Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8498">Zoran Antić</a>

Zoran Antić

Srpska radikalna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku bih u ime SNS rekao, naravno, da se i mi zalažemo za sprečavanje zlostavljanja na radu i mislim da stvarno u ovoj skupštinskoj sali nema poslanika koji bi nešto mogli da kažu protiv ovog zakona.
Međutim, ono što mi prepoznajemo kao problem, kada je u pitanju ovaj zakon, jeste to što je ovo, po nama, ipak samo privid brige o radničkim pravima, o samim radnicima, neka vrsta bacanja prašine u oči radnicima i zaposlenima, jer paralelno sa ovim zakonom na dnevnom redu mora da bude i Zakon o radu, eventualno izmene i dopune Zakona o radu. Bez izmena i dopuna Zakona o radu, verujem da će efekti ovog zakona biti jako skromni. Pokušaću da u kraćem izlaganju dam nekoliko argumenata kojima bih potkrepio ovu svoju tvrdnju.
Pre toga bih rekao da i ovakav kakav je zakon dolazi jako kasno, da je činjenica da je privatizacija već pri kraju, da tranzicija isto tako odmiče kako odmiče, ako ovo uopšte može da se nazove tranzicijom, pre će biti da je ovo jedan kolaps sveukupne tranzicije kod nas, da je u procesu privatizacije i te kako bilo i mobinga i zlostavljanja radnika, da su ljudi bez dovoljno kapitala kupovali firme, da je posle toga bilo šikaniranja zaposlenih i da su hiljade ljudi morali da napuste svoja radna mesta bez ikakve otpremnine, nezaštićeni, prepušteni od ove države, od ove i od prethodnih vlada, na milost i nemilost poslodavcima.
Prema tome, ono što je osnovno u procesu tranzicije i što je trebalo da se ispuni, to je da se ona radna mesta koja se ukidaju u državnim preduzećima, u društvenom sektoru preliju u privatni sektor. Mi, nažalost, do toga nismo došli. Mi, nažalost, danas nemamo uvećan broj radnih mesta u privatnom sektoru i to je osnovni razlog zbog čega su danas i oni koji imaju radno mesto i oni koji su bez radnog mesta u strahu od gubitka tog istog radnog mesta.
Znači, želeo bih da samo podsetim, radi javnosti, da smo u prethodnih godinu dana izgubili, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, oko 133.000 radnih mesta i da je oko 130.000 radnih mesta otišlo u preduzetničkom sektoru. Znači, pre svega je preduzetnički privatni, a ne državni, sektor u prethodnom periodu gubio radna mesta i ostajao bez posla. To je najbolja slika stanja naše ekonomije danas.
To ujedno pokazuje i da je ono što ste u obrazloženju ovog zakona dali o tome, da imate veći broj slučajeva mobinga ili zlostavljanja u državnom nego u privatnom sektoru, jako problematična tvrdnja. Rekao bih da je situacija znatno drugačija, da je, naprotiv, mnogo više ljudi koji su zlostavljani u privatnom sektoru, ali da iz straha od gubitka tog radnog mesta oni jednostavno te slučajeve i ne prijavljuju.
Stanje na tržištu rada je katastrofalno. Mi smo u prethodnih godinu dana imali činjenicu da ljudi koji primaju najmanje zarade gube radna mesta, da ljudi u prerađivačkoj industriji gube radna mesta, a da se povećava broj radnih mesta sa dobrim primanjima. Plate u visini od 65.000 i više u prethodnoj godini su rasle, a broj onih ljudi koji su imali niža primanja opadao je.
Šta znači ovaj zakon za one ljude koji u prethodnoj godini uopšte nisu primili platu? Ima ih 70.000. Šta oni od ovog zakona mogu da očekuju? Šta on za njih znači? On je za njih mrtvo slovo na papiru. Da li su ti ljudi zlostavljani? Da li sama činjenica da godinu dana nisu primali plate predstavlja izvesnu torturu? Sasvim sigurno. Na koji način će ovaj zakon to da rešava?
Jedino izmenom Zakona o radu, većom brigom o zaposlenima možemo da dođemo u situaciju da ljudi koji imaju niska primanja ne budu u situaciji da im se ta primanja ne isplaćuju i da ovih 76.000 ljudi koji nisu primili plate u prethodnoj godini budu zaštićeni od strane ovog društva.
Uz to, dao bih i podatak da imate oko 10.000 ljudi koji su u prethodnoj godini imali platu do 9.000 dinara. Da li su ti ljudi u situaciji da mogu na normalan način da žive, da obezbede egzistenciju sebi, a kamoli svojim porodicama, mislim da nema potrebe da govorim. Što se tiče onih koji su imali plate do 15.000 dinara, njih je 20.000, a onih do 20.000 ima 46.000.
