Dame i gospodo narodni poslanici, kao i moji prethodnici pre svega bih se koncentrisao na ovu tačku koja se odnosi na istraživanje i razvoj, pa zatim na ovaj sporazum sa EFTA zemljama, zato što smatram da su u ovoj zajedničkoj objedinjenoj raspravi te dve tačke najvažnije.
Što se tiče istraživanja i razvoja, nema sumnje da imate podršku SNS kada je u pitanju istraživanje i razvoj, kada je u pitanju ulaganje u nauku. Ne bih mnogo da komentarišem, radi javnosti dao bih do znanja da pozajmljujemo nekih 200.000.000 evra, da je plan da nekih 420.000.000 evra mi kao država treba da izdvojimo, ta dodatna sredstva.
Ono što meni kao poslaniku, a verujem i mojim kolegama iz poslaničke grupe, najviše smeta u ovom predlogu zakona je to što stičemo utisak da ni sami niste sagledali kako ćete na pravi način da potrošite ta sredstva. U obrazloženju imamo jako šturo naznačeno za šta su namenjena ta sredstva. Po meni su čak neki ciljevi delimično i nerealni, kao recimo cilj da se 1400 srpskih naučnika na neki način vrati i inkorporira u našu nauku. Pre će biti da ćemo ovim sredstvima ojačati naučne institucije i da će jedan broj naučnih radnika opet naći uhlebljenje van ove zemlje. Isto tako, nejasno je za koje projekte će konkretno biti potrošen ovaj novac. To je ono što je za nas veliki problem.
Opredeljenje za naučno-tehničke parkove je dobro opredeljenje i ono je već dugogodišnje. Do sada skoro ništa nije u Srbiji urađeno po tom pitanju, iako su bila velika obećanja Vlade. Nadam da ćete prilikom realizacije tih naučno-tehnoloških parkova biti potpuno svesni da je prerađivačka industrija, uopšte uzev industrija, u unutrašnjosti Srbije. Beograd živi od izvoza, od uvoza, od trgovine, finansijskih usluga, nekretnina, tako da bi po mom mišljenju prioritet trebalo da imaju naučno-tehnološki parkovi u Nišu i Kragujevcu. Sprega privrede i nauke bi trebalo da nam omogući da stvorimo proizvode sa kojima možemo da izađemo na svetsko tržište, a kojih faktički u Srbiji danas nema, jer se sve svodi na neku primarnu proizvodnju i na izvoz čelika, gvožđa, obojenih metala. U potpunosti zavisimo od tog izvoza.
To je ono što je najveći problem, po nama, u ovom predlogu zakona. Ne vidim da vi imate potpunu viziju. Sve se svodi na to da gde god možemo, u bilo kojoj oblasti, uzimamo kredite. Na taj način pokušavamo delimično da rešimo problem spoljne nelikvidnosti, da popunimo neke devizne rezerve, a da se efikasnost trošenja tih kredita i plan trošenja i neka dugoročna vizija, nažalost, ne vide. Iz ovog predloga, naročito iz obrazloženja, to uopšte ne vidim.
Želeo bih još da podsetim u par reči da nam je javni dug preko deset milijardi evra, da je od 2008. godine faktički, od kada je ova vlada formirana, porastao za blizu milijardu i po evra. Svaki dan taj dug raste za dva i po miliona evra. Krajnje je vreme da prilikom zaduživanja izvršimo neku ozbiljniju analizu, izađemo sa nekim ozbiljnijim strategijama, da bismo iz tog zaduživanja mogli da crpimo i neke efekte u budućnosti, u smislu razvoja domaće privrede i boljeg položaja naših građana, odnosno većeg standarda.
Što se tiče ovog sporazuma sa EFTA zemljama, za mene je on bio povod, pre svega, da govorimo o liberalizaciji koja se sprovodi od 2000. godine naovamo. Sa liberalizacijom ste krenuli u startu, dolaskom na vlast, mislim na partije DOS-a. Od 2000. godine imali smo liberalizaciju, pre svega, uvoza, popunili ste prodavnice; liberalizaciju kreditnih tokova, omogućili ste građanima da se zadužuju, da uz pomoć kredita kupuju tu robu. Krenuli ste u privatizaciju, podstakli ste potrošnju. Prodavali ste firme ovih deset godina. Kakav je proces privatizacije, nije trenutak o tome govoriti, koji su efekti svega toga. Zaduživali ste se maksimalno. Došli smo u situaciju da je taj spoljni dug preko 22-23 milijarde evra.
