Dame i gospodo narodni poslanici, za SNS je pitanje položaja zaposlenih, radnog prava, radnih odnosa od izuzetnog značaja.
Smatramo da je situacija u kojoj se danas radnici, zaposleni u Srbiji nalaze izuzetno teška, da je to goruće pitanje srpskog društva danas i da je uz ovaj zakon koji je predložen, a o kome ću reći nešto kasnije, kako ga mi iz SNS sagledavamo, trebalo da se na dnevnom redu nađe i niz drugih zakona koji bi pitanja iz oblasti radnih odnosa, položaja zaposlenih popravili i uveli u Srbiju više socijalne pravde i više solidarnosti. Toga, nažalost, nema.
Na samom početku želim da kažem da je Srpska napredna stranka jako nezadovoljna radom Vlade, radom Ministarstva, kada su te teme u pitanju.
Smatramo da se mnogo toga propušta. Smatramo da se u poslednjih deset godina tranzicije položaj zaposlenih isključivo pogoršavao, da čak ni u medijima nemamo dovoljno informacija o tome koliko je loše stanje, da se mnoge stvari guraju, što bi se reklo, pod tepih. Činjenica je da je rad danas obezvređeniji nego decenijama unazad, da rad danas nije sasvim sigurna garancija da možete da živite jedan pristojan život, da možete da obezbedite egzistenciju sebi i svojoj porodici.
Činjenica je da su danas u Srbiji – a to nemate ni u jednoj normalnoj evropskoj zemlji, ni u jednoj zemlji koja je primer, verujem, svim građanima Srbije – primanja zaposlenih u javnom sektoru, znači, u javnoj upravi, veća nego primanja u privatnom sektoru. Radnici koji rade kod preduzetnika, sami preduzetnici koji pune budžet Republike, koji omogućavaju da se izdržava ovako glomazan državni aparat jesu građani drugog reda; niko ih ni za šta ne pita, administracija sama odlučuje kako će da troši i na neki način se izdigla iznad građana Srbije, postali su nedodirljivi.
Činjenica je da imamo jako puno problema kada je u pitanju prekovremeni rad, da se ova ekonomska kriza sve više koristi da se radnici primoravaju da rade prekovremeno, da im se taj rad ne plaća. Čak i država daje sebi za pravo da u nekim javnim preduzećima, u državnim ustanovama izbegava Zakon o radu i ne isplaćuje prekovremeni rad.
Imamo jako puno problema kada je u pitanju mobing. Mislim da je žalosno što imamo jako mali broj slučajeva, a siguran sam da ih ima jako puno danas u Srbiji, jer je činjenica da smo u procesu tranzicije, da vlasnici kapitala, odnosno kupci kapitala, nakon kupovine tih preduzeća nastoje često da se oslobode viška radnika, pri tom šikanirajući zaposlene i pokušavajući da ih na taj način primoraju da sami odu iz tih preduzeća. Imamo čak i uslovljavanje kada je u pitanju materinstvo, i to jako često kod privatnih poslodavaca, a da Ministarstvo za rad, rekao bih i cela Vlada, nedovoljno reaguje na te slučajeve.
Stekao sam utisak da Ministarstvo za rad i socijalnu politiku mnogo više brine o socijalnoj politici, a mnogo manje o radu, da te probleme rada, radnih odnosa prepušta nekim drugim ministarstvima ili izbegava te goruće teme, kojih je sve više danas u Srbiji.
Rekao bih, isto tako, da danas zaposleni žive u strahu od gubitka radnog mesta. Mislim da možemo svi da se složimo s tim. Po nekim istraživanjima, čak 60% građana Srbije koji su zaposleni nisu sigurni u svoju egzistenciju. Nauka je već dokazala da je strah od gubitka radnog mesta čak iznad straha od smrti, iznad straha od bolesti, iznad straha od kriminala. Činjenica je da je samim tim ugrožena njihova egzistencija i da se na taj način radnici koji danas ostaju bez posla marginalizuju i ostaju na ivicama nekih društvenih događanja.