Kada pogledate koliko je veliki broj ljudi sa ovako niskim primanjima shvatite da je problem rada, radnih odnosa, radnog prava mnogo ozbiljniji od ovog zakona koji treba da spreči nekakvo zlostavljanje, da je zlostavljanje i te kako prisutno, da je strah od gubitka radnog mesta prisutan, pa ako hoćete, i u ovoj sali u kojoj smo mi narodni poslanici, a da ne govorim kada krenete malo šire.
Rekao bih još par podataka, zbog čega je nemoguće da se sa ovakvim tržištem rada, ovakvom nebrigom Vlade o broju zaposlenih ovaj zakon primenjuje. U januaru mesecu na evidenciji Zavoda za zapošljavanje imali ste još 21.000 prijavljenih, znači, za 21.000 uvećan je broj nezaposlenih; u februaru 15.000, nemam podatke za april. Od početka ove godine imamo blizu 50.000 ljudi koji su na evidenciji Zavoda za zapošljavanje. Ti ljudi pristaju na bilo kakav posao. Ti ljudi nisu izbirljivi i, nažalost, često pristaju i na maltretiranje i na mobing, koji je i te kako prisutan u našoj sredini.
Kada već govorim o Zakonu o radu, mislim da ste radnike i sve zaposlene i te kako obmanuli donoseći i u više navrata menjajući kroz izmene i dopune Zakon o radu, kada ste tvrdili da treba da bude liberalan, zato što to znači da privlačimo strane investicije. Što se stranih investicija tiče, nikada ih nije bilo manje: u 2009. godini samo 1.300.000.000, i to nekih trista miliona od „Fijata“. Katastrofalan nivo stranih investicija, manji je tri-četiri puta nego što je potreban našoj privredi. U 2009. situacija nije bila ništa bolja, 1.800.000.000. Kada se vratite godinama unazad, samo zahvaljujući tome što smo prodavali neka strateški važna preduzeća uspevali smo, i to predstavljali kao strane direktne investicije, da stvorimo privid da se bilo šta ozbiljno investira u našoj zemlji.
Isto tako, niska stopa poreza na dobit kao izgovor nije pomogla da se, kada su u pitanju strane investicije, i broj radnih mesta poveća.
Prema tome, neophodno je pod hitno menjati Zakon o radu, koji je previše liberalan, koji je na strani poslodavaca a ne radnika. Neophodno je da definišete ono što niste definisali od kada ste došli 2000. na vlast, da kažete građanima Srbije kakav mi to kapitalizam hoćemo, u kakav mi to kapitalizam idemo – da li je to kapitalizam koji podrazumeva velike socijalne razlike, da li podrazumeva korupciju, kriminal, sve ono što nam se danas dešava; ili je to taj neoliberalni kapitalizam, kako ga često nazivaju, gde su profit, interes i pohlepa osnovni motivi; ili je to neka vrsta socijalnog kapitalizma koji je, po mišljenju SNS, mnogo primereniji i istoriji našeg naroda i nekim budućim potrebama; i u kojoj meri građani Srbije u narednom periodu mogu da računaju da će biti više morala i etike kada je u pitanju odnos zaposlenih i poslodavaca.
Znači, u narednom periodu neophodno je da omogućimo jedan normalan razvoj ekonomije, ali i samog društva, a taj normalan razvoj moraće da podrazumeva spoj morala, etike i ekonomije. Budemo li uspeli da društvu to obezbedimo, imaćemo perspektivu u nekom narednom periodu. U protivnom, ni ovaj zakon neće značiti ništa.
Potpuno sam svestan da to ne definiše samo Zakon o radu, ali mislim da je Zakon o radu jako bitna karika u svemu što nam se dešavalo u prethodnom periodu.
Ono što je isto tako važno da se kaže jeste da mi poslanici, ljudi koji smo u politici, koji sebe smatramo političarima treba pre svega da krenemo od sebe, da budemo iskreni prema sebi, da budemo mnogo pošteniji kada sagledavamo svoje političke protivnike, da sagledamo šta se sve dešavalo od 2000. naovamo, koliko su ljudi, ako već govorimo o zlostavljanju, ostajali bez posla zato što su bili članovi drugih političkih stranaka, koliko ljudi danas trpi raznorazna šikaniranja zato što su članovi jedne ili druge političke opcije na svim nivoima, od republičkog, na lokalnom nivou, pa i pokrajinskom nivou.
Da kroz jedan primer pokažem kako to danas u Srbiji izgleda: pogledajte reformu pravosuđa, šta je reforma pravosuđa donela, na koji način se kroz tu reformu odnosimo prema bivšim sudijama, sa koliko omalovažavanja, rekao bih, pre svega profesionalnog, ali i uz falsifikate, dobar deo tih ljudi proglašen je nepodobnim za te poslove.
