Dame i gospodo narodni poslanici, činjenica je da u svakom dnevnom redu imamo po par zaduženja i par garancija. Zaduženje javnih preduzeća najbolje pokazuje u kojoj je situacija srpska ekonomija, najbolje pokazuje da smo iscrpili sve neke mogućnosti kada je u pitanju privatizacija, kada je u pitanju zaduživanje privatnog sektora.
U situaciji smo da nemamo više šta da ponudimo u procesu privatizacije. Za prodaju su ostala samo velika kapitalna preduzeća kao što je Telekom, sve ostalo je prodato kako je prodato. Kakvi su efekti tih privatizacija, to ponajbolje znate ali je činjenica da je to otišlo u tekuću proizvodnju i da je jako molo otišlo u neke kapitalne investicije.
Danas smo zato u situaciji da posle deset godina otkako smo imali te čuvene promene iz 2000. godine, da još uvek neki elementarni kapitalni objekti, kao što rekoste, auto-put Koridor 10, nisu urađeni da moramo da idemo na zaduživanje, da moramo na neki način da zadužujemo i generacije iza nas, jer bez obzira što su nam ovi projekti i te kako potrebni, bez obzira što će to značiti upošljavanje dela radne snage, građevinske operative u ovom trenutku vraćanje tih dugova, ta zaduženja biće kamen oko vrata budućim generacijama.
To kažem zato što ako pogledate budžet koji je isto tako tačka dnevnog reda prethodna, vidite da imamo strahovito nizak privredni rast, privredni rast od 1,5%, to je mogao bih reći smešno, to vam otprilike znači, tu su ekonomisti, mogu bolje da preračunaju, da ćemo za 50-60 godina uspeti da udvostručimo BDP, otprilike to znači da ćemo možda za 50-60 godina uspeti da u Srbiji obezbedimo platu od 600 evra, to je strahovito malo, to je zanemarljivo, to ponajbolje pokazuje koliko je loša ekonomska politika koja se do sada sprovodila i koju nastavljate da sprovodite i kroz ove zakone koje nam predlažete.
Ipak, čisto zbog građana Srbije, važno je da se kaže da danas u ovom dnevnom redu o kome raspravljamo imamo zaduženje od nekih 450 miliona evra. Ako to prebacite na četvoročlanu porodicu u Srbiji, to znači otprilike da ćete kroz ovu tačku dnevnog reda samo da ih zadužite, svaku porodicu u Srbiji, za nekih 200 evra.
Ako vas podsetim da smo prethodnim dnevnim redom imali onaj komercijalni zajam za pokrivanje deficita u budžetu, da smo imali od 250 miliona nekih 50 miliona garanciju za JAT, da smo imali, čini mi se, za carinu od strane kineske vlade ili kineske neke banke isto tako kredit od tridesetak miliona evra. To je nekih 330 miliona. Znači, mi smo pre samo nedelju dana istu tu četvoročlanu porodicu u Srbiji zadužili za još nekih 150 evra.
Mi smo do sada imali rast javnog duga, od kada je ova Vlada, od 2008. godine pa na ovamo, koji je dnevno rastao za nekih 2,7 – 2,8 miliona evra. Ali, u poslednjih par meseci činjenica je da što garancije, što direktni krediti taj javni dug počinje da raste aritmetičkom progresijom.
Očigledno je cilj da se bilo šta u ovoj situaciji, kada sve staje u Srbiji pokrene, pa bez obzira na cenu i to je na neki način pokazatelj efikasnosti ove Vlade, ali koliko su ti nepovoljni krediti može da se vidi i kroz činjenicu da danas bankari, kako u svetu, tako i u Srbiji, prolaze jako dobro, da uspevaju da bitno uvećaju svoj kapital baš zahvaljujući ovako siromašnim zemljama, zahvaljujući ovako nesposobnim vladama koje uzimaju kredite ne pitajući za uslove pod kojima se oni uzimaju.
Želeo bih da kažem da dugoročno sasvim sigurno imaćemo problema sa ovim kreditima. Imaćemo probleme da ih vratimo. Ne sumnjam da ćemo imati kratkoročne efekte i da će biti značajni za ovaj trenutak, ali očigledno je da privredna politika sa kojom nastupa ova Vlada nije održiva, da ovakav privredni rast koji se pre svega zasniva na uslugama, a ne na industriji, ne na razvoju poljoprivrede, prerađivačke industrije, ne može da opstane.
