obuhvaćeno ovim zakonom
Kada je reč o drugom i trećem zakonu, moram reći da ova dva zakona, bar sa stanovišta obrazloženja koje stoji napisano u predlogu ova dva zakona, mnogo više sakrivaju nego što daju odgovore na neka pitanja. Ne možemo mi, poslanici SPS, da pređemo preko činjenica da večeras u Narodnoj skupštini nismo dobili odgovore na brojna pitanja koja se postavljaju apropo razmatranja i usvajanja ova dva zakona.
Naime, ne znamo, a voleli bismo da znamo, koliki je broj ljudi u pitanju. Ministar je pomenuo da je od 2003. godine do danas 17.900 lica bilo predmet ovog zakona, odnosno ovoga što je tačka dnevnog reda, ali se postavlja pitanje koliko je ljudi generalno predmet readmisije, da li je u pitanju hiljadu, dve hiljade, 15 hiljada, 50 hiljada, 100 hiljada? Mislim da moramo da znamo, kao Narodna skupština, kada usvajamo jedan ovako važan zakon, na koji se broj ljudi ovaj zakon odnosi?
Sledeće pitanje, ko će to da plati, ko će da plati smeštaj tolikog broja lica i gde će oni biti smešteni?
Da li postoji jedan plan, ako hoćete i prostorni, teritorijalni, gde će ta lica biti smeštena, koliko će ih dolaziti u Srbiju.
Da li postoji neki operativni plan gde se kaže da Srbija prihvata obavezu da prihvati 10 hiljada lica na osnovu tog i tog sporazuma. Ta lica će biti dovedena u Srbiju u vremenskom roku od 1. januara 2008. do 31. juna 2008. godine, po mesecima, kvartalno, za godinu dana toliko, za dve godine toliko, sredstva za njihovo prihvatanje obezbediće država Srbija. Sami znate u kakvoj smo katastrofalnoj ekonomskoj situaciji i koliko je siromaštvo prisutno u Srbiji. Ili će se reći – sredstva za smeštaj ovih lica obezbeđuje evropska zajednica, na način što se daje toliko i toliko novca ili se daje kredit kod te i te banke, pod tim i tim uslovima.
Lično mislim da se moraju dati odgovori na ova pitanja, jer bez odgovora na ova pitanja ovaj zakon ostaje kus i onda se više shvata kao ucena na Vladu Republike Srbije – morate ovo da prihvatite ako hoćete da se ovaj zakon o viznim olakšicama ratifikuje u EU. To je vezano jedno sa drugim, s tim što ovaj zakon o readmisiji jeste uslov za stavljanje Srbije na belu šengen listu. To je ministar eksplicitno rekao i to stoji u obrazloženju.
Znači, dobro bi bilo da znamo ko su ta lica koja će biti predmet readmisije, koliko je među njima državljana Republike Srbije, koliko je državljana trećih zemalja, koliko je lica koja nemaju državljanstvo?
Zaboravne moram da podsetim da je reč o ljudima koji su napustili ove prostore devedesetih godina, iz raznih razloga, neko trbuhom za kruhom, a neko je otišao prikazujući sebe kao progonjenu ličnost na prostoru Republike Srbije, kao žrtvu režima, kako oni vole da kažu, devedesetih godina, kao nekoga ko ne može da iskaže svoju etničku posebnost na prostoru Republike Srbije, jednom rečju, prikazivao je sebe kao žrtvu političkog sistema iz devedesetih godina.
Bilo bi dobro da znamo ove podatke, u toj strukturi lica koja će biti predmet readmisije, koliko je kojih. Podsetiću neke da su ta lica, kada su otišla u zemlje evropske zajednice devedesetih godina, bila deo kampanje koja je tada vođena protiv Srbije. Oni su svesno predstavljali sebe da su deo onoga što se zvalo humanitarna katastrofa i oni su objektivno bili deo one politike Zapada prema Srbiji devedesetih godina.
Naime, oni su služili kao pokazatelj da ima u Srbiji hiljadu, dve, tri, pet, deset, nismo otkrili do kraja koliki je broj tih ljudi koji se ne slažu sa politikom režima u Srbiji, kako oni vole da kažu, pa su zbog terora, pritisaka, nasilja i svega ostalog napustili Srbiju. Bilo bi dobro da znamo kako, sa stanovišta strukture ovih ljudi, stoji situacija.
