Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku bih u ime SNS rekao, naravno, da se i mi zalažemo za sprečavanje zlostavljanja na radu i mislim da stvarno u ovoj skupštinskoj sali nema poslanika koji bi nešto mogli da kažu protiv ovog zakona.
Međutim, ono što mi prepoznajemo kao problem, kada je u pitanju ovaj zakon, jeste to što je ovo, po nama, ipak samo privid brige o radničkim pravima, o samim radnicima, neka vrsta bacanja prašine u oči radnicima i zaposlenima, jer paralelno sa ovim zakonom na dnevnom redu mora da bude i Zakon o radu, eventualno izmene i dopune Zakona o radu. Bez izmena i dopuna Zakona o radu, verujem da će efekti ovog zakona biti jako skromni. Pokušaću da u kraćem izlaganju dam nekoliko argumenata kojima bih potkrepio ovu svoju tvrdnju.
Pre toga bih rekao da i ovakav kakav je zakon dolazi jako kasno, da je činjenica da je privatizacija već pri kraju, da tranzicija isto tako odmiče kako odmiče, ako ovo uopšte može da se nazove tranzicijom, pre će biti da je ovo jedan kolaps sveukupne tranzicije kod nas, da je u procesu privatizacije i te kako bilo i mobinga i zlostavljanja radnika, da su ljudi bez dovoljno kapitala kupovali firme, da je posle toga bilo šikaniranja zaposlenih i da su hiljade ljudi morali da napuste svoja radna mesta bez ikakve otpremnine, nezaštićeni, prepušteni od ove države, od ove i od prethodnih vlada, na milost i nemilost poslodavcima.
Prema tome, ono što je osnovno u procesu tranzicije i što je trebalo da se ispuni, to je da se ona radna mesta koja se ukidaju u državnim preduzećima, u društvenom sektoru preliju u privatni sektor. Mi, nažalost, do toga nismo došli. Mi, nažalost, danas nemamo uvećan broj radnih mesta u privatnom sektoru i to je osnovni razlog zbog čega su danas i oni koji imaju radno mesto i oni koji su bez radnog mesta u strahu od gubitka tog istog radnog mesta.
Znači, želeo bih da samo podsetim, radi javnosti, da smo u prethodnih godinu dana izgubili, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, oko 133.000 radnih mesta i da je oko 130.000 radnih mesta otišlo u preduzetničkom sektoru. Znači, pre svega je preduzetnički privatni, a ne državni, sektor u prethodnom periodu gubio radna mesta i ostajao bez posla. To je najbolja slika stanja naše ekonomije danas.
To ujedno pokazuje i da je ono što ste u obrazloženju ovog zakona dali o tome, da imate veći broj slučajeva mobinga ili zlostavljanja u državnom nego u privatnom sektoru, jako problematična tvrdnja. Rekao bih da je situacija znatno drugačija, da je, naprotiv, mnogo više ljudi koji su zlostavljani u privatnom sektoru, ali da iz straha od gubitka tog radnog mesta oni jednostavno te slučajeve i ne prijavljuju.
Stanje na tržištu rada je katastrofalno. Mi smo u prethodnih godinu dana imali činjenicu da ljudi koji primaju najmanje zarade gube radna mesta, da ljudi u prerađivačkoj industriji gube radna mesta, a da se povećava broj radnih mesta sa dobrim primanjima. Plate u visini od 65.000 i više u prethodnoj godini su rasle, a broj onih ljudi koji su imali niža primanja opadao je.
Šta znači ovaj zakon za one ljude koji u prethodnoj godini uopšte nisu primili platu? Ima ih 70.000. Šta oni od ovog zakona mogu da očekuju? Šta on za njih znači? On je za njih mrtvo slovo na papiru. Da li su ti ljudi zlostavljani? Da li sama činjenica da godinu dana nisu primali plate predstavlja izvesnu torturu? Sasvim sigurno. Na koji način će ovaj zakon to da rešava?
Jedino izmenom Zakona o radu, većom brigom o zaposlenima možemo da dođemo u situaciju da ljudi koji imaju niska primanja ne budu u situaciji da im se ta primanja ne isplaćuju i da ovih 76.000 ljudi koji nisu primili plate u prethodnoj godini budu zaštićeni od strane ovog društva.
Uz to, dao bih i podatak da imate oko 10.000 ljudi koji su u prethodnoj godini imali platu do 9.000 dinara. Da li su ti ljudi u situaciji da mogu na normalan način da žive, da obezbede egzistenciju sebi, a kamoli svojim porodicama, mislim da nema potrebe da govorim. Što se tiče onih koji su imali plate do 15.000 dinara, njih je 20.000, a onih do 20.000 ima 46.000.
Kada pogledate koliko je veliki broj ljudi sa ovako niskim primanjima shvatite da je problem rada, radnih odnosa, radnog prava mnogo ozbiljniji od ovog zakona koji treba da spreči nekakvo zlostavljanje, da je zlostavljanje i te kako prisutno, da je strah od gubitka radnog mesta prisutan, pa ako hoćete, i u ovoj sali u kojoj smo mi narodni poslanici, a da ne govorim kada krenete malo šire.