Ostavimo to sa strane. Može biti da to i nije zlostavljanje. Zlostavljanje izvršne vlasti, zlostavljanje ove vlade nad svim zaposlenima je poruka koja iz toga proističe, a poruka je, i onima u prosveti, i onima u zdravstvu, i onima u policiji i vojsci: vidite šta smo uradili u pravosuđu, to možemo sutra da uradimo i vama. Ne igrajte se, ne bunite se, budite zadovoljni onim što imate. To je jedna vrsta prisile, straha koji izvršna vlast sprovodi prema svim zaposlenima, pre svega u oblasti državne uprave, jer je tu u situaciji da može to da reši.
Danas moramo da budemo mnogo iskreniji prema sebi, mnogo otvoreniji prema sebi ukoliko stvarno želimo da napravimo ozbiljan pomak u radnom zakonodavstvu. Kada smo u pitanju mi političari moramo pre svega da ukinemo raznorazne političke monopole, moramo od ove skupštine da napravimo dom u kome i poslanici opozicije i poslanici vlasti imaju ista prava. I to je neka vrsta zloupotrebe. Zloupotreba od strane izvršne vlasti je ako po mesec, dva, tri ne dobijamo odgovore na poslanička pitanja. Na taj način se nama onemogućava da normalno obavljamo svoju dužnost. Neophodno je, da bi se bilo šta u ovoj zemlji Srbiji menjalo, da se krene od izvršne vlasti, da se krene od Vlade. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, član 5. se odnosi na sredstva za obavljanje delatnosti Centralnog registra. Govoreći o Centralnom registru, kao prvi poslanik SNS-a koji govori o ovoj temi, mogu reći da je stav SNS-a da Centralni registar, ovakav kako je zamišljen, i, uopšte uzev, i Jedinstvena baza podataka ima i te kako prostora u nekim institucijama koje već postoje u našoj državi.
Nažalost, nastavljamo s praksom da formiramo institucije na neracionalan način i previđamo jako važnu stvar, a to je da već danas u fondu mesečnih zarada javni sektor preovlađuje, da je prebacio 50%, i da ova naša privreda, ovakva kakva je, iznurena, sa jako niskim mogućnostima, nije u stanju da održava i servisira tako veliki javni sektor.
Naša inicijativna ideja, s amandmanima koje smo podneli, a koji, nažalost, zbog nekih drugih procedura i rokova nisu danas u razmatranju, bila je da Centralni registar ili Jedinstvenu bazu podataka formiramo u okviru Nacionalne službe za zapošljavanje, jer smatramo da ona ima tehničke kapacitete. Vidim da nema razumevanja jer politička moć, u smislu mogućnosti da se zapošljavaju partijski kadrovi i da se otvaraju nova fiktivna radna mesta na uštrb ekonomske moći privrede i građana, još uvek ima prednost u zemlji Srbiji.
Jako smo nezadovoljni samim konceptom Centralnog registra i činjenicom da ništa nije urađeno u prethodnom periodu da se broj onih koji ne uplaćuju doprinose smanji. Samo u prethodnoj, 2009. godini, imali smo preko 76.000 ljudi koji uopšte nisu primali platu, u 2008. godini je takvih bilo negde oko 74.000, desetak hiljada je onih koji su primali ispod 9.000 dinara mesečno.
Da li je tim ljudima koji nisu primali platu bio uplaćen doprinos i da li je država bilo šta uradila da se do naplate tih doprinosa dođe – to je centralno pitanje za nas i tu se potpuno slažemo s kolegama iz drugih poslaničkih grupa. Znači, ovo je mnogo ozbiljnija tema, koju ne rešava jedan centralni registar, jedna jedinstvena baza podataka. Ovo je pitanje odgovornosti države, funkcionisanja države i prava građana da ih država zaštiti kada su u pitanju neodgovorni poslodavci.
Konstantno imamo gubitak radnih mesta, imamo uvećanje broja ljudi kojima se ne isplaćuju plate i doprinosi, a država ne reaguje, niti se menjaju zakoni koji dotiču oblast zapošljavanja, niti oblast rada, niti se uspostavlja socijalni dijalog između velikog broja građana koji su faktički na egzistencijalnom minimumu i državne uprave, velikog i glomaznog državnog aparata koji nema sluha za rešavanje svih tih nagomilanih problema.
Vlada je u toku prethodne godine, kada su u pitanju doprinosi, donela i neku uredbu kojom je omogućila da se uz hipoteku založi i neka imovina, uplati deo doprinosa, ali o rezultatima te uredbe, nažalost, nemamo nikakve informacije, ni mi narodni poslanici, a ni u javnosti nemamo podatke koliko preduzeća, javnih i komunalnih, godinama ne uplaćuje socijalno i penziono osiguranje. Inspekcijske službe ne reaguju na ta dešavanja u tim javnim preduzećima. Imamo državne miljenike, koji imaju pravo da ne uplaćuju socijalna i penziona osiguranja, dok se najčešće pritisak inspekcijskih službi svodi na privatan sektor, koji je takav kakav je, o tome sam već govorio na samom početku.