Još jedno pitanje koje se odnosi na primenu ova dva zakona – da li će lica koja će biti predmet readmisije moći da se vrate, naravno, pod uslovom da postoje relevantni podaci, u mesta odakle su otišli i da li se to odnosi na sve? Primera radi, čuo sam za lica koja su otišla sa Kosova i Metohije, među njima ima i Srba i Crnogoraca, ima i Roma, ima i Albanaca, da li će, npr. ta lica moći da se vrate na Kosovo i Metohiju, da li će moći da se vrate u svoje matične domove, da li će međunarodna zajednica njima da omogući da se vrate u domove iz kojih su otišli? Da li se to odnosi i na Srbe, na Crnogorce i na Rome, da li se odnosi na Albance, ili će možda Albanci biti smešteni na prostor Bujanovca, Preševa ili Medveđe, pa da budu deo sredine u kojoj nisu bili kada su pre desetak godina otišli u zemlje EU? To je pitanje koje zahteva odgovor.
Mi znamo da je ovo jedan međunarodni ugovor koji se ne može menjati, ali smo bili svesni značaja ove teme i smatrali smo da je trebalo nekim posebnim dokumentom, ako Vlada to ima, to pozdravljam, ako nema, utoliko gore po državu Srbiju, jer govori da Vlada ne vodi računa ni o tome da znamo koliko će ljudi doći, kakva je dinamika tih lica ili slično.
Ovo ću pomenuti kao zadnju tezu za večeras, mislim da bi bilo dobro da je država Srbija predvidela mogućnost da otkaže primenu ovog sporazuma ukoliko neka od zemalja članica EU...
Završavam... Bilo bi dobro da je Srbija mogla predvideti da otkaže primenu ovih ugovora ukoliko neka od zemalja članica EU prizna ono čega se svi plašimo, da će Kosovo i Metohija 10. decembra ove godine, jednostrano, proglasiti nezavisnost. Ukoliko bi se neka zemlja članica EU usudila da prizna nezavisnost Kosova i Metohije, onda bi bilo logično da Srbija otkaže primenu Sporazuma sa tom zemljom, u delu na koji se Sporazum odnosi.
U svakom slučaju, nismo večeras čuli ovde od predstavnika Vlade puno podataka koji, lično mislimo, zaslužuju da budu tema razgovora na sednici Narodne skupštine i koji bi, u stvari, pokazali pravu situaciju – kakve su obaveze koje Srbija preuzima, na koliko se to ljudi odnosi, kada će ti ljudi da budu vraćeni u Srbiju i ko će snositi to ekonomski, gde će biti naseljeni i da li je to ucena koju je Srbija prihvatila, a mi mislimo da jeste, da bi pokazala spremnost za evropske integracije. Nažalost, još jedan od poteza koji pokazuje da Srbija, u stvari, nema sposobnost da vodi pravu državničku politiku, već vodi jednu politiku koja je samo deo interesa zapadnih zemalja. Hvala vam.

 Hvala, gospodine predsedniče. Javio sam se po članu 226. Poslovnika, iz razloga što sam čuo sadržaj jedne informacije za koju mislim da bi trebalo da kažemo nešto danas na sednici Narodne skupštine Republike Srbije.
Gospodo narodni poslanici, mislim da je Narodna skupština Republike Srbije pre neki dan s pravom ukazala na potrebu da Narodna skupština Republike Srbije, predsednik države Srbije i predsednik Vlade Republike Srbije zauzmu jedinstven stav vezano za primenu Dejtonskog sporazuma i očuvanje Republike Srpske u sastavu Bosne i Hercegovine.
Mislim da su sva tri organa vlasti u Srbiji to učinili na odgovarajući način, i Narodna skupština Republike Srbije, i predsednik Vlade Republike Srbije, i predsednik države Republike Srbije. Utoliko više čudi što je zalaganje sva tri organa vlasti u Republici Srbiji bilo apsolutno usmereno primeni Dejtonskog sporazuma, očuvanju Republike Srpske, ali i očuvanju Bosne i Hercegovine.
Ovo govorim iz razloga što smo preko medija imali priliku jutros da saznamo da su ambasadori Velike Britanije i Amerike uputili demarš i Vladi, i predsedniku i ministru inostranih poslova, pa su upućeni na Ministarstvo, a da su se tom demaršu pridružili i Francuska, Italija i Nemačka. Ovo govorim tek da se vidi na delu ko vodi glavnu reč vezano za situaciju na Balkanu i da vidimo kakvo je ponašanje tih stranaka.
Našoj Vladi, našem predsedniku i našoj Narodnoj skupštini Republike Srbije upućuju se prigovori što se zalaže za poštovanje Dejtonskog sporazuma i za poštovanje Rezolucije 1244, a u isto vreme predstavnici tih država direktno, jasno i javno govore da Kosovo i Metohija treba da bude nezavisno, govore da ne treba poštovati Rezoluciju 1244, pokazuju da za njih međunarodno pravo ne postoji, ni odredbe Povelje UN. Ti dvostruki aršini su apsolutno na delu.
Mislim da i naša država ima pravo da reaguje, kao i što treba da podržimo stavove Republike Srpske, jer oni će svakako znati šta im valja činiti.
