Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8498">Zoran Antić</a>

Zoran Antić

Srpska radikalna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o akreditaciji je jedan od zakona koji je možda trebalo da se donese još pre sedam-osam, ako ne i pre 10 godina, od onog trenutka kada ste krenuli sa liberalizacijom uvoza i kada ste našu privredu izložili jednoj nelojalnoj konkurenciji.
Nelojalnoj konkurenciji u tom smislu da je od tog trenutka u Srbiju ušlo jako puno nekvalitetnih proizvoda, nije bilo nikakve kontrole kvaliteta, pa i bezbednosti tih proizvoda. Nažalost, u mnogobrojnim zakonima koje ste u međuvremenu doneli niste ni predvideli da se izvrši kontrola robe koja se uvozi u Srbiju.
Za SNS je razočarenje što je jedan od osnovnih razloga za donošenje ovog zakona pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji, eventualno EU. Znači, nešto zašta smo ucenjeni od strane međunarodnih faktora, što nismo prepoznali od kolikog je to značaja za našu privredu. Kao što rekoh, za sigurnost naših građana, ali i mogućnost da se kroz kvalitetnije proizvode, kroz jednu standardizaciju naših proizvoda, izađe na svetsko tržište i da budemo mnogo konkurentniji na tom svetskom tržištu.
Značaj ovog zakona je veliki za našu privredu i pruža joj velike mogućnosti. To je samo ono što deklarativno možemo da kažemo. Ako pogledamo stanje naše privrede, ako pogledamo koliko tehnološki zaostajemo u odnosu na evropske zemlje, na koje se najčešće ugledamo, a bogami i u odnosu na zemlje u okruženju, videćemo da sam ovaj zakon neće pružiti veliku šansu našoj privredi.
Tehnički propisi koji treba da se uređuju kroz Zakon o akreditaciji, kroz formiranje raznoraznih inspekcija, komisija, laboratorija koje će da utvrđuju kvalitet robe biće veliki problem za našu industriju, jer ne radi se samo o kvalitetu, radi se i o procesima proizvodnje, znači, o tehnološkim procesima koji se primenjuju prilikom proizvodnje.
Ako pogledate koliko je zaostajanje Srbije u odnosu na zemlje u svetu, a da ne govorim o zemljama u okruženju, videćete da po apsorpciji novih tehnologija, od 130 zemalja, naša zemlja je na nekom 115, 120. mestu. Po sofisticiranosti procesa proizvodnje, nalazimo se na nekom 118. mestu, od oko 130 zemalja u svetu gde je izvršeno ispitivanje, da po investiciji u informaciono-tehnološkom sektoru zaostajemo za skoro svim zemljama u okruženju koje imaju četiri do pet puta veće ulaganje u informacionu tehnologiju.
To najbolje pokazuje koliko su naši proizvodi nesofisticirani, koliko nisu konkurentni na svetskom tržištu i koliko ovaj zakon u suštini nije u interesu naše privrede, već će mnogo više biti u interesu strane privrede, u interesu budućih uvoznika, jer se plašim da ćemo zahvaljujući ovom zakonu početi sve više, a već smo i počeli, da gubimo i domaće tržište.
Ako realno pogledamo, u svim necenovnim faktorima konkurentnosti, Srbija zaostaje i kada je u pitanju i kvalitet i dizajn i pakovanje, pa i primena standarda. Mi jednostavno danas nemamo proizvode i proizvodnju s kojom možemo da izađemo ni na domaće tržište, i čak i ono elementarno kada su u pitanju sirovine koje velike kompanije koje su ušle na naše tržište uvoze.
Prema tome, svi ovi amandmani koji su osmišljeni od strane SNS uglavnom imaju za cilj da se prilikom prilagođavanja naše privrede svetskoj regulativi to učini postupno, da se ide pre svega kroz jačanje kvaliteta, ali ono što je za nas izuzetno važno, to je i da se najzad napravi jedna strategija tehnološkog razvoja, da se i po tehnološkom znanju, koje je jako oskudno i koje ne prati svetske tokove, jer mi zaostajemo za svetom možda 20 do 30 godina u primeni tehnologija i u nekim oblastima čak po četiri do pet tehnoloških generacija smo u zaostatku, da se to učini postupno da bi se našoj privredi pružila prilika da sve ove normative, sve ove standarde koji će, naravno, da slede mnogo intenzivnije nakon primene ovog zakona, prihvatimo, usvojimo, da bismo mogli da spasavamo ovo malo što nam je ostalo od privrede.
Daću vam još jedan podatak. Ako pogledate pad uvoza u ovih zadnjih par meseci, videćete da je možda ponajveći pad u uvozu opreme. To znači da ćemo i u nekom narednom periodu tehnološki i te kako da zaostajemo i da nećemo uspeti da uhvatimo korak sa svetskom privredom i da omogućimo jedan mnogo pristojniji standard građanima Srbije. hvala.
Što se tiče člana 4, mislim da ovaj amandman, ako vam ovo nije odgovaralo sa promenom imena ovog tela koje ste osmislili, da je član 4. na mestu, a on se sastoji iz dve rečenice i kaže da je akreditacija dobrovoljna.
To u narednim članovima i piše – postupak se pokreće na zahtev stranke. To podrazumeva da je i sama akreditacija dobrovoljna i isto tako u sledećoj rečenici član se sastoji iz te dve rečenice i kaže se da – posebnim zakonom može biti utvrđeno da je akreditacija obavezna.
Naravno da će tim posebnim zakonom biti sama po sebi utvrđena obaveza akreditacije i nije potrebno da se nagoveštaj neke obaveze dodaje i nameće u ovaj zakon. Smatram da je bilo sasvim logično i krajnje dobronamerno od strane SNS što je podnela ovaj amandman i bez ikakvog razloga mislim da ga niste prihvatili.
Samo kratko, zalaganje za agenciju za kvalitet iz onog uverenja da je infrastruktura kvaliteta izuzetno važna za našu zemlju, našu privredu. Smatrali smo da je neophodno da se naglasi da akcenat treba da bude kvalitet.
Naravno da smatramo da pre svega i u nekom narednom periodu treba da razmišljamo o modernizaciji naše privrede i da bi ova agencija, ako bi se bavila kvalitetom, doprinela i u modernizaciji i omogućila da imamo mnogo veću dodatnu vrednost nego što imamo sada. Isto tako, uputila bi našu privredu i na ulaganja u istraživanja i na uvoz nove tehnologije za onaj posao koji treba da radi Vlada.
Ova institucija za koju se mi zalažemo bi imala ingerencije i trebalo bi da radi na tome, na poboljšanju konkurentnosti naše privrede i to je suština ovog amandmana da se ova agencija preimenuje i da se delimično njene nadležnosti izmena.
Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da mi zadnjih par godina stvaramo sve veći broj institucija, sve veći broj tela i da to nije slučajno, da iza toga stoji pre svega politika i pokušaj da se ta tela, često i neka nezavisna regulaciona tela, na što lakši način kontrolišu.
Zahvaljujući takvom ponašanju izvršne vlasti mi imamo jako lošu koordinaciju između tih tela, pa i često nisu usaglašena. Ako ćemo iskreno, u našem nacionalnom karakteru sujeta je i te kako prepoznatljiva i to je jedan od motiva zbog čega smo se opredelili da ovaj amandman podnesemo, a radi se o tome da su neki osnovni elementi infrastrukture kvalitet, akreditacija i standardi. Bilo bi sasvim normalno i logično da jedna institucija, koja nadzire donošenje standarda, nadzire u isto vreme i poslove u oblasti akreditacije.
Mi smo to svojim amandmanom i predložili, da se ministarstvo koje je zaduženo za standarde pobrine i za akreditaciju i da imamo mnogo bolju koordinaciju kada je u pitanju nadzor, jer nadzor je jako važan generalno u celom našem društvu, ali jako važan i kada je u pitanju ova institucija, važan u tom smislu da ova institucija ne bude samo za naše unutrašnje tržište, namenjena samo prostoru Srbije, već da dobije neki međunarodni značaj, da bude prihvaćena kao jedna agencija koja ima tu težinu.
Na taj način bi ne samo ugled naše države, već i ugled naše privrede i perspektive naše privrede bio znatno bolji i zbog toga smo se opredelili, zbog efikasnosti, efektivnosti u kontroli nadzora za ovaj amandman i žao mi je što nije bilo razumevanja i nije prihvaćen od strane Vlade i Ministarstva.
Dame i gospodo narodni poslanici, član 16. odnosi se na dužnosti obaveštenja pri** zaključenju ugovora, znači, dužnost trgovca da na jasan i razumljiv način obavesti kupce o proizvodu koji se nudi, koji je predmet ugovora.
Ono što je zasmetalo SNS, to je činjenica da jasan i razumljiv način ne znači da to obaveštenje mora da bude istinito. Mi smo pokušali da svojim amandmanom unesemo u zakon načelo o savesnosti i poštenju, znači, na jedan savestan i pošten način da kupce informiše o samom proizvodu i žao nam je što Vlada u obrazloženju zašto se odbija ovaj amandman poistovećuje savesnost i poštenje sa jasnoćom i razumljivošću obaveštenja. Smatramo da su to dva sasvim različita pristupa, sasvim različita pojma, ako hoćete.
Isto tako, ovo načelo – načelo savesnosti i poštenja, ugrađeno je i u mnoge evropske direktive kada je u pitanju zaštita potrošača i čini nam se da je u ovom delu na jedan dosta lagodan način ova regulativa osmišljena, s obzirom na činjenicu da je stepen zaštite potrošača u Srbiji na jako niskom nivou, da smo po tome na začelju u Evropi i da do sada nije bilo neke ozbiljne političke volje.
Evo, imamo novi zakon, valjda će biti malo više političke volje i želje da se posvetimo potrošačima i da potrošači budu u mnogo većoj meri informisani, ali ako ne budu informisani na jedan pošten i savestan način, ne znam čemu onda ta informisanost služi.
Žao mi je, još jedanput, što niste imali sluha za ovaj amandman, jer mislim da je sasvim logičan, a bio bi i te kako prihvatljiv.
Dame i gospodo narodni poslanici, i za SNS su ova dva zakona izuzetno značajna i pridružio bih se gospodinu Šamiju u jednoj kritici skupštinske većine što je ova dva zakona spojila u jednu raspravu, jer je očigledno da nemamo često prilike ovu tematiku da razmatramo na sednicama Skupštine.  S obzirom na činjenicu da su ovo stvarno važne oblasti, trebalo je dati prilike poslanicima da se možda i bolje pripreme, ali i dovoljno vremena da se o ovome prodiskutuje na što kvalitetniji način.
Što se tiče zakona o plovidbi i lukama i na taj zakon, kao i na zakon o vazdušnom saobraćaju, SNS je podnela jedan, rekao bih, veći broj amandmana, 40-ak amandmana i na jedan i na drugi zakon, po 40, što znači da smo dobrim delom i nezadovoljni svim onim što je predloženo od strane Vlade.
Dakle, zakon o plovidbi i lukama, mislimo da je, kada su u pitanju vodni putevi, jako malo ulagano u prethodnih deset godina. Otkada smo ušli u taj proces tranzicije, od 5. oktobra, po nekim procenama preko 80 milijardi evra ušlo je u Srbiju ovako ili onako, da li kroz izvoz, da li kroz donacije, kroz nepovratnu pomoć, kroz doznake, nebitno je sada. I ako se nešto ulagalo u tu putnu infrastrukturu, znači, ulagalo se bukvalno u puteve, u drumove, jako malo u železnicu, nešto u vazdušni saobraćaj, ali skoro ništa u vodeni saobraćaj.
Isto tako, nismo imali nikakvu strategiju kada je bio u pitanju proces privatizacije u prethodnom periodu, kada su se privatizovale luke. Danas smo došli u situaciju da sve te luke koje su privatizovane faktički ne obavljaju delatnost koju bi trebalo da obavljaju, da su vlasnici tih luka mnogo više zainteresovani za to gradsko građevinsko zemljište, nego da nastave sa delatnošću koja je bila primarna.
Nažalost, i zakon gospodina Dulića, koji im je omogućio da otkupe to zemljište, nije išao na ruku očuvanju tih luka i da smo sada u situaciji – da li da gradimo nove luke, pošto od ovih najverovatnije nema ništa. Da li ćemo da se oslanjamo na EU, da li je EU spremna uopšte da ulaže u luke u Srbiji?
Jer, ako već mi nismo spremni da ulažemo, možda taj deo ne zanima nju, pre svega, zanima je transport. U situaciji smo da ne možemo da ostvarujemo skoro nikakav prihod od tih vodenih puteva, jer prihod se ostvari preko luka, a ne preko transporta. Tu, pre svega, imamo trošak, trošak za održavanje tog vodenog puta.
Prema tome, bitno je da se kaže da se jako mali deo transporta odnosi na vodene puteve. Po nekoj statistici koju sam uspeo da pronađem, to je nepunih 5%. Naša zvanična želja jeste da se to poveća nekih 15%, ali da se to kod nas sve, nažalost, svodi na transport šljunka, na transport peska, kamena, eventualno i da je, eventualno, možda "Ju Es Stil" neko ko je uspeo da delimično iskoristi te vodene puteve i da, eventualno, napravi znatne uštede u troškovima gde transportni troškovi bitno opterećuju svaki proizvod.