Prema tome, što se tiče samog zakona, ima dosta toga što je postavljeno dosta nejasno, bez jasnih rokova. Mi smo intervenisali s više amandmana. Nadamo se da ćemo tim amandmanima uspeti da bar delimično popravimo ovaj zakon, a činjenica je da tema Centralnog registra nije najbitnija, da je to nešto što periferno, a da je, pre svega odgovornost države za naplatu doprinosa za socijalno i penzijsko osiguranje ono na čemu treba insistirati. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, član 11. se odnosi na jedinstvenu prijavu. Čini mi se da nema razloga da ta jedinstvena prijava, ako je već podneta Centralnom registru ili bilo kojoj instituciji, s obzirom na obavezu institucija obaveznog socijalnog osiguranja da međusobno sarađuju, ne bude automatski prosleđena, razmenjena između njih, i da to jednostavno bude dan kada se vodi kao prijem te jedinstvene prijave.
Nažalost, mi smo jako često, i većina građana, izloženi nekorektnom odnosu državne administracije, često i bespotrebnom šikaniranju, pa se to, kada je u pitanju Narodna skupština, dešava i nama narodnim poslanicima. Evo koliko je to daleko otišlo. Ministarstvu za rad i socijalnu politiku dostavljen je moj zahtev za autentično tumačenje još u avgustu, preko Zakonodavnog odbora, i evo, imam priliku da izvestim sve poslanike da taj institut u Narodnoj skupštini, jednostavno, ne funkcioniše.
Osam meseci je bilo potrebno Vladi da odgovori na taj zahtev za autentično tumačenje. Pre par dana sam dobio, faktički, zahtev od sekretara Odbora za zakonodavstvo da će Odbor za zakonodavstvo odlučiti o tome ima li uopšte uslova i mogućnosti da se taj zahtev za autentično tumačenje prosleđuje Vladi, pošto je očigledno Vlada odbila, ili Ministarstvo, da da odgovor na taj zahtev za autentično tumačenje.
Odnosi se baš na penzijsko i invalidsko osiguranje i zbog toga ga i pominjem u okviru ove teme. Znači, tema se odnosi na organizacije socijalnog osiguranja, gde se traži autentično tumačenje na utvrđivanje koeficijenta prilikom obračuna kod osiguranika kada su u pitanju prava u godini u kojoj se ostvaruju prava. Očigledno je da uporedni činioci u tom programu koji je dostavljen nisu adekvatni, ali najgore je to što Vlada ne nalazi za shodno da nama narodnim poslanicima posle toliko vremena odgovori na bilo koji način, ovako ili onako, na taj zahtev za autentično tumačenje.
Evo, i kroz ovaj amandman koji je podnet na ovaj član i kroz ovaj član zakona vidimo da se obični građani šikaniraju kad god je to moguće, odnosno državna administracija jednostavno izgubi svaku meru, zaboravi na svoje obaveze. Nadam se da kroz diskusiju o ovom amandmanu možemo da dođemo i do zaključka da je on prihvatljiv, a što se tiče ovog autentičnog tumačenja, nadam se da ću kroz ovu diskusiju uspeti da izvršim pritisak na Vladu da do njega i dođem. Hvala vam.
Izvinjavam se, za trenutak nisam bio u sali, ali čini mi se da ima nekih nejasnoća i da se gospodin Novaković i ja nismo razumeli. Zahtev za autentično tumačenje je prosleđen Zakonodavnom odboru 7. avgusta 2009. godine. Gospodine Novakoviću, Zakonodavni odbor je taj zahtev prosledio Vladi, takvu sam informaciju dobio od sekretara, i do danas nije dobio nikakvu informaciju u vezi s tim mojim prosleđenim zahtevom. Ne bih se ni javljao za reč, međutim, vaša formulacija je bila prilično omalovažavajuća, pa sam imao potrebu da to pojasnim, da ne bi ostalo na tome. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, samo nekoliko reči o nekoliko amandmana koje je podnela SNS. Cilj je bio da se ovaj nadzor koji je u zakonu prepušten Direkciji ipak prebaci u nadležnost ministarstva. Čini nam se da je neprimereno da jedna institucija sama sebe kontroliše na neki način i da u potpunosti drži pod kontrolom kompletnu ovu oblast.
Imamo jako loša iskustva sa nekim agencijama koje su isto tako same sebe nadzirale i mislim da to loše iskustvo ne bi trebalo da prenosimo i na neke naredne zakonske projekte.
Konkretno, ovo lice koje treba da vrši kontrolu jeste faktički inspektor. On vrši kontrolu merila, način upotrebe i niz postupaka u vezi tih merila. To lice je, dakle, faktički, jedan inspektor i bilo bi logično da ministarstvo, koje izdaje tu službenu administraciju, koje evidentira to lice koje ima pravo da vrši kontrolu, bude i nadležno, da bude kontrolor i da vodi tu inspekcijsku službu.