Ovo govorim iz razloga što je očigledno na delu plan da se Kosovo i Metohija izdvoji iz sastava Republike Srbije, kao i s druge strane da se Republika Srpska potpuno integriše u Bosnu i Hercegovinu i da izgubi sve one posebnosti koje je imala na osnovu Dejtonskog sporazuma.
Mislim da Narodna skupština Republike Srbije mora ovo još jedanput da podvuče, ali i da ukaže na dvostruke aršine. Verujte mi, o referendumu ne govore, iz prostog razloga što očekuju da će se pitanje Kosova i Metohije rešiti bez referenduma, silom, jer da govore o referendumu, onda bi morali da to primene u Republici Srpskoj.
Samo podsećam zaboravne da je referendum bio predviđen u sporazumnom u Rambujeu, koji je naša vlada tadašnja i državno rukovodstvo tadašnje odbacilo, jer je predviđalo izjašnjavanje građana Republike Srbije.
Gospodine predsedniče, smatrao sam da ovo treba podvući, jer treba svi složno da stanemo iza odbrane i Dejtonskog sporazuma, ali i Rezolucije 1244, da nemamo dvostruke aršine, a pogotovo da nam lekcije ne dele oni koji se u jednom trenutku zalažu za jedno, a u drugom trenutku za drugo.

Hvala, gospodine predsedavajući. Zamolio bih vas, gospodine predsedavajući, pošto vodite ovu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije, da vodite računa i o primeni Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, odredaba Poslovnika koje govore o tome da bi poslanici trebalo da govore o onome što je na dnevnom redu sednice Narodne skupštine.
Čini mi se, gospodine Albijaniću, da mi pričamo o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, pa bi bilo dobro, molio bih, neka ovo bude usamljeni vapaj u moru glasova Skupštine, da poslanici govore o tome. Oni koji misle da je dobar neka afirmišu dobre strane i šta će to doneti Srbiji, a oni koji misle loše, neka kažu zbog čega misle loše.
Danas je, čini mi se, 29. oktobar 2007. godine i kad danas čujem kad se priča o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju...
(Predsedavajući: 30. oktobar 2007. godine.)
... Kada se govori o devedesetim godinama to za mene lično izaziva jednu mučninu. Pitanje je da li ljudi razumeju gde se nalaze i u kom istorijskom periodu. Vidim da ljudi vole da govore o devedesetim godinama, i to govore netačno, ali tu smo mi, neki poslanici, koji će vrlo rado odgovoriti na neka pitanja.
Da pođemo, gospodine predsedavajući, od teze da ništa nije valjalo do 2000. godine, pa je posle 2000. godine, sa tim demokratskim promenama, za nas pučem, Srbija ušla u svet života, gde ima svega i svačega, i med i mleko.
Hajde onda da pričamo o tim godinama, da pričamo o životu u Srbiji posle 2000. godine, kako se odlično živi, kako imamo nacionalni dohodak 18.000 dolara, kako imamo preko 2.000.000 zaposlenih, kako su penzije 800 evra u proseku, hajde da pričamo o tim stvarima i neka nas ubede da je sve super.
Znači, do 2000. godine ništa nije valjalo, onda su došle stranke sa demokratskom opcijom i stvorile idealno društvo. Nemamo prijatelje koji nam traže da nam se otme komad zemlje, nemamo prijatelje koji nas guraju u integraciju kako bi namirili neke svoje globalne račune i interese i sve je super; privatizacija je bila fantastična, za 2000 preduzeća smo uzeli 15 milijardi evra, a ne samo dve za 2000 najboljih preduzeća i da smo naplatili ratnu štetu, ali hajde, dajte da se pomerimo, da pričamo o zakonima koji su doneti posle 2000. godine, da su super zakoni.
Kakve veze ima šećer iz devedesetih sa Zakonom o osiguranju, to samo pojedinci mogu da zaključe. A da ne pričamo o tome da se apsolutno događaji iz '90-ih godina tumače jednostrano, pri čemu se ne pominju "veliki prijatelji" koji su uveli sankcije, zapadne zemlje i SAD koji su uveli sankcije, koji su pomogli egzodus Srba iz Hrvatske, preko 250.000 ljudi je proterano, najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata, koji su bombardovali više puta Republiku Srpsku, koji su protiv odluke Saveta bezbednosti bombardovali Srbiju i Crnu Goru.
Šta hoćete? Hajde, onda govorite o tim stvarima, kad govorite o '90-im.
(Predsedavajući: Gospodine Obradoviću, molim vas...)
A vas bih, gospodine Albijaniću, molio da vodite sednicu Narodne skupštine kako dolikuje. Ako to ne možete, molio bih vas, pozovite nekog od potpredsednika koji su danas tu, ili gospodina Dulića, da preuzme vođenje sednice ili primenite Poslovnik. (Isključen mikrofon.)