Deset godina iza nas stvorilo je jako velike socijalne razlike. Vlada i prethodne vlade u ovom procesu tranzicije, kažem, u ovih deset godina ništa nisu uradile da te socijalne razlike budu manje, one se uvećavaju iz dana u dan.
Ovoliki broj nezaposlenih pre svega pokazuje da je ova tranzicija jako neuspešna, da sve ono što ste radili u ovom procesu tranzicije nije dalo rezultate, jer osnovno merilo uspešnosti tranzicije mora da bude broj zaposlenih, standard građana. U ovih deset godina neki građani, ima ih jako malo, mere se procentima, postali su jako bogati, uspeli su na raznorazne načine, najčešće nepoštene, da obezbede jako dobru poziciju u društvu, ali većina u Srbiji danas su tranzicioni gubitnici, i to je ono o čemu se jako malo govori danas u našoj javnosti.
Blizu milion nezaposlenih, to je danas sumorna činjenica u Srbiji, radna mesta koja se gube svakodnevno, nedostatak bilo kakvih investicija, novih radnih mesta, stranih i direktnih investicija. Sva ona obećanja koja smo imali 2000. godine, nažalost, ne ostvaruju se od strane DOS-a i partija koje su bile uz DOS.
Činjenica je da je danas industrijska proizvodnja, znači, mogućnost da se poveća broj zaposlenih, u padu, da nije ni na proseku iz 1998. godine, znači da smo ovih deset godina tranzicije izgubili, da privreda nije krenula ni korak napred.
Imamo strahovit spoljni dug, recesiju, rekao bih pre da je to depresija, bez obzira na to što vladina statistika te statističke podatke o BDP-u i te kako uvećava i ulepšava.
Kada su u pitanju visina zarada i lakoća dolaska do radnog mesta, imamo velike razlike među regionima; Beograd i Novi Sad imaju znatno manju stopu nezaposlenosti nego unutrašnjost, nego moje Pomoravlje. Plate su u unutrašnjosti u odnosu na plate u Beogradu i Novom Sadu znatno niže.
Kada pogledate sve te probleme koje sam nabrojao u ovih par minuta, skoro je neverovatno da Ministarstvo rada ne izlazi sa nekim konkretnim predlozima kako da se socijalni položaj radnika i svih građana Srbije popravi; da se bavi, što bi se reklo, paketićima, da se bavi jednokratnom pomoći, umesto da građanima Srbije omogući da rade i da žive od svog rada, da se aktivno uključi u sve one procese koji dotiču rad i mogućnost zapošljavanja.
Ono o čemu nisu govorile moje kolege, a ja koristim ovu priliku da na neki način postavim pitanje ministru i Ministarstvu, to je povezivanje radnog staža, koje je aktuelno ovih dana, koje je trebalo da bude tema još pre mesec-dva, još od 1. jula.
Jedan dobar deo radnika, vi kažete oko sto hiljada, čini mi se da ih ima i više, nema overene zdravstvene knjižice, nema povezan radni staž. Konkretno znam, skoro sam razgovarao sa radnicima Fabrike kablova iz Jagodine – njih tridesetak već mesecima čeka da ode u penziju, da im se poveže radni staž. Da ste na neki način ovim predlogom i ovom odlukom Vlade omogućili da se dođe do kredita i do sredstava kojima bi se povezao taj radni staž...
Pitanje je – zbog čega su ta preduzeća... Dobar deo njih je u restrukturiranju, pomenuo sam već primer iz opštine iz koje dolazim, iz Jagodine; već godinama nisu uspela da kroz proces privatizacije iznađu mogućnosti da ostvare bilo kakav pristojan lični dohodak, a kamoli da se restrukturiraju, da budu privatizovana. Znači, proces privatizacije u Fabrici kablova iz Jagodine je krenuo još 2002. godine. Sedam godina se čeka. Neka preduzeća, kao što je recimo „Rembas“ iz Resavice, despotovačka opština, žive od subvencija.
Oko 160.000.000 dinara Vlada faktički mesečno izdvaja da bi subvencionisala i pomogla ta preduzeća. Ta preduzeća, po ovom zakonu, treba da zalažu svoju imovinu. Da li su ta preduzeća u mogućnosti da dobiju ovaj kredit i da povežu radni staž?