Amandmani koji preostaju jesu u tom kontekstu i slede tu intenciju – da taj inspekcijski nadzor ipak bude pod kontrolom ministarstva. Nećemo se više javljati na ove amandmane. Hvala vam. (Aplauz)
Dame i gospodo narodni poslanici, kao neko ko sebe smatra preduzetnikom, imam potrebu da vas podsetim da smo u prethodnih godinu dana izgubili preko 200 hiljada radnih mesta u preduzetničkom sektoru, da se do tih izgubljenih radnih mesta došlo i zatvaranjem pojedinih trgovinskih i ugostiteljskih radnji i da ono što je propisano u članu 7, da se te male ugostiteljske radnje, a ja ih u Jagodini znam na desetine koje imaju po nekoliko stolova, obavezuju da svoje goste dele na pušače i nepušače, doprineti da ljudi ostanu bez posla.
Mislim da je to nešto što je u potpunosti neprimenjivo. Tako će jedan veliki broj tih ljudi, koji bukvalno sastavljaju kraj sa krajem i rade za jako male plate i nadnice, staviti u situaciju da će morati da zatvori te ugostiteljske objekte. Zato je vlast morala prilikom donošenja ovog zakona da ima mnogo više i svesti i mere i brige o preduzetništvu i da restrikcije, koje su nam svima potrebne, ipak, uvodi postupno.
Želeo bih samo da kažem da je i kaznena politika koja je predviđena, mislim, uvredljiva za sve preduzetnike, jer vi propisujete kazne od 500 hiljada do milion dinara. Od pet do deset hiljada evra za pravno lice – pa, kod velikog broja tih ljudi njihov kompletan inventar i sve ono što su uneli u te ugostiteljske objekte ne prevazilazi tu sumu.
To je nešto slično kao što smo pre nekoliko godina imali, da je finansijska policija kažnjavali vlasnike trafika sa po 100, 200 hiljada dinara, iako kompletna roba koja je uzeta na odloženo plaćanje nije iznosila toliko i još, pri tom, zatvarala im radnje na po mesec ili dva. Zbog te i takve politike, takve nebrige prema preduzetnišvu, mi smo i došli danas u situaciju da iz meseca u mesec opadaju primanja u budžet, kada je u pitanju PDV, da smo došli u situaciju da nas očekuju povećanja PDV i da imate sve manji broj ljudi koji rade u privatnoj privredi, a da je sve veći broj onih koji su u javnom sektoru. Prema tome, ovo što ste predvideli neprimenjivo je.
I, evo još jedan podatak koji će možda da zainteresuje sve moje kolege. Po nekoj svetskoj statistici 80% ugostiteljskih objekata propada u prvoj godini rada, još 80% posle treće godine rada. To nije neka delatnost koja je visokoprofitabilna, prema tome, trebalo je imati mnogo više obzira, mnogo više brige o tim ljudima, kojih, po nekoj mojoj proceni, ima verovatno od 30 do 40 hiljada koji danas žive od te delatnosti i čije porodice egzistiraju u tim malim ugostiteljskim objektima. Hvala. (Aplauz)
Samo bih još jedanput da pojasnim ovaj član 7. Dakle, ako imate ugostiteljske objekte koji se sastoje od nekoliko stolova, od 30, 40, 50 kvadratnih metara, moraćete da se opredelite da li u tom objektu ima pušenja ili nema.
Hoću da kažem da je veliki deo tih ugostiteljskih objekata bukvalno za komšiluk za kvart i vi ćete sada biti u situaciji da delite komšiluk na pušače i na nepušače. Jednima ćete omogućiti da budu vaši gosti, a drugima to onemogućavate.
Mislim da je to ono što je neprimereno i da su ti mali ugostiteljski objekti ponajviše ugroženi. I, ako se brinemo o njima, trebalo je da postoji neka granica do koje se ovaj zakon ne odnosi, granica kada je u pitanju površina, a to su baš ti mali ugostiteljski objekti kojih ima jako puno širom Srbije. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, SNS se čini da kada je u pitanju prevencija u upotrebi duvana da imamo jako haotičnu regulativu, da se, pored već pomenute Kancelarije za prevenciju pušenja, ovim članom 18. uvodi i Komisija za prevenciju upotrebe duvana i to, regulisana samo sa dva člana. Osniva je Ministarstvo. Nemate čak u toj komisiji ni broj članova te komisije, što pokazuje neozbiljnost u samom pristupi prilikom osnivanja ove komisije.
Imate jednu konstataciju da će u nju ući ljudi koji su dali značajan doprinos u prevenciji pušenju. Dakle, jedna krovna institucija koja treba da prati rad Kancelarije za prevenciju pušenja pri zdravstvenim ustanovama, osniva se, rekao bih, na jedan ovako neozbiljan i formalan način, kao što rekoh, u dva člana. Ali, ipak ste našli u ta dva člana dovoljno prostora da se pobrinete za finansijska sredstva za tu instituciju, da to povežete sa uređenjem ovog zakona o duvanu i da date neke ingerencije koje treba da znače da prati neke programa, daje mišljenje o radu ovih kancelarija koje su na nekom nižem nivou.