Gospodine predsedavajući, želeo bih da, po Poslovniku, član 225, kažem nešto i mom kolegi Bošku Ristiću, a i ostalim kolegama, kao neko ko je bio svedok zbivanja iz devedesetih godina, kada je tih čuvenih dve hiljade i nešto amandmana bilo predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije. Inače, tada sam bio zamenik ministra za lokalnu samoupravu, pa sam bio u situaciji, kao možda neke druge kolege koje dolaze sa ministrom, da i ja pomognem tadašnjem ministru da da neki odgovarajući, relevantan odgovor na ono što su poslanici tada postavili kao pitanje.
Inače, demokratski karakter nekog političkog sistema ne određuje jedno ili dva pitanja, nego ih ima daleko više. Kada govorite o devedesetim godinama i kažete režim, i ja isto to mislim danas za ovaj režim posle 2000. godine, samo što je to u mnogo prefinjenijoj formi. Sve se zna, a ništa nije jasno. Imamo lopove, a niko nije kažnjen. Imamo super privatizaciju, a radnici ostali bez ikakvih prava. Sve je transparentno, a tajkuni sklanjaju novac sa strane. O tome bi se moglo razgovarati.
Kada je reč o tim amandmanima, a ovo govorim zbog ostalih kolega kojima se spočitava da daju amandmane koji nisu adekvatni, bilo je na desetine i desetine, stotine amandmana koji su bili sa dve reči - briše se. Stotine i stotine, verovali ili ne. Bilo je reči o lokalnoj samoupravi i bilo je sijaset amandmana sa rečenicom – predsednik opštine je šerif, tačka. Šerif tačka; šerif tačka. Možete sami prosuditi koliko su ti amandmani bili smisleni. Ili amandmani tipa – posle reči te i te stavlja se tačka i ostalo briše se itd.
Zanimljivost te sednice bila je u tome što su poslanici Narodne skupštine Republike Srbije koji su branili te amandmane izlazili za govornicu i sve vreme su stajali za ovom govornicom, neko je pričao o amandmanu, neko nije, a najveći broj je pričao o stvarima koje nemaju blage veze sa, a ovo upotrebljavam bez uvrede, da kažem najprostije reči, blage veze nemaju sa amandmanom.
To je bio deo politike jedne poslaničke grupe ili cele opozicije. To je bio deo političkog života tada.
Ovo pričam ne da bih minimizirao, niti da bih kvalifikovao to vreme, nego samo da pokažem da svako vreme ima svoje metode borbe. Ako se u jednom vremenu proglašava važećim, mogućim, onda ne treba spočitavati ni kolegama koji to rade u nekom drugom vremenu. Svako ima svoj metod političke borbe. Ako poštuje zakone ove zemlje, ako poštuje Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije i ima šta da kaže sa stanovišta političke opcije koja ga je izabrala da bude poslanik, predstavnik građana u parlamentu, oprostite, građani će sami proceniti šta ko priča, kako priča i da li će mu ili neće dati poverenje u budućem periodu. Hvala.

Gospodine Duliću, izašao sam u ime poslaničke grupe SPS, a povodom člana 104. Poslovnika, da kažem nekoliko reči.
Stvarno mislim da su poslanici SPS danas pokazali zavidan nivo discipline i korektnosti u odnosu na ono što je bila tema dnevnog reda sednice Narodne skupštine, jer su ćutali i kad nije trebalo, moram reći, da ne bi dodatno dolivali ulje na vatru i ovu sednicu Skupštine činili bespredmetnom.
Nažalost, bili smo svedoci situacije da pojedini poslanici, verovatno u nameri da opstruiraju rad sednice Narodne skupštine i da dokažu ispravnost neke svoje politike i političke koncepcije, govore ružno i o 90-im godinama i direktno ili indirektno i o socijalistima.
Ako su već toliko hrabri koliko su bili glasni, pa kada su želeli sa kolegama iz SRS da polemišu, onda su trebali da ih nazovu pravim imenom, a da ne koriste opšte formulacije koje pokazuju da se nema dovoljno hrabrosti da se kaže ljudima - vi ste krivi, ako se smatra da su krivi.
Ovo govorim ne slučajno. Na primeru poslanika DS smo videli da je reč o scenariju u Narodnoj skupštini.
Znači, scenario: ajde da izađemo da pričamo o tome i tome do tada i tada, pa smo sad doneli odluku da promenimo scenario, a za to vreme ćemo optuživati celu opoziciju. Ako imate nešto sa SRS recite "vi, kolege iz SRS", ne govorite celoj opoziciji, jer ima ovde još poslanika opozicije koji nisu učestvovali u dnevnom redu na ovakav način.
