Dame i gospodo narodni poslanici, SNS je podneo niz amandmana, pokušavajući da makar malo ublaži ovaj zakon, koji je jako nepovoljan, pre svega, za opštine iz unutrašnjosti. Konkretno, u ovom članu 2. zapala nam je za oko činjenica da imamo dvojne kriterijume kada je u pitanju republička administracija i lokalna administracija, u tom smislu da su za lokalnu administraciju predviđene sankcije, sankcije koje znače umanjenje transfernih sredstava tim opštinama, a da takvu sankciju nemamo kada je u pitanju republička administracija, što je krajnje neprimereno. Uz to, na neki način, to je suprotstavljeno i Evropskoj povelji o lokalnim samoupravama, jer lokalne samouprave imaju jedan nivo samostalnosti u vršenju politike na lokalnom nivou, a suprotstavljeno je i želji za većom samostalnosti opština i preuzimanjem odgovornosti kada je u pitanju rad i život njenih građana.
Prema tome, smatramo da je ovaj stav neprihvatljiv, da je potrebno da se briše, a, generalno, što se tiče celog zakona, rekao bih par reč.
Mislim da on bitno uvećava regionalne razlike, koje su i sada izuzetno velike, uvećava ih u tom smislu da ni do sada teret tranzicije nije bio ravnomerno raspoređen između različitih regiona, pre svega, administrativnih centara i republike i pokrajine, da imamo pristojan razvoj i Beograda i Novog Sada, a, s druge strane, imamo ozbiljnu stagnaciju kada su u pitanju opštine iz unutrašnjosti.
To možete da uočite na svakom od parametara, ako hoćete i kroz broj nezaposlenosti, gde su velike razlike između Beograda i Novog Sada, s jedne strane, i par opština koje su na tom putnom pravcu, gde se očigledno koncentriše ekonomski potencijal cele Republike i ostalih opština iz unutrašnjosti. Kroz visinu primanja, isto tako, imate veliku razliku između opština na lokalu i centralnih administrativnih centara. Ako ćete, i kroz bruto domaći proizvod, koji se pratio do 2005, a posle 2005. se očigledno, političkom odlukom, prestalo s praćenjem bruto domaćeg proizvoda. Znači, Republički zavod za statistiku je od toga odustao da se ne bi primetilo koliko je velika razlika između razvoja ovih opština, odnosno gradova Beograda i Novog Sada, i opština u unutrašnjosti.
Ako pogledate, u poslednjih par meseci, pad prometa, koji je znatno veći u opštinama u unutrašnjosti, i pad prometa u maloprodaji u Beogradu i Novom Sadu, primetićete da se te regionalne razlike samo produbljuju.
Ovaj zakon će doprineti da se te regionalne razlike još više prodube i ono što ste rekli, odnosno paralela koju ste povukli između državne administracije i lokalne administracije ne stoji, jer lokalnu administraciju imamo po svim opštinama, pa i u opštinama u Beogradu, a republičku administraciju imamo samo u Beogradu, odnosno pokrajinsku u Novom Sadu. Od 105 agencija, koliko ih ima, niste našli za shodno da se makar jedna nađe, ako ne u mojoj Jagodini, u mom Pomoravlju, onda u Kragujevcu, u Nišu. Nije valjda da su Niš i Kragujevac sposobni da imaju univerzitet, da imaju fakultete, a da nisu sposobni da vode par agencija.
Veliki broj zaposlenih u administraciji u ovih poslednjih deset godina određivao je nivo tražnje i baš zbog te tražnje, zbog te kupovne moći koju danas imaju centri Beograd, Novi Sad, i ovih par opština na tom putnom pravcu, mi imamo činjenicu da ti centri i dan-danas privlače gro stranog kapitala, i ono malo stranog kapitala stranih direktnih investicija, i sveukupnih investicija u Srbiji, koje su iovako male. Znači, u tim centrima se koncentriše još veći nivo neke ekonomske moći, nekog ekonomskog potencijala da se isisavaju ove opštine koje su iz unutrašnjosti.