Rekao bih još par podataka, zbog čega je nemoguće da se sa ovakvim tržištem rada, ovakvom nebrigom Vlade o broju zaposlenih ovaj zakon primenjuje. U januaru mesecu na evidenciji Zavoda za zapošljavanje imali ste još 21.000 prijavljenih, znači, za 21.000 uvećan je broj nezaposlenih; u februaru 15.000, nemam podatke za april. Od početka ove godine imamo blizu 50.000 ljudi koji su na evidenciji Zavoda za zapošljavanje. Ti ljudi pristaju na bilo kakav posao. Ti ljudi nisu izbirljivi i, nažalost, često pristaju i na maltretiranje i na mobing, koji je i te kako prisutan u našoj sredini.
Kada već govorim o Zakonu o radu, mislim da ste radnike i sve zaposlene i te kako obmanuli donoseći i u više navrata menjajući kroz izmene i dopune Zakon o radu, kada ste tvrdili da treba da bude liberalan, zato što to znači da privlačimo strane investicije. Što se stranih investicija tiče, nikada ih nije bilo manje: u 2009. godini samo 1.300.000.000, i to nekih trista miliona od „Fijata“. Katastrofalan nivo stranih investicija, manji je tri-četiri puta nego što je potreban našoj privredi. U 2009. situacija nije bila ništa bolja, 1.800.000.000. Kada se vratite godinama unazad, samo zahvaljujući tome što smo prodavali neka strateški važna preduzeća uspevali smo, i to predstavljali kao strane direktne investicije, da stvorimo privid da se bilo šta ozbiljno investira u našoj zemlji.
Isto tako, niska stopa poreza na dobit kao izgovor nije pomogla da se, kada su u pitanju strane investicije, i broj radnih mesta poveća.
Prema tome, neophodno je pod hitno menjati Zakon o radu, koji je previše liberalan, koji je na strani poslodavaca a ne radnika. Neophodno je da definišete ono što niste definisali od kada ste došli 2000. na vlast, da kažete građanima Srbije kakav mi to kapitalizam hoćemo, u kakav mi to kapitalizam idemo – da li je to kapitalizam koji podrazumeva velike socijalne razlike, da li podrazumeva korupciju, kriminal, sve ono što nam se danas dešava; ili je to taj neoliberalni kapitalizam, kako ga često nazivaju, gde su profit, interes i pohlepa osnovni motivi; ili je to neka vrsta socijalnog kapitalizma koji je, po mišljenju SNS, mnogo primereniji i istoriji našeg naroda i nekim budućim potrebama; i u kojoj meri građani Srbije u narednom periodu mogu da računaju da će biti više morala i etike kada je u pitanju odnos zaposlenih i poslodavaca.
Znači, u narednom periodu neophodno je da omogućimo jedan normalan razvoj ekonomije, ali i samog društva, a taj normalan razvoj moraće da podrazumeva spoj morala, etike i ekonomije. Budemo li uspeli da društvu to obezbedimo, imaćemo perspektivu u nekom narednom periodu. U protivnom, ni ovaj zakon neće značiti ništa.
Potpuno sam svestan da to ne definiše samo Zakon o radu, ali mislim da je Zakon o radu jako bitna karika u svemu što nam se dešavalo u prethodnom periodu.
Ono što je isto tako važno da se kaže jeste da mi poslanici, ljudi koji smo u politici, koji sebe smatramo političarima treba pre svega da krenemo od sebe, da budemo iskreni prema sebi, da budemo mnogo pošteniji kada sagledavamo svoje političke protivnike, da sagledamo šta se sve dešavalo od 2000. naovamo, koliko su ljudi, ako već govorimo o zlostavljanju, ostajali bez posla zato što su bili članovi drugih političkih stranaka, koliko ljudi danas trpi raznorazna šikaniranja zato što su članovi jedne ili druge političke opcije na svim nivoima, od republičkog, na lokalnom nivou, pa i pokrajinskom nivou.
Da kroz jedan primer pokažem kako to danas u Srbiji izgleda: pogledajte reformu pravosuđa, šta je reforma pravosuđa donela, na koji način se kroz tu reformu odnosimo prema bivšim sudijama, sa koliko omalovažavanja, rekao bih, pre svega profesionalnog, ali i uz falsifikate, dobar deo tih ljudi proglašen je nepodobnim za te poslove.
Ostavimo to sa strane. Može biti da to i nije zlostavljanje. Zlostavljanje izvršne vlasti, zlostavljanje ove vlade nad svim zaposlenima je poruka koja iz toga proističe, a poruka je, i onima u prosveti, i onima u zdravstvu, i onima u policiji i vojsci: vidite šta smo uradili u pravosuđu, to možemo sutra da uradimo i vama. Ne igrajte se, ne bunite se, budite zadovoljni onim što imate. To je jedna vrsta prisile, straha koji izvršna vlast sprovodi prema svim zaposlenima, pre svega u oblasti državne uprave, jer je tu u situaciji da može to da reši.
Danas moramo da budemo mnogo iskreniji prema sebi, mnogo otvoreniji prema sebi ukoliko stvarno želimo da napravimo ozbiljan pomak u radnom zakonodavstvu. Kada smo u pitanju mi političari moramo pre svega da ukinemo raznorazne političke monopole, moramo od ove skupštine da napravimo dom u kome i poslanici opozicije i poslanici vlasti imaju ista prava. I to je neka vrsta zloupotrebe. Zloupotreba od strane izvršne vlasti je ako po mesec, dva, tri ne dobijamo odgovore na poslanička pitanja. Na taj način se nama onemogućava da normalno obavljamo svoju dužnost. Neophodno je, da bi se bilo šta u ovoj zemlji Srbiji menjalo, da se krene od izvršne vlasti, da se krene od Vlade. Hvala.