Izašli su samo kolega Vasiljević i kolega Stević ispred SPS u popodnevnom delu i vrlo konkretno ukazali na neke probleme iz života Srbije, pozivajući se na odredbe Poslovnika.
Ovo vam govorim kao neko ko zamenjuje predsednika poslaničke grupe i nastupam u ime poslaničke grupe SPS. I mi imamo svoje dostojanstvo, imamo svoje ime i prezime i mi pripadamo jednoj političkoj opciji - SPS.
Ako neko ima nešto da nam kaže, neka nam se obrati, neka ne govori opšte stvari. Ako hoće da opstruira sednicu Narodne skupštine, neka to kaže glasno i jasno. Ako hoće da raspravlja o dnevnom redu, neka i to kaže. Ali, dok ne naučite da stvari nazovete pravim imenom, nema sreće.
Gospodine Duliću, molim vas, i vi imate deo odgovornosti za ovo stanje u Narodnoj skupštini, i vi svojim izjavama potpaljujete, svesno ili nesvesno, situaciju i pravite atmosferu nepodobnom za rad sednice Narodne skupštine.
Morate to da uzmete u obzir. Ako procenite da Narodna skupština ovim tempom ne može da usvoji neke zakone, a postoje određeni rokovi, upotrebite Poslovnik, član 161. pa dalje, prekinite ovu sednicu Narodne skupštine, stavite na dnevni red zakone koji se moraju usvojiti do prvog, pa da budemo svi na dobitku, a Srbija najviše.

Poštovane kolege poslanici, javio sam se u ime poslaničke grupe SPS da reklamiram povredu Poslovnika, i to od strane predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, i da ga pozovem na doslednu primenu Poslovnika, poštovanje odredaba Poslovnika Narodne skupštine.
Član 27. stav 3: "Predsednik Narodne skupštine Republike Srbije stara se o primeni Poslovnika Narodne skupštine".
Član 100: ''Narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi ovog poslovnika predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju... Narodni poslanik je dužan da navede koje odredbe itd.''
Ovo govorim ne slučajno, apsolutno sam ubeđen, što se vidi iz načina na koji predsednik Narodne skupštine Republike Srbije vodi ovu sednicu popodne, da nema prijavljenih poslanika za povredu Poslovnika, nego se čita po redu kako su... Nije tačno, ima kolega, gospodine Aligrudiću, molim vas izađite ovde, prijavilo se pre podne jedno 60-70 ljudi, prijavio sam se pre četiri minuta, gospodine Aligrudiću, bez nervoze.
Predlažem gospodinu predsedniku da tačno vidimo ko hoće da reklamira Poslovnik, pa oni koji su prisutni u sali, koji hoće da učestvuju u radu sednice Narodne skupštine Republike Srbije da dobiju mogućnost da govore, a ne da se čita po spisku, pa neko tu, pa nije tu, pa daj zameniće ga ovaj koji je tu, on je otišao, ima neka posla kući itd.
Molim poslanike, kada prigovaraju na način rada, da kažu šta misle i o zakonu i o amandmanu, a ne da pričaju druge priče, a da se pozivaju na to kako drugi poslanici krše odredbe Poslovnika.
Molim vas, gospodine predsedniče, kako god i u bilo koje vreme, završite ovu sednicu. Da se tačno zna ko je tu od prisutnih ko želi da govori, pa ćemo onda lakše doći do situacije da vidimo koliko će ova sednica trajati, a možda ću i pomoći ovim vama da primenite odredbe Poslovnika, član 161. pa dalje, i da usvojimo zakone koji su Srbiji potrebni.

Hvala, gospodine predsedavajući. Želeo bih kolege narodne poslanike da obavestim da poslanička grupa SPS neće učestvovati u daljem toku ove sednice Narodne skupštine Republike Srbije iz tri razloga.
Jedan je što je današnja sednica potpuno obesmišljena i tačka dnevnog reda sednice Narodne skupštine Republike Srbije, i dok ne bude imalo smisla, ne vidim razloga da u tome učestvujemo. Drugi razlog je što nema direktnog TV prenosa, a naš principijelan stav je da sednice Narodne skupštine Republike Srbije moraju da budu javno prenošene, i smatramo da nema potrebe, nema smisla i nema razloga biti u sali ukoliko građani Republike Srbije ne mogu da vide narodne poslanike i da čuju ono što oni zastupaju.
Treće, pošto vidimo da je počela izborna kampanja, želeli bismo da znamo, mi poslanici SPS-a, bilo od gospodina Dulića ili nekog drugog, kada će biti datum izbora i koji će izbori biti, da se zna šta se u Srbiji dešava i kakav je redosled događaja, pa ćemo se naravno u odnosu na to svi ravnati kako ko misli da treba.