Čini nam se da je takav pristup u prevenciji poprilično neozbiljan i da ako na ovaj način vodite računa o prevenciji, onda je i sam ovaj zakon kada je u pitanju njegova primena, rekao bih, pod znakom pitanja. Hvala vam. (Aplauz)
Dame i gospodo narodni poslanici, član 13. odnosi se na sastav Nacionalnog saveta. Ono što je intervencija SNS jeste u smislu da se, kada su u pitanju predstavnici regiona, jasno da do znanja da je naše mišljenje da taj njihov mandat ne bi trebao da bude duži od četiri godine.
Ono što je mnogo važnije i govoreći o ovom zakonu, da se ipak malo koncentrišemo na prave probleme. Kada je u pitanju regionalni razvoj, mislim da smo puno vremena potrošili prepirući se po regionima, po opštinama, po oblastima.
Osnovni problem u regionalizaciji i regionalnom razvoju danas je činjenica da od onog fonda ukupnih mesečnih zarada više od polovine odlazi na javni sektor, na javna preduzeća, na državnu upravu i da je gro zaposlenih u javnom sektoru javnih preduzeća baš u Beogradu, baš u Novom Sadu i da sveukupna tražnja, tražnja po regionima, kupovna moć po opštinama po unutrašnjosti bitno zavisi od toga hoće li ova država najzad da decentralizuje državnu upravu.
Od toga hoćemo li mi kao poslanici da se založimo za decentralizaciju državne uprave, bez obzira da li smo iz vlasti ili iz opozicije, zavisiće i položaj naših opština, naše privrede u nekom kraćem periodu, jer o onome o čemu sam juče govorio, o tome da je naša ekonomija pre svega uvozna i neophodne su promene da se ekonomska politika menja u pravcu jedne izvozne privrede, do toga ne možemo brzo da dođemo, ali do toga da se izvrši decentralizacija, bar u jednom delu državne uprave, do toga možemo jako brzo da dođemo.
Pogledajte samo kada su u pitanju agencije. Kažu da ima oko 105 agencija. Sve te agencije su smeštene u Beogradu. Da li je moguće da evo moji Pomoravci, Jagodinci, Ćupričani, Paraćinci nisu sposobni da vode bar jednu od tih agencija? Da li je moguće da Kragujevac, da Niš, koji su univerzitetski centri, ne mogu da vode bar neku od tih agencija i da na osnovu toga, na osnovu primanja tih ljudi koji su zaposleni u tim agencijama, bitno podstaknu tražnju u tim sredinama i na taj način pomognu regionalnom razvoju?
To je suština toga, a sam ovaj zakon čini mi se da je osmišljen da bismo došli do neke pomoći iz EU u trenutku kada budemo ulazili u EU, ali s obzirom na situaciju u EU, na sve ono što se dešava, videli ste i sami kada je u pitanju grčki dug, to je još na dugom kanapu.
Sasvim sigurno i ulazak novih članica biće odložen jer EU ima jako puno problema. Ona se možda politički integrisala, ali se ekonomski sasvim sigurno nije integrisala i od te brzine ekonomske integracije i stabilizacije svoje ekonomije zavisiće i ulazak novih članica u EU.
Prema tome, dajte da radimo na onome što nam je mnogo bitnije u ovom trenutku. Dajte da se okrenemo suštinskim stvarima, a to je da menjamo strukturu naše privrede dajući akcenat na industriju, na prerađivačku industriju, jer od toga zavisi unutrašnjost, od toga živimo mi iz unutrašnjosti. Dajte da izvršimo makar delimičnu decentralizaciju države uprave i javnih preduzeća jer će to biti mnogo veća pomoć nama iz unutrašnjosti nego ovaj zakon koji ste nam pripremili za ovu sednicu.
Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podneli odnosi se na Agenciju za privatizaciju i nameru Vlade da ove poslove oko akcionarskog fonda obavlja Agencija za privatizaciju. Pre svega, mislim da mi kao narodni poslanici treba da dobijemo jedno obrazloženje zbog čega se osniva akcionarski fond, a ukida Akcijski fond, ako je on uglavnom i dobrim delom te poslove, jako slične poslove, obavljao od početka privatizacionog procesa.
Jednostavno jednim zakonskim aktom sve ono što se dešavalo oko Akcijskog fonda ukida se, prebacuje se odgovornost na Agenciju za privatizaciju i, nažalost, kroz ovaj zakon, a i kroz naredni zakon koji dotiče Agenciju za privatizaciju direktno moramo da raspravljamo i o efektima privatizacije.