Znam da je Ministarstvo intervenisalo kada su radnici, odnosno rudari izašli na ulice, da je to bilo neminovno, ali nam dolazi 1. januar, ističe tih šest meseci. Problem radnika, i Resavice i mnogih drugih javnih preduzeća i te kako je akutan. Vlada mora da reaguje jer je očigledno da je najveći broj tih problema i nastao jednom lošom ekonomskom politikom koja se sprovodi, evo, godinama unazad.
Rekao bih još, što se tiče socijalne pravde u ovom društvu, da je Ministarstvo za rad jako malo radilo, da faktički nema nijedan predlog kojim bi se te nejednakosti, koje su jako velike, u Srbiji izjednačile. Mi na ovaj način kroz tranziciju, baš kroz socijalne razlike između građana Srbije, doživljavamo jedan debakl. Ušli smo u jedan kapitalizam koji nisu želeli građani Srbije, to je jedan čist, klasičan liberal-kapitalizam, umesto da smo došli do jednog narodnog kapitalizma koji bi svakom građaninu Srbije omogućio da živi, poštuje zakone, radi i živi od svog rada.
Morali smo, ako je već nemoguće obezbediti veći standard za sve građane Srbije, pre svega da brinemo o onima koji su najsiromašniji. U tom smislu, nije mnogo toga urađeno. Svi plaćamo porez, ali svi nemamo isto pravo na rad.
Rekao bih da danas pravo na rad, pre svega, određuju političke partije, i u državnoj administraciji, i u javnim preduzećima. Imamo danas niz primera porodica u kojima nema nijednog zaposlenog, da ne kažem da ljudi gladuju, da se deca jako loše i nekvalitetno hrane. S druge strane, zahvaljujući nekim partijskim privilegijama imate porodice u kojima po troje-četvoro rade u državnim institucijama.
Partijska pripadnost koristi se da se obezbedi onaj ko vrši i ko je član neke partijske strukture; s druge strane, oni koji ne učestvuju aktivno u partijskom životu građani su drugog reda.
Mislim da je jedna od mera koja je u okviru ove ekonomske krize, koja je pred nama u okviru svega onoga što nas tek očekuje... Nažalost, nisam ubeđen da će nam biti mnogo bolje u godini koja je pred nama, bez obzira na obećanja Vlade i aktuelnih ministra.
Jedna od mera, pa i u okviru jednog od kriterijuma u okviru ovog zakona o višku zaposlenih u administraciji ili zaposlenih u lokalnoj samoupravi, trebalo bi da bude i broj zaposlenih u pojedinim porodicama. Dovoljno je da imate jednog zaposlenog u državnoj upravi ili lokalnoj samoupravi, da se taj tranzicioni teret raspodeli na sve građane Srbije, da jedni ne budu privilegovani u odnosu na druge.
Naravno, kada je u pitanju stručna sprema mogući su izuzeci, ionako imamo nekvalitetnu upravu, ali to je možda jedno rešenje koje bi omogućilo da danas svi u Srbiji imaju utisak da je Srbija njihova država, da nisu građani drugog reda i da u Srbiji ima znatno više socijalne pravde nego što je ima danas.
Kada je reč konkretno o zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova, kao što rekoh, smatram da on nažalost neće bitno da popravi stanje u Srbiji kada su u pitanju radni sporovi, da ima jako puno ograničenja, koja su generalna: pre svega, veliko nepoverenje građana Srbije u institucije sistema. Imamo utisak da živimo u jednom izuzetno kriminalizovanom društvu. Radnici su stekli utisak, na osnovu represija koje Vlada u poslednjih par meseci sprovodi, da Vlada, da državne institucije nisu na njihovoj strani. Zbog toga se retko odlučuju da kroz Agenciju za mirno rešavanje radnih sporova rešavaju neke probleme koje imaju.
Imamo veliki problem kada su u pitanju demokratičnost i transparentnost u našem društvu. To je problem i kod same Agencije za mirno rešavanje radnih sporova. Jako je malo informacija o tome šta je ova agencija u prethodnom periodu učinila. Mislim da ni ministar u svom uvodnom izlaganju nije rekao mnogo toga, a morao je da kaže, o učinku te agencije.