Moram reći da me je ovo što sam čuo u protekla dva sata stvarno ponukalo da izađem za ovu govornicu, jer ovaj mirni petak smo za protekla dva sata pretvorili, po meni, u najznačajniji deo rada Narodne skupštine na ovom zasedanju.
Najznačajniji, iz prostog razloga što nam najznačajnija državna pitanja stoje na dnevnom redu i nije prilika sada da pojedinačno istupamo i iznosimo stavove, nego treba da se prisetimo šta smo govorili o ovim državnim pitanjima nekoliko meseci pre.
Gospodin Ivica Dačić je, ne slučajno, pomenuo tri mogućnosti koje vise u vazduhu: da imamo raspisane izbore sa predsednikom u ostavci, da nemamo Vladu i da imamo raspuštenu Narodnu skupštinu. Da ne bi sa ove govornice predstavnici opozicije, jer tu je deo problema, mogli da kažu Srbiji šta misle, onda će svoj deo posla da odrade mediji, koji su, navodno, nestranački, ali su usmereni i zastupaju stavove određenih interesnih grupa, nažalost, ponekad i protiv interesa države Srbije.
Mislim da je gospodin Nikolić u pravu kada kaže da ne treba nama, predstavnicima opozicije, stavljati na teret stvari vezane za rad Vlade Republike Srbije.
Moram vas podsetiti, za one koji zaboravljaju, da je i prošlog novembra bilo da se po cenu života izađe na izbore, jer ako ne izađemo na izbore, nećemo ući u Evropu. Ljudi, setite se, danas je kraj oktobra 2007. godine i naš položaj u Evropi se nije promenio ni za jotu. Naprotiv, sada još bezočnije traže da se odreknemo Kosova i Metohije zbog te Evrope.
Prošle godine je raspuštena Skupština i išlo se na izbore da bi se, navodno, ušlo u Evropu, pri čemu uopšte ne stavljam u drugi plan našu evropsku budućnost, ali da vidimo šta ona sa sobom nosi.
Ako ta evropska budućnost nosi otimanje Kosova i Metohije, onda to treba odavde javno reći, pa da se građani Republike Srbije opredele i prema onim opcijama koje hoće evropsku budućnost bez Kosova i Metohije.
Nemojte da pričate ''nismo mi za to, nećemo mi'' i slično, kada se suštinski radi, neki od nas narodnih poslanika u Narodnoj skupštinski to suštinski rade. Ne treba zaboraviti da imamo političku opciju koja se zalaže za nezavisno Kosovo i Metohiju, i to ovde u Narodnoj skupštini. Oni su podržani, što kaže gospodin Nikolić, ispašće i više.
Zato, pamet u glavu. Ako smo prošle godine u novembru svi pristali da pitanje Kosova i Metohije stavimo i u Ustav, da nam to bude ideja vodilja i preko toga na referendumu obezbedimo onu većinu potrebnu za usvajanje Ustava, valjda se ništa nije promenilo ni dan-danas, jedanaest meseci posle toga. Ne mogu bilo koji izbori biti važniji od državnog pitanja kao što je Kosovo i Metohija.
Ako se pravi scenario kao prošle godine, onda to treba na vreme reći. Ako je to danas, danas. Setite se, prošle godine smo imali situaciju da smo imali Vladu u ostavci, tehničku, kako su se prozvali, pa Ahtisarijev plan nije imao ko da primi, doživljavao se, maltene, kao list papira, a određuje sudbinu države i dela teritorije.
Zar stvarno ima u ovoj državi ljudi koji svoj lični interes i stranački interes mogu tako bezočno da stave u prvi plan u odnosu na državna pitanja? Ako ima, nema problema, recite nam, da znamo šta nas čeka.
Nemojte da imate na umu da se položaj građana Republike Srbije i njihov način života drastično razlikuje. Neki ne znaju, niti su znali devedesetih godina šta se zbivalo, ni dan-danas ne znaju, ali najveći deo Srbije i te kako proživljava sve ovo što je deo sudbine Srbije: sankcije, izolacije, bombardovanje i dan-danas nizak životni standard, niska penzija i plata, velika nezaposlenost i nemanje mogućnosti da se kupi hleb. O tome treba voditi računa.
Nama socijalistima, kao i radikalima verovatno, lako je u ovoj situaciji naći odgovor, što god učinili nećemo pogrešiti, ali pozivamo stranke vladajuće koalicije, one koje čine Vladu, da izađu zajedno (ako mogu, ako ne mogu, neka to objave) i da kažu šta im je na umu činiti sa Srbijom.
Nemojte se pozivati na Ustavni zakon i nemojte se pozivati na neke druge stvari, jer prošlo je već više meseci i u praksi ste pokazali da vam do toga nije stalo.