Posebno bitno opterećuju našu proizvodnju, naš izvoz, s obzirom da je naš izvoz radno i resursno opredeljen. Količinska cena našeg izvoza je izuzetno mala pa bi smanjenje troškova transporta bitno uticalo na konkurentnost naše privrede i konkurentnost našeg izvoza bude na znatno većem nivou.
Želeo bih da kažem, isto tako, što se tiče međunarodnog transporta da je jako malo toga što se odvija preko teritorije Srbije, da smo na sreću ovaj most "Slobode" uspeli da odradimo, ali da sve ono što se tiče održavanja putnih pravaca nismo uradili ili da smo uradili jako malo i da se, pre svega, oslanjamo na EU i na njenu dobru volju, prenebregavajući činjenicu da je to i te kako i u našem interesu.
Što se tiče zakona o vazdušnom saobraćaju, mislim da je ono što je najbitnije da se kaže, a što nisu rekle moje kolege, u ove prethodne dve godine Direktorat, pa i kontrola leta, Agencija za kontrolu leta su radili na jedan nezakonit, neustavni način što bi potvrdio i Ustavni sud.
Čini mi se da je ovaj zakon ovako brzo, nekompletno, umnogome i nedosledno, jako brzo došao pred nas poslanike, na skupštinsko zasedanje. To je jedan od razloga zbog čega imamo i ovoliki broj amandmana Vlade na zakon koji je i sama prihvatila.
Znači, činjenica je da je ogroman novac koji se od preleta slivao u Direktorat, trošen često nenamenski, da smo mi u ovoj skupštinskoj sali jako često o tome govorili, da su u to, nažalost, bili preko saveta, budućeg upravnog odbora, upleteni i pojedini ministri. Svi oni su izbegavali da prihvate činjenicu, da taj novac pripada Republici Srbiji, da pripada republičkom budžetu i da je možda nešto što, pre svega, treba pohvaliti u ovom zakonu je i činjenica da se to najzad priznalo i da su to sada sredstva koja pripadaju Republici Srbiji.
Na osnovu toga, računam da ćemo i u ovoj oblasti imati znatno bolju situaciju nego što smo imali do sada, da ćemo imati mnogo manje monopola, da smo trebali da imamo mnogo manje monopola, mnogo ličnih, grupnih interesa, a da se, nažalost, ovaj predlog zakona u to nije uverio.
Mislim da je predlogom zakona Direktorat dobio prevelika ovlašćenja, prevelike ingerencije, da je ovim predlogom zakon zamišljen kao javna agencija, da to nije najbolje rešenje. Što se SNS tiče, mislim da je Ministarstvo trebalo da ima znatno aktivniju ulogu, da je u okviru Ministarstva potrebno da postoji organizaciona jedinica koja bi se bavila vazdušnim saobraćajem, da takva rešenja imamo i u okolnim zemljama, da to nije protiv direktive EU, onako kako tvrde gospoda, koja su nazovieksperti za vazdušni saobraćaj. Pomenuo bih da je takvo rešenje u Sloveniji, koja je, jako vam je dobro poznato, članica EU.
Imamo jako puno dezinformacija kada je u pitanju ova oblast, da se računa na to, da i poslanici i javnost jako malo znaju o svim propisima i svim regulativama koje su donesene u godinama koje su iza nas i da se na osnovu toga javnost, poprilično, i obmanjuje.
Ono što bi SNS zamerila Direktoratu je to, pomenuo bih par članova koji su po nama bitni, a kažem, imamo preko 40 amandmana. Bar polovina se odnosi na ingerencije Direktorata. Recimo, u članu 14. određivanje vazduhoplovnih subjekata odgovornih za bezbednost pripada i nadležnosti Direktorata. To nikako ne može da bude njegova nadležnost, na kojoj će privredni subjekti da učestvuju na tržištu tih, da kažem, vazduhoplovnih usluga. O tome mora misliti, pre svega zakon o akreditaciji koji smo upravo imali.
Moraju stručna tela da izdaju sertifikate pojedinim privrednim subjektima. Direktorat eventualno može da kontroliše njihov rad, da se bavi nadzorom, da daje neke svoje primedbe, ali ovakav predlog stvara mogućnost za monopole, stvara mogućnost da Direktorat, koji je do sada na jedan drzak i nezakonit način, kažem, trošio milione, a neki pominju čak i blizu 500 miliona evra da je potrošeno bez ikakve društvene kontrole, daje sebi mogućnost da odlučuje koji su to privredni subjekti koji će na tom tržištu u toj vazduhoplovnoj privredi da igraju glavnu reč. Znači, to je za SNS neprihvatljivo.
Dalje, što se tiče ingerencije Direktorata, on po ovom predlogu zakona vodi bazu podataka o događajima, koristi i razmenjuje te podatke iz oblasti bezbednosti. Mislimo da je i to jako neozbiljan predlog, jako neozbiljan institut, da ta oblast prikupljanja podataka, čuvanja, korišćenja podataka, u vreme kada smo svi svesni da ima jako puno problema širom sveta kada je u pitanju vazdušni saobraćaj, kada su u pitanju i te terorističke opasnosti koje se često nadvijaju pre svega nad aviosaobraćajem, ne bi trebalo da bude posao Direktorata.
To mora da radi Ministarstvo, zato moraju da postoje makar podzakonski propisi koji bi tu oblast uređivali. Preozbiljna su to pitanja da bi se tek tako prepustilo Direktoratu, njihovoj dobroj volji i njihovoj sposobnosti da te podatke na pravi način iskoriste, da prepoznaju eventualno opasnosti kada je u pitanju bezbednost u vazdušnom saobraćaju, i to po nama ne može da ide ovako kako je dato u zakonu.
U članu 73, recimo, koji se odnosi na naknadu za pružanje usluga, mislimo da je to nejasno, nejasno je ko propisuje da u tom smislu moramo, intervenisali smo amandmanom, nadamo se da ćete za to imati razumevanja i da Direktorat neće moći samovoljno da propisuje takse i naknade, i na taj način isto tako nekim privrednim subjektima, stavlja ih u poziciju da su privilegovani ili da sužava tržište, odbijajući neke druge koje nisu sposobni da neke takse i naknade koje nisu možda srazmerne našim mogućnostima, našim troškovima ili nekim međunarodnim propisima i cenovnicima zloupotrebljava.