Kada je reč o višku zaposlenih u svim lokalnim samoupravama, svesni smo toga svi da je veliki broj zaposlenih, da je bar polovina zaposlenih višak, ali je činjenica da je neuspeh tranzicije, neuspeh ekonomskih reformi i nedostatak privrednog sektora osnovni razlog zbog čega se ljudi danas odlučuju da se zaposle u lokalnim samoupravama, iako su plate, rekao bih, ne tako velike, ali to je jedina alternativa, to je ventil koji oni imaju, koji građani iz unutrašnjosti imaju, jer ova vlast, republička vlast, nije omogućila da se razvije privatni sektor i da im se stvori bilo kakva alternativa za bolji život.
Ako pogledate privredni rast koji smo imali u prethodnom periodu, on se zasnivao, pre svega, na sektoru usluga. Krenite od sektora usluga, šta je tu bio, pre svega, bankarski sektor? Sve centrale svih banaka nalaze se u Beogradu i Novom Sadu. Ako gledate uvoznički lobi, pogledajte koliko uvoznika imate u Beogradu i Novom Sadu, jer se i na osnovu toga generisao jedan broj radnih mesta, najveći broj radnih mesta, opet, u ovim centrima.
Veleprodaja, transport, sve ono što je vezano za trgovinu, pa i maloprodaja, i ovi veliki tržni centri koji se pojavljuju širom Srbije, samo su, na neki način, taj ekonomski potencijal koje ima unutrašnjost usisavali prema Beogradu i Novom Sadu, tako da smo danas stvarno došli u situaciju da građani van Beograda i Novog Sada žive jako loše. Istina, novosadska administracija uvek ima izgovor – kriv je Beograd, a beogradska nema izgovora, ali to nije problem, nema nikakve razlike između lokalnih samouprava van administrativnih centara, ni u Vojvodini, ni u užoj Srbiji. Znači, siromaštvo, neizvesnost, besperspektivnost su isti u svim tim opštinama i znatno veći nego što je to u beogradskim opštinama.
Prema tome, donositi zakon kojim će taj neravnomerni razvoj još da se uvećava, kojim se ostavlja veći prostor administrativnim centrima, sužava kupovna moć, tražnja i perspektiva lokalnim samoupravama, krajnje je nemoralno, nečasno.
Pomenuo bih ove male opštine u mom okrugu, to je, pre svega, opština Rekovac, u kojoj ste, kroz proces privatizacije, uništili sve od onog što je postojalo. Tamo, bukvalno, nemate nijedan privredni kolektiv, recimo, koji danas funkcioniše, u kome ima nekih zaposlenih. Ljudi žive od poljoprivrede, a kakvo je stanje u poljoprivredi u ovoj godini, možete da vidite i po cenama koje imaju za svoje poljoprivredne proizvode, po obimu prerade tih poljoprivrednih proizvoda.
Znači, konkretno, u toj opštini, sve od Levča, od Bogatina, od poljoprivredne zadruge, od pogona koje je imala Fabrika kablova "Svetozarevo", danas Jagodina, sve je, bukvalno, zatvoreno. Ono što je privatizovano, nije proradilo. Ti ljudi nisu imali neku alternativu, osim da se, eventualno, zapošljavaju u komunalnom preduzeću, opštini i zdravstvenom centru.
Takvim opštinama najteže padaju ovakvi zakoni i, u suštini, nebriga koju republička vlast ima, jedno deklarativno zalaganje za ravnomerni razvoj, a sve se svodi na to kako kroz regionalni razvoj, kroz neke regionalne integracije da što više kapitala dođe u Srbiju, da se taj kapital, prvo, zadrži u Beogradu, pa da nam Beograd raspodeli i udeli milostinju, nama, sirotinji iz unutrašnjnosti. Nažalost, ova priča o regionalnom razvoju, kroz ovaj zakon će, kao što sam rekao malopre, samo još više da se produbi.
Malo nas ima, nažalost, ali poslanici iz unutrašnjosti trebalo bi, kada je u pitanju ovaj zakon, da budu znatno jedinstveniji, bez obzira na to da li su vlast ili opozicija, bez obzira na to ima li blanko ostavki ili nema blanko ostavki, složile se naše centrale političkih stranaka ili ne. Mi moramo da se borimo za ravnomerni razvoj Srbije. Toga danas nema. Kao poslanici, nemamo dovoljno hrabrosti da dignemo svoj glas, da se izborimo za svoje opštine i za svoje sredine. Prepuštamo se letargiji, a prilika je da se kroz ovaj zakon čuje glas i nas poslanika iz unutrašnjosti. Hvala.