Reč je o vrlo konkretnim interesima i o onome što se može desiti Srbiji. Mi ne želimo da Srbija ostane bez Kosova i Metohije, da bi, navodno, bila deo evropske porodice, jer mislimo da takva Srbija ne treba Evropi, a ne treba ni nama.

 Hvala, gospodine predsedavajući. Ja sam se javio da reklamiram odredbe čl. 173. i 174. Poslovnika. (Zvono)
Tamo piše da su sednice odbora javne. Svako može da prisustvuje, mediji da izveštavaju, sredstva javnog informisanja, ali je poenta u tome što je ta javnost vrlo ograničenog dometa. Ono što novinari ovde naprave, a urednici skroje, to se prikaže javnosti. To je javnost, to je rad Javnog servisa i nekih drugih medija.
Javio sam se u ime Poslaničke grupe SPS-a da javnost Srbije obavestim, ako ne zna, da je, primera radi, predsednik Odbora za bezbednost, gospodin Ivica Dačić, predsednik SPS-a, pokušavao nekoliko meseci da obezbedi da ministri nađu termine, da nađu prostor da učestvuju u radu sednice Odbora za bezbednost. Trebalo mu je mnogo nerava, vremena i takta da obezbedi održavanje sednice. Onda Javni servis obavesti javnost Srbije, koja plaća pretplatu za taj javni servis, za njegov rad i za obaveštavanje, odnosno Javni servis potpuno ignoriše činjenicu da predsednik predsedava, ko god da je, a u ovom slučaju - socijalista.
Namerno ovo govorim u ime SPS-a. To su vrlo proste stvari - ili Javni servis ignoriše činjenicu da su socijalisti u ovom parlamentu i da treba i oni da budu deo parlamentarnog života, da budu predstavljeni javnosti, ili novinari koji rade u ime Javnog servisa ovde ne rade kvalitetno svoj posao. Ako je ovo prvo - to je loše po Javni servis, a mi socijalisti znaćemo kako da odgovorimo na to. Ako je ovo drugo, neka Javni servis uradi šta treba da se neki drugi ljudi ovde obezbede, da mogu da obaveštavaju građane Republike Srbije o radu Narodne skupštine Republike Srbije i njenih odbora.
Stvarno smatram da nije korektno, čak počinjem da mislim da je očigledno negde počela, odnosno da je pao dogovor o početku izborne kampanje, pa se prave i u odnosu na to medijski planovi kako pristupiti medijskoj prezentaciji pojedinih ministara, članova odbora, pojedinih stranaka, što nije nepoznato. Sramota je samo što to radi Javni servis, za koji građani plaćaju pretplatu.
Kao neko ko plaća pretplatu, volim da vidim, a ne mora da znači da sam u pravu, da svaki predsednik odbora, pa i predsednik odbora koji je iz moje stranke, bude makar vizuelno predstavljen građanima Republike Srbije. Ne mora da se citira, ne mora da se kaže to i to, ali da se zna da socijalista predsedava Odborom za bezbednost. Mislim da je to normalno izveštavanje.
Kao što postoji rukovodstvo Skupštine, postoje i predsednici odbora. Neki poslanici rade taj posao. Red je da javnost Srbije o tome zna. Ako Javni servis neće to da kaže, onda u redu, neka javnost zna da plaćamo pretplatu, i ja plaćam pretplatu, za ono što smatram da nije dobar rad Javnog servisa.
Meni je jasno zašto se socijalisti ignorišu, ali je dobro da i javnost Srbije zna za to. Neću da kažem jedini, ali naš pristup ovom poslu jeste da upozoravamo građane Republike Srbije na teško stanje u Republici Srbiji - da kažemo da nema posla, da nema otvaranja novih radnih mesta, da su plate niske, da je ogroman broj ljudi na pragu siromaštva, da školovanje postaje nedostupno, da je zdravstvena zaštita strašno skupa, da su penzije užasne, da nema usklađivanja, jednom rečju, da država Srbija ne funkcioniše i da je postala predmet pogodbe političkih stranaka.
Naravno, pominjemo i socijalnu pravdu, da radnici treba da budu neko ko se poštuje - da ne može da dobije otkaz, da nezaposleni budu briga države na bolji način nego sada, a očigledno da to ne odgovara. Zašto? Nismo stranka tajkuna. Nemamo svoje dodatno informativno sredstvo, nemamo odgovarajuće pare da bismo se mogli medijski promovisati.
Nama ostaje da budemo promovisani ovde, u Skupštini, preko onog servisa za koji plaćamo pretplatu. To je najmanje što možemo da tražimo, da budemo predstavljeni na Javnom servisu za koji plaćamo pretplatu, u meri u kojoj smo zastupljeni u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ni manje, ni više, a i to se ne poštuje. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedniče.
Imao sam utisak da se jedan naš kolega javio po Poslovniku, pa sam hteo da mu dam prednost.