Vlada nam jako retko daje priliku da taj jedan proces, koji je najbitniji proces u kompletnoj tranziciji u koju smo ušli od 2000. godine, na ovaj način i za ovako malo vremena, spajajući nešto što je krajnje nekorektno, znači važne teme, kao što je lokalni razvoj, kao što je privatizacija, kao što je osnivanje akcionarskog fonda, koji treba da raspolaže preduzećima čija je vrednost blizu 30 milijardi evra, bar se otprilike tako procenjuje, znači, da sve to sažmemo u jednu popodnevnu raspravu i da građani faktički i ne dobiju pravu sliku o tome koji su efekti dosadašnje politike u privatizaciji i šta to Vlada u stvari namerava ovim akcionarskim fondom.
Čini mi se da ovde ima i previše politike, da Agencija za privatizaciju u dosadašnjem procesu privatizacije u potpunosti nije opravdala svoju ulogu, da ima jako puno nepravilnosti.
Od samog procesa privatizacije, kada su sklapani ugovori, a pre svega kontrolu izvršenja tih ugovora, da smo došli u situaciju da se imovina koja je sticana decenijama iza nas olako krčmila i da danas imamo preko 500 preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o privatizaciji.
Ili nepunih 500, biće ih sasvim sigurno mnogo više jer se ovih dana i ovih meseci sve više daje akcenat na kontrolu, s obzirom da je ekonomska situacija učinila svoje i da mnoga od onih preduzeća koja su u međuvremenu privatizovana neće moći da ispune svoje obaveze, pre svega kroz uplatu rata investicija.
Uzgred budi rečeno, pitanje je i da li se uopšte kontrolišu, da ne govorim o socijalnim programima, to je jednostavno stvar katastrofalna, znači, da Agencija jednom blagom kontrolom koja nije ni trebalo da pripadne njoj, trebalo je da pripadne jednom nezavisnom telu, ali šta ćete, živimo u državi u kojoj 126 poslanika može sve, pa i da krčmi ono što su generacije sticale iza njih. Znači, da jednom jako lošom kontrolom dovede ovaj proces privatizacije do apsurda.
Ako uporedite broj radnih mesta u preduzećima koja su privatizovana pre početka privatizacije i koliko je ostalo radnika u tim preduzećima danas, videćete koliko je ova privatizacija koja je sprovedena, sprovedena pre svega od Agencije za privatizaciju, katastrofalna.
To što imamo neke prihode u budžetu, potrošili smo kako smo potrošili, na uvoznu robu. Ni od toga građani nisu imali skoro ništa, osim što su imali privid, iluziju da žive možda bolje nego što su živeli 2000. godine, a cenu te iluzije plaćaju sada i plaćaće, bogami, i u godinama i u decenijama koje su pred nama.
Toj i takvoj Agenciji za privatizaciju daje se pravo da raspolaže ovim akcijama i ovim preduzećima koja su izuzetno vredna, izuzetno bitna i koja ne bi trebalo ni u kom slučaju da budu predmet bilo kakve političke trgovine ili da potpadnu pod bilo kakvu političku buduću kampanju na nekim budućim izborima, a mislim da kroz tekst zakona može da se prepozna i ta namera.
To je ono najvrednije što je ostalo građanima Srbije i to sasvim sigurno ne bi trebalo da bude povereno Agenciji za privatizaciju jer ona to svojim dosadašnjim radom nije ni zaslužila.
Dame i gospodo narodni poslanici, za Srpsku naprednu stranku je mnogo bolje prethodno rešenje koje smo imali u prethodnom zakonu, jer ovaj član se odnosi na raspodelu dividendi od akcija koje možda i nisu tako velike, ali mislimo da je mnogo moralnije i čestitije da pripadaju Republičkom fondu za penzijsko i socijalno osiguranje, jer ako ćemo onako iskreno, dobar deo te imovine koju prodajemo deo su nekog minulog radnog staža naših očeva.
Ovo rešenje koje ste imali u zakonu, a koje sad pokušavate da promenite i da ta sredstva od dividendi prebacite faktički akcionarskom fondu, po nama je znatno lošije. Na neki način je i nemoralnije. Uvećava možda ekonomsku i političku moć neke političke partije, neke institucije, ali nije u duhu solidarnosti i nije adekvatno kada su u pitanju naši očevi i kada su u pitanju penzioneri.
Želeo bih sa još par argumenata samo da vas podsetim da zahvaljujući tome što bruto domaći proizvod jako slabo raste u našoj zemlji iznos sredstava koji se upoređuju sa bruto domaćim proizvodom je sve veći. U 2009. godini je iznosio blizu 19%. Transferi iz budžeta se isto tako uvećavaju iz godine u godinu, pa smo došli u situaciju da blizu 36% izdataka budžeta odlazi za penzioni fond. Prema tome, svako umanjenje prihoda tom fondu za nas je neprihvatljivo i smatramo da ste ovde napravili ozbiljnu grešku.