Znamo svi da je ona u startu jako lepo krenula, 2005. i 2006. godine, ali je generalno utisak Srpske napredne stranke da imamo veliki zastoj u radu te agencije. To što se nadležnosti Agencije, znači, poslovi koje obavlja, proširuju ovim zakonom, čini mi se da neće biti dovoljno da se stvar popravi.
Veliki problem je i spor razvoj kolektivnog pregovaranja. Uopšte, problem je što imamo jako nizak nivo kulture, nizak nivo komunikacije u samom društvu. Socijalno-ekonomski dijalog nije zaživeo, on se vodi u trenucima krize, nije sistematski. To je veliki problem. Pomenuo je jedan moj kolega da je verovatno i to razlog zbog čega smo se odlučili da se neke ingerencije koje je imao Socijalno-ekonomski savet, kada je davao zahteve koji se odnose na brisanje iz imenika, ukinu ovim zakonom.
Srpska napredna stranka je nezadovoljna što u opis poslova koje obavlja Agencija ne ulaze oni radni sporovi koji su u procesu privatizacije. Tu imamo jako velike probleme sa samim Zakonom o privatizaciji; ništa faktički nije urađeno da se u toj oblasti stanje popravi poslednjih godina, poslednje zakone imali smo 2005. godine. Generalno, stanje u društvu nije povoljno da bi Agencija imala, po meni, veći broj predmeta, bez obzira na to što su ovi sporovi koji se vode pred Agencijom znatno jeftiniji, bez obzira na to što se relativno brzo završavaju.
Konkretno, što se pojedinih članova tiče, kada je profesionalnost miritelja i arbitara u pitanju, mislim da je rešenje koje ste predložili dobro. Mislim da smo se mi iz opozicije za to rešenje zalagali još prilikom donošenja tog zakona, ali da nije bilo dovoljno razumevanja u tadašnjoj vladajućoj većini.
Odredba po kojoj direktora postavlja Vlada je loša, stvara nepoverenje, pre svega kod sindikata i zaposlenih u državnoj upravi, jer imate sada situaciju da država postavlja direktora i da direktor utiče indirektno na te radne sporove. To rešenje je neprimereno. Izbor direktora trebalo je da se menja u ovom predlogu zakona. To niste predložili. Činjenica da imamo jednostepenost u postupku. To je na neki način suprotno nekim ustavnim načelima o dvostepenosti, u oblasti rada. To je propust i u tom delu niste intervenisali, kada je u pitanju ovaj zakon.
Po nama, trebalo bi da je nešto više urađeno i kada je u pitanju pojašnjenje uloge miritelja prilikom raspuštanja odbora za mirenje. Mislim da su tu njegova ovlašćenja i njegov način rada poprilično nedefinisani, da je i to trebalo da se nađe u okviru ovog zakona.
Imamo veliki problem i kod samog Zakona o radu, bez izmene Zakona o radu, dela koji se odnosi na reprezentativni sindikat koji se sa 15% članova od broja zaposlenih pojavljuje kao reprezentativni sindikat. To stvara veliki problem u sprovođenju ovog zakona, Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, jer nam se često dešava da u okviru istog kolektiva imamo po dva-tri sindikata, da se ti sindikati međusobno nadmeću, da problemi zaposlenih i njihova prava dolaze u drugi plan.
Rekao bih, pošto mi vreme ističe, da je po nama velika greška u ovom zakonu u odnosu na osnovnu verziju član 34 – predvideli ste da se angažovanje veštaka briše. Po nekim saznanjima koja ima Srpska napredna stranka, imali smo slučajeva gde je veštak bio i te kako potreban. Ne znam zbog čega ste se odlučili na tu soluciju.
Kada je u pitanju brisanje iz imenika, pravo direktora da briše iz imenika miritelje i arbitre je i te kako sporno. Mislimo da je prethodno rešenje bilo znatno kvalitetnije, ali je lenjost Vlade da ne ojača ekonomsko-socijalni savet razlog za to rešenje.
Vidim da sam prekoračio vreme. Hvala vam za razumevanje.