Zatim, u članu 54 - naknada, naplata za potvrde kada je u pitanju buka i štetni gasovi. To je u suprotnosti sa Zakonom o administrativnim taksama. To isto tako nije uređeno Zakonom o administrativnim taksama i nije moglo da se nađe u ovom zakonu o vazdušnom saobraćaju.
U članu 159. imamo, recimo, da je Direktorat ovlašćen za obavljanje osnovnih pregleda vazduhoplova. Čak u 161. članu - da svaki treći periodični pregled obavlja. Otkud to da li će Direktorat biti tehnički i kadrovski opremljen da izvrši taj pregled, da li to treba da rade stručne institucije, odnosno stručni privredni subjekti, naučne institucije ili to treba da radi inspektorat.
Čini mi se da to ne treba da bude delokrug njegovog rada i čak je Direktorat dao sebi za pravo u članu 235, recimo, da uvodi međunarodne standarde, da primenjuje međunarodne akte i propise, to je nešto što pripada Republici, to je oblast koju uređuje Republika. Kako može Direktorat da o tome odlučuje? To mora da prođe kroz skupštinsku proceduru i mislim da je sebi dao i suviše prava kada je u pitanju ova oblast.
Ono što je možda zanimljivo, čitao sam, pa još malo nisam mogao da verujem, ali i poslanici skupštinske većine bi mogli da se time malo pozabave, to je član 266. Zakona, gde se nekome u Republici Srbiji garantuje radno mesto. Postoje dva čoveka, to je direktor Direkcije za civilno vazduhoplovstvo i zamenik direktora, kojima se garantuje radno mesto.
Danas u Srbiji, kada smo prethodne dve godine imali preko 180 hiljada izgubljenih mesta, kada ljudi koji svakodnevno ostaju bez posla, razmišljaju šta će sutra, ova dva gospodina imaju zakonom zagarantovano radno mesto.
Agencija se formira, javna agencija, a oni koji su bili direktori u ovom telu postaju direktor i zamenik direktora u toj agenciji. Znači, ne samo da su zaposleni, nego dobijaju i direktorske fotelje. To stvarno za ovih par godina, koliko sam poslanik, nisam ni u jednom zakonu video.
Gasite jednu instituciju, valjda raspisujete javni konkurs. Taj čovek koji je bio direktor u nekom drugom telu može da konkuriše, može da bude ponovo izabran, ali da mu zakon garantuje da će biti direktor i zamenik direktora, da će i u tom novoosnovanom telu, u toj novoj osnovanoj agenciji da mu garantuje direktorsko radno mesto, mislim da je ovo krajnji bezobrazluk, pre svega prema hiljadama građana koji su danas u Srbiji bez radnog mesta.
Podsetio bih vas da 700 hiljada ljudi zvanično na birou čeka na radno mesto, da se ova gospoda nisu ni pokazala na svojim radnim mestima jer ne bi Ustavni sud donosio ustavnu odredbu kojom je osnivanje tih tela bilo neustavno. Prema tome, mislim da je to za brisanje i to je SNS jednim amandmanom i tražila. Pozivam i poslanike većine da ovakav način i ovakva zakonska rešenja ne dozvole jer je ovo najobičnija drskost i bahatost.
Mislim da ima još stvari kojima je, naravno, SNS nezadovoljna. Pre svega bih naglasio kada je u pitanju vazduhoplovni sport, sportsko–amatersko-turistička avijacija, da je u zakonu tome posvećeno jako malo prostora, jako malo pažnje, da je i u toj oblasti Direktorat dao sebi za pravo da se o svemu i svačemu pita, da ima monopol nad svim i svačim.
Dolazimo u situaciju da vučenje jedrilica i skakanje iz padobrana predstavlja uslugu i da zato, recimo, morate da budete registrovani komercijalni avioprevoznik, da nije ostavljeno dovoljno prostora avioklubovima, sportskim aktivnostima. Recimo, mi Jagodinci imamo jedan memorijalni aeromiting "Goran Ostojić", gde je jako često, faktički i skoro uvek, prisutna vojska, prisutni su helikopteri Vojske.
Da li Vojska, da li policija, kada učestvuje u ovakvim manifestacijama, uopšte ima pravo na učešće, s obzirom da nije registrovana kao javni avioprevoznik? Kakav je odnos ovog zakona prema takvim događajima? Mislimo da to nije u dovoljnoj meri rešeno.
Još jedna nelogičnost kada je u pitanju padobranstvo. Ovde se padobranci tretiraju kao vazduhoplovno osoblje. Direktorat za civilno vazduhoplovstvo njima izdaje dozvolu da mogu da budu padobranci. Toga nema, koliko sam se ja informisao, nigde u međunarodnom zakonodavstvu. Sve to potpada pod sportsko nadmetanje, pod aeroklubove.
Vazduhoplovni savezi bi trebalo da budu ti koji bi eventualno davali dozvole ili bi na tome trebalo da rade aeroklubovi, ili bi trebalo da postoje neki propisi, ispiti ili šta još, da bi se nekome dala dozvola da bude padobranac.
Mislim da se predaleko otišlo sa ingerencijama Direktorata i po nama je to nastavak one politike koju smo imali u prethodnom periodu, bogami sedam godina od raspada Jugoslavije ova oblast nije bila uređena onako kako treba. Očigledno su se formirali raznorazni monopoli, očigledno su se gospodi iz Direktorata osladili prihodi koje su u međuvremenu imali od preleta, koje su trošili kako su hteli i umeli, pa su nastojali da u svakom članu na svaki način te prihode nadomeste.
To je ono što je za SNS neprihvatljivo i protiv čega smo se, pre svega, borili amandmanima koje smo podneli.
Dame i gospodo narodni poslanici, amandman se odnosi na zastarelost prava na naplatu poreza i u obrazloženju ovog zakona faktički i nemate nikakve razloge za povećanje ovog roka koji je predložen zakonom. Dosad je zastarelost podrazumevala tri godine. Vi ovim predlogom zakona predlažete da to bude pet godina.
Smatramo, mi iz SNS, da ako tri godine nisu bile dovoljne poreskoj upravi da naplati neki porez, jako teško će uspeti i za pet godina, jer već posle tri godine, uz ove kamate koje su zelenaške, taj dug je bitno porastao i očigledno je da oni koji nisu dosad mogli da plate zaostatak poreza neće to moći ni u narednom periodu.
Osim toga, stvarno kad god je država u teškoj situaciji, kad god je privreda u teškoj situaciji, nekako uvek se stvar prebacuje na preduzetnike, na privredu. Kada je u pitanju odgovornost Vlade, ćuti se i traži se obrazloženje u svetskoj ekonomskoj krizi.