Nakon svega, mislim da je evidentno da smo stvorili jednu lažnu sliku o ekonomskom napretku Srbije u prethodnom periodu, da je taj model sasvim sigurno iscrpljen, model koji se zasniva na tuđoj akumulaciji. Preko je potrebno da se okrenemo svojoj privredi. Naravno, pre svega izvozu, proizvodnji, a situacija se tu pogoršava iz dana u dan, naročito je pogoršana u prethodnoj godini.
Bilo bi logično da se posle takve politike koja je bila vođena u prethodnom periodu malo zastane, da se analiziraju efekti te politike, da se vidi šta u toj politici liberalizacije koja je bila sprovođena u prethodnom periodu može da se ispravi, da se popravi stanje kada je u pitanju domaća privreda, jer mi, kao što sam malopre rekao, nemamo šta da izvozimo.
Ono što mi izvozimo su uglavnom berzanski proizvodi, eventualno primarni proizvodi. Sve to zavisi od toga hoće li tražnja za čelikom, gvožđem, eventualno za obojenim metalima da poraste u Evropskoj uniji. Jednostavno, spektar proizvoda sa kojima mi izlazimo na svetsko tržište izuzetno je slab, efekti su izuzetno niski, a mi u prethodnih deset godina ništa nismo uspeli da uradimo, makar na supstituciji tog uvoza koji smo imali.
Kada pogledate strukturu uvoza u 2009. godini, ona je katastrofalna: 60% je roba široke potrošnje; 30% tog uvoza, od nekih jedanaest milijardi evra, koliki je bio u prethodnoj godini, odlazi na sirovine i repromaterijal. Ova vlada, ova vlast za ovih deset godina nije mogla da obezbedi da ne uvozimo sirovine i repromaterijal! Nije mogla da obezbedi tu proizvodnju u našoj zemlji. Toliko je katastrofalna situacija kada je u pitanju proizvodnja u Srbiji.
Da ne govorim o tome da u prerađivačkoj industriji u 2009. godini imate strahovit gubitak radnih mesta, da su strahovita zaduženja privrede i da privatna privreda faktički preko zarada i smanjenje troškova kroz otpuštanje rešava probleme sa nagomilanim dugovima.
O svemu tome je trebalo da se vodi računa prilikom kreiranja jedne nove ekonomske politike, ili bar promene ove ekonomske politike koja je vođena do sada. Nažalost, to ne primećujem iz ovog predloga, koji podrazumeva dalju liberalizaciju spoljne trgovine, pre svega iz političkih razloga, da bismo se što pre približili Evropskoj uniji, eventualno ušli u Svetsku trgovinsku organizaciju.
Ekonomski efekti dosadašnje liberalizacije i, ako hoćete, Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i Trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom koji je sledio stvarno su poražavajući.
Tada ste nam, isto kao i sada, obećavali rast izvoza. Tog rasta izvoza nema. U prethodnoj godini on je čak i opao za nekih 20%. Obećavali ste nam sofisticiraniju proizvodnju. Ni toga nije bilo. Obećavali ste veći nivo stranih direktnih investicija. U prethodnoj godini on je opao na 1.300.000.000, u odnosu na 2008. godinu kada je bio 1.800.000.000. U februaru, znači pre dva meseca, imate strane direktne investicije u vrednosti od samo trideset miliona evra. To je jedan katastrofalan nivo, podseća na onaj treći kvartal prethodne godine kada je to bilo nekih stotinak miliona evra. Smešno je za zemlju naše veličine.
To najbolje pokazuje da ni ona obećanja koja ste imali... A da ne govorim o konkurentnosti naše privrede. Malopre sam govorio – uvoz sirovina, repromaterijala. Vidi se da mi nismo konkurentni ni na domaćem tržištu, cenovno nismo konkurentni, a kamoli da izađemo sa nekom proizvodnjom na strano tržište.
Znači, ona obećanja koja su pratila liberalizaciju trgovine sa EU nisu ispunjena, a ista ta obrazloženja, još malo pa preslikano obrazloženje imate prilikom ovog sporazuma sa EFTA zemljama.