Vidim da je briga za čoveka najvažnija stvar ove vlade, potreba da se zaštite funkcioneri stranke i stranaka je, definitivno, primarno u odnosu na sve.
Moram vam reći da se svako smeje, i kolege poslanici se smeju, bar onaj deo opozicije koji ne veruje ovo što Vlada priča, a mislim i građani Republike Srbije, kada vide koliko predstavnici Vlade čvrsto stoje iza nekih stavova koji logički ne mogu da se objasne, ali moraju se apsolutno, funkcioneri zaštititi po svaku cenu. Ne - da ministar izađe i kaže - Vlada kojoj je prestao mandat, ima 30 dana da se konstituiše, ako se ne konstituiše, raspisuju se izbori itd. Znači, Vladi je prestao mandat, ali postoji potreba da se neko tamo imenuje za funkcionera. Postoji potreba.
Vlada, prošla, imali smo iskustva, nije imala vremena da primi Ahtisarijev plan, koji je predviđao nezavisno Kosovo, a treba imenovati funkcionera. To je pitanje života ili smrti. Ako se, ne daj Bože, neko ne imenuje u poslednja tri meseca, to će biti katastrofa. Pazite, za Vladu koja je već pala katastrofa je ako se još neko ne zaposli u sledeća tri ili četiri meseca!
Tu je epohalan doprinos ove vlade, da se ovim zakonskim rešenjima, kojima se poboljšava položaj, daje mogućnost Vladi da još ponekog imenuje za funkcionera. Mislim da je to toliko epohalno da ne bi trebalo da ostane u okvirima Narodne skupštine, već bi trebalo to proširiti i dalje, da naše komšije iz okruženja znaju kako smo mi produktivni kada treba zaštititi svoje partijske funkcionere.
Kolega Milisav Petronijević je vrlo logično izložio argumente zašto ne treba, kada je Vlada već pala, kada joj je prestao mandat, dozvoliti da se imenuju funkcioneri.
Slušajte, znamo tačno koliko može biti državnih sekretara, pa je došlo do povećanja broja državnih sekretara u nekim ministarstvima. Zašto? Zato što su to partijske potrebe. Zašto mislite da se ne zna, da mi poslanici, kolege, ne znamo da su to partijske potrebe?
Partijske su potrebe da se zaposle dva, tri, pet, šest sekretara državnih.
Na kraju krajeva, ta vlada je toliko uvećala broj ljudi koji rade u Vladi da je nenormalno da i Vlada u ostavci povećava taj broj onima koje primi u poslednjih nekoliko meseci, plus još šest meseci što će biti o državnom trošku kada mu prestane mandat. I to je nešto što će biti o državnom trošku.
Znači, nije ovde poenta funkcionisanja države, poenta je zbrinuti nekog partijskog činovnika, staviti ga u rang u poslednjem trenutku, dati mu određenu funkciju i onda mu dati pravni osnov da još nekoliko meseci može iz naše države, koja je, generalno, bez uvrede, neću da upotrebljavam reči vezane za poljoprivredu, da obezbedi finansijska sredstva.
Nema nijednog racionalnog razloga. Vidite u šta nam se pretvara država. Pretvara se u jednu partijsku, takozvanu demokratsku državu, podeljenu po stranačkim interesima.
Primera radi, ovaj dogovor o preduzećima. Nije bilo dovoljno postići dogovor da neko bude predsednik javnog preduzeća iz te i te stranke, nego se formira upravni odbor koji obezbeđuje većinu toj stranci, odnosno tom izabranom direktoru, pa se bira direktor, zamenik direktora iz iste stranke, bira se upravni odbor, sa većinom. Zašto? Bilo bi logično da postoji šarenilo predstavnika koalicije, ali, očigledno se želi obezbediti za svaki slučaj.
Radićemo mi kako treba, ali dobro je da nas kontrolišu naši, da neko drugi slučajno ne stavi šapu na tu priču.
Uostalom, u proteklih nekoliko godina je za nekoliko hiljada povećan broj ljudi u državnoj upravi. Devedesetih godina je svako ministarstvo imalo, uzmite banalan primer - broj vozila, broj vozača, da ne pominjem ove ''macane'', velike funkcionere, savetnike itd., eventualno, jednog, možda dva vozača, odnosno kola, da ne pričam.
Kolega Petronijević je vrlo detaljno, vrlo precizno, vrlo logično objasnio zašto funkcioneri ne treba da budu predmet izjašnjavanja Vlade kojoj je prestao mandat. Nama se to čini potpuno logično.
Ako neko drugi ima drugačije mišljenje, on će to izložiti, ali nismo čuli nijedan racionalan razlog do onaj da treba zbrinuti neke svoje partijske drugove kada dođe 12 i pet, još nekoga uhlebiti na državni posao i naći mu mir za još nekoliko narednih meseci.