Zar nije baš ta svetska ekonomska kriza, pre svega, pogodila preduzetnike, pogodila privatni sektor? Zar nije zbog toga nekih 150 hiljada radnih mesta izgubljeno u prethodnoj godini i uglavnom su to STR-i, znači, preduzetnici, male firmice, ljudi koji jako često počinju taj posao iz nemoći da sebi obezbede bilo kakvo radno mesto? Znači, primorani su da uđu u privatno preduzetništvo. Dobar deo njih ne bi ni ušao.
Zar nije danas činjenica da mi nemamo proizvodnju, da nam je sektor proizvodnje izuzetno tanak, da nam je većina privrede faktički u uslugama i da konkurencija, pad tražnje, pad kupovne moći građana pre svega utiče na stanje u preduzetništvu i na efekte rada tog sitnog i malog preduzetništva?
Za to ne snose odgovornost oni. Za to pre svega snosi odgovornost ova vlada, zato što nije krenula sa poreskim reformama, zato što su rashodi ove države, ovog društva, preveliki u odnosu na mogućnosti privrede, odnosno na mogućnosti građana.
Pa i sam ovaj predlog je u suprotnosti sa nekim, gospođo ministre, vašim nekim ličnim zalaganjem, znači, da se ne oporezuje rad, već da se oporezuje, pre svega, potrošnja. Zar nije ovo odstupanje od tih principa? Zar nije ovo pokušaj da se faktički iz suve drenovine iscedi bilo koji dinar u državnu kasu, od onih ljudi koji su već u jako teškoj situaciji, samom činjenicom da su morali da zatvore svoju radnju.
Skoro sigurno ogromna većina njih radi zato što ne može da opstane na tržištu, a ne zato što to radi iz obesti, jer su često taj posao i započeli zato što nisu imali alternativu, znači, da se ovde ide preko njih, preko leđa te sirotinje, tih ljudi koji su izopšteni na neki način iz društva i osuđeni, samim tim što nisu uspeli u privatnom preduzetništvu.
Nažalost, mi nemamo tu preduzetničku kulturu i nemamo državu i društvo koje podržava preduzetništvo, jer u Evropi je svaki uspešan privrednik to uspeo da postane uglavnom iz trećeg puta, bar tako kaže statistika.
U ime svih njih mi smo podneli ovaj amandman. U ime na stotine mojih Jagodinaca koji su u toku prethodne godine, zbog ove ekonomske krize, isto tako morali da zatvore svoja mala, sitna preduzeća, da otpuste na desetine, na stotine radnika, mi smo podneli ovaj amandman i smatramo da ste ovim predlogom stvarno preterali.
Dame i gospodo, SNS podnela je niz amandmana kojima pokušava da ingerencije koje ovim zakonom dobija direktor Agencije budu uvedene u neki red.
Moj amandman je logični nastavak na ono što je moj kolega malopre rekao. Odnosi se na pravo direktora da daje mišljenje i uputstva za sprovođenje ovog zakona.
U situaciji smo da neko ko donosi odluke o povredi zakona i izriče mere odlučuje o tome i da li je neki zakon prekršen ili nije, odnosno da li ima sukoba interesa ili nema. Jedna potpuno nelogična norma i SNS se u tom kontekstu zalagala da mišljenje i uputstva za sprovođenje zakona budu posao koji će raditi Odbor Agencije.
S obzirom da Odbor Agencije faktički vodi politiku same Agencije, stara se o tome da budu ispoštovane zakonske norme, pa ima ingerencije u smislu razrešenja direktora, normalno je da politiku, potpunu, pa i to o načinu na koji će da se neki zakon sprovodi, daje svoje mišljenje Odbor, a ne direktor Agencije. Na ovaj način bi direktor Agencije faktički bio u jednom specifičnom sukobu interesa, jer na osnovu tog mišljenja izriče i sankcije.
Zbunili ste me, očekivao sam da će pauza.
Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan jako važan zakon iz pozicije SNS, važan zbog toga što ne samo reguliše oblast trgovine, već zato što reguliše kompletno tržište. SNS nalazi da su  u tom periodu od tranzicije 2000. godine naovamo napravljeni ozbiljni propusti. Zbog tih propusta smo došli u situaciju da imamo ozbiljne monopole, da imamo situaciju da se na tržištu formiraju karteli, da imamo privilegovan položaj na svakom koraku i potpuno nesređene odnose kada je u pitanju odnos proizvođača, trgovaca i potrošača kao krajnjih korisnika.
Nažalost, mislim da je dobrim delom za takvu situaciju krivo i samo Ministarstvo, ali i činjenica da Ministarstvo nije imalo snage da se odupre različitim pritiscima u prethodnom periodu, koji su išli pre svega u tom pravcu da se što više, nazovistranih investicija privuče u Srbiju.
Kažem nazovistranih investicija jer ove investicije u šoping molove značile su samo priliv eventualno deviza, ali nisu omogućile da mi u ovih deset godina tranzicije stvaramo proizvode koji su razmenljivi sa svetom. Zbog toga smo i došli u situaciju da danas ne možemo na osnovu deviznih priliva od izvoza da pokrijemo uvoz koji nam je preko potreban.
Ono što je očigledno, a i sam predlagač ovog zakona je to uočio, jeste da smo imali jako lošu statistiku, da smo imali jako loš uvid kada je u pitanju tržište, da se to na neki način kroz ovaj centar za razvoj trgovine možda popravlja, ali je žalosno što, po meni, nije osmišljena veća koordinacija sa statističkim zavodom koji bi i te kako trebao da obradi dobar deo ovih podataka i ovih poslova. Žalosno je da faktički dolazimo u situaciju da posle deset godina razvoja tržišta, razvoja jedne tržišne ekonomije, mi nemamo pravi uvid u to šta se dešava na našem tržištu.
Želeo bih da kažem da mislim da je i politika stranke na vlasti napravila jednu veliku grešku jer je to bilo svesna demagoška priča, kako će razvoj nekih velikih marketa kod nas značiti neki budući izvoz i njihovo širenje na tržište van Srbije. Pokazalo se da su se oni uglavnom opredeljivali za domaće tržište, da su jako malo radili na tome da domaću proizvodnju plasiraju kroz svoju maloprodajnu mrežu i da i na tom planu nismo postigli nikakve rezultate, da je i stanje sa izvozom dokaz da je to bila najobičnija demagogija.
Kada pogledate marže koje su u našim hipermarketima videćete da su one znatno veće nego što su marže u, recimo, evropskim hipermarketima. Mi se uvek nekako ugledamo na Evropu. Isto tako videćete da kada su u pitanju i maloprodajne cene da smo u mnogim cenama čak i iznad cena koje su trenutno aktuelne u zapadnoj Evropi, a da je rast tih cena bio izuzetno velik u periodu 2005. do 2009. godine.