Što se tiče tog političkog dela, pošto je ovaj ekonomski deo i ova ekonomska logika potpuno izostala, kao što izostaje godinama unazad, i u tom političkom delu ima jako puno problema. Što se tiče pridruživanja EU, i tu morate da revidirate dosadašnje stanove i da budete svesni trenutnih dešavanja u EU, da su ona jako nepovoljna kada je u pitanju dalje proširenje EU. To se pre svega odnosi na nas; možda će da se provuku Hrvatska, Island, kao zemlje koje treba da budu naredne u tom procesu pridruživanja EU, ali sve ozbiljne analize kažu da ćemo morati ipak da sačekamo bar još pet-šest godina u odnosu na one planove koje smo imali ranije i da će to možda biti tek 2020. godine, a treba preživeti do 2020. godine.
Sama fiskalna kriza u zemljama Evropske unije i problem integracija na ekonomskom planu unutar EU staviće političke promene i proširenje sasvim sigurno u drugi plan. To je danas više nego očigledno. Ne bih se nešto posebno na to obazirao. To je danas jasno, rekao bih, svim građanima Srbije. Jedino nije jasno Vladi Srbije, koja i dalje nastavlja sa istom pričom, nastavlja istim putem kojim je krenula godinama unazad, ne prihvatajući realnost, a realnost se bitno izmenila.
Kada je u pitanju pridruživanje STO, mislim da nas i tu čeka jedno ozbiljno preispitivanje, da to što do sada nismo ušli u STO nije neki veliki minus za nas. Kao što rekoh, mi u toj liberalizaciji nismo dobili niti neku ekonomiju većeg obima, niti smo kroz specijalizaciju uspeli da popravimo ekonomsku poziciju naše zemlje, niti smo uspeli da obezbedimo veći priliv tehnologija. Samo je u prethodnoj godini od ukupnog uvoza deset posto išlo na opremu, a imamo već u ovoj godini kroz strukturu uvoza i dalji pad ulaganja u opremu. Naša preduzeća su potpuno nezainteresovana za proizvodnju. Jednostavno, ne postoji ambijent u kojem bi proizvodnja mogla da se razvija. Prema tome, mi nemamo sa čime da izađemo u svet.
Taj sporazum sa STO neće značiti skoro ništa našoj privredi. Biće veliki problem za poljoprivredu, pre svega za stočarsku proizvodnju, jer se nameću dodatni uslovi od strane Turske i Brazila u međusobnim pregovorima. Videćemo kako će sve to da izađe. Što se tiče voća i povrća, i tu imamo puno problema. Pretpostavljam da će i ti pregovori sa STO položaj naših voćara da učine lošijim nego što je bio do sada.
Kamo sreće da ste se malo više okrenuli poljoprivrednicima, sa nekim novi predlogom, u smislu da se omogući da ovu setvu nekako izdrže, da ove cene nafte koje rastu iz nedelje u nedelju (a rašće i ubuduće, jer je očigledno da je neminovna depresijacija dinara) premoste, da poseju, da bismo imali šta da uberemo ujesen. Jer, i ovo što smo do sada imali u privredi Srbije i ovaj privredni rast kojim se hvalite dobrim delom je bio zahvaljujući poljoprivredi. Imali smo dve uzastopne rodne godine. Zahvaljujući tome, mogli ste da se hvalite čak i pozitivnim trendom, odnosno pozitivnim privrednim rastom. Da nije bilo toga, bio bi i te kako negativan. Ali, ne može to večno i ne mogu poljoprivrednici preko svojih leđa da izdržavaju ovu zemlju i da pospešuju privredni rast i našu ekonomiju.
Kada sve ovo sagledate očigledno je da Vlada nije imala volju, ili još uvek nema volje, da bitno preispita ekonomsku politiku koju je vodila do sada, da se okrene popravljanju konkurentnosti naše privrede, da krene da se bori za izvozni sektor. Ako je potrebno, da krene u svako preduzeće i da izvrši analizu troškova, analizu potrebne tehnologije, ulaganja, od sektora do sektora, da bismo imali sa čime da izađemo na to svetsko tržište.
Još uvek se ide u zaduživanje. Još uvek se stvara iluzija da ćemo ulaskom u EU ili bilo koju međunarodnu instituciju automatski popraviti standard građana. Sve je to najobičnija iluzija, kao što je bila iluzija o značaju liberalizacije i otvorenosti naše zemlje prema svetu od 2000. godine naovamo.
Zahvaljujem na vremenu. Nadam se da će Vlada pod hitno krenuti da menja ekonomsku politiku, da to bude u interesu građana, da bude u interesu privrede, a ne u interesu nekih jeftinih političkih obećanja. Hvala.