Dame i gospodo narodni poslanici, član 21. odnosi se na jedan institut koji, po mišljenju SRS, nije trebalo da postoji ni u prethodnom zakonu. Kamo sreće da ste predložili brisanje tog instituta, koji daje diskreciono pravo Vladi da prodaje preduzeća kako kad im padne i to, umesto da deli besplatne akcije za neke novčane naknade na osnovu neke samozvane tržišne cene. Znači, jedno diskreciono pravo za koju mi iz SNS smatramo da, pre svega, ima za cilj da eventualno primiri neke socijalne nemire kojih, nažalost, ima širom Srbije zbog ekonomskog stanja radnika, eventualno da se iskoristi za neke predizborne kampanje. Isto tako, kaže se jasno – Vlada može, ali ne mora, ovde joj se sviđa, tamo joj se ne sviđa. Mislim da sva ta prava koja sebi Vlada daje bitno urušavaju ravnopravnost građana i da, samim tim, nisu prihvatljiva.
Nisu prihvatljiva iz jedne dobro poznate činjenice, da će, što se tiče ovih besplatnih akcija, biti i ovako jako puno problema, obzirom da je naše finansijsko tržište jako plitko, da se godinama nije ništa ulagalo i činilo na tome da se ono produbi i da imamo odliv kapitala sa tog tržišta godinama unazad.
Istina, zadnjih par meseci se kao nešto slika popravlja, ali zato što smo udarili ono do dna, ne može se više. Toliko je niska cena naših akcija, toliko je pao i beleks 15 i beleks lajn, da sada može da krene samo nešto nagore, ali to nije nikakva garancija da će građani za ove besplatne akcije koje će im biti podeljene moći da očekuju neku cenu koja bi mogla da ih zadovolji.
Dame i gospodo, član 1. odnosi se na proviziju Agencije za privatizaciju. U prethodnom zakonu sam govorio već o radu Agencije za privatizaciju, ali evo prilike da kažemo i što se tiče sredstava i načina na koji se finansira Agencija za privatizaciju, da niti javnost, niti mi narodni poslanici nemamo pravi uvid u to kojim sredstvima raspolaže Agencija za privatizaciju.
Da li uopšte ima razloga da ovu proviziju prisvoji Agencija za privatizaciju? Ona već ima prihode i kad su u pitanju tenderi, i kad su u pitanju aukcije, isto tako ima i sopstvene prihode dajući raznorazna mišljenja.
Mislim da nemamo pravi uvid u sve to, a i ako smo se već opredelili da prilikom podele besplatnih akcija država brokerskim društvima, odnosno te troškove koje imaju brokerska društva, preuzme na sebe, ne vidim razloga zašto i u ovom slučaju, kada je u pitanju provizija, država nije preuzela te troškove na sebe.
Pre svega, u onom prvom zakonu ograničeno je to kada su u pitanju besplatne akcije, čini mi se, na 2012. godinu. Mogla je i u ovom slučaju da se opredeli za isto rešenje. Mislim da ovi građani koji budu prvi prodavali svoje akcije, zbog velike ponude, ionako će imati relativno nisku cenu akcije i da je provizija trebalo da izostane, u svakom slučaju, i kao dohodak Agencije za privatizaciju i kao neki trošak koji će imati na osnovu prodaje tih akcija.
Mislim da je tema poprilično važna, dame i gospodo narodni poslanici, jer se radi o tome kako će ova ogromna sredstva koja se mere milijardama evra biti kontrolisana i od strane javnosti, a rekao bih trebalo bi da budu i te kako kontrolisana i od strane Narodne skupštine. I moj, odnosno amandman SNS, i ovaj naredni amandman koji se odnosi na revizorski izveštaj ima za cilj da ta kontrola bude mnogo potpunija nego što je imamo u Predlogu zakona.
Naime, Predlogom zakona je dato da eventualno Agencija za privatizaciju mesečno i godišnje daje izveštaje o stanju kada je u pitanju cena, kada su u pitanju paketi akcija koje su prodate, a mojim amandmanom sam želeo da Narodna skupština ne direktno već preko Odbora za privatizaciju čini mi se najbliži i najbolje poznaje rad Agencije za privatizaciju ipak ima uvid u promene mesečno, jer je složićete se svi jako važno znati kada u koje vreme iznosi paketi akcija i da je u tom smislu potrebno znatno ozbiljnija kontrola.
Dakle, smatram da je to obaveza i svih poslanika da se uključe u ovaj proces koji podrazumeva velika finansijska sredstva koja će biti privatizovana odnosno sredstva najjačih javnih preduzeća u Srbiji i da bi ipak u danu za glasanje eventualno bez obzira na stav Vlade narodni poslanici trebali da promene mišljenje i da prihvate ovaj amandman. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, član 5, koji se odnosi na stepen razvijenosti…