Po tome smo možda bili, gledajući neke statističke podatke Eurostata, lideri ne samo u regionu, već i u celoj Evropi. To najbolje dokazuje da smo jako puno toga propustili u regulaciji tržišta u nekom narednom periodu, da nismo stvorili konkurenciju na tržištu, da smo forsiranjem velikih hipermarketa u stvari dobrim delom uništili ove male trgovce.
Ono što meni možda ponajviše smeta u ovom predlogu zakona, to je što imam utisak da predlagači nisu svesni niti značaja, niti stanja u kojem se danas nalaze mali trgovci, nisu svesni činjenice, bar u mojoj Jagodini, da je svaka druga radnja faktički prazna, da se veliki broj samostalnih trgovinskih radnji zatvara, da je najveći pad zaposlenih i najveći broj izgubljenih radnih mesta u prethodnom periodu baš u tom sektoru. Kroz ovaj predlog zakona ne vidim nikakvu ozbiljnu brigu da se ta mala trgovina, sitna trgovina zaštiti.
Hipermarketi su tretirani faktički samo jednim članom zakona koji ograničava neku površinu od 2000 kvadrata i obavezu da se tu uradi studija uticaja. Mislim da su sve kolege iz opozicije to rekle, a i ja u ime SNS-a moram da izrazim nezadovoljstvo da je ministar taj koji će da odlučuje da li su zadovoljeni uslovi, naravno uz pomoć nekih referentnih institucija, ali je to bez sumnje jedno diskreciono pravo.
Tu su potpuno zaobiđene lokalne samouprave. Mislim da i lokalna samouprava ima pravo da odlučuje o tome kako će da izgleda njeno unutrašnje tržište, da umnogome može da preporuči, da da sugestije Ministarstvu i da je ono što fali nama u ovom zakonu upravo ova činjenica da su lokalne samouprave potpuno zapostavljene.
Istina, nisu se mnogo u ovom prethodnom periodu ni te lokalne samouprave pokazale. Njima je bilo drago da dolaze hipermarketi, pa makar se otvarali u samom centru. U Jagodini imate da je deo hotela pretvoren u hipermarket u samom centru, stotinak metara od glavnog skvera. Isto tako imate i Deltin hipermarket koji je jako blizu centra.
Na prste jedne ruke mogao bih da nabrojim trgovinske objekte iz oblasti prehrane koji su u centralnom okruženju, što najbolje pokazuje da se nije vodilo dovoljno računa u nekom prethodno periodu i da su u celom Pomoravlju dolazak hipermarketa političke stranke shvatile kao priliku da preko vlasnika tih hipermarketa eventualno čak i zapošljavaju svoje članove, kao priliku da zbrinu deo jednih kadrova i da ojačaju svoju političku moć, bez obzira na to što su uz te hipermarkete zatvorene na desetine malih trgovina koje su i te kako potrebne da bismo imali konkurenciju na tržištu.
Želeo bih još u vezi hipermarketa da kažem da tu nema nikakve politike, niti se kroz ovaj zakon prepoznaje koji su obrisi neke strategije, jer ti hipermarketi najčešće imaju jako malo svog kapitala. Ako uzmete odnos dugova koje imaju, najčešće hipoteka, s jedne strane, i kapitala vlastitog s kojim raspolažu, dolazite do odnosa da dugovi budu ponekad dva-tri puta veći nego što je njihov kapital.
Pozajmljenim parama sa kamatama, koje znate već kakve su, nije ni čudo što dolazimo do velikih marži koje imaju hipermarketi, da možemo jako često da imamo i situaciju da manje trgovinske radnje mogu da isprate te marže, ali da hipermarketi na tržištu nastupaju u startu sa dampiškim cenama, očiste sve male preduzetnike u okolini, a posle toga dižu cene i ostvaruju ekstraprofit i ekstrazaradu.
Država na tom polju nije uradila ništa. Deo Evrope, deo EU čak je i ograničio rokove za plaćanje dobavljačima. Po tom pitanju naša država nije učinila ništa i tu se usisava jedan ogroman kapital i biva u službi velike trgovine, umesto da bude u službi proizvodnje. Nije ni čudo što danas imamo takvu situaciju u proizvodnji, da nam je proizvodnja sve slabija i da jednostavno nemamo s čime da izađemo na domaće tržište, a ne možemo da subvencionišemo taj uvoz koji imaju, a kamoli da izađemo na neko strano tržište.
U ovom zakonu isto tako treba da se definišu monopoli, pre svega na vertikalnom nivou jer imate situaciju da hipermarketi otkupljuju, odnosno kupuju preduzeća i da kao vlasnici tih preduzeća isključivo tu robu drže u svojim hipermarketima, a da mali proizvođači nisu u situaciji da mogu svoju robu da plasiraju jer su zahtevi najčešće za odloženo plaćanje, koje dostiže čak i šest meseci, katastrofalni po njih, jer moraju da uzimaju jako skupe kredite i bukvalno idu u nelikvidnost.
Kada je u pitanju udaljenost hipermarketa od centra grada, to je rešeno u velikom broju evropskih zemalja i mislim da smo i tu trebalo da imamo neki jasni stav, jasniju politiku i u tom slučaju je trebalo da imamo neku konstataciju ministarstva i lokalnih samouprava, jer je razlika između lokalnih samouprava vrlo velika.
Kao što malopre propustih da kažem, ta kvadratura od 2000 kvadrata možda je velika za Beograd, možda je velika za Novi Sad, Niš, Kragujevac, ali za veliki broj malih opština koje imaju po dvadesetak, 30.000 stanovnika, videćete da su te velike kompanije koje su otvarale markete sa površinama koje su možda i ispod 1000 kvadrata.
Trebalo je to da ima neku progresivnu skalu. Ne možete na isti način da se odnosite prema Beogradu i prema Jagodini, Ćupriji, Paraćinu, jer su to znatno manje sredine i ta skala je morala da bude, kao što rekoh, progresivna. U manjim sredinama uslov za otvaranje takvih hipermarketa je morao da bude znatno manja površina.
Rekao bih još par reči, kada su u pitanju mali trgovci, potpuno ste ih zanemarili u ovom predlogu zakona. Ne vidim nikakvu brigu. Generalno preduzetništvo u ovoj zemlji nema nikakve brige o preduzetništvu, jer se još uvek oseća jedna dogmatska svest.