Bez ozbiljnog izvoza nema ni šanse za vraćanje ovih kredita jer, kao što znate, i MMF vas je ograničio, ograničio vas je na 45% javnog duga u odnosu na BDP. Svesni su i oni da sa ovim zaduženjima ne možemo da idemo do veka. Važnije im je da vratimo ono što smo već uzeli, što smo uzimali u prethodnih 10 godina. Zbog toga su se i opredelili za jednu takvu meru.
Možda je zgodno da u ovom trenutku podsetim sve vas, da podsetim i javnost, evo, imao sam prilike da i od gospodina predsednika Republike, gospodina Borisa Tadića, čujem lično kako kaže da ćemo u narednom periodu morati da se oslonimo na ono što sami proizvodimo. Očigledno je da Vlada i predsednik Republike ne misle isto jer idući u neka dalja zaduživanja na neki način negiramo samog predsednika Republike i njegovo viđenje perspektive neke srpske ekonomije.
Da krenemo konkretno, kada su u pitanju ova četiri zajma, odnosno ugovora o garancijama. Meni je ponajviše zasmetao ovaj koji se odnosi na EPS, u onom delu u kome za svu neefikasnost energetskog sektora na neki način prebacujemo na građane Srbije, činjenicu da želimo da imamo brojila sa daljinskim očitavanjem i isključenjem građana, a da potpuno zanemarujemo sve one probleme koji su mnogobrojni kada je u pitanju energetska efikasnost danas u Srbiji.
Znači, i održavanje postojećih postrojenja i organizacija energetskih službi, nedovoljna ulaganja, zastarela tehnologija koju imamo danas u našim industrijama, isto tako, nekorišćenje otpadne energije, alternativne izvore energije koje smo u potpunosti zapostavili.
Očigledno je da po mišljenju mom, a uveren sam i skoro svih poslanika SNS, u ovoj oblasti, u oblasti energetike, ima mnogo više i mnogo ozbiljnijih prioriteta nego što je to zaduživanje od ovih 40 miliona evra za brojila za daljinsko očitavanje.
Činjenica je da samim tim nećemo bitno da popravimo ni efikasnost sistema energetskog, niti da ćemo uspeti bitno da naplatimo sva ona zaostala potraživanja jer uveren sam da je velika većina građana spremna i željna da plati električnu energiju, ali da je u takvoj ekonomskoj situaciji da veliki broj njih ne zna šta će pre jer su režijski troškovi danas, uz hranu, ono skoro jedino što građani pokušavaju da plate od svojih i ovako skromnih zarada.
Uopšte uzev, ono što je u ovom sporazumu još problematičnije, možda po meni, to je ova obaveza koju ovim ugovorom vi prihvatate, znači, da donesete zakon do kraja 2010. godine, ne znam da li su moje kolege poslanici to primetili, kojom će Agencija za energetiku dobiti značajnija ovlašćenja kada je u pitanju određivanje tarife.
Očigledno je da se ide na liberalizaciju tržišta električne energije. Mi smo neke sporazume i dogovore već imali na nivou jugoistočne Evrope i EU u celini, ali se ovde postavlja jedno opravdano pitanje – da li je ovo prihvatljivo u ovom trenutku, u trenutku kada je cena električne energije socijalna kategorija, kada je dobar deo stranih investicija koje su se svele na zanemarljivih 500 miliona evra, a trebalo bi da budu znatno više, dolazi i zbog toga što Srbija danas raspolaže jeftinom energijom?
Potpuno smo svesni i mi iz SRS da je takvo stanje dugoročno neodrživo, ali činjenica je da je to jedan od načina da konkurišemo privredama u okolini i zahvaljujući ceni električne energije uspeli smo da privučemo izvestan broj stranih investicija.
To što bismo već od početka naredne godine ovoj agenciji dali veća ovlašćenja, to što bi ona bitno uticala na cenu električne energije, bitno bi uticala i na ukupnu privrednu situaciju u Srbiji, pre svega uticala bi na inflaciju jer znate da električna energija bitno utiče na cenu proizvoda koje naša privreda plasira, znači, pre svega na inflaciju.
Isto tako, smatram da je na neki način nemoralno na kraju mandata ove Vlade jer mislim da smo svi saglasni da ćemo u toku naredne godine imati vanredne izbore, ova Vlada se odlučuje da povećava cenu električne energije, indirektno bežeći od odgovornosti i prebacujući odgovornost na Agenciju za energetiku.