Malopre čuh od jednog mog kolege da kaže da te male trgovine prodaju kvarljivu robu, prodaju dnevno kvarljivu robu. Čak i u ovom parlamentu možete da vidite omalovažavanje preduzetništva, a veliki broj tih ljudi bukvalno sastavlja kraj s krajem, radi za vrlo mala primanja i trebalo je da imamo, mi kao parlamentarci makar, mnogo više poštovanja prema tim ljudima koji se svakodnevno bore da opstanu od ranog jutra.
Ono što, nikakav predlog niste dali, a pretpostavljam da bi strategija trebalo da se tim pitanjem bavi – šta ćete sa nelikvidnošću malih preduzeća? Imate preko 10.000, bar 10.000 trenutno STR koji ne ispunjavaju svoje obaveze, koji kasne sa plaćanjima od 40 do 60 dana. To bitno utiče na veleprodaje.
Imate činjenicu da oni nemaju dovoljno obrtnog kapitala, da su kredite koje ste u toku prethodne godine davali za nelikvidnost uglavnom uzimali veliki sistemi, velika preduzeća, a zbog potrebne papirologije, mali preduzetnici, čak i srednja preduzeća, nisu bili u situaciji da dođu do tih povoljnih kreditnih sredstava. Sve što se radi, radi se u korist velikih, a skoro ništa u korist malih.
Kupovna moć i slab asortiman, to je ono što danas karakteriše malu privredu. Dovoljno je da uđete u bilo koju prodavnicu i da vidite koje zalihe robe oni imaju, koja je vrednost tih roba, a kada pogledate kaznenu politiku koju ste osmislili ovim zakonom, dobar deo tih radnji, kada bi sve to što ima prodao, čak i da je njihovo, a najčešće uzimaju na odloženo, ne bi imao da pokrije ove kazne koje ste propisali kroz kaznenu politiku.
Činjenica je da su male trgovine pre svega krenule da se gase onog trenutka kada ste ukinuli čekove, ukinuli odloženo plaćanje, kada ste sve prebacili na platne kartice. Oni nemaju prilike da najčešće kroz platne kartice daju neko odloženo plaćanje svojim kupcima i kada ste uveli PDV, gde ste im unapred naplatili porez, makar dali robu oni na odloženo plaćanje, prvo moraju da ispune obaveze prema državi. Država je najbitnija, a preduzetništvo, privreda, neka se snalaze kako znaju i umeju.
Konkretne zamerke u vezi ovog zakona, rekao bih da radno vreme niste mogli da ostavite da preduzetnici sami određuju da li će da idu prekovremeno da rade ili ne. To mora da se reguliše zakonima, to ne može da bude ni stvar lokalne samouprave. To najčešće pada preko leđa i na teret samih zaposlenih, koji ionako imaju platu od 15-20.000…
Ako dozvolite, samo da završim u jednoj rečenici. Ima dosta toga da se kaže o kaznenoj politici, ali želeo bih da kažem da ovakvim zakonom koji je nedorečen SNS nije zadovoljna i nećete imati podršku kada bude došao dan za glasanje.
Da vas zamolim samo da mi kažete koliko vremena je ostalo poslaničkoj grupi. (Predsedavajuća: Sedamnaest minuta i dvadeset sekundi.) Ima dosta.
Hteo sam da kažem da ovaj amandman pre svega ima cilj da na neki način kritikuje Ministarstvo, koje se opredelilo da Vladu i sebe stavi u privilegovan položaj u odnosu na privatne investitore. Jer, u slučaju da neka lokalna samouprava ne izda odgovarajuću građevinsku i upotrebnu dozvolu, Ministarstvo je na sebe preuzelo pravo da izda tu dozvolu, što je krajnje neprimereno i očigledno pokazuje nedostatak Zakona o planiranju i izgradnji.
Stav SNS-a je, ako je već Ministarstvo svesno toga da se ovaj zakon u nekom svom delu ne primenjuje, da je trebalo ići, evo i na ovoj sednici, sa izmenama tog zakona, da se svi stavimo u isti položaj, a ne da se država, državna uprava stavi iznad privatnih investitora.
Prema tome, generalno je stav SNS-a da je neophodno da krenemo u reformu javnih institucija. Očigledno je da mnoge javne institucije u našoj državi ne funkcionišu, da su umnogome birokratizovane, neefikasne, i da je to razlog zbog čega, na kraju krajeva, i nemamo dovoljno stranih investicija. Na tome često insistiraju i zvaničnici iz Vlade, ali dok god ovako zatvaramo oči pred problemima koji prate realizaciju tih investicija, dok god bežimo od realne situacije na terenu, verovatno ih neće ni biti u dovoljnom obimu.
Želeo bih, pri kraju ove rasprave, da iznesem svoj lični stav. Čini mi se, nažalost, da je ovaj zakon, kompletan ovaj koncept, na neki način plagijat Nacionalnog investicionog plana. Vlada je u Predlogu zakona, u članu 4, definisala koji su to projekti. To su škole i obdaništa, bolnice, stanovi, auto-putevi, sportski objekti, objekti kulture i drugi objekti od javnog značaja. Sve to mi već imamo u NIP-u, imamo Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan.
Čini mi se, nažalost, da postoji raskol u koordinaciji između ministara, a možda i između političkih partija koje čine vladajuću koaliciju. Želja je, u ovom slučaju Demokratske stranke, da i ona po Srbiji radi i gradi. Da je ovaj zakon možda mnogo više u interesu neke buduće predizborne kampanje nego što je u interesu građevinske industrije, pokazaće se u nekom narednom periodu.
Ono što je i za mene, kao nekog ko stiže iz unutrašnjosti, isto tako prilično neprihvatljivo u ovom zakonu, jeste činjenica da Ministarstvo kontroliše i sve investicije u lokalnim samoupravama, kojih ionako ima malo. Ministarstvo uvodi neke kriterijume koje nemamo u zakonu, na osnovu kojih će da odlučuje ko će moći da radi, ko će moći da ispunjava te uslove i eventualno realizuje te projekte, ne samo kada je u pitanju novac koji stiže iz Republike, već, isto tako, i kad je u pitanju novac koji stiže iz opština i iz Pokrajine. A koji će to kriterijumi da budu i koja će preduzeća da favorizuju, to je nešto što ćemo da vidimo tek po usvajanju ovog zakona.
Plašim se da će ti kriterijumi biti preoštri za veliki broj građevinskih preduzeća u unutrašnjosti, koja imaju jako slabe potencijale. Konkretno u Pomoravskom okrugu, u opštinama Jagodina, Ćuprija i Paraćin često mogu da vidim da se te građevinske firme uz pomoć par mešalica i priručnih dizalica upuštaju u neke poslovne projekte. Ali, bez obzira na to, zapošljavaju građane iz svojih sredina, a taj profit koji ostvaruju ostavljaju u tim sredinama iz kojih potiču i sami privredni subjekti.
Na ovaj način, kroz te kriterijume, koji su jako bitni za nas u unutrašnjosti, čini mi se da ćemo doći u situaciju da će prioritet prilikom izvođenja radova odsad, ne samo u Beogradu i Novom Sadu, već i u unutrašnjosti, imati firme iz Beograda i Novog Sada, zato što su one tehnički najopremljenije, imaju veliki broj zaposlenih (to je jedan od osnovnih kriterijuma, što je definisano, čini mi se, članom 3) i da će ovaj zakon umnogome da znači stvaranje monopola u građevinskom sektoru, a da će najveći gubitnici opet biti, kao što malopre rekoh, firme iz unutrašnjosti. To je ono što je nedopustivo.
I bez tih kriterijuma ovaj zakon mislim da je neprihvatljiv za sve nas poslanike koji dolazimo iz unutrašnjosti, jer je unutrašnjost prilično stradala u ovom procesu tranzicije. Najveći broj privrednih kapaciteta industrije nalazi se u unutrašnjosti, ta preduzeća su u procesu privatizacije uglavnom zatvorena, u unutrašnjosti Srbije je mnogo veća nezaposlenost u odnosu na Beograd i Novi Sad, i smatram da ovakvi zakonski projekti stvaraju situaciju da se, nažalost, stanje samo pogoršava, a ne da se poboljšava, bar kad je u pitanju stanje u našim sredinama. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da su sve opozicione grupe u parlamentu nastojale da, na neki način, sačuvaju čast Narodne skupštine, boreći se kroz ove amandmane za to da Narodna skupština makar potvrđuje Statut Narodne banke.
Potpuno je neprimereno da u Narodnoj skupštini nemamo mnogo češće rasprave o stanju i poslovanju same Narodne banke, kao i uopšte o monetarnoj politici. Katkad imamo priliku da pred nama bude ministar finansija, pa i predsednik Vlade, ali jako retko. Sve se svede na izveštaj Narodne banke. Da smo u nekom prethodnom periodu imali češće prilike da govorimo o monetarnoj politici, možda bi neka nezadovoljstva, a rekao bih poprilično nezadovoljstva i stručne javnosti i nas opozicionih poslanika, uspela da se pretoče u neku inicijativu i popravila stanje, pre svega u privredi i generalno u finansijskom sektoru.
Mnogo toga u prethodnom periodu, kada je u pitanju monetarna strategija i monetarna politika, nije rađeno onako kako je bilo potrebno, pre svega je politika kursa ono što su najčešće kritikovali poslanici opozicije, jer je ta politika kursa, u suštini, bitno uticala na to da se privreda nađe u situaciji u kakvoj je danas. Imamo evidentan pad proizvodnje, naročito u prethodnoj godini, a pitanje je kako će stvari izgledati do kraja ove godine. Prošle godine smo imali preko 130.000 izgubljenih radnih mesta. Naša privreda je u potpunosti nekonkurentna, a jedan od najvažnijih uzroka svemu tome je kurs dinara i iluzija o jakom kursu, koju je podgrevala i NBS i generalno Vlada i sama izvršna vlast.
Danas možemo da se složimo, bar mi poslanici opozicije (a verovatno biste mogli i vi, poslanici iz vlasti, da ima malo više samokritičnosti) da situacija, kada su u pitanju referentne kamatne stope, nije nimalo dobra, da je država danas gubitnik, da su građani gubitnici, da su nezadovoljni i izvoznici i uvoznici, a jedino banke danas u ovoj našoj državi ostvaruju jako finu dobit i jako fine profite.
Kamo sreće da je NBS izašao s predlogom da se o monetarnoj politici u ovom narodnom domu govori mnogo češće, a ne da se i ovo što je dato u prethodnom zakonu unižava na ovaj način i da se prebacuje, eventualno, na argument da je Savet taj koji je izabran od strane parlamenta i da je to neposredna kontrola. Činjenično stanje je da, kao i do sada, nećemo imati priliku za ozbiljnu diskusiju o monetarnoj politici, i to je, po mišljenju SNS, neprihvatljivo. Hvala.
Samo bih kratko zahvalio guverneru što je dokazao neozbiljan odnos vladajuće većine u skupštinskom domu kada je u pitanju ekonomska politika, kada je u pitanju sastavljanje dnevnog reda i, pre svega, zbog ove kritike vladajuće većine i Vlade.
Prema tome, molim vas da u toj koordinaciji sa Vladom uzmete i to u obzir i da mnogo češće utičete na Vladu i skupštinsku većinu da ovakve teme koje su od izuzetnog značaja za sve građane Srbije budu mnogo češće tačke dnevnog reda, a ne da se bavimo nekim perifernim stvarima. Hvala.
O članu 19, dame i gospodo narodni poslanici, govorili su već neki moji prethodnici iz drugih poslaničkih grupa, ja želim samo da izrazim solidarnost Srpske napredne strane sa svima onima koji smatraju da u ovom zakonu nema mesta za predsednika Republike. Predsednik Republike ne bi trebalo da bude mirođija u svakoj čorbi. Sasvim je neprimereno da on daje predlog za izbor guvernera. S te strane, smatramo da se ovim predlogom zakona otišlo predaleko.
Isto tako, čini nam se da iza ovog stoje i neki skori politički razlozi, očigledna potreba za raspisivanjem vanrednih izbora, što će pratiti rast potrošnje, prodaju "Telekoma", besplatne akcije. Zakon o besplatnim akcijama smo već i doneli u Narodnoj skupštini. Očigledno je da će tražnja biti uvećana i da će to, u svakom slučaju, uticati na monetarnu stabilnost, na cenovnu stabilnost, dakle, na stabilnost kompletnog finansijskog sektora. Predsednik Republike na ovaj način želi, s jedne strane, da ima kontrolu nad izvršnom vlašću - predsednik Vlade je iz Demokratske stranke - a u isto vreme da kontroliše i guvernera, ne bi li kontrolisao i monetarnu politiku.
Koliko daleko ćemo ovog puta morati da idemo i koju cenu ćemo morati da platimo na ovim sledećim parlamentarnim izborima, tek ćemo da vidimo. Ali, sudeći po onome što se dešavalo pre par dana u Boru, imam utisak da je ova vlast spremna na sve, na svakojake manipulacije. Sasvim sigurno se zbog toga vlast opredelila da predsednik Republike, kao neki vrhovni autoritet, kako ga vide članovi Demokratske stranke, kontroliše indirektno i guvernera, kontroliše monetarnu politiku i sve one jako loše posledice koje eventualno mogu da se izrode iz te kampanje i povećane tražnje koja će je pratiti. Hvala vam.