Sve u svemu, ovakav ugovor je više nego neprihvatljiv od strane SNS. Verujem da će biti jako štetan i za sve građane Srbije i da građani Srbije, privreda Srbije, danas nisu u situaciju da prihvate povećanje cene električne energije, bar značajnije, a ovakvo rešenje sasvim sigurno značiće značajnije povećanje cene električne energije.
Kada je u pitanju ovaj ugovor o garanciji u vezi Železnice Srbije, to je još nekih 100 miliona evra. Stvarno ne znam da li Železnica Srbije uopšte ima mogućnosti da vraća i one zajmove koje je uzela do sada.
Da li ona ostvaruje dobit? Koliko znam ostvaruje gubitak i plašim da će deo ovih garancija u stvari biti krediti Republike Srbije da neće biti sama Železnica u stanju da ih vraća.
Petnaest elektrolokomotiva najbolje pokazuje kakvo je stanje kada je u pitanju pružna infrastruktura, to najbolje pokazuje da dobar deo naših pruga nije elektrificiran jer biste imali neke sasvim druge lokomotive, osim toga, pitanje je da li se ovih 112 kilometara koji nameravate da rekonstruišete znači i to ono što je velika nepoznanica za sve poslanike, da li znači da ćemo dobiti manje zastoja na prugama, da li će saobraćaj, da li će se odvijati brže, da li ćemo doći do nekih brzina koje zadovoljavaju koliko toliko standarde EU ili ćemo potrošiti novac a biti i dalje pod znakom pitanja da je EU u pitanju, da li ulagati u Srbiju ili tražiti neke alternativne koridore.
Da li će nas ta železnička infrastruktura možda i zaobići u nekom narednom periodu, jer je očigledno da godine koje su iza nas jesu godine neulaganja u Železnicu i sasvim sigurno ova sredstva nisu dovoljna da bi se ona revitalizovala i da bi bitno odgovorila trenutku u kome živimo.
Ova dva druga zajma za most Zemun-Borča, ova obilaznica oko Beograda, bez sumnje su nam potrebni i ne sumnjam, gospodine ministre, da ste vi u pravu kada kažete da Beogradu trebaju još četiri mosta. Ono što kao Pomoravac, kao Jagodinac nekako primećujem, da veliki broj ovih garancija, da veliki broj ovih zajmova odlazi za Beograd, i za okolinu Beograda. Nekako stičem utisak, a mislim da biste i vi trebalo kao Vlada da izađete pred nas, da nam obrazložite koliko ih je u ovih godinu dana, a imam neki podatak da smo blizu 40 garancija odobrili, što javnim preduzećima, što kredita.
Da je velika većina tih kredita i garancija otišla u Beograd, eventualno Novi Sad, taj potez Beograd – Novi Sad, da se jako malo ulaže u unutrašnjosti Srbije, znači, južno od Bubanj potoka, malo toga je urađeno ako ne računate auto-put, mislim da ima potrebe i za ovim auto-putem od Pojata.
Zašto ne uzmete kredit, zato ima potrebe, i da se završi ovaj auto-put prema Kragujevcu, radi se iz parčića, rekao bih, po par kilometara čisto u nekim predizbornim kampanjama, mislim da mnogo više treba ulagati u unutrašnjosti Srbije, neka zalaganja da se eventualno ta velika razlika u regionalnom razvoju promenom Ustava popravi čista je demagogija, a činjenica da danas ovakav privredni sistem, ovakav privredni rast koji se zasniva na uslugama, a mesto uslugama i velikim centrima jer su tu najmanji troškovi, znači Beograd, Novi Sad i opštine između ta dva centra ne daje nikakvu šansu nama u unutrašnjosti dogod se ova vlada ne okrene u industriji, dokgod se ne okrene proizvodnji.
Ta industrija, ta proizvodnja, njoj je mesto u unutrašnjosti Srbije, jer jedino tako imaćemo šansu i mi iz unutrašnjosti da živimo nekim životom koji priliči vremenu u kome svi danas živimo. Mislim da generalno što se SNS nećemo principijelno podržati ove predloge zakona, pre svega zbog toga što se sa zaduživanjima i sa ovakvom ekonomskom politikom ne može ostvariti bilo kakav boljitak za građane Srbije i u danu za glasanje kao što je rekao moj kolega malo pre, nažalost, moraćemo da glasamo protiv ovakvih zakona. Hvala.